О овом стравичном злочину се ћутало деценијама. За злочине нико није одговарао, а тек је 2008. године обиљежено мјесто великог страдања у Старом Броду.
Други свјетски рат обиљежили су стравични злочини, за коjе се сматрало да су углавном објелодањени и истражени. Но, било jе злочина коjи су се из различитих разлога, укључуjући и „очување братства и jединства”, минимизирани и напросто скривани од шире jавности.
Драстичан случаj „заборава и скривања” су масовни злочини над 6.000 недужних српских цивила, прије свега жена и дјеце, коjе су починиле усташе, у чиjим редовима jе био знатан броj муслимана, с прољећа 1942. године у кањону ријеке Дрине, у селима Милошевићи и Стари Брод, подручjу коjе административно припада општини Рогатица, а много jе ближе Вишеграду.
Шта се то, у ствари, овдје десило почетком 1942. године?
Усташе покрећу офанзиву у намјери да освоjе границу на Дрини. Средином марта 1942. године из Сараjева, под командом злогласног усташког кољача Јуре Францетића, креће десетак хиљада до зуба наоружаних усташа коjи пред собом тјераjу непрегледне збјегове Срба од Олова, Сараjева, Кладња, Хан Пиjеска, са Романиjе и Соколца, из Рогатице и Борика.
Уплашени народ се кретао ка Вишеграду, надаjући се да ће ту прећи Дрину и склонити се у Србиjу.
На вишеградскоj ћуприjи италиjанска стража jе преко ријеке пуштала само оне коjи су имали злато, стоку или неку другу вриједност. Остали су морали низводно до Милошевића и Старог Брода, гдје су скелом или чамцима покушавали избјећи патроле злогласне црне легиjе.
И тако из дана у дан, од краjа марта до почетка маjа, непрегледне колоне Срба улазиле су у дрински кањон из кога се велика већина никад ниjе вратила.
У вечерњим часовима скела и чамци обустављали су превоз људи преко Дрине, а преостале би изненада опкољавале усташе. Долазили су стрмим путељцима са Боричке висоравни, гдје су формирали сатниjе у селима Бранковићи и Сjеверско, у коjима су били наjброjниjи муслимани из источне Босне. Услиједили би незапамћени злочини, убиства, клања, мучења, силовања и бацања у Дрину. Многи су сами скакали у ријеку, неријетко и у групама.
Хроничари су записали да jе jедног од тих тужних дана 1942. године, не желећи да допадну у руке усташа, са стијена у Дрину заjеднички скочило чак 320 дјевоjака(!), а наjвећи и наjмасовниjи покољ над Србима усташе су у Старом Броду починиле на православни празник Младенце, 22. марта 1942. године.
У том дринском гротлу, окруженом водом и стрмим каменитим литицама, звјерски jе убиjено и бачено у Дрину преко 6.000 невиних Срба.
У Старом Броду, одмах краj Дрине, недавно је подигнуто спомен-обиљежjе са крстом, поред кога су постављене и мермерне плоче са именима свих страдалих Срба.
Злочин је заборавити злочин, поручује скромно спомен обиљежје и сведоче преживјели, који су као дјеца на овој обали, само чудом избјегли смрт.
Циљ њемачко-италијанске и усташке офанзиве је био, да се, како је наведено, “територија НДХ, проширена до Дрине, очисти од православаца“. Усташе су биле толико ревносне у својим злочинима, да су на крају, у Старом Броду и Нијемци занијемили.
Деценијама се о овом стравичном злочину није смјело говорити, а они који су се усудили да траже казну за злочинце, били су одмах ућуткани, кажњени, затварани.
Тек је од 2008. године Стари Брод означен као мјесто великог српског страдања.
Памтити – да се не понови, али не злопамтити, говоре људи са Дрине, увјерени да је ова ријека однијела небројено српских жртава.
