Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 13 Januar, 2021 | read_nums (14)

 

13. јануара 1806. године у Вршцу je рођен

Јован СТЕРИЈА ПОПОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји



На смрт једног зликовца

Шта? Тако брзо? Ни три пуна лета
Његове славе не потраја зрак
И као печурка, у калу зачета,
Прсну о густи тврда гроба мрак.

Крваве руке (биче некада људ'ма)
Многи по свету што сејаше страх,
Скрштене леже на леденим груд'ма,
Сутра да пређу у трулеж и прах.

Каква страхота! Судба судом строга,
Што казни позно, ал праштат не зна,
Ни да с' причести не даје му рока,
Нит да се каје за сва своја зла;

Већ са крвничком, тешком душом клетве
Одлази на пут, страхом обузет,
Гди многе душе, свирепства му жертве
С осветним лицем трче му на срет.

Сузе и њине поднешене муке
Змијама равно трзају му груд,
И с писком љутом, суве дижућ руке,
Прате га к трону свевишњем на суд.

Тврди, неумолим, гордник негда холи,
Сад исти пузи као последњи црв,
Клечећи дркће, и за милост моли,
Ком сладост бјеше проливати крв.

Гди му је сила? Она крута глава,
Што злобно бедни попираше свет?
Помркну сјајност, оде празна слава,
И пређе страшан, сад је паучни сплет.

Прашино светска, зашто паклу даде
Вечно блаженство за сујете сан?
Смрт твоја свету ублажава јаде,
Смрт твоја општег весеља је дан.

Всује ти сузе ласкатељи точе.
Числећи лажно твоје врлине,
Всује и гробне са натписа плоче
Траж оманут слабост светине:

Зликовца дела из спомена људи
Не може стрти лицемера труд,
И чак из гроба повест грешне буди
Строги да приме по заслуги суд.
-------------------
Споменик Јовану Стерији Поповићу у Вршцу
Autor sjovicicslavuj | 12 Januar, 2021 | read_nums (29)

 

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

 

Њемачки сликар, Евалд Арндт Чеплин, један је од оснивача “Сарајевског сликарског клуба”. Од Земаљске владе био је задужен да кроз ликовне прилоге у часопису “Нада” прикаже све различитости Босне и Херцеговине и њен културни развој.

У “Сликама и успоменама” Е.А. Чеплина налазимо податке о обиласку околине Пала из 1895. године. Кроз занимљиву причу о сусрету са ловцима (ловачке приче су и тада биле неизбјежне) води нас од Равне планине до Врела Миљацке одакле се диви Градини проклете Јерине. Да ли је био успјешан ловац као што је сликар и како је гледао на прагматичност паљанских сељака крајем 19. вијека, сазнајте у његовом тексту писаном архаичним стилом тог времена.

“Слике и успомене” 1895.

"Радо освјежујем своје успомене у природи, радо полазим у она мила мјештанца у околини убавог сеоцета Пале. Два три дана која онде проборавим, годе ми; онамо сам сасвим сам, нема ондје прометне везе, намјерице измакнем културној удобности и посматрам и роним у природу, која ме обухвата.

Ако величанствено шуми слап на Пливи, величанствено је и поворје Јахорине. Сједећи под Равном планином, пред својим чадором, кад се спушта прво вечерње сумрачје, а магла, вукући се из долине, застире равницу и једино силни потези Романије планине затварају обзор испремијешаним силуткама, уз све то још и онај мртви мир наоколо, што притисну брда и брежуљке, ко у царству духова, онда ми будне ко да осјећам виле у близини које шапућу: Науживај се тих љепота.

С оваквим чуствима долазим у природу, гледам је и у мислима-цртам на папиру.

Шетам се шумама и долинама, сједам којекуд, мотрим марљиве сељаке, како купе траву по ћаирима Равне планине и-цртам по папиру. Дођу људи ловци. Познају ме, поздрављају и дају ми с важним увјерењем пушку, дивно израђену пушку, у руке. А ја стојим на дочеку и у мислима-цртам по папиру.

Тако неком згодом, умјесто да стојим на дочеку, сједох у прикрајак, наоружан на ловачки, штоно веле-до зуба. Крај мене сједи шумски чувар, савија цигаретку и мудрује:

Право да ти кажем господине, бијаше теби убити оног срндаћа. Не ваља чекати док се њему прохтједне. Тако ти и мени би са оним међедом. Сједим ти ја онамо гдје се проредила шума, гледај ти, тамо горе. Све мислим, купио бих оно земље кад би ага хтио да попусти, ама неће. А није то баш Бог зна каква земља, него примакле се године,  а мени иде мјесечно од владе 25 банки за то што чувам царску шуму, па тако мислим дало би се некако…кад оно нешто шушну, пуца грана. Какав ти је то белај, помислим, кад оно међед. Право на мене. Ништа ја-већ дочекам и сложим. Тако ти добијем 8 банки награде и још чибук од шумара.

Знам ја то и причао си ми-говорим ја њему-него у мене је такво срце да ја радије гледам дивљач по шумама, а и зашто да је бијем?

Ја, ја-премишља онај-ко жао ти је…И оде.

Остадох сам. Са лијеве стране пукла чистина, подаље леже силни оборени пањеви што труну по старим шумама, а по њима ухватила се плијесан. Негдје кљује жуна, неко шуштање допире из шуме, човјека подилази дрхтавица и рука скоро бесвијесно ставља патрону у цијев.

Издалека чује се штектање керова. Придигнем пушку, кад опет се све утиша. Мени је најзад био свеједно хоће ли окле шта избити: вук , медвјед или срндаћ и сви ти створови ловачких сањарија-стајао сам посве задовољан у светој тишини природе и…можда баш зато, што ми би свеједно, зачу се, како нешто хода шикаром и ну: велика рогата глава избије из шумице, па остаде тако ко исклесана слушајући.

Лијепо је бијеше погледати, баш ко да је неко приковао као трофеј у грање, на осам корачаја испред мене-ловца! У руци ми пушка, у глави сликарија и-сликар савлада ловца! Упрох очи у ту изнендадну појаву шумског живота: Како се то само смјело и крјепко испопријечила поносита звјерка, ни длачица да јој дрхтне на кожи-одиста призор, да га намах таквог пренесеш на папир, као подлогу за ширу композицију. Гледајући прену ме нагао шуштај, паде ваљда какав жир из капице и тресну, а срндаћ се, док би оком тренуо, трзну, узбаци главом и заграбивши двапут, ишчезну.

Мало постојало, кад пукоше два метка и зачује се ловачки звиждук, којим се ловци позивају на окуп. Велики лијепи срндаћ лежао је мртав, опружен на земљи. Крепке тетиве попустиле и не бијаху више онако пркосно напете. Још двије хајке и пођосмо. Што стрму, што брду стигосмо на западне повијарке Равне планине, гдје извире Паљанска Миљацка.

Посједавши по камењу, обрасло маховином, стадосмо залагати свак из своје торбе и залијевасмо то бистром водом са извора. Ту је Миљацка малена, стежу је одасвуд камење и окуке. Овакав горски поток баш је ко роб у веригама. Истом 50 метара, откако изби из земље и већ је сапињу у тијесно корито.

Имаде тамо и млин и прва черхана (пила за дрво), па друга, па трећа и све јој тако ваља радити људима у корист.

Преко воде, диже се на неком врхунцу стара градина проклете Јерине, а веле јој такође Стари град.

Видиш ли ону градину?-питам сељака кији је гледао како ја те старе рушевине прецртавам на папир.

А што не бих видио-ушчуди се.

Па што мислиш, гледајући овако стару градину?

Што мислим?-погледа ме сељак-А што бих мислио? Него већ сам се ја попео горе и баш је оно добар камен и нема га таква близу моје куће, а ваљало би градити за..

Тако вам је то! Имаде у свијету занесењака и практичара, правих и кривих судова. Какав ли је ово суд о важности Градине проклете Јерине у Равној планини? “


Autor sjovicicslavuj | 11 Januar, 2021 | read_nums (24)
 
11. јануара 2001. године умро је српски пјесник 
БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ

++++++++++++
Autor sjovicicslavuj | 10 Januar, 2021 | read_nums (41)

 Љета Господњег, 10. јануара 2021
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


У овом тексту нећу писати о свјетској теми број 1, разумљиво - пандемији корона вируса која убија народе широм свијета. Готово све свјетске телевизије као и новине почињу вијести са овом опаком пошасти. 
Нема те људске психе на коју фрустрирајуће не утичу свакодневне вијести о Ковиду19.

Ни наша судбина није ништа боља, али мора се даље, јер живот никога неће чекати. Прође и најрадоснији хришћански празник Рођење Господа Исуса Христа. Славило се. Не може се рећи да није. Чак су славили и они којима уопште и није било до славља. Ионако, свакодневно, на једвите јаде многи састављају крај с крајем. И без обзира на све, многи су увијек на неком почетку. А почети било шта је врло тешко. Јер, како било гдје кренути кад је полазак на пут велика неизвијесност. Та неизвијесност се огледа у свакодневној борби за голим преживљавањем.

Дакле славило се, мада су и славља већ одавно изашла ван обичајних правила, ван вјерске традиције и црквених правила. Празнична славља код нас су скоро попримила “такмичарски” карактер у надметању једних наспрам других.

 Видљиво је то на сваком кораку у потпуно раслојеном друштву, раслојеном на оне пребогате и на огроман број оних који се цијелу годину боре како да се “оправдају” пред Богом и да на какав такав начин обиљеже бар три најзначајнија вјерска празника у години, а то су породична крсна слава, затим Рођење и напокон Васкрсење нашег Спаситеља Исуса Христа.

Јуче смо, такође, прославили крсну славу Светог архиђакона Стефана и 9. јануар Дан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. За све грађане који воле Републику Српску – то је највећи празник. Био је то 29 рођендан Републике Српске. А рођендани се увијек славе и они се никад не заборављају. Датуми рођења су трајно уписани  у матичне књиге рођених, али су и трајно меморисани у памћења многих људи. Пошто је ово “колективни” рођендан Републике Српске, онда је он и рођендан свих становника и како рекох - рођендан свих оних којима је у срцу РЕПУБЛИКА СРПСКА.

У том нераскидивом слављу и обиљежавању најрадоснијег празника Рођења Исуса Христа, па Сабора Пресвете Богордице, те Светог архиђакона Стефана, односно рођендана и крсне славе РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ - добро је да се све више људи окреће духовности и нашим традиционалним вриједностима.
Суморна је чак и помисао на стално таворење и ишчекивање вјечитих обећања да ће живот бити љепши ако се нешто конкретно материјално има. Не треба подсјећати да је духовност била скоро па “убијена” у доба тоталитарног комунистичког режима. Генерације из тог времена не сносе никакву одговорност, јер је комунистичка чизма сваког појединца стискала за врат и газила је сваку слободу јавног изражавања. И сам сам био један од тих многобројних из тог времена који носим трауме тоталитаризма, јер су ме, почевши од основне школе стално погрешно учили. 

Од основне школе па надаље - учитељи су ме учили да више волим злочинца Јосипа Броза, чак скоро више него своје родитеље!

Култ наметнуте личности злочинца Броза свакоме је усађиван и примао се као цвијетни пелцер. Али тада у тим годинама нисам знао о каквом се ради злу. Но ипак, у свему томе имао сам и среће, јер сам имао дивне и побожне родитеље. А и покојни ђед је био око 40 година предсједник Црквеног одбора парохијске надлежне цркве у коју сам као дијете ишао на вјеронауку. Памтим то, али памтим и многа друга зла из неких претходних времена, мада сам тада мислио да су то времена благостања. Признајем да сам био у великој заблуди.

Дакле, духовност је била потпуно потцијењена и маргинализована. Увијек, а поготово у овим свечарским данима треба се подсјећати да нас је кроз цијелу историју вјера спашавала да опстанемо као народ. Још увијек постојимо и опстаћемо у овој земљи која је могла бити много боља и срећнија да је било више памети, поштовања, међунационалне толернције, међусобног уважавања и мудрости.

Све је то давно негдје записано. Али долазили су људи, тачније речено нељуди који су рушили све оно што је било добро, а покушавали су силом и својим лудим главама да уређују свијет онако како је то само њима одговарало. Невјера у Господа Бога учинила је многа зла и на нама је да кроз вјеровање поново се призовемо памети, моралном и честитом животу. Ако ово не будемо напокон схватили, онда сигуран сам - нема нам помоћи. Ако се будемо и даље разједињавали неће бити још много историјских прилика да саборујемо и сабиремо се у чињењу свакодневних малих добрих дјела.

Питање да ли вјерујемо или не вјерујемо у Бога, коначно је постало наша лична и приватна ствар коју никоме не треба силом наметати. Мислим да се та стална халабука око тога напокон завршила, јер никад се неће сазнати да ли су више у Бога вјеровали они који су тврдили да не вјерују или они који су говорили да вјерују.

Много зла нанијела су нам бесмислена размишљања и стална заклињања неких људи и то баш у оно у шта ни они сами нису вјеровали.

И оно најважније - нема потребе да се кунем нити да сумњам у опстанак и трајање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!

Једноставно, у то вјерујем и убијеђен сам да ће и садашња, али и будуће генерације знати да сачувају и да развијају РЕПУБЛИКУ СРПСКУ.

То нимало неће бити лако. Али, добро знамо да нам кроз цијелу историју нашег постојања никада није било лако.

Међутим, и у таквим околностима као народ смо опстајали и остајали и опстаћемо и остаћемо и даље да трајемо и да живимо.
Autor sjovicicslavuj | 10 Januar, 2021 | read_nums (20)
 
 10. јануара 1909. године рођен је свјетски познати
и признати српски научник и академик

ПАВЛЕ САВИЋ


Спомен биста Павла Савића 
испред ОШ "Павле Савић" У Београду
 
Autor sjovicicslavuj | 10 Januar, 2021 | read_nums (21)
 
 10. јануара 1891. године умро је
ЛАЗА ЛАЗАРЕВИЋ
Живио је само 40 година.

Једна од највише изговараних реченица 
или синтагми или поука 
у српском народу је дјело 
Лазе Лазаревића: 
"СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ"!

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји



Гроб Лазе Лазаревића на Новом гробљу у Београду
Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2021 | read_nums (38)

 

9. јануар 1992. - 2021. година

Прошло је 29. година од званичног проглашења 
Републике под тадашњим именом 
- Република Српска Босна и Херцеговина.

Од тада па до данас кратко је вријеме да би се могле сложити све коцкице у мозаик стварања и трајања Републике Српске. Но, да покушам на бази чињеница и као свједок са лица мјеста да кажем неколико кључних ствари које су претходиле стварању Републике Српске.

Први вишестраначки избори у БиХ одржани су 18. новембра 1990. године. На власт су дошле три националне странке – СДА, ХДЗ и СДС.

У Парламенту БиХ су постојала два дома (вијећа) – Вијеће народа и грађана, које је бројало 130 посланика и Вијеће општина са 110 делегата. Дакле скупштина БиХ је бројала 240 посланика и делегата.

Од конституисања парламента па до његовог распада одржано је 10 заједничких сјеница. Због сепаратистичких тенденција и незаустављивог разбијања тадашње СФР Југославије тај талас је преко Словеније и Хрватске стигао и у БиХ.

Сви системи власти у БиХ су се распадали и распршивали као мјехур од сапунице. Постојала су два дијаметрално супротна концепта за рјешавање будућег статуса БиХ: један муслиманско-хрватски и на другој страни српски. Муслиманско-хрватски концепт је био да се БиХ издвоји из састава тадашње СФР Југославије и да прогласи своју самосталност, док је интерес Срба у БиХ био да Босна и Херцеговина остане у саставу Југославије.

А шта је претходило стварању данашње Републике Српске. Желим да подсјетим на плебисцит српског народа који је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.

На тај историјски плебисцит Срба /референдум/ скоро сви су заборавили. Међутим, плебисцит је био одговор на већ дефинисани датум одржавања муслиманско-хрватског референдума о издвајању БиХ из уставног и територијалног устројства тадашње СФР Југославије.

Срби су за плебисцит дефинисали питање:

"Да ли желе да остану у заједничкој југословенској држави која укључује Србију, Црну Гору, аутономну српску област Книнску Крајину и области Славоније, Барање и западног Срема, те све оне који желе да остану у таквој држави".
Изјашњавање Срба је показало да је огромна већина изашла на плебисцит и изјаснила се за останак у тадашњој Југославији. То је уједно била и политичка подлога и одлука за стварање Републике под именом - Република Српска Босна и Херцеговина.

Република Српска Босна и Херцеговина је званично проглашена на Свечаној сједници 9. јануара 1992. године, што је и званичан датум настанка РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.

На нелегалном муслиманско-хрватском референдуму одржаном 29. фебруара /преступна година/ и 1. марта 1992. године, Муслимани и Хрвати без учешћа Срба су донијели нелегалну одлуку о издвајању БиХ из састава тадашње Југославије.

Удружени и свезаних застава Муслимани и Хрвати су на противуставан начин извршили акт сецесије и уз помоћ једног дијела тзв. међународне заједнице су издвојили БиХ из тадашње СФР Југославије.

Српски представници у заједничким институцијама БиХ су покушавали на све легитимне начине да задрже БиХ у саставу тадашње Југославије, али нису успјевали. Касније ће се испоставити да то и није било могуће.
Знајући све то, након 14. октобра 1991. године и дефинитивног распада Парламента БиХ и подјеле на два блока: муслиманско-хрватски и на српски - српски представници су тражили могућа рјешења за опстанак српског народа на просторима БиХ.


Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина је основана 24. октобра 1991. године као Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини.

На првој сједници одржаној у Плавој сали у згради Скупштине БиХ у Сарајеву, расписан је плебисцит и усвојена „Декларација о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији“. Референдум на коме су се Срби изјаснили о останку у Југославији је одржан 9. и 10. новембра.

Извјештај са Прве оснивачке скупштине:

 У складу са општеприхваћеним и прокламованим људским правима и успостављеним међународно-правним принципима, као и начелима и правилима уставног поретка, Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине 9. јануара 1992. у Сарајеву. Свечана сједница је одржана у Хотелу "Холидеј ин".

Недуго касније, као конституанта Уставом који је донесен 28. фебруара 1992, правну моћ и правну сигурност, легалитет и легитимитет обезбиједила је Република Српска Босна и Херцеговина. Тада је на основу резултата „Новембарског референдума“ Република Српска проглашена за федералну јединицу у саставу Савезне Републике Југославије.

 

НАПОМЕНА: 
О тим догађајима, као и о разлозима за избијање грађанског рата у БиХ много шире сам написао у својој књизи – „Силос" и у многобројним текстовима за разне новине и портале. Један од тих текстова је и на линку: 

Писао сам о историјату настанка Републике Српске и о избијању грађанског рата у Босни и Херцеговини. Писао сам само о оним стварима и догађајима којима сам лично присуствовао. Никад нисам писао и описивао неке догађаје како то данас раде вајни и такозвани експерти опште праксе и аналитичари који са временске и просторне дистанце просипају "памет" и казују своја виђења и доживљаје стварности у којој никада нису учествовали, нити су на тим мјестима били присутни.

РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
СЕ НИЈЕ МОГАО ИЗБЈЕЋИ!

Дакле, 9. јануара 1992. године одржана је Свечана сједница српских посланика (72 из СДС-а, два из СПО-а /Странка Вука Драшковића/ и четири посланика из Реформских снага /Странка Анте Марковића/. Као гости на тој сједници били су и предсједници општина из реда српског народа, те предсједници општинских одбора СДС-а и друге званице.

Свечана сједница је одржана у великој сали у Хотелу "Холидеј ин". У то вријеме као инспектор Државне безбједности био сам задужен за безбједност српских посланика и министара у Парламенту и Влади Босне и Херцеговине. 

Сједница је заказана за 11,00 часова. 


У екипи задуженој за безбједност присутних и безбједно одржавање сједнице били су српски представници у тадашњој Државној безбједности БиХ - Драган Деведлака, Неђо Влашки, Горан Радовић и моја маленкост.

Остали Срби запослени на високим позицијама у тадашњем Министарству унутрашњих послова и Државној безбједности БиХ нису смјели или нису хтјели да нам помогну. 

Нису хтјели да их којим случајем не би видјели муслимански инспектори и обавјештајци који су такође покривали објекат хотела и визуелно камерама са удаљености и сакривени снимали долазак званичника на сједницу.

Многе чињенице и детаљи са те, сада већ историјске сједнице су остали записани. Овим освртом бар у фрагментима желим да подсјетим све оне који уопште не знају како је настала данашња Република Српска. Дакле, тог 9. јануара на Светог архиђакона Стефана у Сарајеву је рођена и створена - Република Српска Босна и Херцеговина. То је био званичан назив тада створене Републике. Касније ће она добити садашње име - РЕПУБЛИКА СРПСКА.

Да кажем и то да су у Радном предсједништву свечане сједнице сједили: тадашњи чланови Предсједништва БиХ:

Др Биљана Плавшић и др Никола Кољевић, те предсједник Извршног одбора СДС-а и министар у Влади БиХ Велибор Остојић, затим предсједник Клуба СДС-ових посланика у парламенту БиХ др Војислав Максимовић, те предсједник Вијећа општина БиХ Петко Чанчар, као и предсједник Скупштине БиХ Момчило Крајишник који је и предсједавао Свечаном сједницом. 

У Радном предсједништву био је и предсједник СДС-а др Радован Караџић.

 

Тако је почело и тако се одржало 
свечано проглашење и стварање 
Републике Српске.

   ЖИВЈЕЛА ТРАЈНО
 РЕПУБЛИКО СРПСКА!
НАПОМЕНА: 
О проблемима и безбједносним аспектима 
који су пратили организацију, 
одржавање и безбједан повратак учесника 
са Свечане сјединице 
- овом приликом нећу говорити!
Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2021 | read_nums (14)

 Стеван Стојановић Мокрањац 

Био је српски композитор 
и музички педагог, класик српске музике,
њена најистакнутија личност 
на прелазу из XIX у XX вијек.

Рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


Биста Стевана Мокрањца на Калемегдану

Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2021 | read_nums (14)

9. јануара 1589. године рођен је

ИВАН ЏИВО ГУНДУЛИЋ

Хрвати Гундулића својатају да је њихов, 
а Српска Академија каже да је био Србин!

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


 Споменик Ивану Гундулићу у Дубровнику
 
Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2021 | read_nums (15)

 

 Свети првомученик и архиђакон Стефан


  
Православна Црква, другог дана по Божићу, молитвено се сећа Светог првомученика - архиђакона Стефана. Стефан је био Јеврејин, и то припадник оног дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења.

Страдање светог Стефана збило се годину дана после силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус Христос вазнео на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано је на страницама Светог Писма Новог Завета.

Свети Стефан се назива Архиђаконом, јер је био први од седам ђакона које су свети апостоли поставили на службу око помагања сиротињи у Јерусалиму.
Како каже библијско сведочанство, Свети архиђакон Стефан био је, као и дванаест великих апостола, надахнут силом Духа Светога. Чинио је многа чудеса, помагао људима и сва та његова добра дела помињу се у Светом Писму Новог Завета. У тој првој години по страдању и Вазнесењу Христовом, Свети Стефан је огромном снагом своје вере, својих речи и дела подсећајући на речи закона и пророка Старог Завета, доказивао Јеврејима, својим сународницима, да су они заиста убили Месију, очекиваног толико векова. Због тога је међу својим ближњима имао много непријатеља, али их је увек побеђивао своји јасним и истинитим речима. Како нису могли другачије спречити његово проповедање, прибегли су, уз помоћ лажних сведока, клевети да је хулио на Бога и Мојсија, баш као што се збило и са Исусом Христом. Тако су народне духовне стрешине против Светог Стефана побуниле народ. Као и Христа, Стефана су лажно оптужили и ухапсили. После хапшења, уследило је суђење.

На суђењу Свети Стефан је одлучно и разложно побијао једну по једну клевету лажних сведока. Изложио је, јасно и са великим поштовањем, целу историју Израиља од Аврама, који је први добио обећање о доласку Месије до Мојсија, о којем је говорио са великим страхопоштовањем и уважавањем. Но, истина о Месији још више је разгневила свештеничке и народне полаваре. У том узаврелом тренутку, Архиђакон Стефан погледа у небо и то што је угледао објави свима присутнима: „Ево, видим небеса отворена и сина човечјег где стоји с десне стране Бога." То је разјарило све његове судије те Архиђакона Стефана изведоше из града и убише камењем.

Међу присутним мучитељима био је и Стефанов рођак Савле, који је касније, искрено се покајавши, спознао истину о Господу Исусу Христу, примио његово учење и свето крштење, и остатак земаљског живота провео проповедајући, као апостол Павле, јеванђељску истину, ширећи Христову реч и оснивајући црквене заједнице.
А тога дана, када су Јевреји каменовали архиђакона Стефана, стајала је подалеко, на једној узвишици Пресвета Богородица, са светим Јованом Богословом, гледајући мучеништво овог првог мученика за истину њеног Сина и молећи се усрдно Богу за његову душу.

Последњеречи светог архиђакона Стефана су биле: „Господе, не урачунај им грех овај".
 
Самим пример мучеништва и безпоговорног страдања, архиђакон Стефан је дао и, дан данас, даје пример свим хришћанима. Његов пример најбоље објашњава речи да је „крв мученика семе Цркве".

Мошти светог првомученика Стефана су пронађене близу Јерусалима 415. године Господње.
Autor sjovicicslavuj | 8 Januar, 2021 | read_nums (20)

 
Другог дана празника Рождества Господа 
и Спаса нашег Исуса Христа, 8. јануара, 
Православна Црква порославља 
и Сабор Пресвете Богородице.


Мир Божји - Христос се роди!


Данас, Црква Христова одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која је родила Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Њеним Сабором се назива овај празник зато што се данас сабирају сви верни, да прославе Њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у Њену част.

Цела природа и сва твар поклонила се Христовом рођењу, а први од људи, који су му пришли, били су пастири. Чувајући стражу код стада својих, изненадили су се појавом анђела и славом Господњом, која их је обасјала. И гле, небески благовесник им рече: „Не бојте се, јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас, у граду Давидову, роди Спаситељ, који је Христос Господ".


И одједном се појавило мноштво анђела који хваљаху Бога најлепшом песмом која се икада чула: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!" Изненађени и уплашени пастири, су одлучили да пођу до Витлејема и виде шта се догодило. „Хајдемо до Витлејема да видимо тај догађај о коме нас је Господ обавестио." Када су стигли, угледали су дете где лежи у јаслама и поклонили му се.


Овај сусрет са Христом, oзначио је преокрет у њиховом животу. Новим ритмом закуцала су њихова срца и неискуственом топлином загрејале су се и обрадовале њихове душе. „И пастири се вратише славећи и хвалећи Бога за све што су чули и видели како је било речено."

Други пак који су се поклонили Новорођеном Христу, били су учени и славни мудраци са Истока. Ови „звездочитачи" посматрали су небеска тела и угледали нову, Месијину звезду, коју су пророци наговештавали. Одмах су пошли Новорођеноме да му се поклоне. "И гле, звезда коју видеше на истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде над местом где беше дете" Угледавши Христа, поклонили су му се као Богу и даривали га: златом, тамјаном и смирном. Истину коју су до тада тражили међу
Мудраци, дакле, нису хтели да се врате истим путем и сретну са Иродом, који је хтео погубити Богомладенца, већ су, како сведочи Свето Јеванђеље, у своју земљу отишли другим путем и на тај начин омели Иродове зле намере. Али они су променили не само пут већ и начин живота. Ова њихова духовна промена била је истинита поука и порука свима, па и нама данас - да сви који се одлуче да пођу Христу и да му се поклоне, одлазе даље кроз свој живот другим, лепшим, бољим, истинитијим, и безбеднијим путем, од онога којим су Му дошли.

 Одлазе преображени, препорођени, покајани. Једном речју, бивају нови људи.
Зато и ми пођимо у сусрет Христу и поклонимо му дарове свога срца: веру, наду и љубав, а Он ће их преобразити и умножити у нама. Веру ће учинити још чвршћом, наду поузданијом, а љубав искренијом, чистијом и плодотворнијом. Ако овако поступимо, онда ћемо и ми, попут пастира и мудраца, као и свих других који су се Господу поклонили, осетити радост овог сусрета, срећу и лепоту коју нам нико и никад неће моћи узети. Јер Он, живи и истинити Бог, биће са нама.

Христос, Син Божији, Цар љубави, оваплотио се да својом већном младошћу подмлади свет, да својом неизмерном љубављу загреје хладна срца, да пламеном Светог Јеванђеља осветли наш род и да својим речима спали царство Сатане, оца лажи, и сваког зла на земљи.

Рођењем Твојим, Христе Боже наш, засија свету светлост разума, у којој, они који се звездама клањаху, од звезде научени беху да се поклоне Теби - Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока; Господе, слава Ти!
Autor sjovicicslavuj | 7 Januar, 2021 | read_nums (41)
 
На дан Христовог рођења,
умро је један од највећих 
свјетских научника
свих времена

Славни СРБИН

НИКОЛА ТЕСЛА


Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји



ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦЕ

НИКОЛЕ ТЕСЛЕ

+++++++
Autor sjovicicslavuj | 7 Januar, 2021 | read_nums (24)

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Према Јеванђељу, Исус Христос је рођен тачно у поноћ, када се најсјајнија звијезда која се кретала од Истока према Западу зауставила изнад пећине крај Витлејема.

Као датум Христовог рођења, 25. децембар, уведен је у четвртом вијеку, у вријеме цара Аркадија. Овај датум се и данас поштује, с тим што се он, према јулијанском календару, поклапа са грегоријанским 7. јануаром, па православне цркве које поштују јулијанско вријеме тог дана славе празник рођења Исуса Христа.

На Божић хришћанске цркве славе долазак Спаситеља, који је дошао међу људе да им укаже на вриједности вјере у љубав, да их измири са Богом кога су се одрекли починивши први гријех.

У пећини у Витлејему Марија је у сламу повила новорођеног спаситеља и поклонила му се као Богу.

"У исто вријеме, над земљом израелском појави се велика сјајна звијезда која бјеше необична стога што се није кретала од истока ка западу, већ се кретала према југу, а не бјеше на висини као све звијезде већ у висини птичијег лета", пише у Јеванђељу.

Звијезду су четрдесет дана пратили тројица мудраца, Гашпар, Балтазар и Мелкиор, и стигавши у Јерусалим, у Витлејемској пећини, над којом се зауставила звијезда, поклонили се дјетету "као цару над царевима и даривали га златом, а потом тамјаном као Бога и смирном као првосвештеника и учитеља".

Цар Ирод је, у страху за свој пријесто, наредио да се у Витлејему побију сва мушка дјеца до двије године, надајући се да ће међу њима бити и новорођени Исус. Према Јеванђељу убијено је 14.000 дјеце, али је света породица пребјегла у Мисир у Египту, гдје је живјела до Иродове смрти.

Слављење на Божић

На Божић у кућу први долази положајник /полазник/. Његова прва дужност је да пожели срећу, здравље и напредак домаћиновом дому.

Божић је увијек мрсни дан, коме је претходио четрдесетодневни божићни пост. На свечаној божићној трпези, најважнија је чесница, погача умјешена од пшеничног брашна без квасца.

У чесницу се ставља златан или сребрни новчић. Чесница се за ручком искључиво ломи рукама, не сече се ножем. Онај ко у свом парчету пронађе новчић, према веровању, имаће среће у наредној години. Обичај је да се на трпези нађе и божићна печеница.

Српска православна црква и њени вјерници Божић славе три дана, који су у њеном богослужбеном календару обељежени црвеним словом.

Други дан Божића је Сабор пресвете Богородице који црква посвећује Богомајци у знак захвалности што је родила Спаситеља, док се трећег дана слави свети архиђакон Стефан.

Поред Српске православне цркве, Божић 7. јануара прослављају Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти, који као свој богослужбени поштују јулијански календар.

У вези са Божићем код Срба постоје бројни, али у понечему и различити обичаји. Међутим, поздрављање за овај празник је свугде исто:


МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Autor sjovicicslavuj | 6 Januar, 2021 | read_nums (77)
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Из наше славне српске прошлости


Данас се много тога промијенило, нажалост. 
Срби су данас маргинализована мањина у Црној Гори


Mоjковачка битка, одиграна пре тачно 105. година, 
представља је и "доказ да Давид може побиједити Голиjата"

Значаj велике Mоjковачке битке, одигране на Бадњи дан и Божић, огледа се у томе што jе мала црногорска воjска успјела да заустави вишеструко моћниjег неприjатеља и омогући братскоj српскоj воjсци да се повуче до албанског приморjа, сачека савезничке бродове и спас на Kрфу и Бизерти, да касниjе пробиjе Солунски фронт и дође до Kаjмакчалана, капиjе своjе отаџбине.

О значаjу и последицама Mоjковачке битке наjбоље говоре речи владике Николаjа Велимировића:

"Да не беше оног крвавог Божића на Mоjковцу, не би било ни нашег васкрсења на Kаjмакчалану".

У саставу црногорске Санџачке војске налазиле су се и три српске батерије. Оне су још на Дрини придодате војсци сердара Јанка Вукотића. Храброшћу своје посаде и командира капетана Драгољуба Младеновића, те батерије су се прославиле и остале у сјећању сваког војника.

"НЕМОЈТЕ се бојати јунаци, ако буду крвави бадњаци."

Тако је Јанко Вукотић, прије тачно 105. година, храбрио своје соколове, који су у избушеним капутима и опанцима задржали аустријске окупаторе.

Сердар Јанко Вукотић

Српски артиљерци, знатно вичнији од црногорских у руковању топовима, посебно лаким француским "дебанжовцима", на заједничким положајима користили су свако затишје да црногорским тобџијама пренесу своје знање.

 Уочи Mоjковачке битке воjницима је фалило свега, осим високог морала коjи jе био и пресудан у тоj бици.

И данас, након сто и три године од Mоjковачке битке, подијељена су мишљења о томе да ли jе црногорска воjска узалуд гинула, како тврде поjедини псеудо црногорски историчари или jе то била jедна славна епопеjа чиjе су жртве вриједне сваког поштовања.

Наjвећи значаj Mоjковачке битке огледа се у томе што jе слаба и малоброjна црногорска воjска спријечила аустроугарске воjнике да пресијеку повлачење српске воjске преко албанских планина.

Mоjковачка битка и Први свјетски рат уопште су докази да и слабиjи може да побиједи jачег, да и слабиjа воjска може да се бори против jаче. Срби су у Првом свјетском рату ратовали против вишеструко jачих противника и побиједили су иако против њих нису радили само њихови неприjатељи већ и њихови савезници. 

105. годишњицу Mоjковачке битке обиљежавају  
Срби у Црноj Гори, у Републици Српскоj и у Србиjи.

Црногорци и режим Мила Ђукановића се одриче славне прошлости и покушава да учини оно што је немогуће - покушава да избрише историјске чињенице и да препарира прошлост што се граничи са незапамћеним лудилом.

Autor sjovicicslavuj | 6 Januar, 2021 | read_nums (22)

Српска православна црква прославиће данас Бадњи дан, припремајући се за најрадоснији хришћански празник Рођење Исуса Христа - Божић.

Службама бденија и паљењем бадњака у православним храмовима најављује се Рођење Спаситеља чији се долазак на свијет слави као почетак новог времена и као најрадоснији догађај за хришћанство.

У православне домове се на тај дан уноси бадњак, коме је Црква дала посебан смисао. На тај дан ујутро најстарији мушки укућанин усијече храстово или церово дрво - бадњак, који треба одсјећи са три ударца тако да падне на исток.
Бадњак представља симбол дрвета које су, како каже предање, пастири донијели Јосифу и Марији да заложе ватру и загрију пећину у којој је рођен Исус.

Бадњак се пали уочи празника и гори до Божића када се објављује радост Христовог Рођења. Догоријевање бадњака симбол је растанка са старим вјеровањима и прихватање нове свјетлости која долази са вјером у Новорођеног Христа.

Сви обичаји имају смисао хришћанског заједништва, па се сматра да се људи окупљени око бадњака загријавају љубављу и слогом, а његову свјетлост уносе у мрак незнања и празновјерја. Највише народних обичаја код Срба везује се за Бадњи дан и Божић којима се дочарава догађај Рођења у Витлејему.

Уочи Божића сламом се посипа под и домови се претварају у Витлејемску пећину у којој је рођен Богомладенац Исус који је повијен у сламу и којем су се најприје поклонили пастири. У сеоским кућама слама лежи и по три дана док се у градовима у домове уноси свежањ сламе која се поставља уз бадњак.


Постоји обичај да се куће посипају житом и низ других ритуала којима се даје хришћански смисао, јер је Христос дошао да људе зближи и нахрани и напоји својом науком и љубављу. "Ко је гладан нека дође к мени ја ћу га нахранити и које жедан нека дође к мени да пије воде живе", записано је у Јеванђељу Христовом.

На Бадњи дан се пече божићна печеница, припремљена претходног дана, на Туциндан. У православним кућама Бадње вече је породични празник када се укућани окупљају око обавезно посне трпезе - посна јела, риба, суве шљиве, ораси...

Божић је увијек први мрсни дан, ма у који дан пао, и дан када се црквама причешћују они који су поштовали правила Божићног поста.

Бадњи дан и Бадње вече 6. јануара славе све православне цркве и вјерници који поштују Јулијански календар - Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света Гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти.

Autor sjovicicslavuj | 5 Januar, 2021 | read_nums (43)

 

 ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

КРВАВИ БОЖИЋ И СРПСКО СТРАДАЊЕ


Monument:
Спомен-обиљежје српским жртвама
Бирча и Средњег Подриња

Мјесто/локација
Село Кравица, Братунац

Republic of Srpska

Година изградње: 2002.
Спомен обиљежје
погинулим борцима и цивилним жртвама
одбрамбено отаџбинског рата
и српским жртвама Другог свјетског рата
регије Бирач и Средњег Подриња
Републике Српске

Од 1992 до 1995 године
3267 српских жртава.

Од 1941 до 1945
6469 српских жртава.

+++++++++
Текст на споменику:

"Мир вашим костима
Крај друмова прашних,
Покој вашој души,
После мука страшних.
Спавајте крај друма
Сном предачких сенки,
Спавајте младићи
Невини во вјека".

Димензије споменика: Крст висине 5,5м

Споменик подигли:
Одбор за изградњу споменика општинске Борачке организације Братунац, Српска православна црква, мјесна заједница, Влада Републике Српске


У цркви Светих апостола Петра и Павла у Кравици код Братунца данас /5. јануара 2021. године/ служен је парастос за 158 настрадалих Срба из овог мјеста и сусједних заселака у одбрамбено-отаџбинском рату, од којих су 49 убиле муслиманске снаге из Сребренице на православни Божић 1993. године.

Парастос је служен уз спомен-крст у Кравици за 3.267 погинулих српских цивила и бораца из средњег Подриња и Бирча.

На тај начин обиљежено је 28 година од великог српског страдања на подручју братуначке мјесне заједнице Кравица.

Етничко чишћење у средњем Подрињу започело је у априлу 1992. године уништавањем свега што је српско.

Муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја, вршиле су прогон и убиства српског становништва и уништавање имовине током цијеле 1992. и почетком 1993. године.

Послије бројних злочина у српским селима око Сребренице и Братунца у првој години грађанског рата у БиХ, Орићеви џихадисти су крвави пир наставили и 1993. године када су на православни Божић упали у Кравицу и убили 49, ранили 80 српских цивила и војника, а седам их је нестало. Пет их још није пронађено ни након 28 година. Међу несталима тог дана су и двије жене.

-----------------


На православни Божић, 7. јануара 1993. године, муслиманске снаге из Сребренице приредиле су крвави пир убивши 49 Срба у мјесту Кравица код Братунаца. Најтужнији и најкрвавији Божић заувијек ће остати у сјећању Срба, док одговорни за овај злочин шетају ослобођени сваке кривице.

Настављајући етничко чишћење и уништавање свега што је српско, започето у априлу 1992. године, муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја упале су на православни Божић 1993. године у Кравицу, гдје су убиле 49, раниле 80 српских цивила и војника, а седам их је нестало (од којих пет није пронађено).

Међу онима који се још воде као нестали на Божић у Кравици су и двије жене.

Тога дана када је требало да Срби прославе најрадоснији празник – рођење Исуса Христа, цијело село је завијено у црно. Село је опљачкано и  запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Кравице, око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката. Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини избегавши сигурну смрт. Без једног или оба родитеља остало је 101 дијете.

Од почетка рата па све до половине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око овог мјеста, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину, а заробљене су мучили, масакрирали, одсецали им главе и показивали их у Сребреници.

Гробље у Братунцу

Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници, преживјела је само једна сенилна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном прагу.

Јединице Насера Орића одмах на почетку рата протјерале су и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Дуго Поље, Пећишта, Ковачице, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац ...
Затим су уследили упади у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи, Карно, Крњићи, Брежани, Магашићи, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање, па све до упада и масакра у Кравици 7. јануара 1993. године и Скеланима 16. јануара исте године, када је у та два мјеста убијено 114 Срба од којих више од половине цивила.

Након проглашавања Сребренице заштићеном зоном Уједињених нација требало је да се обави демилитаризација муслиманских снага. Умјесто тога настављени су упади из те енклаве у српска села и, изузимајући три села уз Дрину, уништена су сва остала српска села на подручју сребреничке и велики број села у братуначкој општини (више од 100 села), а јединице Насера Орића убиле су 3.267 Срба од којих више од половине цивила.
Напади и масакри најчешће су извођени на велике православне празнике, као што су Божић, Васкрс, Петровдан или Ђурђевдан.
Зликовци нису остављали живе ни болесне и непокретне, жене, дјецу и старце, а заробљени су умирали након бруталних мучења и тортура. Живог никог нигде нису остављали. Тако је било и у Кравици.

Заробљеном Анђелку Миладиновићу из Јежестице, пред мајком Савком, одсјекли су главу, завезали је за возило и одвезли у Сребреницу, о чему постоје фотографије, а Славку су након злостављања такође заклали са још неколико цивила. О томе је сведочио Кравичанин Драгомир Миладиновић чији су синови Ратко и Ђорђе погинули тога дана.

Два дана након масакра пронађено је и сахрањено седам масакрираних тијела, а тек послије два и по мјесеца сахрањено је још 42 пронађених унакажених Срба.

Тијела лежала по шумама и јаругама

Тијела већине страдалника из тог напада проналажена су, смрзнута, по околним шумама и јаругама и извлачена током цијеле зиме.

Осим Драгомирових синова Ратка и Ђорђа, на Божић су, бранећи нејач, погинули још браћа Војислав и Радојко Богићевић, Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, те Вујадин и Миладин Долијановић.

У нападу сребреничких муслиманских снага на Кравицу учествовао је, према сведочењу преживелих мјештана, велики број Бошњака, који су се послије рата вратили на подручје те општине.

Иста судбина тог крвавог Божића задесила је и мјештане Шиљаковца и Јежестице, такође у општини Братунац.

Јежевица сравњена са земљом

Село Шиљаковци је окупирано и уништено. Многи људи, браниоци и чланови њихових породица, су изгинули. Њихова имовина, покућство, стока, резерве хране, алати и пољопривредна оруђа опљачкани, а куће и остала непокретна имовина спаљени и разорени. Тијела знатног броја покојника дуго су била недоступна породицама и скоро цијели зимски период остала несахрањена.

Тог Божића страдао је велики број мјештана Јежестице. Реч је о цивилнима српске националности и њиховим најближим који су покушавали да одбране село. Јежестица је спаљена, скоро сравњена са земљом, опљачкана и опустошена.

Злочин без казне - Насер Орић 
ослобођен за почињене злочине

Ратни злочинац Насер Орић није одговарао ни за један злочин

Ни 27 година након рата нико није одговарао за овај злочин у Кравици и бројне друге злочине над Србима почињене у Подрињу. 

Пресудом Жалбеног вијећа - Хашки трибунал ослободио је 3. јула 2008. године Насесра Орића за ратне злочине почињене током рата у Кравици и околини Сребренице.

И Апелационо вијеће Суда БиХ 30. новембра прошле године ослободило је  сваке одговорности за ратне злочине Насера Орића, команданта такозване Армије БиХ у Сребреници.

 Поред Насера Орића, у поновљреном поступку ослобођен је и његов саборац  Сабахудин Мухић, оптужби за ратне злочине почињене у Сребреници 1992. године.
Autor sjovicicslavuj | 5 Januar, 2021 | read_nums (28)

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Христос се рађа – прослављајте Га!
Христос с неба – сусрећите Га!
Христос на земљи – узвисите се!
Певај Господу, сва земљо!

Овим речима почео је своју божићну беседу свети Григорије Богослов и њих, од тада, већ шеснаест векова, певамо на нашем богослужењу. Певај Господу, сва земљо, јер се испунила радост коју су вековима наговештавали старозаветни пророци (Ис 2, 2-3; 9, 6; Јер 23, 5-6; Јез 34, 23; Мих 5, 2) и праведници (1Мој 12, 3; 1Мој 18, 15). Најтежи задатак човековог живота је да схвати како та најављена, па испуњена радост није ни налик било којој овоземаљској радости већ представља саму суштину живота и наше вере. Свака овоземаљска радост и весеље су ограничени временом и простором, а радост Божића је догађај који траје осмишљавајући све наше односе и сав наш живот, и то овде и сада. Та се радост показала, она је наступила, она нам је већ дата, по речима Христовим: „Радост вашу нико неће узети од вас” (Јн 16, 22).

Рођење Христово нам открива Тајну бескрајне љубави Божје. Само је Бог, Који је Љубав (Јн 4, 8), могао себе понизити и родити се као истинити Човек, као Богочовек, не престајући бити истинити Бог и Спаситељ од греха као извора зла, трулежности и смрти. У Символу вере исповедамо да се Оваплоћење збило ради нас људи и ради нашега спасења, да „Син Божји постаде Син Човечји да би на крају и човек могао да постане син Божји”како је говорио свети Иринеј Лионски. Божић је нарочито време, када Црква силно и моћно славослови ту Благу Вест речима: „Данас Бог на земљу дође, а човек на небеса узиђе. Слава и хвала на земљи Рођеноме, Који је обожио земаљско биће”. Рађајући се, Христос доноси богатство обожења, доноси неисказану радост у коју Црква позива и све људе и сву твар: Певај Господу, сва земљо!

Богосиновство је највећи хришћански идеал, идеал који се мора непрестано остваривати и доказивати (1 Јн 3,1-3). На то нам указује целокупно Јеванђеље, почевши од родослова Господа Исуса Христа које нам сведочи да Син Божји, остајући оно што је био, постаје и оно што није био (Мт 1, 1-23). Остајући истинити Бог, постаје истинити Човек. Тиме је све људе који у Њега повероваше и у Њега се крстише учинио синовима Божјим. Јер, ако је могуће да Син Божји постане Син Човечји, онда је исто тако могуће да и синови човечји постану синови Божји по дару и кроз усиновљење. Наше богосиновство је директна последица Оваплоћења Сина Божјег и показује се као највиша пројава љубави Бога Оца према људском роду.

Христово Рођење анђели су поздравили песмом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14). Та анђеоска песма постаје животни мото вере и покреће нас на стваралаштво, на излазак из пасивности, јер су и славословље Богу и ширење мира на земљи дубоко и суштински стваралачке људске активности. Мир је један од најчешћих појмова који срећемо у Светом Писму (Мт 5, 9; Мк 5, 34; Јн 16, 33; Рм 15, 13). Миром све започиње и миром се све завршава. Господ је миром поздрављао и миром отпоздрављао. Са благословом мира се и растао од Својих ученика, рекавши им: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји! (Јн 14, 27-28)”. Апостол Павле сваку своју Посланицу започиње и завршава поздравом мира хришћанима појединих Цркава. Позивом на мир започињемо и служење свете Литургије. А мир је, драга наша браћо и сестре, стање срца и душе. Јеванђелски, Христов мир, како су то многи посведочили, препознали смо у животу и делима блажене успомене новопрестављеног првојерарха наше Цркве, патријарха Иринеја, као и у животима двојице врлих јерараха наше Цркве, митрополита Амфилохија и владике Милутина, који су се ове године преселили у Царство небеско. У свести људи и у памћењу Цркве они ће остати запамћени као људи мира и добре воље, заправо као они кроз које се у наше дане најбоље пројављивао Христов мир, мир првог и јединог Кнеза мира (Отк 1, 5).

Порука данашњег празника Рођења Сина Божјег обавезује и нас да свуда око себе градимо мир. Сви ми знамо шта то значи када се немир усели у срце, када немир паралише разум, када човек почне да бежи од других и да се затвара у своју крхку тврђаву, изгубљен и немоћан за свако добро дело и сусрет са другим. Ми се данас, свакако не случајно, поздрављамо са: Мир Божји, Христос се роди! Не тражимо колебљиви, срачунати, често двосмислени људски мир, већ мир Христов који нас мири са Богом Оцем и једне са другима, мир у савести, оно истинско осећање пуноће као испуњење воље Божје. Насупрот томе, немир који захвата данашње људе последица је духовне празнине и живота лишеног радости Божје близине.

Прослављање Рођења Сина Божјег је код нас празник препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа. То посебно истичемо у години у којој обележавамо век откако је у Патријашијском двору у Сремским Карловцима Архијерејски Сабор уједињене Српске Цркве свечано прогласио васпостављање и обнову Српске Патријаршије. Ипак, неопходно је указати на то да се смисао Божића не исцрпљује у историјском сећању већ да је Догађај који прослављамо животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Наши лепи обичаји јесу саставни део сваког празника, његов колорит, али је неопходно и да допремо до језгра око кога се обичаји плету, да они не би постали пуко механичко извршавање одређених радњи лишених разумевања. Догађа се да се због обичајâ животодавни смисао и самог овог Празника превиди или заборави. Рођење Сина Божјега треба да у сваком човеку пробуди жељу за покајањем и да га кроз покајање јасно усмери ка практичном хришћанском животу (Мк 1, 15). То конкретно значи наше усмерење ка врлинском животу и наше напредовање у врлини, да вера не би остала мртво слово на папиру и постала још једна у низу идеологијâ без животне снаге и силе. Православље је живот по Јеванђељу на основу кога људи треба да нас препознају (Мт 5, 16). Живећи врлинским и светотајинским животом, човек се охристовљује тако да његове речи и дела нађу испуњење у Личности Господа Исуса Христа. Из тог разлога је потребно да реч о врлинском животу почне баш на дан када Син Божји постаје Човек и када започиње наше спасење (Јн 1, 14). Божић је почетак нашег васпитавања за врлине. А њих је много и оне зависе од сваког конкретног човека и историјског тренутка. Ипак, све оне почивају на тријади свевремених и суштински важних врлина, а то су: вера, нада и љубав (1Кор 13, 13). Оне треба да буду темељ на коме се зида наше узрастање у меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13).

На том темељу љубави Христове која нас је данас обасјала позвани смо да и ми такву љубав имамо према свима, и то не љубав као добро расположење према некоме или нечему. Таква љубав не значи много. Ми говоримо о љубави као начину живота. Говоримо, штавише, о љубави која је начин Божјег постојања (1Јн 4, 16), а ми, будући боголики (1Мој 1, 27), позвани смо да такву љубав имамо једни према другима. Имати такву љубав значи да ако желимо живот, ако желимо постојање, онда то можемо имати само у заједници слободе и љубави са другим човеком. Видети у другом човеку Бога, то је Христов призив. Његове су речи да лаже онај ко говори да воли Бога, а притом не воли човека. Јер, „како можеш волети Бога кога не видиш ако не волиш човека кога видиш”? (1Јн 4, 20).

Озарени том љубављу, и овог Божића смо заједно са нашом браћом и сестрама на Косову и Метохији, у колевци нашег народа. Њихови разорени домови су и наши домови, њихова спаљена огњишта су и наша огњишта, вековни храмови који су порушени наши су храмови. Зато се молимо Господу да њима и нама подари снаге, упућујући им речи охрабрења које је Христос упутио Својим ученицима: „Не бој се, мало стадо!” (Лк 12, 32).

Витлејемски поздрав упућујемо и свој пуноћи нашег богољубивог народа широм света, поручујући му да чува своју православну веру, свој језик и своје писмо, ма на којем континенту и у којој земљи живео. Будите поносни и достојанствени! Ми смо древни хришћански народ, који је кроз крштење, кирило-методијевско наслеђе и светосавску просвету постао део културе свецелог хришћанског света.

Испуњени том љубављу, овог Божића се сећамо и свих невољника и страдалника, свих људи којима је учињена било каква неправда, а посебно оних којих су у овим тешким данима услед последица опаке болести остали без својих милих и драгих. Њима пружамо речи утехе коју налазимо у Господу Исусу Христу, чије Рођење прослављамо, у Господу Који је постао човек ради нас и ради нашега спасења, Који је и Сâм прошао пут смрти тражећи од Оца да Га прослави, што Отац и чини васкрсавши га Духом Светим из мртвих (Јн 12, 28). Зато нам свима Господ и поручује да се не бојимо јер који су са Христом сједињени, ако и умру, живеће (Јн 11, 25).

Љубав новорођенога Богомладенца подсећа нас и позива да у овим данима великих искушења заблагодаримо лекарима и свему медицинском особљу које се несебично труди да помогне сваком човеку, често и по цену сопственог живота. На овај начин, кроз своју несебичну жртву, они показују да су заиста деца Божја, спремна да чују и изврше реч Христову да нема веће љубави од ове да ко живот свој положи за ближње своје (Јн 15, 13).

Та љубав и жртва обавезују да све вас, децо наша духовна, позовемо и замолимо да у овим данима, тешким за свеколики род људски, чувате своје здравље и свој живот, као и да чувате друге на начин како то препоручују здравствене службе наше матичне земље и земаља у којима живи наш народ, широм света. Тако чинећи, ви не показујете одсуство вере или маловерје већ сведочите да поштујете светињу живота, да волите ближње и да љубите Господа Који је Сами Живот.

Славећи у таквој љубави Господа, зарадујмо се Богу и Божићу и прославимо Христа Богомладенца као једино ново под сунцем (2Кор 5, 17)! А ако нам је, можда, целе године туга притискала срце, нека се данас роди радост у њему јер славимо Рођење највеће Радости, Рођење Сина Божјег Исуса Христа! Ако су нам целе године мржња, гордост и злоба тровали срце, избацимо данас отров из њега јер славимо Рођење небеске Љубави, оваплоћене у људској природи!

Нека овај Божић, децо наша духовна, унесе у ваше домове мир, љубав, слогу, радост и благослов у све дане вашег живота! Нека нам новорођени Младенац Христос подари покајање и спремност на праштање! Уколико међу вама и данас има оних који су у свађи, позивамо их да у божићној радости једни од других затраже опроштај, муж од жене, а жена од мужа, деца од родитељâ, а родитељи од деце, сусед од суседа. Морамо затражити опроштај једни од других ако хоћемо да будемо Божји и да нам Божић буде радостан, срећан и благословен, и ми у Њему.

Са овим жељама и молитвама Богомладенцу Христу желимо вам свако истинско добро у Новој, 2021. години, поздрављајући вас радосним божићним поздравом који у себи носи слављење Бога на небу, на земљи мир, а међу људима добру вољу.

Мир Божји, Христос се роди!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2020. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ, председник Светог Архијерејског Синода и мјестобљуститељ трона патријараха српских

Митрополит загребачко-љубљански 
ПОРФИРИЈЕ

Епископ шабачки 
ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски 
ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки 
ЈЕФРЕМ
Епископ будимски 
ЛУКИЈАН
Епископ банатски 
НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички 
ЛОНГИН
Епископ канадски 
МИТРОФАН
Епископ бачки 
ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски 
ДОСИТЕЈ
Епископ западноевропски 
ЛУКА
Епископ жички 
ЈУСТИН
Епископ врањски 
ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски 
ЈОВАН
Епископ браничевски 
ИГЊАТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански 
ФОТИЈЕ
Епископ милешевски 
АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки 
ЈОАНИКИЈЕ
Епископ диселдорфски и немачки 
ГРИГОРИЈЕ
Епископ рашко-призренски 
ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички 
МАКСИМ
Епископ горњокарловачки 
ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички 
ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки 
ДАВИД
Епископ славонски 
ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски 
АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки 
СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки 
ИЛАРИОН
Епископ нишки 
АРСЕНИЈЕ
Епископ буеносаирески и јужноцентралноамерички 
КИРИЛО
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске 
СИЛУАН
Епископ далматински 
НИКОДИМ
Епископ осечкопољски и барањски 
ХЕРУВИМ
Епископ захумско-херцеговачки 
ДИМИТРИЈЕ

Викарни Епископ моравички 
АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ ремезијански 
СТЕФАН
Викарни Епископ мохачки 
ИСИХИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски 
МЕТОДИЈЕ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски 
ЈОАКИМ
Епископ брегалнички 
МАРКО
Викарни Епископ стобијски 
ДАВИД

Autor sjovicicslavuj | 5 Januar, 2021 | read_nums (21)

 ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Приближава се годишњица рођења 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ


БИО ЈЕ ГРАЂАНСКИ РАТ

Да би се дошло до праве "дефиниције" карактера рата у Босни и Херцеговни претходно се много шире морају сагледати сви аспекти његовог почетка, односно УЗРОЦИ, МОТИВИ и вријеме, затим укупна тадашња политичка клима као и све посљедице трагичних ратних сукоба на просторима бивше Босне и Херцеговине.

Није само довољно рећи да је рат на овим просторима почео искључиво због сецесионистичких и сепаратистичких тежњи тадашњег муслиманског и хрватског политичког вођства у Босни и Херцеговини, као ни због претензија муслиманског политичког и војног естаблишмента за стварањем прве исламске државе на Балкану.

Сам почетак и узрок рата се, такође, не могу изоловано "везивати" (као што то многи чине) за првомартовски терористички чин 1992. године, када је на Башчаршији у центру Сарајева убијен српски сват Никола Гардовић. Њега је убио муслимански злочинац Рамиз Делалић "Ћело". Није спорно да је и овај злочин допринио почетку рата, али остати само на овоме било би то ипак поједностављено гледање на стварне, односно круцијалне догађаје и разлоге који су довели до крвавог рата у Босни и Херцеговини.

Исто тако, не може се остати само код чињенице која је потпуно тачна да су у Босни и Херцеговини ратовали сви против свих: муслимани против Срба, Хрвати против Срба, Хрвати против муслимана, муслимани и Хрвати заједно против Срба, те Алијини муслимани против Абдићевих муслимана. Није само то довољно да рат у Босни и Херцеговини због тога добије карактер грађанског, националног и вјерског рата.
Но, да би се расвјетлио претходни рат у Босни и Херцеговини, његов настанак и карактер, ратна дешавањ се морају довести у контекст укупне политичке и војне ситуације у тадашњој заједничкој држави СФРЈ, а поготово у амбијент тадашње Босне и Херцеговине.

Јесте да ово појашњење захтјева много ширу елаборацију, али она је управо неизбјежна да би се чињенично доказао узрок рата. 
Чињенице су једина истина и оне доказују да се радило о ГРАЂАНСКОМ И ВЈЕРСКОМ РАТУ.

Само на изглед ради се о баналаном разлогу, али он је суштински и потпуно тачан: 
РАТ у Босни и Херцеговини почео је због најдемократскијег достигнућа цивилизације - "ЈЕДАН ГРАЂАНИН, ЈЕДАН ГЛАС".
За овакву констатацију морају се у обзир узети сљедећи параметри и анализирати неколико кључних ствари из којих се издвајају:

- предратни национални састав становништва у БиХ,
- настајање (оснивање) првих националних странака у БиХ,
- први општи и вишестраначки избори у БиХ,
- сецесионизам бивших република СФРЈ,
- муслимански, хрватски и српски национални интереси у БиХ,
- подјела власти између националних странака на нивоу
  Републике БиХ,
- коалиција "братских странака" СДА и ХДЗ,
- политичке прилике у том времену у БиХ,
- међународни фактор инволвиран у судбину Републике БиХ,
- "агресија" на БиХ - да или не?
- рат, трајање, исход и његове посљедице,
- Дејтонски мировни споразум.

НАЦИОНАЛНОМ "ЕКСПЛОЗИЈОМ" ДО ДОМИНАЦИЈЕ

Посљедњи попис становништва у Босни и Херцеговини обављен је од 1. до 15. априла 1991. године. Резултате пописа ниједна званична и надлежна институција у Босни и Херцеговини никад није верификовала. Остале су одређене оправдане сумње у вјеродостојност многих података до којих се дошло приликом пописа.

По том попису националну структуру становништва у Босни и Херцеговини чинили су: муслимани 1.905.018 (43,7%), Срби 1.364.363 (31,3%), Хрвати 752.063 (17,3%), Југословени 239.777 (5,5%) и остали 93.685 (2,2%).
Босна и Херцеговина је укупно бројала 4.354.911 становника. (Овдје недостаје попис становништва општине Купрес, али могу послужити упоредни подаци пописа из 1981. године. Према националој структури они су изгледали овако: 10.098 укупан број становника, од чега 5.169 Срба, 3.947 Хрвата, 745 муслимана и 337 осталих).

Да би се схватила демографска експлозија једног (муслиманског) и смањење броја друга два народа (Срба и Хрвата), ево и упоредних података пописа становништва према националној структури из 1971. и 1981. године у Босни и Херцеговини.

Према попису из 1971. године у Босни и Херцеговини је укупно било 3.746.111 становника, од чега: 1.482.430 муслимана, 1.393.148 Срба, 742.491 Хрвата, 43.796 Југословена и 54.246 осталих.

Само 10 година касније (1981. године) Босна и Херцеговина је укупно бројала 4.124.256 становника, од тога: 1.630.033 муслимана, 1.320.738 Срба, 754.140 Хрвата, 326.316 Југословена и 89.029 осталих.

Из ових података о националној структури становништва у Босни и Херцеговини сасвим је видљиво да је муслимански народ у БиХ за само 20 година (од 1971. - 1991. године) доживио највећи могући прираштај од 422.588 становника, док је код друга два народа - Срба и Хрвата обрнут случај.
Тако је Срба у односу на 1971. годину (када их је било 1.393.148) 20 година касније (1991. године) било 28.785 мање (!). Исти случај је и код хрватског народа. Хрвата је 1991. године у односу на 1971. годину било 20.785 мање (!).

Овакав национални састав имао је пресудан значај у каснијим потезима муслиманског политичког вођства на челу са "оцем муслиманске нације" у Босни и Херцеговини Алијом Изетбеговићем. Истини за вољу, муслимани су своју вјерску заједницу промовисали у нацију амандманима на Устав СФРЈ 1971. године још у вријеме Џемала Биједића. Југословенски устав из 1974. године је то и званично верификовао. Али то је ирелевантно за појашњење предратне и ратне улоге аутора Исламске декларације Алије Изетбеговића.

НАЦИОНАЛНЕ СТРАНКЕ КАО СРЕДСТВО ДОМИНАЦИЈЕ

Добро је познато да је прва основана чисто национална странка у Босни и Херцеговини била Странка демократске акције (СДА) која је радила у илегали, а легално је формирана 26. маја 1990. године.
Након тога основана је Хрватска демократска заједница (ХДЗ) тачније речено, формиран је огранак те странке у Босни и Херцеговини чија је матица била у Хрватској.

Посљедња национална странка у Босни и Херцеговини основана је 12. јула 1990. године, под именом Српска демократска странка (СДС). 

Вријеме и редосљед настајања "демократских" странака за каснији развој политичких односа у Босни и Херцеговини је био врло битан, скоро пресудан фактор.

На првим општим и вишестраначким изборима у Босни и Херцеговини надмоћно су побиједиле националне странке. И дан данас се чују приче да је у то вријеме постојала и функционисала коалиција три националне странке (СДА, ХДЗ и СДС) што није тачно.

Само један заједнички циљ ове три националне странке је остварен, а он је био рушење тадашњег комунистичког режима у Босни и Херцеговини.
Послије тога никад више те странке нису биле на истом задатку, а као један од низа доказа јесте чак и тај што до избијања рата никад нису успјеле међусобно да подијеле власт, нити да поставе своје кадрове на нивоу Босне и Херцеговине.

Посебно се то односи на кадрове СДС-а који су били изложени сталним опструкцијама странака СДА и ХДЗ. Потпуно супротни програми ових странака никад нису довели до јединства и трипартитне коалиције.

КОНСТИТУИСАЊЕ ВЛАСТИ У БИХ

Послије већ поменутих општих и вишестраначких избора у Босни и Херцеговини (18. новембра 1990. године) и побједе националних странака успостављена је законодавна власт, тј. формирана је Скупштина Босне и Херцеговине која се састојала из два вијећа:
- Вијеће грађана од 13о посланика и,
- Вијеће општина које је бројало 11о посланика.

Тако се новоизабрани Парламент Босне и Херцеговине састојао од 24о посланика. У тој Скупштини СДС је партиципирао са својих 70 посланика. Још два Србина су били чланови СПО-а /Српски покрет обнове/, док су се у странци Реформских снага налазила још четири српска посланика. Битно је нагласити да Срби у овој институцији нису имали трећину својих представника (процентуално у Скупштини је било 31,5 % Срба) што је за Србе у каснијим догађајима бити погубна чињеница. У истом Парламенту СДА је имала 86, а ХДЗ 45 посланика.

Након конституисања Скупштине Босне и Херцеговине укупно је одржано 10 заједничких сједница парламента (овим сједницама присуствовао је цјелокупни посланички састав, Срби, муслимани и Хрвати). 
И то је све што се могло назвати заједништвом у Босни и Херцеговини.

Због немогућности остваривања српских националних интереса у таквој констелацији снага СДС се повукао из заједничког парламента. 
И поред тога настављено је одржавање сједница муслиманско-хрватске скупштине и укупно је одржано пет таквих тзв. крњих скупштина.

У истом раздобљу потпуно одвојено, одржано је и пет сједница Клуба српских посланика који је касније прерастао у Скупштину српског народа чиме су били створени сви услови за конституисање Српске Републике Босне и Херцеговине што се касније и догодило. Ова чињеница има посебну тежину, јер се након тога Србима у Босни и Херцеговини стално спочитава да су се залагали за стварање "Велике Србије", а сасвим је видљиво и недвосмислено доказано да су Срби уставним конституисањем Српске Републике Босне и Херцеговине били далеко од "Велике Србије". 

Српска Република Босна и Херцеговина је основана 24. децембра 1991. године, а свечано је проглашена 9. јануара 1992. године у Сарајеву у Хотелу "Холидеј ин".

Аутор овог текста је по службеној дужности био присутан свим овим сједницама укључујућии и оних пет сједница крње Скупштине Босне и Херцеговине. Интересантно је напоменути да је тим крњим сједницама /без присуства српских посланика/ предсједавао предсједник Скупштине Босне и Херцеговине Србин Момчило Крајишник.

У извршној власти, тадашњој Влади Босне и Херцеговине од њених 25 чланова, осам је било српске националности (чланови СДС-а). Илустративно је да су Срби и овдје имали мање од једне трећине својих представника. 
Од конституисања Владе Босне и Херцеговине па до избијања рата, одржана је 161 сједница са преко 5.4оо тачака дневног реда.

Са ове временске дистанце није могуће тврдити да се на сједницама Скупштине, односно Владе Босне и Херцеговине није расправљало о неким чисто српским питањима и интересима, али могу стопроцентно потврдити да ниједно, па ни најбезазленије српско питање није добило подршку "свезаних застава", односно коалиције СДА и ХДЗ.
Добром и синхронизованом мајоризацијом коалиција СДА и ХДЗ гушила је сваки српски национални интерес. Након свега реченог, шта се онда могло очекивати и шта је било чинити Србима који су били у мањини. Једини и тада могући начин институционалне борбе за опстанак Срба и заштите виталних српских националних интереса било је оснивање српске владе која је на једној од наредних сједница и формирана у облику српског Министарског савјета.

РАСТУРАЊЕ И РАЗБИЈАЊЕ СФРЈ

Већ на самом почетку рада Скупштине Босне и Херцеговине због дијаметрално супротних и непомирљивих националних интереса муслимана и Хрвата с једне и Срба с друге стране, било је сасвим јасно да ће муслимани и Хрвати преко својих странака (СДА и ХДЗ) чинити све да се Босна и Херцеговина издвоји из уставно-правног и територијалног устројства тадашње заједничке државе СФРЈ.
Док је национални интерес Срба био опстанак Босне и Херцеговине или барем српског народа у саставу још постојеће државе Југославије.

Плима сецесионизма, сепаратизма и насилног издвајања била је већ добрано захватила Словенију и Хрватску и несмањеном жестином је надирала и унутар саме Босне и Херцеговине. Тај талас је једноставно био незаустављив и већ тада се могла предосјетити заједничка несрећа која ће слиједом наредних догађаја као пожар захватити цијелу Босну и Херцеговину и све њене народе.

"СУВЕРЕНА" БИХ ПО СВАКУ ЦИЈЕНУ

На једној од сједница крње Скупштине Босне и Херцеговине (14. октобра 1991. године) коалиција муслиманских и хрватских странака је без уважавања српских националних интереса донијела и изгласала Декларацију о сувереној и независној Босни и Херцеговини.

Послије такве одлуке српски посланици напуштају заједнички парламент и више се у њега никад нису вратили. 

Исте те (1991.) године, муслиманско-хрватска скупштина је крајем децембра упутила захтјев Европској унији за међународно признање "суверене, јединствене, недјељиве и независне" Босне и Херцеговине.

На сједници крње скупштине одржаној 25. јануара 1992. године, у раним јутарњим часовима (око 6 часова) без присуства Срба донесена је Одлука да се посљедњег дана фебруара (29. преступна година) и 1. марта одржи референдум о самосталности БиХ.

Никада нико није институционално извршио ревизију свих догађаја из тог времена, напросто због чињенице да је од укупног муслиманског и хрватског гласачког тијела излазак бирача на тај фамозни референдум био 1о8% (!). 
Такав "риплијевски" одзив је несхватљив, без обзира на тадашњи систем гласања.
Није било никакве контроле избора. Радило се о једнонационалним страначким саставима бирачких одбора. Вршено је заокруживање и српских бирача иако Срби нису изашли на изборе. 
Све у свему, од укупног бирачког тијела у тадашњој Босни и Херцеговини иако Срби нису гласали, резултат је био: око 64 % гласало је за самосталност Босне и Херцеговине. Треба нагласити да ни тај проценат није задовољавао уставни проценат од преко двије трећине потребног позитивног изјашњавања.

Све до данас стављена је тачка на тај случај. Остаје питање да ли више било кога интересује то вријеме и све махинације око овог референдума, јер неспорна је истина да је референдум био један од кључних узрока избијања рата. Требало би се све ово расвијетлити ако ништа друго, а оно бар да би српска страна избјегла "накнадну памет", те да би се све коцкице сложиле у мозаик карактера рата. То се мора урадити, кажем мора, а знам да неће, не само због садашњих генерација Срба, већ и оних које ће доћи.

СРБИ У БЕЗНАЂУ

Већ сам раније рекао да је као одговор на муслиманско-хрватски сепаратизам и сецесионизам 24. октобра 1991. године, Клуб српских посланика прерастао у Скупштину српског народа у Босни и Херцеговини. На тој конститутивној сједници донесена је и Одлука да се 9. и 10. новембра 1991. год. организује и спроведе национални Плебисцит за останак Срба из Босне и Херецеговине у СФРЈ.
Од велике је важности податак да је на одржаном Плебисциту био скоро стопостотни оџив Срба, те да је на њему гласало 1.513.ооо српских гласача и још близу 5о.ооо из других народа.

Уочљив је несразмјер укупног броја српске популације (попис становништва из 1991. године је показао да је тада било 1.368.ооо Срба у БиХ) у односу на број гласача изашлих на Плебисцит. Али и ово је индикативан примјер трагедије српског народа у Босни и Херцеговини, јер се из вида не смије изгубити податак да је након Другог свјетског рата, па све до почетка овог, Босну и Херцеговину напустило преко 500.000 Срба. То је чињено из разно разних разлога, попут смишљених колонизација и планског расрбљавања Босне и Херцеговине све у циљу разбијања компактног српског националног корпуса. Међутим, ипак су и ти расељени и протјерани Срби као држављани Босне и Херцеговине узели учешћа и изашли на српски Плебисцит.

Важно питање је и зашто су Хрвати у Босни и Херцеговини заједно са муслиманима изашли на фамозни муслиманско-хрватски референдум.

Један од разлога био је и тај што су Хрвати као приоритетан задатак имали на уму да са цјеловитом и сувереном Босном и Херцеговином увуку "своје цвијеће браћу муслимане" у било какву уставну и територијалну организацију (унију, федерацију или конфедерацију) са Хрватском. Уз овај веже се и онај неизбјежни заједнички циљ муслимана и Хрвата да се Босна и Херцеговина издвоји из СФРЈ и тако заједничка држава потпуно разбије и растури.

Како је донијета одлука о изласку Хрвата на референдум о самосталности БиХ, односно какво је било хрватско понашање и улога у институцијама система као и ван њих. Шта се све догађало у кулоарима и на "тајним" паузама у вријеме засиједања Скупштине и Владе Босне и Херцеговине биће више говора неком другом приликом. Одговори и на ова питања ће такође, бацити више свјетла на узроке и карактер рата у БиХ.

О понашању "међународног фактора", односно о учешћу разних посредника типа њемачког министра иностраних послова Дитриха Геншера, аустријског му колеге Алојза Мока, америчког амбасадора у Београду Ворена Цимермана, њемачког канцелара Хелмута Кола и других, углавном све је познато.

Њихова улога у разбијању СФРЈ и "душебрижничка борба" за самосталну Босну и Херцеговину је немјерљива. 


ПОЧЕО ЈЕ РАТ ...

НАПОМЕНА:
Како је 24. октобра 1991. године створена, а 9. јануара 1992. године  у Хотелу "Холидеј ин" у Сарајеву свечано и проглашена Српска Република Босна и Херцеговина, биће говора у наредним текстовима ...
Autor sjovicicslavuj | 5 Januar, 2021 | read_nums (16)

5. јануара 1991. године

умро је велики српски пјесник

ВАСКО ПОПА


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји




 

Манастир ЖИЧА
 

Споменик Васку Попи у Вршцу
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 ... 314 315 316  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva