Autor sjovicicslavuj |
11 Mart, 2020 |
read_nums (17)
На данашњи дан, 11. марта 2006. године
у злочиначком Хашком трибуналу умро је
СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ
Много је било оних који су волили СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА.
Наравно, било је и оних који су оспоравали и који нису волили СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА
********
Много тога из биографије СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА је познато и нека се тиме баве историчари и сви они који су заинтересовани.
Увијек ће бити оних који ће памтити МИЛОШЕВИЋА
као правог предсједника, као што ће бити
и оних који га никад ни смислити нису могли.
-------------------------------------------
Историја ће дати одговор ко је био СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ.
Пошто у вријеме смрти градске и државне власти нису дале дозволе које су тражили породица и високи функционери Социјалистичке партије Србије (СПС) да се Милошевић сахрани у Београду уз државне почасти, сахрањен је у дворишту породичне куће своје супруге Мирјане Марковић у Пожаревцу, гдје му је касније подигнут и споменик..
Autor sjovicicslavuj |
10 Mart, 2020 |
read_nums (36)
Предраг Милинковић 1998.
Предраг Милинковић 1998.
Никола Милић 2000.
Радмила Савичевић 2001.
Михајло Бата Паскаљевић 2004.
Данило Лазовић 2006.
Живојин Жика Миленковић 2008.
Миленко Заблаћански 2008.
Петар Краљ 2011.
Оливера Марковић 2011.
Ружица Сокић 2013.
Душан Почек 2014.
Никола Симић 2014.
Властимир Ђуза Стојиљковић 2015.
Душан Голумбовски 2016.
Велимир Бата Живојиновић 2016.
Божидар Стошић 2018.
Зоран Ранкић 2019.
Михајло Миша Јанкетић 2019.
Марко Николић 2019.
Десимир Станојевић 2020.
+++++++++++++++
Autor sjovicicslavuj |
10 Mart, 2020 |
read_nums (24)
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Ово ће бити много убједљивије. Ово стварно појачава значај и даје потпуни смисао празнику и честитањима.
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Прошао је 8. Март – Дан жена. Данас је 10. март. Је ли и данас Дан жена или је дан за жене.
Са свих страна пљуштале су честитке за празник. Мушкарци, онако како их је сам Бог створио, утркивали су се у честитањима. Много је разлога за то. Неки су то радили што заиста поштују и цијене жене и што имају џентлименске манире који им не дозвољавају да то забораве.
Било је и оних који то раде из навике, онако по инерцији, јер су се угледали на неке њима сличне.
Било је и оних мушкараца који су сами прославили Дан жена. Још од старина било какво славље је незамисливо ако нема алкохола и разних мезетлука.
Алкохол опија и није то откривање топле воде, већ само дигресија и упоредни параметар који се мјери са са опијеношћу без алкохола. И ту има много варијанти. Неки су опијени љубављу према вољеној жени, а неки према женама које би хтјели "да имају", како се то каже, али никако им се не да да то и остваре.
Некако ми све ово изгледа поједностваљено. Није довољно убједљиво, а ни сликовито, јер многи воле само да гледају слике из једног јединог разлога што слике "говоре све". Има и оних који никад ништа нису видјели на слици нити су разумјели поруку коју им шаље слика. Рекло би се - каква слика, таква и прилика.
Познато је да су данас у моди разна честитања. Ништа чудно. Народ има времена на претек. У посљедње вријеме изгледа да су у моди накнадна честитања. Ретроактивна честитања. Није на одмет да поново драгим дамама честитам 8. Март Дан жена и то са данашњим датумом. Десети је март, па шта. Нико још није заборавио шта је било прије два дана. Зато и обнављам честитку да се не заборави, јер је заборавност једна од лошијих људских особина.
Додуше, постоје и они који никад ништа не заборављају и који ће и оног другог увијек на нешто подсјећати, најчешће на дугове и на рок њиховог враћања. А данас је свако свакоме нешто дужан. Мало је недужних и невиних. Процеси су то. То се зове живот. Јер, ријека никад није текла, већ вода увијек тече и потоком и ријеком. Океани нигдје не теку, јер су опколили копно и немају гдје. А кад се нема гдје, онда се нема ни куд.
Ајд' здраво, до неког сљедећег осврта кад будем знао гдје ћу и како ћу и до неког новог честитања и славља.
И на самом крају да не заборавим - свима онима који увијек имају разлога нешто да славе ЧЕСТИТАМ.
Autor sjovicicslavuj |
10 Mart, 2020 |
read_nums (24)
10. марта 1880. године рођен је
Владислав Петковић Дис
Био је велики српски пјесник и родољуб.
Упорним и дугим истраживањем, историчар Мирко Дрманац коначно је утврдио тачан дан, вријеме и околности под којима је пјесник Владислав Петковић Дис изгубио живот у Јонском мору.
Владислав Петковић Дис у Марсељу, прољећа 1916. године
и Рудолф Сингуле, капетан аустроугарске подморнице
Пјесник Владислав Петковић Дис утопио се 30. маја 1917. у шест сати ујутро, послије напада аустроугарске подморнице У-4 на наоружани француски транспортни пароброд „Италија” у Јонском мору, 46 миља југоисточно од рта Санта Марија ди Леука.
До ових података дошао је, упорним и дугим истраживањем, историчар Мирко Дрманац из Научног одјељења Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку, оповргнувши досадашње који су се читав вијек провлачили кроз литературу и енциклопедије.
Ове чињенице мијењају скоро све што се знало о Дисовој смрти. Сада су откривени тачни подаци о датуму, сату и мјесту потонућа брода, расветљено је да „Италију” није напала њемачка већ аустроугарска подморница, и познате су све околности смрти славног пјесника.
Дрманац наводи да је најврједнији извор о потапању пароброда, до којег је он дошао, одломак бродског дневника са подморнице. Водио га је капетан Рудолф Сингуле, иначе рођен у Пули у њемачкој породици, и уписао да је контакт са француским бродом успостављен у 5.51 сати ујутро, 30. маја 1917. године. Уз то, кратко је додао: „Торпедо је испаљен са даљине од 600 метара и брод је потонуо за 3,5 минута. Капетан се удавио.
Владислав Петковић (рођен 1880, Заблаће код Чачка) као ратни извјештач са српском војском, у којој су била и три његова брата, прошао је повлачење кроз албанске планине и почетком 1916. доспио на Крф. Убрзо је са групом српских избјеглица отпутовао у Француску, боравио у Марсељу, Ници и Пти Далу, тугујући за породицом која је остала у окупираној Србији, па у посљедњем свом писму (мај 1917) вели: „Морам за Солун, једва чекам да ускочим у воз…”
Наредни кораци лакше се прате, благодарећи забиљеженом сјећању Софронија Михајловића, игумана Високих Дечана, и сапутника Дисовог. Упознали су се у возу, на станици у Марсељу, па се задржали два дана у Тулону, ради овјере папира за пут. Одатле су исто возом стигли до Рима па, преко Напуља приспјели у Галипоље (античку грчку колонију Калиполис) на обали Апулије, гдје су два дана чекали брод који ће их преко Јонског мора превести на Крф.
На француски пароброд укрцали су се 29. маја 1917. у девет сати увече и у бродској трпезарији одмах упознали са осталим Србима, међу којима је била и Анка Петровић са дјецом, сестра Виде Црњански. Кад је освануло сљедеће јутро, игуман је кроз округли прозор примијетио да је из воде изронио „њемачки сумарен, као каква морска неман”.
То је, у ствари, била аустроугарска подморница У-4 под командом Сингулеа, која је оперисала из базе у Котору, дугачка 43,2 метра, наоружана са двије торпедне цијеви калибра 450 мм и палубним топом од 66 мм. За њу је француски пароброд, дугачак 79,5 и широк 8,7 метара, који развија највише 16 чворова, био мета која не може утећи.
„Наста ужасна експлозија и паника на лађи”, исписао је касније игуман српске светиње у Метохији. Торпедо је пробио труп брода и детонирао са његове друге стане, правећи катастрофално оштећење.
„Италија” није била обичан путнички пароброд, већ преуређени и наоружани транспортер за превоз војних трупа Антанте на Солунски фронт, и као такав легитиман војни циљ, али тај значајан податак није представљен у Дисовим животописима – објављује Дрманац.
Игуман Михајловић отео је појас за спасавање стражару код бродског топа, на вријеме скочио у море са брода који је потонуо за само осам минута, а послије неколико сати плутања по пучини, духовника је покупио британски разарач, први брод који је допловио на мјесто трагедије.
Кобне ноћи Дис није спавао. Мучен црним слутњама, више пута је излазио из кабине на палубу, одакле је гледао бјеличаст траг торпеда у модрој води. Чекао је посљедњи чамац у који је требало да ускочи и Анка Петровић са дјецом. Али, за њих више није било времена јер је брод, путујући на дно мора начинио вртлог који их је све повукао. Француски морнари касније су пронашли Дисово тијело, у одијелу наочаре и ситнину, једну драхму и педесет лепти – наводи Дрманац.
Дисова пјесма „Утопљене душе”, објављена 1911, завршава се овако:
„Гледећи дуго тај маглени вео,
камо се дани моји разасуше,
шири се покров велик, простран, бео,
под којим леже утопљене душе”.
Ни енциклопедије нису сигурне
У литератури се наводи више различитих временских података о Дисовој смрти. Током Првог свјетског рата у званичним документима и српској штампи је коришћен јулијански календар, а од 15. јануара 1919. уведено је рачунање времена по грегоријанском.
Чак и у савременој литератури као датум смрти се помињу 16. или 17. мај (понекад без навођења да се ради о старом календару), што није правилно датирање јер се не користи календар који је у дневној употреби. Најранију вијест о Дисовој смрти налазимо у некрологу Владимира Станимировића, који га је горко оплакао на странама „Српских новина” 2. јуна (20. маја по старом календару) 1917, наводећи да је Диса „загрлила пучина морска” 30. маја. Да се вијест брзо проширила међу српским избјеглицама на Крфу свједочи и пјесма „Дису” коју је спјевао Стеван Бешевић већ 31. маја 1917. Међутим, Бранко Лазаревић ће у некрологу „Један живот: Владислав Петковић Дис” који је објављен у „Забавнику” 28. јуна као вријеме Дисове погибије навести зору 29. маја чиме ће се направити забуна која никада није ријешена.
У трећем дијелу значајне Станојевићеве „Народне енциклопедије” из 1928. стоји исти податак да се Дис утопио 16. маја по старом календару „пред Крфом на торпиљираној лађи”. Тај податак су касније преузели и приређивачи „Енциклопедије Југославије” Лексикографског завода Југославије у издању из 1965. године.
Састављачи „Југословенског књижевног лексикона” Матице српске из 1971. су датум који наводи Бранко Лазаревић превели у 29. мај 1917. по грегоријанском календару, а то је нетачно.
Дакле, тачан датум погибије славног српског пјесника Владислава Петковића ДИС-а је 30. мај 1917. године.
Владислав Петковић Дис
Можда спава
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице не знам какво,можда дечије,
Стару песму,старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене;
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
Не сећам се ничег више, ни очију тих.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:
Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице не знам какво,можда дечије,
Стару песму,старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене;
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
Не сећам се ничег више, ни очију тих.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:
Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.
--------------
Autor sjovicicslavuj |
10 Mart, 2020 |
read_nums (17)
У Србији је почео да издаје лист „Раденик“,
(од 1871. до 1872. године),
а након тога је 1873. године у Крагујевцу
издавао лист „Јавност“.
Споменик Светозару Марковићу
Светозар Марковић
Умро је у Трсту 10. марта 1875. године.
Живио је само 29. година.
Живио је само 29. година.
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Био је српски публициста, социјалиста,
књижевни критичар, филозоф, и политички активиста
из друге половине XIX вијека.
књижевни критичар, филозоф, и политички активиста
из друге половине XIX вијека.
У Србији је почео да издаје лист „Раденик“,
(од 1871. до 1872. године),
а након тога је 1873. године у Крагујевцу
издавао лист „Јавност“.
Марковић је отишао у Беч. Тамо су му љекари рекли да има мало наде за оздрављење.
Дошао је у Трст, али тамо му се здравље још више погоршава. Није се опоравио и умро је 10. марта 1875. године у 29. години живота.
Покопан је у Јагодини гдје је провео већи дио своје младости.
Посљедње ријечи су му биле:
„Задржи сузе и ради за свој народ“.
У кратком периоду свог живота остварио је врло обиман теоријски опус, уз активан политички рад.
У домену теорије политике остварио је запажене радове о концепту федерализма, државе, националног питања и партије.
Универзитетска библиотека у Београду названа је по Светозару Марковићу, заједно с бројним институцијама у Србији.
У Крагујевцу и данас постоји његова кућа.
Све до 1992. године данашња Јагодина
по њему је носила име Светозарево.
Споменик Светозару Марковићу
испред истоимене универзитетске
библиотеке у Београду.
библиотеке у Београду.
Autor sjovicicslavuj |
10 Mart, 2020 |
read_nums (16)
Јован СТЕРИЈА ПОПОВИЋ
-------------------
На данашњи дан 1о. 3. 1856. године,
у Вршцу је умро
Јован СТЕРИЈА ПОПОВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
---------------
БИО ЈЕ ВЕЛИКИ ПЕСИМИСТА У ЖИВОТУ,
јер га живот није мазио,
а поготово је био разочаран
а поготово је био разочаран
друштвом у којем је живио.
Јован СТЕРИЈА ПОПОВИЋ
На смрт једног зликовца
Шта? Тако брзо? Ни три пуна лета
Његове славе не потраја зрак
И као печурка, у калу зачета,
Прсну о густи тврда гроба мрак.
Крваве руке (биче некада људ'ма)
Многи по свету што сејаше страх,
Скрштене леже на леденим груд'ма,
Сутра да пређу у трулеж и прах.
Каква страхота! Судба судом строга,
Што казни позно, ал праштат не зна,
Ни да с' причести не даје му рока,
Нит да се каје за сва своја зла;
Већ са крвничком, тешком душом клетве
Одлази на пут, страхом обузет,
Гди многе душе, свирепства му жертве
С осветним лицем трче му на срет.
Сузе и њине поднешене муке
Змијама равно трзају му груд,
И с писком љутом, суве дижућ руке,
Прате га к трону свевишњем на суд.
Тврди, неумолим, гордник негда холи,
Сад исти пузи као последњи црв,
Клечећи дркће, и за милост моли,
Ком сладост бјеше проливати крв.
Гди му је сила? Она крута глава,
Што злобно бедни попираше свет?
Помркну сјајност, оде празна слава,
И пређе страшан, сад је паучни сплет.
Прашино светска, зашто паклу даде
Вечно блаженство за сујете сан?
Смрт твоја свету ублажава јаде,
Смрт твоја општег весеља је дан.
Всује ти сузе ласкатељи точе.
Числећи лажно твоје врлине,
Всује и гробне са натписа плоче
Траж оманут слабост светине:
Зликовца дела из спомена људи
Не може стрти лицемера труд,
И чак из гроба повест грешне буди
Строги да приме по заслуги суд.
Споменик Јовану Стерији Поповићу у Вршцу
Autor sjovicicslavuj |
9 Mart, 2020 |
read_nums (29)
Већ трећу сезону црвено-бели освајају трофеј Суперкупа,
а више од двије сезоне су непоражени у домаћем првенству
Побједнички низ рагбиста Црвене звезде се наставља
и на почетку нове такмичарске сезоне у српском рагбију 13.
У финалу Суперкупа Србије, црвено-бели су савладали
Партизан 1953 – 32:28 (18:8).
Преко двије сезоне Звезда није поражена у домаћим оквирима, а тај историјски низ настављен је и у борби за први трофеј у 2020. години.
Вјечити ривал Партизан је пружио до сада највећи отпор актуелном прваку Србије и Балкана, али трофеј Суперкупа и трећу годину заредом не мијења власника.
Autor sjovicicslavuj |
9 Mart, 2020 |
read_nums (26)
Израдио је споменике архимандриту рачанског манастира и кнезу Соколске нахије Хаџи Мелентију у манастиру Рача, команданту Златиборског комитског одреда мајору Кости Тодоровићу у Сребреници, српским ратницима у Младеновцу, споменик на Крфу погинулим војницима Дринске дивизије, мермерни иконостас у православној цркви у Младеновцу…
Михаило Миловановић рођен је 8. марта 1879. у селу Гостиници код Ужица. Са 14 година одлази у Ваљево да учи каменорезачки занат, међутим, због прележаног запаљења плућа, морао је да одустане од овог заната. Већ тада показује таленат за уметност - у ваљевском листу „Подгорје“ штампани су његови први стихови.
Након одслуженог војног рока, одлази у Београд. Тамо прикупља новац и полази путем Минхена, са жељом да студира сликарство. Октобра 1905. уписује минхенску сликарску Академију.
Четири године након уписа на минхенску Академију, добија звање академског сликара. 1912. године вратио се у Србију и као добровољац учествовао у Првом балканском рату. После демобилизације одлази у Праг на усавршавање. Ту га је затекао почетак Првог светског рата, те врло брзо бива ухапшен и после бекства из прашког затвора, преко Немачке, Пољске, Украјине, Црног мора и Румуније, стигао је да се прикључи на ратишту својој Дринској дивизији. Са Путниковим армијама стигао је до Крфа где је проглашен званичним сликаром Врховне команде. Миловановић је у том периоду насликао портете краља Петра и Александра Карађорђевића, војводе Путника, Мишића, Степановића, Бојовића, генерала Јуришића Штурма.
Војвода РАДОМИР ПУТНИК
Војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ
Војвода ПЕТАР БОЈОВИЋ
Ђенерал ПАВЛЕ ЈУРИШИЋ ШТУРМ
По ослобођењу живео је и стварао у Београду, а потом се супругом Валом, сином Момчилом и ћерком Маром вратио у завичај где је изградио кућу са атељеом. традиција и извор и исходиште уметничког подухвата.
У родној Гостиници дочекао га је Други светски рат. Миловановић ухапшен под оптужбом да је радио за Абвер и енглеску обавештајну службу. Са групом Ужичана стрељан и покопан у масовну гробницу 28. новембра 1941, дан пред пад Ужичке републике. Месец дана касније његови посмртни остаци, по одобрењу немачке војне управе, пренети су и сахрањени у Гостиници.
Михаило Миловановић један је од оснивача Удружења ликовних уметника Србије.
Носилац је Албанске споменице,
Ордена светог Саве
и Ордена Југословенске круне III степена.
Сеоска кућа, насликана 1913. године
Турци на Куманову ...
Више од шест деценија након његове смрти, одлуком Окружног суда у Ужицу, Миловановић је рехабилитован. Након послератног принудног заборава, слике Михаила Миловановића су се све чешће појављивале на тематским и специјализованим изложбама у Београду, Визбадену, Љубљани, Новом Саду, у "Уметничкој баштини Срба" у Москви и Лењинграду, у галеријама Цвијета Зузорић, Народног и Војног музеја у Београду, али и у Ужицу 1998. године, када је изашао и уметников роман Лендина воденица.
Првом академском сликару подигнута је спомен-биста у центру Ужица.
Autor sjovicicslavuj |
8 Mart, 2020 |
read_nums (48)
А онда сам пошао у школу. Четири године учила ме иста учитељица и знам да смо нашој драгој учитељици сваког 8. марта нешто поклањали. Претходно смо врло брзо прикупљали паре, јер од сваког ученика радио је барем отац. А сви у разреду су имали живе родитеље, хвала Богу.
Елем, кад би прикупили новац цијели разред би одлазио у најближу и у најбољу продавницу. Ту би сви заједно бирали поклон за нашу учитељицу.
У осмом разреду као и претходних година био сам предсједник Разредне заједнице и покренуо сам акцију да за Дан жена купимо поклон наставници музичког васпитања иако нам она није била разредни старјешина. Годину дана раније завршила је Педагошку академију и дошла је да предаје у нашу школу.
Свим женама срећан 8. Март - Дан жена
Данас се слави Дан жена. Требале су године и године да прођу, па да сазнам шта значи тај дан и зашто се уопште и слави. Мада сам и прије поласка у основну школу знао да тај дан требам нешто да купим и да поклоним мајци и старијој сестри која ме и научила шта је моја обавеза и како да честитам Дан жена.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
СВЕ ДОК БУДЕ ЖЕНА
- БИЋЕ СВИЈЕТА И ПРАЗНИКА
А онда сам пошао у школу. Четири године учила ме иста учитељица и знам да смо нашој драгој учитељици сваког 8. марта нешто поклањали. Претходно смо врло брзо прикупљали паре, јер од сваког ученика радио је барем отац. А сви у разреду су имали живе родитеље, хвала Богу. Елем, кад би прикупили новац цијели разред би одлазио у најближу и у најбољу продавницу. Ту би сви заједно бирали поклон за нашу учитељицу.
Прве године, дакле док смо ишли у први разред не знам шта смо купили учитељици. Заборавио сам. Знам да је свако од нас ученика доносио цвијеће од своје куће, јер није било цвјећара као данас на сваком ћошку. Цвијеће би углавном доносили у саксијама које су наше мајке чувале у кућама да се цвијеће не смрзне од зиме.
Друге године у другом разреду драгој учитељици опет смо купили неки поклон. Сви смо, онако колективно отишли да бирамо поклон. Чуј да бирамо? Нисмо имали појма шта да бирамо, а још мање шта да изаберемо. Трговци су нам углавном помагали. Купили смо украсну вазну за цвијеће. Након куповине знам да нам је остало доста непотрошених пара. Остало нам је таман толико да смо могли отићи у сластичарну коју је држао неки Шиптар. Нисмо могли сви одједном да уђемо, па смо се подијелили по групама.
У трећем разреду учитељицу смо обрадовали са златним прстеном, јер смо сакупили много више пара и могли смо да купимо вриједнији поклон.
У четвртом разреду основне школе нашој учитељици смо купили златни ланчић. Јер свакако на крају школске године од ње смо се и опростили.
У старијим разредима не знам како, а ни због чега, разредници су нам били мушкарци. Нисмо се баш пуно ни трудили па да женама које су нам предавале друге предмете купујемо поклоне.
У осмом разреду као и претходних година био сам предсједник Разредне заједнице и покренуо сам акцију да за Дан жена купимо поклон наставници музичког васпитања иако нам она није била разредни старјешина. Годину дана раније завршила је Педагошку академију и дошла је да предаје у нашу школу.О мој боже.
И сад мислим да никада у животу нисам видио љепшу дјевојку-жену. Само оваквог каквог ме је Бог створио и могао сам да се врло брзо заљубим (!) у наставницу.
Увијек сам био одличан ученик, али боље би било да су ме тада избацили из школе него што сам се заљубио у наставницу.
Тада на прави начин нисам ни знао шта су емоције, а шта је љубав, као што нисам знао да су то повезане ствари.
Често сам послије наставе остајао и наравно кришом пратио гдје се креће моја наставница, "моја љубав" у сновима. Једног несрећног дана сви моји снови и сва сањарења су се срушили као кула од карата. Своју прелијепу наставницу видио сам како загљена шета са момком. Мислио сам да ћу умријети од муке.
Прошло је доста година од тада. Завршио сам средњу школу. Ни сад не бих знао да објасним како, али срео сам своју бившу наставницу. Заправо, она ме са пар метара "прозвала" као некада у учионици - презименом. Стао сам као укопан, али тада сам имао много више самопоуздања у себи и био сам више него храбар, па сам наставницу позвао на кафу.
Сједили смо дуго, дуго и кад ми је рекла да се удала, па развела од оног "њеног" /ух како сам само мрзио тог човјека/ нисам знао шта да јој кажем. Али смогао сам снаге да јој испричам све моје патње из осмог разреда основне школе и да јој кажем да сам за њом био луд.
Шта се све даље дешавало и није толико важно. Јер како сам одрастао тако сам постајао и паметнији, али никад довољно паметан да неке ствари схватим нити да их поредам онако по некој важности.
Autor sjovicicslavuj |
8 Mart, 2020 |
read_nums (30)
Autor sjovicicslavuj |
8 Mart, 2020 |
read_nums (28)
Првих осам редовних професора
Београдског универзитета, 1905. године:
Сједе слијева: Јован Жујовић, Сима Лозанић,
8. марта 1847. године рођен је
славни српски научник
СИМА ЛОЗАНИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Сима Лозанић је завршио права у Београду и студирао хемију у Цириху и Берлину. На универзитету у Цириху докторирао је 19. марта 1870. године.
Радио је као професор Велике школе још од 1872, а редовни професор је постао 1874. Када је основан Београдски универзитет 1905. био је међу првих осам редовних професора који су бирали цео остали наставни кадар и тада је изабран и за првог ректора Београдског универзитета.
Фотографија Симе Лозанића из 1905. године
Остале су забележене његове речи које је изговорио приликом
свечаног отварања 1905. године:
„Наше некадашње веровање да ће се српство ујединити не букваром, већ оружјем, било је кобно по нашу народну мисао. Ја верујем обрнуто - да ће просвета бити главни чинилац у решењу тог битног нашег питања и да би оно било већ решено да смо просвету боље неговали. Верујем, стога што је просвета сила која постиже све смерове. Да нам је просвета била напреднија, све би у животу нашег народа било савршеније, па и успешније.“
Занимљива грађа о Сими Лозанићу, снимана је у пригодном музејском простору на Хемијском факултету, који садржи прве уџбенике хемије, апаратуре, записе, архиву и фотографије овог угледног хемичара и првог ректора Београдског универзитета.
Сима Лозанић био је хемичар, научник, професор, творац првих модерних уџбеника, председник Српске краљевске академије и први ректор Београдског универзитета. Министар привреде и иностраних дела, дипломата, учесник у балканским и у Првом светском рату.
Ликови знаменитих људи оживљени су нимало претенциозном глумачком интерпретацијом и костимима, које је одабрала Биљана Михајловић.
Ликови знаменитих људи оживљени су нимало претенциозном глумачком интерпретацијом и костимима, које је одабрала Биљана Михајловић.
Рођен је у Београду као син Милоја Лозанића, среског начелника и Ане Вељковић. Завршио правне науке у Београду.
Студирао хемију у Цириху и у Берлину. Докторирао је на универзитету у Цириху 19 марта 1870. године.
Био је професор Велике школе од 1824. а затим Филозофског факултета Универзитета у Београду до 1924. године.
Када је основан Београдски универзитет 1905. године био је међу првих осам редовних професора који су бирали цео остали наставни кадар.
Првих осам редовних професора
Београдског универзитета, 1905. године:
Сједе слијева: Јован Жујовић, Сима Лозанић,
Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас;
Стоје слијева: Андра Стевановић,
Драгољуб Павловић, Милић Радовановић
и Љубомир Јовановић.
и Љубомир Јовановић.
Autor sjovicicslavuj |
8 Mart, 2020 |
read_nums (23)
На данашњи дан /8.3./ 1888. године
Уврштен у 100 најзнаменитијих
На данашњи дан /8.3./ 1888. године
умро је српски - свјетски познати научник
ЈОСИФ ПАНЧИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
Деценијама самује на крову Србије:
Јосиф Панчић
почива у недоступном војном комплексу
Јосиф Панчић
почива у недоступном војном комплексу
Панчићева оморика
Јосиф Панчић, spomenik u Akademskom parku
на Студентском тргу у Београду
Autor sjovicicslavuj |
7 Mart, 2020 |
read_nums (45)
ТЕОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРИЦА, посвећена је догађају који се десио у вези са Св. великомучеником Теодором Тироном и кољивом. Када је цар Јулијан Отпадник наредио да се сва храна на тргу покропи жртвеном идолском крвљу, како би се Хришћани оскврнули (оскрнавили), Св. Теодор се јавио градском Епископу Евдоксију и рекавши му да народу нареди да једе кувану (варену) пшеницу.
У спомен на овај догађај, у петак после Пређеосвећене литургије пева се молебни Канон Св. великомученику Теодору, који је написао преподобни Јован Дамаскин. Прва субота Васкршњег поста у Јерусалиму била је посвећена Св. Теодору већ у VII веку, а Канон Св. Теодора који се поје у суботу на јутрењу написао је у XI веку Митрополит Јован Евхаитски.
Тодорова субота је прва субота Васкршњег поста па према томе покретан празник који спада уз Васкршњи циклус празновања. Дан је посвећен Св. великомученику Теодору Тирону, кога Црква слави у Теодорову суботу успомену на његово јављање Епископу Евдоксију, прве суботе прве недеље поста.
Autor sjovicicslavuj |
6 Mart, 2020 |
read_nums (23)
Габриел Гарсије Маркес
Колумбијски књижевник, нобеловац,
рођен је у Аракатаки,
06. 03. 1928. год.
Умро је у Мексико Ситију,
17. 04. 2014.год.
рођен је у Аракатаки,
06. 03. 1928. год.
Умро је у Мексико Ситију,
17. 04. 2014.год.
Чувени писац стекао је свјетску славу романима Сто година самоће и Љубав у доба колере, знао је много о људској природи и на крајње генијалан начин ју је представаљао својим читаоцима, те не чуди што су његови цитати о животу погађали право у мету.
Његова дјела су обавијена митовима и мистеријама, а приде се могу читати изнова и изнова.
Маркес је писац који је много рекао човјечанству, испричао десетине магичних бајки свог чаробног свијета, оног у коме људи могу да воле и живе стварно. Чак и за вријеме рата, и куге.
Из опуса овог литерарног великана и добитника Нобелове награде за књижевност најважнија дјела су сљедећих пет:
Габријел Гарсија Маркес оставио је иза себе бројне романе, збирке прича, политичке есеје и новинске текстове, па чак и неколико филмских сценарија.
- За трпезаријским столом може се вољети
исто тако као и у кревету!
- Увијек ће бити људи који ће те повриједити. Настави да вјерујеш, само буди опрезнија.
- Не опири се толико. Најбоље ствари се догађају онда када их не очекујеш.
- Ја не носим шешир, да га не бих морао скидати ни пред ким.
- Зашто трошити толико ријечи да се објасни шта осјећа човјек у рату, ако је довољна само једна ријеч - страх.
- Сјајно је мислити о прошлим задовољствима, без горчине и кајања.
- Инспирација долази само за вријеме посла.
- Знање и мудрост долазе нама тада, када нам више нису од користи.
- Не, ја нисам богат човјек. Ја сам сиромах са новцем, а то - није исто.
- Старост нема везе са тим колико имаш година, већ колико се старо осјећаш.
- Буди смирен. Умријети је теже, него што се чини.
- Живот је попут приче, није важно колико је дуг, већ колико је добар. Оно што је прошло, више не постоји, оно што ће бити, још није дошло. Постоји само једна тачка у којој се састају и прошло и будуће. У тој тачки је цијели твој живот. Искористи је.
Autor sjovicicslavuj |
5 Mart, 2020 |
read_nums (29)
Јелена Иванчић, ученица београдске Математичке гимназије покорила је цијели свијет и освојила је златну медаљу на великом међународном такмичењу из математике у Букурешту – Romanian Master of Mathematics (RMM 2020).
На такмичењу, које је одржано од 26. фебруара до 3. марта, учествовало 19 најбољих средњошколских репрезентација из цијелог свијета - између осталих Русија, САД, Француска, Велика Британија, Индија....
Бронзане медаље освојили су
Добрица Јовановић, Вукшин Михајловић,
Милош Милићев, Ирина Ђанковић
и Јован Торомановић,
Autor sjovicicslavuj |
5 Mart, 2020 |
read_nums (32)
Оливера Катарина 
На данашњи дан,
5. марта 194о. године,
у Београду је рођена
у Београду је рођена
Оливера Катарина
Пребогата биографија
и умјетничка каријера диве Катарине,
и умјетничка каријера диве Катарине,
једва могу да стану у само један живот
Autor sjovicicslavuj |
4 Mart, 2020 |
read_nums (35)
ЗВЕЗДО
Прије 75 године, 4. марта 1945. године основано је Спортско друштво Црвена звезда. Седамдесет и пет година касније прослављени спортисти, легенде Црвене звезде, руководиоци, садашњи првотимци, будуће звезде окупили су се у Медија центру ФК Црвена звезда на обиљежавању још једног рођендана.
На почетку прославе присутни су се кратким филмом подсјетили на 75. годишњу историју Спортског друштва Црвена звезда, а након тога звездаше је поздравио проф. др Петар Шкундрић, предсједник Скупштине СД Црвена звезда, који је честитао 75. рођендан свим спортистима, тренерима, руководиоцима, пријатељима и навијачима Црвене звезде!
Прије
проглашења најбољих у протеклој години додијељена је специјална плакета
„75 година велике Звезде“ граду Београду, граду у коме смо основани и
са којим дијелимо све успјехе и радости у протеклих 75 година.
Специјалну плакету у име града Београда је примила Драгана Пешић
Белојевић од проф. др Петра Шкундрића, предсједника Скупштине СД Црвена
звезда.
На обиљежевању 75-годишњице по 55. пут су изабрани најбољи спортисти и клубови СД Црвена звезда у протеклој години.
Кренуло се од најмлађих, па је за најбољег пионира награду
примио каратиста Андреј Станић.
За најбољу пионирку проглашена је кошаркашица Марија Авлијаш.
Најбољи пионирски клуб у протеклој години
био је Карате клуб Црвена звезда.
Најбољи кадет у претходној години био је тенисер Стефан Поповић.
За најбољу кадеткињу Црвене звезде проглашена је веслачица
Маја Мишљеновић.
Одбојкаши Црвене звезде добили су награду за најбољи кадетски клуб.
Фудбалер Илија Бабић добио је признање за најбољег јуниора.
Најбоља јуниорка Црвене звезде
у протеклој години била је џудисткиња Анреа Стојадинов.
Фудбалери Црвене звезде добитници су награде
за најбољи јуниорски клуб.
За најбољег тренера младих проглашен је тренер омладинаца
ФК Црвена звезда Славољуб Ђорђевић.
Ватерполиста Марко Радовић добитник је награде
за најбољег млађег сениора.
За најбољу млађу сениорку проглашена је
џудисткиња Ања Обрадовић.
Признање „Црвено-бело срце“ припало је Делијама,
навијачима Црвене звезде, за дугогодишњу организацију прикупљања хуманитарне помоћи и новогодишњих пакетића за децу са
Косова и Метохије, као и организовање
акција добровољног давања крви.
Признaње за медијску личност године припала је
глумцу Виктору Савићу.
Признање за пословног партнера године
припала је компанији Газпром.
Признање за пословног партнера године припала је
и Телекому Србија.
Добитник Награде за животно дело је легендарни фудбалер
Милош Шестић.
Награда за животно дело припала је и Ненаду Стекићу.
Специјално признање СД Црвена звезда припало је атлетичару
Црвене звезде Страхињи Јованчевићу који је освојио бронзу на дворанском ЕП у Глазгову обарањем државног рекорда у скоку у даљ.
Специјално признање СД Црвена звезда припало је нашем
Рагби лига клубу који је по други пут узастопно освојио
сва четири трофеја у сениорској конкуренцији.
Хокејашки клуб Црвена звезда добио је специјално признање
за освајање истроијске титуле у ИХЛ регионалној лиги.
Специјално признање нашег Спортског друштва припало је
и Атлетском клубу Црвена звезда који је током 2019. године
на домаћој сцени освојио чак 8 екипних трофеја.
Кошаркашки клуб Црвена звезда добтник је Специјалног признања
СД Црвена звезда. Након године паузе Звезда је освојила АБА лигу, вратила се у Евролигу и „пришила“ другу звездицу изнад грба.
Џудоке Црвене звезде су и у 2019. години бриљирале на татамију како на домаћој, тако и на међународној сцени, али сезона за нама с правом се може назвати најуспешнијом годином у историји нашег клуба
и џудо спорта у Србији.
Џудо клуб Црвена звезда је специјално признање добио
за освајање 3. места у Лиги шампиона, као и дупле круне
на Екипном првенству Србије.
Најбољи стручњак у нашем Спортском друштву у протеклој години
је Љубиша Мајдов, тренер црвено-белих џудиста
и нашег шампиона Немање Мајдова.
Након тога уследиле су награде најбољим сениорима
у протеклој години.
Награду за најбољу спортисткињу добила је
кик боксерка Сташа Веић.
За најбољег спортисту Црвене звезде у протеклој години
проглашен је џудиста Црвене звезде Немања Мајдов.
Прије 75 године, 4. марта 1945. године основано је Спортско друштво Црвена звезда. Седамдесет и пет година касније прослављени спортисти, легенде Црвене звезде, руководиоци, садашњи првотимци, будуће звезде окупили су се у Медија центру ФК Црвена звезда на обиљежавању још једног рођендана.
На почетку прославе присутни су се кратким филмом подсјетили на 75. годишњу историју Спортског друштва Црвена звезда, а након тога звездаше је поздравио проф. др Петар Шкундрић, предсједник Скупштине СД Црвена звезда, који је честитао 75. рођендан свим спортистима, тренерима, руководиоцима, пријатељима и навијачима Црвене звезде!
На обиљежевању 75-годишњице по 55. пут су изабрани најбољи спортисти и клубови СД Црвена звезда у протеклој години.
Кренуло се од најмлађих, па је за најбољег пионира награду
примио каратиста Андреј Станић.
За најбољу пионирку проглашена је кошаркашица Марија Авлијаш.
Најбољи пионирски клуб у протеклој години
био је Карате клуб Црвена звезда.
Најбољи кадет у претходној години био је тенисер Стефан Поповић.
За најбољу кадеткињу Црвене звезде проглашена је веслачица
Маја Мишљеновић.
Одбојкаши Црвене звезде добили су награду за најбољи кадетски клуб.
Најбоља јуниорка Црвене звезде
у протеклој години била је џудисткиња Анреа Стојадинов.
Фудбалери Црвене звезде добитници су награде
за најбољи јуниорски клуб.
За најбољег тренера младих проглашен је тренер омладинаца
ФК Црвена звезда Славољуб Ђорђевић.
Ватерполиста Марко Радовић добитник је награде
за најбољег млађег сениора.
За најбољу млађу сениорку проглашена је
џудисткиња Ања Обрадовић.
Признање „Црвено-бело срце“ припало је Делијама,
навијачима Црвене звезде, за дугогодишњу организацију прикупљања хуманитарне помоћи и новогодишњих пакетића за децу са
Косова и Метохије, као и организовање
акција добровољног давања крви.
Признaње за медијску личност године припала је
глумцу Виктору Савићу.
припала је компанији Газпром.
Признање за пословног партнера године припала је
и Телекому Србија.
Добитник Награде за животно дело је легендарни фудбалер
Милош Шестић.
Награда за животно дело припала је и Ненаду Стекићу.
Црвене звезде Страхињи Јованчевићу који је освојио бронзу на дворанском ЕП у Глазгову обарањем државног рекорда у скоку у даљ.
Специјално признање СД Црвена звезда припало је нашем
Рагби лига клубу који је по други пут узастопно освојио
сва четири трофеја у сениорској конкуренцији.
Хокејашки клуб Црвена звезда добио је специјално признање
за освајање истроијске титуле у ИХЛ регионалној лиги.
Специјално признање нашег Спортског друштва припало је
и Атлетском клубу Црвена звезда који је током 2019. године
на домаћој сцени освојио чак 8 екипних трофеја.
Кошаркашки клуб Црвена звезда добтник је Специјалног признања
СД Црвена звезда. Након године паузе Звезда је освојила АБА лигу, вратила се у Евролигу и „пришила“ другу звездицу изнад грба.
Џудоке Црвене звезде су и у 2019. години бриљирале на татамију како на домаћој, тако и на међународној сцени, али сезона за нама с правом се може назвати најуспешнијом годином у историји нашег клуба
и џудо спорта у Србији.
Џудо клуб Црвена звезда је специјално признање добио
за освајање 3. места у Лиги шампиона, као и дупле круне
на Екипном првенству Србије.
је Љубиша Мајдов, тренер црвено-белих џудиста
и нашег шампиона Немање Мајдова.
Након тога уследиле су награде најбољим сениорима
у протеклој години.
Награду за најбољу спортисткињу добила је
кик боксерка Сташа Веић.
За најбољег спортисту Црвене звезде у протеклој години
проглашен је џудиста Црвене звезде Немања Мајдов.
У протеклој години за најбољи клуб Спортског друштва
Црвена звезда са правом је проглашен наш Фудбалски клуб.
Уз звуке химне Спортског друштва Црвена звезда рођенданску торту исекли су лауреати, а уследило је и заједничко фотографисање
свих награђених спортиста и клубова СД Црвена звезда.
Црвена звезда са правом је проглашен наш Фудбалски клуб.
Уз звуке химне Спортског друштва Црвена звезда рођенданску торту исекли су лауреати, а уследило је и заједничко фотографисање
свих награђених спортиста и клубова СД Црвена звезда.
Autor sjovicicslavuj |
4 Mart, 2020 |
read_nums (25)
На данашњи дан 4. марта 1852. године
умро је славни руски писац
Николај Васиљевич Гогољ
Неке мисли и цитати славног Гогоља
"Шта је наш живот? Долина где су се јади настанили. Шта је свет? Гомила људи који не осећају.”
“Не кривите огледало што вам је лице на њему изобличено.”
"Ја сам обично био пре меланхоличан, склон медитирању. Касније су се томе придружиле болест и депресија. И управо та болест и депресија беху разлог оног ведрог расположења које се појавило у мојим првим делима: да бих разонодио самог себе ја сам без даљег циља и плана измишљао јунаке, стављао их у смешне ситуације – то је порекло мојих приповести.”
"Никад ништа нисам стварао у машти и нисам имао ту особину. Добро ми је полазило за руком само оно што сам узимао из стварности, из података којима сам располагао… моја машта ме досад није обдарила ниједним изузетним карактером и није створила ни једне ствари коју мој поглед није негде уочио у природи.”
"Почео сам размишљати о томе како да се ишчупам из гомиле, да станем на такво место одакле бих могао да сагледам целу масу, а не само људе који су поред мене – како да садашњост, одвојивши се од ње, на неки начин за себе претворим у прошлост.”
" Али није таква судбина и другачија је срећа писца који се усудио да изнесе на видело све оно што је сваки час пред очима, а што немарне очи не виде, сву страшну, потресну каљугу од ситница што спутавају наш живот… Он неће пожњети славу да му свет пљеска, он неће видети сузе захвалности, ни једнодушног усхићења људи које је узбудио; њему неће потрчати у сусрет шеснаестогодишња девојчица, занесене главе и с херојским полетом… он, најзад, неће утећи од савремене критике, од претворне, пакосне критике, која ће назвати ништавним и срамним његова дела која је он с великом љубављу стварао; одредиће му презрења достојан кут међу писцима што вређају човечанство; пришиће му особине јунака које је описао; одузеће му и душу и срце и божанствени пламен талента…”
"Али, паметан је онај који се не гади ни од каквог карактера, већ, управо у њега упрвши испитивачки поглед, проматра га и тражи само првобитне узроке што је такав. Све се у човеку брзо мења; још се није честито ни осврнуо, а већ је унутра нарастао страшан црв који самовласно приграби све животне сокове.”
"Непознатом тугом већ је планула земља, а живот је постао још окрутнији. Све се изопачава и снижава, пред свима расте само дивовски лик досаде, достижући сваким даном непрегледну висину. Све је глуво, свуда је гробље, Боже, празно и страшно постаје на Твом свету.”
"Полетите, коњи, и носите ме са овога света. Даље, даље, да не видим ништа, ништа. Ено се небо ковитла преда мном… Да ли се то моја кућа плави у даљини? Да ли то моја мајка седи крај прозора? Мајчице, спаси свог јадног сина! Пусти сузу на његову болесну главу! Погледај како га муче! Привиј на своје груди јадног сиротана! За њега нема места на свету! Прогањају га! Мајчице! Сажали се на своје болесно дете.”
Гогољев гроб на московском гробљу Новодевичје
Autor sjovicicslavuj |
3 Mart, 2020 |
read_nums (39)
На данашњи дан 3. марта 2010. године умро је
велики српски књижевник, сликар, стваралац,
Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд.
У вријеме дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана вјенчали су се 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968.)
+++++++++
Слава и божија милост за тебе МОМО
и хвала ти за пријатељство, овдје на земљи
На данашњи дан 3. марта 2010. године умро је
велики српски књижевник, сликар, стваралац,
МОМО КАПОР
Част и привилегија су били
бити пријатељ и дружити се са
бити пријатељ и дружити се са
Момом Капором,
па макар то биле и ријетке прилике ...
Хвала ти Момо ...
Рођен је у Сарајеву 8. априла 1937. године, од мајке Бојане Капор (дјевојачко Велимировић) и оца Гојка Капора. Отац Гојко Капор радио је као финансијиски стручњак у Сарајеву, гдје је срео своју будућу супругу.
Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у логор у Нинберг, гдје је провео пуне четири године.
13. априла 1941. за вријеме бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо.
Сви су погинили осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега.
О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ријетко говорило у породици, вјероватно због жеље најближих да дијете заштите, не обнављајући му сјећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи.
Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд.
По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних умјетности са просјечном оцјеном 9,9.
У вријеме дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана вјенчали су се 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968.)
Превођен је на француски, руски, њемачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.
Умро је 3. марта 2010. године на ВМА. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Умро је 3. марта 2010. године на ВМА. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Једина пјесма славног МОМЕ КАПОРА - М И Р
На питање зашто не пише поезију
кад би му то као умјетнику
и писцу ишло од руке, одговарао би:
"Ма није то за мене. Данас сви Срби пишу песме"!
+++++++++
Autor sjovicicslavuj |
2 Mart, 2020 |
read_nums (54)
За православне вјернике данас почиње вишенедјељни велики Васкршњи или Часни пост, који се завршава празником Васкрсења Исуса Христа – Васкрсом.
Датум почетка Часног поста зависи од датума празновања највећег хришћанског празника Васкрса, који православни вјерници увијек прослављају у недјељу пуног мјесеца послије прољећне равнодневнице.
Прва недјеља поста зове се Чиста, док се до Васкрса, смјењују – Пречиста, Крстопоклона, Средопосна, Глува, Цвијетна и Страсна или Страдална недјеља.
Према православном учењу, Велики пост нас учи покајању, праштању и правој молитви, а циљ је да се у миру и тишини дочека највећи хришћански празник Васкрс, јер је вјера у Васкрсење основ хришћанства.
Велики или Часни пост, који је име добио према Часном крсту на којем је страдао Исус Христос, установљен је по узору на подвиг Спаситеља који је, послије крштења на ријеци Јордан, отишао у пустињу и постио четредест дана и ноћи, након чега је изашао као побједник из искушња која му је поставио сотона.
Вјерници дане поста проводе у молитви, праштању и покајању како би се припремили за Свето причешће.
Пост представља и уздизање духа над тијелом, побједу духовне стране над чулима и за хришћанина он представља припрему за обељежавање и прославу Васкрса.
