Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 15 Maj, 2020 | read_nums (21)

Господо политичари, 
док нисте постали то што сте сад,
 гдје сте прије били?

НИГДЈЕ!

Данас се на стратиштима српског страдања 
први појављују српски политичари, 
којих прије никад и нигдје није било!



Данас, 15. маја обиљежава се 28. година од злочиначког масакра који су починиле муслиманске полицијске и паравојне снаге над припадницима тадашње регуларне ЈНА!

Напад на колону ЈНА у Тузли из добро планиране акције и засједе извршиле су муслиманске снаге 15. маја 1992. године, приликом договореног повлачења припадника ЈНА из Тузле. 

Муслимански злочин је познат као „Тузланска колона“.

Напад је био један од тежих злочина током рата у Босни и Херцеговини, а извршили су га припрадници злочиначке Патриотске лиге и муслиманског МУП БиХ. 

Напад је директно преношен путем локалнe телевизиje Tузла.

У нападу на колону погинуло је 59 припадника ЈНА, док су 44 рањена. 

Међутим, тачан број страдалих никад није утврђен. Такође, никад нису откривене ни масовне гробнице у које су сахрањени спаљени остаци војника и српских добровољаца који су са породицама хтјели да напусте Тузлу, па стога није могуће ни утврдити број убијених.


Колона ЈНА је из засједе нападнута у Тузли 15. маја 1992. године, приликом договореног напуштања касарни и града.
--------------------
Српска новинска агенција - СРНА 15. maj 2004. годинe
Делегација Савеза логораша РС, уз јако полицијско обезбјеђење и велики протест тузланског становништва, положила је вијенац и цвијеће у Брчанској малти у Тузли, на мјесту страдања погинулих војника бивше ЈНА у тузланској колони 15. маја 1992. године.

Петочлана делегација Савеза логораша РС данас је једва успјела да стигне до Брчанске малте и положи вијенац на мјесту гдје је 15. маја 1992. године звјерски нападнута колона ЈНА у којој је побијено више од 50 голобрадих младића и њихових официра", изјавио је потпредседник Савеза логораша РС Славко Јовичић.

 "Полиција Тузланског кантона професионално је одрадила свој посао и уложила велике напоре да обезбиједи нашу делегацију и да нас спаси линча у Тузли", рекао је Јовичић.

Он је додао да данашњим чином Савез логораша РС није завршио са намјером да на мјесто страдања постави спомен плочу. "Већ наредне седмице пред Уставним судом и Судом за људска права покренућемо поступак против општинског вијећа Тузла, који су нам забранили да поставимо плочу, јер она мора бити спомен обиљежје страдању на Брчанској малти. Само на такав начин може доћи до мира и помирења", нагласио је Јовичић. 

Општинско вијеће Тузла одбило је захтјев логораша РС, сматрајући га неморалним и уврједљивим за Тузлу и у супротности са постојећим законским прописима.

НАПОМЕНА: 

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Сада, већ давне 2004. године, 15. маја, били смо на Брчанској Малти у Тузли, а гдје сте господо ви, садашњи српски политичари тада били?

Тако је било некада када нам нико из власти Републике Српске није помагао, него су сматрали да смо ми нека група лудака која иде свјесно да изгуби главе.

Данас кад је прошло много година је обрнуто. На стратишта српског страдања први иду актуелни политичари и високи функционери из Републике Српске којима је циљ само да буду виђени. Јер, сасвим логично је питање - господо политичари гдје сте били прије? Е тада вам као обичним грађанима није ни на ум падало да будете на мјестима српског страдања.

А данас први хрлите и то све о трошку Републике Српске. /Аута, гориво, возачи/, а бићете виђени и у ударним вијестима на телевизијама и у новинама.

Шта је то ако није политичко самољубље и приказивање у народу као људи који саучествују у болу породица чији су најмилији злочиначком руком страдали.

Заправо, ради се о лицемјерју, јер да нисте то што сте данас, ма ни на ум вам не би пало да се појављујете на таквим мјестима, као што никада нисте били ни прије, све док нисте постали политичари. 

Но, ипак сте изабрали много бољу варијанту за себе. Нећете ни ви у Тузлу, али ће вас медији бити препуни ... новине и телевизије ће бити засуте вашим изјавама и саопштењима.


ПОКОЈ ДУШАМА СВИМ НЕВИНО УБИЈЕНИМ 

ПРИПАДНИЦИМА ЈНА

Autor sjovicicslavuj | 15 Maj, 2020 | read_nums (19)

15. маја умро је славни

ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Живио је само 37 година.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
 

Биста Јована Скерлића на Калемегдану
-----------------------
Autor sjovicicslavuj | 13 Maj, 2020 | read_nums (42)
 
13. маја 1945. године, 
у Боријама, Општина Калиновик рођен је
Рајко Петров Ного
Ного је српски пјесник, есеиста
и књижевни критичар.

 
 


Autor sjovicicslavuj | 13 Maj, 2020 | read_nums (20)

13. маја 1851. године рођен је

ЛАЗА ЛАЗАРЕВИЋ


Уврштен у 100 најзнаменитијих
 Срба у нашој историји
 

Једна од највише изговараних реченица 
или синтагми или поука 
у српском народу је дјело 
Лазе Лазаревића: 

"СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ"!


Живио је само 40 година.


Његова приповијетка 
"Све ће то народ позлатити", 
као да је јуче написана.

По мени, наравно, она је сад актуелнија, 
него у оно доба кад је написао. 

ЛАЗА ЛАЗАРЕВИЋ 

Био је љекар и током свог кратког живота објавио је девет прича које су га уградиле у српску књижевност као писца који је увео жанр физиолошке приче. Често су га називали „српским Турганевом“. 

Био је један од најбоље образованих и најсофистициранијих људи свога времена, угледни љекар који је написао значајне радове о медицини. 

Такође је био поклоник патријархалне традиције и њених вриједности, а у неколико својих прича приказао је породичне драме у којима су разорне снаге преплављене међусобном љубављу и солидарношћу. 

Над другим се ауторима уздигао, првенствено својим смислом за личну психологију, својом поетском енергичношћу у доношењу амбијента и атмосфере, пажљивошћу у конструисању композиције 
и стила његових прича. 

Његових девет прича су готово сва ремек дјела - "


Сахрањен је на Новом гробљу у Београду
 
Autor sjovicicslavuj | 12 Maj, 2020 | read_nums (30)

Трећи пјешадијски /Република Српска/ 
Пук Оружаних снага БиХ 
чува традицију Војске Републике Српске 
 
 
Поводом дана ВРС, 12. маја, 
Војска Републике Српске формирана 
на позив народа 1992. године, 
а циљ је био да одбрани народ који је 
у историји дао најбоље синове за слободу!


ВЈЕЧНА СЛАВА 
И ВЕЛИКО ХВАЛА
СРПСКИМ ЈУНАЦИМА
КОЈИ СУ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ДАЛИ
ЗА СЛОБОДУ СРПСКОГ НАРОД
АМИН

 
Autor sjovicicslavuj | 12 Maj, 2020 | read_nums (36)

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ

ОСТРОШКИ


СЛАВА МУ И МИЛОСТ


Свети Василије Острошки 
(Стојан Јовановић), 
митрополит Захумски и Источно-херцеговачки, 
родио се 11.1.1610. године, 
у селу Мркоњићи у Поповом Пољу, 
Источна Херцеговина, Република Српска. 

Свети Василије се упокојио 12. маја 1671. године.

Свети ВАСИЛИЈЕ Острошки и Тврдошки је од побожних родитеља Петра и Анастасије Јовановић.

На крштењу је добио име Стојан. Прву књигу учио је у манастиру Завали, а у манастиру Тврдошу се замонашио добивши име Василије. После боравка у Светој Гори, у Пећкој патријаршији је рукоположен у чин епископа. Као епископ је најпре боравио у Тврдошу, а касније прелази у Острог.

Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и многобројних брига за добро своје пастве,  Одмах по престављењу Свечевом, народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долазаше и за време његовог земаљског живота.

А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас, поред његових целебних моштију у Острогу не престају.

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ЧУДОТВОРАЦ И ИСЦЕЛИТЕЉ, говори о историјској сложености живота српског народа у вековима пре и после рођења Светог Василија у чијој личности је сублимисана вековна жеђ српског народа да се остане свој и на своме, упркос великим силама, првенствено Турској, Аустро-угарској и Ватикану, које су имале сталне духовне и територијалне претензије према овим просторима.
Манастир Острог најзначајнији је центар верског ходочашћа на овим просторима - светилиште св. Василија Острошког Чудотворца. Манастир је саборно место припадника православне, исламске и католичке вероисповијести. Подигао га је свети Василије Острошки 1666. године испод Острошких греда.

Према народном предању, седам година после смрти, његово тело нађено је целовито. Саркофаг са свечевим моштима од тада се налази у цркви Ваведења Богородице у Горњем манастиру, који је увучен у природно пећинско удубљење.

Смештен на самим литицима стеновитог планинског масива, манастир представља право чудо природне лепоте. Свети Василије сматра се чудотворцем и исцељитељем и највећи је црногорски светац. Острог је највеће ходочасничко место у Црној Гори где долазе верници из свих крајева света, нарочито лети у време одржавања традиционалних сабора.
Манастир се налази између Даниловграда и Никшића. Према обичајима, до Горњег манастира у коме се налазе мошти Светог Василија, не ваља ићи колима, већ бос и пешке, кроз малу шуму, попут ходочасника. Овде долазе сиромашни и богати из свих крајева да нађу животу и души лека.

Острог је место где се још једино на свету чуда заиста и дешавају. Импресивна слика манастира у стрмогледним литицама остаје незаборавна визура. Доњи манастир са црквом Свете Тројице из 1824, конаком и богословијом из 1742. године, посебно је светилиште ходочасничког места.

+++++++++
Село Мркоњићи налази се на источној страни Поповог поља на путу Требиње – Љубиње. У овом селу се 28. децембра 1610. године родио Свети отац Василије Острошки, крштеним именом Стојан, од мајке Анастасије и оца Петра Јовановића. 

На празник Светог Василија Тврдошког и Острошког Чудотворца, 12. маја 1998. године у селу Мркоњићима у Попову пољу освећен је храм посвећен Светом Василију. Храм је подигнут на темељима родне куће великог божјег угодника и налази се на десној страни пута када се долази из правца Требиња. 

На лијевој страни пута налази се храм Св. Николаја у коме је светитељ крштен. Поред храма је гробље у коме почива и Света Ана, мајка Светог Василија.
Autor sjovicicslavuj | 11 Maj, 2020 | read_nums (41)
 
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан, 11. маја 1933. године 
рођен је славни и непоновљиви српски глумац
ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ




Гроб Зорана Радмиловића 
у Алеји заслужних грађана
 на београдском Новом гробљу  



Споменик испред Атељеа 212
Autor sjovicicslavuj | 10 Maj, 2020 | read_nums (48)
На данашњи дан, 10.maja 1594. године спаљене су мошти Светог Саве на Врачару у Београду. Тијело Светог Саве, једног од твораца српске средњовјековне државе, оснивача српске цркве, зачетника српске књижевности и најмлађег сина великог српског жупана Стефана Немање, почивало је од 1237. године у Милешеви. Спаљивању моштију, 359 година послије његове смрти, претходио је устанак Срба у Банату под епископом банатским Светим Теодором Вршачким, у којем су устаници носили иконе Светог Саве.

Турски султан Мухамед III наредио је Синан - паши да по сваку цијену угуши побуну Срба. Синан-паша је, знајући да се на гробу Светог Саве у Милешеви окупљају не само православци већ и Турци вјерујући у исцјељење, наредио је да се ковчег донесе у Београд и ту јавно спали.

Турци су пронијели ковчег из Милешеве кроз цијелу Србију, све до пред Београд, на поље Врачарево, како би Срби са обје стране Дунава видјели чин спаљивања. Спаљивањем моштију Светог Саве Турци су жељели да униште његов култ, потисну хришћанство и униште симбол српске традиције и историје. Мошти су спаљене, али је Светосавље наживјело турско ропство.

10. маја 1895. - Основано Друштво за подизање храма Светог Саве на Врачару, за првог предсједника изабран митрополит српски Михаило.

10. маја 1939. - Освећени темељи Храма Светог Саве на Врачару.  

На сву срећу и на понос српског рода 
Храм Светог Саве на Врачару 
блиста пуним сјајем ...

ЗА СВА ВРЕМЕНА!
Autor sjovicicslavuj | 9 Maj, 2020 | read_nums (39)
 
 ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

СРБИ СУ ДАЛИ 

ОГРОМАН ДОПРИНОС

У СЛАМАЊУ ФАШИЗМА!


Има много људи који су задовољни, али који истовремено нису и срећни. Јер задовољство се може примијетити код људи, док то не важи и за људску срећу. У великим кризама, а поготово економским велики број људи тражи утјеху у једној реченици: 
                                            “Добро је не пуца и нема рата”!

Људи памте многе страхоте и велики је број ожалошћених породица које и дан данас трагају за својим најближим сродницима. Сви они добро знају да покојници не могу поново да буду убијени. Али туга и неспокој убијају живе који никада неће наћи смирај у својим душама, јер не могу да пронађу своје најмилије чије уморене душе лебде изнад свих других живих.

Тешко се долази до националне свијести једног народа. Његов колективни и друштвени организам је раскомадан у парампарчад. Ти дијелови се више никада не могу спојити у некадашњу јединствену цјелину. А без цјелине нема ни организма, па тако нема ни јединства народа.

Додуше, сам драги Бог зна зашто је то тако. Знају и људи. Али знају то и нељуди широм подијељеног свијета који чине власт у најјачим државама. Многи су засјели у удобне фотеље и покушавају да доминирају над малим народима и државама. На хоризонту бескрајног лутања такви политички авантуристи никада неће успјети да доплове на обалу спаса. Додатна несрећа је у томе што историја неће продужавати вријеме у којем би постојала могућност да се чак и они опамете.

Срби и српско питање на које без јасних одговора нема ни опстанка српског народа. Још увијек је недовољно подигнтих споменика најхрабријим и највећим синовима које су породиле српске мајке.
Нама не требају споменици са фигурама на којима се неће моћи распознати лица српских јунака који ће вјечно стајати на стражи и одбрани српства и отаџбине. Српство је у овом турболентном времену нападнуто са свих страна, па и изнутра. Сасвим је свеједно ко су стварни непријатељи, ако немамо пријатеља. Јер непријатељи све пред собом руше и уништавају.

Милиони су мртвих Срба који су кроз наше постојање бранили своју родну груду и своју отаџбину. Никада Срби нису друге нападали нити су били освајачи туђег. Сви они који су водили ратове против Срба су их и изгубили. Наша снага је у јединству живих и у милионским ешалонима мртвих Срба. Уморени Срби и јунаци из наше прошлости својим сјенима и данас не дају злотворима да славе своје наводне побједе, јер крвници никад нису успјели, а никада неће ни моћи да нас побиједе.

У Другом свјетском рату Срби су дали огроман допринос и великим жртвама платили су високу цијену у сламању фашизма. Та борба је представљала једно од највећих цивилизацијских достигнућа у цјелокупној људској историји. То је дан када се с поносом морамо сјећати свих оних који су своје животе дали у одбрани СЛОБОДЕ и људског достојанства.

И недавно вођени ратови на развалинама бивше Југославије било је вријеме у којем су се настојала потиснути сјећања да су у борби против фашизма највећу цијену платили Срби. Али ни Србија, а ни Република Српска то никада не смију да забораве без обзира колико били јаки и снажни покушаји наших непријатеља да фалсификатима препарирају историјске чињенице.

Зато и не само због тога, Србија и Република Српска имају бројне разлоге да 9. мај - Дан побједе над фашизмом у Другом свјетском рату славе и као своје празнике.

СРЕЋАН ПРАЗНИК!

Autor sjovicicslavuj | 9 Maj, 2020 | read_nums (37)
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Руска војска је у Другом свјетском рату 
сломила фашизам, 
али он се и након седам и по деценија 
поново повампирује, заправо - 
фашизам никад до краја није ни био уништен.

Сваки сљедећи дан се разликује од оног претходног. Разликује се по много чему. Прво, свако је старији за један дан. Друго, свако се сјећа преходног дана, а свима ће у памћење дубоко бити урезани претходни дани, некоме више, а другима мање, с разлогом. Феномен и синоним за фамозне претходне дане, па можда и године је Европска унија. 

Шта ће се дешавати у будућности, е то нико поуздано не зна, али се може само претпотставити да Европска унија нема будућност. 

- Пропало је Римско царство,
- пропала је Отоманска империја која је преко пет вијекова тлачила и уништавала српски народ,
- пропала је окупаторска Аустро-Угарска машинерија, 
- пропали су комунизам и социјализам,
- па ће слиједом историјских процеса 
пропасти и Европска унија.

У овом катаклизмичном суноврату људског достојанства и гажења људских права, Европска унија је и основана да би јаке државе биле још богатије и јаче, а да се при том настави пљчкање и пустошење малих народа и држава.

Велика је то туга обичног човјека и углавном униженог и обесправљеног људског бића од стране разних бјелосвјетских лопова чији су опстанак и богатство и засновани на гулењу коже немоћној сиротињи и страдалницима.

Хумани људи помажу онолико колико и како могу, али у најезди бјелосвјетских лопужа и лопова свих фела - скоро па су немоћни.
Већ деценијама је на сцени тзв. "Бриселизација". А у току те тзв. "Бриселизације" из вида се губе чак и оне најважније ствари и до изражаја долази поквареност и подлост најјачих држава које на окупу и одржавају Европску унију.

Та поквареност се огледа и у замаскиреним потезима, а најеклатантнији је примјер годишњица коју је некада цијели свијет обиљежавао као Дан побједе над фашизмом. 

У таквој Европској унији, дакле у том интересном савезу највише се пита и одлучује њемачка нација, па су тако уз Дан побједе над фашизмом измислили и нови “празник” - Дан Европе, како би кроз генерације које долазе све више и више блиједио Дан побједе над фашизмом. Јер, претешко је то историјско бреме фашистичких злочина за њемачки народ и државу. 

 По свему судећи, изгледа, да је Дан побједе над фашизмом једино још важан само Русији и Србији, односно збратимљеном руском и српском народу. Јер, на прсте се могу избројати неки други европски народи који још држе до историјских чињеница и који обиљежавају Дан побједе над фашизмом.


Очигледно је да Европска унија настоји да се и на тако бизарне начине скрене пажња са једног од најважнијих датума у историји човјечанства. 

Јер ако је Европи стало да слави 9. мај - зашто га онда Европска унија није прихватила и зашто га изворно не обиљежава са пуним именом и значајем - Дан побједе над фашизмом, него су до крајњих граница то ублажили и све су свели на обиљежавање тзв. Дана Европе.
Autor sjovicicslavuj | 8 Maj, 2020 | read_nums (40)
 
НЕКАД БИЛО 
 
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј


Умро је Јосип Броз. Свијет је био у "шоку". Државници тадашњег тзв. трећег блока из несрвстаних били су ојађени и ожалошћени, чак више него што су и сами могли психички и физички да издрже бол.

Тадашње највише руководство Савеза комуниста Југославије у тајности се припремало за тај неумитни час за који су највиши руководиоци знали да ће доћи, али нико од њих ни својим најближим сарадницима није смио "на глас" да каже да ће Јосип Броз умријети. Наиме, у тајности су вршене све припреме за сахрану Броза и све је било разрађено и до најситнијих детаља. 

Елем, умро је Јосип Броз и крећу већ припремљене "припреме" за сахрану, каква до тада није виђена у свијету. 

Савезни Протокол је ојачан свим расположивим "капацитетима" из свих југословенских република, које су на силу чиниле тако створену државу, за коју се неколико година прије Брозове смрти знало да она нема будућности и да ће бити потребно само неколико година док се Броз и не охлади у гробу, да се  тадашња Југославија распадне. 
И то се и догодило и то у крвавим ратовима деведесетих година прошлог вијека. 

Ко је све учествовао у растурању, па и у подгријавању крвавог рата у тадашњој Југославији, држави "збратимљених народа и народности", није тема овог текста. Уосталом, те чињенице свима су добро познате.

Али, овдје се ради о једном случају без преседана. Наиме, Савезни Протокол је по наредби Предсједништва Југославије и Предсједништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије, преко Савезног МИП-а дипломатском поштом обавијестио све амбасаде у Београду да стране делегације требају имати по три званична члана, заправо њихова три представника требају чинити званичну делегацију те земље на сахрани Броза. 

Дакле, на погребној почасној трибини требали су да се налазе предсједник или премијер те државе или највиши званичник којег та држава одреди да представљају ту земљу и предсједника. 
Други члан је био министар иностраних послова те земље и трећи члан је био амбасадор из њихове амбасаде која је била смјештена у Београду.

Све југословенске републике на располагање ставиле су Савезном Протоколу по 30-40 својих возила и возача, који су са возним парком савезне администрације чинили компактну логистичку цјелину.

Дакле, све је у детаље испланирано и све је у минуте одређено, као и све друге ствари везане за долазак страних делегација на аеродром, затим њихов смјештај итд.
"Несврстани" предсједник који је мислио о себи и о својој функцији! 

Но, један предсједник 
/био је негдје на овој свечаној трибини/ 
из групе несврстаних, напросто је био слуђен Брозом, али је још више био луд за својим положајем и функцијом предсједника. Он је и буквално речено био у паничном страху за своју функцију предсјдника. С тога је врло ријетко  напуштао своју земљу, плашећи се док је ван земље да војска или опозиција не направе државни удар и да га не збаце с власти. 

Знало се да није омиљен у својој држави, али се чврсто одржавао на функцији предсједника, јер је био окружен групом послушних и утицајних својих повјерљивих и оданих сарадника.

Елем, кад је дошао у Београд, наравно авионом своје земље, у његовој делегацији је било 15 (!) чланова, највиших званичника високог војног и политичког ранга. Савезни Протокол се о јаду забавио, јер у први мах се нису снашли, заправо нису знали како да толики број чланова делегације уклопе, а да не наруше већ раније одређену "квоту" од по три представника за сваку државу, односно њихову делегацију.

Сву ту рашомонијаду врло једноствно разријешио је сам предсједник те земље, јер је открио своју стратегију. Заправо, њему није ни на ум пало да нарушава протокол везан за сахрану Броза, нити је имао намјеру да самовољно повећава број чланова своје делегације. Дакле, његови тзв. сарадници нису ни били предвиђени да буду учесници на самој церемонији сахране. 

Они су, како је њихов шеф рекао, само из нужде били његови сапутници, јер их без своје контроле није смио оставити у земљи из разлога што су то били људи на које је њихов предсједник највише сумњао да би могли направити државни удар и неко од њих преузети власт, кад он, тј. предсједник из било којих разлога буде ван своје државе. 

Сви ти побуњеници и потенцијални рушитељи власти су се тако нашли на простору Југославије и били су на оку њиховог предсједника. Неке од њих су возачи возили у Дубровник на вишедневни одмор /ми из Службе смо били у пратњи и у њиховом обезбјеђењу. Мене је запала ова дубровачка "екскурзија"/, а неки од њих су боравили у Загребу, док су остали изразили жељу да посјете Сарајево и да обиђу Бегову џамију и још неке туристичке дестинације. 

Дакле, најважније је било да су сви они на окупу и да су били у Југославији.  Јер, њихов предсједник са својим најоданијим сарадницима управо је њих "снимио" као потенцијалне непријатеље и учеснике увијек "очекиваног" државног удара.

И сасвим на крају, уопште није важно ни ко је био тај предсједник, нити из које је био несврстане земље. 

Тај "несврстани" предсједник је многе ствари, много раније научио од Јосипа Броза. Оба и још много њих "несврстаних" предсједника су знали свој "предсједнички посао" и све су чинили како да доживотно остану на власти. 

Са предсједничког трона скидала их је само смрт. 
Тако је отишао и Јосип Броз.
Autor sjovicicslavuj | 8 Maj, 2020 | read_nums (29)
Свети Апостоле и Јеванђелисто Марко, 
моли Милостивог Бога, 
да опроштај грехова подари душама нашим   

Од врховног Апостола Петра се научивши, Апостол Христов си био, и као сунце на све стране си засијао. Александрији си био украс, блажени, тобом се Египат од обмане демонске ослободио и јеванђељским твојим учењем просветио си све, као светли стуб Цркве. Зато твоју успомену поштујући, светло славимо, Марко богогласни: Моли Бога кога си кроз Јеванђеље благовестио, да подари опроштај грехова душама нашим.

Тако Марко написа Свето Јеванђеље, које виде и сам апостол Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако св. Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, идолопоклонства, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији, Амоникији и Пентапољу.
 Из Пентапоља дође у Александрију, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује цркву Божју, да јој постави епископа, свештенике и ђаконе, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере, и када градоначелник поче трагати за Марком, овај одбеже поново у Пентапољ, где продужи утврђивати своје раније дело. 


После 2 године опет се врати Марко у Александрију, на велику радост свих верних, чији се број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у обор!

 Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу, где му се најпре јави ангел небески, храбрећи га и крепећи га; а по том јави му се сам Господ Исус и рече му: мир Теби, Марко, јеванђелисте мој!" на што му Марко одговори: мир и Теби Господе мој Исусе Христе!"  Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! 

Сав изнурен и изможден Марко изусти: у руке Твоје, Господе, предајем дух мој! и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене, да кроз векове дају исцелења људима од сваке муке и сваке болести.
Autor sjovicicslavuj | 6 Maj, 2020 | read_nums (40)
 
Михаило Петровић - Алас
или Мика Алас

Био је српски математичар, 
један од првих осам професора 
Београдског универзитета и дугогодишњи 
професор математике на Филозофском факултету 
у Београду, редовни члан Српске краљевске академије, 
аутор више од 250 научних и стручних радова 
и оснивач савремене кибернетике. 

Уврштен у 100 најзнаменитијих
 Срба у нашој историји


Портрет Михаила Петровића Аласа; 
насликао Урош Предић, уље на платну


Autor sjovicicslavuj | 6 Maj, 2020 | read_nums (19)

Пјесма Ђурђевдан настала је возу смрти
који је путовао из Сарајева за Јасеновац.

На путу према казамату,
заточеници у вагонима без хране и воде
почели су да падају у кризе због страха
и неизвијесности.



Сарајево, Башчаршија

- Усташе одводе похапшене 
Србе у воз смрти 
Сарајево - Јасеновац


У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“ у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе први пут је запјевао: „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“

Од самог почетка сукоба, усташе су хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бјежати из Сарајева. Уточиште су налазили на сусједним планинама или пак у Србији. Наравно, одређен број људи је остао у свом граду, вјерујући да у душманима ипак постоји мрва човјечности и емпатије. Нису ни претпоставили шта им ђаволи спремају.

Освануо је шести мај 1942. године. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција Независне државе Хрватске (НДХ) наредила је да се Србима припреми „ђурђевдански уранак“. У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне – са брда изнад Бембаше. Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана где су дочекали воз смрти.




Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускоколотрачне жељезнице па је воз из Брода по наредби руководства НДХ ушао у град.Пред очима српских мученика на Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника – од Вјећнице па све до Електроцентрале.

На вагонима је писало „седам коња или четрдесет војника“ а усташе су у један вагон уводиле и до двије стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвијесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“ у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је: „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“

По доступним свједочењима, усташе су због пјесме Ђурђевдан затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха на малом простору збијени једни до других. Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло двије хиљаде душа, а њих двије стотине је преживјело тортуру. Захваљујући преживјелима ми данас знамо за овај догађај.


 

Под утиском ове приче, Горан Бреговић је обрадио пјесму коју су пјевали заробљеници – „Ђурђевдан је“. Та пјесма је у међувремену постала планетарни хит који се изводи на више свјетских језика. 

На нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за воз смрти и за право значење ове пјесме. Сви смо свједоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке. Било би сјајно када бисмо за промјену почели поштовати нашу прошлост. То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови крвави Ђурђевдан.

Вјечна слава свим жртвама
Јасеновачког усташког казамата смрти!


 
Autor sjovicicslavuj | 6 Maj, 2020 | read_nums (18)
 
Данас је велики православни празник ЂУРЂЕВДАН!

Посветио сам пажњу томе 
и објавио пригодан текст о Ђурђевдану.

Међутим, сад ми ово на ум паде:


О великом православном празнику Ђурђевдану у прољеће, био је „хајдучки састанак“, а по Митровдану на јесен, ..."хајдучки растанак“. 

На Ђурђевдан хајдуци су се састајали и кретали су у своја путешествија и походе на турске зулумчаре... 
На Митровдан    хајдуци су се повлачили из шума због зиме и остајали у кућама својих повјерљивих људи, јатака, углавном прерушени у слуге. 

Јатаци су живјели у селима и варошима и набављали храну за хајдуке и чували их у својим кућама у случајевима великих неприлика. Хајдуци су заузврат њима помагали и доносили им дио отетих добара од турских зулумчара. Кад би неки јатак издао хајдука, слиједила је тешка освета која се обично завршавала смрћу.

******************
Међутим, у новије, односно у савременије доба неки "хајдуци" кад се састану - никад се више не растају. 
Цијелу годину су заједно и чине разне хајдучије! 

Уклапајући се у садашње трендове и у "модернистичком сленгу", односно жаргону, некадашњи хајдуци би само терминолошки били најближи данашњим лоповима, али ни налик нису данашњим мафијашима, криминалцима и кад им се умиљато тепа - тајкунима. 
За разлику од хајдука - данашњи лопови су нон-стоп активни!

Међутим, хајдуци су били поштени. Они су нападали само турске освајаче и народу су дијелили плијен.

Данашњи лопови краду све до чега стигну
и никоме не дају харач!
Autor sjovicicslavuj | 6 Maj, 2020 | read_nums (17)

СРБИМА који СВЕТОГ ГЕОРГИЈА 
– ЂУРЂРВДАН
славе као своју крсну славу, 
уз божији благослов желим 
сваку срећу и упућујем честитке!


Moлитвама СВЕТОМ ГЕОРГИЈУ 
нека вам Господ дарује мир, здравље,
сваку утјеху, духовни напредак 
и свако благостање!
АМИН
Истина, Ђурђевдан се ове године слави у сасвим другачијим околностима због пандемија Ковин 19.
Autor sjovicicslavuj | 6 Maj, 2020 | read_nums (20)

Данас је велики хришћански празник - Свети Великомученик Георгије - Ђурђевдан.

За тај велики прољећни празник плодности везани су многи обичаји - устаје се рано и купа у рекама, одлази у природу, бере биље којим се крми стока, плету вијенци и њима украшавају куће, стока и кошнице, опасује се врбовим и дреновим прућем, у њиве се постављају крстови од лескове младице, коље се жртвено јагње... У доба војевања Срба против Турака настала је изрека "Ђурђев данак, хајдучки састанак".

Ријечи Светог владике Велимировића 

Боже, 
благослови оног
ко улази у овај дом, 
заштити и сачувај оног
ко излази из њега,
и дај мир ономе
ко у њему остаје.
АМИН
У вријеме када римским царством владаше безбожни цар Диоклецијан, настало је страшно мучење и прогон Христових сљедбеника. Свети Георгије родом беше из Кападокије и још од малена би одгајен и васпитан веома побожно. Родитељи су му били угледни и благочестиви људи. Отац му је мученички пострадао за Христа, а мајка његова после тога преселила са њим у своју родну Палестину.

Израстао је Георгије у лијепог и храброг младића, те због тога би узет да служи у војсци поменутог цара Диоклецијана. У својој двадесетој години добио је висок чин трибуна (у рангу данашњег пуковника), али због показане храбрости у биткама, цар га произведе за војводу. Но, пошто је био хришћанин, он се супротстави цару и његовом наређењу да се сви хришћани муче и свирепо убијају. Раздијели сву своју имовину и пође за својом вјером и истином. Цар се јако разгњеви због тога, и нареди да га баце у тамницу, те да га свирепо муче да би се предомислио.

Али све те муке не утицаше на младог Георгија, већ напротив, оне још више ојачаше вјеру у њему те он још више узнесе хвалу и благодарност Богу. Страшне су биле његове муке, али његова вјера би толико јака, да, иако, кидан на парчад и као трска ломљен, он издржа све, јер знао је да је Господ са њим, јер посла анђела у виду младића, који га охрабри речима: "Радуј се"!

Видјевши тај призор, војници се уплаше и одмах обавијестише цара о свему. А он нареди да светог мученика Георгија баце у ров пун креча и да га тако затрпаног држе три дана. Али, ни то не могаше наудити светитељу, што јако разгнијеви цара, те он смишљаше друге муке којима је наставио мучити Георгија, али све беше узалуд, јер беше воља Божија да увенча светог Георгија, вјенцем вјечне славе.

Погубише младог Георгија заједно са царицом Александром, која и сама прими Христову вјеру, 3. априла 303. године.

Таква су славља великих подвига храброг војника, такве су његове борбе и славне побједе над непријатељима. Нека се његовим молитвама и ми удостојимо удјела праведних и стајања са десне стране Господа. Велика чудеса чинио је свети Георгије и у току овоземаљског живота, а то је наставио и после представљања Богу.
++++++++++
 
Autor sjovicicslavuj | 5 Maj, 2020 | read_nums (33)
 
На данашњи дан, 5. маја 1883. године
у Чуругу је рођен славни српски композитор
ПЕТАР КОЊОВИЋ
 
Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји
 


Портрет славног српског композитора 
ПЕТРА КОЊОВИЋА
насликао је хрватски сликар Томислав Кризман
Autor sjovicicslavuj | 4 Maj, 2020 | read_nums (27)
Вјечна ти слава и хвала
српски јуначе!


На данашњи дан, 4. маја 1999. године, у ваздушној бици против четири НАТО авиона на небу изнад Ваљева у авиону „Миг 29″ погинуо је пилот потпуковник Миленко Павловић, командант 204. ловачког авијацијског пука у Батајници. 

На радио вези забележене су његове последње речи у неравноправној борби: „Имам их, имају и они мене“… Посмртно је унапређен у чин пуковника.

Бомбардовање Савезне Републике Југославије затекла га је на дужности команданта 204. ловачког пука, чије је седиште било измештено у Стару Пазову. Летачка техника је била на изузетно слабом нивоу одржавања и несигурна. До тог 4. маја неколико авиона је изгубљено услед разних кварова који су се обично дешавали непосредно по узлетању. Већина пилота је успела да се спасе, погинуо је једино мајор Зоран Радосављевић.
4. маја 1999. око 12 часова примећена је већа група НАТО авиона која је дејствовала у правцу Ваљева, углавном на фабрику муниције Крушик, као и на војна складишта у селу Причевић. Команду да полети добио је један од млађих официра. 

Међутим, потпуковник Павловић је телефонском везом наредио да се позвани пилот задржи и уместо њега је он полетео ка Ваљеву са својим авионом Миг-29, № 18109. Убрзо се нашао над Ваљевом, међутим, после самог узлетања му се покварио генератор наизменичне струје тако да је остао без радара.

Павловић се упустио у неравноправну битку против 16 НАТО авиона, успео да их збуни и чак натера у бекство смелим наступањем али је, нажалост, убрзо, око 12:45, био погођен са три ракете, испаљене од стране холандских пилота са авиона F-16 фајтинг фалкон који су били западно од Тузле те их он није ни приметио. Погинуо је још у ваздуху.

Остаци његовог авиона пали су у село Петница. 
Сахрањен је 6. маја 1999. на Бежанијском гробљу.  

Некадашњи војни аеродром "Батајница" од 6. јуна прошле године 
носи име овог славног српској јунака пилота- МИЛЕНКА ПАВЛОВИЋА
Потпуковник МИЛЕНКО ПАВЛОВИЋ 
постхумно је унапријеђен у чин пуковника

Autor sjovicicslavuj | 4 Maj, 2020 | read_nums (27)
 
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


ЗЛОЧИНАЦ ЈОСИП БРОЗ


ЗАШТО НИКАД НИЈЕ ОТИШАО 
ДА ПОСЈЕТИ ФАШИСТИЧКО-УСТАШКИ 
КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР СМРТИ 
ЈАСЕНОВАЦ

- Зашто на гробу нема петокраке?


- Зашто никад није био на гробљу у Кумровцу 

гдје су му сахрањени наводни биолошки родитељи?



У једном ранијем тексту /поново сам га објавио
у наставку/ поставио сам само нека питања.
Ако ме било ко демантује и ако ми одговори,
ево спреман сам не само да се извиним било коме,
већ и њему мртвом

ЗА РАЗУМНЕ СВЕ ЈЕ ЈАСНО!


За неразумне увијек ће постојати само један закључак - тада смо лијепо живјели.

ТАЧНО!


Али како и на чији рачун смо тако живјели и траје ли свијет само за нашег "вакта".Шта је са будућношћу СРБА, СРБИЈЕ, РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ и СРПСКОГ НАРОДА У ЦЈЕЛИНИ. Уосталом, шта је са будућности оних народа /мало је таквих осим Срба/ којима је злочинац Јосип Броз нанио највеће зло.


О каквој хипокризији, наивности, и слуђивању народа се радило најбоље показује сљедећа флоскула и фраза - "ЗБРАТИМЉЕНИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ НАРОДИ", сазнаћемо много касније у касапници на просторима бивше заједничке државе.


А, управо то такозвано братство и јединство нас је завило у црно и довело до највећег европског крвопролића на крају двадесетог вијека.


Данас злочинца Броза оплакују само они који су важни сами себи и они који су тада добро живјели и који никада нису осјетили ниједну животну патњу. У то вријеме и ја сам много боље живио него данас. Пита ли се ико шта ће у будућности бити са дјецом и унучади нашег народа.


"Мајку ти Божју" /узречица злочинца Јосипа Броза/
Међутим, нема краја приче о злочинцу Јосипу Брозу.

------------------------------------------

Наставак никад довршене приче ...

 ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Нема свјетске вукојебине у којој Јосип Броз није био, али му никад ни на ум није пало да оде у највећи град мртвих Срба, Срба, у усташки конц-логор Јасеновац

 ЗАШТО НИКАД НИЈЕ ОТИШАО У ЈАСЕНОВАЦ

Некад смо славили највећу превару Јосипа Броза.


Славили смо његов рођендан, мада се он уопштеи није родио на данашњи дан и није уопште био припадник ниједног народа у Првој, Другој и Трећој Југославији.


Злочинац Броз је био Аустријанац и каплар у аустро-угарској војсци, који је ратовао против Срба у Првом свјетском рату.


Стицајем разних околности успио је да украде идентет правог кумровчанина Јосипа Броза који је погинуо у Мађарској.

/На слици Јосип Броз као војник окупаторске  
Аустро-угарске војске у рату против Србије/


Али, то је ништа у односу како нас је 
у многим другим стварима превеслао и слудио. 
Петокраком је највише слудио Србе.
Питање:
- Зашто на свом гробу нема петокраке.
ЗАШТО?


Питање:
- Зашто је у Другом свјетском рату, мјесец дана раније послао око 20. хиљада српске младости да изгину на Сремском фронту, а знао је да браћа Руси и силна армија стиже у помоћ браћи Србима.


Питање:
- Зашто је дозволио да остану покрајине само у Србији, а Уставом из 1974. који је направио Едвард Кардељ, Шиптарима је оставио покрајину и тако је још тада- створио шиптарску државу на српском Косову и Метохији.


Питање:
- Зашто у Хрватској није дозволио барем да покрајина буде Лика, Кордун, Банија и велики дио Далмације. Знао је злочинац Броз да је тада на том подручју у огромном броју живјело већинско српско становништво.


Питање:
- Зашто никада није дозволио да се одбетонирају јаме са српским жртвама и да те невино убијене Србе барем неко достојанствено сахрани.


Питање:
- Зашто је Њемачкој, односно Вили Бранту, канцелару Њемачке опрстио тадашњи енормни новчани износ ратне одштете.
А касније нас до гуше задуживао највише управо код Нијемаца, који су претходно највише опљачкали Србију.


Остало је неразјашњено питање и остао је предмет спора опљачкане златне и девизне резерве и умјетничке и друге вриједности грађана, као и непроцјењива имовина  Српске православне цркве.


СФРЈ и злочинац Јосип Броз, као и Југославија послије њега, и касније државе, Србија и Црна Гора, и сада Србија, избјегавале су питање ратне одштете и потписивања међудржавног уговора о наплати ратне одштете с Немачком.


Питање:
- Зашто је, истина са српским подрепашима, којима се окружио и тако чувао власт,  такође, злочинцима - измислио Голи оток и то углавном за
 Србе.


Милион би се могло поставити питања злочинцу Јосипу Брозу, али каква корист кад се одговори тек сад, у овом времену знају, а њега нема, осим само још у главама оних који су били и остали слуђени злочинцем Јосипом Брозом, а да при том и не знају ко је заправо био он.


Питање:

Зашто никад није отишао да посјети гробове, наводних биолошких родитеља који почивају у Кумровцу.


Одговори на питања су дати у питањима ... 
Мислим да је прави одговор дао славни академик

Матија Бећковић

"Био је то први случај да је један народ 


узео за свог вођу непријатељског војника

и не треба се чудити ничему што је учинио."
 

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 ... 291 292 293  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva