Slavko Jovičić

Данас, 27. маја 2018. године - СИЛАЗАК СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ - ДУХОВИ - ПЕДЕСЕТНИЦА - ТРОЈИЦЕ!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:36
 
 
Новозаветна књига Дела апостолских, у којој је описана историја првих Хришћана и најранијег ширења Хришћанства, управо и почиње описом онога што се догодило педесет дана после Васкрсења Христовог, односно десет дана после Његовог славног Вазнесења на небо.

Дела апостолска започињу речима које је Христос рекао Својим ученицима пре Свог Вазнесења: „Не удаљујте се од Јерусалима, него чекајте обећање Оца, које чусте од Мене…“.

И, гле, после десет дана  по речима јеванђелиста Луке „бејаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум с неба као хујање силнога ветра, и напуни сав дом где они сеђаху. И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују….“ (Дјела 2, 14).

Онима који су ово видели и нису разумели, апостол Петар објашњава смисао догађаја који се збио речима пророка Јоила које сам већ навео: „Него оно што је рекао пророк Јоил: ‘И биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа Мојега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше…'“.
едесетница, тако, за Хришћане представља испуњење свега што је у Свом земаљском служењу савршио Христос.
Христос је учио о Царству Божијем и, гле, оно се открило у Педесетници!

Христос је обећао да ће Дух Божији открити људима Истину и, гле, то се догодило у Педесетници!

Свет, историја, време, живот: све је у Педесетници обасјано последњом светлошћу, све је преиспуњено крајњим смислом. Педесетницом је, у свету и историји, почео велики и славни дан Господњи!
 

Сјајна ИВАНА ШПАНОВИЋ побиједила на митингу у Атини!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:33
 
26.5.2018.

Најбоља српска атлетичарка, свјетска и европска шампионка Ивана Шпановић наступила је на митингу у Атини и на најљепши начин отворила ову љетњу сезону. 

Ивана је тријумфовала са резултатом 6,92 метара и ово је било прво појављивање Шпановићеве на залетишту од освајања свјетске титуле зимус у Бирмингему, и данас је као што је завршила зимску сезону ушла у наставак златне 2018. године. 

Ивана је фантастичан резултат постигла и у посљедњом покушају када је уз максимално дозвољен вјетар 2,0 м/с скочила 6,92 метара. 
Ово је и њен најбољи старт сезоне у каријери.

Она је у Атини скочила и 6.98 метара, али уз недозвољени вјетар од 2.5 метара у секунди, па резултат није регистрован.

************************
Слика коју је Ивана поставила 

на свом Инстаграм профилу,

изазвала је прави хаос на интернету.






 


На данашњи дан, 26. маја 1992. године ... Године пролазе, дани се не заборављају ... Зло се памти ...

— Autor sjovicicslavuj @ 12:29
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


На данашњи дан. 26. маја 1992. године ...

Као појашњење зашто ми је битан 26. мај 1992. године
говори посебно сјећање на тај црни дан у мом животу ...

Кад се након 26. година присјетим тог 26. маја 1992. године, као да сам поново почео да живим. Отме ми се само по неки уздах и доста суза. У мојим годинама није лако бити имун и свакодневно се присјећати на вријеме које је протекло у претходним годинама.

26. мај 1992. године памтим и памтићу све док будем жив, као најнесрећнији дан у мом животу, поготово што се од тада годинама борим са тешким физичким здравственим проблемима који су посљедица стравичних мучења по муслиманским ратним казаматима и логорима смрти. Само уз јаку вољу и уз божију помоћ успијевам да продужим живот.

На данашњи дан прије 26. година, тог несрећног 26. маја 1992. године, одведен сам из своје куће у злогласни концентрациони логор смрти “Силос”. То је најцрњи дан у мом животу.

О тортурама и разним методама мучења које до тада свијет и цивилизација нису знали, овом приликом нећу да пишем. Прво, мало кога данас то интересује, а друго – не желим да ме било ко сажаљева. Знам да нико сем мене никада не би могао да разумије патњу и све страхоте кроз које сам прошао... Била су то свакодневна злостављања и премлаћивања до смрти. Па ко преживи ...

Муслимански концентрациони логор смрти “Силос” је био лабораторија за испитивање људске издржљивости. Људи су били посматрани као животиње и кориштени су само да раде најтеже послове за потребе муслиманске војске на првим борбеним линијама и у живим штитовима. У том паклу нико вас није гледао као човјека, већ као најобичнију животињу и само као статистички број без људских карактеристика и особина. 

У “Силосу” су били затворени мушкарци од 14 до 90 година и 11 жена, од којих чак и једна у шестом мјесецу трудноће. Осим 11 војника који су били мобилисани у резервни састав тадашње регуларне ЈНА и који су заробљени у војном складишту у Жуновници, општина Хаџићи, сви остали логораши су били цивилна лица и од породичних кућа доведени су у логор. 

Кроз логор “Силос”, према мојим сазнањима и евиденцији прошло је више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

Свега се сјећам као да је било јуче. Јер, зло се најдуже памти, заправо никад се не може ни заборавити. 
Аутор емисије Татјана Војтеховски

                                                                           LINK - Emisija 1334 dana - "Život priča" ...


У почетку, у току прва 63 дана у логору од 77 килограма колику сам имао тежину изгубио сам 43 килограма, тако да сам 8. августа те '92 године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита, јер је “Силос” био предратни објекат робних резерви ондашње Босне и Херцеговине, па и складиште резерви жита.

Од тог кобног 26. маја у муслиманским казаматима /”Силос”, “Крупа” и “Храсница”/ провео сам 1334 дана или 44 мјесеца, а рат у БиХ је трајао 42 (!) мјесеца.

Затворен сам 26. маја 1992. године, а на слободу сам изашао на православни празник Богојављење 19. јануара 1996. године.

Концентрациони логор "Силос" је затворен на велики Православни празник - Светог Саву 27. јануара 1996. године и једини је логор у БиХ који је распуштен чак и након рока који је назначен у Дејтонском споразуму. Тај рок  је за све зараћене стране био обавезујући. Заправо у року од два мјесеца након потписивања Дејтонског споразума сви логори у БиХ су морали бити распуштени, али то се није десило, јер муслиманска страна се није држала Дејтонског споразума. 

Коинциденција да или не, али у њој је најмање симболике. На исти дан, 27. јануара у Другом свјетском рату распуштен је злогласни фашистички концентрациони логор смрти "Аушвиц"!
И од тада, па до данашњих дана траје моја стална борба са физичким проблемима који су остали као посљедица тешког времена мучења и злостављања по муслиманским логорима смрти. 

Такође, цијело то вријеме траје и моја борба за истином о страдању српског народа на просторима Босне и Херцеговине. Нажалост, мало помоћи је било од оних који су били најпозванији и којима је била дужност да се залажу за истину и о страдању сопственог народа, а то су, прије свих - све досадашње власти у Републици Српској.

И коначно - ИСТИНА је само једна и она је недјељива и на истину нико нема ексклузивно право!
 

На данашњи дан, 25. маја 1882. године рођен је славни српски пуковник Драгутин П. Гавриловић

— Autor sjovicicslavuj @ 09:35
 
 
НАПОМЕНА:

 
ИСТОРИЈО, СВА ИЗГОРЈЕЛА 
 
- ЈЕР НАС НИКАД НИЧЕМУ, 
 
А ПОГОТОВО ПАМЕТИ 
 
- НИСИ НАУЧИЛА! 

/Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ/

---------------------------
ИЗ СЛАВНЕ, АЛИ ИСТОВРЕМЕНО 
И ТРАГИЧНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ, 
ОДНОСНО ТРАГИЧНИХ ЉУДСКИХ СУДБИНА!


Славни командант одбране Београда

Драгутин П. Гавриловић
 
рођен је 25. маја 1882. у Чачку.
 

У Први светски рат Гаврииловић је ступио као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. кад је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда

Храброст српских војника у Великом рату (Први Светски рат), битке које су водили и у којима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали бројнијег и боље опремљенијег непријатеља и данас се изучавају се у војним школама и академијама свуда у свету.

А као пример највећег јунаштва и најтрагичније војне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног мајора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда:

– Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!
Овај говор забележио је водник 10. кадровског пука Ђорђе Рош, када је, како је такође записао “загрмео Гавриловићев глас пун заноса”.
------------------------------------------
Драгутин П. Гавриловић рођен је 25. маја 1882. у Чачку. По завршеном шестом разреду гимназије примљен је у Нижу школу Војне академије.

Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети.

Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.

У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.

У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.

Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора.

Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима ИИИ реда.

Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.

Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима В реда.

Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима ИВ реда и француским Ратним крстом.

Одликован је Карађорђевом звездом, орденима Светог Саве, Белог орла, Југословенске круне,Француским ратним крстом, Легијом части, медаљом Милоша Обилића, Споменицом на рат 1914. и са још 12. одличја.

Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.

Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука.

Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“.

И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин!

Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.

Други светски рат је провео у немачком заробљеништву. По изласку из логора вратио се у Београд.

Жељан да се прошета београдским улицама, обукао је једино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама).

На улици су га уочили увек будни, ревносни скојевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли.

Фото: Wикипедиа/публиц домаинФото: Wикипедиа/публиц домаин
Гавриловић је некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава. Док је лежао у кући на одру, упала је група младих активиста и исекла лампасе да од њих реже петокраке. Врли скојевци су се постарали да Гавриловић оде у вечну кућу у истом оделу у којем се родио – наг!

Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду.

Оно што су за Грке Термопили, за Београђане би требало да буде угао улица Цара Уроша и Мике Аласа. Међутим, Драгутину Гавриловићу и херојским браниоцима Београда, 2011. године, неки нови нараштаји дрзнули су се да украду и спомен плочу са зида на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа, где је Гавриловић одржао свој легендарни говор.

Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским херојима. 
 

Злочинац Јосип Броз - Контраверзе, лажи и истине о злочинцу који је обиљежио трагичну епоху страдања српског народа ... Зашто смо неколико деценија на данашњи дан славили једну од највећих превара двадесетог вијека ...

— Autor sjovicicslavuj @ 08:53

 
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


ЗЛОЧИНАЦ ЈОСИП БРОЗ



ЗАШТО НИКАД НИЈЕ НИ ПОКУШАО
ДА ОСЛОБОДИ УСТАШКО-ФАШИСТИЧКИ 
ЛОГОР СМРТИ.
 
Зашто након рата 
НИКАД НИЈЕ ОТИШАО 
ДА ПОСЈЕТИ ЈАСЕНОВАЦ?

- Зашто на гробу нема петокраке?

- Зашто никад није био на гробљу у Кумровцу 
гдје су му сахрањени наводни родитељи?


               Али зато није било свјетске вукојебинеу којој није био злочинац Јосип Броз.

У једном ранијем тексту /поново сам га објавио
у наставку/ поставио сам само нека питања.
Ако ме било ко демантује и ако ми одговори,
ево спреман сам не само да се извиним било коме,
већ и њему мртвом


За разумне све је јасно.
За неразумне увијек ће постојати само један закључак - тада смо лијепо живјели.

ТАЧНО!

Али како и на чији рачун смо тако живјели и траје ли свијет само за нашег "вакта".

Шта је са будућношћу СРБА, СРБИЈЕ, РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ и СРПСКОГ НАРОДА У ЦЈЕЛИНИ. Уосталом, шта је са будућности оних народа /мало је таквих осим Срба/ којима је злочинац Јосип Броз нанио највеће зло.

О каквој хипокризији, наивности, и слуђивању народа се радило најбоље показује сљедећа флоскула и фраза - "ЗБРАТИМЉЕНИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ НАРОДИ", сазнаћемо много касније у касапници на просторима бивше заједничке државе.

А, управо то такозвано братство и јединство нас је завило у црно и довело до највећег европског крвопролића на крају двадесетог вијека.

Данас злочинца Броза оплакују само они који су важни сами себи и они који су тада добро живјели и који никада нису осјетили ниједну животну патњу. У то вријеме и ја сам много боље живио него данас. Пита ли се ико шта ће у будућности бити са дјецом и унучади нашег народа.

Највише захваљујући Србима Броз и клика српских подрепаша која је Броза држала на власти стврорили су неодрживу државу и кад се народ олслободио Брозове чизме, е онда је почело стравично крвопролиће.

Ко је раскомадао некадашњу Југославију и ко је кад год је могао најдубље забијао нож Србима. Србија и српски народ ће и у будућности крварити због своје наивниости и вјеровања у такозвано братство и јединство. Кад Срби схвате да љубави у свијету нема, већ да се цијели свијет и цивилизација одржавају само на ИНТЕРЕСУ, е тада ће и Србима бити лакше да опстану на овој свјетској вјетрометини и у балканској вукојебини.

Дошла су таква времена у којима ни рођени брат са братом не може. Са сусједима треба живјети у миру, јер је мир најважнији. Свима је познато да је Србија деценијама на својој грбачи носила друге народе и републике да би јој управо ти народи и те републике сломиле кичму.

О непреболној српској рани Косову и Метохији овом приликом нећу ништа да кажем.

О Србима који су некад вијековима живјели у Хрватској, такође овај пут нећу ништа.

Ово је само дјелић српских заблуда и ако ме било ко разувјери да нисам управу - јавно ћу се свима извинити. 
Но, сви они који оплакују злочинца Броза и не знају ко је био Броз.

Из архива много тога је уништено, а злочинац Броз се још за живота и сам побринуо да своје злочиначке доказе уништи.

Неки који и данас 38. година након смрти злочинца Броза пате и јадикују требали су од злочинца Броза барем да "науче" тадашњи заједнички Српско-хрватски језик, који он никад није савладао.

"Мајку ти Божју" /узречица злочинца Јосипа Броза/
Међутим, нема краја приче о злочинцу Јосипу Брозу.

------------------------------------------
Наставак никад довршене приче ...

 ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Нема свјетске вукојебине у којој Јосип Броз није био, али му никад ни на ум није пало да оде у највећи град мртвих Срба, Срба, у усташки конц-логор Јасеновац

 ЗАШТО НИКАД НИЈЕ ОТИШАО У ЈАСЕНОВАЦ

Некад смо славили највећу превару Јосипа Броза.
Славили смо његов рођендан, мада се он уопштеи није родио на данашњи дан и није уопште био припадник ниједног народа у Првој, Другој и Трећој Југославији.

Злочинац Броз је био Аустријанац и каплар у аустро-угарској војсци, који је ратовао против Срба у Првом свјетском рату.

Стицајем разних околности успио је да украде идентет правог кумровчанина Јосипа Броза који је погинуо у Мађарској.
/На слици Јосип Броз као војник окупаторске  
Аустро-угарске војске у рату против Србије/

Али, то је ништа у односу како нас је у многим другим стварима превеслао и слудио. Петокраком је највише слудио Србе.


Питање:
- Зашто на свом гробу нема петокраке.
ЗАШТО?


Питање:
- Зашто је у Другом свјетском рату, мјесец дана раније послао око 20. хиљада српске младости да изгину на Сремском фронту, а знао је да браћа Руси и силна армија стиже у помоћ браћи Србима.


Питање:
- Зашто је дозволио да остану покрајине само у Србији, а Уставом из 1974. који је направио Едвард Кардељ, Шиптарима је оставио покрајину и тако је још тада- створио шиптарску државу на српском Косову и Метохији.


Питање:
- Зашто у Хрватској није дозволио барем да покрајина буде Лика, Кордун, Банија и велики дио Далмације. Знао је злочинац Броз да је тада на том подручју у огромном броју живјело већинско српско становништво.


Питање:
- Зашто никада није дозволио да се одбетонирају јаме са српским жртвама и да те невино убијене Србе барем неко достојанствено сахрани.


Питање:
- Зашто је Њемачкој, односно Вили Бранту, канцелару Њемачке опрстио тадашњи енормни новчани износ ратне одштете.
А касније нас до гуше задуживао највише управо код Нијемаца, који су претходно највише опљачкали Србију.


Остало је неразјашњено питање и остао је предмет спора опљачкане златне и девизне резерве и умјетничке и друге вриједности грађана, као и непроцјењива имовина  Српске православне цркве.


СФРЈ и злочинац Јосип Броз, као и Југославија послије њега, и касније државе, Србија и Црна Гора, и сада Србија, избјегавале су питање ратне одштете и потписивања међудржавног уговора о наплати ратне одштете с Немачком.


Питање:
- Зашто је, истина са српским подрепашима, којима се окружио и тако чувао власт,  такође, злочинцима - измислио Голи оток и то углавном за Србе.


Милион би се могло поставити питања злочинцу Јосипу Брозу, али каква корист кад се одговори тек сад, у овом времену знају, а њега нема, осим само још у главама оних који су били и остали слуђени злочинцем Јосипом Брозом, а да при том и не знају ко је заправо био он.


Питање:

Зашто никад није отишао да посјети гробове, наводних биолошких родитеља који почивају у Кумровцу.


И сасвим на крају. Зар се нико од Срба не запита зашто се Хрвати и званична Хрватска не боре да се посмртни остаци Јосипа Броза из Београда измјесте у Загреб или негдје у Хрватску. 

Наравно да то не желе, јер и данас има оних Хрвата који и у Хрватској знају истину и знају да Јосип Броз није био син хрватског "тисућљетног" народа и постојања.

Хрвати су с разлогом од Србије тражили и добили некаве књижурине и умјетничке слике из прошлог рата, али ни на ум им не пада да траже измјештање гробнице Јосипа Броза.

А што би га и тражили кад знају да није њихов.

Мудри "Латини" знају /треба им честитати/, да иако је мртав злочинац Јосип Броз и данас, највише штете наноси Србији, па ко веле - "Нека Броза и даље у Беогрдау".

По интересе хрватске државе Броз је најкориснији у Београду, јер ће и мртав и даље распамећивати слуђене и подијељене Србе.

Одговори на питања су дати у питањима ...


Покрећем иницијативу - Приједлог Влади Републике Српске да се 24. мај прогласи Републичким празником и да се и званично ода почаст солунским просвјетитељима Ћирилу и Методију!

— Autor sjovicicslavuj @ 19:13
 
Још 12. јануара ове године упутио сам 
сљедећу Иницијативу 
Влади Републике Српске.



Упућујем Приједлог Влади Републике Српске да 24. мај прогласи Републичким празником и да се тако придружи Србији и другим словенским земљама које ће на овај начин и званично одати почаст солунским просветитељима и мисионарима Светим Ћирилу и Методију.

Наиме, СРБИЈА ће ове године први пут Дан Ћирила и Методија прославити као државни празник. Србије ће се тако придружити кругу словенских земаља које на овај начин и званично одају почаст солунским просветитељима и мисионарима.

Иницијатива да се 24. мај прогласи државним празником посвећеном хришћанским светитељима потекла је од Министарства културе, а приједлог је у Немањину 11 званично послало Министарство за рад и запошљавање, које је овлашћено за ову врсту предлога.

У Министарству културе Србије наводе да новоустановљени празник не значи и нови нерадни дан. 

То би у истом облику важило и за Институције Републике Српске.

– Није идеја да то буде нерадни дан и се тако праве додатни трошкови, већ да се тог дана на републичком нивоу дужна пажња поклони значају који Свети Ћирило и Методије имају за све словенске народе, па и за Србе.
 Србија, а поготово РЕПУБЛИКА СРПСКА је дуго била једина словенска земља која није имала државни празник посвећен овим просветитељима, и овом иницијативом то се исправља.
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

 

Српска православна црква и вјерници 24. маја прослављају Свету браћу Ћирила и Методија, који су ширили хришћанску вјеру и писменост међу Словенима!

— Autor sjovicicslavuj @ 19:10
 
Ова два брата рођена су у Солуну, у кући знаменитих и богатих родитеља. Старији брат Методије провео је као официр десет година међу Словенима /македонским/ и тако научио словенски језик.

По повратку у Грчку замонашио се, а мало послије тога придружио му се и млађи брат Ћирило /Константин/.

Када је хазарски цар Каган тражио од цара Михаила проповједнике хришћанства, цар му је послао браћу Ћирила и Методија.
 
Они су убиједили прво Кагана, а затим и много народа превели у хришћанство.
По повратку у Цариград саставили су словенску азбуку од 38 слова и почели да преводе црквене књиге са грчког на словенски.

На позив кнеза Растислава отишли су у Моравију да шире вјеру Христову, а умножене црквене књиге подијелили су свештеницима да уче омладину.
На папин позив стигли су у Рим, гдје се Ћирило разболио и умро 14. фебруара 869. године.

Методије се потом вратио у Моравију и наставио са ширењем вјере међу Словенима све до упокојења 6. априла 885. године.
Његово дјело наставили су његови ученици са светим Климентом, као епископом на челу. Прешли су Дунав и стигли на југ, у Македонију /Охрид/ и ту продужили започети посао браће Ћирила и Методија.
 

БАТА ЖИВОЈИНОВИЋ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 19:04
 
22.5. 2016. године,
 
умро је славни српски глумац 

ВЕЛИМИР БАТА ЖИВОЈИНОВИЋ



 

Војислав Илић Млађи - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 19:01
 
 
Војислав Илић Млађи

умро  је 22.5.1944. године.

У међуратном периоду био је
најчитанији српски писац, због чега је по популарности
сврставан одмах уз Јована Јовановића Змаја.


Стихове на маузолеју на Зејтинлику, 
посвећене “солунцма”, 
написао Војислав Илић Млађи

Његови стихови налазе се на неколико мјеста,
на улазима у маузолеј, капелу и крипту.
Уз “Плаву гробницу” Милутина Бојића,
најчувенији стихови посвећени “солунцима”,
управо су стихови Војислава Илића Млађег 
уклесани на ударном мјесту, на улазу у маузолеј:

****************

Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!

Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!

Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису…
 

ЗЛОТВОРИ - УБИЛИ СТЕ 12 БЕБА, УБИЛИ СТЕ 12 ДУША КОЈЕ ЋЕ ВАС ВЈЕЧНО ПРОГАЊАТИ У ВАШЕМ САМРТНОМ РОПЦУ И ПАКЛУ СТРАДАЊА!

— Autor sjovicicslavuj @ 18:58

 
СПОМЕНИК У БАЊА ЛУЦИ

ВЕЛИКА СРАМОТА 
НА САВЈЕСТИ ЧОВЈЕЧАНСТВА 
И НА САВЈЕСТИ МОЋНИКА 
КОЈИ НИСУ ДОЗВОЛИЛИ ДА СЕ ТЕК 
РОЂЕНИ ЖИВОТИ НАСТАВЕ!
------------------------------

ЗЛОЧИНЦИ


ВИ КОЈИ СТЕ УБИЛИ ТЕК РОЂЕНУ ДЈЕЦУ -

 ТО ВАМ НИКАДА НЕ МОЖЕМО ОПРОСТИТИ!
-------------------------------------

Данас се обиљежава 25 година од страдања 12 бањалучких беба, које су умрле од посљедица недостатка кисеоника чији је транспорт, због неразумијевања свјетских злочинаца и моћника, онемогућен на простор Бањалуке.

У болници у Бањалуци, 22. маја. 1992. године, умрла је прва беба због несташице кисеоника, за вријеме оружаних сукоба за коридор код Брчког током грађанског рата у БиХ.

САД и друге западне земље тада нису дозволиле допремање хуманитарне помоћи ваздушним путем западном дијелу Републике Српске.

На одјељењу за интензивну његу бањалучког породилишта од 22. маја до 19. јуна 1992. године умрло је 12-оро новорођенчади због недостатка кисеоника који није могао да буде допремљен из Београда.

+++++++++++++++++
РЕПУБЛКА СРПСКА и српски народ ће носити бол за 12 беба и он никада неће престати, као ни за страдалим у рату. Та бол је најјача код родитеља, браће и сестара, али сви морамо да будемо одговорнији и да на бољи начин прикажемо и докажемо све оно што нам се трагично дешавало у рату.

У Бањалуци је данас обиљежено 26 година од насилне смрти 12 беба у бањалучком Клиничком центру због недостатка кисеоника.

Као датум oбиљежавања овог догађаја узима се 22. мај, јер је на тај дан 1992. године, због недостака кисеоника умрла прва од 12 беба, а остале су преминуле до 19. јуна 1992. године.
 


То је та СРБИЈА ... Куглаши Србије трећи пут шампиони свијета!

— Autor sjovicicslavuj @ 19:34
 
СРБИЈА се дичи још једним свјетским златом. Куглашка репрезентација је на Шампионату планете у Шпајхерздорфу, у финалу савладала домаћина, Њемачку, са 3.902:3.848, у чуњевима и 6:2 у играчким поенима, и освојила трећу шампионску титулу (2009, 2011. и 2015), уз коју сијају и три бронзе (2000, 2004. и 2013).

Нијемцима нису могли да помогну ни 2.500 грлатих и пивом "мотивисаних" домаћих навијача, који су бубњевима дизали атмосферу до усијања. 

Заварко, Ерњеши, Симијоновић, Ковачић ... и остали српски репрезентативци су играли сјајно и на крају заслужено стали на пиједестал резервисан само за истинске шампионе.


ФИНАЛЕ

ЊЕМАЧКА - СРБИЈА (2:6). Резултати играча: Вебер -Ерњеши 0:1, Шонделмајер - Чонгор Барањ 1:0, Зајц -Милош Симијоновић 0:1, Хел - Игор Ковачић 0:1, Шнајдер - Горан Остојић 1:0, од 116. хица замена Даниел Тепша , Хофман - Вилмош Заварко 0:1.


Микс тандем Србије 
Хермина Лукач и Бојан Кличарић 
на „златне кугле“ је дошао до злата на 
јуниорском Првенству свијета! 
У свим мечевима су доигравали и 
– излазили као побједници!
У изузетно узбудљивом финалу микс пар из Црвене звезде побиједили су словеначки микс Ања Форштнарич – Тими Јуранчич.

Финале је било за – инфаркт. У сетовима је било 1:1 (први добили Словенци - три „деветке“ у „чишћењу“, други српски микс и одлучивале су по двије додатне кугле 8и наши су били бољи

 
 

БРАВО СРБИЈО ... БРАВО САИДА ... Саиди Буквић злато на Свјетском купу у Будимпешти!

— Autor sjovicicslavuj @ 16:05
 
Саида Буквић 
је двострука првакиња свијета 
и шампионка Европе у лоу-кику!

Репрезентативка Србије у кик-боксу, чланица Спортског удружења борилачких спортова Нови Пазар Саида Буквић освојила је златну медаљу у лоу-кику на Свјетском купу у Будимпешти.
Она је у финалној борби у категорији до 52 килограма савладала Вилму Раилио из Финске одлуком судија 3:0.

 

БРАВО СРБИЈО ... БРАВО АЈЛА ... Ајла Лукач освојила златну медаљу на Свјетском купу у Будимпешти!

— Autor sjovicicslavuj @ 16:02

Репрезентативка Србије у кик-боксу 
Ајла Лукач освојила је златну медаљу на Свјетском купу у Будимпешти.

23-годишња такмичарка Клуба борилачких спортова Нови Пазар побиједила је у финалу лоу-кика до 56 килограма Ренату Ракочи из Мађарске са 3:0.


21. маја је: Свети апостол и Јеванђелист Јован Богослов

— Autor sjovicicslavuj @ 16:00
 
ДАНАС, 21. маја је: Свети апостол и еванђелист Јован Богослов (грчки облик јеврејског имена: Јахве је милостив) 

Био је један од првих ученика Исуса Христа, са братом Јаковом. Назива се и Свети Јован Богослов. 
Јован је био и (према Писму) син Заведејев и рибар на Галилејском језеру. Јован и Јаков су названи синовима грома, према надимку који им је дао Исус Христос када их је позвао за своје ученике, апостоле.

Према предању, умро је у Ефесу, у дубокој старости. Исус Христос је Јована посебно волео, зато што је био живахан, брз, вредан, изузетно одан и марљив ученик. Због ових особина дао му је име Воанергес, што значи: син громова.

Од свих својих ученика, Исус Христос је издвајао Јакова, Петра и Јована. Они су били са њим кад је васкрсао Јаирову кћерку. На гори Тавор, када су видели његово Преображење, и само њих је повео са собом у Гетсимански врт, ноћ уочи страдања.
Према предању, у градићу Витсаиди, на обали Галилејско језеро Галилејског језера, живела је породица Јована Богослова. Отац му се звао Заведеј, а мајка Саломија, била је кћерка Јосифа, хранитеља и старатеља Пресвете Богородице. Јован је био ученик светог Јована Крститеља.
 
Колико је Исус Христос волео Јована говори и то да је на Тајној вечери Јован седео поред њега, и да је једино њему Христос открио Јудино издајство. Кад су Христа ухватили и повели на суђење, Јован није одступао од њега ни кад су се сви остали разбежали. Све време страдања Христовог, до крста и под крстом, бол са њим је делио и Јован. Немоћан да помогне, ублажи или отклони страдања, он је стајао, саучествујући и састрадавајући са учитељем и Месијом. Колика је Христова љубав и поверење, видело се кад је са крста, у последњим тренуцима земног живота, поверио Јовану да се стара о његовој мајци, Пресветој Богородици.

После Христовог Вазнесења на небо и све док је Богородица била жива, Јован се бринуо о њој, и проповедао по Палестини. После њене смрти проповедао је у Ефесу и Риму. Римски цар Доментијан га је затворио и мучио, али кад је и после испијања најјачег отрова Јован остао жив, цар се уплашио и није смео да га погуби мачем, него га је послао у прогонство, на острво Патмос. На том острву, Христос се у пуној сили и слави јавио Јовану и прорекао што ће се збивати са Црквом до последњих времена, односно његовог другог доласка. Јован је то описао у књизи названој Апокалипса или Откривење.

Када је Доментијан убијен и на престао дошао цар Нерва, који био блажи према хришћанима Јован се из прогонства вратио у Ефес, где су га малоазијски архијереји молили да им запише Христово учење, бојећи се да нешто може да се заборави или погрешно пренесе, зато што је Јован до тада само проповедао.

Кад је остарио и више није могао да иде у цркву, ученици су га носили, а он је, уместо проповеди, говорио: "Децо моја, волите један другог". Један од ученика га је питао зашто само те речи изговара. Стари апостол је одговорио: "Зато што је то највећа заповест Господња, и доста је ако само њу испунимо како ваља."

Када, је Јовану било више од сто година он узе седам својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. Свети Јован Богослов се упокојио 21. маја. Сваке године на тај дан, из његовог гроба се издиже мирисни и лековити беличасти прах.

Српска православна црква прославља Светог Јована Богослова 26. октобра. Сваког 21. маја, на дан смрти Св. Јована Боглослова спомиње се чудо пројављено од његова гроба.

Апостол Јован је написао Свето Еванђеље, три Саборне Посланице и Откривење.

Спомен овог великог апостола и еванђелисте празнује се 26. октобра. Но 21. маја спомиње се чудо пројављено од гроба његова. Када, наиме, Јовану беше више од 100 година он узе 7 својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб, и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. А 8. маја сваке године дизаше се нека прашина од гроба његова, од које се исцељиваху болесници од разних болести.
 

Друштвене мреже ... Много тога не знам, а волио бих да знам ... Пиши до изнемоглости, али шта вриједи кад нема ко да чита!

— Autor sjovicicslavuj @ 16:42
 
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Свакодневица у стварности ...

Недјељни осврт  ...


Нико ни приближно не може казати колико је на друштвеним мрежама објављено изрека, мисли, цитата или неких порука које су касније "реемитоване", понављане, преписиване, дописиване, преправљане, позајмљиване, злоупотребљаване, итд. 

Мноштво је примјера о покраденом интелектуалном и ауторском туђем власништву које појединци неоправдано себи присвајају. О томе не вриједи ни говорити. Интернет трпи све, уосталом као и човјек.

Доста велики број постављених објава на свим друштвеним мрежама заснован је без било каквих чињеница и доказа.  Јер чињенице би елиминисале сваку другу субјективност, интриге, лажи и сплеткарења која су доминатна на друштвеним мрежама. 

Сви, па нисам ни ја изузетак - на друштвеним мрежама постављамо разне објаве и пишемо поруке, циљано настојећи да мијењамо туђу свијест. При том свјесно избјегавамо да  сами код себе и у себи било шта промијенимо. Многим објавама  некоме другом желимо да дајемо савјете како и шта би требао да ради и како и на који начин би требао да живи. Али себе штедимо. Свако од нас је "безгрешан".

Бављење туђим животима постала је уносна и профитабилна дисциплина. Хљеба и игара никад није доста. Све се, пак, своди на опште преживљавање до судњега дана. Па нека игре почну. А за хљеб као и до сада свако ће се сналазити онако како зна и умије. 

Скоро занемарљив број је оних који ће признати да никада нису прихватали "савјете" упућене путем разно разних порука и објава. То се поготово односи на божанске законе и свјетоназоре религијских и вјерских завјета који су од њиховог настајања па све до данашњих дана остали исти. Дакле остали су непромјењиви. 
У међувремену, човјечанство је еволуирало и напредовало као што је, такође, у многим областима и назадовало. Цивилизација је данас спутана разним пошастима које уништавају и само људско биће без којег нема разумног свијета. Безброј је и добрих, али и лоших цикличних кругова који нам трасирају или диктирају начин живота. И тако то траје генерацијама и трајаће ...
 
 

Српски кајакаши Небојша Грујић и Марко Новаковић освојили су сребрну медаљу на Свјетском купу у Сегедину у дисциплини К2 на 200 метара

— Autor sjovicicslavuj @ 23:30
 
Српски кајакаши Небојша Грујић и Марко Новаковић освојили су сребрну медаљу на Свјетском купу у Сегедину у дисциплини К2 на 200 метара.
Српски двојац остварио је вријеме 31,752 и пласирао се одмах иза посаде Шпаније (31,429), а испред Пољака (32,268).
 
Ово је друга медаља за Србију ју Сегедину након што су јуче Марко Томићевић и Миленко Зорић освојили злато у дисциплини К2 на 1.000 метара.
 

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА ... CRVENA ZVEZDA ... ПРОСЛАВИЛА ВЕЋ ДАВНО УБЈЕДЉИВО ОСВОЈЕНУ 28. ТИТУЛУ ПРВАКА СРБИЈЕ У ФУДБАЛУ!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:51
 
ТИТУЛА СЕ СЛАВИ
 
 
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА
 


 





 

МИЛУТИН БОЈИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:45
 
За сјећање и памћење ...

Мало година живота (само 25.) 
стало је у богату српску историју.

На данашњи дан, 19. маја рођен је 
славни српски родољуб 


МИЛУТИН БОЈИЋ



Милутин Бојић: 

ПЛАВА ГРОБНИЦА


Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, 
Газите тихим ходом! 
Опело гордо држим у доба језе ноћне 
Над овом светом водом. 

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата 
И на мртве алге тресетница пада, 
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, 
Прометеји наде, апостоли јада. 

Зар не осећате како море мили, 
Да не руши вечни покој палих чета? 
Из дубоког јаза мирни дремеж чили, 
А уморним летом зрак месеца шета. 

То је храм тајанства и гробница тужна 
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, 
Тиха као поноћ врх острвља јужна, 
Мрачна као савест хладна и очајна. 

Зар не осећате из модрих дубина 
Да побожност расте врх вода просута 
И ваздухом игра чудна пантомина? 
То велика душа покојникā лута. 

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје 
Зави'те црним трубе. 
Стражари у свечаном опело нек отпоје 
Ту, где се вали љубе! 

Јер проћи ће многа столећа, кô пена 
Што пролази морем и умре без знака, 
И доћи ће нова и велика смена, 
Да дом сјаја ствара на гомили рака. 

Али ово гробље, где је погребена 
Огромна и страшна тајна епопеје, 
Колевка ће бити бајке за времена, 
Где ће дух да тражи своје корифеје. 

Сахрањени ту су некадашњи венци 
И пролазна радост целог једног рода, 
Зато гроб тај лежи у таласа сенци 
Измеђ' недра земље и небеског свода. 

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, 
Веслање умре хујно, 
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну 
Побожно и нечујно. 

Јер хоћу да влада бескрајна тишина 
И да мртви чују хук борбене лаве, 
Како врућим кључем крв пенуша њина 
У деци што кликћу под окриљем славе. 

Јер тамо, далеко, поприште се зари 
Овом истом крвљу што овде почива: 
Овде изнад оца покој господари, 
Тамо изнад сина повесница бива. 

Зато хоћу мира, да опело служим 
Без речи, без суза и уздаха меких, 
Да мирис тамјана и дах праха здружим 
уз тутњаву муклу добоша далеких. 

Стојте, галије царске! У име свесне поште 
Клизите тихим ходом! 
Опело држим, какво не виде небо јоште 
Над овом светом водом!



 

БРАВО СРБИЈО ... Српски кајакаши Марко Томићевић и Миленко Зорић освојили су златну медаљу у двосједу на 1.000 метара на Свјетском купу у Сегедину!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:42
 
Томићевић и Зорић 
су кроз циљ прошли у времену 3:09,667, 
нешто мање од три секунде 
испред чамца Шпаније.
Програм такмичења у Сегедину је изашао из оквира стандардног. У једном дану двосједи на 1.000 метара веслали су квалификације, полуфинала и финале. У све три трке српски двосјед је био најбржи.
 

На данашњи дан 18 маја ... Злочин који се не заборавља ... Ко сакрива и од кога крије истину ... Ово је Босна и Херцеговина.

— Autor sjovicicslavuj @ 15:24
 
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Ко и од кога сакрива истину како су убијени 
Адмира Исмић и Бошко Бркић

А само су се вољели и хтјели су заједно да живе!

Срђан Алексић је постао синоним "јунаштва" за Бошњаке и Србе у Србији и то за оне који не знају ништа о том догађају. 

О смрти Срђана Алексића Др Мирољуб Петровић пише овако: ПРОЧИТАТИ - OВДJE

Прави се тако легенда о случају Срђана Алексића који није ни близу приповједача о јунаштву. И ко онда фабрикује такве "истине". Па управо они који  ни географски не знају гдје је Требиње, а поготово немају појма о рату у Босни и Херцеговини. 

*********
Никада нико од таквих "зналаца" неће ни поменути муслиманско злочиначко стријељање двоје младих људи који су се вољели и који су само хтјели да из муслиманског Сарајева пређу на српску страну. 
Тешка времена шутње и даље трају, још из турског времена, остала су. Шутња је злато многи кажу, мада тај појам негдје другдје и не постоји. Или "Боље свашта јест' него свашта причат". Резултат је прво шутња, онда лажи. Послије шутње о двоје младих, Бошку и Адмири убијеним на Врбања мосту у Сарајеву, искрснула је истина. А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.

Међутим, како рекох истина је једна. Припадници тзв. Армије Р БиХ прво су их пустили да пређу на српску страну, а онда су убили њу, Адмиру. Затим су причекали да јој он, Бошко, покуша помоћи. Меци злочинаца из тзв. Армије Р БиХ су му прво решетали удове, онда пуцали по њему, рањавали га док није искрварио.
Седам дана након што су убијени, Војска РС извукла је њихова тијела са моста и сахранила их у Лукавици у Републици Српској. По завршетку рата, 1996. године, на иницијативу и жељу Адмириних родитеља, њихови посмртни остаци су пребачени на гробље Лав у Сарајеву, у Федерацији БиХ и заједно су сахрањени. 
Годинама су муслимански медији ширили лаж да су двоје младих људи, различитих нација и вјера убијени од стране Војске Републике Српске. Нажалост, ништа се није промијенило ни до данас. Лажи и даље трају, иако су убице познате.

Прокламовање неодређености је дугог вијека у БиХ, али лажи нису. Прошло је више од 26. година, откако је БиХ постала каква-таква држава. Од референдума наовамо, провлаче се теорије које је OHR озаконио о држави БиХ, али не и документовао, јер нема печата. Као у оној снимци на "YouTube", кад раднички трибун чита с папира, а "обични мали човјек" се надвирује и пита: "А гдје је ту печат!?".

И ко је онда 18. маја 1993. године снајперским хицима на сарајевском Врбања мосту убио муслиманку Адмиру Исмић и Србина Бошка Бркића. 

Њих двоје су се вољели и у жижу свјетске и домаће јавности доспјели су по два основа: прозвани су сарајевским Ромеом и Јулијом због начина њихове смрти (умрли су док су лежали једно преко другог), те је њихова смрт доведена у везу са терористима из јединице "Шеве", специјалцима  Службе државне безбједности тзв. Р БиХ.
Бошко и Адмира покушали су на једном од прелаза гдје су се договарале илегалне размјене и преласци у, и из муслиманског Сарајева - Врбања мосту, прећи на српску страну, територију коју је контролисала Војска Републике Српске. Приликом покушаја преласка убијени су снајперским хицима од стране муслиманских злочинаца.

Након завршетка рата у БиХ бивши агент тајне службе АИД Един Гараплија посвједочио је да је приликом испитивања терористе и убице Неџада Херенде дошао до његовог признања да су Бошка Бркића и Адмиру Исмић убили Неџад Херенда и Драган Шошић, припадници муслиманске терористичке јединице "Шеве",  пуцајући, како је Гараплија посвједочио, са зграде "Стелекса" /Напомена аутора текста – Ради се о згради тадашње познате сарајевске студентске "кафе-дискотеке”/.

А само су се вољели и хтјели су заједно да живе!
Иако се Херенда и Шошић, поред овог, доводе у везу са још два ратна злочина, они никада нису процесуирани од стране било којег тужилашта у БиХ. Тачније, против њих никада ниједно тужилаштво у БиХ није подигло оптужницу. Херенда се теретио за три ратна злочина у којима је учествовао - убиство Бркића и Исмићеве, затим злочин у Великом парку кад је стријељано осам припадника тадашње регуларне Југословенске народне армије и атентат на породицу првог командната тзв. Армије Републике БиХ генерала Сефера Халиловића.

Терориста Херенда живи у Гронингену /Холандија/. Никада ниједна надлежна институција у БиХ није тражила његово изручење!

Такође, Шошић се доводи у везу са два ратна злочина и четири убиства, али до данас никада није ни осумњичен од стране било којег "независног" тужилаштва у БиХ, већ је, парадоксално, запоселен као шеф обезбјеђења Централне банке БиХ што довољно говори како се систем у случају Херенде и Шошића добро побринуо за своје штићенике и убице.

А о покојној Адмири и покојном Бошку 
Сарајево шути и скрива истину. 

То је Босна и Херцеговина.

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 ... 217 218 219  Sledeći»

Powered by blog.rs