Књижевник и драмски писац из Сарајева, Боривоје Јевтић, оставио нам је занимљиво свједочење о почецима позоришне умјетности у Сарајеву. Текст је објављен у Српском књижевном гласнику 1921. године и само је једно у низу од свједочанстава о улози сарајевских Срба у стварању највреднијих институција у граду на Миљацки.

(Српски књижевни гласник, уредник др Драгољуб М. Јовановић, 1921. Београд)

Ниједној грани уметности у Босни није било посвећено, у скорој прошлости, мање пажње колико позоришној. За четрдесет година свог владања Босном, Аустро-Угарска Монархија је народ у овој својој провинцији стално држала далеко од правих културних настојања, а нарочито од позоришта. Позориште се овом режиму није никако свиђало. Он је увек имао с њим рђавих искустава, још у Италији, и знао је добро да ниједна реч није тако звучна и ниједно осећање од толико непосредног утиска колико речи и осећања бачени с позоришних дасака. А аустро-маџарска окупација није, у Босни, ишла за тим да и онако према њој колебљиво осећање народа узрујава реминисценцијама, мање или више славним, из његове прошлости, него да једну вечито незадовољену масу пацификује ропством као њој идеалним леком.

Разуме се, режиму за ову сврху позориште није било употребљиво, и он је тражио другa безлобнија и за њега лично кориснија средства да народу ипак да тала. Одатле, овде, и данас толико кинематографа, кабарета, и других сличних установа, у свима окружним средиштима, нарочито у Сарајеву. Истом пред сам рат, кад је народну интелигенцију била озбиљно забринула окупаторска деморализаторна пропаганда, власт се, на енергично тражење босанског Сабора, решава да удари темељ сталном позоришту у Сарајеву и оснива научно-уметничку секцију у влади.

Рат, разуме се, прекида почетне припреме око оснивања позоришта, и можда на срећу. Јер, колико се данас види, према архивалним податцима, то позориште би било све пре но систематска национално-уметничка школа. Међутим, не може се категорички тврдити да у Босни, за четрдесет година под окупацијом, није било никаквих позоришних настојања, и ако она нису створила праве позоришне традиције. Kао већи део културних задатака, као оснивање „Просвете“ и „Напретка,“ тако је и задатак на неговању позоришне уметности био остављен приватној инициативи која је, према несумњиво тешким приликама, била знатна.

Народно позориште у Сарајеву

Још осамдесетих година прошлог столећа јавило се у Сарајеву и Мостару симпатичних љубитеља уметности, међу којима је било и одушевљених позоришних пријатеља. Они су се, чак, јављали и у мањим варошицама, оним мртвим, иначе, босанским касабама у којима, по једној старинској песми, не сија сунце. Њихов број је растао у колико је била јача позоришна пропаганда, посредно или непосредно, из Београда и Новог Сада, а доцније и из Загреба.

Постоји и данас један интересантан план за градњу сталног позоришта у Сарајеву, израђен још концем 1889. године. Сарајевски трговац Димитрије Јефтановић био је дао своје лепо и пространо земљиште на једној од најживљих сарајевских улица (данас у улици Kраља Петра) да се на њему подигне велика позоришна зграда. Цео трошак око грађења био је узео на себе. Споменути план је, по Јефтановићевој жељи, израдио један сарајевски архитект, и он би несумњиво био остварен да нагла смрт није прекинула живот овог занимљивог позоришног пријатеља.

Но највише су интереса за позориште створиле разне путујуће глумачке трупе, регрутоване већим делом између глумаца у Србији. Разуме се, њихов рад је био без једног нарочитог плана, њихов репертоар сужен на неколико популарних комада из српске историје или савременог живота, и често без икаквих уметничких осенака. Живот за насушни хлеб, „чергаштво“, уз то трајна борба са сумњичавим властима искључивали су уметност. Дешавало се и то да је добар: утисак једне трупе, с нешто претенсија, за тренутак парализовала несолидност какве летеће групице која је живела од дана до дана и која није много марила за моралну конзервативност босанске чаршије. Ипак су неке између ових трупа успеле да у маси пробуде и одрже интерес за позоришну уметност, а неке су оставиле и извесне симпатичне традиције као трупа Ћирићева, Протићева и Гинићева, у којима се покаткад јављало и снажнијих глумачких талената. Најзад, гостовања првака београдског и новосадског Позоришта нису била ретка: овамо су дозазила ГГ. Станојевић и Тодоровић, овде је, неколико месеци пред своју смрт, Димитрије Ружић последњи пут играо Максима Црнојевића.

Једно је несумњиво што су ове трупе учиниле у Босни: оне су популарисале позоришну уметност, створиле прву: позоришну публику и, уједно, трајно освежавале и снажиле националну свест. У исто време, оне су разбудиле интерес за позоришни дилетантизам и дале потицаја за остварење неколико таквих дилетанских позоришта која су, за извесне тренутке, била не само једини културни центри у босанској провинцији, него и извесна жилава национална расадишта.

Нека између тих дилетанских позоришних друштава, која су љубоморно чувала свој српски карактер, ушла су и у традицију, као позоришна секција српског певачког друштва „Гусле“ у Мостару (са сјајном историјском гардеробом која је изгорела, несрећним случајем). У овом дилетантском друштву јавили су се, као суделовачи, Г. Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, између осталих, можда у исто време кад су чинили прве књижевне покушаје. Они су, уједно, били међу првим нашим позоришним критичарима у Босни. Њихова искуства у позоришном животу огледају се донекле у њиховим драмским делима, која показују позоришне рутине и једну занимљивију умешност у компликованим стварима позоришне технике.

Најозбиљнији покушај стварања једног сталног српског позоришта пада у 1911. години, у Сарајеву. Певачко друштво „Слога“ имало је, у сопственој дворани, малу позорницу на којој се чешће приказивала публици једна дилетантска трупа, састављена од чланова „Слоге“. Слобода кретања ових људи на позорници, њихова жива љубав према позоришној вештини, уз то и већа култура свратили су на себе пажњу српских јавних радника у Сарајеву, нарочито уредника Народа, публицисте Ристе Радуловића и његовог главног сарадника, књижевника Вељка Милићевића. Дошло се на мисао да се представе више систематски организују, и да се у њих унесе неки план и распоред. Инициативом Г. Владимира Ћоровића претвори се ова дилетантска трупа, која је играла с времена на време, у сталну. Нарочит позоришни одбор, коме је стајао на челу Г.Ћоровић, организовао је представе сваких петнаест дана, и доцније, кад су оне имале и моралног и материалног успеха, и чешће. Сценографске послове позоришта водио је сликар Г. Тодор Швракић, а главну режију био је узео Г. Александар Милојевић, члан Српског Kраљевског Позоришта у Београду, нарочито послан, за ову сврху, у Сарајево. Он је успео, да би појачао квалитет трупе, да окупи око себе и неколико уметнијих глумаца по професији, и побринуо се да из гардеробе београдског Позоришта добије нешто српских историјских костима и историјског оружја. Овај гардеробни фонд, који је за рата остао сачуван, послужио је при садашњем оснивању Народног Позоришта у Сарајеву као први, провизорни темељ. Репертоар је био готово искључиво састављен из лаких француских комедија, не много пробираних, али је имао довољно и наших позоришних дела, старијег и млађег датума, историјских и из обичног грађанског живота, у првом реду неколико фрагмената Г. Нушића, затим Kочићева Јазавца пред Судом, добро окрљаштрена од цензуре, али одушевљено примљена.

Године 1913, проширено је ово дилетантско позориште у Српско Народно Позориште, и пренело је своје представе из „Слоге“ у „Друштвени Дом“, на једну већу, и ако савршено непрактичну, позорницу, онамо где данас делује Народно Позориште. Али Потјореков удар на српске институције, у мају исте године, пресекао је живот и овој младој установи. Она се више није дигла. Најозбиљнији покушај, после рата, да се у Сарајеву оствари стално позориште учинио је Г. Емил Надворник, данас главни редитељ Народног Позоришта у Новом Саду. Почетком 1919 године, он је саставио добру трупу и успео дати неколико добрих представа (Kноблаухова Фауна, Шенхерову Ђавољу Жену), а приказивање наших позоришних дела спроводио с извесним планом и постепеношћу, толико потребном за васпитање укуса публике. Но је и његов покушај пропао, уза све симпатије критике, јер Сарајево, ненавикло на озбиљан позоришни рад, не показује нимало добре воље да позориште помогне материално. Доцније је Г. Надворник приредио неколико успелих „коморних игара“ с трупом комбинованом из дилетаната и глумаца. Давани су, у целини, Ибсенова Хеда Габлер и Бојићева Kраљева јесен; у одломцима последња сцена између Дездемоне и Отела у Шекспировом Отелу, сусрет Јудите и Холоферна у Хебеловој Јудити и разговор између канцелара и царице у Војновићевој драми Imperatrix.

У лето 1919. почиње интензивнији рад службених кругова (Министарства Просвете и покрајинске владе). Учињене су прве припреме око оснивања и дати у посао планови за преправку „Друштвеног Дома“, чија су се позорница и дворана показали као врло незгодни за озбиљно позоришно деловање. Већ за неколико месеци купљен је „Друштвени Дом“, и тиме је моментално, за годину-две, решено питање позоришне зграде која ће се преправком учинити у прво време употребљивом за скромнији позоришни рад. Разуме се, питање нове позоришне зграде већ сад остаје отворено, у толико пре што је за њега везана активнија позоришна делатност.

У лето 1920. именована је прва позоришна управа, с управником Г. Стеваном Бракусом, професором. У исто време, организована је и трупа, састављена, већим делом, из глумаца који су се затекли у Сарајеву и неких чланова позоришта скопљанског и београдског. Нормалан рад у позоришту отпочео је 6. октобра. Kако је управа ишчекивала скори почетак преправљања „Друштвеног Дома“, одлучила је да пошаље трупу у унутрашњост (а позориште је категорисано као обласно, и стављен му је у задатак и широк рад у провинцији с дужим гостовањима).

Тако је Народно Позориште отпочело, најпре, своје двомесечно гостовање у Тузли (прва представа 29 новембра), продужило га за два месеца у Брчком, а сад довршава једномесечно гостовање у Дубровнику. Сезона ће се завршити на Илиџи код Сарајева. Почетком септембра, кад је вероватно да ће се преправка зграде привести крају, отвориће се прва редовна сезона Народног Позоришта у Сарајеву. Нагласио сам, у почетку овог информативног чланка, да је у Сарајеву, услед окупаторског васпитног система, изопаченост укуса превазишла све могуће представе. Публика је и данас, овде, својим највећим делом, све пре но национална, а њени захтеви у уметности не иду много даље од захтева за лаку забаву и ступидно уживање.

Срце Босне је труло. Сарајево има шездесет хиљада становника, па ипак ће Позориште, без снажне државне помоћи или ограничено на незнатну државну субвенцију, једва животарити и на тај начин пренебрегнути ону националну и уметничку мисију ради које је створено. Оно ће бити осуђено да трпи безобзирну конкуренцију кинематографа с бљештавим детективским филмовима, које оваква публика пожудно гута. Горка је истина, можда и ради немарности интелигенције, да у Сарајеву није до сад било ниједног циркуса који није сјајно успео, и ниједног позоришта, ма с каквим квалитетом трупе и репертоара, које није материално пропало.

Разуме се, ако се вешто организује пропаганда за позоришну уметност; ако бар једно од многих друштава за народно просвећивање, која овде имамо, предузме на себе задатак да разјасни публици високо васпитно значење позоришне уметности и уведе је у тумачење карактеристичнијих драмских епоха и изразитијих, наших и страних, позоришних писаца и њихових дела; ако, најзад, сам рад у Позоришту буде ишао правилном постепеношћу и добије обележје уметничке солидности, нема сумње да ће се времном победити све моментане сенсације чији је први и последњи утисак једино једно нервно надражење. Разуме се, то неће и не може бити одмах.

Сви фактори који воде бригу око Позоришта, у првом реду држава, морају рачунати с чињеницом да специално у Сарајеву, данас још нема позоришне публике и да је треба тек стварати. Десет хиљада муслимана су, с малим изузетцима, неосетљиви за интелектуалне радости, и није питање, бар овде, ради чега. Јевреји и странци, који сачињавају другу трећину Сарајева, материално најобезбеђенији, имају своје бечке и пештанске, у сваком случају специфично обојене, укусе. Што се тиче Срба и Хрвата, они би могли сачињавати поуздану основу позоришне публике, али они су, у главном, најсиромашнији део града, који мучно живи по његовој периферији. Да постану чести посетиоци позоришта, они га морају добити јевтино. Управо на овако рђавом терену, у овом хуку разнородних елемената и подивљалости укуса, једна добра позоришна управа мора инаугурисати систем пропаганде за националну уметност, мора од позоришта створити центар за националну културу. Држава не сме жалити жртава да би позориште не само одржала, него му дала и могућности да се развија.

Трагична судбина српског народа, 
његове историјске и културне баштине, 
укључујући ту и споменике у Босни и Херцеговини

Изгубљени у ратним и међуратним годинама, лебде разбацани фрагменти историје наших предака о којој не знамо довољно, попут дијелова једне велике слагалице у којој увијек недостаје неки дио.

Недостаје данашњем Сарајеву доста тога, а не само српска имена улица већ и споменици знаменитим Србима. Кроз причу о споменицима краљу Петру I, сазнајемо да је траг о споменику симболично остао у имену првог сарајевског трга који није добио име по ослобођењу у Другом свјетском рату већ по Петру I Ослободиоцу.

У тексту који је пред вама су чланци и фотографије из штампе везане за тај период.

Споменици краљу Петру I подизани су широм БиХ

Након смрти краља Петра I Карађорђевића 1921. године, широм Kраљевине почеле су ницати његове бисте, спомен-плоче и споменици.

У Босни и Херцеговини међу првима су акцију започели Височаци 1921. године, а спомен-обиљежја постављена су у Мркоњић граду (1924), Фочи (1925), Травнику, Бугојну, Прозору (1925), Босанској Градишци (1926), Ливну, Доњем Вакуфу (1927), сви су били дјела кипара Ивана Екерта.

Споменик Краљу Петру I Карађорђевићу у Фочи

Менументални споменик Краљу 

Петру I Карађорђевићу у Сарајеву

Монументални споменик краљу Петру у Бијељини (1937) израдио је вајар Рудолф Валдец, док је кипарка из Сарајева Ива Деспић извајала неколико спомен-биста краљева Петра I и Александра I у Мостару, Бања Луци, Сарајеву, Високом, Грачаници поред Добоја.

Његов колега Стаменко Ђурђевић урадио је споменик за Добрљин (1924), а Сретен Стојановић за Невесиње (1928), и Босанску Kрупу (1929). 

Споменици су такође ницали и у селима – крајишкој Ћорковачи, херцеговачкој Дубици, те Сјеверском у рогатичком срезу. 

Тузлаци су, као и Височаци и Зеничани, сматрали примјеренијим да се споменик подигне у виду дома у коме ће се васпитати и издржавати ђаци. Јајце је такође подигло дом у част краља, док је Вишеград дуго кубурио са финансијама око довршења дома.

Сарајевски сребрени вијенац на краљевом гроб

Сарајлије су годинама након краљеве смрти организовали посјете делегација и ђачке екскурзије Опленцу, а на годишњице су полагани вијенци и паљене свијеће. Тако је остало забиљежено у Југословенској пошти из 1929. да је делегација Сарајева положила на Опленцу сребрени вијенац на гроб блаженопочившег краља Петра Великог Ослободиоца. 

Тадашњи предсједник општине Сарајево Ибрахим Хаџиомеровић, подначелник Петар Јуришић, Тома Поповић и др Прењ, предсједник управног суда у Сарајеву положили су вијенац израђен од чистог сребра који је израдио Јово Трифковић, директор Обласне радионице за умјетне занате у Сарајеву. Вијенац је био постављен на кадифу уоквирену у златан оквир на коме је било исписано: Сарајево.

Иницијатива Јове Пешута и идеја о првом сарајевском тргу 

Недуго након смрти краља Петра I Ослободиоца, покренута je иницијатива за подизање његовог споменика у Сарајеву. Иницијативу је на градској сједници покренуо чувени сарајевски трговац Јово Пешут. 

У Вијећници је 19. септембра 1921. године одржан састанак представника свих градских удружења у вези постигнућа договора за видни знак благодарности благопокојном Kраљу Петру I, гдје је 28 друштава било за подизање споменика. 

Оно што је занимљиво треба напоменути да су била и три издвојена мишљења међу којима издвајамо оно Милана Ћурчића испред Српског пјевачког друштва Слога, који је био за подизање зграде за концерте коју Сарајево нема.

Кључну улогу у одређивању локације будућег споменика, имала је црквена општина сарајевска која је бесплатно уступила земљиште преко пута Саборне цркве. То је био потез који је, у годинама које су долазиле, довео до прављења централног градског трга, којег Сарајево до тада није имало.

Споменик у Велешићима /дио Сарајева/

Вечерња пошта у свом издању од 12. новембра 1923. писала је о томе како је споменик краљу Петру откривен у „великој патриотској манифестацији у присуству  преко10.000 људи“.

Двије деценије чекања

У коначно изабраној верзији споменика “на споменику је претстављен Kраљ Петар као краљ, са краљевским знацима: плаштом и круном и са скиптром подигнутом у руци према неослобођеним крајевима, куда симболички упућује ослободилачку војску”. У оваквом приказу владар ријечју и пером води борбу за слободу и уставност земље.

Овакав приказ био је компромис. Да подизање споменика није ишло глатко доказ су двије деценије чекања. Јавне расправе, састанци, формирање радних одбора, усаглашавања, именовања стручних жирија, расписивање конкурса и сакупљање новца за материјалне трошкове. У читав процес била је укључена и јавност – општинске власти, стручњаци, друштва, појединци су износили идеје, полемике су објављиване у штампи, током година доношени су планови и одлуке, прихватани, мијењани или напуштани, у складу са измјењеним политичким простором, снагом политичких арбитара или реакција на државне интервенције.

Радном одбору, формираном у октобру 1921. придружују се 1930. године градоначелник Асимбег Мутевелић и његови замјеници Душан Јефтановић и Иван Павичић.

Новац је скупљан са више страна, али највећи удио у финансијском покрићу имала је градска скупштина.

Идеја о уређењу трга Ослободитеља са спомеником ишла је у својој реализацији посве лаганом узлазном линијом, да би градоначелник Етхем Бичакчић маја 1937. одобрио додатна средства за завршење акције.

Пола године касније, Одбор је објавио конкурс за скицу споменика. Оцјењивачки суд су сачињавали: Иван Мештровић, његов замјеник Анто Алауповић, предсједник Напретка, Вељко Петровић, начелник умјетничког одјељња Министарства просвјете, његов замјеник Авдо Хасанбеговић, предсједник Гајрета, инж. Милош Скакић, предсједник Удружења инжињера и архитеката, његов замјеник инж. архитекта Душан Смиљанић, инж. Ђ. Божић, шеф Грађевинског одјељења Градске општине, његов замјеник инж. арх. Мато Бајлон, др Нико Андријашевић, бивши предсједник Удружења пријатеља умјетности, његов замјеник др Војислав Бесаровић, предсједник Просвјете, Етхем Бичакчић, начелник Градске општине, његов замјеник др Милош Љесковац, Танасије Иконић, предсједник Српско-православне црквене општине; његов замјеник Стево Прњатовић, потпредсједник СПЦО, Фехим Спахо, наиб муслиманске вјерске заједнице, његов замјеник Етхем Мулабдић, предсједник Узданице, Шћепан Грђић, предсједник Одбора за подизање споменика, његов замјеник др Јаков Kајон, предсједник Беневоленције.

Након прегледа пристиглих 30 радова, изабрано је седам који су дошли у обзир за три прве награде и два откупа. Прва награда, са 40.000 динара, припала је Франу Kршинићу, кипару из Загреба, “који је своје високе умјетничке способности и савјесност доказао многим досадашњим својим радовима, као и израдом модела за овај споменик“.

Уговор са Kршинићем потписан је 28. септембра 1938. и њим је дат рок од двије године за постављање споменика, а у ту сврху је предвиђено два милиона динара. Јуна 1939. стигли су за израду постамента огромни блокови габро-гранита из Јабланице („од истог камена од кога је изграђен споменик незнаног јунака на Авали“, али не црне, него сиве боје) и инсталиране су бараке са машинама за резање камена и израђивање рељефа за споменик, које је радио вајар Иван Лозица. На једној страни постамента налазили су се рељефи са мотивима Балкански рат, Голгота и Kапија слободе Kајамчалан, а са друге стране споменика рељефи „из предослободилачког живота“ и то Устанак („Петар Мркоњић међу усташама у планини Ћорковачи“), Заклетва на устав (послије избора за краља) и Kрунисање („са силуетом цркве у Жичи“).

Нацртом споменика је предвиђено да ће „од врха постоља до врха круне износити пет и по метара, за читав метар више него Јелачићев трг у Загребу и кнез Михаилов у Београду. Томе још треба додати подигнуту руку са скиптром, што ће износити још један метар“.

Према споменику је удешено и постоље. Читава висина постоља и споменика до врха круне износиће тринаест метара. Ако се узме у обзир да су зграде које окружују трг од седамнаест од двадесет метара висина, и да ће споменик бити на средини трга, онда је јасно да ће се Kраљ Петар на споменику видјети, са сваког мјеста трга и сусједних улица, на хоризонту, изнад тих зграда, јер је висина споменика знатно већа од половице висине свих тих зграда. Једино, кад се споменик погледа према звонику цркве видјеће се изнад њега горњи дио звоника.

Сам споменик је, како штампа наводи, у мозаику историјских грађевина и споменика Сарајева требао бити „најљепше зрнце, управо алем камен“.

Сви дијелови за споменик, коњаничку фигуру краља Петра I Великог Ослободиоца били су 21. октобра 1940. допремљени у Сарајево и то одмах на простор будућег трга, поред тих дана постављеног постоља, на које је дизалицом у наредне двије седмице монтиран споменик, под надзором Kршинића.

Свечано откривање је планирано за 6. септембар 1941. године, симболично изабран датум, дан пунољетства будућег краља Петра II, унука блаженопочившег Петра Ослободиоца, када ће преузети краљевску власт у своје руке.

Због политичке ситуације и рата који је бјеснио Европом, свечано откривање је одгађано неколико пута. У том моменту још увијек несређен, трг је рашчишћен заслугом градоначелника Мухамеда Златара. Тек средином фебруара 1941. и споменик је добио простор да дише, али не задуго.

Њемачки орао умјесто српског краља

Са новоформираном Независном Државом Хрватском и усташким режимом, у коме је прошлост претходне државне заједнице била систематски брисана, поступци новоформиране власти и њено званично насиље и над памћењем били су темељити у уклањању свих њених трагова. Династички споменици су били само дио те позамашне и брзе акције и на простору Босне и Херцеговине. Маја 1941. Градска општина се обратила Франи Kршинићу, “који је у своје вријеме израдио и поставио споменик краља Петра И, на тргу пред Градском тржницом, с обзиром на умјетничку вриједност израђених рељефа, да се прими демонтирања споменика, који ће се похранити у Земаљском музеју у Сарајеву. На позив Градске опћине, академски кипар г. Фране Kршинић пристао је да подузме радове на демонтирању споменика и поставио увјете по којима ће тај посао извршити. Kако су увјети прихватљиви, демонтирање споменика краља Петра И, који није дочекао ни дуго припремано откриће, извршит ће се у скоро вријеме“.

На мјесту споменика краљу Петру Kарађорђевићу био је постављен дрвени њемачки споменик са препознатљивим знаком V (victory) и њемачким орлом на врху.

Овај споменик је запаљен и срушен 1945. године, тако да је и тај симбол преурањене самоувјерености уклоњен са новим идеолошким поретком и диригованим сјећањем.

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

ДОБРО САМ ЗНАО АКАДЕМИКА МИЛОРАДА ЕКМЕЧИЋА.

Памтим велики допринос академика Екмечића у предратном ангажовању у Политичком савјету СДС-а кад је српском народу било претешко у  Босни и Херцеговини.

Академик Милорад Екмечић био је један од највећих српских историчара који је за собом оставио бројна дјела на којима ће се темељити знање будућих генерација.

Послије професорске каријере и живљења у Сарајеву, спасавајући свој и живот своје породице избјегао је у Београд, гдје је провео посљедње године научног и професорског рада.

СРБИ

СРПСКА

ЗАУВИЈЕК

АМИН

 ЈЕЛЕНА ДИМИТРИЈЕВИЋ

Песникиња, путописац, болничарка, говорила је чак седам језика, а прву збирку поезије "Песме" објавила је 1894. године у Нишу.

ЖЕНА која је крајем 19. века и почетком 20. говорила седам језика, писала песме, стварала севдахе, неговала рањенике у ратовима, борила се за права дама, истраживала затворени свет харема..., данас је стављена "ад акта" и заборављена. Време полако исправља ту грешку, па је слој прашине на имену Јелене Димитријевић све тањи. У томе је у великој мери заслужна ауторка Биљана Дојчиновић, која је приредила њену биографију.

Ова велика дама је рођена 27. марта 1862. године у Крушевцу. Била је ћерка трговца Николе Миљковића и Стаменке, наследнице кнеза Милојка из Алексинца. Када је имала десет година, преселила се код полубрата Николе Петровића у Алексинац. Тамо и тада је кренула њена "опсесија" књигама и страним језицима. Мало јој је било што је била одлична ученица, ништа није могло да утоли њену глад за знањем. Желела је да сазна више, неретко је кришом читала књиге које су превазилазиле њен узраст. Све се променило 1881. године, када се удала за потпоручника Јована Димитријевића и преселила у Ниш. Његов дом је био попут библиотеке, ризница најразноврсније литературе, што је Јелени помогло да се додатно образује и прошири видике. А, није то више морала да чини кришом. Убрзо је постала најмлађа чланица нишке Подружбине Женског друштва, а знању француског и енглеског језика је додала и успешно савладавање руског, италијанског, грчког и турског.

Јелена је озбиљно писала о љубави, женама, севдаху. У Нишу је 1894. објавила прву збирку поезије "Песме", а наредне године излази критика њених стихова у угледном часопису "Босанска вила", када је била запажена. Рано је схватила да припаднице њеног пола немају право на много тога, па ни на достојанство. И највише јој је сметало што на то пристају, ћуте и трпе. Конзервативно, доминантно размишљање их је сместило на друштвену маргину, одузело им и помисао да би могле да промене место. Јелена то није хтела да прихвати. Постала је велики борац за женска права, покушавала да освести даме да буду самосталне и образоване, да раде.

СВЕТСКА ПУТНИЦА

БИЛА је једна од првих жена путописаца у свету, које су направиле круг око планете и то забележиле. У књизи "Седам мора и три океана" је описала како је изгледало њено путовање лађом од Ђенове до Александрије, а потом Каира, Долине краљева, одлазак у Јерусалим, освајање Јордана, Витлејема, Дамаска и Бејрута. Оставила је иза себе и "Писма из Индије", "Писма из Мисира", "Нови свет - у Америци годину дана". Многа њена дела су преведена на чешки, немачки и руски језик.

Знатижеља ју је усмерила ка турском језику, подучавао је муфтија Ибрахим ефендија. То је препознала као шансу да упозна орјенталне обичаје који су је брзо заинтересовали. Убрзо се зближила и са муслиманскама и отворила строго чувана врата харема. Тада је било невероватно да једна Српкиња успе у томе... Почела је да истражује свет, путовала у Скопље, Солун и Цариград. Угледне муслиманске породице су је срдачно угошћавале, верујући у њене честите намере. И она то никада није злоупотребила. Све што је сазнала записала је у "Писмима из Ниша о харемима", у свом роману "Нове", у "Писмима из Солуна" и свим другим путописима које је правила широм света.

Балкански ратови су је затекли у Београду, у којем је дуже време живела са супругом и радила. Док је муж био на фронту, она је неговала рањенике. Први светски рат је, стицајем околности дочекала у Немачкој, а у њему је остала удовица. Када је потписано примирије, Јелена је кренула пут Француске, Шпаније, Енглеске, Америке, Сирије, Либана... У путопису "Седам мора и три океана" писала је о сусрету са познатом египатском феминисткињом Ходом Ханем Шарауи Пашом. Била је поносна и због посете индијској феминисткињи Тате, после које се упознала са великим песником Рабиндранатом Тагором. Потом је освајила Јапан, Кину и Цејлон. Цео свет јој је на длану.

Велике су биле њене заслуге у раду "Кола српских сестара", чија је добротворка била, као и једна од иницијаторки покретања календара Вардар. И ту је видела шансу да осоколи наше жене и отргне их од традиционалних окова.

Била је блиска пријатељица књижевника Феликса Каница, мада су многи сумњали да се иза тога крије велика љубав, али Јелена се после Јованове смрти никада није удала. 

Умрла је 22. априла 1945. године у Београду. Остала је непознаница због чега је сахрањена два сата раније него што је заказано, тако да је последњи опроштај протекао у потпуној тишини.

Некад било ... Сарајево, 16. и 17. септембар 1933. године ... Литија у центру Сарајева, предвођена тадашњим патријархом Варнавом уз саслужење епископа и уз пратњу Војске Краљевине - Вијећница Сарајево ...

Његова светост патријарх Варнава

Патријарх Варнава, рођен у Пљевљима као Петар Росић, на челу СПЦ био је само седам година. Изабран је за патријарха 1930. године, у својој педесетој години живота. Под сумњивим околностима умро је 1937. године. Био је патријарх у тешким и несигурним годинама у вријеме доласка нациста на власт у Њемачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Није потврђена, али ни демантована тврдња да је отрован због свог непомирљивог става око стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије.

У јесен 1933. године посјетио је градове Босне и Херцеговине (Сарајево, Тузлу, Бањалуку, Мостар, Невесиње, Требиње). 
У Сарајеву је био 16. и 17. септембра и присуствовао прослави седамдесетогодишњице Саборне цркве, која је почела да се гради 1863. године.  

Неко друго Сарајево

Гледајући старе фотографије и читајући описе из штампе која је извјештавала о патријарховом доласку, види се неко друго Сарајево. Било је то Сарајево у којем су у литији поред патријарха, сарајевским улицама ходали и двојица каснијих светитеља, Св. Николај Жички и Св. Петар Сарајевски.

У истој тој литији учествовале су хиљаде сарајевских Срба који ће за непуну деценију бити масовно одвођени у логоре из којих се већина никад није вратила.

Дочек на жељезничкој станици

У одбору за дочек патријарха на жељезничкој станици на Мариндвору били су највиши представници цивилне и војне власти, као и црквени великодостојници, али и чланови разних удружења.

Између осталих, ту су били митрополит дабробосански Петар Зимоњић, бан Дринске бановине Веља Поповић, градоначелник Сарајева Асим-бег Мутевелић, његов замјеник Душан Јефтановић, сенатор Атанасије Шола, комадант армије генерал Владимир Белић и многи други. Остало је забиљежено да је Српско пјевачко друштво Слога дошло у пуном саставу, а сва остала друштва су послала своје делегације.

Воз је стигао са закашњењем у 1 час послије подне. Патријарх је у пурпурној одјећи, са патријаршком палицом изашао из вагона. Пред вагоном био је положен ћилим, а дочекан је громогласним узвицима “Живио!“.

Делегација која је допутовала са патријархом је била бројна, па су се ту нашли епископ охридско-жички Николај Велимировић, епископ бачки Иринеј Ћирић, епископ моравички Викентије Вујић, архимандрит Сава Трлајић, београдски прота Миливој Петровић, протођакон Угљеша Јелић и ђакон Бранко Петровић.

Поздравну ријеч добродошлице упутио је замјеник градоначелника Сарајева Душан Јефтановић који је између осталог рекао: 
“Наше грађанство поздравља највишег достојанственика Српске православне цркве, оне цркве која се увијек, у најтежим временима наше славне, али и трагичне прошлости, одликовала најширом вјерском толеранцијом. Ми знамо да је Српска православна црква увијек гајила срдачну сарадњу са свим осталим вјероисповјестима, имајући пред очима само добро народа и отаџбине, али знамо и да је она са својим представницима показивала увијек пуно разумијевање за опште националне идеале, подносећи са својим народом све жртве за народно ослобођење, дијелећи са њим и добро и зло.”

Патријарх Варнава је узвратио на поздравне ријечи говором у којем је истакао потребу за јединством и толеранцијом. 
“Сваки онај, који не мисли да заједнички сарађује за ову нашу крвљу стечену велику Југославију, нашу државу, знајте да ће бити издајник ове земље. Нећемо га ми проклињати, но оне душе горе које нас са високих небеса гледају.“

Након поздрава велика поворка је пошла до Саборне цркве, гдје је патријарха поздравио митрополит дабробосански Петар Зимоњић. Пред аутомобилима у којима су се возили званични представници ишао је један одред сеоске коњице. Долазак патријарха пред митрополију био је дочекан паљбом из прангија и свирањем музике. Патријарх је присуствовао вечерњој служби у Саборној цркви.

Литија од Саборне до Старе цркве на Башчаршији

Други дан патријархове посјете почео је архијерејском литургијом у Саборној цркви. У литургији су чинодејствовали многобројни свештеници, а на јектенија је одговарало пјевачко друштво Слога.

Некон литургије, услиједила је литија улицама Сарајева у којој је учествовало неколико хиљада људи и у којој су ношени црквени барјаци. Процесија је кренула са војном музиком на челу. За музиком је ишла чета војника, а онда је ишла дуга поворка у којој су узели учешћа сељаци из околине, трговачка омладина, питомци Шегртског дома, основне школе, занатске школе, дјеца из грађанских школа, Трговачка академија, Средња техничка школа, све гимназије, пјевачка друштва и питомци Богословије. Иза богослова ишло је око 30 свештеника, за којима су ишли архијереји, митрополит Петар Зимоњић, епископ Николај, епископ Иринеј и епископ Викентије. За њима под “небом” који су носили богослови, ишао је патријарх Варнава са жезлом и крстом у руци, благосиљајући народ. Иза “неба” кретали су се високи дужносници и угледни грађани. Литија се протезала од Саборне до Старе православне цркве.

Након литије патријарх је примао у митрополији представнике црквених н грађанских власти. На вечерњој служби, на јектенија је одговарао Руски пјевачки хор.

 Од града са некада већинским српским становништвом све до 1971 године /попис становништва/, у Сарајеву су затрти сви трагови вјековног живота Срба у том граду.

Данас ниједна улица у Сарајеву не носи српско име.

Данас у Кантону Сарајево /10 сарајевских општина/ нема ниједног Србина који је у институцијама власти бар негдје помоћник неког бошњачког функционера.

Данас у Сарајеву живи симболичан број Срба, те се они воде само као статистичка грешка ...

- У уторак, 24. августа, у 20.00 часова биће одржана позоришна представа "Десет на један" Татјане Кецман у Културном центру Пале, док ће у сриједу, 25. августа, чланови Културно-умјетничког друштва "Младост" одржати концерт.

- За четвртак, 26. августа, планирано је отварање кошаркашког турнира "Тамоза куп-Пале 2021" у 17.00 часова, затим промоција књиге о Небојши Глоговцу под насловом "Глоги" аутора Александра Ђуришића у сали Културног центра са почетком у 19.00 часова.

- Фестивал рока и занатског пива - наступ Демо хард-рок бендова очекује се у 20.00 часова на Студентском тргу.

- Отварање меморијалног кошаркашког турнира "Богдан Боћа Лучић" планиран је на спортским теренима Станица Пале у петак, 27. августа у 17.00 часова.

- Истог дана биће одржана Свечана сједница Скупштине општине Пале у 18.00 часова у Културном центру, након чега ће у 20.30 часова наступити група Кербер на Студентском тргу Пале.

- На дан славе Успења Пресвете Богородице, 28. августа, у 9.00 часова биће служена архијерејска литургија у Цркви Успења Пресвете Богородице, након чега ће услиједити литија и дефиле улицама Пала, као и полагање вијенаца на Централном спомен-обиљежју.

- У 12.30 часова је планирано отварање новог објекта Дјечијег центра "Бубамара" Пале, док је у 13.00 часова предвиђено ломљене славског колача.

- Истог дана, у 16.30 часова планирано је отварање Балканског првенства за јуниоре у џудоу у Спортско-пословном центру "Пеки", док је у 19.30 часова заказана Свечана академија поводом 100 година Народне библиотеке Пале.

- Програмом Госпојинских свечаности предвиђено је да у недјељу, 29. августа, буде одржан Сабор бораца- Борачка организација Пале од 10. до 14.00 часова, а у вечерњим часовима Милан Димић ће извести представу "Савршен крој".

- Госпојинске свечаности се завршавају у суботу, 4. септембра, Меморијалним турниром у женској одбојци "Веселинка Слијепчевић Обрадовић" у дворани "Пеки".