Slavko Jovičić

У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ 1. март није никакав празник, осим Дана цивилне заштите РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:00
 
ПИШЕ: СЛАВКО ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Дан такозване независности Босне и Херцеговине, што се тиче Срба, поготово Срба из Републике Српске - није никакав празник БиХ. 
Заправо, тај датум за српски народ не значи ама баш ништа.

Да напоменем. БиХ још нема Закон о такозваним државним празницима. Небројено пута бошњачки посланици покушавали су да на дневни ред сједница ставе  Закон о празницима БиХ, али такав Приједлог закона у Парламентарној скупштини БиХ српски посланицису су увијек обарали, а тако ће бити и убудуће. Јер српски политичари из Републике Српске никада неће прихватити да 1. март буде празник за све народе у БиХ, односно да то постане празник који ће обиљжавати и Срби у Републици Српској.
Дакле, то може бити празник само у једном дијелу БиХ, односно у Федерацији БиХ и ништа више. Српски народ у Републици Српској уопште не интересује шта и ко слави у Федерацији БиХ.

Бошњаци већ више од деценије и по настоје да наметну да се у цијелој БиХ слави 1. март, Дан такозване независности БиХ, позивајучи се на референдум када је 1. марта 1992. године задат посљедњи ударац нормалном функционисању, па и опстанку некадашње БиХ.

Што се тиче самог фамозног референдума који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године, морам да кажем да је то био нелегални чин муслиманског и хрватског политичког руководства у тадашњој БиХ. Та два народа су без сагласности Срба у БиХ противуставно и сецесионистичким актом срушили легално и једино признати Устав тадашње СФР Југославије, а самим тиме су срушили и тадашњу Југосавију чланицу УН. Тадашње муслиманско и хрватско руководство у БиХ је починило најтежа кривична дјела сепаратизма и државног удара и да је била нормална држава сви би они одговарали за најтежа кривична дјела.

Безброј је контраверзи које су везане за фамозни референдум о такозваној независности Босне и Херцеговине. Да пођемо од  процената излазности на референдум. Сви резултати су потпуно лажни и непоуздани, јер су у бирачким одборима били само Муслимани и Хрвати, а то јасно говори да су резултати референдума фалсификовани и да су прилагођени вољи Алије Изетбеговића и министрима иностраних послова Њемачке Дитриху Геншеру и аустријском министру Алојзу Моку, односно америчком амбасадору у Београду Ворену Цимерману, највећим непријатељима и србомрсцима тог времена.

Па чак и у тим условима за легалност и валидност референдума била је потребна двотрећинска већина од 66,6 одсто од броја уписаних бирача, а то се није десило, јер је излазност била нешто мања од 64 одсто. Све је дакле фалсификовано и препарирано са једним циљем – неуставним потезима политички и територијално издвојити БиХ из легално признате државе СФР Југославије.

Прије самог одржавања ререндума тадашњи предсједавајући седмочланог Предсједништва БиХ, лидер муслиманског народа и предсједник СДА Алија Изетбеговић је 14. октобра 1991. године у Скупштини БиХ рекао: “За суверену БиХ  ја сам спреман жртвовати мир”! 

Том реченицом Алија Изетбеговић је започео крвави четверогодишњи грађански рат у БиХ. Све друго су само трагичне посљедице које су настале након ратне катаклизме која је унесрећила све народе у БиХ.

И да закључим – 1. март за српски народ и за Републику Српску не значи ништа и никада неће бити државни празник! 


1. март је само Дан Цивилне заштите 
у Републици Српској и он се тако 
и обиљежава!
 

МИРА АЛЕЧКОВИЋ - За сва времена! На почетку мјесеца рођена, на крају истог мјесеца и умрла.

— Autor sjovicicslavuj @ 20:46
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


На данашњи дан 27. 2. умрла је
славна српска пјесникиња 
 
МИРА АЛЕЧКОВИЋ
 
 

Овакву животну биографију мало људи је имало.
Између осталог, говорила је 10 (!) свјетских језика.

Невјероватна је чињеница да је Мира била 
прво женско дијете, које је након 482. године 
рођена у породици Алечковић.



 
 ++++++++++++++++++++++++++

 

27. фебруара почиње Велики /часни/ пост!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:11
Назива се још и Велики пост (због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост (зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни крст), Велика четрдесетница (зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). Траје од Чистог понедељка до Лазареве суботе. На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана - најдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења. 

Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим. 

Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.
 

26. фебруара се обиљежавања један вијек од избијања Топличког устанка. То је један од најважнијих догађаја у историји Србије током Првог свјетског рата.

— Autor sjovicicslavuj @ 00:14
 
26. фебруара се обиљежава један вијек 
од избијања Топличког устанка. 
То је један од најважнијих догађаја 
у историји Србије током Првог Светског рата.


Топлички устанак је значајан догађај у историји Србије у Првом светском рату. 

После повлачења српске војске кроз Црну Гору и Албанију, окупирана Србија је била подељена између Аустроугарске и Бугарске.
Одлука за устанак донета је након  што су бугарске окупационе власти започеле насилну мобилизацију српских младића на територији Топлице, Јабланице и Пусте реке.

То је био једини устанак у некој окупираној држави током целог Првог светског рата. 
Устанак је трајао од 26. фебруара до 25. марта 1917.
Бугарска је вршила бугаризацију Срба, Албанаца, Турака, Грка и Јевреја. Македонско становништво је третирано као бугарско.

Под изговором да људе шаљу у Софију, Бугари су вршили стрељања. У нишком округу убијено је око 100 свештеника. Тако је у Врању и околини убијено 3.500 људи, а у Сурдулици, такође око 3.000 Срба.

Уз забрану језика и писма, Бугари су мењали и имена породицама, а сви уџбеници на српском језику су одузети од становништва. У српске цркве су довођени бугарски попови, а српске иконе су замењиване бугарским.

Бугари су приликом гушења устанка, уз ужасна зверства, убили око 20.000 људи, махом цивила, укључујући мноштво жена и деце.
Највећи део побили су Бугари, користећи врло често само хладно оружје бајонете.

Много се пута догодило да су Бугари поливали људе и жене петролеумом и онда их претварали у живе буктиње. У више случајева српски сељаци су бацани у казане кључале воде и тако кувани. У општини Добри До сахрањивани су живи људи, а у селу Лукову сељацима и сељанкама счцене су руке, ноге, вађене очи и одсецане уши.

Избијању устанка допринело је више чинилаца, а на првом месту стање у окупираним областима. Пред успешном офанзивом армија Централних сила у јесен 1915. године, српска војска се морала повући преко Албаније. У Србији су формирани органи окупационе власти, који су сталном политиком денационализације (затварање српских школа, забрана српског језика, обичаја, спаљивање књига) и безобзирном пљачком, реквизицијом и одвођењем у интернацију, изазвали огорчење становништва. Бугарски освајачи су чак узели улогу ослободилаца, пропагирајући да су окупиране области Србије у ствари стара бугарска територија!

Улазак Румуније у рат на страни Антанте, у августу 1916. године, пробудио је наду српског становништва да ће ускоро доћи до пробоја Солунског фронта. Појединци су се тада наоружали и избегли у шуме. Потпоручник српске војске Коста Војиновић Косовац, није се могао повући са главнином војске зато што је био рањен. Он је остао у Косовској Митровици и први започео рад на стварању организованог покрета отпора. У лето 1916. формирао је у Лепосавићу чету, језгро будућег Ибарско-копаоничког одреда.

Српска Врховна команда је, у вези са планираном офанзивом армија Антанте крајем септембра 1916. упутила Косту Миловановића Пећанца, резервног пешадијског поручника и ранијег четничког војводу, авионом у Топлицу. Пећанац је од пуковника Данила Калафатовића, шефа Оперативног одељења, добио задатак да створи тајну организацију отпора, која ће ступити у борбу тек када савезничка и српска војска пробију Солунски фронт и стигну до Скопља.

О Топличком устанку постоји мало извора првог реда. То су дневници истакнутих људи гериле и преписка војвода и четовођа. Дневнике су писали четничке војводе Коста Миловановић Пећанац, Коста Војиновић Косовац (лични и операцијски), Милинко и Тошко Влаховић, Димитрије Димитријевић и Јован Радовић. Коста Пећанац је наредио и четовођама да воде дневнике "о целом /.../ раду" и преписују његове наредбе у бележнице. Део ових дневника сачуван је само у преводу на бугарски и немачки, па и даље остаје задатак да се пронађу оригинали. Тако је сачуван дневник Милана Андрејића, чија је копија урађена писаћом машином у преводу на бугарски језик. За неке белешке знамо да су постојале само на основу исказа из других извора. На пример, за дневник Димитрија Димитријевића знамо само на основу немачке грађе.

"Јунаци'"ове књиге, поред четничких војвода и четовођа, су људи из народа, до тада непознати. Приказани су обични људи које је ковитлац рата убацио у масовни устанак. Са страница ове збирке открива се њихова велика, боље речено огромна љубав према домовини, жеља да се помогне онима у српским униформама на Солунском фронту. Њихова страдања и жртве су просто невероватни данашњим генерацијама Срба.

26.2..1199. године умро је Оснивач династије Немањића - Велики жупан Стефан Немања ... ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:47
 
Стефан Немања
 
 
је био велики жупан Рашке,
родоначелник владарске династије Немањића
и творац моћне српске државе у средњем вијеку
 
Умро је 26.2.1199. године.
 

Из славне православне
српске прошлости
 

 


Прошла је 21. година од великог егзодуса СРБА из сарајевских општина у којима су вијековима живјели!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:33
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Ових дана навршава се 21. година од егзодуса сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума, када је око 140.000 Срба трајно напустило своја прадједовска огњишта и када су оставили своје домове и све што су генерације и генерације Срба вијековима стварале. 

Фебруар и почетак марта 1996. године

Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац … и савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама напуштали куће и станове, њиве, воћњаке, очевину и дједовину… Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године, а Сарајево не памти црње Задушнице од тадашњих. 

Моји хаџићани су у паници. Немају никога да питају шта се ово дешава, мада су сви појединачно донијели одлуке да неће остати у граду који су цијели рат херојски бранили и одбранили. У току скоро четверигодишњег рата било је дана кад је дневно  на сам град падало и преко 1000 непријатељских граната. А у септембру 1995. године услиједили су и НАТО удари и бомбардовање више локација на подрручју Хаџића, а злочиначким ударима и бомбардовањима био је изложен некадашњи предратни гигант намјенске војне индустрије Ремонтни завод ондашње Југословенске народне армије.

 Народ је био препуштен сам себи и свако се сналазио онако како је знао и умио. Сви су ишчекивали долазак обећаних аутобуса и камиона за евакуацију становништва, али они нису долазили. Паника је надилазила људски разум, јер нико није био спреман да сачека муслиманске осветнике који су потпомогнути снагама тзв. међународне заједнице кидисали на просторе који су Дејтонским споразумом отети од Срба и предати муслиманима.

Такође, у исто вријеме или дан два касније у Илијашу, двије хиљаде људи на гробљу поред илијашке православне цркве, посвећене светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта, која су бранили и одбранили током посљедњег рата.
И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори. Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће.Преживјели Срби су ископавали своје мртве и са собом су их носили у непознато. Не зна се ко су били мртви, а ко преживјели и тешком трагедијом сломљени и унесрећени Срби.
Срби сарајевских општина ископавају своје мртве
и носе их са собом ... и тако у истој колони,

заједно и живи и мртви крећу у неизвијесност у колони без повратка ...
Тог фебруара и почетком марта 1996. године

кренуло је 140.000 Срба у неописивом сарајевском егзодусу ...

Уз срушену ограду и неколико оскрнављених споменика. Били су то нијеми свједоци злочина које су у љето 1995. године починиле снаге за тзв. брзе интервенције с Игмана. Биле су то злочиначке снаге НАТО Алијансе. 
У два-три налета ИФОР-ови хеликоптери брујали су изнад гробља. Падао је снијег, било је хладно, а опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго. Туга до неба. Бол неописив.

Главни проблем представљала је чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине и то мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба. Вогошћани и Рајловчани нису ни слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара, иако је првобитни рок, утврђен у Дејтону, био 19. март.
Остаће запамћено да су за промјену рока сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници ИФОР-а.
Уз стихове Шантићеве пјесме „Остајте овдје“(!?), исписаним на тим листићима, грађанима је предочено да федерална полиција улази прво баш у те општине.
Народ бјеше затечен и збуњен. Услиједиле су дуге и бесане ноћи у кратком временском периоду фебруара у хаџићким, илиџанским, илијашким и вогошћанским насељима. Није било ништа од од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва који је требао да буде на локацијама 21. и 22. фебруара /више од половине је раније напустило овај дио Сарајева/. Први аутобуси дошли су тек након два  дана. Народ је са кесама у рукама бјежао спашавајући голе животе.
И ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила.
Уз пут, Срби су каменовани на поједним мјестима – бјеше то поздрав „за срећан“ пут бивших комшија и ратних противника, који за три и по године рата нису успјели да заузму ни педаљ српских општина. Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас, 21. годину од преживљене голготе, носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима, као сјећања и успомене.

Да су могли, у мјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би понијели све – куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда. 

Брзо, као муња прошао је мјесец и још пар дана од како сам био на слободи. Тада сам вријеме мјерио на сате, дани као да нису ни постојали. Након 1334. дана проведена у муслиманским конц-логорима /из муслиманских логора смрти изашао сам на Богојављење 19. јануара 1996. год./ опет сам морао да кренем у неизвијесност, морао сам опет тражити нови дом, морао сам опет све почињати из почетка са неколико најлон кеса у које је стала сва моја имовина и имовина мојих предака. Са породицом, троје дјеце и супругом носио сам само најлон кесе у које је стала сва наша будућност. 

Али тугу сам преживио срећан, јер сам био са својом породицом. Дјеца на трактору су нијемо све посматрала, јер су мало шта могла да разумују. Било им је страшно хладно. Тракториста ме плачљивим гласом питао гдје треба да нас вози? Нисам знао гдје идемо. Размишљао сам да ће ме негдје неко прихватити, али све су то биле илузије. Паника је била једини путоказ. Рекао сам му да вози све док има горива, па гдје се зауставимо ... биће то српска земља за нови почетак. И било је тако ... Колективни центар, један собичак без пећи, без дрва ... Неколико конзерви и тврд хљеб били су једина нада да постоји живот ...
Прије рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.
По попису становништва из 1971. године Срби су чинили већински народ у Сарајеву, као и деценијама раније.

23.02. је Свети Свештеномученик ХАРАЛАМПИЈЕ

— Autor sjovicicslavuj @ 20:55

 
Овај велики светитељ био је епископ у Магнезији. Живео је у време цара Септимија Севера, који је био свирепи прогонитељ хришћана. Не плашећи се гонитеља својих он је слободно проповедао хришћанску веру, те је због тога био много гоњен и мучен, али све те муке олако је подносио, као да су се дешавале неком другом а не њему самом.

Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: "Хвала вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти Христа и веру Његову.

Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера, Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије, погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење. Пострадао је овај мученик за Христа Бога нашег 202 године.

Његово тело сахранила је царева кћерка, Галина, по свим хришћанским обичајима, а његове свете мошти поштују хришћани широм света. Глава овог светитеља чува се и дан данас у манастиру Светог Архиђакона Стефана на Метеорима у Грчкој.

Нема сумње, да овај непобедиви и несавладиви мученик Христов посредује за цео свет пред Богом, коме стоји са десне стране престола и својим молитвама моли Бога за све нас и опроштење свих наших грехова.

 


ДАНИЛО КИШ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:33

За сјећање и памћење ...
На данашњи дан 22. 2. рођен је
славни књижевник 


ДАНИЛО КИШ
 


Био је један од десет највећих свјетских писаца 
друге половине XX вијека.
 
 Вишеструки „кандидат“ за Нобелову награду. 
Добитник највећих југословенских књижевних признања.


Иако је био прогањан, ипак још за живота
изабрао је своје трајно мјесто
у вјечном царству - у Београду.

Киша је мајка крстила у православној цркви, 
што му је спасило живот 
у Другом свјетском рату.

Пишчева жеља да буде сахрањен 
по православном обреду 
била је испоштована и савим јасна.



 

Завештања Стефана Немање ... Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

— Autor sjovicicslavuj @ 22:27

 
Чувајмо наш језик и наше писмо!
 

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу.
Ријеч се може изгубити као град, 
као земља, као душа.

А шта је народ изгуби ли језик, 
земљу, душу!

 
Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.
Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио. терњег језика, с циљем промовисања језичке културе и раз           

Народ који изгуби своје ријечи
престаје бити народ.

***********************************
Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.


И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

 


ЧУВАЈМО СВОЈ ЈЕЗИК И СВОЈЕ ПИСМО!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:21

Ако изгубимо језик и писмо
и ми ћемо као народ нестати!

Ч
Чланице Организације УН за образовање, науку и културу (Унеско) обиљежавају данас Међународни дан матерњег језика, с циљем промовисања језичке културе и разноврсности, као и вишејезичности.

Генерална скупштина Унеска прокламовала је 1999. године Дан матерњег језика, као сјећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки у Источном Пакистану, данас Бангладешу, јер су протестовали зато што њихов матерњи језик није проглашен за званични.

Према процјенама, готово свакодневно у свијету нестане по један језик, а лингвисти прогнозирају да ће од око 6 000 језика, до краја XXI вијека одумријети више од половине, чак и до 90 одсто.
Највише су угрожени језици са малим бројем говорника од неколико стотина или десетина, као и језици који припадају малим заједницама које нису цивилизоване са становишта западних стандарда и немају институције, сматрају лингвисти.
      
 Унеско штити језичке различитости, одаје признање језицима аутохтоних народа и настоји да се њихов глас чује у пројектовању образовне политике, развоја и социјалне кохезије. Вишејезичност "живи ресурс" који треба да се користи за добробит свих.

Лингвисти упозоравају да је пред све већом навалом енглеског језика, Српски језик угрожен у мјери у којој су то и други језици и да опасност пријети чак и језицима са великом традицијом - француском, италијанском, њемачком.
 за обвањенауку 

 

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА ОСВОЈИЛА КУП РАДОВОЈА КОРАЋА!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:42
 
 
ОЧЕКИВАНО
 
 
 
ЗВЕЗДИ
 
 
 
 
први овогодишњи трофеј!
 

 

БиХ обнавља поступак против Србије за геноцид ... Поново из бошњачког Сарајева стиже "ферман" који ионако крхке српско-бошњачке односе подиже на највећи степен потпуног удаљавања једних од других ... Ој моја Србијо међ шљивама!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:51
 
У свим бошњачким па и српским медијима у Републици Српској и Србији освануо је потпуно лажан наслов информације која ће поново искомпликовати међунационалне односе, прије свега у БиХ, па онда и у цијелом региону. То је неспорно и ту нема никаквиг скривених намјера.

БиХ обнавља поступак против 
Србије за геноцид

Ко тебе дочека погачом и сољу, ти њега тужбом /Бакир Изетбеговић/!

ПИШЕ: Славко Јовичић Славзј

Сам наслов који доминира у бошњачким медијима је највећа лаж на коју су се упецали сви србијански медији, као и они антисрпски медији који су овако нешто са одушевљењем дочекали.

Не ради се ниокаквом обнављану беха тужбе, већ се искључиво ради само о бошњачкој тужби и само о једном народу, у име којег Бакир Изетбеговић обнавља тужбу против Србије за наводни геноцид.

БиХ ће покренути ревизију пресуде Међународног суда правде по тужби БиХ против Србије и Црне Горе, јављају бошњачки и србијански медији.

БиХ обнавља поступак против Србије за геноцид.
То је одлучено на јучерашњем савјетовању које је одржано у сарајевској Вијећници, а у организацији искључиво муслиманских удружења која финансирају бошњачка дијаспора и Сорошеве фондације, као и неке стране амбасаде. А ради се о тзв. Фондацији Правда за БиХ и тзв. Институту за истраживање злочина против човјечности и међународног права.

На савјетовању у сарајевској Вијећници бошњачки члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић добио је општу подршку за подношење захтјева за ревизију пресуде по тужби против Србије за геноцид. Од кога је добио општу подршку? Па добио је само од бошњачких удружења и тзв. НВО.

Како преносе бошњачко-сарајевски медији, након двосатног скупа новинарима су се обратили члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић, и самозвана предсједница такозваног Друштва за угрожене народе Фадила Мемишевић и Расим Муратовић из муслиманског такозваног Института за истраживање геноцида. 

Изетбеговић је потврдио да је општи став учесника савјетовања да БиХ треба да покрене ревизију пресуде. 

Изетбеговић је рекао како професор Сакиб Софтић има његову безрезервну подршку да поднесе ревизију за пресуду у Хагу.  Изетбеговић није рекао да се Софтић на тој позицији нелегално налази већ 12. година и да српски чланови Предсједништва БиХ никада нису дали сагласност за покретање било какве тужбе, па самим тиме нису дали ни сагласност за избор Софтића, такозваног агента БиХ пред Међународним судом правде у Хагу. 

Међути, Изетбеговић тврди да је Председништво БиХ одлуком од 4. октобра прошле године именовало Сакиба Софтића и дало му пуномоћ да заступа БиХ пред судом у Хагу.  Ако је ово истина, онда се поставља разумно питање шта је у Предсхедништцу БиХ радио српски члан Младен Иванић. Бакир додаје да је, "да је Софтић уложио вишегодишње напоре у прикупљању чињеница. Апликацију БиХ за ревизију пресуде чинили су врхунски правни стручњаци на каквим би нам позавиделе и веће земље", рекао је Изетбеговић. 

Изетбеговић је нагласио да ће бити кризе у БиХ након данашње одлуке. "Биће кризе, али не онакве каквом нам се пријети. Јер, тешке кризе, побуне, дешавају се када државе народу покушавају одузети неко витално право. Они који нас плаше кризама, покушавају да нам одузму право које нам припада, а то је право за трагање истином. Ревизија пресуде носи евидентан ризик са собом, али одустајање од покушавања да се установи истина и да се тргује с геноцидом нанијела би штету жртвама и народу који представљамо", закључио је самувјерени Бакир Изетбеговић
------------------------------------
А како би све могло да прође без Соње Бисерко или Наташе Кандић.
Па су тако бошњачли новинари одмах контактирали Соњу Бисерко, а она онако паметна наравно да је овакав изазов једва дочекала.

"Београд ће правити велику буку око покретања ревизије пресуде по тужби БиХ против Србије за геноцид, а председник РС-а, Милорад Додик, то ће искрористити да настави радити оно што континуирано ради последњих десет година, изјавила је за сарајевске медије предсједница такозваног Хелсиншког одбора за људска права у Србији, Соња Бисерко.

"Од бошњачке стране таква се одлука на неки начин и очекивала, макар из неких моралних разлога. Међутим, поставља се питање колико су они спремни да ту ревизију пресуде и поткријепе. Не знам да ли су ових десет година - а чини ми се да нису - радили на добијању свих тих података који постоје у Хашком трибуналу. Главно је питање да ли ће ревизија бити прихваћена или не", казала је Бисерко.

Истиче како је од кључне важности "да ли су се Бошњаци довољно припремили да поткријепе оно што су пропустили у првој тужби".
 
"Највише ми смета и чуди ме што Срби у БиХ пристају на то, што је сада одговорност пребачена њима, а то их спречава да некако свој однос према другом ентитету, прије свега с Бошњацима, поставе на један реалнији основ, који би укључио и одговорност Београда, зато што тај рат прије свега није био ни могућ без Београда",  додала је Бисерко. 
------------------------------------------
Сваки Србин се пита до када ће извирати зло из Соње Бисерко, стране плаћенице и откуд  у њој било каква брига за Србе из Републике Српске.

Несрећној Бисерко је најважније да досипа уље на ватру и да покушава да завади српски народ са обје стране Дрине.
 

18. фебруара су Велике зимске задушнице.

— Autor sjovicicslavuj @ 22:17



ЗАДУШНИЦЕ; суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: 

Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. 


Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.

                                        
Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. 


Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.


Обичај је у народу да се ο задушницама, као и ο парастосима, износе многа јела. Веровање је, да та изнесена јела треба да се разделе сиротињи и уопште свима који се ту затекну, за покој душе умрлога. Обично се износи погача, жито, вино, као и друга јела.
 

ЈОВАН ДУЧИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:46

За сјећање и памћење ...
На данашњи дан 17. 2. рођен 
је славни српски пјесник, 
академик и дипломата.


ЈОВАН ДУЧИЋ
 


 
 
 

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ - За сјећање и памћење!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:46

Из славне српске прошлости
Да се не заборави!
На данашњи дан, 16. 2.  рођена је
ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
 

Била је прва жена изабрана
за академика Српске академије
наука и умјетности!

 
 
 

РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:29

За сјећање и памћење ...
На данашњи дан, 16.2. рођен је
 
РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ
 


 

Радоје Домановић

је рекао истину за сва времена!

Шта се од времена Домановића
па до данас промијенило?

СВЕ!

Али на још горе!
 
 
 
 

16. 02. су Свети Симеон и Ана

— Autor sjovicicslavuj @ 21:26
 
Свети Симеон
---------------
У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки.

Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке.

Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога.
Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол.

Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30).
Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу.
Ани је тада било осамдесет четири године.

Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.
 

ХОЋЕШ ЛИ СЕ ИКАДА ОПАМЕТИТИ СРБИНЕ? ЗЛОЧИНАЦ ЈОСИП БРОЗ ТИТО СПАСИО ТУЂМАНА ТЕШКЕ РОБИЈЕ: Детаљи тајног плана који су ЗЛОЧИНЦИ Јосип Броз и Фрањо Туђман сковали против Срба

— Autor sjovicicslavuj @ 16:00
 
Јосип Броз и Фрањо Туђман

Злочиначки антисрпски двојац 
на челу са "кормиларом" Јосипом Брозом

Туђман је према Титу осјеаћо не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свесним Хрватом и који ће ући у историју као заслужан "чимбеник" у стварању самосталне државе Хрватске.

Овај антисрпски двојац је знао да Брозова злочиначка кованица о тзв. братсву и јединству нема будућност и да је то за краткорочну употребу како би се насамарили наивни Срби!

Крајем педесетих година прошлог вијека, у дијелу службене југословенске историографије превладало је мишљење да је Краљевина Југославија у Априлском рату брзо и неславно пропала због хрватске издаје. (А шта се друго могло и очекивати од Хрвата).


Али највећу и непоправљиву историјску грешку Срби су направили 1. децембра 1918. године кад су стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца спасили ова два народа, која ће, кад им се укаже - првом приликом забити нож у леђа својим спасиоцима - Србији.
-----------------------
О томе је говорио славни српски војвода Живојин Мишић који је након обиласка Хрватске извијестио тадашњег за влашћу похлепнох краља - идиота Александра Карађорђевића.


Из ове ОПОМЕНЕ која је касније постала стварност СРБИ ни до дана данашњег никад ништа нису научили.
--------------------------
Наиме, један члан Војноисторијског завода написао је за Војну енциклопедију чланак у којем је стајало да је Хрватска “крива за слом Југославије”. Савјет Војне енциклопедије није прихватио ту енциклопедијску јединицу, па је за њено писање потражио новог аутора. И врло брзо га је нашао у имену Фрање Туђмана, који је био је пуковник ЈНА, Хрват и првоборац. Туђманов рад Савет је прихватио без примједби.

Тако туђман каже: "О рату је знао из прве руке, био је учесник, носилац партизанске споменице, илегалац из Загреба и историчар. Али противници су против њега почели да кују страшне завјере. 
Туђман је посредовањем Ивана Гошњака тада послао Титу своју енциклопедијску јединицу. Тражио је од њега директну арбитражу – и заштиту. Из Београда је добио одговор.

Немам никаквих примедби. Тито“.


Средином шездесетих на Спомен подручју Јасеновац требало је да буде постављена спомен-плоча на којој је требало да буде уклесано да је у логору побијено 600 хиљада Срба, а како тврди научници и истраживачи историјских чињеница то је неколико пута више него што је установљено утврђивањем идентитета жртава. 

Међутим, Туђман је био против тога јер је у томе препознао тенденцију доказивања колективне кривице Хрвата па је крајем 1965. написао резиме рада, у којему је објаснио зашто истицање таквог броја сматра погрешним и штетним.
Рад је опет доставио злочинцу Јосипу Брозу, али није добио јавни одговор. Ипак радови на постављању спомен-плоче били су заустављени а сасвим је јасно да су они могли бити заустављени на интервенцију злочинца Јосипа Броза, који је узгред речено обишао све свјетске вукојебине, али му ни на ум није пало да било кад оде у злогласни усташки концентрациони логор Јасеновац. 


Седам година касније, против Фрање Туђмана поднијета је оптужница да је “учествовао у обарању постојецћег друштвеног система”.
Мирослав Туђман оптужницу је однио Мирославу Крлежи, који је прочитао и рекао: “То је дим“.
Након тога Крлежа се обратио Јосипу Брозу. Послије те интервенције Тито је изрекао најпознатију реченицу: “Туђману не паковати“. То је значило да Удба не смије подметати доказе и да суд не смије бити преоштар.

Јосип Броз је наиме увијек пажљиво балансирао сложене односе у федерацији, па би, према односу снага и сопственим процјенама што му је корисније, стезао или либерализовао режим, подстицао социјалну компоненту у политици, или, понекад, националну. 
Јосип Броз лично се увијек декларисао као Хрват, што је Туђману било јако важно.
Милован Ђилас свједочи о Титовој сујети јер је до краја живота био огорчен пошто на такмичењу аустроугарске војске у мачевању није добио златну медаљу.

Тито је ипак, како тврди Ђилас, вјеровао да ће се југословенски народи с временом стопити у једну нацију и ту се оштро разликовао од свог генерала – који му се читавог живота до те мјере дивио да је Душан Билаџицћ Туђманов однос према Титу описао као заљубљеност.

"Туђману су дошли људи. Он је сам казао како без Тита не би било Југославије, па ни Хрватске. Некима то звучи врло тужно. Туђман је био заљубљен у Тита", рекао је Биланџић у једној телевизијској емисији.
Мирослав Крлежа, дио злочиначког тима: Јосип Броз - Фрањо Туђман.
Крлежа није могао ни смислити Иву Андрића што се декларисао као Србин и што је добио Нобелову награду за књижевност, а није он - Мироалав Крлежа.

Мирослав Крлежа, дио злочиначког тима: Јосип Броз - Фрањо Туђман.
Крлежа није могао ни смислити Иву Андрића што се декларисао као Србин и што је добио Нобелову награду за књижевност, а није он - Мироалав Крлежа.

Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свјесним Хрватом, и зато што се неизмерно дивио његовим политичким талентима.
О свему је томе Фрањо Туђман отворено проговорио у интервјуу листу Полет, под насловом “Хрватска повијест је моја историја”. Ставови које је тада изрекао Туђман, данас дјелују шокантно. Туђман је у том интервјуу дао најцеловитији став у односу према Јосипу Брозу и уништењу Југославије.

"Тито је несумњиво велика историјска личност хрватскога и југословенског тла. То што се нашао на челу КПЈ у преломном периоду попут Другог свјетског рата, није случајно.

Нашао се на челу КПЈ као хрватски комуниста и као такав схватао је да комунистички покрет у Југославији може успјети само рјешавајуцћи хрватско национално питање, што опет представља традицију хрватског марксистичког покрета из двадесетих година. Такву је идеју могао преносити само припадник марксистичког покрета из хрватских редова, и припадник несрпског народа. Срби су насјели на злочиначки план Јосипа Броза.
То што је дошао из редова потлаченог народа у бившој Југославији – велика је ствар. Али тај је хрватски народ имао очувану свијест о својом идентитету. Тежња хрватског народа да има и више права него у Хабсбуршкој монархији, и хрватском комунистичком покрету, наметнула је идеју о ономе што треба остварити.

Таква тежња помогла је и националним покретима несрпских народа у старој Југославији, па тако и Другом свјетском рату, када је припомогла идеји о обликовању федералне Југославије … ”, говорио је Фрањо Туђман.

“Тито је”, наставио је Туђман, “дакле осјећао проблем народа Југославије. Несумњиво је био комуниста, и лењинистима, и стаљиниста. Али … битна разлика између њега и Стаљина јесте у два момента: Тито никада није постао предводником великосрпске политике, а Стаљнин је постао, иако није био Рус него Грузијац – припадник малога неруског народа, проводником великоруско политике.

У својм почецима, Стаљин је заступао марксистичка гледишта, али нашавши се на челу СКП постао је проводником великоруске политике. С друге стране Тито није постао проводником великосрпске политике, остао је хрватски комунист и чврсто је заступао интерес хрватског народа.
Он је осјећао национални проблем у Југославији, проблем идентитета српског, хрватског, словеначког … народа. 
Друга велика разлика између Тита, као и између осталих комунистичких првака у социјалистичким земљама, јесте у томе што је он био политичар великог формата, па и државник великог формата – није случајно он изиграо и Стаљина и Черчила и на крају крајева и Србе и Србе.

Дакле, Јосип Броз је преко Комунистичке партије Југославије (КПЈ) употребио револуционарни терор у смислу осигурања своје побједе за вријеме рата и непосредно послије рата.”, каже Туђман.

 
Но, историја каже да је један од примјера како се Броз одржавао на власти и оснивање Голог отока, углавном за Србе и Црногорце за које је сматрао да су му највећи противници у очувању власти.

Тито је био до детаља упућен у тортуре на Голом отоку, па ипак, Туђману то није пресудно, јер у Титу види углавном великог политичара: “Имао је”, наставља даље, “храбрости, одважности и државничке далековидости да се супротстави Стаљину у доба кад је пред Стаљином клечала цијела Источна Европа и кад су и Исток и Запад очекивали, и били би захвални, да ће више слушати Стаљина.
Крлежу, штавише, сматра људима који су му спасили живот. Титов утицај, заштита од Удбе, по Туђману је била пресудна … “Иако су и други интервенисали за мене” рецћи ће Туђман у истом интервјуу, “вјероватно је Крлежин утицај на Тита био пресудан, и вјероватно ми је то што нисам био осуђен за шпијунажу, спасило живот.

И самим тим, то је дјеловало и на чињеницу да су и ови други кажњени мање, иако је према Удбиним агентима тада доведена она бугојанска група од 20 усташких терориста, да би се извршила пресија и да се озбиљније казнимо … ”

Туђман о Титу говори још у следећим формулацијама: “он је у комунистички покрет унио нешто ново”; “Титоизам је значио рјешавање националног питања у оквиру социјалистичке револуције, задржавање државности и социјалистичке земље …”

Надаље, “Тито је био велики политичар и у оквиру комунистичког покрета, један од оних који је марксистичку доктрину знао употријебити на стваралачки начин у југословенским приликама …”

“У оквирима свог времена Тито је био велик политичар … одговор на изазове свог времена, а данас, послије његове смрти, многи показују да нису чак ни на његовом нивоу …”
 
 ЛИНК - Краћа изјава из интервјуа Фрање Туђмана о улози злочинца Броза у стварању самосталне државе Хрватске!
 
 

Поглед из мог многоугла ... Цртица о свакодневици и о стварности...

— Autor sjovicicslavuj @ 11:14

ПИШЕ: СлавкоЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

  

Динамично је доба и нико нема времена за чекање...

             Све се претворило у трку и у борбу за преживљавање.

Мало  ко има времена за књиге, поготово за оне које говоре о љубави.
Замрло је све. Једино љубав умире преко реда!

Најмање о књигама мисле они који су пребогати, jер да су мислили о књигама не би ни били богати!

Друга је ствар што је огроман број богатих постао богат бавећи се лоповлуцима...
Али, ко још мари за то, како се неки лопов обогатио.

О књигама се једино још брину библиотекари, јер то им је и посао.

Истина, има и оних који, по некад, код куће, онако пред спавање, прочитају неку књигу, мада и они ријетко нађу времена за књиге, јер су заокупирани друштвеним мрежама и интернетом.

Како год даје и шта год даје у питању, вријеме је за кафицу ...
А послије одох на друштвене мреже. Тамо има свега и свачега, а треба живјети бар од нечега!

Ај, здраво! 

 

СРБИЈО - СРЕЋАН ТИ ПРАЗНИК 15. фебруар - ДАН ДРЖАВНОСТИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:56
 
 
 

1 2 3  Sledeći»

Powered by blog.rs