Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 3 Jun, 2019 | read_nums (47)
 
Пјесма за данас ...
 
ЈОВАН ДУЧИЋ П Е С М А "... Који је сат у свемиру? Дан или поноћ, шта ли је? ..."
 
Слика
Autor sjovicicslavuj | 3 Jun, 2019 | read_nums (26)

Српска православна црква слави Светог цара Константина и царицу Јелену. 

Црква је овај римски царски пар прогласила светитељима, јер је цар Константин Миланским едиктом 313. дао хришћанима слободу вјере и окончао њихов прогон. 

Хришћанској цркви, у којој је почео да тражи ослонац, дао је многе привилегије и на Првом васељенском сабору у Никеји 325. Помогао је у борби против аријевске јереси.

Одмах по доласку на трон цар Константин је имао три велика непријатеља: тиранина Максенција у Риму, Ските на Дунаву и Византију. 

 Пред борбу са Максенцијем, према предању, на небу му се указао сјајан крст као знак побједе. Он је наредио да се искује велики крст који је ношен пред војском, и ову борбу окончао је као своју велику побједу. 

Одмах потом 313. године, издао је знаменити Едикт у Милану, којим је престао прогон хришћана. Послије побједе над Византијом, саградио је диван град на Босфору и назвао га Константинопољ. 
Када се цар тешко разболио, јавили су му се апостоли Петар и Павле и савјетовали да га епископ Силвестер крсти. Одмах потом је оздравио. 

Константин је сазвао Први васељенски сабор у Никеји 325. године због раздора у Цркви насталог појавом јеретика Арија. Сабор је осудио јерес и утврдио православље. 

Света Јелена, царева мајка, радила је много за вјеру Христову. Пронашла је Часни Крст Господњи, сазидала цркву Васкрсења на Голготи и многе друге цркве на Светој земљи. Ова света жена умрла је 327. године, а цар Константин поживио је још десет година послије своје мајке. Умро је у Никомидији 337. године, а сахрањен је у цркви светих апостола у Цариграду.
 
Autor sjovicicslavuj | 2 Jun, 2019 | read_nums (45)

 

Чудни су путеви господњи ...

 

На слици су некадашњи, један од најпопуларнијих предсједника Сједињених Америчких Држава Џон Кенеди и тада млађани, а каснје такође предсједник САД, ратни злочинац Бил Клинтон.

 

За каснију историју човјечанства била је то кобна тадашња случајност ...

 

За оне који памте то вријеме или су бар чули за то:
Џон Фицџералд „Џек“ Кенеди је био 35. предсједник Сједињених Америчких Држава од 1961. до 1963. године као члан Демократске странке.

 

Кенеди је био најмлађи предсједник и први католик на том мјесту.

Атентат на њега, 22. новембра 1963. године се често сматра дефинишућим моментом америчке историје 1960-их година ...

Кенеди и Клинтон

Autor sjovicicslavuj | 2 Jun, 2019 | read_nums (35)
 
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан, 2. јуна погинуо је

РАДИВОЈЕ КОРАЋ

један од најбољих кошаркаша 
који је икада рођен 
на балканским просторима ...



Радивој Кораћ је погинуо у 30. години 
у саобраћајној несрећи 
2. јуна 1969. године, код села Каменице
12 км од Сарајева

 послије утакмице између репрезентације Југославије 
и селекције Босне и Херцеговине. 

 
Радивој Кораћ је први спортиста 
који је сахрањен у Алеји великана у Београду.

Autor sjovicicslavuj | 1 Jun, 2019 | read_nums (41)


У здравље!
На многаја љета!
Живот ће ти проћи узалуд!

Кад престанеш бити оно што си некад био,
кад постанеш неко, а то раније никад ниси био.

Кад заборавиш ко си и шта си некад био,
кад помислиш да ће вјечно трајати ово што си сад,
а што прије никад ниси био.

Кад заборавиш на све људе који су били уз тебе,
кад помислиш да си самом себи довољан,
кад заборавиш како си стигао до врха,
и кад не будеш имао времена да размишљаш о свему,
и кад почнеш да падаш у амбис и у понор без краја,
тад никоме не пружај руке,
јер нико ти неће дати подршку,
нити ће пожељети да ублажи твоје падање.

Тада ти неће помоћи никакво кајање,
јер садашњост те неће
подсјећати на прошлост.
Ничим добрим никога ниси задужио.

Нема се кад, све је прошло!
Завршио си и прије него
што си након сласти осјетио горчину.

Нема се куд даље!
 
Autor sjovicicslavuj | 31 Maj, 2019 | read_nums (52)

 
На данашњи дан, 31. маја рођен је 
бард српског глумишта славни


ЉУБА ТАДИЋ

 

Autor sjovicicslavuj | 31 Maj, 2019 | read_nums (18)

 

Битка на Чегру, је била једна од пресудних битака вођених у Првом српском устанку између српских устаника и Турака.

Битка се одиграла 31. маја 1809. године на брду Чегар, код села Каменица, надомак Ниша.


Својим јунаштвом истакао 
се славни ресавски војвода 

Стеван Синђелић
                             
 
На данашњи дан 1809. године погинуо је српски национални јунак Стеван Синђелић, ресавски војвода, испаливши из кубуре хитац у складиште муниције у шанцу на узвишењу Чегар код Ниша, у јеку борбе с бројно надмоћним Турцима у Првом српском устанку. 

Не могавши да побиједи бројно јаче турске снаге које су продрле у шанац, Синђелић је пуцао из кубуре у подземни магацин барута. У страшној експлозији настрадали су сви српски војници и много Турака.

 Да би застрашио Србе, турски паша је у знак освете и опомене наредио да се од лобања палих српских устаника сагради Ћеле- кула на улазу у Ниш, у коју су узидане 952 лобање и која данас стоји као симбол борбе Срба за независност. 


 
СПОМЕНИК ЧЕГАРСКИМ ЈУНАЦИМА

Споменик на Чегру на брду Чегар, надомак Ниша, на мјесту гдје се одвијала чувена битка из Првог српског устанка налази се споменик подигнут у знак сјећања на храбре војнике и њиховог команданта Стевана Синђелића, који су погинули на овом мјесту...

 
Autor sjovicicslavuj | 30 Maj, 2019 | read_nums (37)
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан,
 30. 05. 1960. године
у Москви је умро славни руски пјесник и књижевник 
БОРИС ПАСТЕРНАК
/Аутор  романа Доктор Живаго/.


------------------
БОРИС ПАСТЕРНАК - За сва времена

Autor sjovicicslavuj | 30 Maj, 2019 | read_nums (37)

 

Свјетски познати и признати српски научник

и академик

ПАВЛЕ САВИЋ

умро је на данашњи дан, 30. маја 1994. годинЕ.




Autor sjovicicslavuj | 30 Maj, 2019 | read_nums (20)
ЗДРАВКО ЧОЛИЋ
На њега су до сада потрошени сви постојећи суперлативи: најтиражнији, најуспјешнији, најпопуларнији, најбољи, највећи, најдуговјечнији, најљепши, најзабавнији, најомиљенији ...

А када га упознате, схватите да је заслужио 
сваки суперлатив који му је дат. 

Најјачи је, стварно! 
Миљеник људи и Бога.
---------------------------------

Ти си ми у крви
--------------------
Погледом ме милујеш
К'о да ме додирујеш
И сваки пут као да је први
Ја стално мислим престаће
Из чиста мира нестаће
Ал' пожуда не престаје
Ти си му у крви

Толико дугих година
Узимања давања
Остајем последњи и први
Због тебе сањам Цигане
И смишљам слатке преваре
Ал' ђаво се не предаје
Ти си ми у крви

Ако те одведу Цигани Чергари
Или те украду страшни харемски чувари
Ако те одведу
Ја ћу да полудим
Без тебе не умијем
Више јутром да се будим

Ако те одведу
Све ће да се сруши
Памти ме к'о пријатеља
Чувај ме у души
И онда кад мислиш
Да је прекасно за снове
За све...

Толико дугих година
Узимања давања
Остајем последњи и први
Због тебе сањам Цигане
И смишљам слатке преваре
Ал' ђаво се не предаје
Ти си ми у крви

Рефрен ...
 
Autor sjovicicslavuj | 30 Maj, 2019 | read_nums (20)

 На данашњи дан 30.5.1946. г. на УБУ рођен је

ДРАГАН ЏАЈИЋ

- најбољи фудбалер СРБИЈЕ свих времена,
почасни предсједник ЗВЕЗДЕ!
 


 
Autor sjovicicslavuj | 30 Maj, 2019 | read_nums (21)
Владислав Петковић Дис
трагично страдао 30. маја 1917, код Крфа.

Упорним и дугим истраживањем, историчар Мирко Дрманац коначно је утврдио тачан дан, вријеме и околности под којима је пјесник Владислав Петковић Дис скончао у Јонском мору.
Владислав Петковић Дис у Марсељу, прољећа 1916. 
и Рудолф Сингуле, капетан аустроугарске подморнице 

Пјесник Владислав Петковић Дис утопио се 30. маја 1917. у шест сати ујутро, послије напада аустроугарске подморнице У-4 на наоружани француски транспортни пароброд „Италија” у Јонском мору, 46 миља југоисточно од рта Санта Марија ди Леука. 

До ових података дошао је, упорним и дугим истраживањем, историчар Мирко Дрманац из Научног одјељења Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку, оповргнувши досадашње који су се читав вијек провлачили кроз литературу и енциклопедије.

Ове чињенице мијењају скоро све што се знало о Дисовој смрти. Сада су откривени тачни подаци о датуму, сату и мјесту потонућа брода, расветљено је да „Италију” није напала њемачка већ аустроугарска подморница, и познате су све околности смрти славног пјесника.

Дрманац наводи да је најврједнији извор о потапању пароброда, до којег је он дошао, одломак бродског дневника са подморнице. Водио га је капетан Рудолф Сингуле, иначе рођен у Пули у њемачкој породици, и уписао да је контакт са француским бродом успостављен у 5.51 сати ујутро, 30. маја 1917. године. Уз то, кратко је додао: „Торпедо је испаљен са даљине од 600 метара и брод је потонуо за 3,5 минута. Капетан се удавио. 

Владислав Петковић (рођен 1880, Заблаће код Чачка) као ратни извјештач са српском војском, у којој су била и три његова брата, прошао је повлачење кроз албанске планине и почетком 1916. доспио на Крф. Убрзо је са групом српских избјеглица отпутовао у Француску, боравио у Марсељу, Ници и Пти Далу, тугујући за породицом која је остала у окупираној Србији, па у посљедњем свом писму (мај 1917) вели: „Морам за Солун, једва чекам да ускочим у воз…”

Наредни кораци лакше се прате, благодарећи забиљеженом сјећању Софронија Михајловића, игумана Високих Дечана, и сапутника Дисовог. Упознали су се у возу, на станици у Марсељу, па се задржали два дана у Тулону, ради овјере папира за пут. Одатле су исто возом стигли до Рима па, преко Напуља приспјели у Галипоље (античку грчку колонију Калиполис) на обали Апулије, гдје су два дана чекали брод који ће их преко Јонског мора превести на Крф.

На француски пароброд укрцали су се 29. маја 1917. у девет сати увече и у бродској трпезарији одмах упознали са осталим Србима, међу којима је била и Анка Петровић са дјецом, сестра Виде Црњански. Кад је освануло сљедеће јутро, игуман је кроз округли прозор примијетио да је из воде изронио „њемачки сумарен, као каква морска неман”.

То је, у ствари, била аустроугарска подморница У-4 под командом Сингулеа, која је оперисала из базе у Котору, дугачка 43,2 метра, наоружана са двије торпедне цијеви калибра 450 мм и палубним топом од 66 мм. За њу је француски пароброд, дугачак 79,5 и широк 8,7 метара, који развија највише 16 чворова, био мета која не може утећи.

Наста ужасна експлозија и паника на лађи”, исписао је касније игуман српске светиње у Метохији. Торпедо је пробио труп брода и детонирао са његове друге стане, правећи катастрофално оштећење.

Италија” није била обичан путнички пароброд, већ преуређени и наоружани транспортер за превоз војних трупа Антанте на Солунски фронт, и као такав легитиман војни циљ, али тај значајан податак није представљен у Дисовим животописима – објављује Дрманац.

Игуман Михајловић отео је појас за спасавање стражару код бродског топа, на вријеме скочио у море са брода који је потонуо за само осам минута, а послије неколико сати плутања по пучини, духовника је покупио британски разарач, први брод који је допловио на мјесто трагедије.

