Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 1 Decembar, 2019 | read_nums (44)
 
Џудисткиње Црвене звезде још једном су потврдиле доминацију на домаћој клупској сцени. Титулу освојену минуле године на екипном првенству Србије, одбраниле су ове сезоне.
Екипа у саставу Милица Николић, Андреа Стојадинов, Јована Рогић, Емилија Лабовић, Ања Обрадовић, Јелена Остојић, Јована Бунчић, Катарина Денић и Ђурђина Радмиловић, под стручним вођством тренера Немање Николића, побринула се да шампионски пехар остане на добро познатој адреси у богатој ризници у Љутице Богдана.


Autor sjovicicslavuj | 1 Decembar, 2019 | read_nums (72)
 
1. децембра 1918. године 
 -- направљена је непоправљива 
   историјска грешка српског народа, 
односно похлепног краља 
Карађорђевића и његове свите.



СРПСКИ БРОДОЛОМ НА КОПНУ

Прошао је један вијек, 
а ми још увијек живимо у сопственим заблудама.

                                          

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Кад су важни историјски датуми увијек напишем 

- ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Или кад су важни неки датуми који су везани за имена славних СРБА, па и других свјетских личности увијек  напишем - за сјећање и памћење.

Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан 1. децембра 1918. године, направљена највећа историјска грешка у историји српског народа.

Наиме, СРБИ су већ тада дакле тог дана,  проглашавањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,  касније свима помогли  да створе и да имају своје националне државе. Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи касније су у томе и успјели. 
Само Срби нису успјели да створе 
своју српску државу!
Улазак српске војске у ослобођени Загреб 
1918. године.
Срби су и даље под сталном амнезијом и још увијек како тако успјевамо да се одржавамо само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једини ми - небески народ.

А други народи су знали да им је једини спас за опстанак у стварању тадашње краљевине. Тако су своју кожу спасили и Хрвати и Словенци.

Деценије су требале да прођу па да коначно остваре и своје националне циљеве, односно да створе своје самосталне скоро једнонационалне државе.. То су урадили Словенци и Хрвати. Касније и "браћа" Црногорци, па наравно и Македонци.

БиХ нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.
Улазак српске војске у ослобођени Сплит 
1918. године.
"Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас виђесмо. Благословена вам свака стопа била!"

Ово су биле ријечи којима је сплитски градоначелник др Јосип Смодлака дочекао на Риви 2. батаљон 13. пјешадијског пука Тимочке дивизије 20. новембра 1918. године.


Сасвим је, дакле, јасно да  једино Срби 

никад нису сами себи створили своју српску државу, 

наравно у којој равноправно требају 

и могу да живе и други народи!

Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли, управо они су Србији забијали нож у леђа, при том увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.

Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише страдавао.

Историјски гледано овај датум постоји, али фактички гледано он је скоро један вијек стрмоглавио  уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију и српски народ у цјелини.

Упропастио је  СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала  само зато што је другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком времену бременитом времену и без јасног путоказа гдје и куда требају да иду и Србија, па и цијели српски народ...

 Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је ово што написах било коме важно, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе...

Једноставно речено - био је то непоправљиви српски бродолом на копну.

И сасвим на крају и по свему судећи, ове чињенице ево ни данас никога не интересују.  Зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана...
----------------
ПРИЛОГ
-----------------


(Краљу Александру о Хрватима) 

– Ми се са њима нећемо усрећити
ИЗВЕШТАЈ
ВОЈВОДЕ ЖИВОЈИНА МИШИЋА
Њ.К.В. АЛЕКСАНДРУ О ХРВАТИМА

(након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака 
и других места)

Београд – „Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш … ствар је пропала …

Ништа се не може зајазити, ничим што би јој се понудило.

Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.

Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.
А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити …

 Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични, да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи".

"Не заборавите Височанство моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”

Из белешке секретара Живојина Мишића, г. Милорада Павловића


Краљ Карађорђевић није послушао 
славног војводу ЖИВОЈИНА МИШИЋА 
и српска трагедија се наставила 
и данас траје, нажалост!

Autor sjovicicslavuj | 1 Decembar, 2019 | read_nums (18)

 Репрезентативка Србије Надица Божанић освојила је сребрну медаљу на Европском првенству у таеквондоу у Даблину.

Бронзане медаље освојили су Милица Мандић и Будимир Кривокућа у категорији до 80 килограма.
Послије злата Тијане Богдановић, српски таеквондисти освојили су у суботу још три медаље на Европском првенству у Даблину


Autor sjovicicslavuj | 30 Novembar, 2019 | read_nums (38)
 
На данашњи дан, 30.11. 2009. године 

преминуо је велики српски књижевник


Милорад Павић


--------------------
-------------
-
 
Autor sjovicicslavuj | 30 Novembar, 2019 | read_nums (15)

 На данашњи дан, 30.11. 1977. године, 

умро је славни српски писац

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
 Срба у нашој историји

-----------------
----------------

 

Autor sjovicicslavuj | 30 Novembar, 2019 | read_nums (14)
 
На данашњи дан 30.11.1957. године,
умро је славни српски сликар 

ПАЈА ЈОВАНОВИЋ


Уврштен у 100 најзнаменитијих
 Срба у нашој историји


Павле Паја Јовановић 
Био је један од највећих српских сликара 
и типичан представник академског реализма. 
---------------------
Сеоба Срба

----------------------

Карађорђе Петровић

 ----------------------
 
Autor sjovicicslavuj | 30 Novembar, 2019 | read_nums (14)
 
Тијана Богдановић 
наша репрезентативка у теквондоу, 
освојила је златну медаљу 

Српкиња је дошла до злата 
у катерогији до до 49кг 
на Европском првенству 
у олимпијским категоријама, 
које се одржава у Даблину. 
 


Autor sjovicicslavuj | 29 Novembar, 2019 | read_nums (37)
 
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Некад било. Не треба трошити ријечи о некадашњем празнику и тзв. рођендану, јер не слави се нити се празнује оно што не постоји. Можда још постоје неки занесењаци и особењаци који нешто обиљежавају, а обиљежавају давно сахрањену Југославију. Носталгија је чудо, али су још чуднији неизљечиви носталгичари.

 Једни и данас са сјетом причају да се у некадашњој држави живјело неким безбрижним животом, док други сматрају да је Југославија била вјештачка творевина.

Чињеница је да су и једни и други управу. Ови други мало више, јер им иде у прилог и крвави распад нечега што није могло опстати. Било је сулудо размишљање да ће се смртно завађени народи волити, народи који никада нису разријешили трагичну и крвљу исписану историјску прошлост. Потпуно повампирење авети прошлости је настало кад је свако кренуо на своју страну, при том незаборављајући да што дубље и јаче зарије нож у леђа оном другом "братском" народу. 


Србе је највише коштала сулуда Брозова кованицица "братства и јединства"!

Има људи који су задовољни, али који истовремено нису и срећни. Јер задовољство се може примијетити код људи, док то не важи и за људску срећу. У великим кризама, а поготово економским, велики број људи тражи утјеху у једној реченици:
"Добро је, не пуца се и нема рата”!

Људи памте многе страхоте и велики је број ожалошћених породица које и дан данас трагају за својим најближим члановима којих више нема међу живима.  Сви они и даље страхују да њихови најближи не буду поново убијени. Туга и неспокој убијају и оне живе који никада неће наћи смирај у својим душама, јер не могу да пронађу своје најмилије. Само још инстикт и људска нада осјећају да њихове душе лебде изнад нас живих.

Тешко се долази до националне свијести једног народа, јер је његов колективни организам раскомадан у парампарчад и она се више никад не могу спојити у некадашњу цјелину. А без цјелине нема ни организма, па тако нема ни јединства народа.

И превише је страдалих, али је још увијек недовољно подигнтих споменика најхрабријим и највећим синовима које су породиле српске мајке.

Сам Драги Бог зна зашто је то тако. Знају и људи, али неки нељуди у властима су засјели у кормила флоте лађа, које без мотора и горива, односно без јарбола плутају широким морским пространствима. 
Ти авантуристи никада неће моћи видјети обалу спаса на хоризонту бескрајног лутања. 

И тако, нестала је бивша и на силу склепана заједничка држава, али су остали десетковани народи. Историја је неумољива и она биљежи да највише страдања сопственог народа оплакују Срби.

