Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 24 Oktobar, 2021 | read_nums (5)

  ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј


Има једна сјајна анегдота коју као и неки учесници свечане сједнице Скупштине српског народа тог, сада већ историјског дана - 24.10.1991. године, никад нећу заборавити све док будем жив.

Наиме, иако сам водио тим безбједности и био задужен да све протекне у најбољем реду, запала ме и захвална улога у којој се нисам прославио.

Пред сам почетак сједнице неко је са касетофона требао да пусти химну "Боже правде".

У кабинету смо имали најновију линију и неко из организације доставио ми је касету на којој је била химна и мене је запала улога да поред тога што сам бринуо о безбједности и то урадим.

Али, пошто је била нова линија са даљинским управљачем никако ми није успијевало да пустим химну "Боже правде".

Шта год сам притискивао на даљинском увијек ми је ишао "Марш на Дрину", композиција са друге стране касете. Једноставно, није ишло, па није.

Звао сам многе да и они покушају, али нико као ни ја није знао како да пусти химну.

И као што се многе ствари случајно дешавају, ето десило се тако да један електричар Србин који се ту сасвим случајно затекао има исту линију и само је он знао како се са даљинским "рукује". Показао ми је како се то ради и након што сам три пута поновио радње да се не обрукам, ипак сам се некако снашао. Ни крив ни дужан и стицајем непредвиђених околности тако сам се нашао и у Радном предсједништву сједнице и први пустио химну.

Нико није могао да ми замјери што је почетак сједнице "из техничких разлога" каснио више од 15. минута, па ни тадашњи предсједник СДС др Радован Караџић који ме стално пожуривао.

И након свих перипетија заорила се ХИМНА "БОЖЕ ПРАВДЕ" и тако је почело стварање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!

О атмосфери у Сарајеву, о страху за српски народ, о свим другим аспектима нећу да говорим, јер видим да о неким догађајима из тог времена говоре они који су били далеко од свих тих збивања, али и од мјеста дешавања.





НАПОМЕНА:

Прва оснивачка Скупштина Републике Српске Босне и Херцеговине је одржана 24. октобра 1991. године као Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини.

На првој сједници одржаној у Плавој сали у згради Скупштине БиХ у Сарајеву донесена је Одлука о расписивању Плебисцита и усвојена је „Декларација о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији“. Референдум /Плебисцит/ на којем су се Срби изјаснили о останку у Југославији је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.

У складу са поштивањем људских права, успостављеним међународно-правним принципима, као и начелима и правилима уставног поретка, Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине. 

9. јануара 1992. у Сарајеву одржана је свечана сједница у Хотелу "Холидеј ин" када је и званично проглашена Република Српска Босна и Херцеговина.

 

Могао бих много тога да напишем /већ сам у неким другим приликама писао - како је дошло до распада БиХ и почетку рата/. 

Овај пут само ћу додати да је на тој сједници било присутно 76 српских посланика /сви посланици из заједничке Скупштине БиХ све док је 14. октобра 1991. године није разбила муслиманско-хрватска парламентарна коалиција/.

Присутни су били и то: 70 посланика из СДС-а; 4 из Странке реформских снага /Странка Анте Марковића, тадашњег предсједника СИВ-а Југославије/ и 2 посланика из СПО /Странка Вука Драшковића/. Тој сједници су присуствовали и бројни други Срби /Срби пресједници општина у тадашњој БиХ, као и други истакнути српски представници из јавног, културног и политичког живота тадашње БиХ. Сви они су били само у својству гостију и нису имали право одлучивања.

 

чивања.

Иако је прошло 30. година од тог дана, сјећам се скоро свих детаља, 

па чак и имена свих посланика. 

Многи од њих, нажалост, нису више међу живима.

Покој њиховим душама.

Autor sjovicicslavuj | 22 Oktobar, 2021 | read_nums (37)

 
22. октобра 2.000 године, прије 21. годину,
међу своје Србе у трајно почивалиште,
у своје родно Требиње, поново се "вратио" 
славни 
ЈОВАН ДУЧИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Пјесник и дипломата Јован Дучић преминуо је, након краће и тешке болести (шпанска грозница), 7. априла 1943. године у 1 час и 30 минута у Герију, држава Индијана. Био је у 75-ој години живота и имао је статус активног посланика Краљевине Југославије.

Сахрана је обављена 10. априла на гробљу Калвариус, у источном дијелу Герија. Тијело је балсамовано и "пренијето у православну цркву Светог Саве - у фраку, са лентом светог Саве, бијелим каранфилом на реверу, окружено многобројним одликовањима, са свиленом српском тробојком преко ногу, а на њу је био стављен дипломатски мач, двороги шешир са бијелим нојевим перјем, краљев вијенац од природног цвијећа..."

Дучић је ексхумиран 18. октобра 2000. године и преко Русије његови земни остаци пренијети су у Југославију. Наредног дана је ковчег изложен у Саборној цркви у Београду гдје је патријарх српски господин Павле држао заупокојену литургију.

У Црној Гори сандук је боравио два дана (обишавши Подгорицу, Никшић, манастир Острог). Црногорски свештеници служили су свету архијерејску литургију и опијело. Мошти је од Београда до Требиња пратио патријарх српски господин Павле.

Пјесник је по други пут сахрањен, након 57 година почивања у туђини, у недељу, 22. октобра 2000. године у родном Требињу. Обред полагања посмртних остатака обавио је, према жељи самог покојника, 95-тогодишњи прота Раде Вукомановић.

Сахрани су присуствовале бројне званице, угледни Срби из јавног, културног и политичког миљеа Републике Српске и тадашње Југославије.

Посљедња пјесникова жеља, изражена у његовом трећем тестаменту који датира из 1941. године, "да се моје тело пренесе и сахрани у красној православној цркви у Требињу у стилу оне у  косовској Грачаници", била је испуњена.


Споменик Јовану Дучићу у родном Требињу
 

Дучићева пјесма о српском страдању

У данима великог српског страдања и мучеништва, Дучић је нашао ријечи којима је описао патње свог народа.

Извјештаје о покољима над Србима од стране усташа, Дучић је прихватио веома тешко. Плакао је, очајавао и туговао над трагедијом свог народа.

 Тако је, 20.10.1941. године, настала његова мање позната, анатемисана пјесма "Врбас", објављена у "Американском Србобрану" 28.октобра 1941.


 
 
 
Autor sjovicicslavuj | 22 Oktobar, 2021 | read_nums (18)
 22. октобра 1927. године у Београду
умро је славни српски књижевник
БОРИСАВ СТАНКОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји




Споменик Бори Станковићу 
у градском парку у Врању
 
Autor sjovicicslavuj | 21 Oktobar, 2021 | read_nums (43)

  ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ! 





ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ! 


С великим пијететом поему

стријељаним Крагујевчанима


написао:

Славко Јовичић Славуј



Невино умореним српским душама, 
које су стријељали њемачки фашисти


Нек' вјечно живе ваше сјене и нек' дјечијим погледом 
и са осмјехом бдију у Царству небеском 
и нека шире коло српске радости у вјечном животу.

Њемачки фашисти 
- пролили сте и превише невине српске крви 
и због таквих стравичних злочина 
никад вам се ово не може заборавити, 
али ни опростити, 
мада нас православље учи да праштамо. 

Ми падамо на црну земљу не што нас је страх, 
већ што у себи носимо понос 
што смо Срби и што нас нисте уништили.

Убајали сте нас, стријељали нас, 
али ми смо сваки пут 
васкрсавали, подизали се и опстајали. 

Фашистички злочинци,
вас у паклу нема ко ни да ожали, 
јер пламен православних свијећа 
и наших молитви за упокојене наше Србе
створиће вам и у паклу 
онакав пакао који заслужујете. 

Ми морамо даље и само напријед, 
али на том путу никад не смијемо заборавити:
 нашу дјецу, мајке, очеве, родбину и српску браћу 
коју су ваше злочиначке 
фашистичке руке поубијале.

 
 
Вјечна слава и памјат 
свим звјерски умореним 
СРБИМА

АМИН


Autor sjovicicslavuj | 20 Oktobar, 2021 | read_nums (44)

 

20. октобра 2003. године

у великој биједи и неимаштини 

умро је непоновљиви

Миодраг Петровић


Чкаља

који је годинама уносио радост у наше домове

и који нас је засмијавао до суза.