Кобне ноћи Дис није спавао. Мучен црним слутњама, више пута је излазио из кабине на палубу, одакле је гледао бјеличаст траг торпеда у модрој води. Чекао је посљедњи чамац у који је требало да ускочи и Анка Петровић са дјецом. Али, за њих више није било времена јер је брод, путујући на дно мора начинио вртлог који их је све повукао. Француски морнари касније су пронашли Дисово тијело, у одијелу наочаре и ситнину, једну драхму и педесет лепти – наводи Дрманац.

Дисова пјесма „Утопљене душе”, објављена 1911, завршава се овако:

Гледећи дуго тај маглени вео,
камо се дани моји разасуше, 
шири се покров велик, простран, бео,
под којим леже утопљене душе”.

Ни енциклопедије нису сигурне

У литератури се наводи више различитих временских података о Дисовој смрти. Током Првог свјетског рата у званичним документима и српској штампи је коришћен јулијански календар, а од 15. јануара 1919. уведено је рачунање времена по грегоријанском. 

Чак и у савременој литератури као датум смрти се помињу 16. или 17. мај (понекад без навођења да се ради о старом календару), што није правилно датирање јер се не користи календар који је у дневној употреби. Најранију вијест о Дисовој смрти налазимо у некрологу Владимира Станимировића, који га је горко оплакао на странама „Српских новина” 2. јуна (20. маја по старом календару) 1917, наводећи да је Диса „загрлила пучина морска” 30.  маја. Да се вијест брзо проширила међу српским избјеглицама на Крфу свједочи и пјесма „Дису” коју је спјевао Стеван Бешевић већ 31.  маја 1917. Међутим, Бранко Лазаревић ће у некрологу „Један живот: Владислав Петковић Дис” који је објављен у „Забавнику” 28. јуна као вријеме Дисове погибије навести зору 29. маја чиме ће се направити забуна која никада није ријешена. 

У трећем дијелу значајне Станојевићеве „Народне енциклопедије” из 1928. стоји исти податак да се Дис утопио 16. маја по старом календару „пред Крфом на торпиљираној лађи”. Тај податак су касније преузели и приређивачи „Енциклопедије Југославије” Лексикографског завода Југославије у издању из 1965. године. 

Састављачи „Југословенског књижевног лексикона” Матице српске из 1971. су датум који наводи Бранко Лазаревић превели у 29. мај 1917. по грегоријанском календару, а то је нетачно.

Дакле, тачан датум погибије славног српског пјесника Владислава Петковића ДИС-а је 30. мај 1917. године.

Можда спава

Заборавио сам јутрос песму једну ја.
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице не знам какво,можда дечије,
Стару песму,старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене;
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

---------------------------------
Autor sjovicicslavuj | 29 Maj, 2019 | read_nums (54)
 
На данашњи дан, 29. маја 1991. године

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА


постала је шампион Европе 
у италијанском граду Барију, 
побједом на пенале 5:3 
против француског Олимпика из Марсеља.

 Београдски клуб се златним словима уписао 
у историју фудбала, јер је поред ЗВЕЗДЕ 
тешко и замислити да ће у будућности 
било који клуб са ових простора 
поновити нешто слично.





Autor sjovicicslavuj | 29 Maj, 2019 | read_nums (22)
 
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан, 29. маја, 
рођен је славни српски књижевник и пјесник 

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ


 
Autor sjovicicslavuj | 28 Maj, 2019 | read_nums (33)
МИЋА ОРЛОВИЋ
Рођен је 28. маја 1934. године.

Чувени новинар урадио је више од 170 репортажа, као и 300 интервјуа, више од 200 ТВ репортажа, 80 радио-емисија и 1.300 ТВ емисија.

Учествовао је у реализацији два квиза „Гинис“ и „Историја српског народа“.

Кршан и маркантан, својевремено је важио за југословенског Џона Вејна. Глумио је у 17 домаћих и страних филмова.

Чувени водитељ и новинар Милоје Мића Орловић преминуо је у 79. години живота, у једном старачком дому у Београду.


Autor sjovicicslavuj | 28 Maj, 2019 | read_nums (23)

Миланковић је студирао грађевинску технику у Бечу, гдје је и докторирао.

Предавао је механику, небеску механику и теоријску физику на Београдском универзитету. Био је члан многих наших и страних научних институција, међу којима и члан и потпредсједник Српске академије наука и умјетности.

Миланковићево дјело обухвата преко 70 научних радова, монографија, уџбеника и популарних списа. Његови најважнији радови су у области свемирске физике, геофизике и небеске механике.

Дао је нова објашњења распореда сунчевих радијација на површини планета, као и тока климатских промјена у геолошкој прошлости Земље.

У знак признања великом научнику, Миланковићевим именом назван је један кратер на Мјесецу, један на Марсу и једно небеско тијело.

Примењујући сложене математичке прорачуне астрономских збивања, Миланковић је веома успјешно радио на уједначавању два хришћанска календара, Јулијанског и Грегоријанског. Његова рјешења усвојена су на Конгресу православних цркава у Цариграду, 1923, али нажалост, до примјене овог календара није дошло.


--------------------------
Autor sjovicicslavuj | 27 Maj, 2019 | read_nums (36)
 
На данашњи дан 27. маја, рођен је

АЛЕКСА ШАНТИЋ


рођен је у Мостару гдје је провео и већи дио живота.

Био је јако везан за Мостар, ријетко кад га је напуштао, ту су били у Јован Дучић и Светозар Ћоровић који су тамо покренули часопис „Зора”.

Дучић је писао о њему у књизи „Моји сапутници”.

Сви су били окупљени око српског друштва „Гусле”.

Од 1891. до 1901. је објавио 3 књиге пјесама (плодан пјесник).
Прво је био под утицајем Јована Јовановића Змаја и Бранка Радичевића, али и Војислава Илића – романтичари.

Он шаље Поповићу пјесме да их објави у Српском гласнику, а онда је Богдан Поповић објавио критику која је Шантићу тешко пала. 
Критиковао је његов стил писања, окарактерисао га је као епигона романтичара, упутио га је да се окрене модерни. 
Рекао је да му нису јасне мисли, али да посједује таленат. 
Сматрао је да нова осјећајност мора да пронађе нова изражајна средства.

Шантић се окренуо њемачкој модерни, није био заинтересован за француску модерну.

Послије 1912. и 1913. године је психички оболио и дошао је у Београд на лијечење.

Писао је: љубавну поезију, елегије, родољубиву, социјалну, дескриптивну и рефлексивну поезију.

Оставио је иза себе 6 књига пјесама, али нису све умјетнички подједнако успјеле – најбоље су послије критике Поповића (у првој деценији).



    Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. године
 Сједе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко
Веселиновић.
 Други ред: Слободан Јовановић (лијево) и Милорад Митровић
(десно).
 Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић,
Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић. 



Биста Алексе Шантића на Калемегдану, у Београду.

Autor sjovicicslavuj | 26 Maj, 2019 | read_nums (48)
 
26.5.2019.

БРАВО СРБИЈО ... СРБИЈА је првак свијета у куглању... СРБИЈА је у финалу побиједила Њемачку са 6:2 Репрезентативци СРБИЈЕ
су оборили 3976 чуњева,
док су Швабе постигли резултат 3887!



Састав и селектор
Мушкарци: Ковачић Игор, Заварко Вилмош, 
Тепша Даниел, Барањ Чонгор, Милинковић Александар, 
Влајков Радован, Ерњеши Роберт, Симијоновић Милош, 
Јагличић Урош, Јоветић Милан.
Селектор: Павловић Војко



 
Autor sjovicicslavuj | 26 Maj, 2019 | read_nums (33)
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


На данашњи дан. 26. маја 1992. године ...

Као појашњење зашто ми је битан 26. мај 1992. године
говори посебно сјећање на тај црни дан у мом животу ...

Кад се након 27. година присјетим тог 26. маја 1992. године, као да сам поново почео да живим. Отме ми се само по неки уздах и доста суза. У мојим годинама није лако бити имун и свакодневно се присјећати на вријеме које је протекло у претходним годинама.

26. мај 1992. године памтим и памтићу све док будем жив, као најнесрећнији дан у мом животу, поготово што се од тада годинама борим са тешким физичким здравственим проблемима који су посљедица стравичних мучења по муслиманским ратним казаматима и логорима смрти. Само уз јаку вољу и уз божију помоћ успијевам да продужим живот.

На данашњи дан прије 26. година, тог несрећног 26. маја 1992. године, одведен сам из своје куће у злогласни концентрациони логор смрти “Силос”. То је најцрњи дан у мом животу.

О тортурама и разним методама мучења које до тада свијет и цивилизација нису знали, овом приликом нећу да пишем. Прво, мало кога данас то интересује, а друго – не желим да ме било ко сажаљева. Знам да нико сем мене никада не би могао да разумије патњу и све страхоте кроз које сам прошао... Била су то свакодневна злостављања и премлаћивања до смрти. Па ко преживи ...

Муслимански концентрациони логор смрти “Силос” је био лабораторија за испитивање људске издржљивости. Људи су били посматрани као животиње и кориштени су само да раде најтеже послове за потребе муслиманске војске на првим борбеним линијама и у живим штитовима. У том паклу нико вас није гледао као човјека, већ као најобичнију животињу и само као статистички број без људских карактеристика и особина. 

У “Силосу” су били затворени мушкарци од 14 до 90 година и 11 жена, од којих чак и једна у шестом мјесецу трудноће. Осим 11 војника који су били мобилисани у резервни састав тадашње регуларне ЈНА и који су заробљени у војном складишту у Жуновници, општина Хаџићи, сви остали логораши су били цивилна лица и од породичних кућа доведени су у логор. 

Кроз логор “Силос”, према мојим сазнањима и евиденцији прошло је више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

Свега се сјећам као да је било јуче. Јер, зло се најдуже памти, заправо никад се не може ни заборавити. 

У почетку, у току прва 63 дана у логору од 77 килограма колику сам имао тежину изгубио сам 43 килограма, тако да сам 8. августа те '92 године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита, јер је “Силос” био предратни објекат робних резерви ондашње Босне и Херцеговине, па и складиште резерви жита.

Од тог кобног 26. маја у муслиманским казаматима /”Силос”, “Крупа” и “Храсница”/ провео сам 1334. дана или 44 мјесеца, а сам рат у БиХ је трајао 42 (!) мјесеца.

Затворен сам 26. маја 1992. године, а на слободу сам изашао на православни празник Богојављење 19. јануара 1996. године.

Концентрациони логор "Силос" је затворен на велики Православни празник - Светог Саву 27. јануара 1996. године и једини је логор у БиХ који је распуштен чак и након рока који је назначен у Дејтонском споразуму. Тај рок  је за све зараћене стране био обавезујући. Заправо у року од два мјесеца након потписивања Дејтонског споразума сви логори у БиХ су морали бити распуштени, али то се није десило, јер муслиманска страна се није држала Дејтонског споразума. 

Коинциденција да или не, али у њој је најмање симболике. На исти дан, 27. јануара у Другом свјетском рату распуштен је злогласни фашистички концентрациони логор смрти "Аушвиц"!
И од тада, па до данашњих дана траје моја стална борба са физичким проблемима који су остали као посљедица тешког времена мучења и злостављања по муслиманским логорима смрти. 

Такође, цијело то вријеме траје и моја борба за истином о страдању српског народа на просторима Босне и Херцеговине. Нажалост, мало помоћи је било од оних који су били најпозванији и којима је била дужност да се залажу за истину и о страдању сопственог народа, а то су, прије свих - све досадашње власти у Републици Српској.

И коначно - ИСТИНА је само једна и она је недјељива и на истину нико нема ексклузивно право! 
Autor sjovicicslavuj | 25 Maj, 2019 | read_nums (38)
 
Центар су отворили предједница Републике Српске Жељка Цвијановић, градоначелник Брчко Дистрикта Синиша Милић и епископ зворничко-тузлански Фотије.
 

Културно-административни центар "Патријарх српски Павле", који је данас отворен у брчанском насељу Српска Варош, имаће свенародну улогу, јер величина имена које носи налаже да та улога буде велика.


Изграђен је поводом обележавања 800 година од аутокефалности Српске православне цркве. 

Организатор свечаности је Српска православна црква, Епархија зворничко-тузланска, Црквена општина Брчко.

Међу гостима на свечаности је и академик Матија Бећковић.

Свечана Литија улицама у Новој Вароши у Брчком.

Овај Центар је настао као резултат заједничког рада вјерника, свештенства, институција Брчко дистрикта и Владе Републике Српске, али и привредника и извођача радова.

Улога овог центра биће велика, и духовна и административна и културна. Али, та улога биће и свенародна, и свако ће моћи да се идентификује са овим центром.

Укупна утрошена  сума за изградњу центра износила је око 1,8 милиона КМ.
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 ... 255 256 257  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva