Slavko Jovičić

БРАВО СРБИЈО! ... ВИКТОР ПИВАЧ и МАРТИН МАЧКОВИЋ освојили бронзу на Свјетском првенству!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:50
 
Српски двојац без кормилара Виктор Пивач и Мартин Мачковић освојио је бронзану медаљу на Свјетском првенству за сениоре до 23 године у Пловдиву.
 
 
Српски веслачки тандем дошао је до четвртог узастопног одличја на планетарним шампионатима за млађе сениоре, након двије бронзе (2014. у Варазеу и 2015. у Пловдиву) и једног злата (2016. у Ротердаму).
 
 

БРАВО СРБИЈО! Репрезентација Србије освојила је златну медаљу на Европском првенству малокалибарским оружјем у Бакуу.

— Autor sjovicicslavuj @ 17:05

22.7.2017.



Репрезентација Србије у саставу Дамир Микец, Димитрије Гргић и Душко Петров освојила је златну медаљу на Европском првенству малокалибарским оружјем у Бакуу.

Српски стрелци су у финалу малокалибарским пиштољем по први пут дошли до златне медаље на европским првенствима.
------------------------------------------------------------
Микец  је у појединачној конкуренцији освојио сребрну медаљу.
Дамир Микец освојио је сребрну медаљу на првенству Европе у Бакуу у гађању малокалибарским пиштољем на 50 метара. 

Микецу је ово пета медаља у каријери на првенствима Европе, али прва у малом калибру.



ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ - за сјећање и памћење!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:32
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Навршило се 32 године од како је 
на данашњи дан 21. јула умро  
један од највећих српских глумаца
у новијој историји српског рода
ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ
 




 

Данас, 21. јула је - Свети великомученик Прокопије

— Autor sjovicicslavuj @ 09:29
 

Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу.

Утрећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „ко си ти, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим.

Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије.

Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их Св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички.

Зато се у чину венчања брачних помиње Св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када Св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву Свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена.

И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада Св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.

Мошти Светог Прокопија донете су из Ниша у Прокупље 1386. непосредно уочи битке на Плочнику.

– Кивот светог ратника је спасаван од турске инвазије, али је вероватно имао и функцију „заветног ковчега“ који је требао да помогне српској војсци. То је био морални подстрек ратницима кнеза Лазара, који су тешко поразили Муратову војску у бици на Плочнику код Прокупља.

 

Прође вијек, а српске заблуде још увијек трају ... Крфска декларација и похлепа краља Карађорђевића за влашћу на што већем простору били су смртни ударац од којег се Срби никада нису опоравили!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:57

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

 Знам да се не могу брисати, нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан /20. јула 1917. године/ направљена највећа грешка у историји српског народа.

Дакле, тог несрећног дана потписана је "Крфска декларација" о стварању заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Декларацију су потписали тадашњи премијер Србије Никола Пашић и предсједник Југословенског одбора Анте Трумбић. Српска влада чији је први министар тада био Никола Пашић и такозвани Југославенски одбор хрватског политичара Анте Трумбића потписали су на грчком острву Крф "Крфску декларацију", којом су јужнословенски народи у Аустроугарској затражили уједињење са Краљевином Србијом у заједничку државу под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, с династијом Карађорђевића на челу. 

Е та династија нам је и дошла главе баш онако како су и они превратима  долазили на краљевски трон. 


Наиме, СРБИ су већ тада, дакле тог дана,  потписивањем декларације о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли  да створе и да имају своје националне државе, али оно најважније - нису себи. 
Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи каније су у томе и успјели.




Прошле су деценије, а ево и цијели вијек у којем Срби и даље живе под сталном амнезијом, али који још увијек како тако успјевају да се одрже само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једини ми - небески народ.

А други народи су искористили српске заблуде и остварили су своје националне циљеве. створили су самосталне националне државе. То су урадили и Словенци и Хрвати. Касније и "браћа" Црногорци, па на крају и Македонци.

Босну и Херцеговину нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.

Из свега казаног бјелодано је јасно да Срби једино сами себи никад нису створили своју српску државу, наравно у којој равноправно требају и могу да живе и други народи!

Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли Србији су највише забијали нож у леђа, при том, увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.

Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише крварио, страдавао и нестајао.
Историјски гледано, овај датум постоји, али фактички гледано он је више од вијека стрмоглавио и уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију.

Упропастио је  СРБИЈУ, која се од тада никада више није опоравила, нити се стабилизовала, само зато што је свим другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком времену, бременитом времену и без јасног путоказа гдје и куда то иду и Србија, па и цијели српски народ.

 Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је било коме важно ово што написах, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе.

И по свему судећи, ево ни данас ове чињенице никога не интересују и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана.


ПРИЛОГ:

Ако на тренутак занемаримо историјске грешке краља и његове свите, а не смијемо, онда морамо узети у обзир свједочење владике Николаја Велимировића које је описано у дневнику Драгише Цветковића.

Многи и данас говоре о краљу најгоре ствари, јер је створио Југославију. И то није спорно, али онда исти ти људи у сљедећој реченици говоре 
“Како смо лијепо живјели за вријеме Тита”.

У којој земљи?

У свом дневнику Драгиша Цветковић наводи интересантан разговор са Владиком Николајем Велимировићем. Наиме током једног разговора Владика Николај му је рекао да запише детаље састанка Николе Пашића и Британског премијера Дејвида Лорд Џорџа. Састанак се одиграо у Лондону 1917,. године Владика Николај Велимировић присуствовао је састанку као преводилац јер Никола Пашић није говорио енглески језик.

Тема разговора било је решење статуса будуће државе.

Владика Николај тврди да је британски премијер чим су ушли у кабинет кренуо ка Николи Пашићу и рекао: „Чујем да не желиш стварање Југославије?“, овај му је одговорио да жели али да се прво признају новоформиране границе Србије, Лојд Џорџ му је на сто ставио један папир и мапу а затим рекао: “Америка и ми смо се договорили. Овако ће изгледати ваша нова држава”.

Никола Пашић је поново питао да ли је могуће да се само у оквире државе (Краљевина СХС) уцртају границе Србије са новоослобођеним територијама и прстом повлачио границе по мапи која је стојала на столу.

Премијер Лојд Џорџ није ни гледао какве границе Пашић црта, само му је само поновио: “Америка и ми смо се договорили”

Краљевину СХС управо је Америка прву признала у фебруару 1919 године, не Француска као наш највећи савезник, већ Америка, што иде у прилог дневнику Драгише Цветковића.

Када се све то узме у обзир и чињеница да краљ Александар није присуствовао потписивању, нити је потписао Крфску деклерацију.
Не делује баш уверљиво да се само краљ Александар питао о статус и границама нове државе. Али, његово доба је погубно по српски народ!

-------------------------------------------------------

Било како било - Срби су највећи страдалници и губитници у Првој, и у Другој, и у Трећој, и у свакој на силу склепаној Југославији. 

Јер, никада нису успјели са створе своју српску самосталну националну државу! 

А цијела Европа се састоји од националних држава.
 

Славни српски јунак и војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:28
Живојин Мишић


Био је ожењен са Лујзом Крикнер 
(вјенчани 25. XI 1884. у београдској Вазнесенској цркви). 


Трагична судбина синова 
славног војводе Мишића

Синови: 

Радован, банкарски чиновник, заробљен као резервни официр у прољеће 1941. и интерниран у Њемачку одакле се није ни вратио; 

Александар, официр, припадник Равногорског покрета, стријељали га Нијемци у Ваљеву у децембру 1941; 

Војислав, инжењер агрономије  учесник партизанског устанка 1941, робијао на Голом отоку. 
---------------------------

Кћери: 

Елеонора, рођена 1885. у Ужицу, умрла 1952. у Ваљеву; била је најприје удата за Богдана Анђелковића, официра, а послије његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара;

Олга (1886-1977), удата за сликара Милана Миловановића;

и Анђелија (1889-1969).

---------------------------------------------- 

Уз велике грађанске и војне почасти славни војвода Живојин Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3.XII 1922. године.

--------------------------

Али с обзиром ко и какав је био славни и легендарни војвода 

ЖИВОЈИН МИШИЋ,

највећа срамота тадашње државе је подсећање 
да је умро у великој беди и неимаштини.
Морао је да прода свој војнички шињел да би имао шта да једе.


Славни и легендарни војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ
и његови трагично страдали синови!




Славни војвода Мишић је кроз цијели свој живот ишао усправно, да би на самртничкој постељи, 20. јануара 1921. године, сузних очију милујући руке дјеце и жене, изговорио:

“Опростите што одлазим, а ништа вам не остављам. Ама баш ништа, сем једно часно име.”





Ко је аутор кованице - "САМО СЛОГА СРБИНА СПАШАВА" ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:05
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Подсјећање 
 
 
Ђенерал Јован Драгашевић

 
 У част генералу Јовану Драгашевићу (1836-1915), ратнику, књижевнику и утемељивачу војне штампе у Србији, 14. јула 2015. године је поводом 100 година од смрти, у Дому Војске Србије, у Београду откривено спомен-обиљежје са његовим ликом.
 
 
 
Ђенерал Јован Драгашевић је писац поеме „Јека од гусала“, аутор кованице - „Само Слога Србина Спасава“, оснивач Војноисторијског института, српски делегат на Берлинском конгресу 1878. године. Он је такође аутор више од 20 књига из географије, историје, стилистике, затим збирки пјесама, путописа, драма…

 
 Генерал Јован Драгашевић био је и један од зачетника војне штампе у Србији, уредник и издавач првих војних листова „Војин“ и „Ратник“, чију традицију баштине и настављају магазин „Одбрана“ и часописи „Војно дело“, „Војнотехнички гласник“ и „Нови гласник“

Будући да сви директни потомци овог српског великана, праунуци и чукунунуци, живе на северноамеричком и аустралијском континенту, на свечаности је прочитано и поздравно писмо Јовановог праунука Боривоја – Боре Драгашевића (91), доајена старе српске антикомунистичке емиграције из Торонта. 


 

ОЛГА ДАНИЛОВИЋ У ДУБЛУ са Словенком КАЈОМ ЈУВАН освојила јуниорску титулу на Вимблдону!

— Autor sjovicicslavuj @ 15:18
 
16.7.2017. Директно: ПАЛЕ/Вимблдон

Српско-словеначка комбинација
ОЛГА ДАНИЛОВИЋ/КАЈА ЈУВАН
 победила у финалу Вимблдона
 Американке Кети Мекнели и Витни Осугве.

ОЛГА ДАНИЛОВИЋ/КАЈА ЈУВАН - Кети Мекнели/Витни Осутве
2:0 (6:4, 6:3)




БРАВО СРБИЈО! Трећа срећа - трећа медаља за СРБИЈУ на Европском првенству у Бугарској!

— Autor sjovicicslavuj @ 13:48

Трећу медаљу на ЕП у Пловдиву за Србију је освојио
 
Марко Драгосављевић
 
у кајаку једносједу на 200 метара. 



 

БРАВО СРБИ! Наш кајакашки двојац Дејан Пајић - Ервин Холперт освојио је сребро на Европском првенству у кајаку и кануу у Пловдиву у дисциплини К2-500.

— Autor sjovicicslavuj @ 11:10

 
Наш кајакашки двојац Дејан Пајић - Ервин Холперт освојио је сребро на Европском првенству у кајаку и кануу у Пловдиву у дисциплини К2-500.

Они су испрва препустили инцијативу ривалима, а онда изврсном завршницом успјели да дођу до другог мјеста и сребрне медаље.
 
 

Славни војвода ПЕТАР БОЈОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:22
 
 

НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ 
ОВАКВА БРУКА И СРАМОТА У СРПСКОМ НАРОДУ!

НИКАД ВИШЕ ДА СЕ БЕ ПОНОВИ ОВАКВА ЗЛОЧИНАЧКА ЛИКВИДАЦИЈА БИЛО КОГА, 
КАО ШТО СУ БРОЗОВИ ЗЛОЧИНЦИ ЛИКВИДИРАЛИ СЛАВНОГ СРПСКОГ ВОЈВОДУ!

Петар Бојовић, је живио у пензији до 1941. године. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора војске Краљевине Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а послије капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата. 

ТУЖНА И НЕСРЕЋНА СУДБИНА 
ВОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА!

Након завршетка рата у Београда ухапсила га је ОЗНА. 
Крајем Другог свјетског рата у Србију је дошла злочиначка идеологија и "гвозденом чизмом" покушала да обрише комплетну историју српског народа. Хероји нису били хероји, побједе нису биле побједе, а и поштовање се изгубило негдје успут.

Петра Бојовића је 20. јануара 1945. претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској 25, у Београду. 
Злочинци "Брозови 'ослободиоци' упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био 'краљев војвода' довољна је да 'ослободиоци' примијене силу. 
Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, послије најгрубљих ријечи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице."

Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тијело је на Ново гробље пребачено таљигама. /Таљиге - лака запрежна кола на два точка која обично вуче само један коњ/. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вијест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.

Тако је отишао и посљедњи српски војвода. ...

БРАВО СРБИ! Европско првенство у кајаку: Сребро за Марка Томићевића и Миленка Зорића у Пловдиву /Бугарска/

— Autor sjovicicslavuj @ 12:40

15.7.2017.
Олимпијски кајакашки вицешампиони 
Марко Томићевић и Миленко Зорић 
освојили су друго мjесто на Европском првенству
у Пловдиву у дисциплини К2-1000.

Томићевић и Зорић су у двосједу на 1000 метара у бугарском граду одвеслали у времену 3:13.780, што је за 1,056 секунди било спорије вријеме од првопласираних Нијемаца.


У финалу К4-500 српски тим у саставу Николина Молдован, Милица Старовић, Кристина Бедеч и Оливера Молдован је остао без медаље, пошто је био четврти. Српски женски четверац је остварио вријеме које није било довољно за освајање медаље.
******************************
У суботу је А финале К4-500 веслао и српски четверац у саставу Небојша Грујић, Марко Новаковић, Стефан Векић и Владимир Торубаров, али је у својој дисциплини био посљедњи.


Зорана Аруновић се вратила на шампионски трон. Зорана Аруновић (Црвена звезда) освојила је титулу првака Србије у гађању малокалибарским пиштољем

— Autor sjovicicslavuj @ 20:58

14.7.2017.

Зорана Аруновић (Црвена звезда) освојила је титулу првака Србије у гађању малокалибарским пиштољем, првој дисциплини програма националног шампионата у Новом Саду.

Аруновићева је првог дана Првенства Србије за сениоре и сениорке малокалибарским оружјем убједљиво тријумфовала и послије двије године вратила се на шампионски трон (претходну титулу у овој дисциплини освојила је 2014).

Зорана Аруновић је у финалу „упуцала“ 30 унутрашњих центара (10,2 круга или боље), осам више од колегинице из реппрезентације Јасмине Миловановић (Смедерево).
 

ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА ... Како и када је основано СРПСКО ПРОСВЈЕТНО и КУЛТУРНО ДРУШТВО СПКД „Просвјета“ и када и како је обновљен рад "Просвјете"!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:40
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ



Од 1902. године, када је основано, па све до данас, Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета" остварује своју грандиозну улогу у очувању и развоју културе и духовности српског народа. Сама чињеница да се једно овакво друштво, упркос бурним историјским догађањима, одржало и опстајаловише од пуног  вијека, довољно говори о његовој виталности и духовној снази. Сматра се да дјеловање "Просвјете" у очувању културног, духовног и националног идентитета с рпског народа долази одмах иза улоге коју је на том пољу остваривала Српска православна црква.

О значењу оснивања "Просвјете" као културне и духовне институције, можда најупечатљивије говоре ријечи Владимира Ћоровића, објављене у "Босанској вили" 30. августа 1912. године, поводом обиљежавања десетогодишњице Друштва:

"Стварање "Просвјете" био је најсвјетлији моменат у јавном животу Босне и Херцеговине... Јер то није установа једног мјеста, једне врсте и једне генерације, него трајно поприште рада за све благородне духове са најширим циљевима какви се уопште могу тражити у људском дјеловању."

ОСНИВАЊЕ
На идеју о оснивању "Просвјете" дошла је 1901. године група од 29 српских интелектуалаца, која је упутила молбу Земаљској влади у Сарајеву са захтјевом да се формира чисто хумано друштво под називом "Просвјета", које би помагало школовање ђака и студената. А да је у то вријеме заиста постојала изузетна потреба за школовањем, говоре подаци о јадном стању образованости и просвијећености у Босни и Херцеговини. 

 Како наводи др Божидар Маџар у својој књизи "Просвјета – српско просвјетно и културно друштво 1902-1949" (која је уствари ријетка цјеловита историја овог Друштва и уједно темељни извор података за овај текст), од окупације 1878. до оснивања "Просвјете" 1902. године, у цијелој БиХ гимназију је завршило свега 188  највише Срба, па тек онда муслимана, Хрвата, Чеха, Пољака и осталих, а кад је "Просвјета" основана, било је у цијелој БиХ свега око 30 Срба високошколаца.

Разумљиво, аустро-угарска власт је ову идеју примила са подозрењем. Послије проучавања предоченог статута, изврдавања и оклијевања, Одјелни предстојник Земањске владе Бенко, ставио је 5. јула 1902. године клаузулу на нацрт статута "Просвјете" - "Предстојећа правила одобравају се." Услиједио је проглас у коме се иницијатори оснивања Друштва обраћају српском народу образлажући циљеве и намјере, а затим је 31. августа 1902, у просторијама Српског пјевачког друштва "Слога" у Сарајеву одржана оснивачка скупштина. За предсједника Друштва изабран је Ристо Хаџи Дамјановић, а за потпредсједника др Ристо Јеремић.

"Дан када је добијено одобрење за оснивање (5. јули) може се сматрати даном оснивања "Просвјете", иако је њено конституисање услиједило нешто касније" /14. јула/, наводи др Божидар Маџар.

Оснивање "Просвјете" одушевљено је прихваћено у свим слојевима српског становништва и благословено од стране црквених великодостојника. Бивши дабробосански митрополит Саво Косановић упутио је оснивачкој скупштини телеграм у коме поручује: "Бог благословио ваше племенито предузеће успјехом, да цио народ објеручке прихвати тако спасоносну за њега културну установу, којој се свесрдно радујем и одазивам са хиљаду круна." Био је то позамашан износ, што потврђује да је сљедећи добротвор, најбогатији трговац, приложио 500 круна.

"Просвјета" се иначе финансирала добровољним давањима свог чланства. Легатори и велики добротвори прилагали су по 10.000 круна или непокретну имовину, а добротвори, утемељивачи, стални и помажући чланови, мање износе.

Како су потребе "Просвјете" за остваривање својих циљева биле јако велике, приступило се учлањивању и повећавању броја чланова. Имајући у виду расцјепканост насеља и социјалну структуру становништва (углавном сељачко), те крајње лоше комуникације, може се рећи да је одзив за учлањење био јако добар. Непуних 10 година након оснивања, "Просвјета" је бројала близу 7.000 чланова и имала 80 пододбора (пододбори су бирани гдје је било најмање 50 чланова).

ЗАДАЦИ

Најважнији задатак "Просвјете" био је стипендирање ђака и студената. Према утврђеним критеријима, стипендије је одобравао Главни одбор. Прве стипендије одобрене су: 80 круна мјесечно једној дјевојци за похађање курса за бабице у Грацу или Бечу; 40 круна за завршетак препарандије у Карловцу; и 20 круна потпоре једном гимназијалцу "док се види хоће ли напредовати."

У школској 1902/03. години "Просвјетине" стипендије добили су: 21 студент великих школа; 39 гимназијалаца; 2 ученика средње техничке школе; 12 ученика препарандије (учитељске школе); 5 ученика трговачке школе и 10 ученица дјевојачке школе. Од 1910. године "Просвјета" је давала потпору и за школовање  занатлија: ковача, колара, ципелара, књиговезаца, сапунџија, бојаџија и др.

Да би се побољшали услови школовања, пришло се оснивању дачких домова. Тако је 1909. године основан први "Просвјетин" ђачки дом у Мостару. Тек послије ослобођења 1918. године, основани су "Просвјетини" ђачки домови у другим већим мјестима (1919. у Бањалуци, 1923. у Босанској Градишци...).

"Просвјетине" послове водили су њени истакнути чланови, добровољно и без награде. Како се дјелатност јако ширила, 1905. године расписан је конкурс за пријем једног "интелигентног сталног радника". Први стални чиновник "Просвјете" био је Петар Кочић. Међутим, закратко. Већ у новембру 1906, због учешћа у генералном штрајку у Сарајеву, Кочић је осуђен на изгон из Сарајева.

Описмењавање и културно уздизање била је главна дјелатност "Просвјете". Према попису из 1910. године, од укупног броја становника у БиХ старијих од 7 година, било је 87,84% неписмених. Због малог броја учитеља, у рад на описмењавању били су укључени свештеници и интелигенција, а за вријеме ферија и студенти, углавном "Просвјетини" стипендисти.

"Просвјета" је обезбиједила и први буквар за неписмене који је штампала у 20.000 примјерака и углавном дијелила бесплатно. Такође се приступило набавци популарних књига које су доспијевале у руке читалаца и утицале да расте интересовање за читање. Убрзо се јавила потреба за ширењем мреже библиотека па су у градовима и селима  осниване сталне и покретне књижнице. Књиге су прикупљане од дародаваца, а неријетко набављане из Србије и Војводине.

"Просвјета" је штампала свој лист, уз који је претплатницима достављала и листове "Здравље" и "Народне новине" из Београда. Земаљска влада је убрзо забранила растурање листова из Србије.

Поред просвјетитељске и културне дјелатности, "Просвјета" се бавила и другим активностима за добробит народа. Тражило се начина да се приђе сељацима ради њиховог организовања и поправљања економског положаја, па се, послије дугог и упорног тражења дозволе, 1908. године приступило организовању српских земљорадничких задруга. Задругарство је било пут да сељак-кмет зарадом стеченом у задрузи откупи свој кметовски посјед. Предвидјало се такође да задруге постану центри културног живота на селу. Свакако да је све ово наилазило на подозрење и отпор окупационе власти.

Народне потребе захтијевале су од "Просвјете" да се брине о заштити народног здравља, тјелесном васпитању, борби против алкохолизма и сл. У свим овим областима "Просвјета" је давала подстицај и пружала помоћ.

ЗАБРАНЕ И ОБНОВЕ

Рад "Просвјете" одвијао се под будним оком власти, али Друштво је захваљујући вјештом вођењу и тактизирању успијевало да избјегне озбиљније сукобе са окупационом управом. Међутим, 1913. године, за врјеме Балканских ратова, рад "Просвјете" је суспендован, а за вријеме Првог свјетског рата, 31. јануара 1915, наредбом владе, Друштво је распуштено, а сва имовина конфискована. У исто вријеме распуштена су сва српска друштва, удружења и организације. Најистакнутији активисти "Просвјете" оптужени су за велеиздају, а тројици њих: предсједнику Сими Мирковићу, главном секретару Васиљу Грдићу и секретару и уреднику листа "Просвјета" др Владимиру Ћоровићу суђено је на чувеном велеиздајничком процесу 1916. године у Бањој Луци. Наредбом владе укинуто је и 120 српских основних школа, а једном броју од 198 учитеља забрањен је рад у државним основним школама.

Рад "Просвјете" обновљен је 10. новембра 1918. године када се састао главни одбор (изабран 1913) и преузео преосталу имовину, па се кренуло испочетка.

Други пут рад "Просвјете" забрањен је 1941. године успоставом усташке власти у БиХ. Сва имовина Друштва је отета, активисти и чланство растјерани, а у условима страховитих покоља и геноцида, на неко дјеловање за добро српског народа није се могло ни помишњати.

Послије ослободења 1945. године, "Просвјета" је дала изузетан допринос обнови и извлачењу народа из опште заосталости. Међутим, "у друштву уопште, па и у области народног просвјећивања, створени су такви односи да је скоро свака практична дјелатност са националним садржајем била онемогућена и често стављана под сумњу партијских и државних органа", наводи др Божидар Маџар. У тим условима, 26. марта 1949. године "Просвјета" је обуставила рад, а сву своју имовину предала новооснованом Савезу културно-просвјетних друштава. Практично, то је значило гушење једног друштва које је у историји српског народа имало изузетно значајну улогу и дало огроман допринос његовом културном, просвјетном и општем напретку. 

************
ПОНОВНО ОБНОВЉАЕЊА ПРОСВЈЕТА!


До обнове  "Просвјете" дошло је 28. јуна /на Видовдан/ 1990. године, када је усвојен нови статут којим су уређени организација, програмски циљеви, задаци и садржај дјелатности Друштва. 

Обновитељска скупштина одржана је у Вијећници у Сарајеву и колико могу да се сјетим било нас је присутно 34.

Сад се могу сјетити десетак присутних. 
За остале бих морао да листам по неким документима. 
Али знам да су били присутни: проф. др Војислав Максимовић, проф. др Алекса Буха, проф. др Митар Миљановић, Мирослав Тохољ, Љубо Босиљчић, Велибор Остојић, Владимир Настић, Михајло Јеремић, Стево Ћосовић, Сава Ћеклић, Љубо Грковић, итд.

Били су присутни и новинар /дописник/ "Политике" Мирко Царић, те Коља Бесаровић....

Ето, и ја сам био присутан и учествовао сам у обнављању рада "Просвјете".

За првог предсједника обновљене "Просвјете" изабран је проф. др Војислав Максимовић.

**********************************
Међу основним циљевима и задацима, истичу се: проучавање историје и живота Срба; проучавање и његовање српске културне баштине; организовање и подстицање научног, умјетничког и књижевног рада; издавање публикација; ширење и популарисање књиге; чување језичког идентитета српског народа заснованог на вуковској традицији; његовање успомена из прошлости Срба давањем иницијатива и помагањем у оснивању музеја, подизању споменика и давању назива градовима, насељима, улицама, трговима, и установама; очувању ћириличног писма; оснивању културно-умјетничких друштава; сарадња са институцијама Српске православне цркве итд. 

Данас на просторима свих српских земаља  постоји и успјешно ради велики број одбора Друштва. 
На задовољство српских патриота у Аустрији, 21. маја 2011. године, у свечаној сали Бечког универитета основано је Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ за Аустрију.
 

Данас, 14. јула су: СВЕТИ БЕСРЕБРЕНИЦИ И ЧУДОТВОРЦИ КОЗМА И ДАМЈАН

— Autor sjovicicslavuj @ 10:37
 

Два брата, бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан, родом беху из Азије, од оца незнабожца и мајке хришћанке, по имену Теодотија. Након очеве смрти, мајка се посветила служењу Христу, и богоугодном животу, како је претходно и своје синове научила. Васпитала их је у хришћанском духу. Живели су они беспрекорно, по закону Господњем, добивши дар исцељивања, дајући здравље болесним душама и телима. 

Исцељивали су они све болести, немоћи људске, изгонили зле духове, како код људи тако исто и код животиња, без икакве награде, већ искључиво у име Бога, који им је те способности и подарио, а по Христовој заповести: "Забадава добисте, забадава дајите" (Мат. 10,8). Због тога се и називају бесребреници и лекари.

Десило се да се нека жена, Пеладија, разболела од тешке болести, која је прикова за кревет већ неколико година, и када не могаше наћи јој лека, позва она Козму и Дамјана да је излече, што они радо учинише. Када је хтела да им плати они одбише, јер њихова плата је слава Богу, али жена би упорна те закле Светог Дамјана Светом Тројицом да прими од ње дар – три јајета, што он и учини не могавши то одбити не због плате, но због заклетве. Сазнавши за то, његов брат, Козма, се ожалости и остави завештање да када умру, он и његов брат, не сахране их једног поред другог, јер он прекрши завет њихов од Бога дата. 

Дође време и свети Козма се први представи Богу, а недуго за њим и свети Дамјан. Људи су били у недоумици где да га сахране, али у том часу по Божјем промисли, проговори камила, коју су њих двојица исцелили, људским гласом, да се не двоуме, већ да Дамјана сахране поред брата му Козме, јер он не прими она три јајета ради награде, већ ради имена Божјег. Тако њихове мошти беху положене скупа у месту званом Фереман.
Свој живот скончаше побожно и у миру, прославивши се многим чудесима, као усрдни посредници и исцелитељи наших душевних и телесних болести, како за живота тако и после смрти. Јер они исцељују и помажу свакоме ко их призове у помоћ, у болести и невољама и у данашње дане.

 
 

Данас, 13. јула је Сабор светих дванаест апостола - ПАВЛОВДАН!

— Autor sjovicicslavuj @ 14:31
  
 

Свети апостол Павле. Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. 

Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти.

 Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.


Мада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно, и уз њих Павла. 

Ово су имена посебног празновања свете Дванаесторице: Петар; Андреј; Јаков Зеведејев; Јован Богослов; Филип; Вартоломеј; Тома; Матеј Јеванђелист; Јаков Алфејев; Тадеј (или Јуда Јаковљев); Симон Зилот; Матија; Павле.
                                             

Да поменемо још како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот:
++++++++++++++
Петар - распет наопако;
Андреј - распет;
Јаков Зеведејев - посечен;
Јован Богослов - упокојио се чудесно;
Филип - распет;
Вартоломеј - распет, па одеран и посечен;
Тома - избоден са пет копља;
Матеј - огњем сажежен;
Јаков Алфејев - распет;
Тадеј - распет;
Симон Зилот - распет;
Матеј - каменован, па мртав посечен секиром;
Павле - посечен.

+++++++++++++++++ 

Господе преблаги,
помози нам чинити добро,
и добрим побјеђивати у име Твоје.
Теби слава и хвала заувијек.

Амин.

+++++++++++++++++++++
 

Како ћемо сутра стати пред наше славне претке, а сви морамо тамо, без изузетка ...

— Autor sjovicicslavuj @ 16:42

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ




Постоје ли границе до којих можемо ићи

у нашим самообманама и нашој срамоти!




Знамо ли о чему причамо? Ко смо заправо ми? Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије двадесет и више година злочиначки уморени од стране злочинца Насера Орића и његових фаланги.

Како могу да видим, а пратио сам многе извјештаје - на свим парстосима одржаним у светим српским правосланим храмовима, како у Републици Српској тако и у Србији - окупило се нешто мање људи него што је у тој злочиначкој муслиманој распамећености убијено Срба.

Жалосно је поређење, али мртви Срби поубијани у Сребреници и околини су бројнији него живи Срби који су присуствовали свим парастосима заједно. А гдје су били остали или преостали Срби?
Свима нам је јасно да су у сваком мањем мјесту са неколико хиљада становника биле препуне баште кафића. Сједила је омладина - наша будућност којој, нажалост, ни у примисли није било да оду до светих храмова и да се помоле Богу и присдлуже свијећу за покој душа невино страдалих и уморених сународника Срба.

Кога то покушавамо да слажемо. Погледајмо истини у очи! Погледајмо се сами пред сопственим огледалом наше савјести. Коме ми то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност. Је ли то ова наша омладина којој су важнији кафићи него сат времена да буду у светим храмовима на молитвама нашој умореној браћи.

Какви смо то људи? Коме своје душе продајемо и о каквој наводној српској саборности и српском јединству говоримо. Вијекови су прошли, али ми се још увијек нисмо отријезнили, а ни опаметили, јер Срби су народ који своја страдања најбрже препушта забораву и зато нам се српски несрећни усуд понавља у сталним циклусима са још већим страдањима.

Није онда никакво чудо што још нисмо одбетонирали све јаме српског страдања из Другог свјетског рата. Још нисмо достојанствено обиљежили Јасеновац, сва наша "Јадовна", јадна нам и кукавна била мајка.

Није никакво изненађење што у највећем граду мртвих Срба у Градини /Јасеновцу/ никада нисмо окупили барем десетак хиљада Срба. 
А београдску "Арену" је три дана заредом пунио Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.

Знамо ли ми докле ћемо стићи овакви кави смо, а никакви смо! Имамо ли као народ икакву будућност. Како ћемо сутра пред Цара Лазара и косовске јунаке, пред Његоша ... Како ћемо стати пред славне Војводе Мишића и Степу Степановића, пред Јована Дучића, пред Николу Теслу и мноштво других славних Срба. 

А сви ћемо једног дана морати тамо, без изузека. Мораће и честити Срби, али и изроди попут Вука Драшковића, Чедомира Говнановића, Ненада Чанка, Саше Јанковића, Наташе Кандић, Jeлене /НАТО/ Милић,  Сташе Зајовић /Црнило, јад и чемер  од жена/ и њиховог подмлатка који предводи извјесна Анита Митић и бројних других несрећника и пробисвијета који су на казану Сороша и другог бјелосвјетског олоша ...


Има ли те мој народе?
Гдје сте моји Срби?

Имали нас још живих 
или смо од срамоте умрли, 
а још живимо!
 

12.7. су СВЕТИ АПОСТОЛИ ПЕТАР И ПАВЛЕ - ПЕТРОВДАН

— Autor sjovicicslavuj @ 21:09
 

Свети апостол Петар - Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем.

После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио.

По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).

Свети апостол Павле - Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћену веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола.

Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти.

Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.
---------------------------------------


Неуки и уки, но духом једнаки
И љубављу Божјом ко ангели јаки,
Петар прости човек, Павле школовани -
Благодаћу Духа оба обасјани.

Две пламене свеће, свеће неугасне,
Две блиставе звезде, високе и красне.
Обиграше земљу, и светлост пронеше
Све људима даше, ништа не узеше,
Сиромаси пуки - свет обогатише,
Узници и слуге - сав свет покорише.

Свет обогатише учењем Христовим,
Сав свет покорише оружијем новим:
Смирењем и миром, и благом кротошћу.
Молитвом и постом и силном милошћу.

Кад им бурног дана стиже бурно вече
Нерон крвожедни живот им пресече.
Но кад владар света заповест издаде
И Петра и Павла страдању предаде.
Свет бејаше њихов, a не његов више -
Апостоли смрћу царство задобише.

Свети владика Николај Велимировић       
 

ПЕТРОВДАН - вечерас /11. 07./ запалили смо петровданске лиле.

— Autor sjovicicslavuj @ 21:05
 
У нашем народу постоји обичај да се уочи овог великог празника, који је посвећен светим апостолима, Петру и Павлу, пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе.    
Обично се то ради на местима где се народ окупља, на трговима, раскршћима и у томе учествују деца и омладина.
 
    Паљење ватре и лила симболише на она времена када су христоборни цареви прогонили и мучили хришћане, везујући их за дрвене стубове, натапајући их смолом и палећи их.
 
    Њихова тела су тада горела као буктиње, осветљавајући тргове као данас симболичне ватре и лиле.

 

МЕША СЕЛИМОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 18:05

Данас, 11. јула је годишњица смрти 
великог српског писца, 
мислиоца и дипломате 

МЕШЕ СЕЛИМОВИЋА
 
 

"Тешко ће се споразумјети два човјека
која мисле различито. 

Лако ће се споразумјети два човјека која мисле"!


 

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 ... 190 191 192  Sledeći»

Powered by blog.rs