Slavko Jovičić

Данас, 7.10. је Света првомученица Текла равноапостолна

— Autor sjovicicslavuj @ 09:27


Света првомученица Текла равноапостолна. Рођена у Иконији од родитеља знаменитих али незнабожачких. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља.

Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију.


Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?" Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога". Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену.


По томе се св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцелењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскверне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну.


Текла бегаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову св. девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб.


О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво".
 

СВЕТА ТЕКЛА
Мошти Свете Текле, њена десна рука, донесена је у Србију из Антиохије у вријеме првог српског архиепископа Светог Саве 1233. године, а 1730. године ју је тадашњи патријарх српски Арсеније Четврти Јовановић поклонио Старој цркви у Сарајеву.

Њену свету десницу митрополит сарајевски Сава Косановић однио је 1873. године у Русију гдје је за њу израђена бисерна рукавица са наруквицом.

Међу православним свијетом у Сарајеву и околини и данас се препричава занимљив и поучан догађај везан за свету и часну десницу Свете Текле који се збио у вријеме Другог свјетског рата.

Пошто ову светитељку не славе само православни него и други хришћани, а њене мошти, као и рука светог Јована Крститеља, која се налази на Цетињу, имају велику вриједност и значај за њих, усташе су покушале да је однесу из цркве.

Када је група Хрвата усташа, који су упали у храм, пошла да изађе са светим моштима Теклиним из цркве, на излазним вратима је онај који је носио свету Теклину десницу пао и на мјесту остао мртав.

Видјевши шта се десило, усташе су брже-боље светињу вратиле у храм.

Мошти ове светитељке чувају се данас у дрвеном изрезбареном кивоту, који има облик цркве са урезаним иконама са стране које показују чуда свете Текле. Кивот је рад Бранка Шотре из 1939. године.

Дио моштију Свете Текле чува се и у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.

 
Света Текла равноапостолна,
Од девица првомученица,
Тело беше духу покорила,
Дух и тело Христу свемогућем,

Зато и њој све покорно беше:
Огањ страшни и зверови љути,
И демони, и људски недузи -
Све покорно вери и чистоти,

Све послушно светој невиности,
Невиности  Христове невесте.
Није л' мајка благо превелико?
Шта је мајка - с Христом поређена?

И вереник од земље саздани
Прашина је пред славом Христовом.
И богатство и земна красота -
Сан пролазни и ветар крилати.

Једна стена само вечно стоји,
Времена се ни буре не боји.
То је женик Текле мученице,
То је Христос, Цар над царевима.

Света Текло, Рајем обасјана,
Помоли се Христу Спаситељу,
И нас грешне од греха да спасе.
 

Војислав Илић Млађи - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:24
 
Војислав Илић Млађи

Рођен је 7.10. 1877. у међуратном периоду
био јенајчитанији српски писац,
због чега је по популарности
сврставан одмах уз Јована Јовановића Змаја.

Стихове на маузолеју на Зејтинлику, 
посвећене “солунцма”, 
написао Војислав Илић Млађи

Његови стихови налазе се на неколико мјеста,
на улазима у маузолеј, капелу и крипту.
Уз “Плаву гробницу” Милутина Бојића,
најчувенији стихови посвећени “солунцима”, 
управо су стихови Војислава Илића Млађег 
уклесани на ударном мјесту, на улазу у маузолеј:
****************

Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!

Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!

Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису…
 

Има ли данас оваквих људи у Србији и у српском народу? НЕМА! Илија Милосављевић Коларац - За сва времена!

— Autor sjovicicslavuj @ 07:29
 
Да се не заборави

Илија Милосављевић Коларац

Умро је 6. октобра 1878. године у Београду


 
Рођен је око 1800. године у селу Колари надомак Смедерева, по коме је и добио надимак Коларац, а умро је 6. октобра 1878. у Београду.

Као дијете је рањен у Првом устанку. По његовој пропасти, Илијина породица пребјегла је преко Дунава, али се Илија брзо нашао у Београду, са 30 пара. 
Радио је као трговачки момак за друге трговце, а 1827. године оженио се ћерком једног од њих Милутина Радовановића, Синђелијом Радовановић, рођеном 1809. године. 

Отворио је сопствену радњу, болту. Недуго затим, преселио се у Панчево, због страха од кнеза Милоша. Тамо је развио велику трговину и са Србијом и унутар Аустроугарске, првенствено са храном, али и са стоком, и веома се обогатио.

Синђелија, коју је много волио, умрла је 1855. године и сахрањена у Београду, гдје се и сам Илија Коларац преселио сљедеће године. Ту се бавио трговином сољу ишалитром, а улагао је и у руднике. 

Дуго је помагао ствараоце у књижевности, а 1861. је основао Књижевни фонд Илије Милосављевића Коларца уз помоћ Косте Цукића. До Првог свјетског рата фонд је издао 120 књига.

Крајем 1877. године замало је страдао. Влада га је оптужила за велеиздају због наводног учешћа у Тополској буни, заједно са Јевремом Марковићем и Аћимом Чумићем, а пријеки војни суд осудио на тамницу. Кнез Милан га је убрзо помиловао, али је затвор нарушио Коларчево здравље и убрзо је умро.

Тестаментом је оставио своје имање (око милион тадашњих динара) фонду за стварање београдског универзитета, што је била велика Коларчева жеља, и фонду за помагање књижевности. 

-----------------------

Спада у велике задужбинаре Србије. 
Његова најпознатија задужбина је Коларчев универзитет.
---------------------------------------------
Коларчев гроб у Алеји великана 
на београдском Новом гробљу
 
 

Данас, 6.10. Српска православна црква обиљежава Зачеће светог Јована Претече и Крститеља.

— Autor sjovicicslavuj @ 07:25
 
Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења.

Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета.

Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездјетне Саре, и Самсона од бездјетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездјетних, Захарије и Јелисавете.

Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намјере.

Како су се могла родити дјеца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свијет, и који за стварање првога човјека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе.
Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.
 

МИЛЕНИ ДРАВИЋ - Срећан рођендан!

— Autor sjovicicslavuj @ 05:50
 
На данашњи дан /5.10./ рођена је:
ЖЕНА, дама, умјетница, глумица ...

МИЛЕНА ДРАВИЋ

коју су многи од нас вољели 
и коју ће и даље вољети!


 

Србија 2.000-те године и данас кад се још увијек опоравља

— Autor sjovicicslavuj @ 05:47
 
Ничим изазван, одлучио сам да се "умијешам"
у унутрашње ствари друге државе!

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Пети октобар онда и данас

Прије 17. година, дакле те 2.000. године, десио се пети октобар. Данашњи пети октобар је седамнаест година након ондашњег истог датума. 
Београд је тог петог октобра и те двије хиљадите године горио. Био је у ватри и пламену. 

И данас се осјећају дим и паљевине из ондашњег времена. Доста тога је санирано или боље речено - све је обновљено. Али, неке посљедице и неке ствари никада се неће санирати. 
Да ли се дaнас било ко пита шта се тада стварно десило? Или шта се барем десило са багером тадашњег “хероја”, извјесног Џоа, који је багером кренуо на српску пријестоницу. 

У засједама су чекали многи да најуре Слободана Милошевића и његове властодршце. И у томе су успјели. Касније су успјели и да га продају хашким инквизиторима. Ни данас се не зна ко је хапшењем и продајом Милошевића Хашком трибуналу у џеп ставио пет милиона долара или су Амери по ко зна који пут насамарили српске алаве петооктобарске властодршце и "испалили" иј за обећану награду.

Али шта је у међувремену успио народ у Србији? Успио је да издржи све и свашта. Истине ради, у посљедњих пар година Србија је успјела да се опоравља и да се из понора уздиже и пење. 

Из тог времена у политици нема више Веље Илића, а мало ко је могао да замисли Србију без Веље.
Нема више ни храста који се налазио на дионици ауто-пута Прељине – Горњи Милановац у мјесту Савинац, на траси Коридора 11. Неки стручњаци су процјењивали да је трајање живота храста било преко шесет вијекова. Било. Али га уз велику помпу посјекоше и више га нема.

Пети октобар ће остати запамћен као дан 
кад су се многи голугузанери енормно обогатили, 
пљачкајући све до чега су дошли.  

Ако дуговјечни храст није преживио, у политици се и даље одржао вјечити Чедомир Говнановић, јуноша такозваних промјена. Било је чудно да неко први дан радног стажа започиње у политици и то на једној од најважнијих функција у власти. И десило се шта се десило. Чеда се енормно обогатио, а неки који су му повјеровали су или потпуно пропали или су толико осиромашили да их чак ни њихов сарадник и лидер Чедомир више и не гледа, а и зашто би кад му у његовом енормном богатству и нису више потребни.
Макарона у Чединим фабрикама скоро да и нема. Све фабрике су пред банкротом и гашењем, али и са енормним дуговањима радницима и држави.  

Ако добро памтим, из тог времена још су активани и актуелани Ненад Чанак и Зоран Живковић. Они су у сваком времену знали како да напуне само своје џепове и да из својих "чанака" кусају колико желе, па чак и да се преждeравају у изобиљу благодети које су за њих обезбиједили "младореволуционари" петооктобарских тзв. промјена. Да промјена, али на горе!

Из оног времена остао је запамћен и вјечити Расим Љајић. Али нећу о њему да ми неки не би пришили антинационално опсервирање Љајића. Дакле нећу ништа о Расиму!

Не могу да заборавим и неке ликове из такозваног покрета "ОТПОР". Да, они су свима били отпор. Једино нису били себи и страним финансијерима. 

 Многи "отпораши" су се добро ухљебили и данас су многи од њих на наким позицијама и по мало грицкају донације разних Сороша и бјелосвјетских олоша!

Немам намјеру да се више бавим пучистима, јер сви су се како тако одлично снашли и обогатили на патњама народа у Србији.

Коментар с разлогом написах петог октобра.
 
Остај ми здраво српски народе ...
 
Сутра је нови дан. 
Сутра је шести октобар Љета Господњег 2017. године.
 

МИЛУНКА САВИЋ - ЈУНАК ЗА СВА ВРЕМЕНА! СТИДИШ ЛИ СЕ СРБИЈО КАКО СИ СЕ ПОНИЈЕЛА ПРЕМА ЈЕДНОЈ ЖЕНИ - НАЈВЕЋЕМ ЈУНАКУ ИЗ СРПСКОГ РОДА И НАРОДА!

— Autor sjovicicslavuj @ 05:38

Историја није забиљежила
оваквог јунака - ЖЕНУ

На данашњи дан 5.10. 1973. год.
умрла је славна српска хероина

МИЛУНКА САВИЋ
 


ЖЕНА ЈУНАК са највише
 
ратних одликовања у свијету!
 
**************************
Просто је невјероватно како су се срамно
 
односиле власти према овој ЖЕНИ ЈУНАКУ!

 
То се посебно односи
 
на комунистичку злочиначку
 
камарилу злочинца Јосипа Броза!



Рођена је 1890. или на Видовдан, 28. јуна 1892. године, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина, у селу Копривница  код Јошаничке Бање у Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете.

 Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић. Историја каже да се пријавила на мобилизацију да замијени и спаси свог брата који је добио позив за војску.
У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.

У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство и јунаштво добила Карађорђеву звезду са мачевима.

 У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године.Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу "Милош Обилић". 
Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом. 

 
Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи.

 Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. 

Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.

Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бања Луку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.

Почетком 1920-тих година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степаневићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.

На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села.

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.

За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Специјалне полиције и шест месеци провела у логору Бањица.

Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију.
Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. 

Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године. Породична кућа је продата 1974. године.

Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

 

Из трагичне српске прошлости - 5. октобар 1812. године ... Заборављене српске јунакиње које није могуће наћи ниуједном другом народу у историји.

— Autor sjovicicslavuj @ 05:35



ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Памтимо ли ми било шта? Знамо ли ми за многе несреће нашег рода из наше у многим периодима трагичне прошлости.

Хоће ли икада неки сценариста написати сценариј о људским вриједностима које немају цијену.

Хоће ли икада неки режисер снимити филм за који му не треба много времена, а сценариј је написао сам живот, а историја само потврдила.

То су само питања на која неко мора дати одговоре или је можда много лагодније куповати турске серије и удобно из фотеље бринути о великом "љубавнику" Сулејману Величанственом.

Колико ће још проћи деценија или можда вијекова па да схватимо сву српску наивност и неразумност, као и небригу за нашом историјом. Много тога је склоњено и заборављено. Заборавили смо сами себе, нажалост.

На велику срамоту људске вриједности су постале лоповлук, похлепа, грамзивост и све пошасти такозваног модернистичког времена и свијета.

Хоће ли нас икада из сна пренути лелек Српкиња-хероина које нас из Царства небеског опомињу на погрешан пут којим срљамо, јер уопште и не знамо куда идемо. Тумарамо од немила до недрага.

И на крају о самом догађају. 
Зашто баш на крају?
Једноставно што се крај најдуже памти.


5. октобра 1812. године, прије нешто више од два вијека у селу Скела код Обреновца, 50 српских дјевојака и жена, бјежећи пред Турцима који су жељели да их обешчасте, скочиле су у ријеку Саву држећи се за руке и све су се удавиле, али су сачувале свој образ и достојанство!

Нека њихова жртва буде наук новим генерацијама да Србин зна 
и за нешто скупље од главе! Зна, али слабо памти. 
Амнезија постаје укорјењена српска болест.

Ако нам још има лијека и ако већ није прекасно да се почнемо будити из дубоке коме
у којој деценијама као народ само вегетирамо.

Вријеме је за национално отрјежњење 
и оздрављење!


ЖЕЉКО САМАРЏИЋ - Пријатељу срећан ти рођендан!

— Autor sjovicicslavuj @ 07:56
 
Жељко Самарџић 
 
 
Рођен у Мостару 3. октобра 1955. године. 
Жељко је српски поп пјевач, 
популаран у бившим југословенским републикама. 
Након избјеглиштва из Мостара 
највеће успјехе остварио је у Београду.

--------------------------------------------------------------------------------------------------
 ЛИНК: Жељко Самарџић - Мила 
----------------------------------------------------
Један је од оних пјевача који је и данас популаран
на просторима некадашње Југославије.
Скроман је и живи породичан живот.
Има супругу и три кћерке.

 

СЕРГЕЈ АЛЕКСАНДРОВИЧ ЈЕСЕЊИН - За сва времена!

— Autor sjovicicslavuj @ 07:55
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан 3. 10 рођен је славни пјесник 

СЕРГЕЈ АЛЕКСАНДРОВИЧ ЈЕСЕЊИН

Имао је кратак живот, али са великим дјелима!


 

СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 07:51
 
На данашњи дан 3.1о. 
рођен је славни СРБИН

СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА



Најмање знамо о нама самима, 
о нашим славним прецима, 
али зато знамо о многим 
свјетским вукојебинама.

 

Данас, 3.10. је: Свети великомученик Евстатије /ЈЕВАСТИЈЕ/

— Autor sjovicicslavuj @ 07:49
 
Велики војсковођ римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац, Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и милостив, сличан капетану Корнилију, кога крсти апостол Петар (Дап 10). Ходећи једном у лов, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена, и дође глас Господњи Плакиди, који овога упућиваше, да иде свештенику хришћанском и крсти се. На крштењу он доби име Евстатије, његова жена – Теопистија (Боговерна), а њихови синови – Агапије и Теопист. 

По крштењу Евстатије оде на оно исто место, где се преко јелена јавило откровење, и клекнувши заблагодари Богу што га је привео истини. У том му се опет јави глас Господњи и предрече му страдање за име Његово, и укрепи га. Тада Евстатије тајно напусти Рим са својом породицом с намером, да се повуче међу прост народ, и да у непознатој и скромној средини послужи Богу. 

Чим приспе у Египат, одмах навалише на њега искушења. Неки зли варварин оте му жену, а оба сина ухватише му зверови и однеше. Но убрзо тај варварин погибе, а децу му од зверова спасоше чобани. Евстатије се настани у неком селу египатском, Вадисис, и ту као најамник сеоски проживи петнаест година. После тога нападоше варвари на Римско царство, и цар Трајан жаљаше, што му нема храброг војводе Плакиде, који је, где год је ратовао, победу односио. И посла цар два своја официра да по целом царству траже великог војводу. 

По Божјем Промислу ти официри, негдашњи другови Евстатијеви, дођу у оно село Вадисис, нађу Евстатија и доведу га цару. Евстатије скупи војску и победи варваре. На путу натраг за Рим Евстатије пронађе и своју жену и оба сина. Када стиже у Рим, цар Трајан беше умро, и цар Адријан беше на престолу. Кад Адријан позва војводу Евстатија да принесу жртве боговима, Евстатије му рече, да је он хришћанин. 

Цар га баци на муке заједно са женом и синовима. Но како им зверови не нашкодише ништа, бацише их у усијаног металног вола. Трећег дана извадише њихова тела мртва, али од огња неповређена. Тако овај славни војвода даде и „Ћесару ћесарево и Богу Божје”, и пресели се у вечно Царство Христа Бога нашега. 
 

БРАВО СРБИЈО! СРПКИЊЕ СУ ШАМПИОНКЕ ЕВРОПЕ!

— Autor sjovicicslavuj @ 19:05
 
Српкињама златна медаља!

СРБИЈА - Холандија 3:1 (25:20, 25:22, 18:25, 25:18)


 
 
 


 

ПАВЛЕ ВУЈИСИЋ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 15:07
 
На данашњи дан 1. октобра умро је 
један од највећих српских глумаца 

ПАВЛЕ ВУЈИСИЋ
 


 

ТОМА ЗДРАВКОВИЋ - За сјећање и памћење ...

— Autor sjovicicslavuj @ 09:16
 
 
На данашњи дан 30. септембра умро је 
један од највећих боема 
и пјевача народне музике 
непоновљиви 

ТОМА ЗДРАВКОВИЋ

Све док постоје људи који воле његове пјесме,
живјеће и ТОМА



 
*********************************

Ја знам да волим и да љубим
ја знам да певам и да сневам
јер ти и ја, два смо света различита
јер ти и ја, ко то зна, ко то зна.

Реф. 2X
Киша је падала
а ја сам плакао за њом
улица дуга, к'о моја туга
остаће у граду том.

Ја знам то срце које боли
ја знам за душу која пати
јер ти и ја, два смо света различита
јер ти и ја, ко то зна, ко то зна.

Реф. 2X

Ја знам да све што брзо дође
ја знам да све и брзо прође
јер ти и ја, два смо света различита
јер ти и ја, ко то зна, ко то зна.

Реф. 2X

 

МИЛАН ЈЕЛИЋ - За сјећање и памћење ...

— Autor sjovicicslavuj @ 09:12
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

На данашњи дан 30. 9. УМРО је тадашњи 
предсједник РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 

МИЛАН ЈЕЛИЋ

    

 

Данас, 30. септембра су: Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија

— Autor sjovicicslavuj @ 09:10
 
 
 Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. 

У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12,Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди.

Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде."

Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше.

Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.
 
 

МИЛАН ТЕПИЋ - СРПСКИ ЈУНАК да се никад не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:53

 

На данашњи дан 29. 9. херојски
је погинуо СРПСКИ ЈУНАК
 
МИЛАН ТЕПИЋ
 

 




Тепић је 29. септембра 1991. године,
нешто прије 11 часова,
дигао у ваздух велико складиште муниције ЈНА
у Беденику код Бјеловара, жртвујући свој живот.


Претходно је у борби погинуо војник
на одслужењу војног рока
Стојадин Мирковић,
док су старијег водника
Ранка Стевановића
припадници хрватске паравојске стријељали
по заузимању складишта.

 Милан Тепић у родној Козарској Дубици
------------------------------------------------------------------------------------------------------
 


Стеван Стојановић Мокрањац - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:49
 
 
Стеван Стојановић
 
 

Мокрањац
 


је био српски композитор и музички педагог, класик српске музике,
њена најистакнутија личност на прелазу из XIX у XX вијек.

- Умро је 28. септембра 1914. године.



 

 

27. септембра је Воздвижење Часног Крста - КРСТОВДАН

— Autor sjovicicslavuj @ 23:46
 
 27.9.2017.
 

Крстовдан је празник посвећен проналажењу Христовог Крста на месту Његовог распећа.
Историја каже да је међу првим подухватима којих се свети цар Константин Велики подухватио пошто је преузео власт над целим Римским царством, било је обнављање хришћанских светиња у Светој земљи.

Једна од највећих жеља светог цара Константина и његове мајке, свете царице Јелене, била је да пронађу Часни крст на којем је 3 века раније био распет Исус Христ.

Тешке муке царица Јелена успела је да од неког старца дозна место где се налази Часни крст - било је то место на којем је потом био изграђен Венерин храм. Царица је наредила да се то идолско светилиште сруши и да се на том месту копа.
После извесног времена копачи осетише диван мирис из земље, а недуго затим откопаше и три крста, таблицу на којој је писало "Исус Назарећанин, цар Јудејски" и клинове којима је био прикован за Крст.

Не могавши да разазнају на којем је тачно крсту био распет Христ, досете се да на мртваца чија је погребна поворка пролазила у близини положе сва три крста. Када је Часни крст дотакао тело мртваца, он је васкрсао, а Крст је однесен на Голготу.
На вест да је Часни Христов крст пронађен, слегло се мноштво народа - сви су желели да га виде, додирну и целивају. Они удаљенији су желели макар да га виде, па патријарх Макарије одлучи да подигне Крст на једно узвишење.

То прво уздизање ("воздвижење") Часног крста догодило се 326. године, а од тада је Часни крст стајао у сребрном ковчегу у Храму Христовог васкрсења који је царица Јелена потом подигла на Гологоти.

Тај дан се слави као Крстовдан, један од најзначајнијих празника у години. Обележен је црвеним словом и на тај дан се обавезно пости.





«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 ... 195 196 197  Sledeći»

Powered by blog.rs