 
Autor sjovicicslavuj | 29 Novembar, 2019 | read_nums (19)
 
29. новембра 1939. рођен је
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ






Autor sjovicicslavuj | 29 Novembar, 2019 | read_nums (16)

 

29. 11.1922. године рођен је

ДУШКО РАДОВИЋ

----------------------------------


Autor sjovicicslavuj | 29 Novembar, 2019 | read_nums (16)
 
Свети апостол и јевангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије, живљаше у Галилејском граду Капернауму.  Пореклом је био из имућне породице галилејског града Капернаума. По занимању је био цариник, тј. сакупљач пореза и као таквог виде га Господ и позва: "Хајде за мном" и он остави све и пође за Њим и више никад се не одвоји од Њега. Постаде један од дванаесторице апостола и силаском Духа Светога на њих, он пође као и сви остали у свет да шири Еванђеље у: Етиопији, Партији и Мидеји.

Пратио је Господа у стопу у свим Његовим путовањима, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса. Беше се он наоружао чудотворном Божанском силом, којом је исцељивао болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве и васкрсавајући мртве.

У Етиопији постави за епископа свог сапутника Платона, и сагради му малу цркву, а он сам се повуче у молитвену самоћу, где му се јави Господ. Крстио је жену и сина кнеза те земље, што веома разљути поменутог кнеза, те он нареди да се Матеј ухвати, доведе му се и погуби. Два пута је стража одлазила по Матеја али се увек враћала не могавши га наћи, јер Господ Бог наш, сакри га од њихових погледа и намера. Али, апостол свети би милостив. 

Помоли се Богу и замоли Га да допусти кнезу да га види, ухвати и погуби. И догоди се чудо, кнез прогледа, али само телесним очима, а не и духовним, те ухвати апостола Матеја и стави га на љуте муке. Палио му је ватру на грудима, али нека невидљива сила хладила је огањ и пламен претварала у росу и свети Матеј се појављивао жив и неповређен, што је још више наљутили кнеза и он прогласи Матеја врачом.

Напослетку је наредио да се Матеј стави у метални ковчег и баци у море што би и урађено. Ноћу се овај апостол јави епископу Платону, рекавши му тачно где се ковчег налази, те он изјутра оде и извади га из мора скупа са моштима Светог Матеја, потпуно неоштећеним. 

За време свог живота, апостол Матеј је написао Јеванђеље на јеврејском језику, а оно је касније преведено на грчки и тако је дошло и до нас. Свети Јеванђелист Матеј, никада није јео меса, но само воће и поврће, а својим богоугодним животом и пострадавши мученичком смрћу умили се Богу, те се он за све нас моли Њему, да нам подари вечно Царство небеско.
Autor sjovicicslavuj | 28 Novembar, 2019 | read_nums (73)
 
На данашњи дан,
28. новембра 1891. године рођен је
Милан Вујаклија
лексикограф и преводилац 



Лексикон је био и остао једно од најзначајнијих дјела 
српске културе, књига без које је тешко замислити 
озбиљнију јавнуили приватну библиотеку, 
да би временом постао ознака и критеријум 
за лексикографску литературу уопште,
а ауторово име је почело да се поистовећује
са насловом-необичан и лијеп споменик Милану Вујаклији.

 
Autor sjovicicslavuj | 27 Novembar, 2019 | read_nums (52)
 
За вјернике и Српску православну 
цркву почиње Божићни пост 

Њиме се чува успомена на пост Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи и потврђује се снага воље и вјере. Његова сврха је очишћење душе и тијела од лоших мисли, ријечи и дијела.

28.11. почиње Божићни пост којим се православни хришћани припремају за обележавање празника рођења Исуса Христа за цркве које своје богослужбено време рачунају према Јулијанском календару. 

Четрдесетодневни Божични пост који по значењу и трајању долази после Васкршњег или Великог часног поста, који је увод у највећи хришћански празник Христовог Васкресења, почиње за Руску православни цркву, Српску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Свету Гору.
  1.  
    Остале хришћанске цркве, међу којима и већина православних, које су због веће тачности прихватиле Грегоријански календар, у посту су од 15. новембра. 

    Хришћански пост уведен је по узору на Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи у посту и молитви и у Старом завету дао заповест Јеврејима да посте јер ће и "његови ученици постити".


    Према хришћанском учењу, утемељитељем поста "сматра се сам Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом".
    +++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
    ПОСТ учвршћује снагу вере и воље

    Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове хришћанства и помињу се у делима светих отаца од IV и V века.
    Првобитно је трајао седам дана, а одлука и наредба хришћанима да пред празник Рождества посте 40 дана изречена је на сабору 1166. године.

    "Пост је и данас неопходан", записао је у својој књизи "Молитве и молбе" блаженопоцивши патријарх српски Павле објаснивши да се овим подвигом уз молитву, православни хришћани припремају за долазак великих празника.
    Трајање Божићног поста објашњава се и четрдесетодневним путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине, у којој је 25. децембра рођен Богомладенац Исус. 

    Зато се каже да је пост звезда водиља за све оне који су хришћанство одабрали за своју веру, као што је за мудраце, који су веровали у пророчанство о рођењу Спаситеља, једина водиља била најсјајнија звезда на небу која је ишла од Запада ка Истоку и која их је довела у Витлејем. 
    Православни хришћани се слободном вољом одлучују на овај подвиг чија је сврха очишћење душе и тела које се постиже не само уздржавањем од мрсне хране, већ и од лоших мисли, речи и дела.
    Постом се потврђује снага воље оних који као хришћани желе да својим разумом владају у свим искушењима, па се каже да је пост - подвиг целокупне личности и етички став. 
    Правило је такође да и славске трпезе у српским домовима у време Божићног поста буду посне.
     
    Autor sjovicicslavuj | 27 Novembar, 2019 | read_nums (29)
    Свети апостол Филип, родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Одмалена научен Светом Писму, Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јн 1, 43). По силаску Светог Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. 

    У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове.

    И друга многа чудеса збише се, нарочито исцељења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду фригијском Јерапољу свети Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Ту би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу.
    Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи.

    И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, потом распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип, пак, беше издахнуо.

    Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије четрдесет година слеп.

    Мошти светог Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. г. у време цара Дометијана.
    Autor sjovicicslavuj | 26 Novembar, 2019 | read_nums (63)

     
    На данашњи дан, 26. новембра 1910. године
    умро је славни српски пјесник 

    ЛАЗА КОСТИЋ

    Уврштен у 100 најзнаменитијих
     Срба у нашој историји


    Лаза Костић, биста на Калемегдану




    ЛАЗА КОСТИЋ
    Santa Maria della Salute.
    Једна од наших најљубавнијих пјесама ако не и најљубавнија пјесма српске књижевности је свакако пјесма:
    Santa Maria della Salute.

    Овај пут је на блогу нисам поставио, јер се може свугдје наћи на нету. 

    Поставио сам кратки текст - коме је посвећена и како је настала пјесма итд.


    Несрећна љубав

    Њему је било већ 50 година, њој тек 20. Ленка Дунђерски била је ћерка најимућнијег Србина у Војводини, Лазе Дунђерског. Иако нису били блиски по годинама родила се обострана љубав. Ленка је била опчињена славним песником, а он њеном младошћу и лепотом. Ипак, у педесетој години чак се и одважни Лаза Костић плашио да започне нов, узбудљив, заљубљен живот са тридесет година млађом девојком. 

    Уместо романсе, цветало је пријатељство. Уследиле су заједничке вожње кочијама по граду и слушање клавира. Схватајући да је разлика у годинама исувише велика и да је таква љубав просто немогућа, Лаза бежи у манастир Крушедол. На предлог њеног оца жени се богатом наследницом Јулијаном Паланачки из Сомбора, а те исте 1895. године умире Ленка у својој 24-ој години.

    Званично је прихваћена прича да се Лаза оженио богатом сомборском мираџиком, само да би некако заборавио Ленку, док је она у кратком року преминула у Бечу од тифусне грознице. Ипак, незванични подаци тврде, да је Ленка преминула при абортусу, који је спровођен у Бечу, а да је причу о тифусној грозници исконструисала породица, како би се избегла срамота и како би девојачко име остало неукаљано. Ленка је потом сахрањена у породичној гробници Дунђерских у Србобрану.

    Лаза је за Ленкину смрт сазнао на брачном путовању у Венецију, где између осталог посећује цркву Госпе од Спаса (Санта Мариа делла Салуте). Управо од тренутка Ленкине смрти и сусрета са грандиозном лепотом цркве Лаза Костић ће 14 година у себи носити ову песму, све док није добила пуни сјај и постала опроштајна песма, једна од најлепших у српској поезији.

    Фатална судбина

    Костић је имао несрећу да се под старост заљуби безнадежно у недостижно. Пре те фаталне љубави, прва његова важна љубав за коју историчари знају завршила се смрћу девојке, 1862. године, кад је Костић имао 21 годину. Следећа се удала за другога, а трећа за трећега. Изгледа да су оне, или њихове мајке, на време схватиле и размотриле природу овога генија, и утекле стабилним људима, можда мало безбојним, али постојаним.

    Ленка и Јуца, Костићева супруга, не могу се поредити без опасности да се једној или другој не нанесе нека неправда. Кад су се венчали, Јулијани Паланачки је било 46, а Лази 54 године. Јулијана је свога распуштеног генија први пут угледала у некаквим сватовима, и отада та зачарана девојка више ништа није видела до њега, иако га је срела 25 година пре њиховог венчања. Дотле је енергично одбијала просце, који су јуришали на мираз, а никоме није говорила кога то она чека. У браку између Јуце и Лазе не може се рећи да није постојало наклоности, али љубавне страсти засигурно никада није било. Јуца иако је била предобра жена, није могла да надомести Ленку и њено ужасно одсуство.
    Ленка Дунђерски и Лаза Костић 
    споменици у парку дворца Дунђерски 
    у Кулпину, општина Бачки Петровац

    ------------------------------
    Славни сликар Урош Предић 
    и Лаза Костић
     
    Autor sjovicicslavuj | 26 Novembar, 2019 | read_nums (30)
    Патријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину.

    Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати.

    Тада написа књигу „О свештенству”, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом.
    Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран по жељи цара Аркадија, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа.

    Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. Апостоли Јован и Петар, као и св. муч. Василиск (22. маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!” беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. 

    Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у Ватикану у Риму.
    Autor sjovicicslavuj | 25 Novembar, 2019 | read_nums (39)
     
    У Федерацији БиХ данас нешто славе,
    док је у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ обични дан!
     БиХ је "држава" огромних противријечности
    и разно разних апсурда!
     


    ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
     

     
    У Сарајеву  организују свечану прославу поводом 25. новембра и како то у Федерацији воле да кажу - "Дана државности", иако БиХ нема Закон о државним празницима. 
     

    Из Републике Српске много пута је упозорено на чињеницу да Уставом, законом или консензусом два ентитета у постдејтонском постојању БиХ није установила ниједан заједнички, па самим тиме ни  "државни" празник. 

    Сваке године кад дође овај датум увијек се скоро исто понавља. 
    Што се тиче Срба из Републике Српске 25. новембар није никакав празник. 
    Годинама постављам исто питање - како славити неки датум уколико му се сви народи у БиХ не радују подједнако.

    БиХ ни 24. године од потписивања Дејтонског мировног споразума није усвојила Закон о државним празницима.

    25. новембра 1943. године у Мркоњић Граду одржано је Прво засједање ЗАВНОБиХ-а. У некадашњој СФРЈ тај датум обиљежаван је као републички празник тадашње Социјалистичке Републике БиХ. 
    Али то је било некада и више неће бити никада, прво јер нема више оне бивше Југославије, па самим тиме нема више ни онакве БиХ. 

    Баш је интересантно како Бошњацима и малом броју Хрвата пада на ум да 25. новембар славе као наводни Дан државности. 

    Треба подсјетити да је ЗАВНОБИХ-ом предсједавао тадашњи револуционар Србин Војислав Ђедо Кецмановић.  
    Некад давно власти у Сарајеву сјетиле су се да на Кошевском брду /дио новоизграђеног града/ једној малој уличици од стотињак метара дужине дају име првог предсједника ЗАВНОБИХ-а, истакнутог интелектуалца и револуционара Ђеде Кецмановића. У пријератној БиХ тадашње власти су мислиле да су се на тај начин одужиле Ђеди Кецмановићу. 

    Међутим, у току и послије рата тој, уосталом као и свим другим улицама у Сарајеву промијенили су и избрисали сва српска имена. То се исто десило и са поменутом улицом и то само зато што је Кецмановић био Србин. Сарајевским властима је и то засметало и та улица се више не зове по првом предсједнику ЗАВНОБИХ-а. 
    Данас та улица носи име Нусрета Шишића Деде, једног од оснивача и ратног припадника злогласних муслиманских паравојних формација "Зелене беретке". 
    Дакле, преко ноћи од Србина Ђеде /Кецмановића/ - стигло се до Бошњака Деде /Шишића/. 

    И ово је један од апсурда и тужних чињеница данашње Босне и Херцеговине. Јер ова два индивидуалца ничим се не могу повезати, не само што се ради о двије неупоредиве особе, него и зато што се Ђедо Кецмановић борио за слободу свих народа у БиХ, а екстремиста и сепаратиста "Дедо" Шишић се борио против Срба и искључиво за стварање исламске Босне и Херцеговине.
    И поред свега реченог, напросто је зачуђујуће како Бошњаци свим средствима настоје да 25. новембар прогласе за тзв. државни празник.

    Тиме Бошњаци настоје да докажу наводни континуитет "тисућљетњог" постојања Босне и Херцеговине. Нема потребе даље се упуштати у било какве анализе, јер и овај апсурд апсурда јасно све говори. 

    Остаје питање - шта им је сметао бивши револуционар Ђедо Кецмановић.
    Сметао им је само зато што је био Србин, као што су и огромна већина делегата на тој сједници ЗАВНОБиХ-а у Мркоњић Граду били Срби. Опште познато је да је и највећи број Срба био у формацијама Брозових партизана.

    Да закључим. 25. новембар никад неће бити празник који ће у БиХ са радошћу сви славити. Коме се слави нека слави.

    Додуше, могло би се поставити и питање, а шта је са АВНОЈ-ем. И овдје се зна одговор и зна се се шта се све издешавало и како је растурена бивша Југославија. 

    Нема више Социјалистичке Федеративне Југославије. Нема ни петокраке. Петокраке нема ни на надгробној плочи Јосипа Броза. Нема ништа од "некада". 
    Остала је БиХ и она може да опстане, али само у оквирима Дејтонског устава и овакве територијалне, политичке и уставно-правне организације засноване на равноправности три њена конститутивна народа и осталих, односно преосталих становника.

           У Републици Српској 25. новембар је обичан дан. 

    У Српској је 21. новембра обиљежен републички празник - Успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ /Дејтонски споразум/. 

    Тај датум, односно датум потписивања Дејтонског споразума
     у Федерацији БиХ није празик.



    НАПОМЕНА: 


    Војислав Кецмановић Ђедо, рођен је 1881. године у Читлуку код Приједора. Гимназију је похађао у Сарајеву, Рељеву и Сремским Карловцима. Студирао је медицину од 1905. до 1911. године у Прагу гдје је и дипломирао.

    Као љекар радио је у Тузли, одакле је за вријеме Балканског рата прешао у Србију и учествовао у њему као добровољац. Послије рата вратио се у Тузлу, а затим живио у Сарајеву.

    У бањалучком велеиздајничком процесу осуђен је на пет година робије, коју је издржавао у Бања Луци и Зеници. Од 1918. године био је љекар у Бијељини. Био је предсједник културно-просветног друштва и читаонице „Филип Вишњић“ и истакнути културни радник.

    Укључивши се у Народно-ослободилачку борбу, пребацио се јуна 1943. године на ослобођену територију. Исте године био је изабран за члана Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије и за предсједника ЗАВНОБиХ-а. Од 26. априла 1945. до новембра 1946. године био је предсједник Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине.

     
    Умро је 25. марта 1961. године у Сарајеву.
     
    Autor sjovicicslavuj | 25 Novembar, 2019 | read_nums (20)
     
    ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

    На данашњи дан 25. 11.

    рођен је велики српски глумац

    ДАНИЛО ЛАЗОВИЋ 

     
    Autor sjovicicslavuj | 25 Novembar, 2019 | read_nums (23)
     
    СТОП НАСИЉУ

    НАД ЖЕНАМА!

    Сваки насилник треба

    да зна да је и његова

    МАЈКА ЖЕНА!
     


    У многим земљама свијета жене трпе насиље на основу полне дискриминације, спријечене су да учествују у друштвеном животу, трпе дискриминацију због своје етничке припадности, статуса или инвалидитета. 

    Насиље над женама је глобални проблем. Скоро свака трећа жена у свијету трпи неки облик насиља, претучена је, преживjела је сексуални напад, у браку или ван њега. Подаци Свјетске здравствене организације говоре да скоро 90% жена које су претрпјеле неки облик насиља никада нису ни од кога затражиле помоћ нити насиље пријавиле полицији. 

    У свијету је више од 60 милиона дјевојчаца принуђено на удају прије пунољетства, милиони жена су подвргнути ушивању гениталија, 600 000 жена су жртве сексуалне експлоатације, 70% оних који живе у екстремном сиромаштву чине жене. 

    У БиХ, Србији и у земљама из окружења, по статистикама, свака трећа жена трпи неки облик насиља, а свака друга је у неком тренутку била жртва насиља. Насиљу су изложене жене свих старосних група и свих нивоа образовања, како у руралним тако и у урбаним срединама. У већини случајева, преко 90%, жене су жртве својих партнера, како брачних тако и ванбрачних. 

    Жене се још увијек веома ријетко одлучују да пријаве насиље које трпе, разлози су бројни, страх од насилника (страх да ће спровести неку од својих пријетњи да ће наудити некоме од чланова породице, одузети дјецу), страх од осуде породице и средине, економска несигурност, и на крају неинформисаност коме се треба обратити у случајевима породичног насиља.
     
    Autor sjovicicslavuj | 25 Novembar, 2019 | read_nums (17)
    Родио се на острву Кипру, у кнежевској породици. Отац му беше кнез Епифаније. Од самог рођења је васпитаван у побожности и страху Божјем. Имао је породицу, али по Божјем промислу умреше му деца и жена, те он ослобођен од служења телу, посвети се духовном животу. Узнесе благодарност Богу, усрдно му служећи, проводећи све своје време у непрестаној молитви, чинећи многа богоугодна дела. 

     Показивао је велико милосрђе према убогима и невољнима. Због таквих врлина, Бог га прослави међу људима, те га и сам цар веома поштоваше, па га као таквог постави на патријаршијски престо. Свети Јован се постара да паству очисти од јереси и посвети се добротворним делима милосрђа. Није било ни једног сиромаха, да је од њега одлазио празних руку. Свим невољним је давао милостињу, све тужне је тешио, гладне је нахранио, наге одевао, заробљене откупљивао, болеснике исцељивао, путнике збрињавао. 

    Био је свети Јован Милостиви прави узор кротости, милосрђа и човекољубља и говорио је: "Ако желиш благодарство, не тражи га у крви, него добродетељи, јер је то право благодарство". 
    Када су Персијанци напали на Мисир, свети Јован Милостиви отплови на Кипар у своје родно место Аматунту, где предаде своју душу Господу, 620 године. 

    Сахрањен је у цркви Светог Тихона Чудотворца, између тела два епископа. На очиглед свих присутних догоди се чудо да се у тренутку спуштања његовог тела у гробницу, размакоше тела ове двојице да направе места овом угоднику Божјем. 

    Пошто за живота би милосрдан и опрашташе свима, који се искрено покају, тако и после смрти своје јави се једној жени, која сагреши тешко, те од стида не смедоше му рећи, но му написа писмо, али пошто свети Јован умре, писмо се изгуби. Плашећи се да ће сви сазнати за њен грех, жена три дана и три ноћи проведе на гробу светитеља, горко плачући. Трећу ноћ устаде свети Јован из гроба и пружи жени писмо са речима: "Ради слуге мога Јована, избрисан је грех твој". 

    Није ли то довољан доказ да чудесне моћи овог благочестивог светитеља и његове молитве могу и нама помоћи и избрисати многе наше грехове и уписати нас у књигу живота кроза све векове, али само уз искрено покајање. 

    Његове мошти су пренете из Цариграда у Будимпешту и многи се и дан данас поклањају његовим моштима које имају моћ исцељења како телесног тако и душевног.
    «Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 ... 273 274 275  Sledeći»
      My picture!

    Kategorije

    Arhiva