Звонимир „Звонко“ Богдан, рођен је 5. јануара 1942. године у Сомбору. Пјевач је поп-фолк и староградске музике. Поред тога што је познат као сјајан пјевач, он је такође и композитор, сликар, пјесник и џокеј.
У пријатељском разговору са Звонком Богданом
"Бирајте, Срби,
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Имао сам срећу. Некад давно прије рата у БиХ много тога сам успио да пронађем о Светом владики ВЕЛИМИРОВИЋУ и много тога да прочитам.
По нешто сам и научио, али нажалост - никад довољно. Тек тада сам схватио да сам о многим стварима само по нешто знао или онако површно сам знао.
Заправо, знао сам врло мало или скоро ништа. Но, на вријеме сам се опаметио и схватио све претходне комунистичке заблуде које су ми упумпавали комунистички идеолози и идиоти.
Није било разлога да се покајем због погрешног пута којим сам претходно ишао, јер тај пут нисам ни бирао. На њега ме поставио злочиначки Брозов систем који је убио више Срба него Нијемци и усташе заједно.
Било је то вријеме живота на кредит, како неки кажу благостања. И није било тешко тако живјети са испраним и препарираним мозговима.
Ни дан данас нисмо се освијестили и питање је да ли ћемо се икада опаметити.
Да ли ћемо напокон знати КО СМО и ШТА СМО и ОДАКЛЕ смо КРЕНУЛИ.
Само је неизвјесност извјесна,
јер нико предвидјети не може гдје ћемо стићи.
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Сјећања љекара Милана Јојкића
“Сарајево се обукло у најсвечаније рухо, да дочека српску војску, да дочека браћу српску из Србије…а на Жутој табији, на мјесту на коме се деценијама вила царска аустријска застава, вије се српска. Вије се као симбол слободе, поздравља весело лепршајући се у зраку, јуначку, непобједиву српску војску…Потпуковник Ранковић и ја, сваки у своме куту, наслоњени главом на руку, сједимо, ћутимо и плачемо…”
Ово су сјећања љекара Милана Јојкића сачувана у дјелу “У Сусрет српској војсци у Сарајеву 1918.”. Јојкић је био у трочланој делегацији Народног Вијећа која је била одређена за састанак са Војводом Степом у Вишеграду. На том састанку је договорен улазак српске војске у градове, како би се успоставио ред.
Први српски војник у Сарајеву
У воз који је кренуо 6. новембра 1918. у 10 часова из Вишеграда за Сарајево, укрцали су се војници 14. пука Тимочке дивизије. Командовао им је Живан Ранковић. Осим њега, у воз су се укрцали његов ађутант, капетан Петровић, са више официра, војни свештеник те 160 војника. У Сарајево су ушли у 16:30.
“Народ кога је било око 30 000, са прекинутим дисањем, очекивао је да види првог српског војника. Први је из воза искочио потпуковник Живан Ранковић. Витка и симпатична појава младог српског потпуковника учинила је необично диван утисак. Изразима одушевљења и радости није било краја”.
Ранковић је оставио утисак и на Јојкића који пише за њега да плијени појавом као да га је “Србија изабрала да осваја срца као што је освајао земље и градове. Говорио је гласом мелодичним, ласним, меким. Види му се да је узбуђен и тронут до срца. У кратком свом говору изрекао је све што осјећа српски војник кад први пут у животу ступа на братску босанску земљу.”
Улице којих више нема
Живан Ранковић и 6. новембар. Трг и улица некадашњег Сарајева те Обала Степе Степановића, чувале су успомену на овај славни датум који је некада био у срцима свих становника Сарајева, без обзира на њихову вјерску припадност.
Трг подно Бистрика, формиран почетком 20. вијека изградњом аустро-угарских војних зграда са обје његове стране(због тога на почетку назван Војни трг), добио је 10. јануара 1919. године име Ранковићев трг. Након Другог свјетског рата назван је Трг 6. априла, по неком новом ослобођењу, да би 1993. понио назив Аустријски трг који носи и данас. Они који су му дали име тиме прикривају, али не и прекривају, и 6. новембар и 6. април.
Улица Бистрик, која иде од Миљацке, поред некадашњег Ранковићевог трга,па све до врха Бистричког потока, тако се називала до 1931. када је добила име по 6. новембру, Дану ослобођења Сарајева. Изузев Другог свјетског рата, тај назив је носила све до 1993. кад је опет преименована у Улицу Бистрик.
О Степи Степановићу и његовој обали, која је понијела то име 1919, мало је један текст. Обала је носила име једног од најславнијих и најомиљенијих српских војсковођа који је за кратко вријеме службовања у Сарајеву освојио симпатије свих његових становника. Током Другог свјетског рата носила је назив по Адолфу Хитлеру, да би војвода добио своју обалу одмах по ослобођењу. Од 1993. носи назив Обала Кулина бана.
Ко нас спријечава да будемо
прави потомци наших слабних предака
Ово није текст о промијењеним сарајевским улицама. Има их и превише. И сва српска имена улица, тргова и институција су замијењена бошњачким именима. Преименована су имена улица, тргова, школа, насеља сходно политичком тренутку. Ово је текст о нама, сарајевским Србима, који су држали до успомена на неко друго Сарајево. У свим периодима, осим у данашњем. Источно Сарајево нема улицу ни 6. новембра ни Степе Степановића, ни Живана Ранковића, али ни Милана Јојкића, човјека по чијој биографији би се могао филм снимити. Бањалука има улицу у центру града по првом српском војнику који је ушао 1918. а колико вас је знало прије овог текста за Живана Ранковића?
Нажалост, не поштујемо ми нашу славну српску прошлост, а без сјећања никад нећемо бити оно што смо били.
Имамо прелијеп трг који се зове - Трг РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ. Трг је свечано отворен у октобру проше године. Једна од веза између те државе и овог града, зове се РЕПУБЛИКА СРПСКА.
Оци или Очеви или Очићи
празнује се овај празник.
деца везују своје очеве,
исто као и мајке.
су чисто породични празници
свечани ручак на којем се окупи цела породица.
доприносе јачању породице,
поштовању између деце и родитеља,
породицу јаком и здравом.
За Србе у ранијим вијековима јануар је био сијечењ,
јако хладно и сњежно, а не благо и мокро.
Назван је Богоносцем, јер је у свом срцу и на својим уснама стално носио име Бога Живога и још због тога, што по старом предању беше узет рукама нашег Господа Исуса Христоса.
То се десило тачно у оне дане, када је Господ наш учио своје ученике смерности, те за пример узе једно дете и стави га међу њих и рече им: "Ко се понизи као дијете ово, тај је највећи у Царству небескоме".
Касније, када одрасте, постаде ученик св. Јована Богослова, а затим, као епископ у Антиохији он управљаше Црквом Божјом и први уведе антифонски начин појања у Цркви, појање у две певнице (када на једној страни појање престане, на другој почиње).
Такав начин појања открио се св. Игњатију међу анђелима на небесима. Пострадао је за Господа свога, Исуса Христа, зато што не хтеде, на захтев цара Трајана, да се одрекне своје вере и принесе жртву идолима. Због тога, цар нареди да га окују и баце лавовима у арену, а они га растргоше и изједоше, тако да је остало само срце његово и пар костију.
У тим најстрашнијим мукама, све његове мисли и молитве биле су упућене Господу, да звери буду гроб његовом телу и да га нико не спречи у тој смрти.
Молитва му је била услишена.
Лавови га растргоше 103 године у римској арени.
Јављао се неколико пута из оног света, чинећи многа чудеса и помажући свакоме ко га призва у помоћ.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
СРЕЋНА ВАМ НОВА 2021. ГОДИНА
Желим вам само оно што желите
Ви најбоље знате које су ваше жеље.
Стигла је Нова 2021. година. Свако је прославио онако како је могао и како је морао. А морао је да слави онако како је могао. Сви су знали како су требали да дочекају долазак новог љета. Но, знати и моћи није исто. Сам дочек нове године зависио је од много фактора, мада не знам зашто се уопште дочекује нова година, кад она и без наше воље сама долази.
Елем, дочека и није било, није га било барем онако гламурозног као неких претходних година. Јер је опасна пандемија коронавируса цијели свијет окренула наглавачке. Цијели свијет се прошле гедине, а тако ће бити и ове, борио против опасног вируса који је оставио катастрофалне посљедице. Најгоре су и ненадокнадиве људске жртве. Заправо, коронавирус је потпуно промијенио начин живота свих људи на планети.
Неке државе су се организованије бориле против ове пошасти. Међутим, та борба није зависила од економске моћи и величине државе, већ од способности и мјера које је подузимала свака држава. Како ће се ствари одвијати у овој години остаје да се види. Трачак наде да ће пандемија бити побијеђена дају и појаве вакцина против Ковида19.
Било како било, нову годину сам дочекао. На тренутак сам занемарио борбу са својим сталним здравственим проблемима, који су посљедица четверогодишњих стравичних мучења по муслиманским коц-логорима у претходном грађанском рату у Босни и Херцеговини.
Дакле, нову годину дочекао сам уз телевизијски програм и уз интернет. На многим телевизијама били су специјални, ове године и врло скромни новогодишњи програми. И сви су били репризни, разумљиво. Управљач је био у мојим рукама и покушавао сам да изаберем нешто за себе... То што сам бирао не значи и да сам по својој вољи могао да изаберем нешто што већ раније нисам видио. О укусима се никад није расправљало.
Како рекох, ушли смо у годину за коју могу рећи да ће несумњиво обиљежити судбину српског народа. Биће ово врло тешка и туробна година у сваком погледу, а највише у борби за здравље људи. Наравно, незаобилазна је и економија без које нема живота. Уосталом, која је то претходна година била лака на овим стално турболентним балканским вјетрометинама и текстонски нестабилном безбједносном, политичком и економском простору.
Биће времена да о многим стварима опширније пишем, али приближава се наш најрадоснији празник Христово рођење - Божић.
Из Сарајева ништа ново. Из Загреба такође. На прво мјесто по најнегативнијим стварима за будућност Срба сврстава се Подгорица и цијела Црна Гора. На Косову и Метохији као и претходних година стање усијано, за опстанак и оних малобројних Срба врло тешко.
Ништа ново ни на западу. На истоку све је најновије. У сада већ прошлој години за све несреће званична, а још више она махалска сарајевска политика уткана у рад такозваних невладиних организација оптуживала је само српски народ. У 2020. години био је реактивиран никад напуштени пропагандни рат против Срба, а самим тиме, подразумијева се, све је било усмјерено против СРБИЈЕ и против РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. Да буде још већа несрећа, такве салве и изливи антисрпске хистерије долазиле су од многих Срба-ЛУДАКА из Београда, па и саме Србије.
Додуше, овдје свако има своју истину или истине. Но, оно што је непобитна чињеница је да су се Срби кроз цијелу своју историју само бранили од разно разних окупатора страних и домаћих непријатеља. Бранили су се на својим прадједовским огњиштима и бранили су своју родну груду. Истина, у разним временима Срби су доживљавали стравична страдања и велике губитке становништва. Срби су традавали али су поново из пепела и васкрсавали.
Што се тиче неких других тема и о њима се прича и причаће се, јер те приче никад и не престају.
Прича се и о народу и то увијек кад народ некоме затреба, а у овој години ће баш требати. Међутим, мало се прича шта све треба народу. Народу свега треба и то они најодговорнији знају.
Али и о томе послије наших празника... Почео је и "свети јануар".
Биће занимљиво. Овдје барем никад никоме није било досадно.
1. јануара 1915. године,
рођен је славни српски писац
Поповић је предавао компаративну књижевност и теорију књижевности на Универзитету. Био је човек широке културе и велике ерудиције, зналац класичних и модерних језика. Уживао је велики углед у нашој средини и снажно утицао на све области интелектуалног живота.
У књижевности је видео „велику библију човечанства“, а у проучавању књижевних и уметничких дела налазио је најбољи пут да се човек духовно уздигне, оплемени своја осећања, однегује свој укус. У критици се залагао за микроаналитички метод „теорија ред– по– ред„, који је образложио у истоименом чланку.
У анализи књижевног дела треба улазити у најситније појединости, ићи од реда до реда како нам ништа не би промакло. Блиставу примену те методе дао је у чланку Алегорично сатирична прича у којој је изанализирао приповетке Радоја Домановића.
Тражио је да се уметност увек проучава као уметност, књижевност као књижевност, с естетичког, не с историјског становишта. Своје књижевне погледе најпотпуније је остварио у састављању Антологије новије српске лирике (1911). И ту је настојао да примени строго естетичко мерило: песме је бирао искључиво на основу њихове уметничке вредности. При томе је показао да је човек од укуса, осетљив за уметничке лепоте који су други створили. Својим избором и начином распореда песама створио је складну уметничку целину која носи печат његове индивидуалности и која се и дан данас прештампава.
Од културних подухвата чији је иницијатор био најважнији је часопис Српски књижевни гласник (1901–1914). Био је то модеран часопис, уређиван по француским узорима. Од првог до последњег броја он се залагао за нова уметничка схватања и за нов однос према књижевности.
31. децембра 1931. године у Прокупљу је рођен
30.12.1847. године,
насликала је српског "Хомера"
Ватерполисти Црвене звезде освојили су Куп Србије пошто су у феноменалном финалу послије бољег извођења петераца побиједили Раднички из Крагујевца са 13:12 (8:8).
Петерци: Вукићевић, Басара, Суботић, Шулц и Танкосић
29. децембра 1921. године рођен је
политички и национални теоретичар, академик ...
Био је први председник СРЈ од 1992. до 1993. године.
Двојица славних српских књижевника
Његова светост патријарх ПАВЛЕ
По селима и на манастирским саборима пјевао је Србима, а пролазећи кроз градове пјевао је и на дворовима турских првака.
Двије публике тражиле су различите пјесме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце.
Његове пјесме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагнографски репертоар слијепих пјевача.
Филипа Вишњића
28. децембра 2005. године
у мени изазива посебан осјећај.
У прошлом грађанском рату у БиХ
био сам 1.334 дана
Не грусти и не печаль бровей, –
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.
данашњој Херцеговини, Република Српска.
Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи, Петар и Анастасија Јовановић. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума.
Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, где он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице – Тврдош, где је тада било седиште Требињске Епархије.
Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и трпљењу.
То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини. Када су Турци убили тадашњег митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише Светог Василија за митрополита.
Манастир Острог најзначајнији је центар
Склонивши се испред најезде Турака, он се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву. Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове смрти.
Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест. Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и завети дају се ту и дан данас.
Поштовање овог угодника Божијег у нашем народу огледа се у подизању у његову част многобројних храмова. Многа се чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва набројати…
Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и побожношћу. Велики је број оних који су били отписани од свих, а који су се поново вратили у живот, нормални и здрави.
Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље.
Манастир се налази између Даниловграда и Никшића. Према обичајима, до Горњег манастира у коме се налазе мошти Светог Василија, не ваља ићи колима, већ бос и пешке, кроз малу шуму, попут ходочасника. Овде долазе сиромашни и богати из свих крајева да нађу животу и души лека.
