Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 12 Jul, 2020 | read_nums (35)

Свети апостол Петар - Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром. Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога". Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем.

После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио.
По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне.
Свети апостол Павле - Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћену веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола.

Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти.


Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.
Autor sjovicicslavuj | 11 Jul, 2020 | read_nums (42)

У нашем народу постоји обичај да се уочи овог великог празника, који је посвећен светим апостолима, Петру и Павлу, пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе. 
   
Обично се то ради на мјестима гдје се народ окупља, на трговима, раскршћима и у томе учествују дјеца и омладина. 

    Паљење ватре и лила симболише на она времена када су христоборни цареви прогонили и мучили хришћане, везујући их за дрвене стубове, натапајући их смолом и палећи их.

    Њихова тијела су тада горјела као буктиње, освјетљавајући тргове као данас симболичне ватре и лиле.

Autor sjovicicslavuj | 11 Jul, 2020 | read_nums (35)

11. јула 1844. године рођен је

ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ

 
Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


Крунисање 21. септембра 1904. године 

1875. Краљ Петар I је ратовао под псеудонимом Петар Мркоњић.

Спомен-обележје краљу Петру
у Орлеансу, 
гдје се борио током Француско-пруског рата  1870/71.

Гроб Петра Карађорђевића у цркви Светог Ђорђа 
на Опленцу (Топола)
Autor sjovicicslavuj | 11 Jul, 2020 | read_nums (42)

11. јула 1982. године 
умро је славни српски писац 
Меша Селимовић

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји.


"Тешко ће се споразумјети два човјека која мисле различито. 
Лако ће се споразумјети два човјека која мисле"!


Биографије Његове светости патријарха Павла (свјетовно Гојко Стојчевић) 
и Меше Селимовића, 
чини нам се, знамо напамет. 


Ипак, постоји један детаљ који ријетко ко зна, 
а то је да су патријарх и велики српски књижевник 
дијелили гимназијску клупу у Тузли!

Двадесете године прошлог вијека
разликовале су се у много чему од данашњих,
па је тако годиште ученика истог разреда 
доста варирало – било је разлика и по пар година.

Међу ученицима у разреду била су
и два будућа српска великана: 
Меша Селимовић и Гојко Стојчевић,
који ће касније постати 
патријарх српски господин Павле.



Autor sjovicicslavuj | 10 Jul, 2020 | read_nums (48)

ПИШЕ. Славко Јовичић Славуј

За који дан проћиће 25 година 
од догађаја у Сребреници из јула 1995.  

Највећи интерес Срба био је и остао 
- да се утврди права истина о свим ратним дешавањима у, и око Сребренице. 

Комисија Владе Републике Српске (РС) за испитивање страдања муслимана у Сребреници чије је оснивање наметнуо бивши високи представник у БиХ, апсолутни диктатор и господар живота свих грађана и цјелокупне имовине у БиХ Педи Ешдаун, дошла је до података, али никад тачних, већ до броја оних које су муслимани пријавили као нестале и страдале у Сребреници. 

Но, сви ти нестали ни у којем случају не могу бити подведени под ’’жртве српских злочина’’. Јер, кад би се прихватила настојања Бошњака да сви ти нестали као жртве злочина буду ’’фактурисани’’ српској страни, онда би то била не само лаж, већ и ноторна глупост. 

Заправо, онда би Сребреница била једини град на планети у којем за скоро четири године рата нико није умро природном смрћу или од болести. Била би то невјероватна ствар гдје нико као војник са пушком у руци није изгубио живот или да нико није умро од посљедица рањавања у ратним сукобима исл.

Дакле, Комисија "Владе Републике Српске" /Ешдаунова комисија/ за утврђивање броја несталих у Сребреници није имала мандат да истражује и да утврди околности под којима је било који појединац страдао. 
Мандат и задатак комисији је одредио високи представник и како рекох,  бритснска вуцибатина и диктатор Педи Ешдаун. 
А кључ свега је - утврдити околности на који начин је сваки појединац изгубио живот. Међутим, то никада није урађено, па самим тиме није ни утврђено шта се заправо десило у Сребреници. 
Сребреница
Потпуно је јасно да није било могуће утврдити ко су заиста стварне жртве злочина, а ко су лица која су страдала на неки од многих других начина. 

Друго, постоје докази који су потврђени из више извора, а који указују да је више стотина муслиманских војника са пушком и оружјем, пробијајући се из Сребренице према Тузли у међусобним муслиманским обрачунима и у сукобима са Војском РС изгубило животе. Дакле, према свим међународним стандардима и конвенцијама ти и на такав начин страдали муслимански војници били су легитимни војни циљеви. 

Надаље, постоје докази да су на десетине наводно страдалих и пописаних имена на споменику у Поточарима живи и да живе широм планете као избјегла лица.
Уосталом, не може се крвави рат у БиХ који је, како рекох, трајао скоро четири године свести само на неколико дана сребреничке трагедије. 
Има ту и низ других питања која се морају до краја разјаснити због будућности и историје свих народа на просторима БиХ. 
Заправо, како је могуће да муслимани воде оружани рат из Сребренице кад је наводно Сребреница била ’’демилитаризована’’ зона (сиц!). Наравно, да ми не пада на памет да кажем да у Сребреници није било злочина почињених над муслиманима. Таман посла. Нажалост, појединци из српског народа починили су злочине над муслиманима у Сребреници, али тај број сигурно није ни приближан чак ни једној половини од броја преко 8000. како то муслимани приказују.
Но, поставља се безброј питања на која нема одговора, али истина никога не интересује. 
Па тако, нема ни одговора на питање - ко је на подручју Подриња, Братунца и Сребренице поубијао 3.267 именом и презименом евидентираних српских жртава. Дакле, прије јула 1995. године, десила се и српска "Сребреница" и српско страдање.
Никада ниједна институција није се озбиљно и свеобухватно бавила расвјетљавањем чињеница везаних за злочине почињене над муслиманима у Сребреници који никако не могу бити издвојено посматрани од злочина које су злочиначке фаланге Насера Орића починиле над Србима још 1992. и 1993. године, када је спаљено и потпуно уништено 56 српских села и насеља и када је на том подручју звјерски ликвидирано 3.267 Срба.

Због свега реченог, управо је највећи српски интерес да се потпуно демистификују сви догађаји око Сребренице и да се дође до истине, односно да се расвијетле све чињенице и да се одговори на питање -  шта се заправо догодило на том подручју. Мора се утврдити ко су заиста недужне жртве и на муслиманској, али и на српској страни: ко су појединци из реда и муслимана и Срба који су починиоци злочина над једним и над другим народом. Јер, појединци из свих зараћених народа су чинили злочине над припадницима из реда оних других народа. 

И управо с тога, почетком фебруара ове године Влада Републике Српске је именовала чланове међународне комисије и то за страдање свих народа у и око Сребренице у периоду од 1992-1995. године.

Гидео Грајф, израелски историчар, именован је за предсједавајућег Комисије за Сребреницу.
Јер, ниједан народ није крив за бројне монструозне злочине, нити народ може бити крив за избијање рата, а управо све интенције Бошњака перманентно су ишле у том правцу да се оптужи цијели српски народ и да му се наметне хипотека колективне одговорности што је бесмислица.  Ево 24. године након ратних страдања у току трагичног сукоба у региону, како је и сам карактер рата у БиХ дефинисан у Дејтонском мировном споразуму - нема истине.
 
Autor sjovicicslavuj | 10 Jul, 2020 | read_nums (27)
 
10. јула 1926. године рођен је 
један од највећих српских глумаца...
ПАВЛЕ ВУЈИСИЋ

 


Гробница Павла Вујсића
на Новом гробљу у Београду.

Autor sjovicicslavuj | 10 Jul, 2020 | read_nums (34)

10. јула 1856. године

рођен је један од највећих
научника свјетског гласа


СРБИН

 
НИКОЛА ТЕСЛА


Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји.








Споменик Николиног оца Милутина 
 је рјечитији од свих
 хрватских ходајућих мртваца 
који лажу и себи својатају 
 СРБИНА НИКОЛУ ТЕСЛУ


ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦЕ

НИКОЛЕ ТЕСЛЕ
Autor sjovicicslavuj | 9 Jul, 2020 | read_nums (46)
 
С. МИШЉЕНОВИЋ | 09. јул 2020.
 

Јовичић: За једно вече сам избројао 123 гробна места, после су их прекопали


УПРАВНИК логора за Србе у Храсници 1992. године, Хусеин Мујановић звани Хусо, добио је премалу казну затвора за мучење Срба и силовање Српкиња у објектима попут ОШ "Алекса Шантић", зградама, подрумима, гаражама који су заједно чинили систем логора. Мала је то сатисфакција за стотине логораша који су прошли овај казамат смрти код Сарајева.

То, за "Новости", кажу логораши из Храснице, а поводом пресуде од десет година затвора, која је Мујановићу изречена у Београду. Овај случај је и затегао односе између Београда и Сарајева, јер у БиХ тврде да Србија нема право да суди њеним држављанима, уследила је и протестна нота, па и повлачење амбасадора на консултације. Узвраћено је јасно поруком - сви морају да одговарају за почињене злочине.

Славко Јовичић Славуј, који је у сарајевским логорима Силос у Тарчину и Храсници провео укупно 1.334 дана, сведочи за "Новости" да су Срби у Храсници мучени на 167 начина:
- И нацисти би позавидели Хуси и крвницима. Заробљени Срби су довођени из целог Сарајева, али и шире. На стотине их је убијено...
Јовичић се за 200 дана, колико је провео у Храсници, нагледао разних злочина и сцена мучења:

  • Једно вече, у јулу 1993, извели су нас из логора да сахранимо једног убијеног Србина. Ни име му не знам. Локација је била код школе. Избројао сам то вече 123 гробна места. Мотке су биле забијене уместо крстова. По завршетку рата, негде 1996. дошао сам у Храсницу са Унпрофором на локацију где смо сахрањивали убијене Србе. Све је било прекопано и лешеви однети.
За Мујановића каже да је био најозлоглашенији мучитељ Срба и да је због тога и награђен чином и функцијом у тзв. Армији БиХ.
Логораши из Храснице, који не желе да им се наводе имена, кажу нам да је Мујановић имао посебну методу мучења:

У подрумима зграде мучени Срби

- Људе би обесио за ноге за конопац у сали школе, па би их брутално тукао док тако висе. Хусо је умео да узме неког од Срба и веже га преко стола и туче до бесвести. Или би стављао кугле олова у џак и тиме пребијао српске заробљенике.

Голгота Срба са ширег подручја Сарајева записана је и у књизи "Злочини у Храсници", аутора Данила Џелетовића, који је за време рата у БиХ био инспектор МУП РС за ратне злочине почињене над Србима. У књизи се помиње и "Хусов кабинет" и наводи да Мујановић није само одобравао или наређивао свирепо мучење и убијање логораша, већ је и сам у томе учествовао:
 
Преживели Славко Јовичић
- Скоро сваку ноћ су појединци или групице одвођени из ћелија у атомско склониште или у неку другу просторију, где су подвргавани најокрутнијем мучењу, злостављању и понижавању.

Мујановић је са својим стражарима често ноћу приређивао пијанке у канцеларији, а затим су упадали у ћелије међу логораше које су насумице и без реда немилосрдно тукли.

- Понекад су у његову канцеларију доводили поједине ухапшене жене, које су тако пијани сексуално злостављали, а неке и силовали. У Храсници се налазило и неколико станова где су одвођене заробљене Српкиње и тамо су их тукли и силовали - наводи се у књизи.

И школа и гараже били мучилишта


ИЗНЕТО ДЕСЕТОРО УБИЈЕНИХ

У ТОКУ Мујановићевог управљања храсничким логором из ћелија је изнето 10 тела логораша, који су најчешће убијани батинањем, и то између 15. јула и 5. августа 1992. У том периоду убијени су Витомир Васовић, Алекса Странпут, Радомир Драшковић, Борко Стојановић, Радован Гузина, Гојко Стјепановић, Секула Мандић, Јовица Михајловић, Радомир Милутиновић и Достимир Николић.
 
Више преживелих логораша је изјавило да је управник Хусо са командиром страже Сенадом Гаџом и стражарима Заимом Лаличићем учествовао и у окрутним тучама преживелих логораша проф. Бранка Ковачевића, Мирка Вуковића, Николе Ђумића и многих других.


Autor sjovicicslavuj | 9 Jul, 2020 | read_nums (30)
 
Невесињска пушка, Босанско-херцеговачки устанак или Херцеговачки устанак је српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти и убрзо се проширио на цијелу Босну и Херцеговину.

Устанике су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе. 

Посљедица устанка и ратова који су вођени против Османске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Османске империје.


У устанку су се истакли Трипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Јован Гутић, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић.
Autor sjovicicslavuj | 8 Jul, 2020 | read_nums (42)
 
8. jула 1875. године рођен је велики човјек 
Арчибалд Рајс
који је више истине знао,
рекао и написао о Србима,
 него што многи Срби знају сами о себи!
 
ЧУЈТЕ СРБИ,
ЧУВАЈТЕ СЕ СЕБЕ!

Ово је данас актуелније него икада прије!
СРБИ ТИ ДУГУЈУ ВЕЛИКУ ЗАХВАЛНОСТ,
 ВЕЛИКИ ЧОВЈЕЧЕ!
 
 

 Арчибалд Рајс:


"Говорио сам искрено у својој књизи. Нисам тражио да улепшавам истину, јер мислим да дугујем истину својим друговима. Неки ће се можда намрштити због моје искрености. Жалим унапред, али у једној књизи као што је ова писац се мора строго држати истине. Десет година је прошло од завршетка рата и време је да ишчезну извесне легенде корисне за време мучних часова да би се одржао морал".

 

 
 
Autor sjovicicslavuj | 7 Jul, 2020 | read_nums (43)

7. јула 2014. године
у Београду је умро славни српски глумац
Боривоје „Бора” Тодоровић



 
Легендарни глумци 
Велимир Бата Живојиновић, 
велики ЗВЕЗДАШ 

и његов колега велики 

Партизановац Бора Тодоровић 
сједили су тик уз терен.

Био је то 55. вјечити дерби, 

из октобра 1974. године. 
Бата је бодрио Звезду, 
Бора свој Партизан, 
а славили су,  као и много пута 
звездаши са 3:1.
   
Autor sjovicicslavuj | 7 Jul, 2020 | read_nums (40)
Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег. На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. 

Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. 

По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. 

Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. 

Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар).
Autor sjovicicslavuj | 5 Jul, 2020 | read_nums (39)

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Обиљежавање је почело служењем парастоса код Централног спомен-крста на градском гробљу у Братунцу, након чега је услиједило полагање вијенаца и обраћање званичника.
Обиљежавањем страдања Срба у Подрињу прекида се срамни завјет ћутања свјетских моћника, који то намјерно чине, и дијела сарајевске елите, јер веома добро знају шта се овдје дешавало од 1992. до 1995. године.

То што они ћуте, не значи да се злочин није догодио, не значи да преко 3.000 Срба, укључујући жене и дјецу нису страдали на најмонструознији начин.
 
 
У име Републике Српске обиљежавању 28 година од српског страдања присуствовао је предсједник Владе Републике Српске Радован Вишковић.

Као и свих година до данас у Братунцу није било представника тзв. међународне заједнице. 

Са Србима из Републике Српске су били државни секретар Министарства рада Србије Зоран Антић и амбасадор братске Русије у БиХ Петар Иванцов. 

Тзв. међународна заједница и међународни званичници наређивали су Хагу да се испита само шта се дешавало у јулу 1995. године у Поточарима и да се за сва ратна догађања оптуже само Срби.

Као и свих година до данас у Братунцу није било представника међународне заједнице.
Тзв. међународна заједница и међународни званичници налагали су Хагу да се испита само шта се дешавало у јулу 1995. године у Поточарима и да се за сва ратна догађања оптуже само Срби.

Јер, нема пресуда /за злочине над Србима у средњем Подрињу/, па тако нема злочинаца. Прво су нас побили, онда су нас оптужили за злочин који нисмо учинили. Од нас Срба очекују да сами себе кривимо, да сами себе сатанизујемо. 

Можда ће једног дана, када се промијени интерес оних који су одлучили да су само једни жртве, а други злочинци, промијени и слика о Подрињу из овог рата.

Истине ради, не смију се умањити жртва других народа, али не могу се прихватити квази лажне чињенице.
Срби су научили кроз историју да немају слободу ако немају своју државу, а то најбоље доказује важност постојања Републике Српске.

У периоду од маја до децембра 1992. године у сребреничкој општини убијено је више од 400, а у братуначкој 560 Срба, већином цивила, међу којима већи број жена и дјеце и уништена су 43 српска села са више од стотину заселака, те више вјерских објеката, девастирана гробља и полупани скоро сви крстови у српским селима.

Обиљежавање 28 година од страдања Срба у Подрињу посвећено је свим српским жртвама из овог краја у Одбрамбено-отаџбинском рату, а организује се као знак сјећања на страдање Срба на Петровдан 1992. године у селима око Сребренице и Братунца, када је убијено 69 и заробљено 22 војника и цивила, од којих нико није преживио.
На Петровдан 1992. године муслиманске јединице из Сребренице напале су српска села Залазје, Биљачу, Сасе и Загоне убијајући све што су стигли, пљачкајући и палећи српску имовину.

Тако су наставили реализацију свог плана етничког чишћења започетог у априлу те године, уништавајући све што је српско, да би потпуно затрли трагове постојања Срба на овим просторима. Осим убијања и прогона становништва и уништавања имовине, уништавали су и српска гробља и богомоље, што говори о томе какав су план имали.
----------------------------------
На улазу у Братунац биће изграђено централно спомен-обиљежје српским жртвама средњег Подриња.
Autor sjovicicslavuj | 5 Jul, 2020 | read_nums (36)
 
Споменик на војничком гробљу у Братунцу


НАПОМЕНА: 

ТЕКСТ ЈЕ НАПИСАН 12. јула 2007. године 
за један српски портал у дијаспори.

                        ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Због огромне ожалошћености и гнева у себи нисам могао да издржим а да не напишем коју реч о, нажалост,  обележавању Дана страдања Срба у Братунцу, Сребреници и целом том крају, на Петровдан 12. јула, лета Господњег 2007. године.

Најблаже речено, радило се о невиђеном скандалу и неопростивим грешкама покровитеља ове манифестације - Министарства за рад и борачка питања Републике Српске.

Да кренем редом. Истина је да је путем медија био упућен Јавни позив за обележавање страдања српског народа - 12. јула ове године. Шта даље. Ништа. Зар је било за очекивати да из међународне заједнице било ко дође по "јавном позиву". Ма, заправо, они не би дошли ни на који начин, али због тога макар смо могли да им кажемо речи погрде због њиховог игнорантског односа према српским жртвама. Овако - не.

Сваке године био сам присутан и у Братунцу и у Сребреници и у свим селима у којима су затрти трагови српског постојања. 

2005. године, 07. јула отворио сам и "Петровданске дане", дане сећања на страдање Срба у Подрињу. Замислите, то сам учинио тада у функцији потпредседника Савеза логораша Републике Српске.

Зашто баш ја. Па зато што није имао нико други. Заправо, никога није било из локалних, а да не говорим о републичким представницима власти. Био сам шокиран и ојађен као никада до тад.

Ове 2007. године не знам шта да кажем. Заправо знам. На Централној манифестацији на Војничком гробљу у Братунцу сакупила се родбина страдалих, пристигли су колико сам успео да видим и Младен Иванић, затим министар за борачка питања Бошко Томић, заменици министара у Савету министара БиХ Игор Црнадак и Веселин Пољашевић, саветник председника Владе Републике Српске Миладин Драгичевић, неколико посланика из Народне Скупштине Републике Српске (са подручја Зворника и Милића), те мој колега у Парламентарној скупштини БиХ Лазар Продановић. 

Била је ту и делегација СДС-а на челу са председником Младеном Босићем, те генерални секретар СРС Александар Вучић из Београда, књижевница Љиљана Булатовић и можда још неко, али нека ми не замере ако их нисам поменуо.

Нико није знао кад и која делегација и ко заправо чини те делегације полажу венце. А, и како би знао кад једноставно није било никога ко би представљало протокол. Тако се неко "из публике" сетио да и ја требам бити члан делегације "државних институција БиХ" и тако ме напрасно угурао са Младеном Иванићем и заменицима министара из Савета министара БиХ. Невиђени скандал.

Свечана академија у Братунцу.
 
По мојој процени на Академији у Братунцу није било више од хиљаду присутних.  Шта на ово да кажем. Ништа. Мало је рећи да се радило о великој срамоти. Говорили су председник Борачке организације РС Пантелија Ћургуз, те момак Брано Вучетић, којем су муслимани убили оца, мајку и брата и на крају председник Владе Републике Српске Милорад Додик. Приређен је и изведен пригодан уметнички програм који заслужује и сама манифестација обележавања стравичног страдања српског народа овог краја. Једино је овај део програма за похвалу. 

Mеђутим, са овог дела манифестације изостадоше и сви они који су били на полагању венаца на Војничком гробљу. Одмаглили људи. Неки из оправданог револта и понижавајућег односа према њима приликом полагања венаца, а они други или трећи, ко зна из којих разлога ухватили маглу. Боже сачувај.

У цркви у Сребреници  одржан је парастос свим страдалима. Број верника никада нисам бројао па нећу ни сад.

Враћајући се тужан и потиштен због укупног дојма катастрофалне организације и малог одзива нашег народа, по несрећи, само на тренутак свратим и у Кравице. Небројено аутомобила паркирано са обе стране цесте, па и на самој цести. Испред школе удаљене мање од стотињак метара од још недовршеног Централног споменика страдалим Србима на целом том подручју - разапети огромни шатори. 

Иако сам био болестан и једва сам стајао на ногама, али уз помоћ свог колеге некако сам успео да се прогурам кроз народ и стигнем до шатора. 

Само што нисам заплакао од муке. Огроман број народа седи унутра, столови препуни јела и пића, а са разгласа грми глас певача Миломира Миљанића. Грми од свирке и песме. Музичари закићени разним новчаницама не престају да свирају, а Миломир Миљанић, нова српска "естрадна звезда", само "шпарта" од стола до стола и наплаћује песме. "Лова капље" са свих страна. Наравно, "уметник" пева оне праве "родољубиве" песме које су иначе у његовом репертоару. 

Нисам имао снаге да све то и даље гледам и одмах сам се вратио, мада врло тешко, јер ме на сваком кораку неко заустављао и нешто запиткивао. Нажалост, нико, ама баш нико ни реч ми не рече о страдању нашег народа.

Нисам могао да поверујем да смо то ми, да смо овакви Срби.

**********************
У тексту сам говорио о менталитету и менталном склопу нашег народа и о односу тог истог народа према српским жртвама. 

Ради се о моралном посрнућу ...
о брзом забораву ...
о колективној амнезији ...
о хипокризији ...
о лажном патриотизму ...
о много чему другом ... 

Но, нисам позван да дајем и одређујем дијагнозу стања у којем се налазимо, али јесам да искажем своју огорченост и бол због свега што нам се дешава. И можда је баш добро што сам са ове позиције многе ствари могао лакше да видим и ако ништа друго, што могу и што чиним  -  да стално критикујем негативне појаве, износим истину на светлост дана, што предлажем решења, што нисам пасивни посматрач наше агоније и перманентног страха шта ће у будућности бити сa нама.          

НАЖАЛОСТ, ТО ЈЕ СУРОВА ИСТИНА. 

ТО СМО МИ! 

ТАКВИ СМО КАКВИ СМО! 

ЗАСЛУЖУЈЕМО ЛИ ДА НАС НЕКО ДРУГИ ПОШТУЈЕ И ЦЕНИ, АКО САМИ НЕ ПОШТУЈЕМО СВОЈЕ ЖРТВЕ И СВОЈ НАРОД ...
Autor sjovicicslavuj | 5 Jul, 2020 | read_nums (34)
 
5. јула 1928. године рођен је
један од најзначајнијих српских пјесника
двадесетог вијека
СТЕАВАН РАИЧКОВИЋ


Стеван Раичковић, Бранко Ћопић и Иво Андрић

Матија Бећковић и Стеван Раичковић

Стеван Раичковић, биста на Калимегдану
Autor sjovicicslavuj | 5 Jul, 2020 | read_nums (32)

 5. јула 1929. године рођен је
- академик, проф. др
ЈОВАН РАШКОВИЋ

Autor sjovicicslavuj | 4 Jul, 2020 | read_nums (66)


  Ми Срби, 

познати смо по томе што олако опраштамо, 
а још брже заборављамо. 

И то је наша највећа трагедија

и зато толико и страдамо. 

Довољан је само један мали осврт 
на све оно што су други годинама говорили 
о нама како би смо схватили 
/нећемо никада/ наше заблуде 
и све оно што смо давно заборавили.

         
И опростили, нажалост!          

„Srbe treba spokojno bombardovati, 
jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a, 
marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu 
to se naše zaboravnosti tiče.


Ово су биле насловне стране злочиначког листа
Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. 

Sarli-Edbo-1-258x337-536x700
Злочиначка насловница француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“. Француски злочинци су се исмијавали за убијене у злочиначкој НАТО агресији на СРЈ 1999. године.

Ево само двије насловне стране тог злочиначког чаописа из 1999. године у коме се на најгоре начине вријеђају Срби.

Да ли је о српском страдању забрањено говорити. Али су злочиначки карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  Србе представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„. 

Такве карикатуре су, између осталог,  оправдавале злочиначку војну НАТО агресију на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан и злочиначки.


"Trebalo bi da bombardujete Srbe", rekao je Papa Jovan Pavle Drugi.
Ove njegove reči bile su upućene predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru.

„Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista”, bila je izjava Žaka Širaka, tadašnjeg predsednika Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka Šefova vlada država članica EU. Iste one u koju danas tako vrtoglavo jurimo!

„Molim se da se vatra nebeska obruši na Srbe”, rekao je Otac Pjer, poznati francuski sveštenik – humanitarac, po povratku iz Sarajeva i posete Markalama 2, na svojoj konferenciji za štampu.

„Što se Srba tiče… To je danas jedan bolestan narod” – General Žak Kotbivši komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini, Vojni mesečnik Difens nacional, jun 1997. u Parizu.

„Srbi nisu naročito pametni… „Srpska deca se više neće smejati”, bila je to zlokobna pretnja Lorensa Inglbergera bivšeg državnog sekretara SAD-a.

„Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat… Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd”, izjava Pola Džeksona, urednika lista „Kalgari san” za Fani star,13.oktobara 1992.

„Mi bismo trebali da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše” – David Gompert, stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bušove administracije, Časopis „Forin afers”, jul-avgust 1994.godine.


„Srbe treba baciti na kolena”, bila je izjava Klausa Kinkela, nemačkog ministra inostranih poslova, data 27. maja 1992.godine.

„Srbi su zločinački dupeglavci”, reče Ričard Holbruk 6.novembra 1995.godine u „Njujorker”-u, kao tadašnji Klintonov emisar u Jugoslaviji. Isti onaj Ričard Holbruk koji danas vedri i oblači nad Srbima.

„Zaustavite Srbe. Odmah. Zauvek” – Margaret Tačer, bivša premijerka Velike Britanije, u „The New York Times” 4. maj 1994.

”Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu„ –Bosiljka Mišetić, potpredsednica hrvatske vlade, na press-konferenciji 1995.

"Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena„ – Srđa Popović, advokat i potpisnik zahteva svetskih intelektualaca za bombardovanje Beograda, u izjavi za zagrebački ”Globus„ oktobra 1994.


”Suštinski uzrok sukoba je ideologija etničkog čišćenja koju je obnovio gospodin Ćosić, predsednik Srbije, koji je već 1990. objavio Memorandum", bila je izjava na francuskoj televiziji Žaka Delora, bivšeg predsednika EU, u maju 1994.

”Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica„ – Johan Fric, direktor bečkog dnevnika Di Prese i direktor Međunarodnog Instituta za Štampu. Gle čuda! Upravo ovaj Johan Fric imao je, u to vreme, veliku moć nad štampom…i velikog udela u satanizovanju Srba!

”Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija", reče Josif Brodski,ruski jevrejski pesnik-disident i Nobelovac, u dnevniku Internešenel Herald Tribun, 5. avgusta 1993.


”Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno sređnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju„ – Ser Piter Justinovglumac i ambasador UNESCO-a, ”The European„ 10. jun 1993.

"Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije„ – prof. dr Rolf-Diter Kluge, direktor slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu Univerziteta u Tibingenu, 1997.

”Srbi su nemilosrdni ljudi, spremni zaklati nožem, što mogu zahvaliti svom slovenskom poreklu", izjava je Fransoa Kremio-a
, pripadnika francuskih snaga SFOR-a,u maju 1995.

”Na nesreću, nisam pobio sve Srbe„ – Tomislav Merčep u govoru na kongresu Hrvatske pučanske stranke, Feral Tribune,1995.godine.

”Neka se Srbi podave u sopstvenom smrad", izjava (verovatno njemu najdraža) Helmuta Kola, nemačkog kancelara, početkom 1998.godine.


„Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki” – Džejms Bejkerdržavni sekretar SAD-a na američkoj TV, jun 1992.

"Ovo je borba između dobra i zla, a NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada” –Vilijam Koen, američki državni sekretar za odbranu, proleće 1999.

„Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva” – Toni Bler, britanski premijer tokom NATO agresije na Srbiju 1999.godine.

"Srbi sprovode teror i siluju albansku decu” – Bil Klinton, američki predsednik, govor na proslavi 50-godišnjice NATO pakta u Vašingtonu, 23-25.april 1999.
”Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje – osmoro. To je jasan napredak„  Bernar Kušner, šef civilne misije UN na Kosovu i Metohiji u izjavi za TV ”France 2„ krajem marta 2000. Isti onaj koji se izdaje za velikog ”mirotvorca„.

Nobelovac Ginter Gras, napominjući 26.marta ,dva dana posle početka bombardovanja Jugoslavije da nije pacifista, na otvaranju Sajma knjiga u Lajpcigu rekao je : “Krajnje je bilo vreme da se Jugoslavija napadne, nadam se da nije prekasno“! 

Svi ovi srpski neprijetelji 
su zaboravljeni, nažalost
Izbor iz knjige Zorana Petrovića ”Izbrisati srpski virus“„.

Međutim, kako naš narod voli da kaže da „mnogo više boli kada te tvoj ujede za srce“, tako i ja ne mogu,a da se ne setim i našeg „velikog“ (?!) dr Zorana Đinđića. Upravo onog koga danas mnogi veličaju i preuveličavaju. Posebno zanimljiv izvor je, ni manje, ni više nego Njujork Tajms. I još zanimljivije je upravo to što je ovu izjavu, pored „dragog“ nam Zorana, potpisao i aktuelni predsednik Crne Gore – Milo Đukanović. Nije li to onaj isti koji je nedavno priznao nezavisnost Kosova.

Potrebno je citirati i komentar novinara da bi se shvatilo kako su Milo i Zoki“,u naizgled uvijenoj formi, otvoreno podržali bombardovanje Srbije. A sve u ime svojih političkih ciljeva.

„New York Times”, May 1999.
Joint statement of Milo Đukanović and Zoran Djindjic:  "If the war finishes with signature on peace agreement with the same leadership with Slobodan Milosevic on top, tragedy and violence will continue.

Stability of Yugoslavia is of the main importance because of its geographic position in Balkan and its role in determing stability or instability of its neighbors, Bosnia and Herzegovina, Macedonia and Albania. Up to now, however, international strategy for Yugoslavia has been conducting the crises, while the roots of the crises were being neglected….“
Autor sjovicicslavuj | 3 Jul, 2020 | read_nums (64)

 3. јула 1939. године рођен је
велики српски пјесник за дјецу

Љубивоје РШУМ РШУМОВИЋ





Autor sjovicicslavuj | 2 Jul, 2020 | read_nums (48)

2. јула 2011. године умрла је
прослављена српска глумица

ОЛИВЕРА МАРКОВИЋ



Сахрањена је 5. јула 2011. године
 у Алеји великана на Новом гробљу у Београду
 
Autor sjovicicslavuj | 2 Jul, 2020 | read_nums (35)
 
За сјећање и памћење ...

2. јула 1992. године умро је
славни српски књижевник 

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ




Да се зна и да се не заборави ...

Био је члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије (СДОЈ).

Ухапшен је 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним дјелима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом је на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извјесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне.

Помилован је послије пет година робије 29. новембра 1953. године. 
Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш.



Споменик Бориславу Пекићу у Београду 
откривен је 2.марта 2016. године на Цветном тргу

 
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 ... 296 297 298  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva