Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 14 Januar, 2022 | read_nums (42)

 
14. јануара 1890. године рођен је
славни српски сликар
ПЕТАР ДОБРОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


-----------------------
Портрет сликареве жене из 1925. године,
Легат Музеја савремене умјетности у Београду
------------------
Мотив из Гроцке, 1941. године
------------------------------------
Коњи на цркви Светог Марка у Венецији, 
1938. година
-------------------------
Autor sjovicicslavuj | 14 Januar, 2022 | read_nums (34)


Свети Василије Велики - ВАСИЉЕВДАН

Данас је МАЛИ БОЖИЋ

Данас је Православна, српска Нова година

--------------------------------------------
Рођен у време цара Константина.

Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена.

Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом.

Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим.

У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену.

Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу.

По природи веома болешљив, поживео је свега педесет година. Свој земни живот скончао је 14. јануара 379 године, преселивши се у Царство Христово.
Autor sjovicicslavuj | 13 Januar, 2022 | read_nums (325)
 
13. јануара 2017. године
умро је естрадни умјетник
МИОДРАГ МИКИ ЈЕВРЕМОВИЋ



 
Autor sjovicicslavuj | 13 Januar, 2022 | read_nums (32)
 
13. јануара 1806. године у Вршцу je рођен
Јован СТЕРИЈА ПОПОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


На смрт једног зликовца

Шта? Тако брзо? Ни три пуна лета
Његове славе не потраја зрак
И као печурка, у калу зачета,
Прсну о густи тврда гроба мрак.

Крваве руке (биче некада људ'ма)
Многи по свету што сејаше страх,
Скрштене леже на леденим груд'ма,
Сутра да пређу у трулеж и прах.

Каква страхота! Судба судом строга,
Што казни позно, ал праштат не зна,
Ни да с' причести не даје му рока,
Нит да се каје за сва своја зла;

Већ са крвничком, тешком душом клетве
Одлази на пут, страхом обузет,
Гди многе душе, свирепства му жертве
С осветним лицем трче му на срет.

Сузе и њине поднешене муке
Змијама равно трзају му груд,
И с писком љутом, суве дижућ руке,
Прате га к трону свевишњем на суд.

Тврди, неумолим, гордник негда холи,
Сад исти пузи као последњи црв,
Клечећи дркће, и за милост моли,
Ком сладост бјеше проливати крв.

Гди му је сила? Она крута глава,
Што злобно бедни попираше свет?
Помркну сјајност, оде празна слава,
И пређе страшан, сад је паучни сплет.

Прашино светска, зашто паклу даде
Вечно блаженство за сујете сан?
Смрт твоја свету ублажава јаде,
Смрт твоја општег весеља је дан.

Всује ти сузе ласкатељи точе.
Числећи лажно твоје врлине,
Всује и гробне са натписа плоче
Траж оманут слабост светине:

Зликовца дела из спомена људи
Не може стрти лицемера труд,
И чак из гроба повест грешне буди
Строги да приме по заслуги суд.
-------------------
Споменик Јовану Стерији Поповићу у Вршцу
Autor sjovicicslavuj | 12 Januar, 2022 | read_nums (47)
 
 ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Њемачки сликар, Евалд Арндт Чеплин, један је од оснивача “Сарајевског сликарског клуба”. Од Земаљске владе био је задужен да кроз ликовне прилоге у часопису “Нада” прикаже све различитости Босне и Херцеговине и њен културни развој.

У “Сликама и успоменама” Е.А. Чеплина налазимо податке о обиласку околине Пала из 1895. године. Кроз занимљиву причу о сусрету са ловцима (ловачке приче су и тада биле неизбјежне) води нас од Равне планине до Врела Миљацке одакле се диви Градини проклете Јерине. Да ли је био успјешан ловац као што је сликар и како је гледао на прагматичност паљанских сељака крајем 19. вијека, сазнајте у његовом тексту писаном архаичним стилом тог времена.

Слике и успомене” 1895.

"Радо освјежујем своје успомене у природи, радо полазим у она мила мјештанца у околини убавог сеоцета Пале. Два три дана која онде проборавим, годе ми; онамо сам сасвим сам, нема ондје прометне везе, намјерице измакнем културној удобности и посматрам и роним у природу, која ме обухвата.

Ако величанствено шуми слап на Пливи, величанствено је и поворје Јахорине. Сједећи под Равном планином, пред својим чадором, кад се спушта прво вечерње сумрачје, а магла, вукући се из долине, застире равницу и једино силни потези Романије планине затварају обзор испремијешаним силуткама, уз све то још и онај мртви мир наоколо, што притисну брда и брежуљке, ко у царству духова, онда ми будне ко да осјећам виле у близини које шапућу: Науживај се тих љепота.

С оваквим чуствима долазим у природу, гледам је и у мислима-цртам на папиру.

Шетам се шумама и долинама, сједам којекуд, мотрим марљиве сељаке, како купе траву по ћаирима Равне планине и-цртам по папиру. Дођу људи ловци. Познају ме, поздрављају и дају ми с важним увјерењем пушку, дивно израђену пушку, у руке. А ја стојим на дочеку и у мислима-цртам по папиру.

Тако неком згодом, умјесто да стојим на дочеку, сједох у прикрајак, наоружан на ловачки, штоно веле-до зуба. Крај мене сједи шумски чувар, савија цигаретку и мудрује:

– Право да ти кажем господине, бијаше теби убити оног срндаћа. Не ваља чекати док се њему прохтједне. Тако ти и мени би са оним међедом. Сједим ти ја онамо гдје се проредила шума, гледај ти, тамо горе. Све мислим, купио бих оно земље кад би ага хтио да попусти, ама неће. А није то баш Бог зна каква земља, него примакле се године,  а мени иде мјесечно од владе 25 банки за то што чувам царску шуму, па тако мислим дало би се некако…кад оно нешто шушну, пуца грана. Какав ти је то белај, помислим, кад оно међед. Право на мене. Ништа ја-већ дочекам и сложим. Тако ти добијем 8 банки награде и још чибук од шумара.

Знам ја то и причао си ми-говорим ја њему-него у мене је такво срце да ја радије гледам дивљач по шумама, а и зашто да је бијем?

– Ја, ја-премишља онај-ко жао ти је…И оде.

Остадох сам. Са лијеве стране пукла чистина, подаље леже силни оборени пањеви што труну по старим шумама, а по њима ухватила се плијесан. Негдје кљује жуна, неко шуштање допире из шуме, човјека подилази дрхтавица и рука скоро бесвијесно ставља патрону у цијев.

Издалека чује се штектање керова. Придигнем пушку, кад опет се све утиша. Мени је најзад био свеједно хоће ли окле шта избити: вук , медвјед или срндаћ и сви ти створови ловачких сањарија-стајао сам посве задовољан у светој тишини природе и…можда баш зато, што ми би свеједно, зачу се, како нешто хода шикаром и ну: велика рогата глава избије из шумице, па остаде тако ко исклесана слушајући.

Лијепо је бијеше погледати, баш ко да је неко приковао као трофеј у грање, на осам корачаја испред мене-ловца! У руци ми пушка, у глави сликарија и-сликар савлада ловца! Упрох очи у ту изнендадну појаву шумског живота: Како се то само смјело и крјепко испопријечила поносита звјерка, ни длачица да јој дрхтне на кожи-одиста призор, да га намах таквог пренесеш на папир, као подлогу за ширу композицију. Гледајући прену ме нагао шуштај, паде ваљда какав жир из капице и тресну, а срндаћ се, док би оком тренуо, трзну, узбаци главом и заграбивши двапут, ишчезну.

Мало постојало, кад пукоше два метка и зачује се ловачки звиждук, којим се ловци позивају на окуп. Велики лијепи срндаћ лежао је мртав, опружен на земљи. Крепке тетиве попустиле и не бијаху више онако пркосно напете. Још двије хајке и пођосмо. Што стрму, што брду стигосмо на западне повијарке Равне планине, гдје извире Паљанска Миљацка.

Посједавши по камењу, обрасло маховином, стадосмо залагати свак из своје торбе и залијевасмо то бистром водом са извора. Ту је Миљацка малена, стежу је одасвуд камење и окуке. Овакав горски поток баш је ко роб у веригама. Истом 50 метара, откако изби из земље и већ је сапињу у тијесно корито.

Имаде тамо и млин и прва черхана (пила за дрво), па друга, па трећа и све јој тако ваља радити људима у корист.

Преко воде, диже се на неком врхунцу стара градина проклете Јерине, а веле јој такође Стари град.

– Видиш ли ону градину?-питам сељака кији је гледао како ја те старе рушевине прецртавам на папир.

– А што не бих видио-ушчуди се.

– Па што мислиш, гледајући овако стару градину?

– Што мислим?-погледа ме сељак-А што бих мислио? Него већ сам се ја попео горе и баш је оно добар камен и нема га таква близу моје куће, а ваљало би градити за..

Тако вам је то! Имаде у свијету занесењака и практичара, правих и кривих судова. Какав ли је ово суд о важности Градине проклете Јерине у Равној планини? “

Autor sjovicicslavuj | 11 Januar, 2022 | read_nums (217)
11. јануара 2001. године умро је српски пјесник 
БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ

++++++++++++
Autor sjovicicslavuj | 10 Januar, 2022 | read_nums (61)

 

  Љета Господњег, 10. јануара 2022

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

У овом тексту нећу писати о свјетској теми број 1, разумљиво - пандемији корона вируса која убија народе широм свијета. Готово све свјетске телевизије као и новине почињу вијести са овом опаком пошасти. 

Нема те људске психе на коју фрустрирајуће не утичу свакодневне вијести о Ковиду.

Ни наша судбина није ништа боља, али мора се даље, јер живот никога неће чекати. Прође и најрадоснији хришћански празник Рођење Господа Исуса Христа. Славило се. Не може се рећи да није. Чак су славили и они којима уопште и није било до славља. Ионако, свакодневно, на једвите јаде многи састављају крај с крајем. И без обзира на све, многи су увијек на неком почетку. А почети било шта је врло тешко. Јер, како било гдје кренути кад је полазак на пут велика неизвијесност. Та неизвијесност се огледа у свакодневној борби за голим преживљавањем.

Дакле славило се, мада су и славља већ одавно изашла ван обичајних правила, ван вјерске традиције и црквених правила. Празнична славља код нас су скоро попримила “такмичарски” карактер у надметању једних наспрам других.

 Видљиво је то на сваком кораку у потпуно раслојеном друштву, раслојеном на оне пребогате и на огроман број оних који се цијелу годину боре како да се “оправдају” пред Богом и да на какав такав начин обиљеже бар три најзначајнија вјерска празника у години, а то су породична крсна слава, затим Рођење и напокон Васкрсење нашег Спаситеља Исуса Христа.

Јуче смо, такође, прославили крсну славу Светог архиђакона Стефана и 9. јануар Дан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. За све грађане који воле Републику Српску – то је највећи празник. Био је то 30 рођендан Републике Српске. А рођендани се увијек славе и они се никад не заборављају. Датуми рођења су трајно уписани  у матичне књиге рођених, али су и трајно меморисани у памћења многих људи. Пошто је ово “колективни” рођендан Републике Српске, онда је он и рођендан свих становника и како рекох - рођендан свих оних којима је у срцу РЕПУБЛИКА СРПСКА.

У том нераскидивом слављу и обиљежавању најрадоснијег празника Рођења Исуса Христа, па Сабора Пресвете Богордице, те Светог архиђакона Стефана, односно рођендана и крсне славе РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ - добро је да се све више људи окреће духовности и нашим традиционалним вриједностима.

Суморна је чак и помисао на стално таворење и ишчекивање вјечитих обећања да ће живот бити љепши ако се нешто конкретно материјално има. Не треба подсјећати да је духовност била скоро па “убијена” у доба тоталитарног комунистичког режима. Генерације из тог времена не сносе никакву одговорност, јер је комунистичка чизма сваког појединца стискала за врат и газила је сваку слободу јавног изражавања. И сам сам био један од тих многобројних из тог времена који носим трауме тоталитаризма, јер су ме, почевши од основне школе стално погрешно учили. 

Од основне школе па надаље - учитељи су ме учили да више волим злочинца Јосипа Броза, чак скоро више него своје родитеље!

Култ наметнуте личности злочинца Броза свакоме је усађиван и примао се као цвијетни пелцер. Али тада у тим годинама нисам знао о каквом се ради злу. Но ипак, у свему томе имао сам и среће, јер сам имао дивне и побожне родитеље. А и покојни ђед је био око 40 година предсједник Црквеног одбора парохијске надлежне цркве у коју сам као дијете ишао на вјеронауку. Памтим то, али памтим и многа друга зла из неких претходних времена, мада сам тада мислио да су то времена благостања. Признајем да сам био у великој заблуди.

Дакле, духовност је била потпуно потцијењена и маргинализована. Увијек, а поготово у овим свечарским данима треба се подсјећати да нас је кроз цијелу историју вјера спашавала да опстанемо као народ. Још увијек постојимо и опстаћемо у овој земљи која је могла бити много боља и срећнија да је било више памети, поштовања, међунационалне толернције, међусобног уважавања и мудрости.

Све је то давно негдје записано. Али долазили су људи, тачније речено нељуди који су рушили све оно што је било добро, а покушавали су силом и својим лудим главама да уређују свијет онако како је то само њима одговарало. Невјера у Господа Бога учинила је многа зла и на нама је да кроз вјеровање поново се призовемо памети, моралном и честитом животу. Ако ово не будемо напокон схватили, онда сигуран сам - нема нам помоћи. Ако се будемо и даље разједињавали неће бити још много историјских прилика да саборујемо и сабиремо се у чињењу свакодневних малих добрих дјела.

Питање да ли вјерујемо или не вјерујемо у Бога, коначно је постало наша лична и приватна ствар коју никоме не треба силом наметати. Мислим да се та стална халабука око тога напокон завршила, јер никад се неће сазнати да ли су више у Бога вјеровали они који су тврдили да не вјерују или они који су говорили да вјерују.

Много зла нанијела су нам бесмислена размишљања и стална заклињања неких људи и то баш у оно у шта ни они сами нису вјеровали.

И оно најважније - нема потребе да се кунем нити да сумњам у опстанак и трајање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!

Једноставно, у то вјерујем и убијеђен сам да ће и садашња, али и будуће генерације знати да сачувају и да развијају РЕПУБЛИКУ СРПСКУ.

То нимало неће бити лако. Али, добро знамо да нам кроз цијелу историју нашег постојања никада није било лако.

Међутим, и у таквим околностима као народ смо опстајали и остајали и опстаћемо и остаћемо и даље да трајемо и да живимо.

ЖИВЈЕЛА РЕПУБЛИКА СРПСКА!

Autor sjovicicslavuj | 10 Januar, 2022 | read_nums (73)
 10. јануара 1909. године рођен је свјетски познати
и признати српски научник и академик

ПАВЛЕ САВИЋ


Спомен биста Павла Савића 
испред ОШ "Павле Савић" У Београду
Autor sjovicicslavuj | 10 Januar, 2022 | read_nums (42)
10. јануара 1891. године умро је
ЛАЗА ЛАЗАРЕВИЋ
Живио је само 40 година.


Једна од највише изговараних реченица 
или синтагми или поука 
у српском народу је дјело 
Лазе Лазаревића: 
"СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ"!

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


Гроб Лазе Лазаревића на Новом гробљу у Београду
Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2022 | read_nums (39)

  Стеван Стојановић Мокрањац 

Био је српски композитор 
и музички педагог, класик српске музике,
њена најистакнутија личност 
на прелазу из XIX у XX вијек.

Рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


Биста Стевана Мокрањца на Калемегдану
Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2022 | read_nums (49)

 
9. јануара 1589. године рођен је
ИВАН ЏИВО ГУНДУЛИЋ

Хрвати Гундулића својатају да је њихов, 
а Српска Академија наука и уметности 
каже да је био Србин!

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


 Споменик Ивану Гундулићу у Дубровнику
Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2022 | read_nums (27)

  Свети првомученик и архиђакон Стефан

  

Православна Црква, другог дана по Божићу, молитвено се сећа Светог првомученика - архиђакона Стефана. Стефан је био Јеврејин, и то припадник оног дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења.

Страдање светог Стефана збило се годину дана после силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус Христос вазнео на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано је на страницама Светог Писма Новог Завета.

Свети Стефан се назива Архиђаконом, јер је био први од седам ђакона које су свети апостоли поставили на службу око помагања сиротињи у Јерусалиму.

Како каже библијско сведочанство, Свети архиђакон Стефан био је, као и дванаест великих апостола, надахнут силом Духа Светога. Чинио је многа чудеса, помагао људима и сва та његова добра дела помињу се у Светом Писму Новог Завета. У тој првој години по страдању и Вазнесењу Христовом, Свети Стефан је огромном снагом своје вере, својих речи и дела подсећајући на речи закона и пророка Старог Завета, доказивао Јеврејима, својим сународницима, да су они заиста убили Месију, очекиваног толико векова. Због тога је међу својим ближњима имао много непријатеља, али их је увек побеђивао своји јасним и истинитим речима. Како нису могли другачије спречити његово проповедање, прибегли су, уз помоћ лажних сведока, клевети да је хулио на Бога и Мојсија, баш као што се збило и са Исусом Христом. Тако су народне духовне стрешине против Светог Стефана побуниле народ. Као и Христа, Стефана су лажно оптужили и ухапсили. После хапшења, уследило је суђење.

На суђењу Свети Стефан је одлучно и разложно побијао једну по једну клевету лажних сведока. Изложио је, јасно и са великим поштовањем, целу историју Израиља од Аврама, који је први добио обећање о доласку Месије до Мојсија, о којем је говорио са великим страхопоштовањем и уважавањем. Но, истина о Месији још више је разгневила свештеничке и народне полаваре. У том узаврелом тренутку, Архиђакон Стефан погледа у небо и то што је угледао објави свима присутнима: „Ево, видим небеса отворена и сина човечјег где стоји с десне стране Бога." То је разјарило све његове судије те Архиђакона Стефана изведоше из града и убише камењем.

Међу присутним мучитељима био је и Стефанов рођак Савле, који је касније, искрено се покајавши, спознао истину о Господу Исусу Христу, примио његово учење и свето крштење, и остатак земаљског живота провео проповедајући, као апостол Павле, јеванђељску истину, ширећи Христову реч и оснивајући црквене заједнице.

А тога дана, када су Јевреји каменовали архиђакона Стефана, стајала је подалеко, на једној узвишици Пресвета Богородица, са светим Јованом Богословом, гледајући мучеништво овог првог мученика за истину њеног Сина и молећи се усрдно Богу за његову душу.


Последњеречи светог архиђакона Стефана су биле: „Господе, не урачунај им грех овај".

 

Самим пример мучеништва и безпоговорног страдања, архиђакон Стефан је дао и, дан данас, даје пример свим хришћанима. Његов пример најбоље објашњава речи да је „крв мученика семе Цркве".

Мошти светог првомученика Стефана су пронађене близу Јерусалима 415. године Господње.

Autor sjovicicslavuj | 8 Januar, 2022 | read_nums (302)

 9. јануар 1992. - 2022. година

Прошло је 30. година од званичног проглашења 
Републике под тадашњим именом 
- Република Српска Босна и Херцеговина.

Од тада па до данас кратко је вријеме да би се могле сложити све коцкице у мозаик стварања и трајања Републике Српске. Но, да покушам на бази чињеница и као свједок са лица мјеста да кажем неколико кључних ствари које су претходиле стварању Републике Српске.

Први вишестраначки избори у БиХ одржани су 18. новембра 1990. године. На власт су дошле три националне странке – /Муслимана СДА, Хрвата ХДЗ и Срба СДС.

У Парламенту БиХ постојала су два дома (вијећа) – Вијеће народа и Дом грађана. Дом грађана је бројао 130 посланика и они су бирани на директним изборима. Вијеће општина (народа) је бројало 110 делегата које су бирали ентитети. Дакле скупштина БиХ је укупно бројала 240 посланика и делегата.

Од конституисања парламента па до његовог распада одржано је 10 заједничких сјеница. Због сепаратистичких тенденција и незаустављивог разбијања тадашње СФР Југославије тај талас је преко Словеније и Хрватске стигао и у БиХ.

Сви системи власти у БиХ су се распадали и распршивали као мјехур од сапунице. Постојала су два дијаметрално супротна концепта за рјешавање будућег статуса БиХ: један муслиманско-хрватски и на другој страни српски. Муслиманско-хрватски концепт је био да се БиХ издвоји из састава тадашње СФР Југославије и да прогласи своју самосталност, док је интерес Срба у БиХ био да Босна и Херцеговина остане у саставу Југославије.

А шта је претходило стварању данашње Републике Српске. Желим да подсјетим на плебисцит српског народа који је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.

На тај историјски плебисцит Срба /референдум/ скоро сви су заборавили. Међутим, плебисцит је био одговор на већ дефинисани датум одржавања муслиманско-хрватског референдума о издвајању БиХ из уставног и територијалног устројства тадашње СФР Југославије.

Срби су за плебисцит дефинисали питање:

"Да ли желе да остану у заједничкој југословенској држави која укључује Србију, Црну Гору, аутономну српску област Книнску Крајину и области Славоније, Барање и западног Срема, те све оне који желе да остану у таквој држави".

Изјашњавање Срба је показало да је огромна већина изашла на плебисцит и изјаснила се за останак у тадашњој Југославији. То је уједно била и политичка подлога и одлука за стварање Републике под именом - Република Српска Босна и Херцеговина.

Република Српска Босна и Херцеговина је званично проглашена на Свечаној сједници 9. јануара 1992. године, што је и званичан датум настанка РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.

На нелегалном муслиманско-хрватском референдуму одржаном 29. фебруара /преступна година/ и 1. марта 1992. године, Муслимани и Хрвати без учешћа Срба су донијели нелегалну одлуку /без двотрећинске већине/ о издвајању БиХ из састава тадашње Југославије.

Удружени и свезаних застава Муслимани и Хрвати су на противуставан начин извршили акт сецесије и уз помоћ једног дијела тзв. међународне заједнице су издвојили БиХ из тадашње СФР Југославије.

Српски представници у заједничким институцијама БиХ су покушавали на све легитимне начине да задрже БиХ у саставу тадашње Југославије, али нису успјели. Касније ће се испоставити да то и није било могуће.

Знајући све то, након 14. октобра 1991. године и дефинитивног распада Парламента БиХ и подјеле на два блока: муслиманско-хрватски и на српски - српски представници су тражили могућа рјешења за опстанак српског народа на просторима БиХ.

Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина је основана 24. октобра 1991. године као Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини.

На првој сједници одржаној у Плавој сали у згради Скупштине БиХ у Сарајеву, расписан је плебисцит и усвојена „Декларација о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији“. Референдум на коме су се Срби изјаснили о останку у Југославији је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.

Извјештај са Прве оснивачке скупштине:

ЛИНК: Свједок са лица мјеста ... 
24. октобра 1991. године - створена је 
Република Српска Босна и Херцеговина, 
која је 9. јануара 1992. године и свечано проглашена

У складу са опште прихваћеним и прокламованим људским правима и успостављеним међународно-правним принципима као и начелима и правилима уставног поретка, Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине 9. јануара 1992. у Сарајеву. Свечана сједница је одржана у Хотелу "Холидеј ин".

Недуго касније, Уставом који је донесен 28. фебруара 1992. правну моћ и правну сигурност, легалитет и легитимитет обезбиједила је Република Српска Босна и Херцеговина. Тада је на основу резултата „Новембарског референдума“ Република Српска проглашена за федералну јединицу у саставу Савезне Републике Југославије.

НАПОМЕНА: 

О тим догађајима, као и о разлозима за избијање грађанског рата у БиХ много шире сам написао у својој књизи – „Силос" и у многобројним текстовима за разне новине и портале. Један од тих текстова је и на линку: 

ЛИНК: SLIČNOSTI I RAZLIKE 
SADAŠNJE POLITIČKE SITUACIJE 

U REPUBLICI SRPSKOJ SA ONOM 
OD PRIJE JEDNE DECENIJE 

U BOSNI I HERCEGOVINI

Писао сам о историјату настанка Републике Српске и о избијању грађанског рата у Босни и Херцеговини. Писао сам само о оним стварима и догађајима којима сам лично присуствовао. Никад нисам писао и описивао неке догађаје како то данас раде вајни и такозвани експерти опште праксе и аналитичари који са временске и просторне дистанце просипају "памет" и казују своја виђења и доживљаје стварности у којој никада нису учествовали, нити су на тим мјестима били присутни.

РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
СЕ НИЈЕ МОГАО ИЗБЈЕЋИ!

Дакле, 9. јануара 1992. године одржана је Свечана сједница српских посланика (72 из СДС-а, два из СПО-а /Странка Вука Драшковића/ и четири посланика из Реформских снага /Странка Анте Марковића/. Као гости на тој сједници били су и предсједници општина из реда српског народа, те предсједници општинских одбора СДС-а и друге званице.

Свечана сједница је одржана у великој сали у Хотелу "Холидеј ин". У то вријеме као инспектор Државне безбједности био сам задужен за безбједност српских посланика и министара у Парламенту и Влади Босне и Херцеговине. 

Сједница је заказана за 11,00 часова. 

У екипи задуженој за безбједност присутних и безбједно одржавање сједнице били су српски представници у тадашњој Државној безбједности БиХ - Драган Деведлака, Неђо Влашки, Горан Радовић и моја маленкост.

Остали Срби запослени на високим позицијама у тадашњем Министарству унутрашњих послова и Државној безбједности БиХ нису смјели или нису хтјели да нам помогну. 

Нису хтјели да их којим случајем не би видјели муслимански инспектори и обавјештајци који су такође покривали објекат хотела и визуелно камерама са удаљености и сакривени снимали долазак званичника на сједницу.

Многе чињенице и детаљи са те, сада већ историјске сједнице су остали записани. Овим освртом бар у фрагментима желим да подсјетим све оне који уопште не знају како је настала данашња Република Српска. Дакле, тог 9. јануара на Светог архиђакона Стефана у Сарајеву је рођена и створена - Република Српска Босна и Херцеговина. То је био званичан назив тада створене Републике. Касније ће она добити садашње име - РЕПУБЛИКА СРПСКА.

Да кажем и то да су у Радном предсједништву свечане сједнице сједили: тадашњи чланови Предсједништва БиХ:
Др Биљана Плавшић и др Никола Кољевић, те предсједник Извршног одбора СДС-а и министар у Влади БиХ Велибор Остојић, затим предсједник Клуба СДС-ових посланика у парламенту БиХ др Војислав Максимовић, те предсједник Вијећа општина БиХ Петко Чанчар, као и предсједник Скупштине БиХ Момчило Крајишник који је и предсједавао Свечаном сједницом. 

У Радном предсједништву био је и предсједник СДС-а др Радован Караџић.

Тако је почело и тако се одржало 
свечано проглашење и стварање 
Републике Српске.


   ЖИВЈЕЛА ТРАЈНО
 РЕПУБЛИКО СРПСКА!
НАПОМЕНА: 
О проблемима и безбједносним аспектима 
који су пратили организацију, 
одржавање и безбједан повратак учесника 
са Свечане сједнице 
- овом приликом нећу говорити!
Autor sjovicicslavuj | 8 Januar, 2022 | read_nums (39)
 
 Другог дана празника Рождества Господа 
и Спаса нашег Исуса Христа, 8. јануара, 
Православна Црква порославља 
и Сабор Пресвете Богородице.


Мир Божји - Христос се роди!


Данас, Црква Христова одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која је родила Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Њеним Сабором се назива овај празник зато што се данас сабирају сви верни, да прославе Њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у Њену част.

Цела природа и сва твар поклонила се Христовом рођењу, а први од људи, који су му пришли, били су пастири. Чувајући стражу код стада својих, изненадили су се појавом анђела и славом Господњом, која их је обасјала. И гле, небески благовесник им рече: „Не бојте се, јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас, у граду Давидову, роди Спаситељ, који је Христос Господ".

И одједном се појавило мноштво анђела који хваљаху Бога најлепшом песмом која се икада чула: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!" Изненађени и уплашени пастири, су одлучили да пођу до Витлејема и виде шта се догодило. „Хајдемо до Витлејема да видимо тај догађај о коме нас је Господ обавестио." Када су стигли, угледали су дете где лежи у јаслама и поклонили му се.


Овај сусрет са Христом, oзначио је преокрет у њиховом животу. Новим ритмом закуцала су њихова срца и неискуственом топлином загрејале су се и обрадовале њихове душе. „И пастири се вратише славећи и хвалећи Бога за све што су чули и видели како је било речено."

Други пак који су се поклонили Новорођеном Христу, били су учени и славни мудраци са Истока. Ови „звездочитачи" посматрали су небеска тела и угледали нову, Месијину звезду, коју су пророци наговештавали. Одмах су пошли Новорођеноме да му се поклоне. "И гле, звезда коју видеше на истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде над местом где беше дете" Угледавши Христа, поклонили су му се као Богу и даривали га: златом, тамјаном и смирном.

Мудраци, дакле, нису хтели да се врате истим путем и сретну са Иродом, који је хтео погубити Богомладенца, већ су, како сведочи Свето Јеванђеље, у своју земљу отишли другим путем и на тај начин омели Иродове зле намере. Али они су променили не само пут већ и начин живота. Ова њихова духовна промена била је истинита поука и порука свима, па и нама данас - да сви који се одлуче да пођу Христу и да му се поклоне, одлазе даље кроз свој живот другим, лепшим, бољим, истинитијим, и безбеднијим путем, од онога којим су Му дошли.

 Одлазе преображени, препорођени, покајани. Једном речју, бивају нови људи.
Зато и ми пођимо у сусрет Христу и поклонимо му дарове свога срца: веру, наду и љубав, а Он ће их преобразити и умножити у нама. Веру ће учинити још чвршћом, наду поузданијом, а љубав искренијом, чистијом и плодотворнијом. Ако овако поступимо, онда ћемо и ми, попут пастира и мудраца, као и свих других који су се Господу поклонили, осетити радост овог сусрета, срећу и лепоту коју нам нико и никад неће моћи узети. Јер Он, живи и истинити Бог, биће са нама.

Христос, Син Божији, Цар љубави, оваплотио се да својом већном младошћу подмлади свет, да својом неизмерном љубављу загреје хладна срца, да пламеном Светог Јеванђеља осветли наш род и да својим речима спали царство Сатане, оца лажи, и сваког зла на земљи.

Рођењем Твојим, Христе Боже наш, засија свету светлост разума, у којој, они који се звездама клањаху, од звезде научени беху да се поклоне Теби - Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока; Господе, слава Ти!

Autor sjovicicslavuj | 7 Januar, 2022 | read_nums (312)
 
 7. јануара 1943. године
умро је један од највећих 
свјетских научника
свих времена

Славни СРБИН

НИКОЛА ТЕСЛА

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦЕ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ

+++++++
Autor sjovicicslavuj | 7 Januar, 2022 | read_nums (51)

 
МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Према Јеванђељу, Исус Христос је рођен тачно у поноћ, када се најсјајнија звијезда која се кретала од Истока према Западу зауставила изнад пећине крај Витлејема.

Као датум Христовог рођења, 25. децембар, уведен је у четвртом вијеку, у вријеме цара Аркадија. Овај датум се и данас поштује, с тим што се он, према јулијанском календару, поклапа са грегоријанским 7. јануаром, па православне цркве које поштују јулијанско вријеме тог дана славе празник рођења Исуса Христа.

На Божић хришћанске цркве славе долазак Спаситеља, који је дошао међу људе да им укаже на вриједности вјере у љубав, да их измири са Богом кога су се одрекли починивши први гријех.

У пећини у Витлејему Марија је у сламу повила новорођеног спаситеља и поклонила му се као Богу.

"У исто вријеме, над земљом израелском појави се велика сјајна звијезда која бјеше необична стога што се није кретала од истока ка западу, већ се кретала према југу, а не бјеше на висини као све звијезде већ у висини птичијег лета", пише у Јеванђељу.

Звијезду су четрдесет дана пратили тројица мудраца, Гашпар, Балтазар и Мелкиор, и стигавши у Јерусалим, у Витлејемској пећини, над којом се зауставила звијезда, поклонили се дјетету "као цару над царевима и даривали га златом, а потом тамјаном као Бога и смирном као првосвештеника и учитеља".

Цар Ирод је, у страху за свој пријесто, наредио да се у Витлејему побију сва мушка дјеца до двије године, надајући се да ће међу њима бити и новорођени Исус. Према Јеванђељу убијено је 14.000 дјеце, али је света породица пребјегла у Мисир у Египту, гдје је живјела до Иродове смрти.

Слављење на Божић

На Божић у кућу први долази положајник /полазник/. Његова прва дужност је да пожели срећу, здравље и напредак домаћиновом дому.

Божић је увијек мрсни дан, коме је претходио четрдесетодневни божићни пост. На свечаној божићној трпези, најважнија је чесница, погача умјешена од пшеничног брашна без квасца.

У чесницу се ставља златан или сребрни новчић. Чесница се за ручком искључиво ломи рукама, не сече се ножем. Онај ко у свом парчету пронађе новчић, према веровању, имаће среће у наредној години. Обичај је да се на трпези нађе и божићна печеница.

Српска православна црква и њени вјерници Божић славе три дана, који су у њеном богослужбеном календару обељежени црвеним словом.

Други дан Божића је Сабор пресвете Богородице који црква посвећује Богомајци у знак захвалности што је родила Спаситеља, док се трећег дана слави свети архиђакон Стефан.

Поред Српске православне цркве, Божић 7. јануара прослављају Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти, који као свој богослужбени поштују јулијански календар.

У вези са Божићем код Срба постоје бројни, али у понечему и различити обичаји. Међутим, поздрављање за овај празник је свугде исто:

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Autor sjovicicslavuj | 6 Januar, 2022 | read_nums (288)
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Из наше славне српске прошлости


Данас се много тога промијенило, нажалост. 
Срби су данас маргинализована мањина у Црној Гори


Mоjковачка битка, одиграна пре тачно 106. година, 
представља је и "доказ да Давид може побиједити Голиjата"

Значаj велике Mоjковачке битке, одигране на Бадњи дан и Божић, огледа се у томе што jе мала црногорска воjска успјела да заустави вишеструко моћниjег неприjатеља и омогући братскоj српскоj воjсци да се повуче до албанског приморjа, сачека савезничке бродове и спас на Kрфу и Бизерти, да касниjе пробиjе Солунски фронт и дође до Kаjмакчалана, капиjе своjе отаџбине.

О значаjу и последицама Mоjковачке битке наjбоље говоре речи владике Николаjа Велимировића:

"Да не беше оног крвавог Божића на Mоjковцу, не би било ни нашег васкрсења на Kаjмакчалану".

У саставу црногорске Санџачке војске налазиле су се и три српске батерије. Оне су још на Дрини придодате војсци сердара Јанка Вукотића. Храброшћу своје посаде и командира капетана Драгољуба Младеновића, те батерије су се прославиле и остале у сјећању сваког војника.

"НЕМОЈТЕ се бојати јунаци, ако буду крвави бадњаци."

Тако је Јанко Вукотић, прије тачно 106. година, храбрио своје соколове, који су у избушеним капутима и опанцима задржали аустријске окупаторе.

         Сердар Јанко Вукотић

Српски артиљерци, знатно вичнији од црногорских у руковању топовима, посебно лаким француским "дебанжовцима", на заједничким положајима користили су свако затишје да црногорским тобџијама пренесу своје знање.

 Уочи Mоjковачке битке воjницима је фалило свега, осим високог морала коjи jе био и пресудан у тоj бици.

И данас, након сто и шест година од Mоjковачке битке, подијељена су мишљења о томе да ли jе црногорска воjска узалуд гинула, како тврде поjедини псеудо црногорски историчари или jе то била jедна славна епопеjа чиjе су жртве вриједне сваког поштовања.

Наjвећи значаj Mоjковачке битке огледа се у томе што jе слаба и малоброjна црногорска воjска спријечила аустроугарске воjнике да пресијеку повлачење српске воjске преко албанских планина. 

Mоjковачка битка и Први свјетски рат уопште су докази да и слабиjи може да побиједи jачег, да и слабиjа воjска може да се бори против jаче. Срби су у Првом свјетском рату ратовали против вишеструко jачих противника и побиједили су иако против њих нису радили само њихови неприjатељи већ и њихови савезници. 

106. годишњицу Mоjковачке битке обиљежавају  

Срби у Црноj Гори, у Републици Српскоj и у Србиjи

Црногорци и режим Мила Ђукановића се одриче славне прошлости и покушава да учини оно што је немогуће - покушава да избрише историјске чињенице и да препарира прошлост што се граничи са незапамћеним лудилом.

Autor sjovicicslavuj | 6 Januar, 2022 | read_nums (50)

СликаСрпска православна црква прославиће данас Бадњи дан, припремајући се за најрадоснији хришћански празник Рођење Исуса Христа - Божић.

Службама бденија и паљењем бадњака у православним храмовима најављује се Рођење Спаситеља чији се долазак на свијет слави као почетак новог времена и као најрадоснији догађај за хришћанство.

У православне домове се на тај дан уноси бадњак, коме је Црква дала посебан смисао. На тај дан ујутро најстарији мушки укућанин усијече храстово или церово дрво - бадњак, који треба одсјећи са три ударца тако да падне на исток.
Бадњак представља симбол дрвета које су, како каже предање, пастири донијели Јосифу и Марији да заложе ватру и загрију пећину у којој је рођен Исус.

Бадњак се пали уочи празника и гори до Божића када се објављује радост Христовог Рођења. Догоријевање бадњака симбол је растанка са старим вјеровањима и прихватање нове свјетлости која долази са вјером у Новорођеног Христа.

Сви обичаји имају смисао хришћанског заједништва, па се сматра да се људи окупљени око бадњака загријавају љубављу и слогом, а његову свјетлост уносе у мрак незнања и празновјерја. Највише народних обичаја код Срба везује се за Бадњи дан и Божић којима се дочарава догађај Рођења у Витлејему.

Уочи Божића сламом се посипа под и домови се претварају у Витлејемску пећину у којој је рођен Богомладенац Исус који је повијен у сламу и којем су се најприје поклонили пастири. У сеоским кућама слама лежи и по три дана док се у градовима у домове уноси свежањ сламе која се поставља уз бадњак.

Постоји обичај да се куће посипају житом и низ других ритуала којима се даје хришћански смисао, јер је Христос дошао да људе зближи и нахрани и напоји својом науком и љубављу. "Ко је гладан нека дође к мени ја ћу га нахранити и које жедан нека дође к мени да пије воде живе", записано је у Јеванђељу Христовом.

На Бадњи дан се пече божићна печеница, припремљена претходног дана, на Туциндан. У православним кућама Бадње вече је породични празник када се укућани окупљају око обавезно посне трпезе - посна јела, риба, суве шљиве, ораси...

Божић је увијек први мрсни дан, ма у који дан пао, и дан када се црквама причешћују они који су поштовали правила Божићног поста.

Бадњи дан и Бадње вече 6. јануара славе све православне цркве и вјерници који поштују Јулијански календар - Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света Гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти.

Autor sjovicicslavuj | 5 Januar, 2022 | read_nums (52)

Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2021. године

ПОРФИРИЈЕ

по милости Божјој

православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Слава на висини Богу и на земљи мир,
међу људима добра воља“ (Лк 2, 14)

Драга наша децо духовна,

Знамо да је рођење Витлејемског Богомладенца средиште историје света и да се на спасењу рода људског у Господу Исусу Христу заснива хришћански венац вредности. Рођење Богочовека надилази и само стварање света, јер је човек доласком Божје Светлости у свет, под сводовима скровите пећине крај Божјег града Јерусалима, обасјан могућношћу вечнога живота. У Светлости која је засветлела у тами и коју тама није обузела (Јн 1, 5) процвале су хришћанска култура и цивилизација. Нови Адам заменио је старога како би Дух Свети кроз Њега обновио свеколику творевину. „Ко је у Христу, нова је твар”, кличе Апостол Павле, „старо прође, гле, све ново постаде!” (2 Koр 5, 17). У том духу Јеванђелист Јован нам благовести да је све постало кроз Логоса Божјег (Јн 1, 1-3) који је узео на Себе људску природу и тако обновио заједницу Бога и човека, учинивши да завет у њеном средишту постане вечан.

Љубав је, браћо и сестре, исконски покретач свих догађаја у историји спасења, а поготову у доласку Божића, малог Бога у свет, тако да ми лепоту и снагу данашњег Празника можемо само чистом љубављу доживети. Покренут љубављу, Бог је створио свет и човека. Он је, њоме вођен, сишао међу нас, учинивши да човечанско у своја недра прими божанско, као и да нетварно у себе привије пропадљиво. У свеколикој мудрости Светих Отаца Цркве издваја се средишња нит о томе да је Син Божји постао један од нас како бисмо ми благодаћу постали оно што је Он. Љубав Божја учинила је да створени свет у Богочовеку Христу не буде надвладан ни разорен божанском силом, него да идући уским путем Господњег смирења буде исцељен и спасен. Зато је у данашњој празничној радости важно да схватимо да нас рађање Богочовека у скромној витлејемској пећини позива на праву љубав, прожету искреним осећајем братства међу људима. Одатле и празнична радост треба да буде храњена племенитошћу нашег хришћанског сведочанства, љубављу која је вођена старањем о другима, а не себичним илузијама заједништва које глобална култура, нарочито у ове празничне дане, користи у комерцијалне сврхе, не доносећи тиме прави мир и сушту радост. Приђимо, дакле, једни другима пролазећи кроз смирење витлејемске пећине и осетимо да се Син Божји родио не би ли нам показао да смо потребни једни другима, Бог човеку и човек Богу, пријатељ пријатељу и род роду, свако свакоме, јер једни без других не можемо! Не оптерећујмо се питањем ко нам је све ближњи, него се уместо процене онога шта нама други чине запитајмо коме смо ми ближњи и шта за друге ми чинимо. Будимо, дакле, ближњи свакоме на кога смо упућени по мери љубави Христове.

Заживи ли ово начело љубави у нама, ми ћемо у свету који дубоко вапи за љубављу зачети клицу спасења и однеговати је. Праве и вечне љубави нема без Христа Спаса у коме су се среле и вечно сјединиле Божја љубав према човеку и човекова љубав према Богу. Мисао Светог Јустина Ћелијског да једино љубав мирише на бесмртност, јер мирише на Бога одјекује јеванђелском снагом. Она нас поучава могућности богопознања и вечног живота у љубави Христовој. Запоставимо ли у себи љубав Христову, падамо у трагичан безизлаз, а обнављамо ли је трудом и благодаћу, успињемо се ка пуноћи живота. У њој је извор духовне радости и источник непоколебиве моралне храбрости у тешким животним искушењима.

То је од давнина познато нашем народу, који у ове радосне дане оживљава обичај мирбожења. У породици и суседству, међу сродницима и на радном месту, свуда где се налазимо, измирење са Богом и ближњима прати исконски поздрав – Мир Божји, Христос се роди! Тиме се међу нама дивно пројављује библијско пророчанство великог Исаије: „Јер нам се роди дете, син нам се даде… и име ће му бити: дивни, саветник, Бог силни, отац вечни, кнез мирни” (Ис 9, 6). Помолимо се зато у ове благословене дане Господу и Цару мира (Јев 7, 2) да угаси непријатељства међу народима, да спасе људе широм васељене и да нам свима буде милостив и човекољубив како бисмо се показали достојним наших предака по телу и духу, достојним благослова обећаног нам од древних пророка и датог нам у Богочовеку Христу.

И док се наши погледи у ове празничне дане молитвено срећу, у нашим срцима тиња осећај да нам радост није потпуна. Рођење Христа Спаса славимо у свету испуњеном страхом и немирима, атмосфером неразумевања, неповерења и нетрпељивости, све до искључивости проистекле из узнапредовале културе себичности и представљања индивидуализма; у суштини врхунских вредности глобалног потрошачког менталитета. Поред тога, у свету сталних промена, у којем се једино не одступа од страха за губитком животне сигурности, данашњем човеку као да суштински не помажу ни достигнућа у медицини, индустрији и технологији. Чини се да људско друштво у основи више није исто, јер научно–технички доприноси под утицајем информационих технологија теже да промене начин општења међу људима повећавајући њихову отуђеност и усамљеност. Довољно је осетити несигурност код лечења основних болести, па да страх добије крајњи егзистенцијални вид.

Све то говори о атмосфери коју је заиста пророчки описао наш нобеловац Иво Андрић рекавши да стварна и највећа опасност није у опасностима које нам заиста прете, него у страху који је у нама. Богомладенац Христос изгони тај страх из нас, о чему сведочи Његов љубљени ученик Јован: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1 Јн 4, 18). А пре Апостола љубави, у Старом Завету записана је порука која обједињује многе друге: „Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје” (Ис 41, 10). Стога одговор на стање које нас данас тишти треба тражити у речима које је Господ Христос упутио ученицима пред Своје страдање: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет” (Јн 16, 33). Радујмо се, стога, браћо и сестре, јер нам у Божићу долази Победник! Отклонимо сенку страха упркос тешкоћама и са чврстом вером у Бога прославимо рођење Богочовека, чије нас новозаветно име Емануил крепи моћним дословним значењем његовим – са нама је Бог (Ис 7, 14).

У празничној радости Божићног дана, са нарочитом пастирском бригом и одговорношћу упућујемо очинске поздраве и молитве за наше сестре и браћу у отаџбини и расејању, где год да живе православни Срби, а посебно онима на Косову и Метохији, нашој духовној и националној колевци. Ми им поручујемо да знамо за њихова искушења која још увек трају, али да је њихова Мајка Црква све досад била уз њих и да ће увек бити. Данас смо духовно и молитвено са свима вама на свакоме месту вашега живљења. Сваки православни дом постаје мали Витлејем у којем нас прожима смисао бадњака и топлина сламе, у којем заједно певамо узвишену песму: „Рођење твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу разума…”

Божић данас са изузетним поштовањем и захвалношћу честитамо свим лекарима и здравственим радницима, за које узносимо молитве Богомладенцу Христу! Молимо се и за болне да што пре оздраве и да зараза која је напала свет прође! Молимо се и да ми, православни хришћани, више не страхујемо за своје животе и да не устукнемо пред опасностима које собом носи болест изазвана ширењем вируса, него да имамо чврсто поверење у Бога, истинског Лекара душа и тела наших, као и да нас осећај страха, подстакнут препоручиваном „социјалном дистанцом”, не омете у чињењу онога што је на корист наших ближњих и заједнице којој припадамо у сваком погледу: духовном, породичном, пословном... За нас православне хришћане трајно важи поука: „Видео си лице брата свога, видео си Бога свога”. Она је скована вековним испитивањем наше боголике природе, увек окренуте општењу са Богом, браћом и сестрама, и са свеколиком природом. Црква стога позива да се за време трајања пандемије сви придржавају разумних мера и препорука влада и других надлежних институција у државама и областима у којима живи наш народ, али исто тако она подсећа све и свакога на избегавање искључивости и поштовање људске слободе као најузвишенијег и највреднијег Божјег дара данога човеку. Имајући на уму позив Апостола Павла: „Стојте, дакле, чврсто у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити” (Гал 5, 1), останимо слободни, али ништа мање одговорни, чувајући и друге и себе.

Суочавајући се тако са глобалном претњом од вируса корона, најпре схватимо да је човек створен да у овоме свету делује као једини прави чинилац стабилности и опстанка. У зависности од употребе своје слободне воље може бити и једини реметилачки чинилац, једини прави вирус. Својом интервенцијом у људску природу и насиљем над творевином у целини човек ремети величанствени склад свега што је Бог створио. У том смислу, вирус корона, као и сваки други вирус, само је одраз несагледиво дубљег проблема. Према томе он је, поред осталог, израз педагошке опомене човеку да се врати заповестима Божјим, јер када се од природе отима и када се не живи у сагласју са поретком који је Бог установио, она престаје да бива нашим мирољубивим стаништем. Она дуго памти и трпи неправду, али пре или касније узвраћа ударцима. Природу, дакле, морамо поштовати, неговати и чувати као највреднији дар Божји.

Смисао Божића састоји се управо у томе да нам је Богомладенац Христос у догађају Свога чудесног рођења једном за свагда пружио могућност исцељења од нашег деловања налик вирусу и опет јединствену могућност исцељења нашег односа са Богом, творевином и људима. Будимо зато трезвени у вези са тим, ослушкујући шта нам у светлости Празника говоре стихови великог светитеља и црквеног песника Јована Дамаскина: „Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем даре доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на анђеле, хвалу му одајмо: Слава на висини Богу, а на земљи мир!”

Срећан вам и Богом благословен овај дан у који нам се роди Спас и Избавитељ Христос Господ! Са овим жељама и молитвама Богомладенцу Христу Ми вам као целом саборном црквеном телу и опет као појединцима желимо свако истинско добро у Новој 2022. години.

Зато вас све поздрављамо радосним Божићним поздравом:

Мир Божји – Христос се роди!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2021. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки
и Патријарх српски 
ПОРФИРИЈЕ
Митрополит дабробосански 
ХРИЗОСТОМ
Митрополит црногорско-приморски 
ЈОАНИКИЈЕ
Епископ шабачки 
ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски 
ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки 
ЈЕФРЕМ
Епископ будимски 
ЛУКИЈАН
Епископ банатски 
НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички 
ЛОНГИН
Епископ канадски 
МИТРОФАН
Епископ бачки 
ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски 
ДОСИТЕЈ
Епископ жички 
ЈУСТИН
Епископ врањски 
ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски 
ЈОВАН
Епископ браничевски 
ИГЊАТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански 
ФОТИЈЕ
Епископ милешевски 
АТАНАСИЈЕ
Епископ диселдорфски и немачки 
ГРИГОРИЈЕ
Епископ рашко-призренски 
ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички 
МАКСИМ
Епископ горњокарловачки 
ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички 
ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки 
ДАВИД
Епископ славонски 
ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски 
АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки 
СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки 
ИЛАРИОН
Епископ нишки 
АРСЕНИЈЕ
Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички 
КИРИЛО
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске 
СИЛУАН
Епископ далматински 
НИКОДИМ
Епископ осечкопољски и барањски 
ХЕРУВИМ
Епископ ваљевски 
ИСИХИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки 
МЕТОДИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки 
ДИМИТРИЈЕ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ ремезијански 
СТЕФАН
Викарни Епископ топлички 
ЈЕРОТЕЈ
Викарни Епископ хвостански 
ЈУСТИН
Викарни Епископ мохачки 
ДАМАСКИН
Викарни Епископ марчански 
САВА
Викарни Епископ хумски 
ЈОВАН

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски 
ЈОАКИМ
Епископ брегалнички 
МАРКО
Викарни Епископ стобијски 
ДАВИД

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 ... 351 352 353  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva