Večernji list

Upravni odbori - Bošnjacima

Autor Zlatko Tulić

Sarajevo nije samo bošnjačko po strukturi stanovništva nego i po nacionalnoj strukturi Upravnih odbora Foto: Arhiva VL Premda se već godinama govori o nejednakopravnom položaju Hrvata u BiH, brine činjenica prema kojoj je i FBiH postala tijesna za Hrvate. Naime, u prilog tomu govore izvješća ombudsmana kao i nedavno objavljene statistike o nacionalnoj zastupljenosti u institucijama FBiH, te javnim poduzećima čiji je vlasnik Vlada FBiH. Večernjak je ovih dana došao do novih informacija i dokumenata o nacionalnoj zastupljenosti uposlenih u Javnim poduzećima te strukturi upravnih i nadzornih odbora u tim poduzećima. Nacionalni re(balans) Kada je u pitanju nacionalna struktura uposlenih, članova upravnih i nadzornih odbora, slika je u javnim poduzećima  identična ostalim institucijama koje se financiraju iz federalnog proračuna. Javno poduzeće Željeznice Federacije BiH d.o.o. Sarajevo koje je nakon zadnjeg rata najviše favorizirano i koje je trebalo postati kralježnica većeg bh entiteta, pretvorilo se u slijepo crijevo. Što se pak tiče nacionalne zastupljenosti uposlenih, najviše je Bošnjaka 3487, Hrvata je 456, Srba 77. Drugim riječima to znači da nacionalni balans nije čak ni “podnošljivih“ 1: 3 u korist Bošnjaka nego isti iznosi 1:7, premda se bošnjačka politička elita često poziva na popis iz 1991. godine. Muslimani i Bosanci Nacionalna struktura nadzornog odbora je također u korist Bošnjaka. Od 11 članova, 6 su Bošnjaci, 4 Hrvata i 1 Srbin. Nacionalna struktura uprave također je u korist Bošnjaka. Od šest članova trojica su Bošnjaci, 2 Hrvata i 1 Srbin. Inače kada su u pitanju upravni i nadzorni odbori u većini javnih poduzeća, Bošnjaci čine veliku, ili apsolutnu većinu. Drastičan primjer nepoštivanja višenacionalne zastupljenosti zrcali se u primjeru JP Sarajevoputevi d.d. Sarajevo. Naime, od 130 uposlenika njih 127 su Bošnjaci, 3 Hrvata i 1 Srbin. U upravi te u nadzornom odboru također sjede po dva Bošnjaka te po jedan Hrvat i Srbin. No, najbizarniji primjer izjašnjavanja uposlenika razvidan je na primjeru nacionalne zastupljenosti u JP BH Pošta d.o.o. Sarajevo. U ovom javnom poduzeću osim 2015 uposlenih Bošnjaka, rade i 142 Muslimana, 10 Bosanaca, 10 ostalih, 60 Hrvata i 24 Srbina. 83 uposlenika nisu se izjasnili o nacionalnoj pripadnosti. Inače od četri člana uprave JP BH Pošta sva četvorica su Bošnjaci, a u nadzornom od šest članova 4 su Bošnjaka, 1 Hrvat i 1 Srbin. Slavko Jovičić: Već 32 sjednice čekam odgovor Slavko Jovičić Slavuj, zastupnik SNSD-a u Zastupničkom domu Parlamenta BiH, ponovo je zatražio informaciju o nacionalnoj zastupljenosti zaposlenih u državnim institucijama. Za Večernjak Jovičić je kazao da je informaciju o nacionalnoj zastupljenosti zatražio na 2. sjednici Zastupničkog doma, a do održavanja zadnje, 34., nije dobio odgovor.  Po mojim saznanjima, nacionalna zastupljenost u institucijama države slična je onoj u FBiH. I u tim institucijama najviše je zaposlenih  Bošnjaka. Vjerovatno iz tih razloga nekomu nije stalo da mi se odgovori na moje zastupničko pitanje - istiće Jovičić.

 Stručnjaci za bezbednost upozoravaju da će kao operativci za prisluškivanje u OBA i SIPA biti zaposleni amateri i ljudi „sa ulice" i da će to otvoriti ogroman prostor za zloupotrebe

Agencija za državnu službu BiH raspisala je javni konkurs za radna mesta u Centru za zakonito presretanje komunikacija pri posebnom odeljenju Agencije za istrage i zaštitu, koji će, uz OBA, jedini moći da koriste nove mogućnosti za prisluškivanje u BiH!

Stručnjaci za bezbednost tvrde da je reč o nečuvenom skandalu, koji će omogućiti da visoke zvaničnike, ali i obične građane u BiH, prisluškuju obični amateri, takoreći ljudi pokupljeni sa ulice! Izvor Pressa RS iz obaveštajnih struktura u BiH kaže da u istoriji ovih delatnosti nije zabeležen slučaj da na ovako osetljive pozicije budu imenovani ljudi koji nemaju nikakvog iskustva.

- Oni koji budu primljeni imaće status državnog službenika, a plata bi trebalo da im bude oko 1.400 maraka! Ti ljudi biće primljeni na radno mesto administratora interfejsa i administratora u Centru za zakonito presretanje komunikacija. Jedan od uslova konkursa jesu tri godine iskustva na istim ili sličnim poslovima, ali postavlja se pitanje koji su to isti ili slični poslovi, kada u BiH prisluškivanje nije bilo legalno. Da li ćemo u SIPA i OBA zaposliti strane eksperte ili potpune amatere? - pita naš sagovornik.

S obzirom na to da se radi o vrlo osetljivim pozicijama, naš izvor upozorava i na mogućnost nezakonitog prisluškivanja po političkoj direktivi, pa i curenja informacija od državnog značaja.

- To otvara ogromne mogućnosti zloupotrebe! I pored najava da obični građani nemaju čega da se plaše, mnogi u BiH su postali sumnjičavi prema novoj opremi za prisluškivanje, kojom može da se presretne svaki telefonski razgovor, poruka ili imejl! Ta sumnjičavost će biti još i veća, ako na tim pozicijama budu zaposleni ljudi sa ulice! - ističe naš sagovornik.

Član zajedničke komisije Parlamenta BiH za kontrolu rada OBA Slavko Jovičić Slavuj ističe da je raspisivanje „konkursa za prisluškivače" neshvatljivo, jer on otvara veliki prostor za zloupotrebe ovlašćenja i poverenja koje ti ljudi dobiju.

- Tražiću sastanak sa direktorima obe bezbednosne agencije u BiH i insistiraću da se na te pozicije postave ljudi sa velikim iskustvom u obaveštajnoj delatnosti! Preko ovog konkursa, za koji sam, priznajem, saznao iz medija, posao na praćenju i presretanju komunikacija trebalo bi da dobiju dva pripravnika, što je nedopustivo! Istina je da je BiH dobila najnoviju opremu za prisluškivanje i osim toga što će oni koji se njome služe biti pod lupom javnosti, njihov rad će pratiti i mnogi članovi svetskih obaveštajnih službi koji vršljaju po BiH! - kaže Jovičić.

On navodi da nijedno praćenje ili presretanje razgovora, poruka i elektronske pošte neće biti moguće ako to ne odobri Sud BiH i tvrdi da pošteni građani zaista nemaju zbog čega da se plaše.

- Međutim, za razliku od poštenih, svi lopovi, krijumčari, dileri droge, kriminalci, teroristi i njima slični biće pod posebnom lupom! Ipak, niko sa sigurnošću ne može reći da zloupotreba neće biti, jer u sadašnjim obaveštajnim strukturama BiH rade ljudi sa vrlo sumnjivom prošlošću - zaključuje Jovičić.

fakti

 # U BiH početkom novembra prošle godine dopremljena je najsofisticiranija oprema za prisluškivanje, koja omogućava presretanje telekomunikacija na području čitave zemlje

 # Evropska komisija je za tu opremu izdvojila 2,1 milion maraka

  # Oprema omogućava prisluškivanje fiksnih i mobilnih telefona, te praćenje telefaksa, elektronske pošte i SMS poruka

Ž. MARKOVIĆ

Пише: Славко Јовичић Славуј  

           Налазимо се у мјесецу живе политичке активности. Годишњи одмори су завршени, дакле кренули смо са радом. Али, богами и са нерадом. Јер, ово је и мјесец предизборне кампање. 5. октобра очекују нас избори за локалне органе управе у цијелој БиХ.

Никако из сјећања не могу да избришем 5. октобар. Истина, он  у контексту наших избора нема некакав значај за БиХ, али на помињање тог датума, моје асоцијације се протежу много даље, јер је 5. октобра прије седам година у нашој матици Србији дошло до демострација, па чак и великих нереда у главном граду Србије, када је срушена једна, а успостављена друга власт. Не бих пуно о томе, јер је то за Србију постао историјски датум и камен међаш за успостављање демократије, тако барем многи кажу. Сасвим је јасно да је подударност у датумима само случајна коинциденција и ништа више.

Што се тиче нас у БиХ, ето, 5. октобра ће се одржати легални демократски избори за начелнике општина и градова , а изабраћемо и одборнике у локалне скупштине. Као што је већ познато, на изборима ће учествовати више стотина политичких субјеката и независних кандидата. Истини за вољу, многе странке или боље речено странчице су се нашле у изборној трци, изгледа, само да се чује за њих, него што реално имају било какву шансу да се нађу у новоизабраним органима власти. Народ би рекао: „Хајде Алија у војску да је више војске“.  Друго је питање и оно је увијек било дискутабилоно и никад до сад није разјашњен настанак ове пословице, је ли заиста Алија добровољно ишао у војску или је ишао зато што је морао?!

Остајући на теми локалних избора, заиста није потребно посебно наглашавати да су они врло значајни за „обичног човјека“, јер се огроман број питања управо рјешава на том микро плану, од чега првенствено зависи и квалитет живота сваког од нас у мјестима и општинама гдје живимо.

За очекивати је да ће цијели изборни процес протећи у фер и демократској атмосфери и да неће бити крађе гласова на биралиштима. Кажем да очекујем, мада нисам сигуран да ће тако и бити, јер у БиХ је све могуће, па чак и оно што је немогуће!? Овдје  се и данас краде све и свашта. Органи гоњења су у великим проблемима, јер су напросто онемогућени да открију све крађе и лоповлуке.

Ko je ukrao Dejtonski sporazum?

 

Залажем се за поштовање Дејтонског споразума, јер БиХ једино тако може да функционише и да опстане. Али, још нисам добио одговор, мада сам у више наврата тражио и постављао питање – ко је украо Дејтонски споразум? Пошто је то и устав ове земље, постављам питање – ко нам је "украо" БиХ? Има ли је и колико још?

И док је цијела босанскохерцеговачка јавност скоро заокупљена изборним темама, док нас већ неколико дана поново са билборда писматрају наше комшије које требају да засједну у фотеље локалне власти, ни ми који се бавимо државничким пословима немамо ни тренутак предаха. Напротив, чини ми се да ми је лакше речи да не знамо одакле да почнемо, јер у БиХ се увијек нешто почиње, стално се нешто започиње...

У Парламенту БиХ смо ратификовали споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом. Једногласно! Сви политичари и све политичке странке у БиХ су одлучни у спровођењу декларације о чланству БиХ у ЕУ. То је за БиХ једина шанса да се једног дана нађемо у чланству, сада већ бројне породице европских земаља. И то није спорно. Међутим, све друго је, по свему судећи, овдје и сад, богами биће и убудуће, спорно. Да би смо на том путу испунили европске услове, морам посебно  да истакнем да БиХ  није спремна да одговори свим тим захтјевима. Све је овдје дискутабилно и проблематично. Требало би заиста много времена да набројим само најважнија спорна питања, која чекају одговоре?!
   Parlament BiH 

Рецимо, како ствари стоје, сасвим је извјесно да 2011. године неће бити пописа становништва у БиХ, јер се бошњачки политичари грчевито боре да се то не деси. Одговор је лако пронаћи зашто то раде? Па, зато што им и седамнаест година након задњег пописа становништва у БиХ (1991. године, тај попис никада ниједна званична институција у БиХ није верификовала - нпа.) идеално одговара садашње хаотично стање, које, на основу Одлуке Уставног суда БиХ о конститутивности народа, и даље траје и које омогућава да се у БиХ и данас ништа не зна и да се и даље све ради као да рата није било у овој земљи. Ствара се имагинаран привид о становништву и њиховим предратним мјестима живљења, као да рат није скоро у потпуности промијенио демографску слику великог броја општина, и на крају крајева и ентитета.

Попис становништва би јасно указао да је Федерација БиХ скоро етнички очишћена од предратних Срба и то је свакоме јасно. Али, медијском сатанизацијом Срба, тај термин „етничко чишћење“ је сасвим неоправдано натоварен на плећа Републици Српској и српском народу.

                       

И сасвим на крају, ако нема пописа, онда заиста није могуће ништа друго реално планирати и радити. Јер, кад не знамо колико нас има живих, како је онда могуће да било шта знамо. Одговор је да знамо како ништа не знамо! Не знамо много тога, као што нико од нас, такође, не зна ни када и да ли ћемо икада постаи чланови ЕУ. Кажу нам ови из свијета да хоћемо, али ни они не кажу кад? А, и како би нам казали, кад ни они неће вјечно бити на функцијама   и позицијама гдје се одлучује о нашој судбини. Многи тада неће бити ни међу живима, али они су пописани и бар ће се знати да су постојали. А ми? Ништа се не зна и ништа не знамо?!

             Владика Николај Велимировић

                      ЗА СВА ВРЕМЕНА....
       који не могувладати својим срцем, још

 
Људи који не могу владати својим срцем, још мање могу владати својим језиком.

       Безбожник се боји скоропостижне смрти, лопов се боји обијача, убица се боји мача, гордљивац се боји срамоте, клеветник се боји суда истине.

Велико богатство открива сиромаштину.

      Телесни брак је само симбол духовног брака. У телесном браку прво приступају радости па онда горчине, док у духовном прво горчине па радости.

Власт је велико искушење и мало је оних који могу том искушењу одолети.

      Од памтивека вуци кољу јагањце,  а никада ниједно јагње није заклалао вука. Па ипак је у свету више јагањаца него вукова.

Често једног дана кад учиниш један грех, учинићеш и други, и кад покажеш једну врлину показаћеш и другу.

      Ко има велико има и мало.

Господар душе, господар је и тела.

      Као што се свећа од свеће пали, тако и добро дело од доброг дела.

Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.

      Ко далеко оде са ђаволом у шетњу, тешко се враћа на прави пут.

Што више сласти то је мање слатко, што више горчине то је мање горко.

      Владање застрашивањем је очајно и последње средство у рукама немоћних управитеља једне земље.

Непролазне вредности су драгоценије од пролазних као што је вечност драгоценија од времена. А непролазне вредности улазе у оквир здравља душевног.

      Истина не зависи од времена и није ни нова ни стара, него управо Истина, јуче, данас, сутра.

Ако се књиге буду множиле данашњом брзином, биће више учитеља него ученика и разбиће се памет од књиге човеку као огледало кад се разбије на стотину парчета.

      Бирање краљица лепоте модерни је обичај старих латинских народа. У ствари, то је само једна вешто прикривена трговина белим робљем.

Кад човек мисли да је на врхунцу свог успеха, тада, у ствари, стоји на граници своје пропасти.

      Лењост је један од смртних грехова јер умртвљује душу у човеку. Лењо тело је гнездо порока, лења душа насеобина ђавола.

Кад радиш, не гледај само корист, и добит, и успех. Лепота и наслада коју један столар осећа при тесању, стругању, глачању и склапању дрвета не да се ничим исплатити.

      Морална лепота, лепота душе, срца и карактера светли и кроз најружније лице човечије.

Какву љубав према пријатељима нуди такве ће и пријатеље наћи.

      Људи који не могу видети свет у себи још мање могу видети себе у свету.

Људи који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој радости.

      Залуд је буре од најскупљег дрвета кад се у њему држи укисло вино.

О три ствари не жури док говориш: О Богу, док не утврдиш веру у њега. О туђем греху док се не сетиш свога и о сутрашњем дану, док не сване.

      Не прљај онога који се почео прати него му помози да се опере.

Ко није страдао од пожара у себи, тај ће зајаукати кад му прст опрже.

      Вода се може употребити за електричну воденицу, али и за потоп света.

Као што сузе теку од велике жалости, али и од велике радости, тако страх обузима човека од великог злочина, али и од велике жртве.

      Ако сам позван да се браним ја ћу ћутати, ако сам позван да браним истину ја ћу говорити. 

_______________________________________________________________________________

Напомена: Текст визуелно, графички и технички опремио Славко Јовичић Славуј.

Опрости ми Драги Господе Боже што сам грешан као и сви људи на овом свету. Опрости ми што сасвим мало знам, али ми  опрости и  за све оно што не знам. Уверен сам и поносан сам што знам да ће сва дела и све мисли, поруке, савети и завети  бесмртног владике Николаја Велимировића вечно живети!

Када сам се пре много времена, дакле пре две деценије и још много година више, сусрео са непролазним делима владике Велимировића, тада сам мислио да сам много тога научио?! Но, нажалост нисам, јер сви се ми учимо кроз цели живот, да би на крају овоземаљског битисања умирали као највеће незналице, чекајући ипак Дан васкрсења да би поново почели да учимо!?

Хвала ти Драги Господе Боже, а и теби честити владико што ми осветлиште пут таме и стрампутице и што ми улиште наду за живот на путу спасења и избављења, на једино исправном путу Православља и Светосавља!

Захвалан сам у првом реду родитељима, затим Теби Драги Господе Боже, као и теби Владико Велимировићу, свети човече, што не залутах у беспуће и у прашуму тоталитарног атеизма!   Слава Ти и милост Господе Боже!!!              

Славуј.

_____________________ 

                        Eпископ Николај

                   Изнад Истока и Запада

 (Сепарат из сабраних дела епископа охридског и жичког Николаја Велимировића (1880-1956), Дизелдорф, Немачка )

---

---

                                

          Његова светост                              Епископ Велимировић

      српски патријарх Павле                      

                      Храм Светог Саве на Врачару - Београд      

Балкан се налази земљописно између Истока и Запада а идејно стоји изнад Истока и Запада.

Која је то идејна сила што спасава Балкан да не буде и идејно између него га уздиже изнад Истока и Запада?

То је вера православна и само вера православна. Сви остали чиниоци, као земљописни положај, култура, наука, муслиманство, политика, земаљске тежње и аспирације, држе Балкан између Истока и Запада. Вера православна пак уздиже га изнад Истока и Запада, и само вера православна.

Ништа није несносније него налазити се између. Ако би се идејни, то јест православни Балкан покорио земљописном Балкану и остао између Истока и Запада, личио би на оног магарца из бајке, који је цркао од глади између два пласта сена.

На жалост, православни Балкан је од почетка 19. века до сада веома личио на оног легендарног Буридановог магарца, који је липсао од глади између два пласта сена, не знајући коме пласту да приђе. Час му се један пласт чинио већи и слађи час други. Изнемогао од шетње од једног пласта до другог, он је пао и липсао. И сав свет се насмејао магарцу као магарцу.

Балкану прети смрт од глади због многих брбљивих језика који га именују између. Или ће липсати од глади између Азије и Европе или ће га једна од тих сила ајкулски прогутати, ако се не буде дигао изнад. Изнад Истока и Запада.

         +++++++++++++++++++                 

Расуђивање прво

ХРИСТОС ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

Кад азијат чита Евангелије Христово он говори: ово је наш човек, ово је азијат, испосник, молитвеник, мудрац и чудотворац.

Кад европејац чита Евангелије Христово он тврди: ово је наш човек, ово је европејац, покретљив учитељ, брз помоћник људи, добротвор, лекар, хранитељ, хуманист и активист.

Ша је дакле Христос? Да ли азијат, да ли европејац; да ли источњак, да ли западњак? Заиста, и једно и друго. Он је источњак на вишем плану и западњак на вишем плану. Он је источњак изнад Истока и западњак изнад Запада. Његова је земља и сви крајеви земље.

Трансцеденталност је особина истока, натурализам - особина Запада. Источњак са прекрштеним ногама у размишљању о вечноме, и западњак са сусталим ногама у трчању за пролазним. Ко је од њих ближи Христу? Оба су удаљени од Христа. Христос стоји изнад Истока и Запада.

Исток се толико удубљује у размишљање да нема времена за пословање. Запад толико послује да нема времена за размишљање. Обоје се садржи у Господу Исусу Христу, и то у пуној и савршеној мери, тако да Он превазилази Исток и Запад. Он стоји изнад Истока и Запада.

Политеистичном Истоку је тешко веровати у човека. Материјалистичном Западу је тешко веровати у Бога. Исус представља човека, Христос Бога. Две природе - једна ипостас. Запад лако прима човека Исуса и ставља га у „Пантеон" својих великих људи, Исток лако прихвата Бога Христа док за човеком Исусом не осећа потребу. Међутим, Спаситељ света "је и Бог и човек. Исус Христос дакле стоји изнад Истока и Запада.

Кад говоримо о Истоку ми мислимо на кућу подељену унутра у самој себи; мислимо на две несродне групе народа: на мухамеданце и на брамо-будисте. Њихове су ћабе: Мека, Бенарес и Тибет. То двоје представља главну садржину и главну сиромаштину Истока. Кад пак говоримо о Западу ми мислимо опет на кућу подељену унутра у самој себи. То је папизам и антипапизам (у разним облицима протестантизма). Ово су два главна пута западног човечанства, оба погрешна. Они представљају заблуду и сиромаштину Запада. Христос стоји високо изнад оваквог Истока и Запада.

Никад ниједан од азијских мудраца није могао подвластити Запад. Једини човек, рођен у Азији, који је подвластио сав Запад, т.ј. сву Европу и Америку са острвима, јесте Господ Исус Христос. Једини источњак који је омиљен на Западу.

И никад ниједан од западних учитеља и идеолога није могао придобити Азију, ни за најкраће време. Само један Западњак успео је у томе: Западњак не по плотском рођењу него по својој власти над Западом. То је Исус Христос, рођени у Азији. Његова власт распрострла се над средњом Азијом и местимично даље преко Велике Азије као и Египта и Абисиније. Даље ширење Хришћанства на Исток спречио је Ислам, а то је једна отуђена секта јеврејско-хришћанска. Ислам се испречио као бедем између хришћанске Предње Азије и Индије. Но и то није без Божјег промисла, који свакако резервише победу Христову над целим Истоком за будућа времена.

Расуђивање друго

БАЛКАНСКИ ХРИСТОС

Балкански Христос је исто што и јерусалимски, што и синајски, и руски, и што некада и европски. Јер је Он један.

Балкански Христос то је Христос на Балкану, у балканској драми живота, у балканском оделу, у балканској песми и символици, у балканским уздасима и сузама и крвавим гробовима, у балканском васкрсењу.

Он је оличен у свим светим балканским: у благочестивим царевима, благоверним царицама и ботоносним патријарсима и свештеницима; у светогорским преподобним и плачним монасима, испосницима, молчаницима, пештерницима, духовницима и чудотворцима; у византијским царевима и војводама који бранише Цариград и Јерусалим од муслимана: у српским жупанима, краљевима, кнежевима и деспотима, који бранише крст часни, т.ј. веру праву, веру православну и од муслимана и од Монгола и од Латина јеретика:

У мученицима под круном, у мученицима сељацима и занатлијама, у мученицима под омофором. архијерејским и под епитрахиљом јерејским, у мученицима под доламом војводском и под ризом монашком;

у мученици Злати и многим мученицима девојкама кроз векове и векове;

у мученику Ђорђу Кратовцу, кујунџији, и многим мученицима занатлијама кроз векове и векове;

у мученику патријарху Гаврилу пећском, у мученику ђакону Авакуму, игуману Пајсију трновском и игуману Атанасију светоникољском, на колац набијеним на Калемегдану, и у преподобном ученицима Агие Лавре на Пелопонезу, и осталим безбројним кроз векове и векове;
у преподобно-мученицима светогорским, које блажени Акакије благосиља на подвиг мучеништва, и у преподобно-мученицима светогорским, који бише побијени и живи спаљени од латина јеретика, и у мученицима старозагорским, и осталим многим кроз векове и векове;

у преподобним оцима и матерама нашим: светој Параскеви, Евгенији царици, Ефимији и другим, и у светом Прохору, Гаврилу, Јовану, Јоакиму, Клименту, Науму, Нектарију, Јоасафу, Василију Острошком, Петру Коришком, Јанићију Девечком, и осталим безбројним кроз векове и векове;

у самомученицима пештерницима балканским у пештерама Пећским, Црногорским, Охридским, Албанским, Пелопонеским, Трнавским, Студеничким, Моравским, кроз векове и векове;
у свештеномученику равноапостолском Козми Албанском и у безбројним мученицима приморским, далматинским и босанским који пострадаше од латинских јеретика, у тамницама дубровачким иструнуше или отровани бише Христа ради, кроз векове и векове.

Треба ли да станемо? Тек смо започели набрајање. Ко ће све именовати? Ко ли све избројати? То су војске од мученика и мученица од иза Солуна до преко Дунава и од мора Сињега до Црнога. Многе милионе војске светих душа православни, које не може сместити никакав земаљски календар и које су убележене само у календар небески, у Књигу живота вечнога.

Сви су они поругани и попљувани и бијени били од непријатеља часног Крста, као Христос од Јевреја. Сви су са својим крстом на своју Голготу пошли, са трновим венцем на глави и са мржњом одасвуда, као у трње одевени, одгурнути од света кроз капију смрти као последњи, а прихваћени с оне стране благом руком Христовом као први.

Ваистину, последњи с ове стране капије смрти а први с оне стране.

За Христово име пострадали су од Истока до Запада, у Христово име победили су Исток и Запад. - Исток у лицу турског Ислама и монголског многобоштва, Запад у лицу јеретичког папизма.

На губилишту они су се осећали виши од својих џелата: пред источним џелатима изнад Истока а пред западним џелатима изнад Запада. Нико од њих није пружао своје мисли према земљопису, да би рекао: ми смо између Истока и Запада. Него су сви уздизали своје мисли и своја срца усправно к небесима, ка вечној Истини, за коју су страдали. И целим духом својим и свом душом својом стајали су изнад - изнад Истока и Запада.

Расуђивање треће

О ЛАКОМИМ И ПРЕВАРЕНИМ

Планина је већа од мравињака, Божија сила већа је од човечије силе. То свак признаје на ведроме дану.

Али кад човечији табани и коњске копите дигну прашину на друму, многи заслепе, па у страху признају човечију силу изнад Божије силе. Планину изгубе из вида па се спотакну у мравињак. И још поклоне се мравињаку.

То се догодило и са Србима, који се потурчише после Косовске битке.

Пре њих изневерише крст многи Бугари и Грци и Јелини, и уврстише у Муратову војску на Косову под полумесецом против српског крсташа барјака.

Али Лазар, најславнији човек под тим именом у историји света, не спотаче се о мравињак турске силе и не изгуби из вида планину Божије силе, него се одлучи да са својим народом прими од људи све ударце да би од Бога примио све награде.

Спотакоше се многа господа српска на Југу и на Западу. Заборавише опомену Христову: гледајте и чувајте се од лаколства, (Лк. 15.) па се полакомише на богатство и сласти и све обмане овога света; поломише крстове по својим кућама а чалму завише око главе и почеше авдес узимати и по џамијама клањати.

Тако за мало свој земаљски живот продужише а образ за увек изгубише. Не постидеше се крви Лазареве на Косову. Но пођоше путем потурица бугарских, грчких и јелинских.

Турци су били представници Истока на Балкану док су они владали Балканом, а потурице представљају Исток после одласка Турака.

Са тим лакомим и насилним Истоком, са мухамеданизмом, који је јеврејско-хришћанска јерес, не може се православни Балкан истоветовати. Балкан мора стајати изнад таквог Истока.

Српски сељачки устанак против Турака под Кочом, Карађорђем и Милошем најсјајнији је доказ да је српски народ хтео да се ослободи мухамеданског Истока. Сликао је себе вером и карактером, узвишеним изнад Истока.

Са крсташем барјаком српски устаници ушли су у неравну борбу против барјака са полумесецом. Са вером у Христа као веће силе од Мухамеда и у крст Христов као јаче знамење од полумесеца они су победили исламску Азију. Тако су узвисили православни Балкан над мухамеданским Истоком.

Но чим су се ослободили Истока они су пали у ропство Запада. Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије. Ови Срби западњаци упали су у ослобођену Шумадију и почели стварати законе и установе попут протестаната и католика - а то су две западне хришћанске јереси. Почели су уређивати српску централну земљу по угледу на западне јеретике. Били су писмени и учени, због чега су их неписмени устаници ценили и власт им давали. Али су се усташки кнежеви страшно преварили. Њихова браћа из Аустрије били су излизани сасуди Православља, калајисани калајем протестантским и католичким, западњачким. Они су били кобна претходница западном утицају на Србију. Они су отворили све капије и све канале према Западу и учинили да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулога Запада.

Седамдесет година после пропасти на Косову Србија је била потпуно покорена од источних јеретика; седамдесет година после Другог устанка ослобођена Србија пала је у потпуно ропство западних јеретика. Мислимо на идејно ропство: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно.

И кнез Милош и Љубица, па чак и Вучић, увиђали су опасност од „немачкара" али им нису могли одолети. Викали су и претили, али пробијену брану нису могли учврстити. Кнез Александар је подлегао утицају Запада безвољно и малодушно; кнез Михаило драговољно, а краљ Милан свим срцем и душом.

Турци су предали кнез Михаилу кључеве од градова, а кнез Михаило почео је предавати кључеве српске духовне самосталности Западу. Последњи Обреновићи и Карађорђевићи ту су предају довршили. И те кључеве Запад још држи у својим рукама и царује над Србијом.

Ко се бунио против те драговољне предаје Западу? Црква православна са сељачким "народом својим. Кроз цео деветнаести век свештеници српски викали су и писали: „Трули Запад! Трули Запад! Бранимо се од трулог Запада!".

Част нека је свештенству српском. Част сељачком народу српском! Срам на безглавну господу српску! Срам и на оне владаре српске, који у име Запада презреше и Српску светосавску цркву и српски сељачки народ. Како су радили онако су и прошли. Њихов крај посведочава гњев Божји и гњев Светог Саве на њима. Читајте и слушајте о страшном скончању српских владара после Кнеза Милоша и ужасавајте се од гњева Господњег.

Много су претрпели српски свештеници и српски сељаци због свог одлучног става против јеретичког Запада. Свештеници су исмевани као „русофили" и „назадњаци", а српски сељаци као „непросвећена маса", као „глупи сељаци". И то не толико од оних „немачкара", од оних калаисаних Срба из Аустрије, колико од шумадијских синова школованих на Западу. Они су били цвеће према овима. Ови су представљали бесну клику и безбожну хорду агената западне „културе", „просвећености", „прогреса". Нове потурице, још опасније од старих потурица. Све што је српско они су одбацивали као турско, а све што је турско они су презирали као азијатско. Међутим нису познавали у суштини ни шта је српско ни шта је турско ни азијско. Плиткоумни „коми воајажер" западних трговаца. Издајници већи и ужаснији од Вука Бранковића.

 Саборна црква у Сарајеву

 Расуђивање четврто

СТРАХ ОД ДЕМОНА И ИГРА СА ДЕМОНИМА

Исток се страши од демона, Запад се игра са демонима.

Милијарда људских бића на Истоку пази на сваки корак, да се не би дотакли неког демона. Нико тамо није пронашао демоне; за демоне се тамо зна и демони се тамо осећају сваког дана и сваког часа од првог колена људског.

Запад је земља проналазака. Поред многих смртоносних или вашарских проналазака Запад је пронашао да постоје демони. И то је бучно разгласио нарочито у нашем столећу. Но како на Западу нема ништа што би сви прихватили за истину, него је све раздељено „по струкама", по партијама и сектама, то и овај проналазак да постоје бестелесна духовна бића није признат од целог западног човечанства него му је одређено место у једно]' секти људи који се називају спиритисти. Спиритисти су горди што им је дато да разговарају са духовима. Они су радосни што држе везу са духовним светом. Играју од радости, не знајући да им коло води сатана.

Исток не осећа анђеле, добре духове Божје, заштитнике и покровитеље; одавно је престао да их осећа. Остао је само са злим духовима, који му зло чине и које мора да умилостивљава жртвама, сваки дан, сваки дан.

Запад је престао да осећа и сазнаје и анђеле и ђаволе, има већ неколико стотина година. Зато је примио спиритастичко јеванђеље са чуђењем као човек који је нешто знао па заборавио па се опет досетио. Некад је Запад веровао у анђеле и ђаволе. Па је једновремено банкротирао са обе те имовине. Сад му се ђаволи јављају преко спиритиста, и он се буновно досећа. Досећа се али не разликује духове. Радосно поздравља све духове који му се јављају као добре духове. Отупело му је осећање разликовања и распознавања.

Исток нема осећања за добре духове. Запад нема осећања за разликовање добрих духова од злих. Исток се брани од злих духова жртвама, непрестаним жртвама пред идолима од камена и дрвета. Запад, т.ј. спиритистички Запад, предаје се свима духовима који му се јављају било преко медиума, било преко асталчића; и свима поклања пуну веру.

Исток је дубоко песимистичан. Зашто? Зато што зна за зле духове а не зна за благога Бога. Познаје и осећа на својој кожи и на души присуство и дејство злих демона, а не осећа присуство благога Бога који може прогнати зле демоне и заштитити људе.

Спиритистички Запад је површно оптимистичан. Сасвим површно и сасвим глупо. Спиритисти долазе до познања Бога кроз демоне; не кроз ваплоћеног Сина Божјег, Христа, него кроз демоне, који се јављају кроз медиуме, асталчиће, итд. Махом бивши безбожници, спиритисти дознају од ђавола да постоји Бог и душа. И то дознање веома их изненађује и они ненасито изазивају Духове да им штогод рекну и прорекну. На таквом клизавом песку заснована је вера њихова. Они то сматрају нечим модерним, неким модерним проналаском. А да су читали Свето Писмо Божје знали би, да је Свевишњи још кроз Мојсеја опоменуо човечанство да се чува од спиритизма. (5. Мојс. 18, 11.)

Велики Исток је под влашћу демона, а и спиритистички Запад је под влашћу демона. Демонократија дакле у обе хемисфере које се сучељавају са Православљем уопште и са Балканом посебице.

Настаје питање: хоћемо ли ми бити између једне демонократије и друге? Не, никако. Између него Изнад.

Ми знамо да постоји духовни свет. Знамо да постоје зли духови али и добри. Постоји благи Бог који је моћнији од свих духова у опште. Именом Христовим и Богородичиним и крсним знамењем ми прогонимо зле духове а молитвом привлачимо себи добре духове, анђеле светлости, који нас штите и помажу. На тај начин ми се уздижемо изнад незнабожачког и песимистичког Истока.

С друге стране ми се не радујемо јављању духова из онога света, јер знамо да то могу бити духови злобе који нас кушају и са пута спасења одбијају. Још мање призивамо ми духове из онога света и тражимо њихове савете и пророчанства о будућим догађајима. Јер ко тако чини није угодан Богу. Него се надамо у Цара духова, Господа Свевишњега, нашега Творца и Оца небеснога, а не општимо крадом мимо Њега са духовним светом. На тај начин ми се Балканци уздижемо изнад спиритистичког Запада.

И као што је наш Спаситељ стајао изнад Истока и Запада, тако се и ми трудимо да не будемо згњечени између и између, него се с Христовом помоћи вазда уздижемо изнад и изнад. Изнад Истока и Изнад Запада.

 СЛЕДИ НАСТАВАК....

                       Епископ Велимировић....

                Наставак......

              Расуђивање пето

ИСТОЧНА ФИЛОСОФИЈА И ЗАПАДНА НАУКА

Колевка философије јесте Исток, од Пекинга до Атине. Колевка науке јесте Западна Европа и Америка. Нити је Исток за науку нити Запад за философију. Источна философија сва је у тајни, сва мисаона, спонтана, интуитивна.

Западна наука је сва у знаку јавности, љубопитства, пропаганде и интереса.

Нити је Исток за науку нити Запад за философију. Кад се источњак превари те поверује у науку, он прихвата теорије научне а не позитивна знања. Лакше му је оперисати са теоријама него са знањем научним. Теже му је под врућином Истока примењивати у живот знање него ли у хладовини месити европске теорије и премесивати их у неку философију огрнуту шареним огртачем Истока.

Кад се западњак намами на неку философију источњачку, он из ње извуче једну од главних мисли и на овој саставља свој систем философије, остављајући својим колегама да извлаче друге мисли из оне исте философије и да на њима састављају опет своје системе философије. Јер у множини система гледа западњак умно богатство и културу народа а не у координацији и јединству духа.

Као што источњак огрће научне теорије огртачем Истока, тако западњак облачи источну философију у грубу одећу науке. Тобож да би му његов „систем" изгледао вероватнији као изражен научним речником и зајемчен научним „фактима".

У ствари хришћански Запад нема смисла за философију. Историја западне философије јесте историја највећих заблуда у прошлости човечанства. Бог је одузео ум крштеним људима који су презрели откривену Истину Божју кроз Господа Исуса Христа па су хтели сами помоћу незнабожних философа да решавају основна питања о бићу и животу по своме рачуну. Од почетка Ренесансе па до деветнаестог века западни философи су живели од Платона и Аристотела и других јелинских незнабожних философа. Па кад су ове потпуно оглодали и остали ипак гладни, они су се у деветнаестом столећу наклопили на философе индијске од којих се и до данас хране, и китећи се њиховим перјем чине себе славним међу неславним.

Индија је мати свих философија. Од памтивека философирање у Индији нераздвојно је скопчано са аскезом. Сви философи индијски били су аскети То западњак не разуме и не цени. Јер је код западњака интелектуална вештина довољна за састављање нових философских система. Он не полаже баш ништа на пост, уздржавање, морал и карактер философа. Он цени само његову интелектуалну конструкцију мисли. Није западњак за философију. Философе на истоку сматрају свецима. Философи западни су професори. А између свеца и професора раздаљина је већа него од Истока до Запада.

Нити је источњак за западну науку. Јер је источњак научен да и светска знања сматра нечим светим, сакралним, као и философију. Па како је западна наука без и најмањег ореола светиње, источњак се такве науке боји и презире је. Прима Је само у колико мора, да би одбранио живот свој од западне смртоносне машинерије. А та машинерија је накарадно чедо западне науке; грозни плод брачног развода Запада од светих небеса и незаконитог брака са земљом. Многе противречне философије западне јасно представљају казну Божју због одбацивања Христа. Јер по речи св. апостола Павла као што не мараху да познаду Бога, зато их Бог предаде у покварен ум. (Рим. 1, 28.)

Две су велике лудости којима се некрштено и некрштено човечанство горди. То је философија источна и наука западна. Ни једно ни друго није од благога Бога. Него је обоје од људи и демона. Две лудости, два проклетства. На кантару свете истине Христове то двоје држи равнотежу. Христос је изнад источне философије и западне науке. Он мери, али Он се не мери.

Како је са Христовим Балканом?

Кад огњило удари о кремен онда се јавља варница. Пламен се уздиже у вис, изнад огњила и кремена. Исток се сударио са Западом на Балкану. Ако би се Балкан истоветовао са огњилом или са кременом, не би био Балкан, него би био Исток или Запад.

Ако би пожелео да буде пламен, изнад челика и камена, био би и остао би Христов Балкан, изнад Истока и изнад Запада, и као такав користан Истоку и Западу.

Најгоре је - бити између.

Слава је - бити изнад.

Изнад туге Истока и труда Запада треба да се уздиже православни Балкан. Туга Истока, то је философија Истока. Труд Запада, то је наука Запада. Може ли тица летети на једном крилу? И још болесном?

Судбодавац Бог одредио је Балкану место изнад Истока и Запада. Да ли ће Балкан разумети и прихватити ту промисаону судбу или ће бити смрскан као орах између чекића и наковња? То питање не треба да да сна ни једном Србину, докле год Србин не даде правилан одговор. А само је један правилан одговор:

Да, Господе, примам оно што ми Ти нудиш, а одбацујем оно што ми Твоји противници са Истока и Запада нуде.

Православна црква у Истамбулу

Расуђивање шесто

О МИРУ И НЕМИРУ

На Истоку влада мир, на Западу немир.

Мир почиње у човеку па се шири на друштво. И немир почиње у човеку па се шири на друштво.

Од куда мир у народима излазећег сунца? И откуда немир у народима залазећег сунца?

Од решених или нерешених питања живота. Ево од куда.

Почев од Стамбола па до Јапана сви народи имају унутарњи мир због тога што не живе од питања него од решења, т.ј. од давно решених основних питања, како је пре њих живело педесет или сто генерација. На тим решењима главнога источњак све зида, све разуме, све мисли и све делује. Ништа и никуд изван тих решења. Како мухамеданац, тако браманац. тако и будист. А ове три групе представљају сву огромну нехришћанску Азију, сав Исток.

У мухамеданизму све је решено у Корану. И сва решења своде се на две речи: Алах и кисмет. То даје мир и спокојство мухамеданским народима.

У браманизму и будизму опет све је решено у философијама индијским. И сва решења се своде на три појма: карма, дарма и реинкарнација.

Невесео је тај мир у оба случаја. Невесео је у мухамеданизму, јер означава потчињеност робова господару, Алаху. Невесео је и у философском Истоку, јер означава резигнацију, очајање, од кога нема спасења ни међу људима ни међу боговима.

На Западу влада немир. Као грудва снега кад се котрља па расте, тако је немир на Западу нагло растао. Растао је нагло и нарастао је толико у нашем столећу, да је западно човечанство доведено до непрестајућег страхозања од онога што ће доћи и до растројства живаца и често - никад чешће у историји света - до лудила.

Узрок западном немиру исти је као узрок немиру Адама и Еве кад су окренули леђа Богу Творцу а лице сатани; исти је као и немир у Каину, који уби праведнога брата Авеља; исти као и немир у цару Саула, кад је отпочо гонити праведнога Давида; исти као и немир у Ахитофела, који издаде свога господара цара Давида, и на крају се обеси; исти као и немир у Јуде Искариотскот који продаде за проклете паре проклетим Јеврејима свога Учитеља и Господа, па сав дрхтећи од новог непојамног страха и ужаса оде у Кедронски поток па се обеси, и препуче му утроба и дроб му се просу по земљи, као триста година доцније јеретику Арију.

Увек исти узрок, а то је отпад од Бога и каскање за сатаном. Бог опомиње родитељски и озбиљно, а сатана показује лажне вашарске слике и привлачи к себи лакоме и лакомислене. На своје отровне слаткише он ваби и привлачи сладокусце и кратковиде.

На Западу је немир. Тај немир створила је машта учених западњака, која их је љуто заварала. Машта им је поништила сва решења, којим су живели у миру претци њихови, и сва праискона питања отворила поново као рашчешане ране. Због тога је на Западу све постало питањем, и све стављено под питање: и Бог и душа и морал, и брак, и породица, и друштво, и држава, и овај свет, и онај свет. Све је само питање и питање: питање лично, питање социјално, питање државно, питање морално, питање економско, питања и питања и само питања. Ни једно питање западна наука није решила. Јер је западна наука челична четка у рукама антихриста, четка што раздире старе ране и отвара нове.

И јер је западна наука позвата од крвника људског, господара ада, да створи немир, многоструки немир, на свима линијама немир, како унутра у човеку, тако и у свим круговима друштвеног живота.

И заиста, господар ада створио је помоћу лажне науке немир на Западу, нечувен у историји људској.

С немиром западњак леже, с немиром устаје. С немиром вечера, с немиром руча. С немиром се побратимио па говори: немир је прогрес, немир је култура, немир је еволуција, немир је живот. Измирио се с немиром Запад, и потурио је своју грбину да га немир шиба својим бичем изнутра и споља, по души и по телу, а он да говори: хвала, тако и треба, то води миру, то води срећи човечанства! Измирио се Запад с немиром и кукавички ласка немиру само да би под његовим наукама продужио за који месец или за коју годину егзистенцију.

А Балкан? Православни народи уопште, који су између Истока и Запада, а Балкан нарочито, мора се уздићи изнад лажног мира Истока и језивог немира Запада;

изнад источне философије која мисли да је решила сва питања, и

изнад западне науке која сама признаје да је све ставила под питање и да није решила ништа.

Балкан мора бити испуњен миром који превазилази разум људски, миром који је Христос дао својим апостолима говорећи:

мир свој дајем вам; миром који значи радост и љубав и живот. Речју, миром који је у Богу и од Бога.

Пет стотина година грцао је православни Балкан у ропству и није очајавао. Кад је у слободи обрисао замагљене очи од суза и погледао по Истоку и по Западу, видео је очајање на обе стране: на Истоку очајан мир а на Западу очајан немир. Здрав човек нашао се између два болесника.

Да ли ће се Балкан заразити од једног или од другог очајника, или ће устати да дода лекове и послужи обојици на њиховој болесничкој постељи, то је загонетка пред њим, то је његов сфинкс.

А ми се молимо Христу Богу за Балкан, да се уздигне изнад очајног мира Истока и очајног немира Запада; изнад демонијачне философије Истока и демонијачне науке Запада. Сада и од сада и на век века да буде - изнад Истока и Запада. Амин.

КОМИТЕТ ЗА ПРИКУПЉАЊЕ ПОДАТАКА О ИЗВРШЕНИМ ЗЛОЧИНИМА ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ И МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

Б е о г р а д

  Најзлогласнији концентрациони логор смрти "Силос" у Тарчину,  Муслимани су основали 11.маја 1992.  Затворен је тек 27. јануара 1996. године, чак и након дејтонског рока??? Коинциденција - да или не, на исти дан је у Другом светском рату затворен и злогласни фашистички концентрациони логор "Аушвиц"!

                "СИЛОС"
Тарчин је приградско насеље, удаљено од центра Сарајева око 35 км. У самом Тарчину, који је био седиште месне заједнице, било је око 2.000. становника пред рат, од чега су Срби чинили око 10%, Хрвати 5% становништва, а остало су били муслимани. У околини је било неколико српских села и неколико мешовитих села, док је већина села била чисто муслиманска.

У Другом светском рату муслимани и Хрвати са подручја Тарчина припадали су усташким формацијама и било је поред 50 убистава Срба, још око 50 Срба одведено у логор Јасеновац одакле се више нису вратили.

У августу 1991. године у Тарчину је формирана станица резервне милиције у чијем саставу је било око 180-200 муслимана и свега 1 или 2 Србина по њиховом избору. Командир ове станице Туфо Рефо, пре рата био је милиционер у Сарајеву. Резервни састав милиције у Тарчину је крајем 1991. и почетком 1992. године легално делио оружје муслиманском становништву.

И у току предизборне активности у Тарчину се појавио већи број муслиманских националистичких парола, а на зидовима српских кућа били су исписани графити увредљиве садржине. Један од њих је био "СДС носиће фес".

Када су у априлу 1992. године почели сукоби у Сарајеву муслимани су преко резервног састава милиције у Тарчину ставили под појачану контролу и присмотру све Србе на подручју Тарчина.

Почетком маја 1992. године муслимани су нагло почели да празне силос који се налази у центру Тарчина и да деле пшеницу становништву. Испразнили су око 10 комора у којима се налазила пшеница.

На дан 11. маја 1992. године муслимани су напали и заузели касарну ЈНА у Крупи, Општина Хаџићи, удаљену од Тарчина око 8 км. Заробљене војнике затворили су у испражњене пшеничне коморе у силосу. Тада је силос за лагеровање житарица у Тарчину код Пазарића претворен у логор за Србе.

Први затвореници у овом логору су били 11 заробљених војника - резервиста из касарне бивше ЈНА у Зовику и касарне "Жуновица" у Хаџићима.

Почев од 20. маја муслимани су почели са привођењем Срба на такозвани "информативни разговор", а после су их одводили у силос и више их нису пуштали. Почетком јуна 1992. године почело је масовно привођење Срба са подручја месних заједница Тарчин и Пазарићи у логор у Силосу.

Логор је непрекидно функционисао за све време грађанског рата у БиХ и последњи затвореници су овај логор напустили 27. јануара 1996. године, када су логораши ослобођени по Дејтонском споразуму.

Кроз овај логор се процењује да је прошло око 550 Срба, међу којима и десетак жена, од којих су две остале у логору до његовог затварања.

Први управник логора у силосу био је Бећир Хујић, а његов заменик Халил Човић. Средином 1994. године Хујић је смењен, а на његово место је дошао Човић, изразити националиста, који је имао обичај да пред затвореницима иронично каже: "само силос Србина спашава". Остао је управник логора до затварања крајем јануара 1996. године.

Логор је био под непосредном командом 109. Брдске бригаде армије БиХ чији је командант био Незир Казић. Од 1995. године логор је био под командом XIV дивизије армије тзв. БиХ, на чијем челу се налазио Заим Имамовић, који је касније погинуо. Штабови ових јединица налазили су се у непосредној близини логора. Њихови команданти су често и лично долазили у логор и знали су шта се у њему догађа.

У кругу штаба XIV дивизије налазио се хелиодром на који је врло често слетао Алија Изетбеговић. Није утврђено да ли је он улазио у круг логора, али је сигурно знао за оно што се у њему дешава. То потврђује и чињеница коју су пред затвореницима изнели представници Међународног црвеног крста: да су морали лично ићи код Алије Изетбеговића да би им дозволио посету логору у Тарчину.

 

Aлија Изетбеговић

Све ћелије у овом логору су биле величине 9,50 х 4,50 м. Висина ћелија је била између 5 и 5,50 м, па се ту налазио поред сваког зида бетонски руб широк око 50 см, а изнад тога на око 5 м налазио се плафон. По том рубу шетали су стражари и контролисали шта се догађа у ћелијама, а простор за њихову шетњу је био и над суседном ћелијом, као и над ходником, тако да су они имали довољно простора за контролу.

У ћелијама није било прозора, није било осветљења, сем слабе светлости која је долазила са горњег нивоа од око 10 м висине, где је под кровом био неки мали прозор који се из ћелије није могао видети.

Из ћелија затвореници нигде нису извођени, по цео дан су били у ћелијама, које су биле пренатрпане. Прва шетња је била тек у новембру 1993. године, али ни то није било редовно. Све је зависило од расположења дежурног стражара.

У почетку затвореници су добијали само један оброк хране дневно који се састојао од 4-5 кашика неке неодређене течности, која је била без укуса. На петорицу затвореника долазила је једна мала чинија и по једна кашика која се није прала и која је ношена из ћелије у ћелију како се делила храна. Уз то су добијали по један хлеб тежине између 350 и 500 грама, (увек је био различите величине, веома лошег квалитета) што се делило прво на 9, а после на 12 затвореника, тако да је свако добијао по једно мало парче хлеба.

Други оброк је уведен тек 12. јула 1992. године - "доручак", који се састојао од мале зделе млека која се делила на петорицу, тако да је практично на свакога долазио по гутљај млека у праху, које је било лоше растворено у хладној води.

Због слабе исхране чему су допринеле и повреде нанете батинањем умро је 14 октобра 1992. године Петко Крстић. После тога уведен је трећи оброк.

Трећи оброк уведен је тек 19. октобра 1992. године и практично се делио одмах после ручка јер није било електричне струје, па се није могло делити по мраку, а састојао се од неке разређене "хране за прехрањивање".

И тако мале количине хране су у јуну 1992. године ускраћиване, па једанпут нису давали храну три дана, а други пут два дана.

У логору у Тарчину били су затворени искључиво Срби и то углавном сељаци из околине, младићи који су ишли у школе или млађи радници. Било је и нешто интелектуалаца, а било је и старијих људи.

Сви они били су цивили, изузев 11 првих резервиста. Затворени цивили нису учествовали у рату, нити су били у некој од војних формација.

Старост логораша кретала се од 14 до 85 година. Најмлађи је био Лео Капетановић, који тада није имао ни пуних 14 година, а најстарији Васо Шаренац, рођен 1908. године, који је био потпуно сенилан човек. Он уопште није био оријентисан у времену и простору.
У силосу је било затворено и 11 жена које су биле у посебној ћелији.

Средином 1992. године логор је био попуњен и тад је било око 382 затвореника.
У току 1992. године није било никаквог одвођења на радове, чега је било тек у следећим годинама.

Логор у Тарчину су муслиманске власти криле од међународних организација. Средином новембра 1992. године била је прва посета телевизијске екипе "Скај њуса". Њима су приказали ћелију број 1 и тога дана три пута су делили по пола хлеба (тако да су се затвореници "по први пут најели хлеба").

Прва посета Међународног црвеног крста била је 26. новембра 1992. године на челу са Швајцарцем Марк де Перотом, чији је преводилац био муслиман Суад из Мостара, који се затвореницима као такав представио. Због тога што је преводилац био муслиман затвореници су страховали да говоре слободно. После обиласка логора Перот је јавно рекао затвореницима да је до тада посетио стотине логора, али да ништа горе од Тарчина није видео.

Захваљујући Међународном црвеном крсту 3. децембра 1992. године затвореници су добијали сваког другог дана по ланч пакет, по два ћебета, а повећано им је и следовање воде на по 10 литара воде на једну ћелију дневно.

На дан 29. децембра 1992. године 137 затвореника из логора Силос у Тарчину пребачени су у логор Крупа у Зовику, а приближно исти број је пребачен из Крупе у Тарчин.

Од 15.04. до 30.10.1993. године група од 30 логораша била је одведена у Храсницу где су радили дано-ноћно на копању ровова на првој борбеној линији, а у 1995. години у Сарајеву код Јеврејског гробља и на Ступу.

Овај логор затворен је 27. јануара 1996. године, више од два месеца након потписивања  Дејтонског споразума.

 

У овом логору су убијени или су умрли од последица тортуре и глади или су погинули на принудном раду на првим борбеним линијама следе ћи Срби који су били затворени у логору Тарчин:

 

Андрић Горан, механичар из села Корча код Тарчина, рођен 22.10.1962. године у Корчи, од оца Војислава и мајке Јеленке, рођене Љујић, неожењен, погинуо 18.08.1993. године у Доњем Котарцу, код Храснице, од гранате у рову на принудном раду (сведок 718/96-24).

Варагић Гојко, из села Доња Биоча, стар око 60 година, који је доведен у логор крајем јуна 1992. године; пуштен 20. децембра 1992. године због потпуне изнемоглости. Из логора су га изнели у ћебету, а после неколико дана он је умро код своје куће.

Варагић Ранко, техничар из Доње Биоче, рођен 17.07.1969. године у Сарајеву, од оца Радослава и мајке Анке Вукосав. Стрељан јавно 22. априла 1993. године од стране стражара Фејада, у Храсници, после бекства четворице логораша (сведок 718/96-20).

Витор Ранко, звани "Нане", возач у Кока-Коли, из села Корча код Тарчина, рођен 31.01.1959. године од оца Војина и мајке Јеленке Пандуровић, убијен на Игману, где се налазио на принудном раду, у 26.05.1993. године (сведок 718/96-11).

Вујовић Богдан, железничар у пензији из села Дољана, код Пазарића, стар око 65-70 година, умро 6. јуна 1992. године од последица пребијања, био прва жртва у логору Тарчин.

Главаш Јадранко, економиста из Сарајева, стар око 28 година, који је у фебруару 1993. године из логора био одведен на принудни рад на Игману где је био претучен, а онда заклан од стране Неџада Хоџића, припадника муслиманске јединице коју је предводио Алишпаго Зулфикар звани "Зука". Заклан је због тога што је имао исто презиме као и начелник полиције на Илиџи са којим није био у родбинској вези.

Голуб Анђелко, магистар машинства, из села Оџак код Тарчина, рођен 06.03.1962. године у Оџаку од оца Димша и мајке Велинке, рођене Витор, убијен приликом принудног рада на Игману 26.05.1993. године (сведок 718/96-23).

Давидовић Драган, техничар у Градском саобраћају, из Сарајева, стар око 35 година, убијен приликом принудног рада на Игману 1993. године,

Капетина Обрен, из Деовића код Пазарића, стар око 64 године, тешко оболео у "Силосу", умро због неуказивања лекарске помоћи и од глади 8. новембра 1992. године у ћелији 6 (сведок 718/96-12).

Капетина Славиша, студент 4. године економије, из села Зеовића, код Пазарића, рођен 22.01.1963. године у Сарајеву, од оца Гојка и мајке Славојке, рођене Самоуковић. Стрељан 22. априла 1993. године у 13 часова, из аутоматске пушке, од стране стражара Фуада, зато што су приликом копања ровова на Храсници побегла 4 логораша (сведок 718/96-16).

Ковачевић Момо, секретар месне заједнице у Соколовића колонији, стар око 55 година, погинуо од гранате при копању ровова у Храсници 28. јула 1993. године, око 16,30 часова, када је тешко рањен, а помоћ му није била указана.

Крстић Милан, аутопревозник из Раштелице, рођен 08.10.1950. године у селу Домашинец, од оца Војина и мајке Јелене, рођене Михаљац, стрељан јавно 22. априла 1993. године после бекства четворице логораша. Њега је издвојио из преостале групе затвореника припадник војне полиције Феђа и убио га из пиштоља, па наредио сведоку 386/96-29 да однесе његов леш. Његова мајка сведок 718/96-19 добила је потврду о смрти у којој је наведено да је смрт наступила од пушчаног метка.

Крстић Петко, техничар из Раштелице, рођен 27.08.1959. године у Раштелици, општина Хаџићи, од оца Љубомира и мајке Стојанке, рођене Савић, ожењен, отац једног детета, умро у логору 14. октобра 1992. године од последица мучења и глади (сведок 718/96-14).

Крстић Светозар, пензионер, из села До, општина Хаџићи, рођен 1928. године у селу До, од оца Павла и мајке Данице, претучен од стране стражара и тако претучен пуштен кући у децембру 1992. године, где је после пет дана умро због последица повреда у болници у Тарчину. Његов леш је бачен на смеће иза болнице (сведок 718/96-21).

Крстић Слободан звани "Мишо", машиновођа из Раштелице, рођен 1956. године, у Доњој Раштелици, општина Хаџићи, од оца Ђорђа, убијен приликом копања ровова 16. јуна 1993. године у Храсници,

Милановић Милинко, поштар у Хаџићима, из села Деовића код Пазарића, где је и рођен 01.01.1943. године од оца Радоја и мајке Ане, рођене Његован, ожењен, отац двоје деце. Затворен у логор у Тарчину 09.06.1992. године где је тешко оболео од последица мучења и глади. Умро је 17.02.1993. године у болници у Суходолу у коју је био пребачен у стању потпуне исцрпљености (сведок 718/96-22).

Николић Слободан, машински техничар из Маглаја, живео у Соколовића колонији, био запослен у "Фамосу", стар 32 године, био је тешко рањен од гранате приликом копања ровова 28. јула 1993. године око 16,30 часова, па пошто нису дали медицинској сестри Санели да му приђе и пружи помоћ умро је.

Његован Бранислав, електротехничар, из села Чешће код Тарчина, рођен 05.11.1959. године у Тарчину, од оца Стевана и мајке Јованке, рођене Ковачевић. тешко рањен приликом принудног рада на Игману 26.05.1993. године од чега је убрзо умро (сведок 718/96-18).

Петрић Миломир, рођен 25.10.1962. године у селу Рамићи, Општина Хаџићи, од оца Слободана и мајке Гоше, рођене Андрић, отправник возова из Пазарића, убијен приликом принудног рада на Игману 28.06.1993. године (сведок 718/96-17).

Самоуковић Здравко, из Пазарића, стар око 21 годину, тешко оболео од ТБЦ у затвору и због неуказивања лекарске помоћи умро 1. априла 1994. године.

Чичић Дане, из села Рамића код Пазарића, рођен 1956. године, убијен приликом принудног копања ровова на првом борбеном положају у Сарајеву у августу 1995. године када је био везан лисицама и сајлом.

Шаренац Васо, из Локава код Пазарића, рођен 1908. године, умро од последица мучења и глади средином децембра 1992. године (сведок 718/96-17).

Шувајило Војо, саобраћајни милиционер из Оџака код Тарчина, рођен 25.09.1967. године у Оџаку, од оца Димитрија и мајке Славојке, рођене Голуб, погинуо на принудном раду у Храсници, на првој борбеној линији, 18. јула 1993. године (сведок 718/96-15). Издахнуо на рукама сведока 286/96-29.

NASTAVIĆE SE...

Предсједник Владе РС, Милорад Додик, рекао је јуче да је прихватио да буде члан Удружења грађана "Утемељивачи РС", које треба првенствено да објасни утемељење Српске и чињенице у вези с њеним настајањем

 

 

- Прихватио сам да будем члан и веома је важно нагласити да се Удружење неће упуштати у политичке дебате, обрачуне и кампање у РС. Оно ће задржати независни статус с намјером да се афирмише као мјесто окупљања људи који су имали на уму слободу свог народа и право да се у тешко политичко вријеме одлуче на тешке политичке одлуке - рекао је Додик.

Поздрављајући формирање Удружења, он је изразио увјерење да ће његови чланови дјеловати искључиво из љубави према РС и ради истине о РС.
Додик је рекао да је на састанку са члановима овог удружења, које је предводио предсједник Божидар Вучуревић, договорено да Влада РС помогне у изради студије која би са историјског и сваког другог аспекта могла да верификује чињенице везане за распад бивше Југославије и настанак РС.

Предсједник Удружења "Утемељивачи РС", Божидар Вучуревић, оцијенио је да политички сукоб у БиХ јако активан са сталном тенденцијом напада на РС и тежњом за њено поништавање, што према његовим ријечима није могуће.

Вучуревић је рекао да БиХ не може бити Југославија у малом, јер у њој стално кључа неко незадовољство.

- Основали смо Удружење да сачува тековине српског народа у протеклом Отаџбинском рату, бранићемо РС и све оно што јој по Дејтонском споразуму припада и у томе ћемо сигурно успјети - рекао је Вучуревић.

Предсједник ВладеРепублике Српске Mилорад Додик у интервјуу зa "Фокус" каже:

Радмило ШИПОВАЦ 

На попису становништва у БиХ или у РС желим да се изјасним као Србин, хоћу да кажем да говорим српским језиком, да сам православац и нико ме не може спријачити у томе.

Онај ко то не жели да каже - и не мора. То је његово право, које поштујем, али и он мора поштовати моје право. Овдје се нама покушава онемогућити да то урадимо, са захтјевом да се попис уради без ових елемената, каже у интервјуу за "Фокус" предсједник Владе Републике Српске, Милорад Додик.

- Утисак је да концепцију крњег пописа у БиХ праве неки странци. Мултиетничке земље у правилу су засноване на конститутивности народа. Устав БиХ, члан два, каже да је БиХ састављена од два ентитета и три конституитивна народа. Сада би неко да иде у такав попис који ће уништити конститутивност, односно темеље БиХ. Онда постаје упитан и први дио дефиниције о два ентитета - додаје Додик.

Попис који подразумијева национално, религијско и вјерско изјашњавање становништва, каже премијер РС, уставно је загарантовано право човјека, због чега ће РС самостално кренути у попис својих грађана ако не буде договора на нивоу БиХ.

- Већ нам пријете да на тај попис неће изаћи Бошњаци. То ми је рекао Сулејман Тихић, за кога сматрам да није једини репрезентативни представник Бошњака у БиХ. Сматрам да Бошњаци у РС немају разлога да не изађу на попис, јер је он у општем интересу. Они увијек имају проблем када им неко из Федерације говори шта треба да раде. Сјетите се шаторског насеља из Сребренице у Сарајеву - каже Додик.

Сулејман Тихић

ФОКУС: Хоће ли буџетом РС идуће године бити предвиђена средства за активности неопходне за припрему пописа?

ДОДИК: Организовали смо стручни тим који ће процијенити све неопходне кораке које би требало да предузмемо да у РС до тога дође. Ако буде процјена да нам требају средства у буџету, она ће бити планирана.

ФОКУС: Конгрес Бошњака Сјеверне Америке, уз помоћ појединих представника међународне заједнице из БиХ, појачао је кампању за измјену Дејтонског споразума, с циљем укидања РС. Како ћете реаговати на такве активности?                

Емир Рамић, предсједник КБСА, највећи лобиста против Републике Српске

ДОДИК: Ми смо већ раније реаговали. Мислим да тај конгрес има већу медијску пажњу него што има снагу. Онима који познају америчке односе није непознато да се тамо могу наћи неки од јаких људи, као што је конгресмен или сенатор, који ће бити гласноговорници нечијих ставова. Званични став америчких институција јесте да је Дејтонски споразум оквир за БиХ и свака активност која иде против тога не би требало да буде институционално подржана од било кога са америчке стране. Чак и да успију нешто искарикирати о томе, није обавезујућа ствар за нас. Али та активност одаје једну другу поруку по којој је званично Сарајево, али и неке невладине организације, усмјерено на рушење Дејтона и саме РС. Као да не виде да њено постојање уопште није упитно. Трајаност РС не зависи од политичке воље било ког Бошњака из Сарајева, већ од воље људи који живе у Републици Српској, што значи и Бошњака који живе овдје, у РС. БиХ због оваквих акција има све мање успјеха у развоју заједничких инститиција, па данас неки у Сарајеву говоре о распаду БиХ.

ФОКУС: Плашите ли се монтираних процеса из Сарајева?

ДОДИК: И раније сам био жртва монтираних процеса, прије свега од стране тада актуелних власти у РС. Нећу медијски да објашњавам хајку која се против мене води, јер би испало да се браним. Али, у суштини ћу се супротставити свакој хајци која иде да злоупотријеби Тужилаштво и Суд БиХ, у којима раде и странци.

 Суд и тужилаштво БиХ

Колико знам, ту врсту приче против мене воде управо странци. Њихова пракса је веома јасна. Када неко политички не слуша њихове велике "знаности", онда је логично да се неко медијски почне сатанизовати, с намјером припремања домаће јавности да посумња у твој кредибилитет. Након тога иду инструментализоване институције, као што је Тужилаштво или Суд, који покрећу разне процесе. Каква је судбина тих процеса види се и у случају Младена Иванића, који је мој политички опонент, али који је примјер на који начин се све дешава. Када се, заједно са свима нама, супротставио Ешдауновом концепту реформе полиције, онда су му креирали судски процес. Они знају да не могу ништа да ураде на том плану, али желе провући људе кроз то смеће, које се зове судска процедура. У том тренутку слиједе натписи веома несклоних медија из Федерације, према било коме из РС, а поготово према мени. Човјек који то дневно прати, наравно, може да помисли да ту нешто има. То што је судски процес завршен ослобађањем, на крају нема никаквог значаја. Тако је било са Мирком Шаровићем и Драганом Човићем. Ми имамо начин да се томе супротставимо. Сваки грађанин неког може да пријави, али то мора бити на основу чињеница. Не можете на бази виртуелне пријаве покретати процедуру. Али, то чине странци, с намјером да се додворе људима и медијима у Сарајеву. Тужилаштво и Суд БиХ немају ништа с изградњом зграде Владе РС, с приватизацијом Рафинерије у Босанском Броду, нити са било чим сличним у РС. Органи РС, који су надлежни, нису покренули ниједну акцију, иако су више под утицајем странаца него Милорада Додика. Суд у Сарајеву има искључиву надлежност да се бави ратним злочинима и организованим криминалом у форми злочиначког подухвата. Ко озбиљан може да мисли да је Додик или Иванић дио злочиначког подухвата? Ко год дође из Бање Луке, злочинац је! Шаровић је провео годину дана у затвору, да би се показало да није крив. Ниједна од такозваних невладиних организација, које узмају паре од страних фондова, не покреће питање заштите људских права. Гдје је сад Транспаренси интернешнел? Гдје је Хелсиншки одбор? Нема повјерења у павосудни систем БиХ. Он, или ће се трансформисати и постати прави ситем, или ће све ово пропасти.

ФОКУС: Недавно је предсједавајући Савјета министара, Никола Шпирић, рекао да би РС могла бити истјерана из БиХ. Вјерујете ли у његово мишљење?

ДОДИК: Наша политика јасно је везана за Дејтонски мировни споразум, али само у изворном смислу, који је јасно направио баланс. Таква БиХ може да функционише. Али, то подразумијева да се договара шта је заједничка политика, а не да се намеће из Сарајева, као морање. РС је оспоравана од стране бошњачке политичке елите. Сакодневно се налазимо и на мети напада службеника Исламске вјерске заједнице у БиХ и њихове концепције како доћи до укидања РС. На мети смо и неког такозваног конгреса Бошњака. Чуј, Конгрес Бошњака?! Ми не желимо било какав насилан пројекат. Наша пројекција јесте функционисање БиХ. Али, многи су и у Југославији жељели да та земља функционише, али се распала, јер су се неки у њој бавили омаловажавањем других. Ако се то настави и у БиХ, нема те Америке или силе која може спријечити исти сценарио. Шта ако једног дана људи одлуче да више не желе бити функционери у Сарајеву? Дакле, питање је да ли са нама желе да разговарају као с партнерима, или неће. Како је могуће да неко жели БиХ, а да људе који живе на 49 одсто њеног простора констатнтно омаловажава. А зна се да без тог, како кажу, мањег ентитета, нема БиХ.

ФОКУС: Да ли би сте ви прихватили неку функцију у Сарајеву?

ДОДИК: Мени је већ доста функција. Али, у сваком случају, једини начин да прихватим нешто слично јесте да то буде интерес РС, њене одбране и њене позиције. Мада, још не размишљам о томе, није ми на дневном реду.

Башћаршија

ФОКУС: Подржавате ли стварање хрватског ентитета у БиХ?

ДОДИК: Хрватски ентитет питање је укупне будућности БиХ. Ратно вријеме носи потребу да се дође до брзих рјешења, у правилу под притиском, за мировним столовима. Тек сада знамо да је значајан дио људи у америчкој администрацији радио да оформи муслиманско-хрватску федерацију, као противтежу РС, која треба да стабилизује прилике и касније да укине РС. То није непознато и знамо имена људи који су тада били високопозиционирани и радили на том питању. Због тога је Америка кренула у програм "Опреми и обучи" и због тога је подржала "Олују" у Хрватској, гдје се над Србима десило етничко чишћење. Данас су Срби у Хрватској грађани другог реда. Дио тог концепта било је уједињење Муслимана и Хрвата у БиХ, као пандан РС. Чак је Хрватима обећано да ће та фередација бити у конфедералном односу са Хрватском, чиме су признали да је Федерација држава, јер само државе могу ући у такве односе. Творци те федерације одустали су од тога, свако из својих разлога: Туђман, зато што му је то било довољно да добије сагласност за "Олују", Американци, да би се окренули даљем провођењу Дејтонског споразума, а Хрвати у БиХ постали су колатерална штета таквог споразума. Већ су имали своју политичку и тероторијалну организацију, Херцег-Босну, која је, уз мало више мудрости, могла опстати и трајно ријешити те односе у БиХ. Сматрамо да БиХ треба да буде федерална, с колико хоће федералних јединица, под условом да једна од њих буде РС. У суштини, Хрвати су колатерална штета својих одлука, јер су изашли на референдум гдје су, заједно са Муслиманима, гласали да се БиХ одвоји од Југославије. Порив им је био налог из Загреба, да гласају на тај начин, јер је то требало потврдити исправност одвајања Хрватске. Недуго након тога ушли су у сукоб с Бошњацима.

ФОКУС: Може ли БиХ у Европу, заједно с муџахедима и вехабијама?

                                                 

Муџахедини на протестима након сазнања да ће бити протјерани из БиХ

ДОДИК: Зашто не, кад муџахедина има и у Европи. Колико знам, главни муџахедински финансијски центар јесте у Бечу. Али, овдје, код нас, све има другу димензију. Муџахедини су починили злочине у грађанском рату у БиХ, као што је сјечење глава и фотографисање са њима. Многи од њих су, такође, данас завјетовани и чекају тренутак да крену у политичку акцију. Оваква БиХ, каква је сада, била је креирана из неких кругова из Америке и Европе, са циљем да се не створи исламска држава на Балкану, како би се Хрвати и Срби задржали у БиХ и били нека врста контроле и суодговорности за муџахедине, са којима немамо никакве везе.

СНСД побјеђује на изборима 

 Традиционално очекујемо одличне резултате. Несумњиво смо најјача политичка партија која је остварила резултате, о којима нећу говорити, а које ће људи препознати на изборима. СНСД жели поштене и фер изборе, који ће бити додатни легитимитет самој РС. Они јесу локални избори, али имају снажну политичку поруку. Људи који не желе РС сада желе да омаловаже РС, да виде слабији СНСД, јер тада могу да мешетаре. Они ће све учинити да то ураде. Рафи Гегоријан је, кроз разне интервјуе, већ почео с том причом. Међутим, ми ћемо, ипак, побиједити на изборима. Имамо једну осакаћену опозицију која се зове СДС, која је већ кренула у прљаву кампању подношењем пријаве против нас, што је невиђено у свијету. Али, већ сам четири године провео у судском процесу и на крају био ослобођен, каже Додик.

"Фокус" обавезна литература

"Фокус" је моја обавезна литература. Имам прилику да га добијем навече, па могу све да прочитам, до детаља. Драго ми је што "Фокус" доноси димензију која је дуго недостајала Републици Српској, а то је димензија која није имуна на критике према оном што се ради у РС, али је спремна да искаже и оно добро и позитивно. Неки, за разлику од вас, обраћају пажњу само на негативне стране. Не споримо никоме да пише лоше ствари из РС, али смо разочарани да ти исти не види и неке позитивне стране. Немогуће је да се у неколико свјетских листова нађу чланци који говоре о напретку РС, немогуће је да потпредсједник Свјетске банке каже да је импресиониран нашим напретком, а да то овдашњи медији не примјећују. Овим само желим правити поређење, које каже да "Фокус" није тај који не критикује власт, али покушава да каже да овдје има и неких добрих ствари. Када то чини, даје шансу животу, а не депресији. Могу да закључим да у вашим новинама има доста одговорних новинара, желим вам све најбоље, рекао је Додик о "Фокусу", поводом хиљадитог броја.

Oglasima do eksperta za prisluškivanje u BiH

Autor Dejan JAZVIĆ -Večernji list

Foto: Arhiva Večernjeg lista SARAJEVO - Agencija za državnu službu je u ime SIPA-e raspisala javni natječaj za veći broj radnih mjesta u Centru za zakonito presretanje komunikacija. Riječ je o posebnom odjelu u SIPA-i koji će, uz OSA-u, jedini moći koristiti novu zakonsku i tehničku mogućnost prisluškivanja. Oni koji budu primljeni imat će status državnog službenika, osnovnu plaću od 1359 KM, a zadaća će im, među ostalim, biti "procesuiranje naredbi o presretanju komunikacija i njihov prekid". Osjetljivi poslovi Član Zajedničkog sigurnosno-obavještajnog povjerenstva Parlamenta BiH i bivši obavještajac Slavko Jovičić Slavuj kazao nam je kako nema informacija da je raspisan natječaj i upozorava kako će putem povjerenstva inzistirati da se osjetljivi poslovi prisluškivanja povjere najboljim i provjerenim kadrovima u SIPA-i i OSA-i. - Obični građani BiH ne bi trebali strahovati od prisluškivanja jer oni neće biti predmet obrade. Ove agencije će moći prisluškivati samo na temelju sudskih odluka. Naredbe i poslovi Međutim, kao čovjek kome je bliska ta djelatnost, mogu kazati da neće biti moguće potpuno spriječiti eventualne zlouporabe. Teško će biti odrediti je li neki pojedinac koji radi na tim poslovima zloporabio svoj položaj. Zbog toga je važno da poslovi prisluškivanja budu povjereni najboljim kadrovima i na tome ćemo inzistirati u razgovoru s direktorima obje agencije - kaže Jovičić, dodajući da bi bilo neozbiljno zapošljavati "ljude s ulice" na poslovima prisluškivanja. On vjeruje kako će se najviše naredbi za legalno prisluškivanje odnositi na organizirane kriminalne skupine, poput krijumčara droge.

Министарство унутрашњих послова Републике Српске током 2005. године поднијело је Окружним тужилаштвима у РС и Тужилаштву БиХ већи број извјештаја и допуна извјештаја о почињеним кривичним дјелима ратног злочина над лицима српске националности током протеклог рата, али ни по једном од тих предмета до сада није подигнута оптужница                ПИШЕ: Александар Секулић Документација прикупљена, оптужница још нема Како је потврђено "Независним" у окружним тужилаштвима у Источном Сарајеву, Добоју, Бањој Луци и Бијељини сви предмети ратних злочина добијени од центара јавне безбједности МУП-а РС прослијеђени су током 2005. године Тужилаштву БиХ у чијој су надлежности и данас. Иако су "Независне" од Тужилаштва БиХ за више од 20 предмета затражиле податке о фази у којој се налазе, односно податке о томе да ли су неки од предмета процесуирани, да ли су у току провјере или су неки од њих одбачени, конкретан одговор се није могао добити. "Сви извјештаји о почињеном кривичном дјелу које је примило Тужилаштво БиХ дати су у рад тужиоцима који су надлежни за одређено географско подручје на којем је злочин почињен. По свим тим предметима тужиоци раде, а у циљу неометане истраге, те у складу са закључцима колегијума тужилаца који се баве процесуирањем ратних злочина више детаља није могуће дати јавности док је предмет у фази истраге", наведено је у одговору Тужилаштва БиХ, достављеном још почетком фебруара 2006. године. Ситуација се ни до данас није промијенила, а оптужнице нису подигнуте иако за највећи број предмета, поготово оних који се односе на страдање српских цивила и војника на подручју Сарајева у периоду од 1992. до 1995. године, постоје исцрпно задокументовани подаци. У документацији која је у посједу "Независних", за велики број конкретних случајева злочина на подручју Сарајева, са којима је јавност упозната већ годинама, наводе се имена жртава, починилаца, налогодаваца и организатора, као и описи догађаја о којима свједоче преживјели, очевидци и родбина. ЗЛОЧИНИ НАД ПРИПАДНИЦИМА ЈНА (ТРАНСПОРТЕР – ДОБРОВОЉАЧКА УЛИЦА) ЦЈБ Српско Сарајево је још у мају 2005. године Окружном тужилаштву у том граду поднио извјештај о почињеном кривичном дјелу злочина против ратних заробљеника почињеног над осам припадника ЈНА који су 22. априла 1992. године усљед квара на транспортеру заробљени, а потом убијени на локалитету Велики парк у сарајевском насељу Добриња. Према тој документацији припадници Армије Републике БиХ су убили резервисте ЈНА Миливоја Лаловића (1951), Ђорђа Бјелицу (1970), Драгомира Ђерића (1943), Влајка Голубовића (1970), Недељка Вујичића (1969), Зорана Марковића (1957), Миладина Вукмановића (1957) и Стевана Ђокановића (1952). Припадници ЈНА, поменутог априлског дана 1992. године упућени су из касарне "Слободан Принцип Сељо" у Лукавици оклопним транспортером гусјеничарем у правцу општине Илиџа са задатком да успоставе тампон зону између страна у оружаном сукобу. Транспортер се, међутим, због квара на гусјеници зауставио у Аеродромској улици у Добрињи, а резервисти су изашли покушавајући да пронађу телефон и јаве у команду шта се догодило. Тада их заробљавају припадници Армије РБиХ и везане одводе у Полицијску станицу Нови град Сарајево. Приликом одвођења у станицу заробљеници су изложени знатижељи масе која је играла и плесала око њих прослављајући заробљавање. Приликом испитивања и претреса у Полицијској станици над заробљеницима је вршено психичко и физичко злостављање, послије чега су одведени у Велики парк и убијени пред Домом полиције. Њихови посмртни остаци су бачени у ријеку Миљацку. Тијела убијених ни до данас нису пронађена, а евидентирани су као нестале особе.               Извјештај по овом предмету је поднесен против 13 лица, а током 2005. године достављен је Тужилаштву БиХ. Шест лица међу којима су највиши званичници Министарства одбране и МУП-а РБиХ сумњичи се да су по принципу надређености одговорни за извршење дјела, док се седам лица сумњичи да су противправно заробили, а по том и убили припаднике ЈНА. Сви они терете се за кривична дјела ратног злочина против ратних заробљеника, организовње групе људи и подстрекавање на чињење геноцида, злочина против човјечности и противправног убијања и рањавања непријатеља. Окружном тужилаштву Српско Сарајево у априлу 2005. године поднесен је и Извјештај као допуна кривичне пријаве из 1996. године против 15 лица која се терете за злочине почињене над припадницима ЈНА у Добровољачкој улици. И овај предмет достављен је током 2005. године Тужилаштву БиХ. Првих осам осумњичених, међу којима су такође неки од највиших званичника Републике БиХ, терете се да су супротно одлуци Предсједништва РБиХ о повлачењу јединица ЈНА, непоштујући споразум о мирној евакуацији Команде Друге војне области планирали, руководили и организовали преко Главног штаба ТО РБиХ, здружене јединице Армије РБиХ да на терену изврше нападе на припаднике ЈНА 2. и 3. маја 1992. године. Сумњиче се да су на тај начин учествовали у убијању 42, рањавању 73, те заробљавању 215 припадника ЈНА, али и у њиховом психичком и физичком злостављању. Терете се да су починили кривична дјела ратног злочина против ратних заробљеника и противправног убијања и рањавања непријатеља. Остали осумњичени терете се да су непосредно учествовали у извршењу описаних кривичних дјела чиме су починили ратни злочин против ратних заробљеника. "ВИКТОР БУБАЊ" Тужилаштву БиХ у 2005. години достављен је и предмет по основу злочина почињених над лицима српске националности у војном затвору касарне ЈНА "Виктор Бубањ", а извјештај ЦЈБ Српско Сарајево терети 38 лица. Свједочења преживјелих логораша, наведена у извјештају, говоре да је одвођење у тај војни објекат започето још у јуну 1992. године, али тек када би одведена лица преживјела злостављања и мучења у неком од притвора јединица Оружаних снага РБиХ. Услови у затвору били су испод сваког људског достојанства. Велики број људи на малом простору, без основних услова за хигијену и вршење физиолошких потреба, стална туча и пемлаћивање без пружања медицинске помоћи однијели су бројне животе. Преживјели логораши свједоче о бројним и различитим врстама тортура које су смишљали управници и чувари затвора, а као вријеме потпуног безакоња наводе период од 23. јуна до 1. септембра 1992. године када је након дуготрајног физичког и психичког мучења убијен велики број лица српске националности. Логораши су премлаћивани гуменим палицама, дрвеним моткама, кундацима од оружја, рукама, ногама, вишежилним електро кабловима... Премлаћивани су по свим дијеловима тијела, а тијела су им по том стављана у неприродне положаје због чега су доживаљавли посебно тешку физичку бол. Многи те тортуре нису преживјели.                                      У току рата у војној касарни бивше ЈНА "Виктор Бубањ" био је конц-логор за Србе, а данас је у овом простору Суд и тужилаштво БиХ?! Каква иронија и какав поновни злочин у миру према српским жртвама. Ово је једна од судница....  Жене су у затвору "Виктор Бубањ" поред туче, силовања и психичког злостављања доживљавале и разна понижавања без обзира на године старости, менталну и физичку способност. За првих шест лица која терети извјештај ЦЈБ Српско Сарајево постоји основана сумња да су од од 1. септембра 1992. па до 21. новембра 1995. године организовали и планирали функционисање војног затвора "Виктор Бубањ" усмјерено, између осталог, на смишљено убијање и наношење тешких тјелесних повреда, те учествовали у извршењу тих дјела као и мучењу лица српске националности. Преостала 32 лица терете се да су учествовали у масовним убијањима, мучењима физичком и психичком злостављању лица српске националности. Сви они терете се да су према Кривичном закону БиХ починили дјела злочина против човјечности, ратног злочина против цивилног становништва, ратног злочина против рањеника и болесника, те ратног злочина против ратних заробљеника. ЗЛОЧИНИ У ХАЏИЋИМА - ЛОГОР "СИЛОС"                                Најзлогласнији концентрациони логор смрти - "Силос" За злочине почињене над лицима српске националности у општини Хаџићи ЦЈБ Српско Сарајево поднио је у септембру 2005. године Окружном тужилаштву у том граду извјештај о почињеном кривичном дјелу против 415 идентификованих и 70 неидентификованих лица, која се сумњиче да су починили једно или више кривичних дјела ратног злочина. Тај извјештај прослијеђен је такође Тужилаштву БиХ. Према наводима истраге установљено је да су припадници оружаних снага РБиХ 11. маја 1992. године на подручју општине Хаџићи започели организоване и масовне нападе како би заузели објекте ЈНА, касарне "Крупа" и "Жуновница". Истовремено су провођене опсежне и плански организоване репресивне мјере према цивилном српском становништву, чији је циљ било етничко чишћење територије општине Хаџићи. Провођена су масовна хапшења и затварања Срба у три концентрациона логора у Тарчину, Пазарићу и Зовику, пљачка покретне и уништавање непокретне имовине у власништву Срба, те изолација, ускраћивање снабдијевања храном, физичка злостављања, силовања и застрашивања преосталог српског становништва. Према налазима истраге више од 1.000 лица српске националности нашло се у изолацији, у такозваном кућном притвору, што је резултирало њиховим постепеним напуштањем подручја Тарчина и Пазарића. Кроз логоре "Силос" у Тарчину, "Крупањска ријека" у Зовику и Основна школа "9. мај" у Пазарићу, према налазима истраге прошла су 784 лица српске националности. Логор у Пазарићу постојао је нешто више од два мјесеца, док су многи Срби у логорима "Силос" и "Крупањска ријека" били затворени и по четири године, без икакве оптужнице, суђења или било каквог писаног трага о њиховом заточењу. Наводи се да је усљед нечовјечног поступања, мучења и изгладњивања, убијено, умрло или нестало 39 лица, док више стотина лица, која су преживјела тортуре у овим логорима, трпи трајне физичке и психичке посљедице. Од наведеног броја пријављених лица, њих 25 терети се по командној одговорности због планирања, организовања, подстицања и наређивања да се извршавају кривична дјела, док су остали пријављени по индивидуалној одговорности као извршиоци злочина. Сви они сумњиче се да су починили кривична дјела геноцида, злочина против човјечности, ратни злочин против цивилног становништва, ратни злочин против рањеника и болесника, ратни злочин против ратних заробљеника као и повреде закона и обичаја ратовања. ЦЕНТРАЛНИ ЗАТВОР Полиција из Источног Сарајева у јуну 2005. године, тужиоцима је поднијела извјештај о почињеном кривичном дјелу против 41 лица која се терете за злочине почињене у објекту Централног затвора у Сарајеву. И овај предмет прослијеђен је Тужилаштву БиХ гдје се и данас налази. Сва пријављена лица сумњиче да су починили више кривичних дјела против човјечности вршећи прогоне, убиства, појединачна и масовна хапшења, уз примјену тешког насиља, физичка и психичка мучења и злостављања над лицима лишеним слободе на свиреп начин. Терете се и за силовања и сексуална злостављања жена српске националности уз пријетњу примјене силе и на понижавајући начин, изнуђивање исказа тешким физичким и психичким мучењима и злостављањима, тешка кршења људских и грађанских права и друга нечовјечна поступања. Основ за злочине, према истрази, била је национална, вјерска и политичка припадност грађана српске националности и заробљених припадника ВРС и бивше ЈНА у објекту Централног затвора у Сарајеву. У извјештају ЦЈБ Српско Сарајево наводи се више од 50 имена жртава. Првих 13 осумњичених  терете се да су као командно одговорна лица знали за чињење ових кривичних дјела, а нису предузимали нужне и законске мјере да спријече њихово извршење, односно да казне починиоце, или су чак директно учествовали у њиховом извршавању. Остали се сумњиче да су у својству стражара у Централном затвору починили више кривичних дјела вршећи између осталог убиства, физичка и психичка мучења затвореника, силовања и сексуална злостављања жена српске националности и друга нечовјечна поступања чиме су починили ратни злочин против цивилног становништва, ратни злочин против рањеника и болесника  и ратни злочин против ратних заробљеника и противправног убијања и рањавања непријатеља. ПОФАЛИЋИ За злочине почињене над грађанима српске националности у сарајевским насељима Горњи и Доњи Пофалићи и Велешићи ЦЈБ Српско Сарајево је у јуну 2005. године Окружном тужилаштву у том граду поднио допуну извјештаја о почињеном кривичном дјелу против 25 лица, а предмет је током прошле године достављен Тужилаштву БиХ. Према наводима из извјештаја систематично и планско дјеловање против грађана српске националности на подручју општине Ново Сарајево које је резултирало њиховим протјеривањем са територије Горњих и Доњих Пофалића, Велешића, брда Хум, насеља Храсно, Долац Малта и Ченгић Вила трајало је  неколико мјесеци прије коначног напада јединица оружаних снага Републике БиХ. Наводи се да су убиства и рањавање тројице Срба  између 4. и 14. маја у Горњим Пофалићима претходила припреми, психолошком дјеловању и застрашивању српског народа са тог подручја, а потом и прогону који се десио приликом напада 16. маја и наставио непрекидно до краја 1992. године. Најбруталнији злочини почињени су у данима који су наступали, а у извјештају се наводи читав низ посљедица које представљају гнусност, суровост, окрутно и нечовјечно поступање према невиним цивилима независно од пола и доби. Српско становништво на тој територији које није успјело избјећи током напада било је изложено константном теророру, премлаћивању, убијању али и уништавању, пљачки и паљењу личне имовине. Послије напада од 16. маја појединци су одвођени у притвор бивше зграде предузећа "Враница" гдје су пребијани, а потом притварани у подрумске просторије без свјетла и минималних услова живота. Из тог притвора људи су одвођени и нестајали док су неки спровођени у затвор "Виктор Бубањ", одакле су након суђења пребацивани у Централни затвор. Припадници оружаних снага РБиХ упадали су у куће тукући појединце, али и бројне брачне парове, приводили су их на информативне разговоре, покретали судске поступке, изрицали сурове казне, насилно одводили и убијали. Велики број жена одвођен је од кућа, затваране су и мучене чак и по шупама, а силовања тих жена и по неколико пута на дан одвијала су се мјесецима. Основ за терор, убиства, мучења и силовања била је вјерска и национална припадност. Првих шест осумњичених терете се да су у периоду од априла до децембра 1992. планирали и организовали шири и систематичан напад, чиме су починили кривична дјела злочина против човјечности и ратни злочин против цивилног становништва. Преосталих 19 сумњиче се да су заједно са осталима непосредно учествовали у извршењу поменутих злочина чиме су такође починили злочина против човјечности и ратни злочин против цивилног становништва. ЗЛОЧИН У СЕЛУ ДОЊА БИОЧА Током 2005. године Тужилаштву БиХ достављен је и извјештај о почињеном кривичном дјелу против 11 лица која се терете за злочин почињен 28. децембра 1992. године у селу Доња Биоча, општина Илијаш, када је убијено троје цивила, међу којима и дјевојчица од девет година коју су припадници 2. батаљона Седме муслиманске бригаде Армије РБиХ претходно силовали. Злочин се, према извјештају ЦЈБ Српско Сарајево, који је тужиоцима достављен у јулу 2005. године, догодио након напада и освајања положаја Војске РС у селу Горња Биоча, када су припадници Армије РБиХ упали у небрањено село Доња Биоча и почели да убијају цивиле. Том приликом хицима из ватреног оружја убијени су Никола Мићић и Ленка Скочо док је Милојка Драшкић тешко рањена. Тројица припадника 2. батаљона Седме муслиманске бригаде ушли су по том у један објекат гдје су свирепо силовали, а потом и убили деветогодишњу Мирјану Драгичевић.    Незапамћен звјерски злочин над деветогодишњом несрећном дјевојчицом.                                          МИРЈАНА (1983 - 1992.)                                                При томе су мајку дјевојчице Раду Драгичевић присилили да присуствује силовању и убијању дјетета, да би по том и у њу испалили више хитаца.               Неколико година након завршетка рата у БиХ, мајка Рада над гробом звјерски силоване, а потом стријељане деветогодишње (?!?) дјевојчице Мирјане.  Прва осморица осумњичених терете се да су знали или морали знати за извршења ових кривичних дијела, а нису предузели ништа да спријече тешке злочине чиме су починили ратни злочин против цивилног становништва. Преостала тројица сумњиче се да су извршили поменуте злочине. ЗЛОЧИНИ У СЕЛУ БОКШИЋИ Четири припадника Армије БиХ ЦЈБ Српско Сарајево терети за злочин почињен у селу Бокшићи, општина Илијаш, када су према истрази убили двоје цивила. Извјештај је у јуну 2005. године достављен Окружном тужилаштву Српско Сарајево одакле је прослијеђен Тужилаштву БиХ. У извјештају се наводи да су двојица пријератних комшија заједно са двојицом непознатих припадника Армије БиХ 29. децембра 1992. године у пријеподневним сатима упали у село Бокшићи и испред куће Растка Кошарца након чега су отворили ватру на његову мајку Љубу Кошарац коју су смртоносним хицима погодили у предјелу леђа. Потом су упали и у кућу и пуцали Растку у стомак и у сљепоочницу. И ови хици били су смртоносни. Након извршеног злочина сва четворица су побјегла у шуму у правцу мјеста Средње. Јовичић предаје бројну документацију Карли дел Понте Поменути припадници Армије БиХ сумњиче се за кривична дјела ратног злочина против цивилног становништва. Поред поменутих предмета Тужилаштву БиХ центри јавне безбједности и окружна тужилаштва из РС доставили су и друге бројне предмете који се односе на ратне злочине почињене над грађанима српске националности. Међутим, ни по извјештајима о почињеном кривичном дјелу који се односе на злочине са подручја Бугојна, Бихаћа, Милића, Тешња, као и на злочине припадника јединице "Ел муџахидин" оптужнице још нису подигнуте.    **************************************  Независне новине - Из архива Савеза логораша Р. Српске

 Муџахедин ногом гази три одсјечене главе српских цивила са Озрена /Добој/

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

 Абу Хамза не жели да добровољно напусти БиХ из више разлога, а поготово му не пада на ум да се врати у Сирију. Заправо, сви „свети ратници“ и борци за ширење ислама и доминацију у земљама каква је БиХ, те подручја као што је српска покрајина Косово и Метохија, сматрају да је то њихов дуг према муслиманској браћи у стварању исламских држава у срцу Европе. Абу Хамза је само један од неколико хиљада најрадикалнијих исламских терориста који су бежећи од закона из земаља свог рођења и порекла – нашли изванредно уточиште у Босни и Херцеговини од 1992. године, па све до ових дана. Мало кога у БиХ интересује где се тренутно налази Абу Хамза!?

 

 

Стравично: Муџахедин са одсјеченом главом Србина!

 

 

Сви су ти блискоисточни ратници за ширење ислама у Европи, пре доласка у БиХ, углавном починили тешка кривична дела у својим земљама и наравно да и не помишљају да се врате у матичне земље, јер их тамо чекају законске санкције и дугогодишње затворске, па и смртне казне.

 Довољно је било да ти злочинци само кажу да желе да се боре за стварање исламске Босне и Херцеговине и тадашње политичко, војно и дипломатско муслиманско руководство их је оберучке примало у држављанство Босне и Херцеговине. Да би постали држављани БиХ није им требала никаква документација, нити било какве генералије. Чак нису требали да пријаве ни своје име и презиме!? Било је довољно да кажу да је Алах највећи и да су дошли да се боре против Срба и онда су их власти Алије Изетбеговића братски примали у Босни и Херцеговини. Већина од тих злочинаца су прошли обуку у многим камповима Ал Каиде од Авганистана, Палестине. Босне и Херцеговине...па до Косова и Метохије.

 

 Abu Hamza

 

  Босна и Херцеговина је земља сви могућих контраверзи и апсурда, тачније речено разних лакрдија. Просто је невероватно да су војне снаге међународне заједнице чекале, ево, тринаеста је година и да иронија буде већа, још ништа нису предузеле да се муџахедини из БиХ трајно протерају, а биле су дужне да то одмах ураде након потписивања Дејтонског мировног споразума.

 Још је трагичније да правосудне институције БиХ ништа нису подузеле у процесуирању муџахедина, иако постоји бројна документација о најсвирепијим злочинима тих исламских терориста, злочинима које су починили над српским народом у току грађанског рата у БиХ. О стравичним злочинима муџахедина постоји бројна документација у Хашком трибуналу!? Али, шта вреди кад то међународну заједницу није интересовало. Тек су се сетили о каквим се терористима ради кад је „мечка заиграла“ пред њиховим вратима – у Лондону, Мадриду, Њујорку, Вашингтону...

 У више наврата у Парламенту БиХ тражио сам да се Тужилаштво БиХ озбиљно позабави и истражи ратне злочине муџахедина, те да се они процесуирају и да се након издражних затворских казни, тек онда протерају из БиХ. Нажалост, у Тужилаштву раде странци којима није у интересу да се муџахедини процесуирају, јер су управо уз благослов неких страних држава муџахедини и долазили у БиХ. Јасно је да би потпуна истина о муџахединима и њиховим терористичким челијама у БиХ нанела и огромну штету тим земљама.

Нико из актуелних бошњачких власти нема интереса да се муџахедини протерају. А, и зашто би кад и данас у многим институцијама БиХ на најодговорнијим местима седе и раде Бошњаци, који су управо издавали нелегална и против законита решења о држављанству тих исламских ратника.

 Муџахедини, истина, тренутно  су у фази тзв. спавача и живе  сасвим опуштено и без проблема долазе код својих старих ратних пријатеља који су им издавали лажну документавију и који су их примали у држављанство БиХ. Долазили су и код бошњачких функционера на кахву.

 До сада је одузето 617 таквих држављанстава исламским терористима. Поступак још није завршен.

 Наравно да ћу затражити потпуну информацију и да ћу настојати да се настави парламентарна расправа о свим тим случајевима, као што сам тражио и да се већ једном стави тачка на ову причу и да се Босна и Херцеговина ослободи муџахедина, који су и највећа пошаст и опасност по глобални мир у целом свету.

 Муџахедин са одсјеченом главом српског цивила са Озрена /Добој/

 Аутор: Агенција СИНА

БАЊАЛУКА - Посланик у Парламентарној скупштини БиХ Славко Јовичић сматра да је у интересу БиХ да државно тужилаштво у што краћем року почне са процесуирањем свих који су нелегално током и после рата издавали пасоше страним плаћеницима и терористима, који су, бежећи од закона у својим државама, нашли добро уточиште у БиХ. Јовичић је за Агенцију СИНА изјавио да ће на једној од наредних седница парламента поново покренути питање одговорности свих оних који су нелегално издавали пасоше  исламским терористима који су починили стравичне злочине над српским народом у БиХ.

- Због чињенице да 13 година од потписивања Дејтонског споразума овде још бораве муџахедини и бројни припадници терористичких организација, БиХ је од бројних међународних организација, па и од Владе САД, проглашена као подручје високог ризика - истакао је Јовичић.

Алија Изетбеговић  

Он је додао да су Алија Изетбеговић и његова елита током рата муџахедине, који су пустили корене Ал каиде у БиХ, дочекивали раширених руку, а да би данас његови следбеници хтели да их се отарасе, али не знају како.

Јовичић сматра да би прво било потребно утврдити ко се од натурализованих налази на подручју БиХ, а ко с пасошем БиХ по Европи и свету „сеје страх и представља потенцијалну опасност“. Он је навео да ће до краја године бити отворени многи предмети против Бошњака за почињене злочине на подручју Сарајева, региона Тузле, Мостара, Коњица, централне Босне, од којих се бројни односе и на злочине муџахедина.

- На ред су дошли и Бошњаци и Хрвати који су починили злочине над Србима међу којима је и Илија Јуришић, некадашњи председавајући Општинског већа Тузла - нагласио је Јовичић и истакао да случај „тузланске колоне“ треба што пре да се доведе до краја.

Нападнута колона ЈНА која се повлачила према наводном договору, који муслимански екстремисти наравно нису испоштовали...Пакао на тзв. Брчанској Малти у центру Тузле...Сва возила су у пламену, а голобради војници ЈНА који су се налазили у возилима су претворени у буктињу....

 Напад на колону ЈНА извеле су муслиманске снаге 15. маја 1992. године, приликом повлачења ненаоружаних припадника ЈНА, када је, према наводима кривичне пријаве, погинуло око 200 старешина и војника, док је 140 заробљено и мучено. Од тада се 15. мај слави као дан ослобођења Тузле.

Јовичић, који је и сам прошао голготу муслиманских логора током рата у БиХ, нагласио је да је стратегија бошњачке стране и свих политичких представника из највиших структура власти да „компликују ситуацију у БиХ и да на тај начин окрену точак историје да својом истином покажу да су они били невини“.

Trećeg septembra ove godine će biti održana 34. sjednica Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine. Dakle, do sada su održane 33. sjednice ovog doma.

 Odmah nakon naših izbora za poslanike u Parlamentarnu skupštinu, na drugoj sjednici sam postavio dva poslanička pitanja:

 „Tražim od svih nadležnih institucija BiH, naglašavam svih, bez obzira da li ih je osnovao Savjet ministara ili Parlamentarna skupština – da mi dostave imenom i prezimenom spisak zaposlenih u tim organima, njihove funkcije i posebno nacionalnu strukturu. Zahtjevam da se po odluci o konstitutivnosti naroda i u skladu sa Ustavom BiH u svim organima ove zemlje ispoštuje nacionalna struktura zaposlenih, jer moja saznanja jasno govore da se radi o ogromnom nesrazmjeru izmedju zaposlenih Bošnjaka, koji su uglavnom predominantni. Takodje, moje informacije govore da u svakoj toj instituciji uglavnom nedostaju Srbi i Hrvati“.

Зграда Савјета министара БиХ

2.  „Tražim da mi Savjet ministara BiH dostavi informaciju o svim privilegijama, koje neopravdano mnogi uživaju, počev od sekretarica, stručnih saradnika, velikog broja pomočnika, savjetnika i svih drugih državnih službenika, pa i ministara i to: korištenje mobilnih telefona, voznog parka i drugih benificija, a sve na račun ove zemlje“.

Na ova dva pitanja nikada nisam dobio cjelovite odgovore i zato sam ih ponavljao na svakoj narednoj sjenici i tako ću raditi i ubuduće, sve dok ne dobijem informaciju kojom bi bar djelimično bio zadovoljan. Jasno je da neću odustati od svoje namjere da se ispravi očigledna nepravda kod zapošljavanja Srba i Hrvata u zajedničkim organima BiH.

Dogadjaji sustižu jedni druge, pa sam tako prije nekoliko sjednica uvrstio i druga poslanička pitanja i potpuno ću insistitirati na njima sve dok od nadležnih ne dobijem odgovore koji će zadovoljiti srpski i hrvatski narod u BiH.

 Naime, postavio sam sljedeća pitanja:

  „Хоће ли се у нашем мандату, сљедећем мандату, некада или никада почети враћати имовина Српске православне цркве ради мирног живота, јер то Медјурелигијско вијеће даје ипак неку наду да се овдје може мирно и нормално живјети?!

 „Ovim ne želim da vršim pritisak na Tužilaštvo i SIPA-u, ali barem možemo dobiti informaciju, kao poslanici u državnom parlamentu, da li je ijedna državna institucija predmet obrade ili istražnih radnji....dakle, kao poslanik, tražim informaciju – jesu li krenuli u bilo kakav posao povodom revizorskih izvještaja, da se vidi ko je tamo šta uradio, sa akcentom na BHT1, BHR1, da li je počelo raščišćavanje negativnih radnji i poslova u tim institucijama!?“

               NAPOMENA: Sve druge moje brojne aktivnosti i moj rad u Parlamentu BiH – mogu se pronaći u zapisnicima i stenogramima na portalu Parlamentarne skupštine BiH.

 

Пише: Славко Јовичић Славуј

                                

Август је мјесец за, углавном, колективне годишње одморе у скоро свим  институцијама власти, од општинских, па све тако редом до жупанијских (кантоналних), те ентитетских и, наравно, државних....

 

Многи или тачније речено, велики број политичара се одмарао. По неки од њих (нас)  то су задовољство сами себи приуштили, искористивши тако прилику да осјете благодети Јадранског и иних других мора, односно многобројних монденских свјетских мјеста за уживање и одмарање.

 

Други су се онако радно одмарали, јер не смијемо заборавити да смо ми земља у транзицији!? Но, то уопште не би био никакав проблем да се многи политичари, поготово у Сарајеву, нису одавно умјесто на колосјеку транзиције, нашли у својеврсном политичком трансу....У огромној су некој журби, а у журби се, по правилу, никада ништа добро не дешава. Знам ја добро да многе обавезе не могу да чекају, а богами и многе се више не могу ни одлагати у недоглед. Али, такође знам да су, ови који су  цијели август као нешто радили, па иако јесу, онда су смишљено и оркестрирано радили или о глави Републици Српској или су радили против интереса БиХ и против све три конститутивна народа у њој.

 

Трећи  се, ако ћемо поштено, а рекли смо да хоћемо, заправо, нису имали од чега ни одмарати, јер се нису ни умарали, нити су „изгарали" на својим радним мјестима и политичким позицијама.

 

Дакле, све у свему, сви онако скупа, нерадећи ништа у овом мјесецу (неки не раде ништа годинама, а има и таквих који никад ништа у свом животу нису радили!?) су највише одморили конститутивне народе и наравно све грађане у БиХ од својих лакрдијашких политичких и авантуристичких потеза и антидејтонских активности. Што би у преводу значило да су се у овом мјесецу у најмању руку  бавили противуставним активностима и подривањем и самих темеља на којима једино може и мора да функционише оваква Босна и Херцеговина, а то је Дејтонски споразум!

 

Нису само у овом мјесецу политичари „изгарали" на својим пословима, било је и неких других који су имали радни (парадни) август. Наравно да не треба заборавити  наше олимпијце, ако се ико уопште и сјећа њихових имена? И то је добро. Барем су потпуно мирни, јер их нико у БиХ неће псовати, ни њих саме, нити њихове најмилије, као што се то дешава нама политичарима. Кад је тако, а јесте, коме је онда уопште битно што олимпијци нису  остварили никакве спортске резултате. Сигурно је да нико од наших спортских олимпијаца није могао заузети 210 мјесто у својој дисциплини, кад се зна да су на Олимпијским играма у Пекингу учествовали спортисти из 204 државе свијета. Међутим, свако дијете у БиХ зна да је и Харис Силајџић био у Пекингу, само никоме није било јасно због чега?! O да, па он је предсједавајући Предсједништва БиХ.

 

Али, ево, и мјесец одмора (август) је на свом измаку. Почиње септембар, а у септембру ће се дешавати врло важне ствари. Најважније је да дјеца полазе у школу и то тако траје деценијама, без обзира на политичко, друштвено, идеолошко или било какво уређење које је било у прошлом вијеку, на просторима бивше нам заједничке државе Југославије ( краљевине,  федеративне, социјалистичке, комунистичке, а историја је потврдила да се увијек радило о   идеалистичкој, односно утопистичкој творевини), што је неминовно једном морало довести и до њеног распада, а самим тиме и до њеног крвавог краја. Наравно да се у математици аксиоми никада не доказују, па стога морам на  прошли вијек додати и скоро деценију из овог, 21 стољећа. Огроман број породица се припремио или ће онако, као се „народски" каже – „пет до дванаест", и то се тако обично и дешава, однекуд извући и последњу маркицу и нагрнути у књижаре, продавнице одјеће и обуће и, како тако, спремити своју дјецу на далек пут образовања и још битније – на пут „животне школе", дакле у срећнију будућност...

 

А, и ми политичари поново ускачемо у функционерске фотеље, колективитети у политичке клупе, а сви онако одморни и са потпуним радним еланом, напуњених батерија и пуни оптимизма и енергије за рад. А јој, шта нас све чека? Много недовршених послова, огроман број задатака, много нерјешених проблема и питања и ко зна шта све још не? Јер, ваља нама у Европу....ваља нам у Европску  унију. Сви то  хоћемо и желимо?! Но, основно је питање како? Кад? Или можда никад! Ипак, нећу да баксузирам, и да се ја питам, ја бих одмах сутра затражио пријем БиХ у Европску унију, али ко да нас прими кад сам сазнао да је и комесар за проширење ЕУ Оли Рен на годишњем одмору. Лијепо богами! Зато ја хоћу одмах сад у ЕУ, јер ево, европејци имају дуже годишње одморе од нас у БиХ и зато ми је важна ЕУ. Али, о том по том....Уосталом, гдје нам се жури?

                                     

 

И сасвим на крају, није вишка мало и метереологије. Наиме, сви смо се увјерили на сопственој кожи да је ово љето заиста било вруће. Са сигурношћу се може тврдити да ће јесен бити много врелија, бар кад су у питању политика и политичке теме и дилеме. И нека ми неко сад каже да се и ми политичари не разумијемо у климу?! Но, друга је ствар што је ова временска клима одговарала вечини грађана, док ће политичка клима бити за многе нездрава и тешко сварљива.....

 

ISTOČNO SARAJEVO (Tanjug) - Bivši potpredsednik Saveza logoraša Republike Srpske, a sada poslanik u parlamentu BiH Slavko Jovičić upozorio je na neprihvatljiv rad Tužilaštva BiH koje, kako je rekao, još nije optužilo ni jednog muslimana za zločine nad srpskim narodom počinjene tokom rata od 1992. do 1995. godine.

 

Sud i tužilaštvo BiH

 

''Od parlamenta BiH sam zatražio da Tužilaštvo BiH dostavi informacije da li je uzelo i jedan predmet u ozbiljno razmatranje i da li ima nameru da do kraja godine podigne bar jednu optužnicu za ratne zločine nad srpskim narodom'', rekao je Jovičić.