Slavko Jovičić

Да се не заборави! На данашњи дан, 7. августа, прије 19 година у центру Пала убијен је легендарни командант елитне јединице Српске војске - "Бели вукови" и мој пријатељ СРЂАН КНЕЖЕВИЋ

— Autor sjovicicslavuj @ 08:52
 
ВЈЕЧНА ТИ СЛАВА И ХВАЛА
СРПСКИ ЈУНАЧЕ -"БЕЛИ ВУЧЕ"
И МОЈ ПРИЈАТЕЉУ!


ЛЕГЕНДАРНИ КОМАНДАНТ
"БЕЛИХ ВУКОВА"
 
СРЂАН КНЕЖЕВИЋ
 

 
На данашњи дан, 7. августа, прије 19 година, у центру Пала злочиначки је убијен  легендарни ратни командант Специјалне јединице Војске Републике Српске "Бели вукови" и замјеник начелника Центра јавне безбједности Српско Сарајево Срђан Кнежевић.

Убиствово легендарног команданта Срђана Кнежевића и 19 година послије остало је нерасвијетљено и велике мистерија.

Остаје питање - зашто се о наредбодавцима и извршиоцима злочина почињеног на Команданта "Белих вукова" који је убијен  7. августа 1998. године на паркингу код свог стана на Палама и данас ћути.

Предмет Срђана Кнежевића 2006. године изует је из Окружног тужилаштва у Источном Сарајеву и предат Тужилаштву БиХ. Гдје је тренутно спис није познато, али је сигурно да су надлежне правосудне институције у овом, као и у многим неразјашњеним случајевима послије ратних убистава потпуно заказале. 
 
 

БРАВО СРПЧАД! Србија шампион Европе у кошарци.

— Autor sjovicicslavuj @ 22:50

Јуниорска кошаркашка репрезентација 
Србије 

узраста до 18. година је првак Европе!

 
 "Орлићи" Владе Јовановића су у финалу шампионата 
савладали селекцију Шпаније 
Србија  Шпанија 74:62 (11:18, 17:11, 21:11, 25:22)

Момци за понос су: 
Никола Мишковић, Балша Копривица, Стефан Момиров, 
Алекса Ускоковић, Вук Вуликић, Филип Петрушев, 
Андрија Марјановић, Тадија Тадић, Данило Петровић, 
Марко Пецарски, Марко Шаренац и Алекса Матић.
 



СРПКИЊАМА бронзана медаља на Свјетском Гран Прију у Нанђингу у Кини

— Autor sjovicicslavuj @ 11:08
 
Женска одбојкашка репрезентација 
 
 
Србије
 
 
освојила је бронзану медаљу на Гран прију,
пошто је побиједила олимпијске шампионке, 
домаћина Кину са 
3:1 (25:22, 20:25, 25:23, 25:21)


 
 
 

Да се не заборави! ... Шта су за нас Србе Пребиловци ... ПРЕБИЛОВЦИ 1991. године ... Трајни трагови у мојој души и сјећању ...

— Autor sjovicicslavuj @ 07:48
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

4. август 1991. године. Сунце упекло. Пржи. Све "гори". Неколико дана прије светог догађаја правимо план дочека Његове светости патријарха Павла у мученичко мјесто страдања Срба у Пребиловцима. 

У неколико наврата се договарам са Мирославом Радовановићем, тадашњим портпаролом Српске демократске странке и министром за културу и образовање у Скупштини Града Сарајева. Разговарамо о програму и протоколу боравка Његове светости у Пребиловцима.

Разговарамо о неким детаљима доласка и посјете Његове светости патријарха Павла мученичком мјесту страдања Срба у Пребиловцима. Сјећам се да је прва варијанта била да Његова светост Павле допутује авионом на Мостарски или на Сарајевски аеродром и да за наставак пута користи аутомобил. Али, Његова светост Павле није то прихватио и из Београда у Мостар допутовао је возом.

Са још неколико колега у Мостар сам стигао неколико сати раније. Распитивао сам се о времену доласка воза. Воз је каснио што је било уобичајено на жељезници. 

Са разгласа најављују долазак воза. Зове ме Мирослав Радовановић који је заједно са представницима Организационог одбора Срба у Пребиловцима задужен за дочек Његове светости. Мирче /тако сам га звао/ пита ме какве су моје процјене о тренутној безбједности на самој жељежничкој станици у Мостару, а поготово у Пребиловцима. 

Кажем му - ништа неуобичајено, јер се и у ваздуху осјећао распад бивше Југославије. У Хрватској се на великом подручју водио рат. Све кипти од надолазеће ратне катаклизме. Такође, му кажем да имам екипе у граду Мостару и у самим Пребиловцима и да сам у сталној вези са момцима. Све су Срби. Јављају ми путем радио-везе да нема никаквих проблема. Пребиловци су далеко и са момцима који су на лицу мјеста још немам контакта.

Стиже воз. Дочекујемо Његову светост у чијој је пратњи било неколико свештеника. Његову светост су дочекали и поздравили мјесно надлежни највиши црквени великодостојници Српске православне цркве. 

Скрушен и поносан крстим се, рукујем и љубим руку Његове светости. Крећемо према возилима која су паркирана испред ауле жељежничке станице у Мостару. Испред је и полицијско возило. Са својом екипом сједам у ауто. Иза нас је аутомобил у којем је Његова светост патријарх Павле. Колона са аутомобилима је подужа. Колега који је на зачељу колоне ме обавјештава да је све у реду.
 
 Стижемо у Пребиловце. Видим има доста народа. Из оближње кафане треште звуци музике. Страшно. Распитам се о чему се ради? Кажу ми из полиције да ту кафану држи неки Хрват. Одмах наредим да полиција оде на лице мјеста и да се прекине са емитовањем музике Тако је и било. 

Око стотињак возила и камионета са посмртним ковчезима и светим костима преко 4.000 пребиловачких и херцеговачких великомученика креће према вјечном почивалишту у крипти Светог храма ...

 
Све остало је историја 

и српска несрећа ...
Морамо даље и само напријед!
------------------------------------------------------------
 Фотографија корисника Славко Јовичић Славуј
 ------------------------
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
За помен и вјечну захвалност 
српским жртвама Пребиловаца 
који су страдали од усташких хрватских 
и муслиманских злочинаца
 
Шта су за нас СРБЕ Пребиловци

Мало је насеља у Босни и Херцеговини која имају такву бурну историју као Пребиловци у Херцеговини. Насеља руралног типа, као што су Пребиловци, мало је и у свијету мјеста, а да су тако страдали.
 

У Другом свјетском рату село је израсло у симбол страдања српског народа у усташкој Павелићевој Независној држави Хрватској (НДХ).


 Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено је око 600 становника овог села. Догодило се то 6. августа 1941. године. 

У истом мјесецу на више од 40 других мјеста убијено је још - више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника. 


У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице, а 36 огњишта је угашено. 

Страдање су преживјела само 172. становника Пребиловаца.



У грађанском рату у БиХ 1992. године становништво из Пребиловаца је протјерано, а село запаљено. Храм посвећен Сабору српских светитеља и пребиловачких великомученика у чијој су крипти били сахрањени посмртни остаци жртава из Другог свјетског рата је миниран. Мртви Срби су поново пубијани, овај пут спаљено је на стотине костију пребиловачких великомученика.

Другог дана по Васкрсу (2010) Светом архијерејском литургијом коју је служио епископ Захумско-херцеговачки и приморски Г. Григорије означен је почетак обнове храма на мјесту срушеног. Храм је, хвала Богу обновљен.
--------------
Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини је без примјера и један је од најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји. 

Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у цијелом свијету и били би заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкој …

Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од многих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог свјетског рата обезбијеђено је поштовање и заштита. Постоје посебни музеји посвећени њима гдје им свјетски државници и друге значајне личности одају почасти и указују поштовање. 

На међународном нивоу постоје посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикације и филмови, а они који их евентуално не признају и не поштују, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заједнице и њихове јавности, а поготово медија.

Српске жртве из двадестог вијека не само да се игноришу, него се и само њихово помињање и откривање крајем прошлог вијека, у знатном дијелу београдске плаћеничке јавности, сматра ратним хушкањем, које је изазвало грађанске и вјерске ратове на простору бивше Југославије. По њима је, родбина усташких жртава, која је 1990/91. године отворила јаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла све балканске шовинизме који су послије довели до крвавог распада Југославије. 
Јесмо ли смјели и требали да заборавимо и оставимо кости у безданим јамама, како су то усташе и урадиле.

Код оваквих схватања није чудо што је у Пребиловце, који су због злочина из 1941. године требало да буду најзаштићеније мјесто у Европи,1992. године поново згазила усташка чизма, претварајући ово вјековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен, или како су сами освајачи, ликујући навели, у „пасиште дивљих свиња“.

Пребиловци су били село које се налази на самом ободу долине Неретве код Чапљине, од мора удаљено 20, а од Мостара 30 километара. Све до 1941. године то је било једно од највећих и економски најјачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. У њему су живјели побожни, вриједни и мирни становници. Али, још прије Другог свјетског  рата били су осуђени на смрт од стране усташких односно клерикално-франковачких структура у окружењу. 
Разлози су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато и честито српско село које је у Првом свјетском рату Србији и Црној Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирације, незгодног стратешког положаја, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручје срамно уступили Бановини Хрватској. 

Зато је хрватска великодржавна политика 1941. године покушала, а 1992. године, заједно са свезаним заставама са муслиманима и успјела да долину Неретве, Дубраве, Мостар, Чапљину и Столац скоро потпуно очисти од Срба и свега што је на њих подсећало да су на тим просторима вјековима живјели и постојали.


ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!

ВЈЕЧНА СЛАВА СВИМ НЕВИНО
УМОРЕНИМ СРБИМА
од стране усташких злочинаца
у Пребиловцима!



Хоће ли нас сутра бити стид да овакви какви смо, а никакви смо - дођемо пред Цара Лазара и косовске јунаке, те Његоша, Војводе Живојина Мишића и Степу Степановића, као и пред Јована Дучића, Николу Теслу и још мноштво других славних Срба!

— Autor sjovicicslavuj @ 07:43
 
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Постоје ли границе до којих можемо ићи
у нашим самообманама и нашој срамоти!
Знамо ли о чему причамо? Ко смо заправо ми? Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије 22. године злочиначки поубијани у "Олуји": војно-полицијскo-хрватско-међународном удруженом злочиначком подхвату и злочиначком погрому српског народа, који је бјежећи са својих вјековних огњишта мислио да ће барем сачувати главе своје дјеце, мајки, очева, па онда и својe.

Како могу да видим, а пратио сам многе извјештаје - на свим парстосима одржаним у светим српским правосланим храмовима, како у Републици Српској тако и у Србији - окупило се нешто мање људи него што је у тој усташкој злочиначкој aкцији убијено Срба.

Жалосно је поређење, али мртви Срби из Олује су бројнији него живи Срби који су присуствовали свим парастосима заједно. А гдје су били остали или преостали Срби?
Један дан у години, па се и он овако неславно завршиo.

Свима нам је јасно да су у сваком мањем мјесту са неколико хиљада становника биле препуне  баште кафића. Сједила је омладина - наша будућност којој, нажалост, ни у примисли није било да оду до светих храмова и да се помоле Богу за покој душа невино страдалих и уморених сународника Срба.

Кога ми то покушавамо да слажемо? Погледајмо истини у очи! Погледајмо се сами пред сопственим огледалом наше савјести! Коме ми то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност? Је ли то ова наша омладина којој су важнији кафићи него сат времена да буду у светим храмовима на молитвама нашој умореној браћи.


Какви смо то људи? Коме то своје душе продајемо и о каквој то говоримо наводној српској саборности и српском јединству?! Нисмо се отријезнили, а ни опаметили, јер Срби су народ који своја страдања најбрже препушта забораву.

Није онда никакво чудо што још нисмо одбетонирали све јаме српског страдања из Другог свјетског рата. Још нисмо достојанствено обиљежили Јасеновац, сва наша "Јадовна", јадна нам и кукавна била мајка.

Није никакво изненађење што у највећем граду мртвих Срба у Градини /Јасеновцу/ никада нисмо окупили барем десетак хиљада Срба. А београдску "Арену" је три дана за редом пунио Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.

Знамо ли ми докле ћемо стићи овакви кави смо, а никакви смо! Имамо ли као народ икакву будућност? Како ћемо сутра пред Цара Лазара и косовске јунаке, Његоша, Војводе Мишића и Степу Степановића, Јована Дучића, Николу Теслу и мноштво других славних Срба. А сви ћемо једног дана морати тамо и са олујом и без олује.


Има ли те мој народе?
Гдје сте моји Срби?

Имали нас још живих 
или смо од срамоте умрли, 
а још живимо!


 

Данас, 04.8. је: Света Марија Магдалина - БЛАГА МАРИЈА

— Autor sjovicicslavuj @ 07:37


Мироносица равноапостолна. Родом из места Магдале, украј језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом.

Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом.

По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе!

У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља.

Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август).


Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини.

 

Биће љешника. Јуче на Светог Илију није грмило ... Поглед из мог "многоугла"!

— Autor sjovicicslavuj @ 07:43

3.8.2017.
 
ДОБРО ЈУТРО!


ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
 
***
Многи би рекли 
- данас је дан као и сваки други ...
Па можда и јесте тако, 
ако се гледају главни параметри пролазног времена 
и ако се статистички посматра вријеме ...

***
Данас је дан када се неко рађа.

***
Данас је дан када неко умире природном 
или насилном смрћу.

***
Данас је дан када се неко радује,
али и дан када неко тугује и плаче.

***
 Истовремено, негдје тамо далеко 
или чак и у близини нас, неко се и смије.

***
Данас је дан када нико неће добити нови посао,
али није сигурно да неће добити отказ.

***
Данас је мало оних који раде на неком послу,
али сви су забављени око неких послова.

***
Данас нико неће примити плату.

***
Данас ће неко плаћати рате кредита,
или ће плаћати комуналне услуге и друге рачуне.

***
Данас сви раде нешто различито 
и није то ни налик на неки рад, 
барем није на онај озбиљан.
Све је данас различито.


***
Ето јуче на Светог пророка Илију у многим крајевима
није било грмљавине, нити је било небеских муња,
које за опомену и за опамећивање човјечанству 
шаље Свети Илија, а то значи да ће бити љешника. 
Биће их барем довољно за производњу чоколада.

***


***
Истина, иако није било оне, 
како рекох, небеске грмљавине, 
но, немогуће је занемарити чињеницу 
да на овим трусним подручјима 
никада није недостајло 
разних других грмљавина 
и то у свим сферама живота. 

***
Рекло би се, грми на све стране. 
Грми због огромних проблема у друштву.

 
A вечерас би можда могло да грми
и то у Прагу, игра ЦРВЕНА ЗВЕЗДА!

За очекивати је да засвирају ЗВЕЗДИНЕ трубе
и да ДЕЛИЈЕ побједом најаве 
српски бренд - Сабор трубача у Гучи,
који почиње за неколико дана!
 
 
***
Код нас је јутро,
док је на неком другом дијелу свијета
 већ настала ноћ,

а на неком дијелу свијета 
још увијек је сриједа.
Ваљда и они тако на својим језицима 
називају дане.

***
Гледам кроз прозор.
Сунце обасјало све,
и небо и земљу и природу. 
Све бљешти и земља гори од врућине. 
Хладовина разгаљује срце и душу.
***
Кишу нећу ни да помињем.  
Побјегла је из облака и са прозора,
не пада данима ...




Прва жена инжењер у Њемачкој била је Српкиња! ... И ово је један од примјера који показује да скоро ништа или врло мало знамо о нама самима ...

— Autor sjovicicslavuj @ 20:42
 
Други пишу ...


 
Јованка Бончић је неко за кога нико у Србији не зна, а ова научница може да стане раме уз раме са Теслом и Пупином.

Адвокат Михаило Бончић и његова супруга Kатарина добили су кћер Јованку 1887. године. Рођена је у Нишу, прва три разреда основне школе завршила је у Пожаревцу, а четврти и шест разреда гимназије у Пожаревцу. У Београду је похађала Трећу мушку гимназију, где је матурирала 1905. године и потом се уписала на Архитекстонски факултет. Пошто је завршила седми семестар студија, Јованка Бончић отишла је у Немачку на даље школовање, и то у Дармштат. Тамо је упознала Украјинца Андреја Kатеринића, инжењера, за кога се касније и удала.

У аналима Дармштатског престижног универзитета остаје забележено да је Бончићева стекла академско звање архитекте и диплому инжењера 18. јула 1913. године чиме је постала прва жена у историји Немачке која је стекла диплому инжењера.

О овом необичном догађају известиле су и берлинске „Илустроване новине“, и то тако што су на целој насловној страни објавили фотографију дипломаца где је међу младићима и једина девојка – млада Јованка Бончић.

Kолико је ова Српкиња била значајна у немачком „граду науке“ гховори и чињеница да једна награда Универзитета у Дармштату носи њено име, баш као и једна улица у студентском кампусу. Награда „Јованка Бончић“ додељује се женама за посебна научна достигнућа у области материјала и геонауке, а прва је додељена на стогодишњицу њеног дипломирања.

Бончићева је са супругом Андрејем Kатеринићем много путовала. Венчали су се у Русији, живели у Петрограду, Риги, Москви, Kозељеву, Kијеву, Падолском и у Бирзули код Одесе, а у Југославију су се вратили бежећи од револуционарних превирања. Имали су тројицу синова – Михаила, Петра и Виталија. У својој домовини Јованка Бончић је одликована орденом Св. Саве Петог реда 1928. године, а десет година касније орденом Југословенске круне Петог реда.

Андреј Kатеринић пројектовао је зграду Основне школе „Kраљ Александар И“ у Дечанској улици у Београду (1930, данас зграда Музичке школе „Станковић“) и зграду Средње техничке школе у улици Војислава Илића, док је његова супруга Јованка Бончић – Kатеринић оставила Србији неколико архитектонских дела.

Српској престоници је оставила зграде Учитељског (зграду Женске учитељске школе краљице Марије) и Ветеринарског факултета. Њена дела су и чувени Бански двор у Бањалуци, као и део бањског купатила у Бањи Kовиљачи. Радила је и на реконструкцији дела дома „Анкера“ у Балканској улици у Београду, учествовала је у извођењу зграде Правног факултета арх. Петра Бајаловића, пројектовала болницу у Деспотовцу и гимназију у Смедереву, као и неколико зграда основних школа у Србији.

Током 1941. године није радила, да би јој 1942. године били додељени мање значајни задаци у Министарству грађевина. У пролеће 1944. године отишла је на дужност у Петровац на Млави, где је изводила мање радове и дочекала крај другог светског рата, после кога се вратила у Министарство грађевина где је 1945. године пензионисана.
 
Јованка Бончић остала је у српској престоници све до своје смрти. Настрадала је је у свом стану у Београду 27. децембра 1966. у пожару који је сама изазвала заспавши са неугашеном цигаретом.
 

Данас, 02.8. је СВЕТИ ПРОРОК ИЛИЈА - ИЛИНДАН!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:02
 
Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изјести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу.

У то време царство јевреј
ско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова.

Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још
Језавеља. као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу.

Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изјести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу.

Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу.

Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11).

 

Љубиша Стојановић ЛУИС ... Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 19:26

ЗА СЈЕЋАЊЕ И ПАМЋЕЊЕ ...

 31. јула је годишњица 
трагичне погибије 
непоновљивог 


ЛУИСА
 



 

Данас, 30.7. је СВЕТА ОГЊЕНА МАРИЈА!

— Autor sjovicicslavuj @ 19:17
 
Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у дванаестој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва.
Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему”. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу.

У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља”. И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем.

Пред саму смрт - јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука свете Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани.
-------------------
Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира.
        ------------------------------------

Народна песма вели:
---------------------------
'... Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија,
Свети Врачи помазују миром,
а Крститељ водом покрепљује...'

Проговара Свети Пантелија:
'Удри громом громовник Илија
Удри огњем Огњена Марија
а ја ветром Св. Пантелија
-------------------------------------
Боже, благослови онога који улази у овај дом,
заштити и сачувај онога који излази из њега,
и дај мир ономе ко у њему остаје.

 

Србија освојила бронзану медаљу на Свјетском првенству!

— Autor sjovicicslavuj @ 16:56
 
29. juli 2017.

У мечу за бронзано одличје на Свјетском првенству у Будимпешти добили смо фуриозним стартом, послије смо зналачки одржавали предност. 
Олимпијски и европски шампиони, освајачи Свјетске лиге остали су без свјетске круне, али не и без медаље.


Србија – Грчка 11:8 (5:3, 2:1, 3:3, 1:1)
 
СРБИЈА: Г. Пијетловић, Мандић 1, В. Рашовић 1, Ранђеловић 2, Ћук 1, Д. Пијетловић 2, Убовић 1, Алексић 1, Јакшић, Филиповић 1, Прлаиновић 1, С. Митровић, Б. Митровић (одбране). Селектор: Дејан Савић.

 

Ове злочинце и бандите никад не смијемо заборавити! О неким овдје поменутим, сада већ мртвим злочинцима - све најгоре! О неким овдје поменутим који су и сад живи - још горе од најгорег!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:08


 

Ми Срби, 

познати смо по томе што олако опраштамо, 
а још брже заборављамо. 


И то је наша највећа трагедија. 

Довољан је само један мали осврт на све оно
што су други годинама говорили о нама

како би смо схватили /нећемо никада/ 
наше заблуде и све оно што смо давно заборавили.

         И опростили, нажалост!        


„Srbe treba spokojno bombardovati, 

jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a, 

marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu 
to se naše zaboravnosti tiče.


Ово су биле насловне стране злочиначког листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. 

Sarli-Edbo-1-258x337-536x700

Сви Срби који пале свијеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ трбали би да запале и свијећу за убијене у злочиначкој НАТО агресији на СРЈ 1999. године.

 Ево само двије насловне стране тог злочиначког чаописа из 1999. године у коме се на најгоре начине вријеђају Срби.

Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање: Зашто се нико од Срба не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године. 

Или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„. 

Такве карикатуре су, између осталог,  допринијеле да дође до злочиначке војне НАТО агресије на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан и злочиначки.


„Trebalo bi da bombardujete Srbe” rekao je Papa Jovan Pavle Drugi. Ove njegove reči bile su upućene predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru.

„Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista” bila je izjava Žaka Širaka, tadašnjeg predsednika Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka Šefova vlada država članica EU. Iste one u koju danas tako vrtoglavo jurimo!

„Molim se da se vatra nebeska obruši na Srbe” rekao je Otac Pjer, poznati francuski sveštenik – humanitarac, po povratku iz Sarajeva i posete Markalama 2, na svojoj konferenciji za štampu.

„Što se Srba tiče… To je danas jedan bolestan narod” – General Žak Kot, bivši komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini, Vojni mesečnik Difens nacional, jun 1997. u Pariz.

„Srbi nisu naročito pametni… „Srpska deca se više neće smejati” bila je to zlokobna pretnja Lorensa Inglbergera bivšeg državnog sekretara SAD-a.

„Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat… Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd!” izjava Pola Džeksona, urednika lista „Kalgari san” za Fani star,13.oktobara 1992.

„Mi bismo trebali da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše” – David Gompert, stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bušove administracije, Časopis „Forin afers”, jul-avgust 1994.godine.

„Srbe treba baciti na kolena” bila je izjava Klausa Kinkela, nemačkog ministra inostranih poslova, data 27. maja 1992.godine.

„Srbi su zločinački dupeglavci” reče Ričard Holbruk 6.novembra 1995.godine u „Njujorker”-u, kao tadašnji Klintonov emisar u Jugoslaviji. Isti onaj Ričard Holbruk koji danas vedri i oblači nad Srbima.

„Zaustavite Srbe. Odmah. Zauvek” – Margaret Tačer, bivša premijerka Velike Britanije, u „The New York Times” 4. maj 1994.

”Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu„. –Bosiljka Mišetić, potpredsednica hrvatske vlade, na press-konferenciji 1995.

Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena„ – Srđa Popović, advokat i potpisnik zahteva svetskih intelektualaca za bombardovanje Beograda, u izjavi za zagrebački ”Globus„ oktobra 1994.

”Suštinski uzrok sukoba je ideologija etničkog čišćenja koju je obnovio gospodin Ćosić, predsednik Srbije, koji je već 1990. objavio Memorandum„ bila je izjava na francuskoj televiziji Žaka Delora, bivšeg predsednika EU, u maju 1994.

”Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica„ – Johan Fric, direktor bečkog dnevnika Di Prese i direktor Međunarodnog Instituta za Štampu. Gle čuda! Upravo ovaj Johan Fric imao je, u to vreme, veliku moć nad štampom…i velikog udela u satanizovanju Srba!

”Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija„ reče Josif Brodski, ruski jevrejski pesnik-disident i Nobelovac, u dnevniku Internešenel Herald Tribun, 5. avgusta 1993.

”Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno sređnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju„ – Ser Piter Justinov,glumac i ambasador UNESCO-a, ”The European„ 10. jun 1993.
 

Злочинац Питер Јустинов

 


”Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije„ – prof. dr Rolf-Diter Kluge, direktor slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu Univerziteta u Tibingenu, 1997.

”Srbi su nemilosrdni ljudi, spremni zaklati nožem, što mogu zahvaliti svom slovenskom poreklu„ izjava je Fransoa Kremio-a, pripadnika francuskih snaga SFOR-a,u maju 1995.

”Na nesreću, nisam pobio sve Srbe„ – Tomislav Merčep u govoru na kongresu Hrvatske pučanske stranke, Feral Tribune,1995.godine.

”Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu„ izjava (verovatno njemu najdraža) Helmuta Kola, nemačkog kancelara, početkom 1998.godine.

„Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki” – Džejms Bejker, državni sekretar SAD-a na američkoj TV, jun 1992.

„Ovo je borba između dobra i zla, a NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada” –Vilijam Koen, američki državni sekretar za odbranu, proleće 1999.

„Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva” – Toni Bler, britanski premijer tokom NATO agresije na Srbiju 1999.godine.

Злочинац Тони Блер: 
"Треба уништити Србе и Србију"

 

„Srbi sprovode teror i siluju albansku decu” – Bil Klinton, američki predsednik, govor na proslavi 50-godišnjice NATO pakta u Vašingtonu, 23-25.april 1999.

”Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje – osmoro. To je jasan napredak„ – Bernar Kušner, Šef civilne misije UN na Kosovu i Metohiji u izjavi za TV ”France 2„ krajem marta 2000. Isti onaj koji se izdaje za velikog ”mirotvorca„!

Nobelovac Ginter Gras, napominjući 26.marta ,dva dana posle početka bombardovanja Jugoslavije da nije pacifista, na otvaranju Sajma knjiga u Lajpcigu rekao je :“ Krajnje je bilo vreme da se Jugoslavija napadne, nadam se da nije prekasno“!

Svi su ovi srpski neprijetelji 
zaboravljeni, nažalost
Izbor iz knjige Zorana Petrovića ”Izbrisati srpski virus“„.

Međutim, kako naš narod voli da kaže da „mnogo više boli kada te tvoj ujede za srce“, tako i ja ne mogu,a da se ne setim i našeg „velikog“ (?!)drZorana Đinđića! Upravo onog koga danas mnogi veličaju i preuveličavaju. Posebno zanimljiv izvor je, ni manje, ni više nego Njujork Tajms! I još zanimljivije je upravo to što je ovu izjavu, pored „dragog“ nam Zorana, potpisao i aktuelni predsednik Crne Gore – Milo Đukanović! Nije li to onaj isti koji je nedavno priznao nezavisnost Kosova?!

Potrebno je citirati i komentar novinara da bi se shvatilo kako su „Milo i Zoki“,u naizgled uvijenoj formi, otvoreno podržali bombardovanje Srbije.A sve u ime svojih političkih ciljeva!

„New York Times”, May 1999.
Joint statement of Milo Đukanović and Zoran Djindjic: „… If the war finishes with signature on peace agreement with the same leadership with Slobodan Milosevic on top, tragedy and violence will continue.

Stability of Yugoslavia is of the main importance because of its geographic position in Balkan and its role in determing stability or instability of its neighbors, Bosnia and Herzegovina, Macedonia and Albania. Up to now, however, international strategy for Yugoslavia has been conducting the crises, while the roots of the crises were being neglected….“

Komentar nemačkog novinara Klausa Hartmanna u vezi ove zajedničke izjave Mila Đukanovića i Zorana Đinđića iz maja 1999 godine bio je :

„Djindjic liebte die Bombe auch, aber diplomatisch“
U prevodu – „Đinđić je takođe voleo bombe, ali na “diplomatski način”!“

U prilog tome ide i čuveni njegov intervju za nemački list “Špigl”, gde je za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije rekao sledeće:

“Jugoslavija se mora bombardovati … samo nastavite da bombardujete popustiće oni”’ (Der Spiegel 20/1999).
 

Ми Срби, 


познати смо по томе што олако опраштамо, 
а још брже заборављамо.

И то је наша највећа трагедија.

Ово је само један мали осврт 
на све оно што су други годинама говорили 
о нама како би смо схватили /нећемо никада/ 
наше заблуде и све оно што смо 
давно заборавили. 

И опростили, нажалост!

-----------------------------------------


„Srbe treba spokojno bombardovati, 

jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a, 

marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu 
što se naše zaboravnosti tiče.
 
Zločinac Džejms Šej
 


Данас, 28.07. су: Свети мученици Кирик и Јулита

— Autor sjovicicslavuj @ 18:12
 
Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком.

Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.

Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију.

Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу.

Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године.

Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне.
Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице
.
 
-------------------------------------------
Претпостављам да ни многи вјерници не знају да је
ово први женски манастир у нишкој епархији
и једини манастир у Србији назван по овим свецима.

На обронцима планине Видлич, на надморској висини од 1004 метара, недалеко од села Смиловци налази се манастир светих Кирика и Јулите. Постоје претпоставке да је првобитни манастир саграђен у X или XI веку.

Дугогодишњи игуман манастира Арсеније Куршумнин записао је у Летопису, да је манастир подигнут крајем XVII века.  

Манастир је страдао од Турака и био је у рушевинама све до 1839. године.

На темељима старог разореног храма, протомајстор Никола из села Бољев Дол подигао је данашњи храм. Манастирска Црква је саграђена од обичног тесаног камена и покривена је каменим плочама.

У време обнове манастира, овим крајевима је харала куга, која је дневно односила на десетине живота. Људи су бежали од куге на ово место и помогли обнову манастира.

Изградња манастира је у потпуности завршена 1839. године. Исте године подигнут је велики манастирски конак,
 
 

СРБИЈА - Хрватска ... Полуфинале Свјетског првенстава у ватерполу ... Куцнуо је час ... Утакмица може да почне!

— Autor sjovicicslavuj @ 11:01
 

Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Волим спорт. Волим све спортове. Кад год имам времена пратим све утакмице, а времена увијек нађем за спорт.

Ништа необично и ништа неуобичајено. Напротив, све је разумљиво.
Живимо у таквом свијету и у таквој стварности у којој се чак ни спорт не може изоловано посматрати од укупног стања у друштву. А то стање детерминишу историјске прилике и наравно у већини случајева и појединци.

Појединци? Који? Па они који су имали политичку моћ и који су клечали пред ногама великих и моћних свјетских политичара чинећи све да се прво развали некадашња заједничка држава Југославија, а касније и да се у свакој прилици СРБИЈИ нанесе што већа штета.

Нема потребе за било каквим додатним елаборацијама оваквих констатација. 
Да одагнам све сумње и да одмах кажем - навијам за све репрезентативне селекције и то само за оне са грбом, заставом и химном СРБИЈЕ.

Појединачно навијам за све селекције Спортског друштва ЦРВЕНА ЗВЕЗДА. Али репрезентативни спорт Србије је изнад свега без обзира да ли се ради о колективним или о појединачним спортовима.

Не може се садашњост посматрати изоловано, нити се може избјећи поређење са не тако давном прошлошћу. Док пишем овај осврт, данас ће у Будимпешти снаге одмјерити ватерполо селекције Србије и Хрватске. Заправо, данас ће почети одмјеравање снага до коначне побједе једне селекције. Кажем једне репрезентације као да се богами унапријед већ сад не може говорити о побједи Србије. Овај полуфинални двобој Свјетског првенства је много више чак и од саме игре и резултата.

СРБИЈА – Хрватска. Немам никаквог разлога да према њима /Хрватима/гајим било какве симпатије, па чак ни оне спортске. Данас су околности много другачије. Присутне разлике између Србије и "лијепе њихове" морају се ставити у одређени временски и историјски  контекст.
Знам да многи спортисти, па и хрватски не сносе одговорност за стање у којем су се и они борили против Србије, а боре се и данас и то боре се грчевито, па чак и више него против неких других репрезентација.

У таквој констелацији укупних друштвених односа, а спорт је само један сегмент тог стања, и Хрвати морају да знају, а знају сигурно, да наши анимозитети према њима су најизраженији кад играју против наше СРБИЈЕ, као што и ми разумијемо Хрвате.

Ако ћемо бити искрени и поштени онда треба отворено казати – Хрвати ни смислити не могу Србе, па на крају крајева ни СРБИЈУ. Сваки други закључак било би најобичније лицемјерство и људска подлост са највећом дозом покварености.
Стање је такво и никакво уљепшавање не може да промијени чињенично стање, дакле садашње, па чак и спортско надметање у базену и у међусобним односима и то не само спортских екипа, већ у крајњој линији и у међусобним пријатељским међудржавним односима, много пута изнуђеним. Но, то је тако, па ком' било мило било му, а ком' не било опет ће остати овако.

И да закључим. Најважније је да дуел “ДЕЛФИНА” и “баракуда”, дуел двије ватерполо репрезентације протекне у спортском духу. Срби најбоље знају како се воле своји спортисти, али и како се поштују и они који играју против наше Србије.

Текст који написах је ствар личног предјељења и сопствене перцепције и у њему нема мржње према хрватском народу, али нема ни љубави као некад кад су нас многи лагали да су СРБИ и и Хрвати “братски” народи.
Можда и није лоше да напокон сазнамо све наше досадашње заблуде..

Слика из Будимпеште ће отићи у свијет, и у онај свијет који је много зла нанио Србији и чију мржњу према Србима неће и не може да опере ниједан меч, вода још мањеЈер данашњи почетак ватерполо дуела између Србије и Хрватске у полуфиналу Свјетског првенства је више од сваке игре и побједе.
 

Знао је славни умјетник ко је он и коме припада На данашњи дан 27. јула рођен је један од најзначајнијих српских сликара двадесетог вијека ПЕТАР ЛУБАРДА

— Autor sjovicicslavuj @ 10:57
 
На данашњи дан 27. јула рођен је 
један од најзначајнијих 
српских сликара двадесетог вијека

ПЕТАР ЛУБАРДА


Био је члан Српске академије наука и умјетности и један од наших најзначајнијих сликара у 20. вијеку. Сликарство је студирао у Београду и Паризу. Сликао је предјеле, мртву природу, портрете, а у посљедњем стваралачком периоду опробао се у апстрактном сликарству, задржавајући особени стил и препознатљив снажан колорит.

У САНУ је оставио писмо у којем захтјева да се при сваком излагању његових дјела обавезно нагласи да је по националности Србин.

-------------------------------------------------
 

Ево шта један од највећих сликара међу Србима, свјетског формата, говори о себи, свом поријеклу, али и превртљивости разних комунистичких апаратчика...
-----------------

 Писмо поводом изложбе у Паризу 
Београд, 18. март 1971. 

Драги Коларићу,

Желео бих да ти се обратим са једном молбом; унапред се извињавам за узнемирење. 

Како си ти члан Одбора за приређивање "Југословенске изложбе кроз векове" у Паризу (од 2. марта до 17. марта 1971. године), молио бих те да на првој идућој седници Одбора прочиташ ово моје писмо. 

Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом "Сумрак Ловћена", датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може подкрасти грешка), решио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени. 

То су: Петар Лубарда,
рођен 1907. године, Љуботињ;
Србин; живи у Београду, Иличићева бр. 1.

Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке. 

Што се тиче аранжирања саме изложбе, ја ћу бити слободан да замолим следеће: уколико се изложба аранжира по републикама, односно по националном кључу, да као што је разумљиво - будем у саставу другова-колега СР Србије. 

Све сам ово саопштио у телефонском разговору са другом Матвејевићем, као и са проф. др Стеље, такође и са тобом, али желим да то потврдим и писмено, да не би било забуне и нових компликација. 

Још једном захваљујем теби као и друговима из Одбора на труду и желим много успеха. 
Срдачно те поздрављам,
Петар Лубарда,
Иличићева бр. 1 


Текст према завештању Петра Лубарде 
од 14. априла 1972. године 
које је предато САНУ

Петар Лубарда. Рођен је 27. јула 1907. у Љуботињу у Црној Гори, по националности Србин, отац Ђуро И. Лубарда, мајка Марија М. Вујовић. 

Основну школу похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу. Уметничку школу у Београду уписао је 1925. (проф. Б. Вукановић, Љ. Ивановић, И. Шобајић). 

Годину дана касније одлази у Париз, где први пут излаже на Салону независних 1927. године. У Паризу остаје до 1932, а непосредно пред Други светски рат поново борави у њему годину дана и путује по Шпанији и Немачкој. 

Рат проводи у заробљеништву, а од 1946. до 1950. је на Цетињу где заједно са Милом Милуновићем оснива прву Уметничку школу у Црној Гори. 

За дописног члана САНУ изабран је 1959, а за редовног 1961. 

Добитник је многих значајних награда и признања од којих су најзначајније "Grand prix" на Светској изложби у Паризу 1937, прва награда на Интернационалној изложби у Хагу 1939, прва савезна награда ФНРЈ 1948, прва републичка награда Црне Горе 1948. и 1949, интернационална откупна награда на II Бијеналу у Сао Паолу 1953, награда на II Бијеналу у Токију 1955, Октобарска награда града Београда 1955, Национална награда у Гугенхајму 1956, Седмојулска награда СР Србије 1964, награда АВНОЈ-а 1966. и Хердерова награда 1973. у Бечу. 

Поред учешћа на многобројним групним изложбама у земљи и иностранству самостално је излагао у Риму (1929, 1962), Београду (1933, 1934, 1951, 1961, 1962, 1964, 1967, 1968, 1969, 1971), Паризу (1952, 1954), Лондону (1955), Титограду (1958, 1968), Љубљани (1959/60), Њу Делхију (1963), Бомбају (1963), Нишу (1963), Скопљу (1963, 1967), Цетињу (1968), Крагујевцу (1968, 1969), Сомбору (1970), Врбасу (1970). Умро је 13. фебруара 1974. у Београду.


 

Српска православна црква обиљежиће данас, 26. 7. 2017. празник Сабор Светог архангела Гаврила!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:08
 

Српска православна црква обиљежиће сутра празник Сабор Светог архангела Гаврила, једног од седам великих ангела серафима који су учествовали у стварању свијета.

Празник Сабора Светог архангела Гаврила није обиљежен "црвеним словом" у календару СПЦ, која му, ипак, даје велики значај и слави га као - благовјесника који је учествовао и најављивао све значајне догађаје везане за настајање хришћанства.

Архангел Гаврило је жива сила бестјелесна и један од седморице серафима најближих Божијем престолу. Учествовао је у Божијем стварању свијета и у борби против "палих" анђела, предвођених самим злом, Сатаном.

Архагел Гаврило је свједочанство о почетку настајања Божије творевине пренио пророку Мојсију јавивши му се у пустињи и поучивши га како да напише Књигу постања.
Слави се као анђео благовјесник задужен за радосне или благе вијести и онај који је најавио Захарији рођење Јована Претече Христовог - Светог Јована Крститеља.

Исти архангел Гаврило јавио се Јоакиму и Ани и најавио рођење Пресвете Богородице Марије, а потом и Пресветој Богородици Марији са вијешћу да ће родити сина, спаситеља људског рода, Господа Исуса Христа.

Лик анђела Гаврила слика са Пресветом Богородицом Маријом, која прима Благовијест, на царским дверима православних олтара која се симболично отварају током литургије, јер је овај догађај отворио пут у Царство небеско.

Највећа и најрадоснија вијест у хришћанству коју је јавио Благовјесник је вијест о Васкрсењу Христовом.
Ова сцена са архангелом Гаврилом како сједи на гробном камену и показује на празан гроб најчешће се слика на православним представама догађаја Васкресења.

Фреска у средњовјековном манастиру Милешева, позната као Бели анђео, једна је од најљепших и најбоље очуваних и проглашена је за слику прошлог миленијума.

У народу је празник познат и као љетни Аранђеловдан за који се везују многобројни обичаји, према којима се оним који поштују вјеру тог дана забрањен скоро сваки рад.

Гаврило је први уз архангела Михаила који је предводник војске анђела и сила добра, а за њима слиједе равни по части Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил и Јеремил.
Саборни дан Светог архангела Гаврила празнује се такође 8. априла, када СПЦ слави његова јављања кроз сву историју људског спасења.


Новоизграђени Саборни Храм 
у новоизграђеном дијелу ПАЛА!
 

25. јула 1894. године рођен је славни српски јунак ГАВРИЛО ПРИНЦИП! Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 11:14
 
Гаврило Принцип
 
25. јула 1894. године рођен је
славни српски јунак




-----------------------------------------------
Најбољи пјевач севдалинки свих времена 
Сафет Исовић, 
некад је овако пјевао 
о славном Гаврилу Принципу!
-----------------------------------
Одјекују звуци добошара
Сарајево дочекује цара
Видовданак за поход бијаше
Фердинанд се крену до Бентбаше

Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе

Сунце сину са плавих висина
Сакупи се народ из даљина
Смјели јунак у народу био
Са три пуцња цара усмртио

Ропство тешако, а слобода мила
Слави народ Принципа Гаврила
Гдје Миљацка тече још и сада
Спомен оста на плочнику града

Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе

----------------------------------------------------------------
Интересантно је како је о српском јунаку 
пјевао Сафет Исовић.
------------------------------ 
Наиме, види се како и о чему је некада пјевао Сафет Исовић. Данас је за Бошњаке у Сарајеву, односно у БиХ -  Гаврило Принцип највећи терориста. 

Скоро сви трагови су избрисани. Стопе испред некадашњег Музеја "Младе Босне" су забетониране.

У Сарајеву ништа више није као некад. У Сарајеву данас мало шта подсјећа на атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда, 28. јуна 1914.

Нема више ниједне улице која носи име видовданских јунака - ни Улице Младе Босне, ни Принципове, а некадашња Рудолфова, у којој је убијен Фердинанд, сада је Улица "Зелених беретки". Мост с Гавриловим именом још током деведесетих прекрштен је у Мост Франца Фердинанда, а данас је Латинска ћуприја.

Улица Данила Николића (главног организатора атентата), на Башчаршији, у чијој је кући пред атентат одсјео Принцип, а у комшилуку је био подстанар Иво Андрић, данас се зове Опркањ. Баш као прије Првог свјетског рата и за вријеме НДХ.
Данас је у Сарајеву, у граду у којем су по попису становништва из 1961. године, Срби били у великој вечини, остао их је занемарљив број. Нема више никаквих трагова о некадашњем времену и о постојању и животу Срба у Сарајеву. Избрисани су сви трагови и назнаке да су и Срби некада ту живјели. Довољно је рећи да у данашњем Сарајеву не постоји ниједна улица која носи српско име. Тиме је све казано.

ЗБОГОМ некадашње Сарајево!
------------------


За разлику од федералног Сарајева, 
у Источном Новом Сарајеву /Република Српска/ 

подигнут је споменик славном српском јунаку 
Гаврилу Принципу
 



На споменику су уклесане ријечи Гаврила ПРИНЦИПА: 

  "Ал’ право је рекао Жерајић пре
 Српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи"!





 

КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ! Из трагичне српске прошлости!

— Autor sjovicicslavuj @ 11:08
 
На многим мјестима у литератури, 
као и у савременим средствима комуникација 
појављују се различити датуми и рођења, 
па и убиства славног КАРАЂОРЂА!
Међутим, као званични прихватају се ови датуми, 
наведени у поменутој објави...


 

 

Милица Гардашевић ... БРАВО МИЛИЦЕ - БРАВО СРПСКО ДЈЕВОЈЧЕ!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:11
 

 
Млада српска атлетичарка 
Милица Гардашевић 
постала је шампионка Европе до 20 година у скоку удаљ.
 Она је у финалу скочила 6,46 метара и освојила златну медаљу.
 
 
 Милица Гардашевић је шампионски скок на првенству у италијанском Гросету остварила у трећој серији. Та раздаљина од одскочне даске, 6,46 метара, остала је најдужи скок и по завршетку последње серије, па је услиједила велика радост младе хероине, праве насљеднице Иване Шпановић, и чланова наше репрезентације.
 


«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 ... 190 191 192  Sledeći»

Powered by blog.rs