 





ЧИЈА ЈЕ СРАМОТА ШТО ЈЕ ЧКАЉА УМРО

У ВЕЛИКОЈ БИЈЕДИ И НЕИМАШТИНИ!

Неко је давне 1987. записао: “Ми можемо да немамо много ствари – јер имамо Чкаљу. Они који немају Чкаљу, морају да имају све остало“. 

Миодрага Петровића Чкаљу смо изгубили. Пустили смо га да умре у великој биједи.

Посљедњи великан међу звијездама југословенског глумишта, а надасве посљедњи национални јунак – човјек из народа који је својим земљацима подарио толико смијеха да ће увијек остати у њиховим сећањима као Паја Јаре, Гвозден, Мита, Благоје, Срећко напаст, Јованча Мицић… 

Умро је 20. октобра 2003. године у великој биједи, више гладан неко сит.

Жалио се како га мучи самоћа. Напуштен од колега, гледајући како му пријатељи један по један умиру, Чкаљин чувени осмјех почео је да блиједи. Он је добио награду за животно дјело „Цар Константин“, у говору је рекао оно што смо одавно заборавили. Дуго је живио као да је сахрањен.

– Да сам у Америци, и да сам примио овако велику награду захвалио бих се, прво, својој жени, па деци, па ташти, затим продуценту и редитељу. Али, пошто сам, срећом, у својој драгој земљи Србији, захваљујем се, прво, свом шефу самопослуге што ми, понекад, одвоји пензионерску коску, па комшиници у бараци која ми остави млеко испод тезге, па мом поштару који ми увек, на време са закашњењем, донесе пензију. Да није било њих, не бих био овде“, открио је тада глумац.

Autor sjovicicslavuj | 20 Oktobar, 2021 | read_nums (28)
 
Славни српски књижевник, комедиограф,

дипломата и академик


БРАНИСЛАВ НУШИЋ

Рођен је у Смедереву  20. октобра 1864. године.


Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји

Писац цинцарког порекла, студирао је право у Грацу и Београду. Као дипломата је радио у конзулатима Србије у Солуну, Битољу, Скопљу и Приштини. Био је драматург и управник позоришта у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву.

Због сатиричне песме "Два раба" осуђен је на две године затвора. Учествовао је као добровољац у Српско-бугарском рату 1885. године.

У Првом светском рату прешао је са српском војском преко Албаније.

Даровит портретиста и писац веома развијеног смисла за позоришну сцену и њене законе, запажао је негативне појаве и са много духа сликао свет који га је окруживао. Његова дела редовно су била на репертоару српских позоришта између два рата, а и данас се играју на нашим позоришним сценама.

Најпознатије Нушићеве комедије су: "Сумњиво лице", "Госпођа министарка", "Народни посланик", "Ожалошћена породица", "Покојник", "Пут око света", "Др", "Мистер долар".

Познате Нушићеве приповетке и романи су: "Аутобиографија", "Приповетке једног каплара", "Општинско дете", као и трагедије "Кнез Иво од Семберије" и "Хаџи- Лоја".





Споменик Браниславу Нушићу 

на Тргу републике у Београду


Autor sjovicicslavuj | 20 Oktobar, 2021 | read_nums (22)

Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев.

И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме.

По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт — све је једно ономе ко иште царства небескога."

Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу.


Пострада св. Вакхо у граду Варвалису.
Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. године.

 
Autor sjovicicslavuj | 19 Oktobar, 2021 | read_nums (69)

 
НАЈВЕЋА ТРАГЕДИЈА 
И ДАН НАЈВЕЋЕ ЗАБЛУДЕ 
У ИСТОРИЈИ ПОСТОЈАЊА 
СРПСКОГ НАРОДА! 

ТА НАИВНОСТ И НЕПОПРАВЉИВА ЛАКРДИЈА 
КОШТАЋЕ НАС ЦИЈЕЛИ ДВАДЕСЕТИ ВИЈЕК 
НАЈВЕЋЕГ СРПСКОГ СТРАДАЊА 
У НАШОЈ ИСТОРИЈИ!


ЉУБАВ НА БАЛКАНУ, ПРОТКАНА СУЛУДИМ
 ТЗВ. БРАТСТВОМ И ЈЕДИНСТВОМ 
ЗЛОЧИНЦА ЈОСИПА БРОЗА 
– НАЈВЕЋА ЈЕ ТРАГЕДИЈА 
У ИСТОРИЈИ СРПСКОГ НАРОДА.

На данашњи дан су Срби и Хрвати постали 
“ПРАВА БРАЋА”, 
која ће се касније цијели вијек 
у непрекидној мржњи и ратовима убијати!
----------------

Декларацију су потписали, тадашњи предсједник српске владе Никола Пашић и предсједник Народнога вијећа СХС Антон Корошец, уз учешће представника Југословенског одбора. Овом декларацијом призната је равноправност Државе Срба, Хрвата и Словенаца.

19. октобра 1918. године у Загребу је Народно вијеће Срба, Хрвата и Словенаца донијело Декларацију о уједињењу свих Јужних Словена у једну државу. Ово је био посљедњи корак пред уједињење јужнословенских народа.

Неколико дана касније делегација Вијећа у Београду објавила је постигнут договор у Загребу, о уједињењу преосталог јужнословенског етничког простора бивше Аустро-Угарске у јединствену државу са Србијом и Црном Гором.

Након ове објаве, требало је изједначити права свих народа који ће се ујединити. Те је тако склопљена Женевска декларација, споразум који је направаљен посљедњег дана Женевске конференције која је трајла од 6. до 9. новембра.




Autor sjovicicslavuj | 19 Oktobar, 2021 | read_nums (25)

  

Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. 

На име: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.
И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20).

После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га.

У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене.
Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу.
Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа.

Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди  апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома.

Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна.

И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.

СРБИМА
који Светог апостола Тому  - ТОМИНДАН,
славе као своју крсну славу, уз божији благослов
желим сваку срећу и упућујем честитке!

Moлитвама Светом апостолу Томи,
нека вам Господ дарује мир, здравље, сваку утјеху,
духовни напредак и свако благостање!


 
Autor sjovicicslavuj | 18 Oktobar, 2021 | read_nums (49)

 
18. октобра 1955. године,
у крагујевачкој "Застави" почела је производња
националног аутомобила "ФИЋЕ"

  
Autor sjovicicslavuj | 18 Oktobar, 2021 | read_nums (28)

 Јован Жујовић


Био је српски геолог, 
оснивач геолошке науке у Србији, 
пионир краниологије у Србији, 
професор Београдског универзитета, 
председник Српске краљевске академије 
и први председник Српског геолошког друштва.


Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји


Првих осам редовних професора 
Београдског универзитета, 1905. године: 

Сједе слијева: Јован Жујовић, Сима Лозанић, 
Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас;

 Стоје слијева: Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, 
Милић Радовановић и Љубомир Јовановић.  
Спомен биста у порти цркве Светих апостола 

Петра и Павла у Неменикући, општина Сопот
Autor sjovicicslavuj | 17 Oktobar, 2021 | read_nums (102)

 

 ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Злочиначка осовина која је уништавала српски народ,
Јосип Броз - Фрањо Туђман и Мирослав Крлежа

Злочинци Јосип Броз и Фрањо Туђман

Фрањо Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свјесним Хрватом, и зато што се неизмјерно дивио његовим политичким талентима. О свему је томе Фрањо Туђман отворено проговорио у интервјуу листу Полет, под насловом “Хрватска повијест је моја историја”. Ставови које је тада изрекао Туђман, данас дјелују шокантно. Туђман је у том интервјуу дао најцеловитији став у односу према Јосипу Брозу и уништењу Југославије.

"Тито је несумњиво велика историјска личност хрватскога и југословенског тла. То што се нашао на челу КПЈ у преломном периоду попут Другог свјетског рата, није случајно.

Нашао се на челу КПЈ као хрватски комуниста и као такав схватао је да комунистички покрет у Југославији може успјети само рјешавајући хрватско национално питање, што опет представља традицију хрватског марксистичког покрета из двадесетих година. Такву је идеју могао преносити само припадник марксистичког покрета из хрватских редова, и припадник несрпског народа. 

Срби су насјели на злочиначки план Јосипа Броза.То што је дошао из редова потлаченог народа у бившој Југославији – велика је ствар. Али тај је хрватски народ имао очувану свијест о својом идентитету. Тежња хрватског народа да има и више права него у Хабсбуршкој монархији, и хрватском комунистичком покрету, наметнула је идеју о ономе што треба остварити.

Таква тежња помогла је и националним покретима несрпских народа у старој Југославији, па тако и Другом свјетском рату, када је припомогла идеји о обликовању федералне Југославије … ”, говорио је Фрањо Туђман.

“Тито је”, наставио је Туђман, “дакле осјећао проблем народа Југославије. Несумњиво је био комуниста, и лењинистима, и стаљиниста. Али … битна разлика између њега и Стаљина јесте у два момента: Тито никада није постао предводником великосрпске политике, а Стаљнин је постао, иако није био Рус него Грузијац – припадник малога неруског народа, проводником великоруске политике.

У својм почецима, Стаљин је заступао марксистичка гледишта, али нашавши се на челу СКП постао је проводником великоруске политике. С друге стране Тито није постао проводником великосрпске политике, остао је хрватски комунист и чврсто је заступао интерес хрватског народа.

Он је осјећао национални проблем у Југославији, проблем идентитета српског, хрватског, словеначког … народа. 

Друга велика разлика између Тита, као и између осталих комунистичких првака у социјалистичким земљама, јесте у томе што је он био политичар великог формата, па и државник великог формата – није случајно он изиграо и Стаљина и Черчила и на крају крајева и Србе.

Дакле, Јосип Броз је преко Комунистичке партије Југославије (КПЈ) употријебио револуционарни терор у смислу осигурања своје побједе за вријеме рата и непосредно послије рата.”, каже Туђман.

 Но, историја каже да је један од примјера како се Броз одржавао на власти и оснивање Голог отока, углавном за Србе и Црногорце за које је сматрао да су му највећи противници у очувању власти.

Тито је био до детаља упућен у тортуре на Голом отоку, па ипак, Туђману то није пресудно, јер у Титу види углавном великог политичара: “Имао је”, наставља даље, “храбрости, одважности и државничке далековидости да се супротстави Стаљину у доба кад је пред Стаљином клечала цијела Источна Европа и кад су и Исток и Запад очекивали, и били би захвални, да ће више слушати Стаљина.

Мирослав Крлежа, дио злочиначког тима: 
Јосип Броз - Фрањо Туђман

Крлежа није могао ни смислити Иву Андрића зато што се декларисао као Србин и што је добио Нобелову награду за књижевност, а није добио он - Мирослав Крлежа.

Крлежу, штавише, сматра људима који су му спасили живот. Титов утицај, заштита од Удбе, по Туђману је била пресудна … “Иако су и други интервенисали за мене”, рећи ће Туђман у истом интервјуу, “вјероватно је Крлежин утицај на Тита био пресудан, и вјероватно ми је то што нисам био осуђен за шпијунажу, спасило живот.

И самим тим, то је дјеловало и на чињеницу да су и ови други кажњени мање, иако је према Удбиним агентима тада доведена она бугојанска група од 20 усташких терориста, да би се извршила пресија и да се озбиљније казнимо …

ТУЂМАН о Јосипу Брозу ...

Туђман о Титу говори још у сљедећим формулацијама: “он је у комунистички покрет унио нешто ново”; “Титоизам је значио рјешавање националног питања у оквиру социјалистичке револуције, задржавање државности и социјалистичке земље”.

Надаље, “Тито је био велики политичар и у оквиру комунистичког покрета, један од оних који је марксистичку доктрину знао употријебити на стваралачки начин у југословенским приликама”.

“У оквирима свог времена Тито је био велик политичар … одговор на изазове свог времена, а данас, послије његове смрти, многи показују да нису чак ни на његовом нивоу” .

За овакав текст није потребан никакав закључак!

Autor sjovicicslavuj | 16 Oktobar, 2021 | read_nums (65)
 
Прошло је 14. година од трагичне погибије ...
 
16. октобра 2.007. године умро је


ТОШЕ ПРОЕСКИ




Zajdi, zajdi, jasno sonce


Zajdi, zajdi, jasno sonce,
zajdi, pomraci se,
i ti, jasna le mesecino,
begaj, udavi se.

Crni goro, crni sestro,
dvajca da crnime,
ti za tvojte lisja, le goro,
jas za mojta mladost.

Tvojte lisja, goro sestro,
pa ce se povratat.
Mojta mladost, goro le sestro,
nema da se vrati... 

Won't you sink, bright sunshine 

Won't you sink, bright sunshine,
disappear into the dark,
and you, clear moonlight too,
go away, drown yourself.

Sorrow forest, my sorrowful sister,
let us sorrow together,
you for your leaves, forest,
me for my youth.

Your leaves, forest - my sister,
are going to return.
My youth, forest - my sister,
is not coming back. 

Ај зајди зоди јасно сунце


Ај зајди зајди море јасно сонце,
мене је брига ово празна жетва.
Над глава ми стоје до три спахије
и они ми кажу да брзо женујте.

Првите наши каже да брину Жените,
а други ми каже мало да жемо, 

а трећи ми каже класу збирати.

А мене моје плаче моје малко дете.
Ја не могу д 'идам да га превирам,
да не превирам, да не најежим.

Autor sjovicicslavuj | 15 Oktobar, 2021 | read_nums (35)
 
15. октобра 1989. године
умро је славни српски књижевник

ДАНИЛО КИШ
 
 

Био је један од десет највећих свјетских писаца 
друге половине XX вијека.
 
 Вишеструки кандидат за Нобелову награду. 

Добитник је највећих југословенских
 књижевних признања.

 

Иако је био прогањан, ипак још за живота
изабрао је своје трајно мјесто
у вјечном царству небеском 
- Сахрањен је у Београду.


Киша је мајка крстила у православној цркви, 
што му је спасило живот 
у Другом свјетском рату.

Пишчева жеља да буде сахрањен 
по православном обреду 
била је испоштована и сасвим јасна.



Биста Данила Киша у Суботици

Autor sjovicicslavuj | 15 Oktobar, 2021 | read_nums (21)
 15. октобра 1929. године
рођен је славни српски књижевник 

МИЛОРАД ПАВИЋ




Милорад Павић 
у ташмајданском парку у Београду

Autor sjovicicslavuj | 14 Oktobar, 2021 | read_nums (50)
Милена Дравић
Преминула је 14.10.2018 године
- највећа и посљедња хероина 
овдашње кинематографије, позоришта 
и телевизије, која је са Драганом Николићем 
чинила највољенији глумачки пар 
ондашње Југославије.


 
Опет су заједно - сад у Царству небеском!
МИЛЕНА ДРАВИЋ и супруг јој ДРАГАН НИКОЛИЋ

Autor sjovicicslavuj | 14 Oktobar, 2021 | read_nums (29)

Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима.
Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ.
Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама.
Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.
Autor sjovicicslavuj | 13 Oktobar, 2021 | read_nums (44)

 
13. октобра 2013. године у Београду је умро 
истакнути српски интелектуалац, књижевник, 
члан Академије наука и умјетности 
и сенатор Републике Српске

ВОЈИСЛАВ ЛУБАРДА


Много раније почело је људско, интелектуално, књижевно и свако друго страдање Војислава Лубарде у Сарајеву, који спас за себе и породицу налази бјежањем у Београд. Било је то вријеме прогона најистакнутијих српских интелектуалаца из Сарајева.

Иво Андрић је био први на удару повампиреног једноумља - настојања исламских фундаменталиста, чији су се главни носиоци налазили у врховима партије и власти - да очисте СР Босну и Херцеговину од свега што квари такозвану босанску „самобитност“ и право „старинаца“ (аутохтоних старосједилаца), муслимана, да сами управљају Босном и Херцеговином. 

Почело је то да се остварује чувеним манифестом Мухамеда Филиповића „Босански дух у књижевности“, па се потом пренијело и на све друге друштвене и духовне облике живота. Програм чишћења СР Босне и Херцеговине од Срба и свега што додирује Србе и Србију наставио је да остварује пјесник Мак Диздар, са десетак јуришника, у специјално припремљеном двоброју часописа „Живот“. Главни смисао свих, углавном хушкачких текстова у „Животу“, био је да Срби „кастрирају“ прелијепи б-х језик и врше духовно, културно и свако друго поробљавање СР Босне и Херцеговине.

То је вријеме кад маспоковци подржавају исламске фундаменталисте, а фундаменталисти маспоковце, кад долази до спреге браће Поздерац Хакије и Хамдије (трећи брат Сакиб), Хасана Грапчановића и Џемала Биједића са Бранком Микулићем, кад Микулић наједном израња на површину и дуго, годинама, држи у руци кључ свих кретања у СР Босни и Херцеговини. Муслимански фундаменталисти се тада, као и за вријеме Независне Државе Хрватске, здружују са хрватским клерикалцима и ускликују о себи да су најљепше „хрватско цвијеће“.

Било је то једно од многих страдања најистакнутијих српских  интелектуалацау Сарајеву од стране осовине Бранко Микулић - Хамдија Поздерац. Њихов мач је жестоко сјекао, али Срби су зарад сулудог Брозовог тзв. братства и јединства ћутали.

Најпознатија дјела Војислава Лубарде
Ближњи свој, (1962) Љуљашка, (1963) Гордо посртање, (1970) Преображење, (1979) (1980) (1982) (1990)
Покајање, (1987) Вазнесење, (1989) Свилени гајтан, Анатема (+ 5 наслова), Тамни вилајет, (1994) Српска беспућа: Књижевнополитички огледи



Војислав Лубарда интервјуу: НИН - 21. јануар 1990. 

"Ако не рачунамо информбировце, био сам први Југословен који је без суда и суђења чак и без састанка радничког савјета, изгубио практично сва грађанска права.

Најжешћи мој ударац била је „Посланица Маку Диздару“ објављена у листу „Студент“ (јер је други нико није смио да објави) у којој сам раскринкао, чак исмијао и разбуцао све оптужбе против Срба и Србије.

Та ме „безумност“ већ послије неколико дана коштала положаја уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево а убрзо је стигло избацивање с посла, без права на рад".

Autor sjovicicslavuj | 12 Oktobar, 2021 | read_nums (65)

Рођена је 12.10.1873. године у Чачку
 
Уврштена у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Потресна биографија Надежде Петровић и њено богато 
сликарско дјело говоре нам много о њој, али и о српској
 несрећи да лако и брзо заборављамо наше славне претке.

Послије година негирања и заборава, ретроспективна изложба њених дјела у Београду 1938. вратила је Надежди оно посебно мјесто у самом врху српског сликарства, које јој је припадало исто онолико као и славно место у српској херојској ратној историји.

До посљедње снаге сликала је шаторе ваљевске болнице, све док заразна болести није и њу оборила. 

Боловала је седам дана, а  умрла је 3. априла 1915. године.



Надежда Петровић као ратна болничарка

у Призрену 10. априла 1913. године.

Манастир Грачаница, 1913. године

Поље косовских Божура

Споменик Надежди Петровић у Чачку,

откривен 1955. године
Autor sjovicicslavuj | 12 Oktobar, 2021 | read_nums (29)
 12. октобра 1865. године у Лозници је рођен  
Јован Цвијић

Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји



Био је географ,
професор и ректор Универзитета у Београду
- академик.

Оснивач антропогеографије и геоморфологије
у Србији и Српског географског друштва.

Првих осам редовних професора 
Београдског универзитета, 1905. године: 

Сједе слијева: Јован Жујовић, Сима Лозанић, 
Јован ЦвијићМихаило Петровић Алас;
 стоје слијева Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, 
Милић Радовановић и Љубомир Јовановић.  
Јован Цвијић
је био предсједник Српске краљевске академије,
почасни доктор париске Сорбоне
и Карловог универзитета у Прагу.

Споменик ЈОВАНУ ЦВИЈИЋУ 
у студентском парку у Београду.
1 2 3  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva