ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
КРВАВИ БОЖИЋ И СРПСКО СТРАДАЊЕ
Republic of Srpska
Година изградње: 2002.
погинулим борцима и цивилним жртвама
одбрамбено отаџбинског рата
и српским жртвама Другог свјетског рата
регије Бирач и Средњег Подриња
Републике Српске
3267 српских жртава.
6469 српских жртава.
"Мир вашим костима
Димензије споменика: Крст висине 5,5м
У цркви Светих апостола Петра и Павла у Кравици код Братунца данас /5. јануара 2022. године/ служен је парастос за 158 настрадалих Срба из овог мјеста и сусједних заселака у одбрамбено-отаџбинском рату, од којих су 49 убиле муслиманске снаге из Сребренице на православни Божић 1993. године.
Парастос је служен уз спомен-крст у Кравици за 3.267 погинулих српских цивила и бораца из средњег Подриња и Бирча.
На тај начин обиљежено је 29 година од великог српског страдања на подручју братуначке мјесне заједнице Кравица.
Етничко чишћење у средњем Подрињу започело је у априлу 1992. године уништавањем свега што је српско.
Муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја, вршиле су прогон и убиства српског становништва и уништавање имовине током цијеле 1992. и почетком 1993. године.
-----------------
На православни Божић, 7. јануара 1993. године, муслиманске снаге из Сребренице приредиле су крвави пир убивши 49 Срба у мјесту Кравица код Братунаца. Најтужнији и најкрвавији Божић заувијек ће остати у сјећању Срба, док одговорни за овај злочин шетају ослобођени сваке кривице.
Настављајући етничко чишћење и уништавање свега што је српско, започето у априлу 1992. године, муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића, уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја упале су на православни Божић 1993. године у Кравицу, гдје су убиле 49, раниле 80 српских цивила и војника, а седам их је нестало (од којих пет није пронађено).
Међу онима који се још воде као нестали на Божић у Кравици су и двије жене.
Тога дана када је требало да Срби прославе најрадоснији празник – рођење Исуса Христа, цијело село је завијено у црно. Село је опљачкано и запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Кравице, око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката. Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини избегавши сигурну смрт. Без једног или оба родитеља остало је 101 дијете.
Од почетка рата па све до половине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око овог мјеста, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину, а заробљене су мучили, масакрирали, одсецали им главе и показивали их у Сребреници.
Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници, преживјела је само једна сенилна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године нађена заклана на кућном прагу.
Јединице Насера Орића одмах на почетку рата протјерале су и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Дуго Поље, Пећишта, Ковачице, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац ...
Затим су уследили упади у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи, Карно, Крњићи, Брежани, Магашићи, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање, па све до упада и масакра у Кравици 7. јануара 1993. године и Скеланима 16. јануара исте године, када је у та два мјеста убијено 114 Срба од којих више од половине цивила.
Након проглашавања Сребренице заштићеном зоном Уједињених нација требало је да се обави демилитаризација муслиманских снага. Умјесто тога настављени су упади из те енклаве у српска села и, изузимајући три села уз Дрину, уништена су сва остала српска села на подручју сребреничке и велики број села у братуначкој општини (више од 100 села), а јединице Насера Орића убиле су 3.267 Срба од којих више од половине цивила.
Напади и масакри најчешће су извођени на велике православне празнике, као што су Божић, Васкрс, Петровдан или Ђурђевдан.
Зликовци нису остављали живе ни болесне и непокретне, жене, дјецу и старце, а заробљени су умирали након бруталних мучења и тортура. Живог никог нигде нису остављали. Тако је било и у Кравици.
Заробљеном Анђелку Миладиновићу из Јежестице, пред мајком Савком, одсјекли су главу, завезали је за возило и одвезли у Сребреницу, о чему постоје фотографије, а Славку су након злостављања такође заклали са још неколико цивила. О томе је сведочио Кравичанин Драгомир Миладиновић чији су синови Ратко и Ђорђе погинули тога дана.
Два дана након масакра пронађено је и сахрањено седам масакрираних тијела, а тек послије два и по мјесеца сахрањено је још 42 пронађених унакажених Срба.
Тијела лежала по шумама и јаругама
Тијела већине страдалника из тог напада проналажена су, смрзнута, по околним шумама и јаругама и извлачена током цијеле зиме.
Осим Драгомирових синова Ратка и Ђорђа, на Божић су, бранећи нејач, погинули још браћа Војислав и Радојко Богићевић, Крстивоје и Иван Ђукановић, Анђелко и Драган Млађеновић, Видосав и Миладин Ђокић, те Вујадин и Миладин Долијановић.
У нападу сребреничких муслиманских снага на Кравицу учествовао је, према сведочењу преживелих мјештана, велики број Бошњака, који су се послије рата вратили на подручје те општине.
Иста судбина тог крвавог Божића задесила је и мјештане Шиљаковца и Јежестице, такође у општини Братунац.
Јежевица сравњена са земљом
Село Шиљаковци је окупирано и уништено. Многи људи, браниоци и чланови њихових породица, су изгинули. Њихова имовина, покућство, стока, резерве хране, алати и пољопривредна оруђа опљачкани, а куће и остала непокретна имовина спаљени и разорени. Тијела знатног броја покојника дуго су била недоступна породицама и скоро цијели зимски период остала несахрањена.
Тог Божића страдао је велики број мјештана Јежестице. Реч је о цивилнима српске националности и њиховим најближим који су покушавали да одбране село. Јежестица је спаљена, скоро сравњена са земљом, опљачкана и опустошена.
ослобођен за почињене злочине
Ни 28 година након рата нико није одговарао за овај злочин у Кравици и бројне друге злочине над Србима почињене у Подрињу.
Пресудом Жалбеног вијећа - Хашки трибунал ослободио је 3. јула 2008. године Насера Орића за ратне злочине почињене током рата у Кравици и околини Сребренице.
5. јануара 1991. године
умро је велики српски пјесник
ВАСКО ПОПА
Звонимир „Звонко“ Богдан, рођен је 5. јануара 1942. године у Сомбору. Пјевач је поп-фолк и староградске музике. Поред тога што је познат као сјајан пјевач, он је такође и композитор, сликар, пјесник и џокеј.
У пријатељском разговору са Звонком Богданом
Имао сам срећу. Некад давно прије рата у БиХ много тога сам успио да пронађем о Светом владики ВЕЛИМИРОВИЋУ и много тога да прочитам. По нешто сам и научио, али нажалост - никад довољно. Тек тада сам схватио да сам о многим стварима само понешто или онако површно знао.
Заправо, знао сам врло мало или скоро ништа. Но, на вријеме сам се опаметио и схватио све претходне комунистичке заблуде које су ми упумпавали комунистички идеолози и идиоти.
Није било разлога да се покајем због погрешног пута којим сам претходно ишао, јер тај пут нисам ни бирао. На њега ме поставио злочиначки Брозов систем који је убио више Срба него Нијемци и усташе заједно.
Било је то вријеме живота на кредит, како неки кажу благостања. И није било тешко тако живјети са испраним и препарираним мозговима.
Ни дан данас нисмо се освијестили и питање је да ли ћемо се икада опаметити.
Да ли ћемо напокон знати КО СМО и ШТА СМО и ОДАКЛЕ смо КРЕНУЛИ.
Само је неизвјесност извјесна,
јер нико предвидјети не може гдје ћемо стићи.
изречене у Лондону 1916. године
и данас одзвањају гласно и говоре много.
У тешким временима ауторитети постају ослонац. У њима проналазимо снагу и вјеру у боље сутра. Њихове ријечи дају мотив за борбу, њихове поруке постају путокази, а личним примјером постају узори. Но, како се постаје и ауторитетом?
Чини се, тако што људи препознају нечију храброст, одлучност и истину у његовим ријечима. Људи препознају оне који непобитним чињеницама и истинским примјерима снажно бране интересе свога народа. Препознају снагу разума.
Владика Николај Велимировић је рођен 1880. године у ваљевском селу Лелићу.. Из родне куће и села млади Николај је понео, и кроз живот носио, отвореност и једноставност српске православне вере, дубину народне мудрости и лепоту народа. Умро је у Америци 1956. године. Много година после његове смрти, посмртни остаци Николаја Велимировића су пренети народног језика. Студирао је и путовао по Европи и Америци, по Светој Гори, Грчкој и хришћанском Истоку. По завршетку Првог светског рата постављен је за епископа у Жичкој, а потом и у Охридско-битољској епархији. Као епископ, али и као заробљеник у немачким тамницама и изгнаник у далекој Америци, Николај Велимировић је остао човек у Лелић, где је сахрањен у малој цркви која је његова задужбина.
Величина владике Николаја Велимировића лежи у истинском познавању српског народа и посебној љубави према својој земљи и роду. Изузетно је волео свој народ, не слепо, без увиђања његових мана, већ као истински народољубац свестан његове величине, али и слабости.
Размишљајући о улози српске државе и величини поднетих жртава српског народа, Николај Велимировић се на Видовдан 1916. године у Лондону обратио званичницима и народима Европе. Његове пророчке речи и данас гласно одзвањају:
Господо и пријатељи!
Дошао сам из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па, ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу Кентерберијском који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла пред његовим Височанством, краљем Џорџем Петим, и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио да је он саграђен од најскупоценијег материјала донешеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.
Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овогa храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се Ћеле кула. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа, народа који пет векова стоји као стамена брана Азијатском мору на јужној капији Европе. А, кадa би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас могао подићи руку и показати: ,,Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.
“"Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Шилера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју. Када је Европа вршила смело кориговање и богова и људи из прошлости и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно, ми смо као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним бранећи улаз у то чистилиште.
И другом речју. Док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже.
На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар са својом храбром војском стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот за одбрану Хришћанске културе.
У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.
Где су? Изгинули бранећи Европу.
Сада је време да Европа Србији врати тај дуг".
ПОНОС - Ово је побједнички марш српске војске кроз Лондон!
Спектакуларном лондонском парадом, какву свијет до тад није видио, земље побједнице Првог свјетског рата прославиле су свој тријумф. Међу 15.000 војничких трупа које су 19. јула 1919. прошетале Лондоном, налазили су се и српски војници.
Делегација земље најзаслужније за пробијање Солунског фронта, марширала је тог дана предвођена пуковником Браниславом. Р. Милосављевићем, уз највеће хероје рата.
На "Великој паради", одржаној у лондонском Хајд парку тог дана су храбри српски војници шетали, као што су се и борили, раме уз раме с највећима.
- ЗАБОРАВ ЈЕ ГОРИ ОД СВАКЕ НЕСРЕЋЕ!
Да ли ти то можеш. Ако можеш, онда ће ти заиста бити врло тешко. Не можеш увијек да пазиш шта ћеш и пред киме ћеш да кажеш, разумљиво. Само није и за тебе. Не можеш да измјериш своје ријечи. Али барем можеш да водиш рачуна да их полако изговараш и да нигдје не журиш.
Имаш ли времена све полако да кажеш и можеш ли сам себи да уведеш самоконтролу што ни у ком случају не значи и аутоцензуру.
Осјети пулс оних пред којима говориш. Твој је свакако убрзан и не смијеш због тога да будеш нестрпљив и брзоплет.
Води рачуна да те на свакој изговореној реченици чекају само замке, а то они пред којима говориш једва и чекају. Скоро сваку твоју ријеч ће изокренути у своју корист и све ће учинити да цијелу ситуацију окрену против тебе самог.
Прогласићете те да си неспособан, те да само водиш бригу о сопственим ријечима и оне најбоље твоје ријечи и оно што си рекао, сасвим неоправдано, сами себи то ће присвојити. Све ће учинити да их прикажу као своје говоре и своје идеје. На крају крајева, извућиће закључак и рећи ће: "Како се, наводно, свако могао тога сјетити и да то ионако није ништа посебно".
У самом финишу искористиће твоје ријечи да те униште и потпуно унизе и деградирају. Да те попљују и да те сатанизују. Да те демонизују. Велика је могућност да ће те, док се буду дичили твојим ријечима и идејама, истим њима и исмијавати. Ако стиснеш петљу да предложиш идеју буди спреман и да сносиш посљедице најгоре врсте.
Мада је највећа и најтежа посљедица што си упао у такво друштво, које је унапријед знало како ће да те униште. Смисао је у томе, а не у било каквим другим варијацијама на познате теме.
Са свим претходним дилемама требао си да рашчистиш прије него што си одлучио било шта да кажеш. Али речено остаје да траје.
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Сјећања љекара Милана Јојкића
“Сарајево се обукло у најсвечаније рухо, да дочека српску војску, да дочека браћу српску из Србије…а на Жутој табији, на мјесту на коме се деценијама вила царска аустријска застава, вије се српска. Вије се као симбол слободе, поздравља весело лепршајући се у зраку, јуначку, непобједиву српску војску…Потпуковник Ранковић и ја, сваки у своме куту, наслоњени главом на руку, сједимо, ћутимо и плачемо…”
Ово су сјећања љекара Милана Јојкића сачувана у дјелу “У Сусрет српској војсци у Сарајеву 1918.”. Јојкић је био у трочланој делегацији Народног Вијећа која је била одређена за састанак са Војводом Степом у Вишеграду. На том састанку је договорен улазак српске војске у градове, како би се успоставио ред.
Први српски војник у Сарајеву
У воз који је кренуо 6. новембра 1918. у 10 часова из Вишеграда за Сарајево, укрцали су се војници 14. пука Тимочке дивизије. Командовао им је Живан Ранковић. Осим њега, у воз су се укрцали његов ађутант, капетан Петровић, са више официра, војни свештеник те 160 војника. У Сарајево су ушли у 16:30.
“Народ кога је било око 30 000, са прекинутим дисањем, очекивао је да види првог српског војника. Први је из воза искочио потпуковник Живан Ранковић. Витка и симпатична појава младог српског потпуковника учинила је необично диван утисак. Изразима одушевљења и радости није било краја”.
Ранковић је оставио утисак и на Јојкића који пише за њега да плијени појавом као да га је “Србија изабрала да осваја срца као што је освајао земље и градове. Говорио је гласом мелодичним, ласним, меким. Види му се да је узбуђен и тронут до срца. У кратком свом говору изрекао је све што осјећа српски војник кад први пут у животу ступа на братску босанску земљу.”
Улице којих више нема
Живан Ранковић и 6. новембар. Трг и улица некадашњег Сарајева те Обала Степе Степановића, чувале су успомену на овај славни датум који је некада био у срцима свих становника Сарајева, без обзира на њихову вјерску припадност.
Трг подно Бистрика, формиран почетком 20. вијека изградњом аустро-угарских војних зграда са обје његове стране(због тога на почетку назван Војни трг), добио је 10. јануара 1919. године име Ранковићев трг. Након Другог свјетског рата назван је Трг 6. априла, по неком новом ослобођењу, да би 1993. понио назив Аустријски трг који носи и данас. Они који су му дали име тиме прикривају, али не и прекривају, и 6. новембар и 6. април.
Улица Бистрик, која иде од Миљацке, поред некадашњег Ранковићевог трга,па све до врха Бистричког потока, тако се називала до 1931. када је добила име по 6. новембру, Дану ослобођења Сарајева. Изузев Другог свјетског рата, тај назив је носила све до 1993. кад је опет преименована у Улицу Бистрик.
Трг подно Бистрика, формиран почетком 20. вијека изградњом аустро-угарских војних зграда са обје његове стране(због тога на почетку назван Војни трг), добио је 10. јануара 1919. године име Ранковићев трг. Након Другог свјетског рата назван је Трг 6. априла, по неком новом ослобођењу, да би 1993. понио назив Аустријски трг који носи и данас. Они који су му дали име тиме прикривају, али не и прекривају, и 6. новембар и 6. април.
Улица Бистрик, која иде од Миљацке, поред некадашњег Ранковићевог трга,па све до врха Бистричког потока, тако се називала до 1931. када је добила име по 6. новембру, Дану ослобођења Сарајева. Изузев Другог свјетског рата, тај назив је носила све до 1993. кад је опет преименована у Улицу Бистрик.
О Степи Степановићу и његовој обали, која је понијела то име 1919, мало је један текст. Обала је носила име једног од најславнијих и најомиљенијих српских војсковођа који је за кратко вријеме службовања у Сарајеву освојио симпатије свих његових становника. Током Другог свјетског рата носила је назив по Адолфу Хитлеру, да би војвода добио своју обалу одмах по ослобођењу. Од 1993. носи назив Обала Кулина бана.
Ко нас спречава да будемо
прави потомци наших славних предака
Ово није текст о промијењеним сарајевским улицама. Има их и превише. И сва српска имена улица, тргова и институција су замијењена бошњачким именима. Преименована су имена улица, тргова, школа, насеља сходно политичком тренутку. Ово је текст о нама, сарајевским Србима, који су држали до успомена на неко друго Сарајево. У свим периодима, осим у данашњем. Источно Сарајево нема улицу ни 6. новембра ни Степе Степановића, ни Живана Ранковића, али ни Милана Јојкића, човјека по чијој биографији би се могао филм снимити. Бањалука има улицу у центру града по првом српском војнику који је ушао 1918. а колико вас је знало прије овог текста за Живана Ранковића?
Нажалост, не поштујемо ми нашу славну српску прошлост, а без сјећања никад нећемо бити оно што смо били.
Имамо прелијеп трг који се зове - Трг РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ. Трг је свечано отворен у октобру прије двије године. Једна од веза између те државе и овог града, зове се РЕПУБЛИКА СРПСКА.
јако хладно и сњежно, а не благо и мокро.
празнује се овај празник.
дјеца везују своје очеве,
исто као и мајке.
су чисто породични празници
свечани ручак на којем се окупи
доприносе јачању породице,
поштовању између дјеце и родитеља,
породицу јаком и здравом.
Назван је Богоносцем, јер је у свом срцу и на својим уснама стално носио име Бога Живога и још због тога, што по старом предању беше узет рукама нашег Господа Исуса Христоса.
То се десило тачно у оне дане, када је Господ наш учио своје ученике смерности, те за пример узе једно дете и стави га међу њих и рече им: "Ко се понизи као дијете ово, тај је највећи у Царству небескоме".
Касније, када одрасте, постаде ученик св. Јована Богослова, а затим, као епископ у Антиохији он управљаше Црквом Божјом и први уведе антифонски начин појања у Цркви, појање у две певнице (када на једној страни појање престане, на другој почиње).
Такав начин појања открио се св. Игњатију међу анђелима на небесима. Пострадао је за Господа свога, Исуса Христа, зато што не хтеде, на захтев цара Трајана, да се одрекне своје вере и принесе жртву идолима. Због тога, цар нареди да га окују и баце лавовима у арену, а они га растргоше и изједоше, тако да је остало само срце његово и пар костију.
У тим најстрашнијим мукама, све његове мисли и молитве биле су упућене Господу, да звери буду гроб његовом телу и да га нико не спречи у тој смрти.
Молитва му је била услишена.
Лавови га растргоше 103 године у римској арени.
Јављао се неколико пута из оног света, чинећи многа чудеса и помажући свакоме ко га призва у помоћ.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
СРЕЋНА ВАМ НОВА 2022. ГОДИНА
Желим вам само оно што желите
Ви најбоље знате које су ваше жеље.
Стигла је Нова 2022. година. Свако је прославио онако како је могао и како је морао. А морао је да слави онако како је могао. Сви су знали како су требали да дочекају долазак новог љета. Но, знати и моћи није исто. Сам дочек нове године зависио је од много фактора, мада не знам зашто се уопште дочекује нова година, кад она и без наше воље сама долази.
Елем, дочека и није било, није га било барем онако гламурозног као неких претходних година. Јер је опасна пандемија коронавируса цијели свијет окренула наглавачке. Цијели свијет се прошле године, а тако ће бити и ове, борио против опасног вируса који је оставио катастрофалне посљедице. Најгоре су и ненадокнадиве људске жртве. Заправо, коронавирус је потпуно промијенио начин живота свих људи на планети.
Неке државе су се организованије бориле против ове пошасти. Међутим, та борба није зависила од економске моћи и величине државе, већ од способности и мјера које је подузимала свака држава. Како ће се ствари одвијати у овој години остаје да се види.
Било како било, нову годину сам дочекао. На тренутак сам занемарио борбу са својим сталним здравственим проблемима, који су посљедица четверогодишњих стравичних мучења по муслиманским коц-логорима у претходном грађанском рату у Босни и Херцеговини.
Дакле, нову годину дочекао сам уз телевизијски програм и уз интернет. На многим телевизијама били су специјални, ове године и врло скромни новогодишњи програми. И сви су били репризни, разумљиво. Управљач је био у мојим рукама и покушавао сам да изаберем нешто за себе... То што сам бирао не значи и да сам по својој вољи могао да изаберем нешто што већ раније нисам видио. О укусима се никад не расправља.
Како рекох, ушли смо у годину за коју могу рећи да ће несумњиво обиљежити судбину српског народа. Биће ово врло тешка и туробна година у сваком погледу, а највише у борби за здравље људи. Наравно, незаобилазна је и економија без које нема живота. Уосталом, која је то претходна година била лака на овим стално турболентним балканским вјетрометинама и текстонски нестабилном безбједносном, политичком и економском простору.
Биће времена да о многим стварима опширније пишем, али приближава се наш најрадоснији празник Христово рођење - Божић.
Из Сарајева ништа ново. Из Загреба такође. На прво мјесто по најнегативнијим стварима за будућност Срба сврстава се Подгорица и цијела Црна Гора. На Косову и Метохији као и претходних година стање усијано, за опстанак и оних малобројних Срба врло тешко.
Ништа ново ни на западу. На истоку све је најновије. У сада већ прошлој години за све несреће званична, а још више она махалска сарајевска политика уткана у рад такозваних невладиних организација оптуживала је само српски народ. У 2021. години био је реактивиран никад напуштени пропагандни рат против Срба, а самим тиме, подразумијева се, све је било усмјерено против СРБИЈЕ и против РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. Да буде још већа несрећа, такве салве и изливи антисрпске хистерије долазиле су од многих Срба-ЛУДАКА из Београда, па и саме Србије.
Додуше, овдје свако има своју истину или истине. Но, оно што је непобитна чињеница је да су се Срби кроз цијелу своју историју само бранили од разно разних окупатора страних и домаћих непријатеља. Бранили су се на својим прадједовским огњиштима и бранили су своју родну груду. Истина, у разним временима Срби су доживљавали стравична страдања и велике губитке становништва. Срби су традавали али су поново из пепела и васкрсавали.
Што се тиче неких других тема и о њима се прича и причаће се, јер те приче никад и не престају.
Прича се и о народу и то увијек кад народ некоме затреба, а у овој години ће баш требати. Међутим, мало се прича шта све треба народу. Народу свега треба и то они најодговорнији знају.
Али и о томе послије наших празника... Почео је и "свети јануар".
Биће занимљиво. Овдје барем никад никоме није било досадно.
Богдан Поповић је предавао компаративну књижевност и теорију књижевности на Универзитету. Био је човек широке културе и велике ерудиције, зналац класичних и модерних језика. Уживао је велики углед у нашој средини и снажно утицао на све области интелектуалног живота.
У књижевности је видео „велику библију човечанства“, а у проучавању књижевних и уметничких дела налазио је најбољи пут да се човек духовно уздигне, оплемени своја осећања, однегује свој укус. У критици се залагао за микроаналитички метод „теорија ред– по– ред„, који је образложио у истоименом чланку.
У анализи књижевног дела треба улазити у најситније појединости, ићи од реда до реда како нам ништа не би промакло. Блиставу примену те методе дао је у чланку Алегорично сатирична прича у којој је изанализирао приповетке Радоја Домановића.
Јован Скерлић и Богдан Поповић
(обојица седе) са пријатељима
Српски интелектуалци доба 1903-1914, по угледу на идеје Доситеја Обрадовића, сматрали су да је требало, преко културе, а потом и политичким деловањем, извршити "моралну обнову" нације.
Тражио је да се уметност увек проучава као уметност, књижевност као књижевност, с естетичког, не с историјског становишта. Своје књижевне погледе најпотпуније је остварио у састављању Антологије новије српске лирике (1911). И ту је настојао да примени строго естетичко мерило: песме је бирао искључиво на основу њихове уметничке вредности. При томе је показао да је човек од укуса, осетљив за уметничке лепоте који су други створили. Својим избором и начином распореда песама створио је складну уметничку целину која носи печат његове индивидуалности и која се и дан данас прештампава.
Од културних подухвата чији је иницијатор био најважнији је часопис Српски књижевни гласник (1901–1914). Био је то модеран часопис, уређиван по француским узорима. Од првог до последњег броја он се залагао за нова уметничка схватања и за нов однос према књижевности.
насликала је српског "Хомера"
политички и национални теоретичар, академик
Био је први председник СРЈ од 1992. до 1993. године.
Двојица славних српских књижевника
Његова светост патријарх ПАВЛЕ
Филип Вишњић је један од најпознатијих српских гуслараи твораца српских народних пјесама.
Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Горња Трнова, код Угљевика. Ослијепевши од великих богиња још као дијете, Вишњић је с гуслама у рукама путовао по читавом Босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра.
По селима и на манастирским саборима пјевао је Србима, а пролазећи кроз градове пјевао је и на дворовима турских првака.
Двије публике тражиле су различите пјесме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце.
Његове пјесме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагнографски репертоар слијепих пјевача.
Филипа Вишњића
Рада Драгичевић, сведок и жртва ратног ужас
У рано јутро, 28. децембра 1992. муслимански војници упали су у село Биоча код Илијаша и прво јој силовали, а затим и убили деветогодишњу кћерку Мирјану. „Кад су пошли да је скидају, вриштала је и плакала, дозивала ме ’мама, мама’, али нисам јој могла помоћи, они су ме држали… Тај први кад је силовао моју Мирјану, још је била свесна и дозивала ме, али после јој више нисам чула глас. Нити је плакала, нити ме дозивала… Ништа. Само је беспомоћно лежала на поду… Кад су то урадили, пуцали су у њу, па на мене…“, присећа се Рада свог пакла.
Рат је ужас и страх, оскрнављене душе, осакаћена и беживотна тела деце, жена и људи, страдање и разарање – укратко пакао. И кад се ратни пакао слегне у временском вртлогу, опет се прикује за људску душу да заједно с њом лута и не да јој смираја. Испрва, душе плутају ношене очајем и жалом што им није задато да поред својих најмилијих нађу смирај у ратном вртлогу. А кад жал прође и очај се из душе пресели у срце, а бол се за сва времена укорени у души, остане само нада да ће се растављене душе, једном када им буде дато, поново наћи заједно у вечном смирају…
Злочин, пакао: Тринаест година требало је Ради Драгичевић да у својој души пронађе снаге да предочи људима свој ратни пакао. Ужас и страх тринаест година превладавали су у њеној души бол и наду у смирај. Рат је затекао Раду у родитељском дому у засеоку Доња Биоча код Илијаша, где се 1984. године, након развода, вратила са двоје малолетне деце, трогодишњим сином и једногодишњом Мирјаном.
“Ту сам се родила и живела, удала се из те куће и онда се вратила у њу. Имала сам кућу, радила сам, скромно, али лепо живела“, прича Рада на почетку исповести за „НР“.
Скоро да није осетила кад је дошао рат. Као и многи други, немајући куд навикла се брзо на нови начин живота, гледајући да заштити своју децу и чекајући само да се рат што пре заврши. Први ратни месеци нису јој били ни тешки, ни лаки, а ништа није слутило да ће и последњи дани прве ратне године бити много другачији од свих дотадашњих. Доња Биоча била је склоњена са прве линије сарајевског ратишта, а у селу су остали углавном цивили и понеки војник. “Двадесет седмог децембра легли смо навече спавати: деца и ја, моја мајка и тетка, мајчина сестра. Било је све нормално, онако ко и до тада. Кад је освитао двадесет осми, пред зору око пола шест, можда је било и шест сати, зачули су се пуцњеви. Мајка се пробудила и рекла да видим шта се дешава. Устала сам и видела кроз прозор да се пуца. Чула се пуцњава, падале су гранате, видела сам неке војнике, али мислила сам да су то наши војници. Убрзо сам видела, по униформама, да су то муслимански војници који су ушли у село. Галамили су и вриштали, на нашем и на неком туђем, мени неразумљивом језику. Било је страшно, пожуриле смо да изађемо из куће и да бежимо. Мајка и тетка су пошле да изађу, а ја сам остала да обучем децу па да покушамо изаћи. Кад је мајка изашла, прво сам зачула пуцњеве и мајка и тетка су зајаукале. Син ми је остао у другој соби, а ја и кћерка пошле смо ка излазу. Али, нисмо могли даље: тројица муслиманских војника већ су ушли у кућу. Кад су дошли до нас две, кћерку су ми отели из руку, а мене су гурнули у страну. Довели су мајку и нас две одгурали у другу просторију. Син ми је остао у другој соби на улазу у кућу, подвукао се испод кревета и тамо, на срећу, нису ни улазили… Мајка је врискала и довикивала: ’Радо, чувај децу’. Али, ја више нисам могла ништа…“, присећа се данас Рада.
Кроз тежак, потмули плач, загледана у 28 .децембар 1992. у свом дому и тројицу муслиманских војника који јој отимају кћерку из наручја.
“Двојица су били изразито црне пути, мислим да су били муџахедини, са белим тракама преко чела, а трећи је био беле пути. Сви у униформама, с пушкама… Моја кћерка била је у црвеној тренерци, ја сам је обукла. Кад су је ухватили и одводили од мене, она је вриштала, плакала. Кад су пошли да је скидају, вриштала је и плакала, дозивала ме ’мама, мама’, али нисам јој могла помоћи, они су ме држали… Тај први кад је силовао моју Мирјану, још је била свесна и дозивала ме, али после јој више нисам чула глас. Нити је плакала, нити ме дозивала… Ништа. Само је беспомоћно лежала на поду… Кад су то урадили, пуцали су у њу, па на мене…“, завршава Рада своје сведочење из пакла. Сузних очију, обореног погледа, упереног у руке које се споро спуштају у крило. Убрзо, диже главу и загледана у даљину, кажипрстом десне руке брише сузе…
Бол, трагови смираја: Истог дана када су починили злочин, муслимански војници протерани су из Доње Биоче: у контранападу, српски војници су их потиснули назад. Иза нападача остале су спаљене куће, беживотна тела деветогодишње Мирјане и старца Николе Мићића. Радина мајка Милојка затечена је тешко рањена, али је преживела. Тешко рањена Радина тетка Ленка Скочо преминула је од последица тешког рањавања. Тешко рањена у трбух и у ноге, Рада је замало избегла смрт: истог дана однели су је најпре у Дом здравља у Илијаш, где су јој пружили прву помоћ, а затим у „Жицу“ у Блажују, па у болницу на Корану, а одатле хеликоптером на ВМА у Београд. Након скоро пола године и многобројних операција, лекари су успели да „закрпе“ Радине ране и да их залече…
Бол за Мирјаном нико није могао да зацели: када се вратила родитељском дому, то више није био топли дом у коме је одрасла и провела своју младост, у који се вратила са децом двадесетак година раније. Била је то само кућа коју су јој огадили злочинци иживљавајући се над њеним деветогодишњим дететом: то место враћало ју је у зору 28. децембра 1992. Изнова преживљава ужас. Бллесак пакла…
Зато јој је, у зиму 1996. године, било лакше него другима у избегличкој колони из Илијаша, да оде из родитељске куће и заувек напусти тај дом.
“Тад сам је закључала… Долазила сам у кућу после још само једном и више не. Нисам могла, претешко ми је кад видим то место… Ту где су ми то урадили мом детету, више се никад не могу вратити да живим…“, тим речима Рада описује свој коначни опроштај од места на које више није желела да иде.
Касније, и да је хтела не би могла да иде, јер је кућа убрзо сасвим срушена. Сада је на том месту само омања хрпа камења. Рада данас ради као конобарица у једном ресторану у Хан Пијеску, а живи као подстанар у Власеници.
“Некако се мора живети“, кратко објашњава свој положај. Помоћ не добија ни од једне званичне институције у овој земљи…
А смирај? На трагове смираја њена душа данас налази на гробљу у родној Доњој Биочи, поред великог мермерног крста над хумком, уместо споменика, на којем пише само „Мирјана Драгичевић 1984-1992“. Због удаљености долази повремено, кад узмогне. Не жели да прича како су гроб и крст скрнавили неколико пута до данас „непознати починиоци“.
“Кад дођем овде на гроб, ја се мало растеретим, буде ми мало лакше у плућима, у души. Исплачем се и осетим да сам исто са њом, ко и пре. Кад дођем, ја јој причам, и тако… А опет, тешко ми је кад долазим, јер кад дођем шта видим – само овај крст… Али кад идем, опет ми је тешко, јер је опет остављам саму ту…“, тим речима Рада описује своју бол. Неизрециву.
Онда запали свећу, па чучне крај мермерног крста. Једном руком загрли камен, а на подлактицу друге руке наслони чело. И плаче, дуго и јетко…
Пре него са Мирјаниног вечног почивалишта пође, Рада остави на крсту једну кесу бомбона и једну чоколаду. На овом месту, то није само онај наш простодушни обичај. То су неке мале ствари које објашњавају једну мајчинску љубав од које су злочинци отели деветогодишње дете и пред њом га убили, љубав мајке којој злочинци нису дали да буде изречена до краја.
Неки од злочинаца из доњобиочке зоре 28. децембра 1992, давно су напустили ове просторе и отишли у неке друге земље. Можда су и тамо убијали нечију децу, а можда су и сами убијени – то више нико не жели да каже. Њихова „браћа у злочину“ која су остала у овој земљи, још по њој слободно ходају. Пред овоземаљски суд још ниједан од њих није изведен. И због тога је правда у овој земљи још увек слепа.
Одговорни за злочин у Доњој Биочи
Напад на село Доња Биоча код Илијаша, 28. децембра 1992. извели су припадници 2. батаљона 7. муслиманске бригаде, стоји у подацима које су сакупиле организације из РС које се баве документовањем ратних злочина. Реч је о јединици коју су чинили махом исламски добровољци, као и домаћи радикални исламисти. У контранападу Војске РС на припаднике 2. батаљона који су запосели Доњу Биочу, пронађена је једна видео-касета на којој се јасно види како припадници 2. батаљона пале куће и пуцају по селу, узвикујући верске поздраве „Алаху екбер“ и мноштво реченица на арапском језику. Међу њима се, међутим, примећују у домаћи муслимани, који не заостају у паљевинама за својом „браћом“. У документу о злочину у Доњој Биочи наводи се неколико имена учесника овог недела, као и имена одговорних по командној линији. Овом приликом навешћемо име једног високог официра за које се са великом сигурношћу може тврдити да је командно одговоран. Реч је о Шерифу Патковићу, команданту 7. муслиманске бригаде. Непознато је да ли је пуковник Патковић икада спровео истрагу о злочинима својих војника, или је, може бити, и сам давао наређење да у акцијама не сме бити заробљеника!? Познато је, међутим, да је пуковник Патковић у својим говорима истицао да он и његови потчињени „воде џихад“, упоређујући своју борбу „за победу ислама“ са „борбом у Чеченији и Палестини“. Ови цитати само су неке од Патковићевих синтагми изречених у говору својим војницима на другу годишњицу формирања 7. муслиманске бригаде, 17. новембра 1994, недуго пошто је предао рапорт свом „врховном команданту“ Алији Изетбеговићу…
Документарац „Мирјана“
Исповест Раде Драгичевић након 13 година ћутања, овог лета преточена је у дванаестоминутни документарни филм који носи назив по имену њене кћерке – „Мирјана“.
“Почетком 2005. године, Рада ми се јавила и рекла да хоће да ми исприча своју причу. Кад сам је чуо, плакао сам као мало дете.
Али, месецима сам је уверавао да све мора да исприча јавности и на крају је пристала“, каже за „НР“ Славко Јовичић, потпредседник Савеза логораша РС, у чијој је продукцији настао овај документарни филм.
Филм је потписало неколико познатих новинара и сниматеља из РС. Ауторски тим, поред осталих, чине новинар и сниматељ Асошијетед преса (АП) Радул Радовановић и Војислав Стјепановић, а режисер је Сњежан Лаловић, уредник редакције документарног филма РТРС-а.
Филм је први пут приказан на фестивалу у Милану у Италији 22. септембра 2005. године.
На позив организатора филмског фестивала боравио сам у четверодневној посјети фестивалу у Милану. Уједно сам био и гост на Берлусконијевој телевизији на којој сам представио филм "Мирјана" и говорио о српском страдању у грађанском рату у Босни и Херцеговини, наглашава Јовичић.
“Хиљаде људи су биле шокиране Радином исповешћу. Десет копија тог документарца током фестивала поделио сам разним удружењима из земаља западне Европе, које се баве заштитом права жена и жртава рата, као и разним продуцентима из света документарног филма“, каже Јовичић.
Нови Репортер, 9.11.2005.
ФИЛМ МИРЈАНА - Линк: Стравична судбина деветогодишње српске дјевојчице
Посмртни остаци малене Мирјане пренесени су 2013. године на Војничко гробље на Сокоцу (Мали Зејтинлук).
у мени изазива посебан осјећај.
У прошлом грађанском рату у БиХ
био сам 1.334 дана
