Slavko Jovičić

СИМО МАТАВУЉ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:13

На данашњи дан 4. марта 1908. године
умро је српски писац
 
 
Симо Матавуљ
 
 
- члан Српске краљевске академије




 
 
 


Данас, 4. марта је ТОДОРОВА СУБОТА!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:17
 
 
ТЕОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРИЦА (грч: Α΄ Σάββατο μεγάλης Τεσαρακοστής), посвећена је догађају који се десио у вези са Св. великомучеником Теодором Тироном и кољивом. Када је цар Јулијан Отпадник наредио да се сва храна на тргу покропи жртвеном идолском крвљу, како би се Хришћани оскврнули (оскрнавили), Св. Теодор се јавио градском Епископу Евдоксију и рекавши му да народу нареди да једе кувану (варену) пшеницу. 

У спомен на овај догађај, у петак после Пређеосвећене литургије пева се молебни Канон Св. великомученику Теодору, који је написао преподобни Јован Дамаскин. Прва субота Васкршњег поста у Јерусалиму била је посвећена Св. Теодору већ у VII веку, а Канон Св. Теодора који се поје у суботу на јутрењу написао је у XI веку Митрополит Јован Евхаитски.

Тодорова субота је прва субота Васкршњег поста па према томе покретан празник који спада уз Васкршњи циклус празновања. Дан је посвећен Св. великомученику Теодору Тирону, кога Црква слави у Теодорову суботу успомену на његово јављање Епископу Евдоксију, прве суботе прве недеље поста.
 

РЕД и приоритети требају да се знају и поштују!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:03
 
 
 

Црвена звезда прославила 72. рођендан!

— Autor sjovicicslavuj @ 18:14
 
 
ЗВЕЗДО
 
 
 

 
**************

Прије 72 године, 4. марта 1945. године основано је Спортско друштво Црвена звезда. Седамдесет и двије године касније прослављени спортисти, легенде Црвене звезде, руководиоци, садашњи првотимци, будуће звезде окупили су се у Медија центру ФК Црвена звезда на обељежавању још једног рођендана.



 Награду за најбољу спортисткињу добила је џудисткиња Милица Николић. Признање је примила од др Небојше Човића, предсједника КК Црвена звезда.
*****************
Најбољи спортиста Црвене звезде у протеклој години био је кошаркаш Стефан Јовић. Награду је примио од Ивана Тодорова, предсједника УО СД Црвена звезда.

****************
У протеклој години за најбољи клуб Спортског друштва Црвена звезда са правом је проглашен наш Кошаркашки клуб. 
У име клуба пехар је примио др Небојша Човић, предсједник Кошаркашког клуба, а пехар је уручио проф. др Петар Шкундрић, предсједник Скуштине СД Црвена звезда.

*************
 
 

МОМО КАПОР - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:27

То је био ОН - непоновљиви МОМО КАПОР


Слава и божија милост за тебе МОМО 

и хвала ти за пријатељство, овдје на земљи

На данашњи дан 3. 3. умро је
велики српски књижевник, сликар, стваралац,
једноставно - 

МОМО КАПОР




Рођен је У Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (дјевојачко Велимировић) и оца Гојка Капора. Отац Гојко Капор радио је као финансијиски стручњак у Сарајеву, гдје је срео своју будућу супругу. 
Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нинберг, гдје је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за вријеме бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. 

Сви су погинили осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега.

О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ријетко говорило у породици, вјероватно због жеље најближих да дијете заштите, не обнављајући му сјећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. 
Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд.  

По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности са просјечном оцјеном 9,9.
 У вријеме дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана вјенчали су се 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968.) 

Превођен је на француски, руски, њемачки, пољски, чешли, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик. 

/Непознато је да ли су његове бројне књиге превођене и на енглески што је неприродна чињеница./


 
 

Свједок са лица мјеста! Рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта 1992. године ... Рат је почео много раније ...

— Autor sjovicicslavuj @ 08:46

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта, а није ни 4. или 6. априла 1992. године, како то желе казати разни „експерти“ опште праксе, политички и војни аналитичари.

Рат у Босни и Херцеговини почео је кад су војне и паравојне фаланге Републике Хрватске напале територију тадашње Босне и Херцеговине, односно подручје око Требиња /село Равно/ у Херцеговини 1.10.1991. године. 

Управо разни свезнајући "експерти" опште праксе и булумента разних аналитичара који су били далеко од свих догађаја и стварности из тог времена  су највећи "фабриканти" неистина и фалсификатори чињеница и стварних догађаја.

Политичку, организациону и логистичку подршку за избијање рата дао је Алија Изетбеговић који је 14. октобра 1991. године у Скупштини Босне и Херцеговине са говорнице рекао ону чувену реченицу:
"ЗА СУВЕРЕНУ БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ СПРЕМАН САМ ЖРТВОВАТИ И МИР"! 
 
ТОМ РЕЧЕНИЦОМ АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ЈЕ ЗАПОЧЕО КРВАВИ ГРАЂАНСКИ РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ. 
Послије тога није се дуго чекало, дошло је до потезања обарача. Сасвим је свеједно ко се нашао у тој улози. Сигнал - то је потпуно јасно - дао је Алија Изетбеговић. То се догодило пола године прије референдума и како је Алија Изетбеговић волио рећи: "међународног признања Босне и Херцеговине", датума који се данас чао празник обиљежава само у једном ентитету, односно у Федерацији БиХ.

НИЈЕ СРПСКИ ЋУТАТИ

Српска страна и надлежне институције Републике Српске морале би као прилог овој констатацији одговорити на сљедећа питања:

- колико је Срба изгубило живот у овом грађанском рату, укључујући ту војнике и цивиле, жене, дјецу и старце,

- колико је остало трајних ратних и цивилних инвалида,

- колико је било концентрационих логора у које су затварани Срби и колико је тих несрећника у тим казаматима на најсвирепије начине ликвидирано,

- колико је вјерских објеката и српских цркава порушено, спаљено и опљачкано од стране Муслимана и Хрвата.

- ко је уистину вршио "етничко чишћење" (анализирати попис становништва из 1991. године и видјети садашњу демографску структуру). Мора се направити компарација, а као примјер наводим три кључна града у Републици Српској - Бања Луку, Пале и Требиње, које су Муслимани аутобусима и без нило каквих губитака напустили, а након рата су се безбједно и несметано по сопственим жељама вратили у те средине. 

Док, рецимо, из три града која су била под контролом тзв. Армије БиХ - Сарајева, Зенице и Тузле, Србима у току рата није био дозвољен одлазак због наводне "мултиетничности и безбједности". У тим градовима Срби су узимани и држани као таоци, а потом затварани у многобројне концентрационе логоре смрти. Зато се никад неће моћи утврдти ни приближан број звјерски поубијаних Срба у Алијиним "мултиетничким градовима", поготово што су рецимо у Сарајеву поубијане цијеле породице па их нико није могао ни пријавити као жрзве ратних злочина. 

- анализирати огромну најезду Муслимана тзв. Санџаклија у Босну и Херцеговину, чиме је пред рат, а и у току рата у многим чисто српским градовима потпуно промијењена национална и демографска структура становништва, што је еклатантно показао и попис становништва обављен 2015. године. 

 Као шлагворт, индикативан је примјер предратне Илиџа, једне од најразвијенијих општина у предратној БиХ и једне од пет најразвијенијих општина у тадашњој СФР Југославији. Ако се погледа попис становништва у овој општини из 1971. године, видјеће се да су од укупно 29.452 становника - Срби имали огромну већину, а само 20 година касније, по попису становништва из 1991. године, примат већинског народа на Илиџи су преузели Муслимани. Од укупно 67.438 становника, Муслимана је било 28.937 (43%), Срба 25.061 (37,2%), Хрвата 6.914 (10,3%), Југословена и осталих 6.490 (9,5%). Нажалост, није само Илиџа доживјела овакву судбину. То се прије рата много перфидније радило и не може се рећи да је само рат утицао на промјену демографске структуре становништва у БиХ.

ТРАГИЧНИ СРПСКИ УСУД

Низ је и других ствари које су повезане или које су допринијеле избијању и почетку крвавог грађанског рата у Босни и Херцеговини.

Дакле, рат у Босни и Херцеговини није почео 1. марта – нити је почео због убиства српског свата Николе Гардовића на Башћаршији, а нити је везан за одржавање фамозног референдума 29. фебруара и 1. марта 1992. године.

РАТ У тадашњој Босни и Херцеговини је почео 1. октобра 1991. године када су регуларне оружане снаге Хрватске напале Босну и Херцеговину на подручју села Равно, општина Требиње.

До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом хрватско-муслиманских параформација на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник који је био на редовној служби у ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге). 

Недуго затим, на другом крају БиХ припадници «Патриотске лиге» код војног складишта Љубаче у Тузли из засједе убили су једног поручника ЈНА. На сличан начин и по истом сценарију муслимански патриотски «лигаши» ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника.

 Са простора Хрватске из Славонског Брода артиљеријским оружјем гађана су сва српска насеља у општини Босански Брод. Отворена агресија је имала и свој данак: 16. септембра 1991. године у јутарњим часовима смртно је страдао инжењер Војислав Горановић, технички директор Индустрије грађевинског материјала "Грамат" у Горњем Кладару. 


Оружана агресија регуларне војске Хрватске на БиХ, боље речено агресија на српски народ у бившој општини Босански Брод извршена је у ноћи узмеђу 15. и 16. септембра 1991. године.


Напад на општину Брод 3. марта 1992. године био је само наставак и увод за најстрашније и најсвирепије злочине који су се тог мјесеца десили на подручју ове општине /Сијековац/.


Били су то - како би «аналитичари» рекли – појединачни унутрашњи "изоловани инциденти". Такозваним аналитичарима не треба замјерити, јер они се, заправо, увијек позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе са подацима из ''повјерљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.

Но, као најтежи «инцидент», а могло би се поуздано рећи и званичан почетак рата у Босни и Херцеговини засигурно јесте напад војске Републике Хрватске на тада регуларну ЈНА. Напад се десио 1. октобра 1991. године у херцеговачком селу Равно у Поповом пољу, општина Требиње. 
Познато је да је управо у селу Равно још у Другом свјетском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' побједницима, скоро сви догађаји из Другог свјетског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима ''морали су бити заборављени'', а огромне српске жртве су биле забетониране у јаме и бездане које ни до дана данашњег нису откопане, а ни жртве из њих на достојанствен начин сахрањене. Тако је са српским жртвама забетонирана и истина о српском страдању. 

Мало тога из тог времена остало је у сјећању комунистичким официрима. Јер да је било супротно и да их је ''држало памћење'', онда би им све страхоте о страдању српског народа биле довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.

Предводећи војнике у «маршевском кораку» (!) кроз село Равно у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници војске Републике Хрватске су из добро припремљене акције на зачељу колоне убили 14 војника и старјешина ЈНА. Тек након неколико дана од тог злочина дошло је до консолидовања у редовима ЈНА чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове. Дошло је до жестоких борби, с једне стране хрватске војске из Републике Хрватске и с друге ЈНА и то на територији БиХ, У редовима «хрватских бојовника» настала је стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су да се врате на полазне линије и на своју територију, дакле на простор Републике Хрватске.

Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши функционери ХДЗ-а у органима власти у БиХ говорили су о стравичним злочинима које су над хрватским цивилним и домицилним становништвом наводно починили припадници ЈНА.  Дакле, од стране највиших хрватских и муслиманских политичких званичника најхитније је затражено да се формира «државна» делегација БиХ којој су у задатак ставили - да утврди стварне околности и чињенице о догађајима у Равном.

Све је текло врло брзо, па је одлуком Предсједништва БиХ састављена мјешовита делегација, која је 7. октобра кренула на пут у Херцеговину. На челу делегације био је члан Предсједништва БиХ, «Југословен» Ејуп Ганић. Српски члан делегације био је потпредсједник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и сам Бог би знао како и због чега је члан делегације био и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелка Вулетића сам познавао, али нисам знао да је родом из тог краја и да је по националности Хрват, што сам тек тада и сазнао (!).

Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина нису одговарали нити су били у интересу наручилаца извјештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтио без обзира на велику опасност могао се увјерити да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, такозвани «пси рата». Већина њих су били тамнопути и нису припадали бијелој раси. 

Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити «оправдану бјежанију» из Херцеговине и у Сарајево се вратити необављеног посла. Истинит извјештај о свему што се догађало у селу Равно никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме ни пред очима беха јавности.

БИО САМ СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА, 
МНОГИХ ДОГАЂАЈА!
 
Са ове временске дистанце не знам да ли сам имао срећу или несрећу па да лично будем свједок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте истина коју сам видио сопственим очима, а богами и чуо властитим ушима. Међутим, како тада тако и данас, у зависности од ''приповедача'' слушам разно разне приче и друге само њихове ''истине'' од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне, па на крају крајева и лажне.

 Иако је истина једна и недјељива она је у већини случајева скројена по мјери онога ко је био побједник у ратовима и конфликтима. Не смије се заборавити да је по устаљеној пракси и аутоматизму  ''истина'' прилагођавана и дозирана за јавност  у оној мјери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.

Сви каснији ратни догађаји само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ.
Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини рат је висио у ваздуху и он је био незауставив.
 
Сљедећи битан догађај је убиство српског свата на Башчаршији у центру Сарајева. Убијен је Никола Гардовић. Иако су Муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза убиства српског свата, тај злочин никада није до краја расвијетљен, нити су починиоци процесуирани. 
И не само да тај злочин није ријешен, већ скоро да није разјашњен ниједан злочин који су Муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву.
                    ------------------------------

САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, нити због убиства српског свата Николе Гардовића. 

Такође, не постоји никакав такозвани Дан независности БиХ, јер би се у супротном, какав такав, дао алиби политици Алије Изетбеговића која се у континуитету и данас наставља.

Још једноставније – НИКАД СРБИ у Републици Српској неће прослављати 1. март као наводни „државни“ празник!


Рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, због убиства српског свата Николе Гардовића на Башчаршији у центру Сарајева!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:26

 



Убиство српског свата НИКОЛЕ ГАРДОВИЋА
1. марта 1992. године на Башчаршији
у центру Сарајева, било је без икаквих
реакција муслиманских највиших
функционера у руководству
Министрарства унутрашњих послова
и Државне безбједности
Босне и Херцеговине!

 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 
Муслимански дио руководства у МУП-у БиХ истог дана је знао ко је и како починио злочин 1. марта 1992. године, када је на Башчаршији у центру Сарајева убијен српски сват Никола Гардовић.
1. марта 1992. године око 18 часова, након убиства Николе Гардовића, у МУП-у БиХ одржан је састанак на којем су са муслиманске стране били присутни: тадашњи министар унутрашњих послова БиХ Алија Делимустафић, помоћник министра Јусуф Пушина, подсекретар у Државној безбједности БиХ Авдо Хебиб, а са српске стране присуствовали су замјеник министра Витомир Жепинић и тадашњи помоћник министра и начелник криминалистичке полиције Момчило Мандић.
Био сам присутан и ја и још неколико припадника из ДБ-еа и МУП-а БиХ.

Хрватских представника који су радили у органима безбједности БиХ није било на састанку, јер тај случај њих није ни интересовао.

На састанку су Жепинић и Мандић тражили да се блокира град и да се у најкраћем времену пронађу починиоци овог гнусног и како смо га ми Срби одмах назвали - терористичког акта.

Делимустафић је то обећао, али ништа није учињено да се дато обећање и оствари. Скоро послије мјесец дана, ми српски припадници МУП-а и ДБ-а БиХ сазнали смо да је муслиманско руководство МУП-а БиХ одмах након извршеног злочина знало ко је директни извршилац и по чијем налогу је почињен тај терористички злочин. Дакле, знали су ко је и како убио српског свата и по чијем наређењу. Но, нама српским представницима у МУП-у и ДБ-е БиХ нису хтјели да саопште ниједан податак који смо тражили.  

Послије овог састанка, сјећам се, Делимустафић је рекао да уколико се не ријеши ово убиство може доћи до хаоса у БиХ. Међутим, кадрови у МУП-у које је делегирала Странка демократске акције (СДА) учинили су све да се истрага спријечи и да се открије починилац убиства. Било је очигледно да је у питању била добро испланирана муслиманска акција и потпуна блокада српских кадрова у ДБ-у и МУП-у БиХ.


Пошто ништа није учињено да се убица пронађе и ухвати, Срби су подигли барикаде у Сарајеву. Сутрадан је Странка демократске акције (СДА) организовала контрадемонстрације и припремила демонстранте који су имали задатак да прођу кроз барикаде, све са циљем избијања већих нереда и хаоса. Створене су све претпоставке и припремљен је терен да у цијели хаос укључе и злогласне "Зелене беретке", које су само на папиру словиле као параполицијске формације.

Управо су припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци са солитера предузећа "Унис" 
из снајпера пуцали на масу окупљену на масовним протестима испред тадашње скупштине и зграде заједничких институција БиХ. Циљ изазивања свеопштег хаоса је био да се за све оптуже Срби.

Одмах послије пуцњаве муслимани су лансирали информацију да је пуцано из хотела “Холидеј ин”, гдје су мислили да се у том тренутку налазио Радован Караџић. Намјера је била да се он ухвати и линчује. Али тај план није успио.

Караџић у то вријеме није није био у хотелу.

У хотелу се затекло неколико људи из Караџићевог обезбјеђења који су ухапшени, злостављани и за мало ликвидирани. Муслимански стампедо и велика руља демонстраната рушила је све пред собом. Почела је пљачка бутика и продавница са најлуксузнијом робом и златара, као и хотелског инвентара. Опљачкана је и гаража хотела и покрадено је више од двадесетак најлуксузнијих аутомобила.

Стручњаци су касније утврдили да старија жена која је била учесница митинга и која је у организованој пуцњави рањена - никако није могла да буде погођена из “Холидеј ина”, већ једино из "Унисових" солитера које су Сарајлије "од миља" звале “Момо и Узеир”. Због опструкције у истрази око убиства Николе Гардовића дошло је до прве значајне подјеле у МУП-у БиХ, која је кулминирала потпуном подјелом, односно напуштањем српских кадрова из тадашњег Министраства унутрашњих послова и Државне безбједности БиХ.

Све је дакле указивало на то да се радило о добро осмишљеном  муслиманском сценарију у режији СДА /Странка демократске акције/. Цијела та ситуација је имала трагичан епилог - само наставак крвавог грађанског рата у БиХ .
********************************************
НАПОМЕНА:
За убиство Николе Гардовића нико није одговарао, иако је предратни сарајевски криминалац Рамиз Делалић-Ћело касније јавно признао да је убио Гардовића.
Кантонално тужилаштво у Сарајеву је тек почетком 2006. године покренуло судски процес против убице који никада није окончан, јер је злочинац Делалић убијен 2008. године у Сарајеву.
Осим Делалића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, сина оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића.
Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву.
Предратни криминалац Делалић је одмах на почетку ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ. 

Од тадашњег предсједника такозваног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића, злочинац Делалић је „за заслуге“ са посветом на поклон добио пиштољ.
*****************************
Рат у Босни и Херцеговини није почео 
1. марта 1992. године, а није ни због убиства српског свата Николе Гардовића у Сарајеву.
----------------------------------

ЧЕСТИТКА ПРИПАДНИЦИМА ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ и СРБИЈЕ

— Autor sjovicicslavuj @ 08:23
 
Свим припадницима и Управама Цивилне заштите 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И СРБИЈЕ
честитам 1. март, Свјетски дан цивилне заштите 


Срећно прославили свој празник 
са што мање интервенција
у ситуацијама када је потребна ваша помоћ
у спашавању људских живота
и материјалних добара!
 

Данас, 1.3. је Свети великомученик Теодор Тирон

— Autor sjovicicslavuj @ 08:19

Мошти Светог

Теодора Тирона

налазе се у манастиру  
Новом Хопову - Фрушка Гора,
задужбина Ђурађа Бранковића



Тирон значи регрут. Тек што свети Теодор беше ступио у војску, у пук Мармаритски, у граду Амасији, када отпоче гоњење хришћана под царевима Максимијаном и Максимином.

Како Теодор не хте крити да је и он хришћанин, то би потегнут на суд и вргнут у тамницу, и тамница закључана и запечаћена. Јер, нечастиви судија хоћаше Теодора уморити глађу.

У тамници се јави Теодору сам Господ Христос и охрабри мученика Свога говорећи му: "Не бој се, Теодоре, Ја сам с тобом, не узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, са Мном на небесима".

У томе се јави мноштво ангела у тамници, и сва тамница се осветли пресјајно, и стражари тамнички видеше ангеле у бело одевене, и врло се уплашише.
Потом би Теодор свети изведен, истјазаван и на смрт осуђен. Бачен би у огањ, и предаде душу своју свету Богу вишњем. Пострадао 306. године. 
 

У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ 1. март није никакав празник, осим Дана цивилне заштите РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:00
 
ПИШЕ: СЛАВКО ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Дан такозване независности Босне и Херцеговине, што се тиче Срба, поготово Срба из Републике Српске - није никакав празник БиХ. 
Заправо, тај датум за српски народ не значи ама баш ништа.

Да напоменем. БиХ још нема Закон о такозваним државним празницима. Небројено пута бошњачки посланици покушавали су да на дневни ред сједница ставе  Закон о празницима БиХ, али такав Приједлог закона у Парламентарној скупштини БиХ српски посланицису су увијек обарали, а тако ће бити и убудуће. Јер српски политичари из Републике Српске никада неће прихватити да 1. март буде празник за све народе у БиХ, односно да то постане празник који ће обиљжавати и Срби у Републици Српској.
Дакле, то може бити празник само у једном дијелу БиХ, односно у Федерацији БиХ и ништа више. Српски народ у Републици Српској уопште не интересује шта и ко слави у Федерацији БиХ.

Бошњаци већ више од деценије и по настоје да наметну да се у цијелој БиХ слави 1. март, Дан такозване независности БиХ, позивајучи се на референдум када је 1. марта 1992. године задат посљедњи ударац нормалном функционисању, па и опстанку некадашње БиХ.

Што се тиче самог фамозног референдума који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године, морам да кажем да је то био нелегални чин муслиманског и хрватског политичког руководства у тадашњој БиХ. Та два народа су без сагласности Срба у БиХ противуставно и сецесионистичким актом срушили легално и једино признати Устав тадашње СФР Југославије, а самим тиме су срушили и тадашњу Југосавију чланицу УН. Тадашње муслиманско и хрватско руководство у БиХ је починило најтежа кривична дјела сепаратизма и државног удара и да је била нормална држава сви би они одговарали за најтежа кривична дјела.

Безброј је контраверзи које су везане за фамозни референдум о такозваној независности Босне и Херцеговине. Да пођемо од  процената излазности на референдум. Сви резултати су потпуно лажни и непоуздани, јер су у бирачким одборима били само Муслимани и Хрвати, а то јасно говори да су резултати референдума фалсификовани и да су прилагођени вољи Алије Изетбеговића и министрима иностраних послова Њемачке Дитриху Геншеру и аустријском министру Алојзу Моку, односно америчком амбасадору у Београду Ворену Цимерману, највећим непријатељима и србомрсцима тог времена.

Па чак и у тим условима за легалност и валидност референдума била је потребна двотрећинска већина од 66,6 одсто од броја уписаних бирача, а то се није десило, јер је излазност била нешто мања од 64 одсто. Све је дакле фалсификовано и препарирано са једним циљем – неуставним потезима политички и територијално издвојити БиХ из легално признате државе СФР Југославије.

Прије самог одржавања ререндума тадашњи предсједавајући седмочланог Предсједништва БиХ, лидер муслиманског народа и предсједник СДА Алија Изетбеговић је 14. октобра 1991. године у Скупштини БиХ рекао: “За суверену БиХ  ја сам спреман жртвовати мир”! 

Том реченицом Алија Изетбеговић је започео крвави четверогодишњи грађански рат у БиХ. Све друго су само трагичне посљедице које су настале након ратне катаклизме која је унесрећила све народе у БиХ.

И да закључим – 1. март за српски народ и за Републику Српску не значи ништа и никада неће бити државни празник! 


1. март је само Дан Цивилне заштите 
у Републици Српској и он се тако 
и обиљежава!
 

МИРА АЛЕЧКОВИЋ - За сва времена! На почетку мјесеца рођена, на крају истог мјесеца и умрла.

— Autor sjovicicslavuj @ 20:46
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


На данашњи дан 27. 2. умрла је
славна српска пјесникиња 
 
МИРА АЛЕЧКОВИЋ
 
 

Овакву животну биографију мало људи је имало.
Између осталог, говорила је 10 (!) свјетских језика.

Невјероватна је чињеница да је Мира била 
прво женско дијете, које је након 482. године 
рођена у породици Алечковић.



 
 ++++++++++++++++++++++++++

 

27. фебруара почиње Велики /часни/ пост!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:11
Назива се још и Велики пост (због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост (зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни крст), Велика четрдесетница (зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). Траје од Чистог понедељка до Лазареве суботе. На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана - најдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења. 

Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим. 

Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.
 

26. фебруара се обиљежавања један вијек од избијања Топличког устанка. То је један од најважнијих догађаја у историји Србије током Првог свјетског рата.

— Autor sjovicicslavuj @ 00:14
 
26. фебруара се обиљежава један вијек 
од избијања Топличког устанка. 
То је један од најважнијих догађаја 
у историји Србије током Првог Светског рата.


Топлички устанак је значајан догађај у историји Србије у Првом светском рату. 

После повлачења српске војске кроз Црну Гору и Албанију, окупирана Србија је била подељена између Аустроугарске и Бугарске.
Одлука за устанак донета је након  што су бугарске окупационе власти започеле насилну мобилизацију српских младића на територији Топлице, Јабланице и Пусте реке.

То је био једини устанак у некој окупираној држави током целог Првог светског рата. 
Устанак је трајао од 26. фебруара до 25. марта 1917.
Бугарска је вршила бугаризацију Срба, Албанаца, Турака, Грка и Јевреја. Македонско становништво је третирано као бугарско.

Под изговором да људе шаљу у Софију, Бугари су вршили стрељања. У нишком округу убијено је око 100 свештеника. Тако је у Врању и околини убијено 3.500 људи, а у Сурдулици, такође око 3.000 Срба.

Уз забрану језика и писма, Бугари су мењали и имена породицама, а сви уџбеници на српском језику су одузети од становништва. У српске цркве су довођени бугарски попови, а српске иконе су замењиване бугарским.

Бугари су приликом гушења устанка, уз ужасна зверства, убили око 20.000 људи, махом цивила, укључујући мноштво жена и деце.
Највећи део побили су Бугари, користећи врло често само хладно оружје бајонете.

Много се пута догодило да су Бугари поливали људе и жене петролеумом и онда их претварали у живе буктиње. У више случајева српски сељаци су бацани у казане кључале воде и тако кувани. У општини Добри До сахрањивани су живи људи, а у селу Лукову сељацима и сељанкама счцене су руке, ноге, вађене очи и одсецане уши.

Избијању устанка допринело је више чинилаца, а на првом месту стање у окупираним областима. Пред успешном офанзивом армија Централних сила у јесен 1915. године, српска војска се морала повући преко Албаније. У Србији су формирани органи окупационе власти, који су сталном политиком денационализације (затварање српских школа, забрана српског језика, обичаја, спаљивање књига) и безобзирном пљачком, реквизицијом и одвођењем у интернацију, изазвали огорчење становништва. Бугарски освајачи су чак узели улогу ослободилаца, пропагирајући да су окупиране области Србије у ствари стара бугарска територија!

Улазак Румуније у рат на страни Антанте, у августу 1916. године, пробудио је наду српског становништва да ће ускоро доћи до пробоја Солунског фронта. Појединци су се тада наоружали и избегли у шуме. Потпоручник српске војске Коста Војиновић Косовац, није се могао повући са главнином војске зато што је био рањен. Он је остао у Косовској Митровици и први започео рад на стварању организованог покрета отпора. У лето 1916. формирао је у Лепосавићу чету, језгро будућег Ибарско-копаоничког одреда.

Српска Врховна команда је, у вези са планираном офанзивом армија Антанте крајем септембра 1916. упутила Косту Миловановића Пећанца, резервног пешадијског поручника и ранијег четничког војводу, авионом у Топлицу. Пећанац је од пуковника Данила Калафатовића, шефа Оперативног одељења, добио задатак да створи тајну организацију отпора, која ће ступити у борбу тек када савезничка и српска војска пробију Солунски фронт и стигну до Скопља.

О Топличком устанку постоји мало извора првог реда. То су дневници истакнутих људи гериле и преписка војвода и четовођа. Дневнике су писали четничке војводе Коста Миловановић Пећанац, Коста Војиновић Косовац (лични и операцијски), Милинко и Тошко Влаховић, Димитрије Димитријевић и Јован Радовић. Коста Пећанац је наредио и четовођама да воде дневнике "о целом /.../ раду" и преписују његове наредбе у бележнице. Део ових дневника сачуван је само у преводу на бугарски и немачки, па и даље остаје задатак да се пронађу оригинали. Тако је сачуван дневник Милана Андрејића, чија је копија урађена писаћом машином у преводу на бугарски језик. За неке белешке знамо да су постојале само на основу исказа из других извора. На пример, за дневник Димитрија Димитријевића знамо само на основу немачке грађе.

"Јунаци'"ове књиге, поред четничких војвода и четовођа, су људи из народа, до тада непознати. Приказани су обични људи које је ковитлац рата убацио у масовни устанак. Са страница ове збирке открива се њихова велика, боље речено огромна љубав према домовини, жеља да се помогне онима у српским униформама на Солунском фронту. Њихова страдања и жртве су просто невероватни данашњим генерацијама Срба.

26.2..1199. године умро је Оснивач династије Немањића - Велики жупан Стефан Немања ... ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:47
 
Стефан Немања
 
 
је био велики жупан Рашке,
родоначелник владарске династије Немањића
и творац моћне српске државе у средњем вијеку
 
Умро је 26.2.1199. године.
 

Из славне православне
српске прошлости
 

 


Прошла је 21. година од великог егзодуса СРБА из сарајевских општина у којима су вијековима живјели!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:33
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Ових дана навршава се 21. година од егзодуса сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума, када је око 140.000 Срба трајно напустило своја прадједовска огњишта и када су оставили своје домове и све што су генерације и генерације Срба вијековима стварале. 

Фебруар и почетак марта 1996. године

Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац … и савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама напуштали куће и станове, њиве, воћњаке, очевину и дједовину… Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године, а Сарајево не памти црње Задушнице од тадашњих. 

Моји хаџићани су у паници. Немају никога да питају шта се ово дешава, мада су сви појединачно донијели одлуке да неће остати у граду који су цијели рат херојски бранили и одбранили. У току скоро четверигодишњег рата било је дана кад је дневно  на сам град падало и преко 1000 непријатељских граната. А у септембру 1995. године услиједили су и НАТО удари и бомбардовање више локација на подрручју Хаџића, а злочиначким ударима и бомбардовањима био је изложен некадашњи предратни гигант намјенске војне индустрије Ремонтни завод ондашње Југословенске народне армије.

 Народ је био препуштен сам себи и свако се сналазио онако како је знао и умио. Сви су ишчекивали долазак обећаних аутобуса и камиона за евакуацију становништва, али они нису долазили. Паника је надилазила људски разум, јер нико није био спреман да сачека муслиманске осветнике који су потпомогнути снагама тзв. међународне заједнице кидисали на просторе који су Дејтонским споразумом отети од Срба и предати муслиманима.

Такође, у исто вријеме или дан два касније у Илијашу, двије хиљаде људи на гробљу поред илијашке православне цркве, посвећене светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта, која су бранили и одбранили током посљедњег рата.
И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори. Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће.Преживјели Срби су ископавали своје мртве и са собом су их носили у непознато. Не зна се ко су били мртви, а ко преживјели и тешком трагедијом сломљени и унесрећени Срби.
Срби сарајевских општина ископавају своје мртве
и носе их са собом ... и тако у истој колони,

заједно и живи и мртви крећу у неизвијесност у колони без повратка ...
Тог фебруара и почетком марта 1996. године

кренуло је 140.000 Срба у неописивом сарајевском егзодусу ...

Уз срушену ограду и неколико оскрнављених споменика. Били су то нијеми свједоци злочина које су у љето 1995. године починиле снаге за тзв. брзе интервенције с Игмана. Биле су то злочиначке снаге НАТО Алијансе. 
У два-три налета ИФОР-ови хеликоптери брујали су изнад гробља. Падао је снијег, било је хладно, а опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго. Туга до неба. Бол неописив.

Главни проблем представљала је чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине и то мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба. Вогошћани и Рајловчани нису ни слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара, иако је првобитни рок, утврђен у Дејтону, био 19. март.
Остаће запамћено да су за промјену рока сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници ИФОР-а.
Уз стихове Шантићеве пјесме „Остајте овдје“(!?), исписаним на тим листићима, грађанима је предочено да федерална полиција улази прво баш у те општине.
Народ бјеше затечен и збуњен. Услиједиле су дуге и бесане ноћи у кратком временском периоду фебруара у хаџићким, илиџанским, илијашким и вогошћанским насељима. Није било ништа од од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва који је требао да буде на локацијама 21. и 22. фебруара /више од половине је раније напустило овај дио Сарајева/. Први аутобуси дошли су тек након два  дана. Народ је са кесама у рукама бјежао спашавајући голе животе.
И ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила.
Уз пут, Срби су каменовани на поједним мјестима – бјеше то поздрав „за срећан“ пут бивших комшија и ратних противника, који за три и по године рата нису успјели да заузму ни педаљ српских општина. Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас, 21. годину од преживљене голготе, носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима, као сјећања и успомене.

Да су могли, у мјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би понијели све – куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда. 

Брзо, као муња прошао је мјесец и још пар дана од како сам био на слободи. Тада сам вријеме мјерио на сате, дани као да нису ни постојали. Након 1334. дана проведена у муслиманским конц-логорима /из муслиманских логора смрти изашао сам на Богојављење 19. јануара 1996. год./ опет сам морао да кренем у неизвијесност, морао сам опет тражити нови дом, морао сам опет све почињати из почетка са неколико најлон кеса у које је стала сва моја имовина и имовина мојих предака. Са породицом, троје дјеце и супругом носио сам само најлон кесе у које је стала сва наша будућност. 

Али тугу сам преживио срећан, јер сам био са својом породицом. Дјеца на трактору су нијемо све посматрала, јер су мало шта могла да разумују. Било им је страшно хладно. Тракториста ме плачљивим гласом питао гдје треба да нас вози? Нисам знао гдје идемо. Размишљао сам да ће ме негдје неко прихватити, али све су то биле илузије. Паника је била једини путоказ. Рекао сам му да вози све док има горива, па гдје се зауставимо ... биће то српска земља за нови почетак. И било је тако ... Колективни центар, један собичак без пећи, без дрва ... Неколико конзерви и тврд хљеб били су једина нада да постоји живот ...
Прије рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.
По попису становништва из 1971. године Срби су чинили већински народ у Сарајеву, као и деценијама раније.

23.02. је Свети Свештеномученик ХАРАЛАМПИЈЕ

— Autor sjovicicslavuj @ 20:55

 
Овај велики светитељ био је епископ у Магнезији. Живео је у време цара Септимија Севера, који је био свирепи прогонитељ хришћана. Не плашећи се гонитеља својих он је слободно проповедао хришћанску веру, те је због тога био много гоњен и мучен, али све те муке олако је подносио, као да су се дешавале неком другом а не њему самом.

Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: "Хвала вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти Христа и веру Његову.

Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера, Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије, погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење. Пострадао је овај мученик за Христа Бога нашег 202 године.

Његово тело сахранила је царева кћерка, Галина, по свим хришћанским обичајима, а његове свете мошти поштују хришћани широм света. Глава овог светитеља чува се и дан данас у манастиру Светог Архиђакона Стефана на Метеорима у Грчкој.

Нема сумње, да овај непобедиви и несавладиви мученик Христов посредује за цео свет пред Богом, коме стоји са десне стране престола и својим молитвама моли Бога за све нас и опроштење свих наших грехова.

 


ДАНИЛО КИШ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:33

За сјећање и памћење ...
На данашњи дан 22. 2. рођен је
славни књижевник 


ДАНИЛО КИШ
 


Био је један од десет највећих свјетских писаца 
друге половине XX вијека.
 
 Вишеструки „кандидат“ за Нобелову награду. 
Добитник највећих југословенских књижевних признања.


Иако је био прогањан, ипак још за живота
изабрао је своје трајно мјесто
у вјечном царству - у Београду.

Киша је мајка крстила у православној цркви, 
што му је спасило живот 
у Другом свјетском рату.

Пишчева жеља да буде сахрањен 
по православном обреду 
била је испоштована и савим јасна.



 

Завештања Стефана Немање ... Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

— Autor sjovicicslavuj @ 22:27

 
Чувајмо наш језик и наше писмо!
 

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу.
Ријеч се може изгубити као град, 
као земља, као душа.

А шта је народ изгуби ли језик, 
земљу, душу!

 
Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.
Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио. терњег језика, с циљем промовисања језичке културе и раз           

Народ који изгуби своје ријечи
престаје бити народ.

***********************************
Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.


И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

 


ЧУВАЈМО СВОЈ ЈЕЗИК И СВОЈЕ ПИСМО!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:21

Ако изгубимо језик и писмо
и ми ћемо као народ нестати!

Ч
Чланице Организације УН за образовање, науку и културу (Унеско) обиљежавају данас Међународни дан матерњег језика, с циљем промовисања језичке културе и разноврсности, као и вишејезичности.

Генерална скупштина Унеска прокламовала је 1999. године Дан матерњег језика, као сјећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки у Источном Пакистану, данас Бангладешу, јер су протестовали зато што њихов матерњи језик није проглашен за званични.

Према процјенама, готово свакодневно у свијету нестане по један језик, а лингвисти прогнозирају да ће од око 6 000 језика, до краја XXI вијека одумријети више од половине, чак и до 90 одсто.
Највише су угрожени језици са малим бројем говорника од неколико стотина или десетина, као и језици који припадају малим заједницама које нису цивилизоване са становишта западних стандарда и немају институције, сматрају лингвисти.
      
 Унеско штити језичке различитости, одаје признање језицима аутохтоних народа и настоји да се њихов глас чује у пројектовању образовне политике, развоја и социјалне кохезије. Вишејезичност "живи ресурс" који треба да се користи за добробит свих.

Лингвисти упозоравају да је пред све већом навалом енглеског језика, Српски језик угрожен у мјери у којој су то и други језици и да опасност пријети чак и језицима са великом традицијом - француском, италијанском, њемачком.
 за обвањенауку 

 

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА ОСВОЈИЛА КУП РАДОВОЈА КОРАЋА!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:42
 
 
ОЧЕКИВАНО
 
 
 
ЗВЕЗДИ
 
 
 
 
први овогодишњи трофеј!
 

 

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 ... 179 180 181  Sledeći»

Powered by blog.rs