Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 25 Maj, 2020 | read_nums (27)

 ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


ЗЛОЧИНАЦ ЈОСИП БРОЗ


ЗАШТО НИКАД НИЈЕ НИ ПОКУШАО
ДА ОСЛОБОДИ УСТАШКО-ФАШИСТИЧКИ 
ЛОГОР СМРТИ.
 
Зашто након рата 
НИКАД НИЈЕ ОТИШАО 
ДА ПОСЈЕТИ ЈАСЕНОВАЦ?

- Зашто на гробу нема петокраке?

- Зашто никад није био на гробљу 
у Купинцу /близу Загреба/ 
гдје су му сахрањени наводни родитељи?


               Али зато није било свјетске вукојебине 
у којој није био злочинац Јосип Броз.

У једном ранијем тексту /поново сам га објавио
у наставку/ поставио сам само нека питања.
Ако ме било ко демантује и ако ми одговори,
ево спреман сам не само да се извиним било коме,
већ и њему мртвом


За оне разумне све је јасно.


За неразумне увијек ће постојати само један закључак - тада смо лијепо живјели.

ТАЧНО!

Али како и на чији рачун смо тако живјели и траје ли свијет само за нашег "вакта".

Шта је са будућношћу СРБА, СРБИЈЕ, РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ и СРПСКОГ НАРОДА У ЦЈЕЛИНИ. Уосталом, шта је са будућности оних народа /мало је таквих осим Срба/ којима је злочинац Јосип Броз нанио највеће зло.

О каквој хипокризији, наивности, и слуђивању народа се радило најбоље показује сљедећа флоскула и фраза - "ЗБРАТИМЉЕНИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ НАРОДИ", сазнаћемо много касније у касапници на просторима бивше заједничке државе.

А, управо то такозвано братство и јединство нас је завило у црно и довело до највећег европског крвопролића на крају двадесетог вијека.

Данас злочинца Броза оплакују само они који су важни сами себи и они који су тада добро живјели и који никада нису осјетили ниједну животну патњу. У то вријеме и ја сам много боље живио него данас. Пита ли се ико шта ће у будућности бити са дјецом и унучади нашег народа.

Највише захваљујући Србима Броз и клика српских подрепаша која је Броза држала на власти стврорили су неодрживу државу и кад се народ олслободио Брозове чизме, е онда је почело стравично крвопролиће.

Ко је раскомадао некадашњу Југославију и ко је кад год је могао најдубље забијао нож Србима. Србија и српски народ ће и у будућности крварити због своје наивниости и вјеровања у такозвано братство и јединство. Кад Срби схвате да љубави у свијету нема, већ да се цијели свијет и цивилизација одржавају само на ИНТЕРЕСУ, е тада ће и Србима бити лакше да опстану на овој свјетској вјетрометини и у балканској вукојебини.

Дошла су таква времена у којима ни рођени брат са братом не може. Са сусједима треба живјети у миру, јер је мир најважнији. Свима је познато да је Србија деценијама на својој грбачи носила друге народе и републике да би јој управо ти народи и те републике сломиле кичму.

О непреболној српској рани Косову и Метохији овом приликом нећу ништа да кажем.

О Србима који су некад вијековима живјели у Хрватској, такође овај пут нећу ништа.

Ово је само дјелић српских заблуда и ако ме било ко разувјери да нисам управу - јавно ћу се свима извинити. 
Но, сви они који оплакују злочинца Броза и не знају ко је био Броз.

Из архива много тога је уништено, а злочинац Броз се још за живота и сам побринуо да своје злочиначке доказе уништи.

Неки који и данас 38. година након смрти злочинца Броза пате и јадикују требали су од злочинца Броза барем да "науче" тадашњи заједнички Српско-хрватски језик, који он никад није савладао.

"Мајку ти Божју" /узречица злочинца Јосипа Броза/
Међутим, нема краја приче о злочинцу Јосипу Брозу.


Наставак никад довршене приче ...

 ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Нема свјетске вукојебине у којој Јосип Броз није био, али му никад ни на ум није пало да оде у највећи град мртвих Срба, Срба, у усташки конц-логор Јасеновац. 

ЗАШТО НИКАД НИЈЕ ОТИШАО У ЈАСЕНОВАЦ?

Некад смо славили највећу превару Јосипа Броза.
Славили смо његов рођендан, мада се он уопштеи није родио на данашњи дан и није уопште био припадник ниједног народа у Првој, Другој и Трећој Југославији.

Злочинац Броз је био Аустријанац и каплар у аустро-угарској војсци, који је ратовао против Срба у Првом свјетском рату.

Стицајем разних околности успио је да украде идентет правог кумровчанина Јосипа Броза који је погинуо у Мађарској.
/На слици Јосип Броз као војник окупаторске  
Аустро-угарске војске у рату против Србије/


Али, то је ништа у односу како нас је у многим другим стварима превеслао и слудио. Петокраком је највише слудио Србе.


Питање:
- Зашто на свом гробу нема петокраке.
ЗАШТО?


Питање:
- Зашто је у Другом свјетском рату, мјесец дана раније послао око 20. хиљада српске младости да изгину на Сремском фронту, а знао је да браћа Руси и силна армија стиже у помоћ браћи Србима.


Питање:
- Зашто је дозволио да остану покрајине само у Србији, а Уставом из 1974. који је направио Едвард Кардељ, Шиптарима је оставио покрајину и тако је још тада- створио шиптарску државу на српском Косову и Метохији.


Питање:
- Зашто у Хрватској није дозволио барем да покрајина буде Лика, Кордун, Банија и велики дио Далмације. Знао је злочинац Броз да је тада на том подручју у огромном броју живјело већинско српско становништво.


Питање:
- Зашто никада није дозволио да се одбетонирају јаме са српским жртвама и да те невино убијене Србе барем неко достојанствено сахрани.


Питање:
- Зашто је Њемачкој, односно Вили Бранту, канцелару Њемачке опрстио тадашњи енормни новчани износ ратне одштете.
А касније нас до гуше задуживао највише управо код Нијемаца, који су претходно највише опљачкали Србију.


Остало је неразјашњено питање и остао је предмет спора опљачкане златне и девизне резерве и умјетничке и друге вриједности грађана, као и непроцјењива имовина  Српске православне цркве.


СФРЈ и злочинац Јосип Броз, као и Југославија послије њега, и касније државе, Србија и Црна Гора, и сада Србија, избјегавале су питање ратне одштете и потписивања међудржавног уговора о наплати ратне одштете с Њемачком.


Питање:
- Зашто је, истина са српским подрепашима, којима се окружио и тако чувао власт,  такође, злочинцима - измислио Голи оток и то углавном за
 Србе.


Милион би се могло поставити питања злочинцу Јосипу Брозу, али каква корист кад се одговори тек сад, у овом времену знају, а њега нема, осим само још у главама оних који су били и остали слуђени злочинцем Јосипом Брозом, а да при том и не знају ко је заправо био он.


Питање:

Зашто никад није отишао да посјети гробове, наводних биолошких родитеља који почивају у Купинцу /близу Загреба/.


Мало је познато да су наводни биолошки родитељи злочинца Јосипа Броза сахрањени у Купинцу, мјесту које он као владар Југославије, никад није посјетио. Тамо су се доселили из Кумровца.



И сасвим на крају. Зар се нико од Срба не запита зашто се Хрвати и званична Хрватска не боре да се посмртни остаци Јосипа Броза из Београда измјесте у Загреб или негдје у Хрватску. 

Наравно да то не желе, јер и данас има оних Хрвата који и у Хрватској знају истину и знају да Јосип Броз није био син хрватског "тисућљетног" народа и постојања.

Хрвати су с разлогом од Србије тражили и добили некаве књижурине и умјетничке слике из прошлог рата, али ни на ум им не пада да траже измјештање гробнице Јосипа Броза.

А што би га и тражили кад знају да није њихов.

Мудри "Латини" знају /треба им честитати/, да иако је мртав злочинац Јосип Броз и данас, највише штете наноси Србији, па ко веле - "Нека Броза и даље у Беогрдау".

По интересе хрватске државе Броз је најкориснији у Београду, јер ће и мртав и даље распамећивати слуђене и подијељене Србе.

Одговори на питања су дати у питањима ... 

Мислим да је прави одговор дао славни академик 
Матија Бећковић
"Био је то први случај да је један народ 
узео за свог вођу непријатељског војника 
и не треба се чудити ничему што је учинио."
Autor sjovicicslavuj | 25 Maj, 2020 | read_nums (14)

 
Други наставак...
 
Јосип Броз -
СЈЕБ'О НАС ЈЕ СКРОЗ!

МАШИНБРАВАР КОЈИ ЈЕ ЖИВИО КАО БОГ: Ево колико је ВИЛА И ПАЛАТА имао Броз, ЗАВРТИЋЕ вам се у глави.

Злочинац Јосип Броз није огромну државну имовину књижио на своје име, а могао је све, баш све.

Његово наслеђе је и данас атракција за бројне туристе.


Знао је да живи и да ужива. На прољеће био је на Бледу, љети на Брионима или на јахтама дуж приморја, а од јесени у вили на Дедињу у Београду.


Овако су уживао злочинац Јосип Броз у његовим резиденцијама и вилама, док је готово 30 година био предсједник Југославије.


Као најјачи симбол и вођа Броз је, подразумијева се, био и неприкосновени примјер савршеног социјалистичког човјека.


Он није посједовао личну имовину, када су некретнине у питању, па својим насљедницима није оставио ништа, пошто ништа није формално ни имао


Не мисле ипак сви наследници тако. Питање Брозове имовине, као и његове заоставштине изнова се поставља већ 40 година.


Од његове смрти до данас свака вијест о новој продаји или адаптацији неке његове виле или јахте, враћа историчаре на расправу - шта је све заправо било Титово и зашто је све то тешко пописати.


Његово наслијеђе је и данас атракција за бројне "титоисте", а посебно за туристе.


На прољеће био је на Бледу, љети на Брионима или на јахтама дуж приморја, а од јесени у вили на Дедињу у Београду.


Овако су, барем према бројним извјештајима, изгледала путовања Јосипа Броза у његовим резиденцијама и вилама, док је готово 30 година био предсједник Југославије.


Као најјачи симбол и вођа Броз је, подразумијева се, био и неприкосновени примјер савршеног социјалистичког човјека. Њему је социјализам био све, јер је знао да на тај начин може држати народ под својом чизмом.


Срећа, па се још то није сјетио. Он није посједовао личну имовину, када су некретнине у питању, па својим наследницима није оставио ништа, пошто ништа није формално ни имао.


Од његове смрти до данас свака вијест о новој продаји или адаптацији неке његове виле или јахте, враћа историчаре и обични народ на расправу - шта је све заправо било Титово и зашто је све то тешко пописати.


Јосип Броз био је, доживотни и једини предсједник СФР Југославије, земље у којој је, читав систем и друштво концентрисано на опште, заједничке вриједности и постојање друштвене својине. То је био систем у коме је приватна својина била тек ријетка појава.


Брозове виле су биле толико велике да је 2.060 људи било запослено у њима.


Једна од најпознатијих Брозових резиденција налазила се у националном парку Бриони, на јадранском острву Ванга у Хрватској.


До данас су неке виле изнајмљене, а поједине, попут оне на Златибору, продате или враћене првобитним власницима, које су Брозови сатрапи одузимали од правих власника.


Прва Брозова кућа након што је дошао на власт јесте била на Дедињу, у Ужичкој 15, коју су од Нијемаца преузели партизани. У њој је Броз живио од 1946. до 1979. године.


Добро познат је и Бели двор, који је изграђен 1937. године, а пре тога је припадао краљевској породици Карађорђевић. Данас је у власништву државе, али га данас самозвани престолонасљедник и његова  породица користе.


Након Брозове смрти, вила у Ужичкој, али и још једна кућа, као и Кућа цвијећа гдје су злочинац Јосип и Јованка Броз сахрањени, постали су Меморијални центар "Јосип Броз Тито". Они су дио Музеја Југославије.


Броз је на Брионе први пут отишао 1947. године, а Бела вила је постала његов морски дом неколико година касније. На мору је проводио неколико мјесеци сваке године.


Неке од вила су претворене у луксузне апартмане, а неке су још у државном власништву.


Вила у Кумровцу, гдје је наводно рођен Броз, данас је у власништву Министарства државне имовине Хрватске. Вилу Далмација у Сплиту држи град Сплит, а може да се изнајми по високој цијени.


На листи вила које су смјештене у Хрватској су још и дворац Тиквеш, који је био Брозова ловачка резиденција - оштећен је у рату током деведесетих, а у власништву је државе.


У Словенији је злочинац користио вилу на Бледу, а у Македонији у Охриду. Оба објекта су добиле државе у којима се налазе, а потомци Карађорђевића и даље потражују вилу на Бледу која је била њихово предратно власништво.


Броз је од 1950. до краја 70-их година прошлог вијека градио и бункер у Коњицу, у којем је 350 људи могло да живи шест мјесеци у случају нуклеарног напада. Он је данас у власништву министарства одбране БиХ.

Поред тога он је имао и вилу у Бугојну коју је углавном користио за лов.

Његови најближи сарадници и подрепаши су давали задатке Државној безбједности да неколико дана прије његовог доласка како знају и умију ухвате живог медвједа и да га завежу, а онда је злочинац Броз славодобитно убијао свезану животињу.

Такође, имао је и виле на Тјентишту /Сутјеска/, те Стојчевац испод Игмана на Илиџи..


Туристичка атракција од 2006. постала је и пећина у Дрвару у западној федералној БиХ, која је била база током Другог свјетског рата у којој се са својим најближим сарадницима крио. Због одрона је током 2019. године затворена.


У Црној Гори Броз је имао вилу Галеб у Игалу и вилу Ловћен у Бококоторском. Црна Гора је обје дала у закуп.

 

Они који су живјели у Брозово вријеме све ово уопште није интересовало, јер су сви као папагаји понављали, а то чине и данас: "Никад се боље није живјело": Могуће да је тако било, али нико више и не помиње да и данас Србија треба да врати неколико десетина милијарди долара дуга и кредита које је Броз узимао широм свијета како би задовољио народ и како би на тај начи

Autor sjovicicslavuj | 25 Maj, 2020 | read_nums (14)
НАПОМЕНА:

ИСТОРИЈО, СВА ИЗГОРЈЕЛА 
- ЈЕР НАС НИКАД НИЧЕМУ, 
А ПОГОТОВО ПАМЕТИ 
- НИСИ НАУЧИЛА! 

/Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ/


ИЗ СЛАВНЕ, АЛИ ИСТОВРЕМЕНО 
И ТРАГИЧНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ, 
ОДНОСНО ТРАГИЧНИХ ЉУДСКИХ СУДБИНА!


Славни командант одбране Београда

Драгутин П. Гавриловић
рођен је 25. маја 1882. у Чачку. 
У Први светски рат Гаврииловић је ступио као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. кад је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда
Храброст српских војника у Великом рату (И Светски рат), битке које су водили и у којима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали бројнијег и боље опремљенијег непријатеља и данас се изучавају се у војним школама и академијама свуда у свету.
А као пример највећег јунаштва и најтрагичније војне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног мајора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда:

 
Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!
Овај говор забележио је водник 10. кадровског пука 
Ђорђе Рош, када је, како је такође записао 
“загрмео Гавриловићев глас пун заноса”.

Драгутин П. Гавриловић рођен је 25. маја 1882. у Чачку. По завршеном шестом разреду гимназије примљен је у Нижу школу Војне академије.

Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети.

Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.

У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.

У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.

Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора.

Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима.

Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.

Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима.

Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима. 
 Одликован је Карађорђевом звездом, орденима Светог Саве, Белог орла, Југословенске круне,Француским ратним крстом, Легијом части, медаљом Милоша Обилића, Споменицом на рат 1914. и са још 12. одличја.

Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.

Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука.

Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“.

И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин!

Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.

Други светски рат је провео у немачком заробљеништву. По изласку из логора вратио се у Београд.

Предавао је војну администрацију на Војној академији у Београду. Генерал Душан Симовић му је 27. марта 1941. године понудио чин генерала и место министра војске и морнарице, међутим он је то одбио уз образложење да га предлог не интересује и да је он војник.

Пуковник Гавриловић је после капитулације у Априлском рату у Сарајеву заробљен и одведен у концентрациони логор близу Нинберга. Из заробљеништва се вратио тек 1945. тешко болестан. 

Од стране нових комунистичких власти, био је означен као човек бившег режима краљевине Југославије. Зато су га "стрпали у усташки логор на београдском Сајмишту, где су га толико малтретирали и изгладњивали", да није поживео дуже од месец дана. 

Преминуо је у свом стану, на Славији 19. јула 1945. године, у крајњој беди, понижен од стране новог комунистичког режима; а обе кћерке силовали су партијски "батинаши".

 Сахрањен је у одрпаној униформи пуковника Југоњсловенске краљевске војске, у гробници своје рођаке на Новом гробљу.

Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду.

Гроб Драгутина Гавриловића на Новом гробљу у Београду

Оно што су за Грке Термопили, за Београђане би требало да буде угао улица Цара Уроша и Мике Аласа. Међутим, Драгутину Гавриловићу и херојским браниоцима Београда, 2011. године, неки нови нараштаји дрзнули су се да украду и спомен плочу са зида на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа, где је Гавриловић одржао свој легендарни говор.

Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским херојима.
Autor sjovicicslavuj | 24 Maj, 2020 | read_nums (34)

Ова два брата рођена су у Солуну, у кући знаменитих и богатих родитеља. Старији брат Методије провео је као официр десет година међу Словенима /македонским/ и тако научио словенски језик.

По повратку у Грчку замонашио се, а мало послије тога придружио му се и млађи брат Ћирило /Константин/.

Када је хазарски цар Каган тражио од цара Михаила проповједнике хришћанства, цар му је послао браћу Ћирила и Методија.
Они су убиједили прво Кагана, а затим и много народа превели у хришћанство.
По повратку у Цариград саставили су словенску азбуку од 38 слова и почели да преводе црквене књиге са грчког на словенски.

На позив кнеза Растислава отишли су у Моравију да шире вјеру Христову, а умножене црквене књиге подијелили су свештеницима да уче омладину.
На папин позив стигли су у Рим, гдје се Ћирило разболио и умро 14. фебруара 869. године.

Методије се потом вратио у Моравију и наставио са ширењем вјере међу Словенима све до упокојења 6. априла 885. године.

Његово дјело наставили су његови ученици са светим Климентом, као епископом на челу. Прешли су Дунав и стигли на југ, у Македонију /Охрид/ и ту продужили започети посао браће Ћирила и Методија.
У Србији се од прошле године 24. мај 
обиљежава  као државни празник 
– Дан словенске писмености и културе.
Autor sjovicicslavuj | 22 Maj, 2020 | read_nums (51)
 
НОВАК ЂОКОВИЋ

НОЛЕ 
 

 
 
Autor sjovicicslavuj | 22 Maj, 2020 | read_nums (22)

22.5. 2016. године,

умро 
је славни српски глумац 

ВЕЛИМИР БАТА ЖИВОЈИНОВИЋ




Autor sjovicicslavuj | 22 Maj, 2020 | read_nums (19)

 
СПОМЕНИК У БАЊА ЛУЦИ


ВЕЛИКА СРАМОТА 
НА САВЈЕСТИ ЧОВЈЕЧАНСТВА 
И НА САВЈЕСТИ МОЋНИКА 
КОЈИ НИСУ ДОЗВОЛИЛИ ДА СЕ ТЕК 
РОЂЕНИ ЖИВОТИ НАСТАВЕ!

 
ЗЛОЧИНЦИ

ВИ КОЈИ СТЕ УБИЛИ ТЕК РОЂЕНУ ДЈЕЦУ -
 ТО ВАМ НИКАДА НЕ МОЖЕМО ОПРОСТИТИ!



Данас се навршава 28. година од страдања 12 бањалучких беба, које су умрле од посљедица недостатка кисеоника чији је транспорт, због неразумијевања свјетских злочинаца и моћника, онемогућен на простор Бањалуке.

У болници у Бањалуци, 22. маја. 1992. године, умрла је прва беба због несташице кисеоника, за вријеме оружаних сукоба за коридор код Брчког током грађанског рата у БиХ.

А и друге западне земље тада нису дозволиле допремање хуманитарне помоћи ваздушним путем западном дијелу Републике Српске.

На одјељењу за интензивну његу бањалучког породилишта од 22. маја до 19. јуна 1992. године умрло је 12-оро новорођенчади због недостатка кисеоника који није могао да буде допремљен из Београда.


РЕПУБЛКА СРПСКА и српски народ ће носити бол за 12 беба и он никада неће престати, као ни за страдалим у рату. Та бол је најјача код родитеља, браће и сестара, али сви морамо да будемо одговорнији и да на бољи начин прикажемо и докажемо све оно што нам се трагично дешавало у рату.

У Бањалуци ће данас бити обиљежено 28 година од насилне смрти 12 беба у бањалучком Клиничком центру због недостатка кисеоника.


Као датум oбиљежавања овог догађаја узима се 22. мај, јер је на тај дан 1992. године, због недостака кисеоника умрла прва од 12 беба, а остале су преминуле до 19. јуна 1992. године.


 

Autor sjovicicslavuj | 22 Maj, 2020 | read_nums (18)


Тешко би било набројати све филмске 
и позоришне представе у којима је глумио
Петар Божовић.


Славни српски глумац о Српској православној цркви каже:

"Ми кроз историју стално имамо те проблеме. Црква је морала да се прилагођава. Кад год би узимала рецепт од овог света, доживљавала би поразе. Уместо она да даје савет друштву како се живи, она од њега узима најгоре. Неслога црквених великодостојника прави велику штету цркви и народу. Свако лично мора да се бави тиме, од молитве, па до литургије. Литургија је мени лепа као наше коло. Скупе се тамо разни непознати и само су људи, а свако опет има и своју индивидуалност", опомињењ Петар Божовић..

А хоће ли се решити питање и Косова?

" Америка нам је отела Косово. Међутим, не можемо ми због тога да одустанемо. Пазите, може и Америка сутра да прође, а Косово ће увек бити део наше душе и историје", каже славни глумац.

Ко је дозволио да до овог стања дође?

"Европа. Пустили су да Америка усред Европе направи своју колонију. ЕУ се зато понаша кукавички и нема више великог државника као Де Гола, а то су данас све државници иди ми - дођи ми", констатује Петар Божовић.


 
Autor sjovicicslavuj | 22 Maj, 2020 | read_nums (20)
Војислав Илић Млађи
умро  је 22.5.1944. године.

У међуратном периоду 
био је најчитанији српски писац, 
због чега је по популарности
сврставан одмах уз Јована Јовановића Змаја.



Стихове на маузолеју на Зејтинлику, 
посвећене “солунцма”, 
написао Војислав Илић Млађи


Његови стихови налазе се на неколико мјеста,
на улазима у маузолеј, капелу и крипту.
Уз “Плаву гробницу” Милутина Бојића,
најчувенији стихови посвећени “солунцима”,
управо су стихови Војислава Илића Млађег 
уклесани на ударном мјесту, на улазу у маузолеј:


Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!

Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!

Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису…
 
Autor sjovicicslavuj | 21 Maj, 2020 | read_nums (30)
ДАНАС, 21. маја је: Свети апостол и еванђелист Јован Богослов (грчки облик јеврејског имена: Јахве је милостив) 

Био је један од првих ученика Исуса Христа, са братом Јаковом. Назива се и Свети Јован Богослов. 
Јован је био и (према Писму) син Заведејев и рибар на Галилејском језеру. Јован и Јаков су названи синовима грома, према надимку који им је дао Исус Христос када их је позвао за своје ученике, апостоле.

Према предању, умро је у Ефесу, у дубокој старости. Исус Христос је Јована посебно волео, зато што је био живахан, брз, вредан, изузетно одан и марљив ученик. Због ових особина дао му је име Воанергес, што значи: син громова.

Од свих својих ученика, Исус Христос је издвајао Јакова, Петра и Јована. Они су били са њим кад је васкрсао Јаирову кћерку. На гори Тавор, када су видели његово Преображење, и само њих је повео са собом у Гетсимански врт, ноћ уочи страдања.
Према предању, у градићу Витсаиди, на обали Галилејско језеро Галилејског језера, живела је породица Јована Богослова. Отац му се звао Заведеј, а мајка Саломија, била је кћерка Јосифа, хранитеља и старатеља Пресвете Богородице. Јован је био ученик светог Јована Крститеља.
Колико је Исус Христос волео Јована говори и то да је на Тајној вечери Јован седео поред њега, и да је једино њему Христос открио Јудино издајство. Кад су Христа ухватили и повели на суђење, Јован није одступао од њега ни кад су се сви остали разбежали. Све време страдања Христовог, до крста и под крстом, бол са њим је делио и Јован. Немоћан да помогне, ублажи или отклони страдања, он је стајао, саучествујући и састрадавајући са учитељем и Месијом. Колика је Христова љубав и поверење, видело се кад је са крста, у последњим тренуцима земног живота, поверио Јовану да се стара о његовој мајци, Пресветој Богородици.
 
Када је Доментијан убијен и на престао дошао цар Нерва, који био блажи према хришћанима Јован се из прогонства вратио у Ефес, где су га малоазијски архијереји молили да им запише Христово учење, бојећи се да нешто може да се заборави или погрешно пренесе, зато што је Јован до тада само проповедао.

Кад је остарио и више није могао да иде у цркву, ученици су га носили, а он је, уместо проповеди, говорио: "Децо моја, волите један другог". Један од ученика га је питао зашто само те речи изговара. Стари апостол је одговорио: "Зато што је то највећа заповест Господња, и доста је ако само њу испунимо како ваља."

Када, је Јовану било више од сто година он узе седам својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. Свети Јован Богослов се упокојио 21. маја. Сваке године на тај дан, из његовог гроба се издиже мирисни и лековити беличасти прах.

Српска православна црква прославља Светог Јована Богослова 26. октобра. Сваког 21. маја, на дан смрти Св. Јована Боглослова спомиње се чудо пројављено од његова гроба.

Апостол Јован је написао Свето Еванђеље, три Саборне Посланице и Откривење.

Спомен овог великог апостола и еванђелисте празнује се 26. октобра. 


Но 21. маја спомиње се чудо пројављено од гроба његова. Када, наиме, Јовану беше више од 100 година он узе 7 својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб, и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. А 8. маја сваке године дизаше се нека прашина од гроба његова, од које се исцељиваху болесници од разних болести.

Autor sjovicicslavuj | 19 Maj, 2020 | read_nums (42)
 
За сјећање и памћење ...

Мало година живота (само 25.) 
стало је у богату српску историју.

На данашњи дан, 19. маја 1892. године,
 рођен је славни српски родољуб 

МИЛУТИН БОЈИЋ

 
 

Милутин Бојић: 

ПЛАВА ГРОБНИЦА


Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, 
Газите тихим ходом! 
Опело гордо држим у доба језе ноћне 
Над овом светом водом. 

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата 
И на мртве алге тресетница пада, 
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, 
Прометеји наде, апостоли јада. 

Зар не осећате како море мили, 
Да не руши вечни покој палих чета? 
Из дубоког јаза мирни дремеж чили, 
А уморним летом зрак месеца шета. 

То је храм тајанства и гробница тужна 
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, 
Тиха као поноћ врх острвља јужна, 
Мрачна као савест хладна и очајна. 

Зар не осећате из модрих дубина 
Да побожност расте врх вода просута 
И ваздухом игра чудна пантомина? 
То велика душа покојникā лута. 

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје 
Зави'те црним трубе. 
Стражари у свечаном опело нек отпоје 
Ту, где се вали љубе! 

Јер проћи ће многа столећа, кô пена 
Што пролази морем и умре без знака, 
И доћи ће нова и велика смена, 
Да дом сјаја ствара на гомили рака. 

Али ово гробље, где је погребена 
Огромна и страшна тајна епопеје, 
Колевка ће бити бајке за времена, 
Где ће дух да тражи своје корифеје. 

Сахрањени ту су некадашњи венци 
И пролазна радост целог једног рода, 
Зато гроб тај лежи у таласа сенци 
Измеђ' недра земље и небеског свода. 

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, 
Веслање умре хујно, 
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну 
Побожно и нечујно. 

Јер хоћу да влада бескрајна тишина 
И да мртви чују хук борбене лаве, 
Како врућим кључем крв пенуша њина 
У деци што кликћу под окриљем славе. 

Јер тамо, далеко, поприште се зари 
Овом истом крвљу што овде почива: 
Овде изнад оца покој господари, 
Тамо изнад сина повесница бива. 

Зато хоћу мира, да опело служим 
Без речи, без суза и уздаха меких, 
Да мирис тамјана и дах праха здружим 
уз тутњаву муклу добоша далеких. 

Стојте, галије царске! У име свесне поште 
Клизите тихим ходом! 
Опело држим, какво не виде небо јоште 
Над овом светом водом!


Autor sjovicicslavuj | 18 Maj, 2020 | read_nums (27)
 
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Ко и од кога сакрива истину како су убијени 
Адмира Исмић и Бошко Бркић


А само су се вољели и хтјели су заједно да живе!

Срђан Алексић је постао синоним "јунаштва" за Бошњаке и Србе у Србији и то за оне који не знају ништа о том догађају. 

Како је страдао Срђан Алексић и зашто нема улицу или нешто слично у родном Требињу, нити било гдје у Републици Српској.

Текст и изјаву судионика догађаја - Деана Савичића прочитати на порталу Слободна Херцеговина - ОВДЈЕ  

Прави се тако легенда о случају Срђана Алексића који није ни близу приповједача који бесједе тзв. Срђановом јунаштву. Поставља се питање -  ко онда фабрикује такве "истине". Па управо они који  ни географски не знају гдје је Требиње, а поготово немају појма о рату у Босни и Херцеговини. 
*********
Никада нико од таквих "зналаца" неће ни поменути муслиманско злочиначко стријељање двоје младих људи који су се вољели и који су само хтјели да из муслиманског Сарајева пређу на српску страну. 

Тешка времена шутње и даље трају. Та времена су остала још из турског времена. Шутња је злато многи кажу, мада тај појам негдје другдје и не постоји. Можда пословица "Боље свашта јест' него свашта причат", даје многа објашњења. Резултат је прво шутња, онда лажи. Послије шутње о двоје младих, Бошку и Адмири, убијеним на Врбања мосту у Сарајеву искрснула је истина. А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.

Међутим, како рекох - истина је једна. Припадници тзв. Армије Р БиХ прво су их пустили да покушају да пређу на српску страну, а онда су прво убили њу, Адмиру. Затим су причекали да јој он, Бошко, покуша помоћи. Меци злочинаца из тзв. Армије Р БиХ су му прво решетали удове, онда пуцали по њему, рањавали га док није искрварио и на крају и издахнуо.

 
Седам дана након што су убијени, Војска РС извукла је њихова тијела са моста и сахранила их у Лукавици у Републици Српској.
 
По завршетку рата 1996. године, на иницијативу и жељу Адмириних родитеља, њихови посмртни остаци су пребачени на гробље Лав у Сарајеву, у Федерацији БиХ и заједно су сахрањени


Годинама су муслимански медији ширили лаж да су двоје младих људи, различитих нација и вјера убијени од стране Војске Републике Српске. Нажалост, ништа се није промијенило ни до данас. Лажи и даље трају иако су убице познате.

Прокламовање неодређености је дугог вијека у БиХ, али лажи нису. Прошло је више од 28. година откако је БиХ постала каква-таква држава. Од референдума наовамо провлаче се теорије које је OHR озаконио о држави БиХ, али не и документовао, јер нема печата. Као у оној снимци на "YouTube" кад раднички трибун чита "проглас" с папира, а "обични мали човјек" се надвирује и пита: "А гдје је ту печат".

И ко је онда 18. маја 1993. године снајперским хицима на сарајевском Врбања мосту убио муслиманку Адмиру Исмић и Србина Бошка Бркића. 

Њих двоје су се вољели и у жижу свјетске и домаће јавности доспјели су по два основа: прозвани су сарајевским Ромеом и Јулијом због начина њихове смрти (умрли су док су лежали једно преко другог). 
Њихова смрт никад није доведена у везу са терористима из јединице "Шеве", специјалцима  Службе државне безбједности тзв. Р БиХ.


Бошко и Адмира покушали су на једном од прелаза гдје су се договарале илегалне размјене и преласци - да из муслиманског Сарајева преко Врбања моста пређу на српску страну, територију коју је контролисала Војска Републике Српске. Приликом покушаја преласка убијени су снајперским хицима од стране муслиманских злочинаца.

Након завршетка рата у БиХ бивши агент тајне службе АИД Един Гараплија  посвједочио је да је приликом испитивања терористе и убице Неџада Херенде дошао до његовог признања да су Бошка Бркића и Адмиру Исмић  убили Неџад Херенда и Драган Шошић, припадници муслиманске терористичке јединице "Шеве",  пуцајући, како је Гараплија посвједочио, са зграде "Стелекса" /Напомена аутора текста – Ради се о згради тадашње познате сарајевске студентске "кафе-дискотеке”/.

А само су се вољели и хтјели су заједно да живе!

Иако се Херенда и Шошић, поред овог, доводе у везу са још два ратна злочина, они никада нису процесуирани од стране било којег тужилашта у БиХ. Тачније, против њих никад ниједно тужилаштво у БиХ није подигло оптужницу. Херенда се теретио за три ратна злочина у којима је учествовао - убиство Бркића и Исмићеве, затим злочин у Великом парку кад је стријељано осам припадника тадашње регуларне Југословенске народне армије и атентат на породицу првог командната тзв. Армије Републике БиХ генерала Сефера Халиловића.

Злочинац и масовни убица Срба у Сарајеву 
Неџад Херенда

Терориста Херенда живи у Гронингену /Холандија/. Никад ниједна надлежна институција у БиХ није тражила његово изручење.

Такође, Шошић се доводи у везу са два ратна злочина и четири убиства, али до данас никад није ни осумњичен од стране било којег "независног" тужилаштва у БиХ, већ је, парадоксално, запоселен као шеф обезбјеђења Централне банке БиХ што довољно говори како се систем у случају Херенде и Шошића добро побринуо за своје штићенике и убице Срба.

А о покојној Адмири и покојном Бошку 
Сарајево шути и крије истину. 

Ово је Босна и Херцеговина у којој престаје 
свка логика, давно је о томе писао 
славни српски Нобеловац Иво Андрић.
Autor sjovicicslavuj | 18 Maj, 2020 | read_nums (24)

Академик, српски писац, романсијер и есејиста,
политички и национални теоретичар
Добрица Ћосић
преминуо је 18. маја 2014. године,
у Београду у 93. години живота.


Одлуком Савезне скупштине СРЈ 1992. године 
постао је први предсједник.

Мање од годину дана задржао се на тој функцији 
са које је смијењен у мају 1993. године.


Autor sjovicicslavuj | 18 Maj, 2020 | read_nums (20)
НИКОЛА СИМИЋ

Рођен је 18. маја 1934. године у Београду.

Глумац који нас је годинама одушевљавао
и засмијавао до суза. 


Фотографија корисника Славко Јовичић Славуј

Преминуо је 9. новембра 2014. године
 у Београду у 81. години живота.
Autor sjovicicslavuj | 18 Maj, 2020 | read_nums (20)

Руђер Јосип Бошковић

рођен је у Дубровнику 18. маја 1711. године


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Руђер Јосип Бошковић је рођен у Дубровнику 18. маја 1711. године.
Умро је у Милану 13. фебруара 1787. године.

Био је српски физичар, астроном, математичар и дипломата из Дубровника, један од најзначајнијих научника свога времена. 

Био је професор универзитета, оснивач Миланске опсерваторије и директор Оптичког института Француске морнарице.

Био је универзалан стваралац: филозоф, математичар, астроном, физичар, инжењер, педагог, геолог, архитекта, археолог, конструктор, оптичар, дипломата, путописац, професор, исусовац, најбољи песник на латинском језику осамнаестог века и преводилац-полиглота.

Рођен је као седмо дете трговца Николе Бошковића, Србина из Орахова код Требиња у Херцеговини и мајке Павле, италијанског порекла, из породице Бара Бетере, познатог дубровачког песника. 

Цео радни век провео је у туђини, где је стекао и светску славу, а само једном свратио у свој завичајни Дубровник,1747. године.

Своје отаџбинско порекло никада није крио – остао је Словинац, како су се тада називали Јужни Словени. Умро је и сахрањен 13. фебруара 1787.  године, а срце му је пренето у завичај.
 
Autor sjovicicslavuj | 17 Maj, 2020 | read_nums (40)
 
17. маја 1917. године умро је славни српски војвода
РАДОМИР ПУТНИК


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

Радомир Путник  био је српски војвода (маршал). Током своје богате војничке каријере био је два пута начелник Главног герералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом свјетском рату. 
У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. Послије Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе (маршала) српске војске.

У Првом свјетском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том мјесту наслиједио генерал Петар Бојовић. 

Путник је командовао српском војском за вријеме све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе Степановића нанио је Аустроугарима велики пораз. 


06.12.1926. год. посмртни остаци 
Војводе Радомира Путника,
тадашња Краљевина преноси и схрањује 
у капелу на Новом гробљу у Београду.



Биста славног војводе 
РАДОМИРА ПУТНИКА 
у Београду

Да није било славних српских војсковођа 
и јунака - ко зна шта би било са нама? 

Autor sjovicicslavuj | 17 Maj, 2020 | read_nums (16)
 
17. маја 1395. године погинуо је
МАРКО КРАЉЕВИЋ
 

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

Марко Мрњавчевић, познатији као Марко Краљевић, погинуо је у бици на Ровинама 17. маја 1395, али готово нигдје се не помиње гдје је рођен 1335. године. Ипак, у Троношком љетопису смо пронашли податак да је рођен у селу Мрњак у Горњој Зети. Ријеч је о љетопису који је јеромонах Јосиф написао у манастиру Троноша 1791. године, а који је постао познат по детаљном опису Косовске битке.
И чувени руски историчар и путописац Павле Ровински, који је помно истражио средњовјековну прошлост ових простора, претпоставља да је Марко Краљевић потекао из Горње Зете, позивајући се на предања која је забиљежио у Бјелопавлићима. Он у својој књизи Црна Гора у прошлости и садашњости (том III, стр. 386) пише:
У Црној Гори указују на неколико мјеста која својим називом напомињу Мрњавчевиће од којих потиче Марко Краљевић. У Бјелопавлићима близу Орје луке на обали ријеке Зете има мјесто Мрне, гдје се налазе трагови неkих грађевина. У Загарчу, између два врха планине Гарча, такође се налази  мјесто које се назива Мрлан, гдје су Мрњавчевићи боравили, пошто су их Турци истјерали из Скадра.“

Марко Мрњавчевић био је дејуре српски краљ од 1371. до 1395, док је дефакто владао само територијом у западној Македонији. Престони град у држави краља Марка био је Прилеп. У српској народној епици, у којој му је посвећен један од циклуса пјесама, познат је као Краљевић Марко.
Његов отац, краљ Вукашин, био је савладар цара Стефана Уроша V, чија је владавина била обиљежена слабљењем царске власти и осамостаљивањем обласних господара у Српском царству, што је поспјешило његов распад. Вукашинови посједи обухватали су земље у Македонији, Косову и Метохији. Он је 1370. или 1371. крунисао Марка за „младог краља“; ова титула укључивала је могућност да Марко наследи Уроша на српском престолу у случају да Урош не буде имао мушких потомака.

У Маричкој бици 26. септембра 1371, Турци Османлије поразили су и убили Вукашина, а око два месеца касније умро је цар Урош. Марко је након тога законски постао краљ српске државе, али српски великаши, који су практично постали независни од централне власти, нису ни помишљали да га признају за свог врховног господара. Неодређеног датума након 1371. ушао је у вазални однос према турском султану.
 
До 1377. значајне дијелове територије коју је наслиједио од Вукашина разграбили су господари околних области. Краљ Марко је у стварности постао само један од обласних господара, који је владао релативно малим подручјем у западној Македонији. Задужбина му је Манастир Светог Димитрија близу Скопља, познат као Марков манастир, изграђен 1376. Погинуо је у бици на Ровинама 17. маја 1395, борећи се у Влашкој на страни Турака.

Иако је био владар релативно скромног историјског значаја, Марко је током турске окупације постао један од најпопуларнијих јунака српске народне епике и усмене традиције уопште. Сличан статус има и у традицијама других јужнословенских народа. Бугари га поштују као свог народног јунака под именом Крали Марко. У приморским градовима – Котору, Дубровнику, Сплиту, Трогиру, Шибенику, Задру и Хвару, пјевало се о Марку вјековима. Запамћен је као неустрашиви заштитник слабих и беспомоћних, који се борио против неправде и дијелио мегдане са турским насилницима.

„Портрет“ Марка Краљевића, 
насликала Мина Караџић
Вилхелмина (Мина) Караџић-Вукомановић,
 рођена је у Бечу, 30. јула 1828. године,
а умрла је такође у Бечу, 12. јуна 1894. године.

Била је сликарка и књижевница,
кћерка Вука Караџића
и Бечлијке Ане Марије Краус

Autor sjovicicslavuj | 16 Maj, 2020 | read_nums (33)
 
16. маја 1898. године
рођена је наша драга
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ


МАНАСТИР ГРАЧАНИЦА

ОВАКО ЈЕ О НАМА
И О НАШОЈ ГРАЧАНИЦИ
ПЈЕВАЛА НАША ДРАГА

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ



Славне српске књижевнице
Мира Алечковић и Десанка Максимовић



Autor sjovicicslavuj | 16 Maj, 2020 | read_nums (16)
Растко Петровић

Рођен је 16. маја 1898. године у Београду, 
као девето дијете историчара Димитрија 
и учитељице Милеве Петровић. 

Био је млађи брат сликарки Надежде и Зоре, 
које су касније помагале његово школовање. 


Уврштена у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


О Надежди Петровић на линку:

Један је од најоригиналнијих и најзначајнијих српских пјесника послије Првог свјетског рата. У рату је, са српском војском, прошао албанску голготу, послије чега је послат у Француску. У Паризу је дипломирао права. Од 1923. године па све до смрти је у дипломатској служби - радио је у Риму, затим у Вашингтону.

Припадао је првој генерацији српских модерниста и био синоним за темпераментну и неконвенционалну литературу. Његова књига песама "Откровење" најзначајније је дјело српске поезије између два свјетска рата. Писао је и путописе с путовања у Африци и Америци, а о Првом свјетском рату у роману "Дан шести". Остала дјела: роман "Бурлеска господина Перуна бога грома", лирска проза "Људи говоре", путопис "Африка", драма "Сибињанке". Роман "Дан шести" сматра се једним од најдраматичнијих и најфантастичнијих штива у европској књижевности о Првом свјетском рату.

Спомен музеј Растка и Надежде Петровић у Улици Љубе Стојановавића, у Професорској колонији у Београду је био отворен за јавност 1975. године, али је затворен 11 година касније због лоших микроклиматских услова и недостатка финансијских средстава за темељнију обнову зграде. 

Предмети и уметничка дјела пребачени су у депое Народног музеја у Београду.

Растко Петровић преминуо је 15. августа 1949. године у Вашингтону. 
Његови посмртни остаци пренијети су у отаџбину 1986. године и сахрањени у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.
Autor sjovicicslavuj | 15 Maj, 2020 | read_nums (44)
 
15. маја 2019. године преминуо је
прослављени српски глумац
МИХАЈЛО МИША ЈАНКЕТИЋ




«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 ... 291 292 293  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva