Slavko Jovičić

НОВАК ЂОКОВИЋ/ĐOKOVIĆ NOVAK - НЕПРИКОСНОВЕНИ ТЕНИСКИ КРАЉ ПЛАНЕТЕ!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:38
 
31.7.2016.  Директно: ПАЛЕ/Торонто
Новак Ђоковић
30. титула из Мастерс серије
 
 Новак Ђоковић у два сета савладао Кеија Нишикорија и освојио четврту титулу на Роџерс купу у Канади. До сада је Новак Ђоковић освојио 66 турнира у каријери, од чега 30 Мастерс серије 1000 по чему је рекордер. Новак је показао да је спреман за наступ на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру, гдје важи за главног фаворита за освајање златне медаље.
 
 
Новак Ђоковић  Кеи Нишикори 

2:0 (6:37:5)

Био је турнир у Канади увод и загријевање првог тенисера свијета за Олимпијске игре у Рио де Жанеиру. Нема сумње, на основу свега што смо видјели, ако не буде непредвиђених дешавања у Бразилу, Новака ћемо видјети на побједничком постољу, вјероватно највишем.

Новак се на овај турнир вратио одморан, свјеж, још гладнији побједа. Ово му је четврта освојена титула у Канади.

Није Јапанац имао ни промил шанси против разгоропађеног српског тенисера. Новак је за пола сата игре ријешио први сет, направио брејк за 4:2, а онда реализовао трећу сет лопту. 

Чинило се да ће у другом сету имати лакши посао Новак. Повео је 3:1, али је услиједила серија Јапанца који је преокренуо на 4:3, пошто је искористио успаваност српског аса. 

То мало наде било је све што је Кеи добио, Новак није имао намјеру да игра трећи сет, направио је нови брејк и реализовао је трећу меч лопту за десету побједу у 12 досадашњих сусрета ова два тенисера.
 

 

Љубиша Стојановић ЛУИС ... Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:47

ЗА СЈЕЋАЊЕ И ПАМЋЕЊЕ ...

 31. јула је годишњица 
трагичне погибије 
непоновљивог 


ЛУИСА!




 

30.7. ЈЕ СВЕТА ОГЊЕНА МАРИЈА!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:18


Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у дванаестој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва.

Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему”. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу.

У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља”. И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем.

Пред саму смрт - јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука свете Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани.
-------------------
Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира.
                                                             ------------------------------------

Народна песма вели:
---------------------------
'... Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија,
Свети Врачи помазују миром,
а Крститељ водом покрепљује...'

Проговара Свети Пантелија:
'Удри громом громовник Илија
Удри огњем Огњена Марија
а ја ветром Св. Пантелија
-------------------------------------
Боже, благослови онога који улази у овај дом,
заштити и сачувај онога који излази из њега,
и дај мир ономе ко у њему остаје.
 
 

О неким овдје поменутим, сада већ мртвима - све најгоре! О неким овдје поменутим који су и сад живи - све горе од најгорега!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:03
 

 
Ми Срби, 
познати смо по томе што олако опраштамо, 
а још брже заборављамо.
 
И то је наша највећа трагедија. 

Довољан је само један мали осврт на све оно
што су други годинама говорили о нама
како би смо схватили наше заблуде
и све оно што смо давно заборавили.

         И опростили, нажалост.
                               

 

„Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti” 
– govorio je Džejms Šej, portparol NATO-a, marta 1999. 
ne sluteći koliko je bio u pravu što se naše zaboravnosti tiče.

  Злочинац Џејмс Шеј

   
Не знам шта су разлози, али претпостављам да су техничке природе. Неколико пута сам покушавао да поставим објаву, али највјероватније да због дужине текста нисам био у могућности да то и објавим у цјелини. Зато сам интегрални текст поставио на другом блогу, онако како он заправо и изгледа.
 -----------------------------------------
                                                                         Ако некога интересује - ТЕКСТ је на линку:

28.07. су: Свети мученици Кирик и Јулита

— Autor sjovicicslavuj @ 19:04
 

Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком.

Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.

Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију.

Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу.

Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године.

Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне.
Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице Болничке.  
-------------------------------------------------------------------
 
Претпостављам да ни многи вјерници не знају да је
ово први женски манастир у нишкој епархији
и једини манастир у Србији назван по овим свецима.
 
На обронцима планине Видлич, на надморској висини од 1004 метара, недалеко од села Смиловци налази се манастир светих Кирика и Јулите. Постоје претпоставке да је првобитни манастир саграђен у X или XI веку.

Дугогодишњи игуман манастира Арсеније Куршумнин записао је у Летопису, да је манастир подигнут крајем XVII века.  

Манастир је страдао од Турака и био је у рушевинама све до 1839. године.

На темељима старог разореног храма, протомајстор Никола из села Бољев Дол подигао је данашњи храм. Манастирска Црква је саграђена од обичног тесаног камена и покривена је каменим плочама.

У време обнове манастира, овим крајевима је харала куга, која је дневно односила на десетине живота. Људи су бежали од куге на ово место и помогли обнову манастира.

Изградња манастира је у потпуности завршена 1839. године. Исте године подигнут је велики манастирски конак, који је назван.
 
 
 

ПЕТАР ЛУБАРДА - За сјећање и памћење

— Autor sjovicicslavuj @ 00:15
 

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

На данашњи дан 27. јула рођен је 
један од најзначајнијих 
српских сликара двадесетог вијека
 
ПЕТАР ЛУБАРДА

Био члан Српске академије наука и умјетности и један од наших најзначајнијих сликара у 20. вијеку. Сликарство је студирао у Београду и Паризу. Сликао је предјеле, мртву природу, портрете, а у посљедњем стваралачком периоду опробао се у апстрактном сликарству, задржавајући особени стил и препознатљив снажан колорит.

У САНУ је оставио писмо у којем захтјева да се при сваком излагању његових дјела обавезно нагласи да је по националности Србин.
 
 
 
 ---------------------------------------------------
 
Ево шта један од највећих сликара међу Србима, свјетског формата, говори о себи, свом поријеклу, али и превртљивости разних комунистичких апаратчика...
-----------------

 Писмо поводом изложбе у Паризу 
Београд, 18. март 1971. 

Драги Коларићу,


Желео бих да ти се обратим са једном молбом; унапред се извињавам за узнемирење.
 
Како си ти члан Одбора за приређивање "Југословенске изложбе кроз векове" у Паризу (од 2. марта до 17. марта 1971. године), молио бих те да на првој идућој седници Одбора прочиташ ово моје писмо.
 
Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом "Сумрак Ловћена", датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може подкрасти грешка), решио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени.
 
То су: Петар Лубарда,
рођен 1907. године, Љуботињ;
Србин; живи у Београду, Иличићева бр. 1. 
 
Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке.
 
Што се тиче аранжирања саме изложбе, ја ћу бити слободан да замолим следеће: уколико се изложба аранжира по републикама, односно по националном кључу, да као што је разумљиво - будем у саставу другова-колега СР Србије.
 
Све сам ово саопштио у телефонском разговору са другом Матвејевићем, као и са проф. др Стеље, такође и са тобом, али желим да то потврдим и писмено, да не би било забуне и нових компликација.
 
Још једном захваљујем теби као и друговима из Одбора на труду и желим много успеха.
 
Срдачно те поздрављам, 
Петар Лубарда, 
Иличићева бр. 1

 

Текст према завештању Петра Лубарде 
од 14. априла 1972. године 
које је предато САНУ

Петар Лубарда. Рођен је 27. јула 1907. у Љуботињу у Црној Гори, по националности Србин, отац Ђуро И. Лубарда, мајка Марија М. Вујовић. 

Основну школу похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу. Уметничку школу у Београду уписао је 1925. (проф. Б. Вукановић, Љ. Ивановић, И. Шобајић). 

Годину дана касније одлази у Париз, где први пут излаже на Салону независних 1927. године. У Паризу остаје до 1932, а непосредно пред Други светски рат поново борави у њему годину дана и путује по Шпанији и Немачкој. 

Рат проводи у заробљеништву, а од 1946. до 1950. је на Цетињу где заједно са Милом Милуновићем оснива прву Уметничку школу у Црној Гори. 

За дописног члана САНУ изабран је 1959, а за редовног 1961. 

Добитник је многих значајних награда и признања од којих су најзначајније "Grand prix" на Светској изложби у Паризу 1937, прва награда на Интернационалној изложби у Хагу 1939, прва савезна награда ФНРЈ 1948, прва републичка награда Црне Горе 1948. и 1949, интернационална откупна награда на II Бијеналу у Сао Паолу 1953, награда на II Бијеналу у Токију 1955, Октобарска награда града Београда 1955, Национална награда у Гугенхајму 1956, Седмојулска награда СР Србије 1964, награда АВНОЈ-а 1966. и Хердерова награда 1973. у Бечу. 

Поред учешћа на многобројним групним изложбама у земљи и иностранству самостално је излагао у Риму (1929, 1962), Београду (1933, 1934, 1951, 1961, 1962, 1964, 1967, 1968, 1969, 1971), Паризу (1952, 1954), Лондону (1955), Титограду (1958, 1968), Љубљани (1959/60), Њу Делхију (1963), Бомбају (1963), Нишу (1963), Скопљу (1963, 1967), Цетињу (1968), Крагујевцу (1968, 1969), Сомбору (1970), Врбасу (1970). Умро је 13. фебруара 1974. у Београду.

 

ЂУРА ЈАКШИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:54

За сјећање и памћење
 ...

На данашњи дан 27. јула рођен је славни српски поета, 
сликар и најзначајнији приповједач епохе романтизма
 
ЂУРА ЈАКШИЋ. 
 


Славни српски
пјесник, књижевник и сликар
још тада - 1.867. године,
писао је о настраној
и тиранској Европи

 
 
ЈЕВРОПИ
 

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже кô црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
„Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, силна, да л’ живет може
У таквом игу несрећни род?...

Изгинућемо!..

„Па изгините!“
Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!

Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!“
 
11. јануара 1867.
 

 


ЦРВЕНА ЗВЕЗДА и звездин навијачки "ГВОЗДЕНИ ПУК" са трибина су растурили Бугаре као бугарску скупштину!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:06
ТО ЈЕ ТО!
Лудогорец ЗВЕЗДА
2:2
Звезда се није изгубила у „лудој шуми” у Бугарској. Мајсторијама Катаија и Канге остварен је сјајан резултат за реванш црвено-белих у Београду.

Чекали су звездаши овај дан још од кад је историјском серијом већ јесенас капарисана титула. Дошло је вријеме за одмјеравањем са озбиљним европским клубом, тренутак кад може да се направи најкрупнији корак на међународној сцени у посљедњој деценији

Лудогорец – Црвена звезда 2:2 (1:0)

Стријелци:, 1:1 – Катаи у 48, 1:2 – Канга у 67.

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА
Кахриман, Цветковић, Рендулић, Фибел, 
Ибањез, Ле Талек, Доналд, Срнић, Канга, 
Катаи (од 88. Сикимић), Моуче (од 67. Руиз).

Фудбалери Црвене звезде и Лудогореца одиграли су у бугарском Разграду неријешено 2:2 у првој утакмици Трећег кола квалификација за Лигу шампиона.

Реванш утакмица игра се наредног уторка у Београду.
 
 


 

Српска православна црква и вјерници обиљежавају данас, 26.7.2016. празник Сабор Светог архангела Гаврила!

— Autor sjovicicslavuj @ 19:31
 

Српска православна црква обиљежиће сутра празник Сабор Светог архангела Гаврила, једног од седам великих ангела серафима који су учествовали у стварању свијета.

Празник Сабора Светог архангела Гаврила није обиљежен "црвеним словом" у календару СПЦ, која му, ипак, даје велики значај и слави га као - благовјесника који је учествовао и најављивао све значајне догађаје везане за настајање хришћанства.

Архангел Гаврило је жива сила бестјелесна и један од седморице серафима најближих Божијем престолу. Учествовао је у Божијем стварању свијета и у борби против "палих" анђела, предвођених самим злом, Сатаном.

Архагел Гаврило је свједочанство о почетку настајања Божије творевине пренио пророку Мојсију јавивши му се у пустињи и поучивши га како да напише Књигу постања.

Слави се као анђео благовјесник задужен за радосне или благе вијести и онај који је најавио Захарији рођење Јована Претече Христовог - Светог Јована Крститеља.

Исти архангел Гаврило јавио се Јоакиму и Ани и најавио рођење Пресвете Богородице Марије, а потом и Пресветој Богородици Марији са вијешћу да ће родити сина, спаситеља људског рода, Господа Исуса Христа.

Лик анђела Гаврила слика са Пресветом Богородицом Маријом, која прима Благовијест, на царским дверима православних олтара која се симболично отварају током литургије, јер је овај догађај отворио пут у Царство небеско.

Највећа и најрадоснија вијест у хришћанству коју је јавио Благовјесник је вијест о Васкрсењу Христовом.
Ова сцена са архангелом Гаврилом како сједи на гробном камену и показује на празан гроб најчешће се слика на православним представама догађаја Васкресења.

Фреска у средњовјековном манастиру Милешева, позната као Бели анђео, једна је од најљепших и најбоље очуваних и проглашена је за слику прошлог миленијума.

У народу је празник познат и као љетни Аранђеловдан за који се везују многобројни обичаји, према којима се оним који поштују вјеру тог дана забрањен скоро сваки рад.

Гаврило је први уз архангела Михаила који је предводник војске анђела и сила добра, а за њима слиједе равни по части Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил и Јеремил.
Саборни дан Светог архангела Гаврила празнује се такође 8. априла, када СПЦ слави његова јављања кроз сву историју људског спасења.

Новоизграђени Саборни Храм 
у новоизграђеном дијелу ПАЛА!
 
 
 

КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ! Из трагичне српске прошлости!

— Autor sjovicicslavuj @ 13:59

На многим мјестима у литератури, 
као и у савременим средствима комуникација 
појављују се различити датуми и рођења, 
па и убиства славног КАРАЂОРЂА!
Међутим, као званични прихватају се ови датуми, 
наведени у поменутој објави...



 

25. јула 1894. године рођен је славни српски јунак ГАВРИЛО ПРИНЦИП! Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 19:24

Гаврило Принцип
25. јула 1894. године рођен је
славни српски јунак


 
 
 
-----------------------------------
Одјекују звуци добошара
Сарајево дочекује цара
Видовданак за поход бијаше
Фердинанд се крену до Бентбаше

Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе

Сунце сину са плавих висина
Сакупи се народ из даљина
Смјели јунак у народу био
Са три пуцња цара усмртио

Ропство тешако, а слобода мила
Слави народ Принципа Гаврила
Гдје Миљацка тече још и сада
Спомен оста на плочнику града

Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе
 
 -----------------------------------------------------------------
За разлику од федералног Сарајева, 
у Источном Новом Сарајеву /Република Српска/ 

подигнут је споменик славном српском јунаку 
Гаврилу Принципу!

На споменику су уклесане ријечи Гаврила ПРИНЦИПА: 

  "Ал’ право је рекао Жерајић пре
 Српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи"!


 

То је то! БРАВО ОЛГА, БРАВО СРБИЈО! ОЛГА ДАНИЛОВИЋ ПРВАКИЊА ЕВРОПЕ!

— Autor sjovicicslavuj @ 14:18

ОЛГА ДАНИЛОВИЋ ПРВАКИЊА ЕВРОПЕ!
 Млада српска тенисерка одувала конкуренцију!

Најталентованија српска тенисерка 
Олга Даниловић 
постала је данас шампионка Европе на првенству 
у Москви у узрасту до 16 година.

Олга Даниловић је у финалу првенства 
декласирала Пољакињу Игу Свјатек, 
која је била прва носитељка на првенству, 
са 2:0 (6:3, 6:1)!

Млада српска тенисерка се попела на врх Европе 
и још једном најавила да је чека блистава будућност 
у годинама које долазе. 
 

ТО МОГУ САМО ДЕЛИЈЕ! Да се најежиш од милине и љепоте која разгаљује душу сваког звездаша! БРАВО ДЕЛИЈЕ! То могу само звездаши!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:01
БРАВО ДЕЛИЈЕ!
 
То могу само звездаши!
 
 
 
 Иако је на отварању нове сезоне у првенству Србије на једвите јаде ЗВЕЗДА ишчупала бод против новајлије Напретка, треба истачи најсвјетлију ствар на утакмици, а то је сјајан гест и подршка ДЕЛИЈА играчима у првој утакмици трећег кола у квалификацијама за Лигу шампиона коју ће ЗВЕЗДА играти против Лудогореца у Бугарској!
 
 
Делије играче Звезде упоредиле
са чувеним "Гвозденим пуком"
и отпјевали им пјесму "Пукни зоро"!
 
 
 


Ријечи пјесме
------------------
 Да ли чујеш мила
мога коња кас
да ли чујеш са планина
зове те мој глас

Засвираше трубе
заврши се бој
звона звоне, зора свиће
враћам се роде мој

Рефрен:

Ај, па пукни зоро
стару мајку пробуди
па да види ко јој долази
ај, па пукни зоро
моју драгу да љубим
беле груди да јој загрлим
 
Кад тамо далеко
видим оџак сив
стару шљиву, родну њиву
враћам се кући жив

А најбољих нема
однео их бој
чувала ме слика твоја
враћам се роде мој

 
 
 
-------------------------------------
Након битке на Брегалници у којој су војници Другог пјешадијског пука првог позива "Књаз Михаило" показали невјероватну храброст, пожртвованост и истрајност у борби, Бугари су тај пук прозвали Втори железни, односно Други гвоздени пук и у свим каснијим биткама војници тог пука били су страх и трепет за непријатељску војску. 

Четвртина свих ратних одликовања додељених за вриеме Балканских и Првог свјетског рата припала је војницима и официрима Гвозденог пука. 

Три команданта изгубио је током тих ратова Гвоздени пук, а они су били познати по томе што су својим војницима у борби говорили: "За мном, а не Јуриш". 

Једном од њих, Миливоју Стојановићу Брки, након погибије, Станислав Бинички је посветио композицију "Марш на Дрину".
 
 
-----------------------------------------------------------------------------------
 
Војнике Гвозденог пука чинили су младићи од 21. до 31. године и били су углавном из Топлице. Половина њих, након завршетка Првог свјетског рата, није се вратила својим кућама. Остали су заувијек на бојиштима Куманова, Брегалнице, Цера и Колубаре.
 

ЧОВЈЕК међу људима! Поглед из мог многоугла!

— Autor sjovicicslavuj @ 17:09

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Све полази од човјека, јер да нема појединца не би било ни друштвене заједнице. Сваки појединац, по природи ствари, постаје свјестан да је његов живот њему најважнији и то је исправно и нормално расуђивање и поимање ствари. 

Али, није могуће посматрати само појединца ван контекста друштва у цјелини. Није могуће, а није ни сврсисходно нечију судбину изоловано посматрати, јер свака ситница је важна управо ради цјелине.

Управо те ситнице и појединачне жеље укрштају се и стапају у јединствену људску енергију. Свака таква животна прича и угао посматрања добија највећу ширину у продужењу људске врсте без које не би ни постојало човјечанство.

Та матрица никада неће бити замијењена неком другом формулом. Остаће заувијек исти редослијед рађања и умирања. Мајка и отац, па дијете и све тако у круг и ширење у цикличним никад затвореним круговима.
Јер без та три бића не би било могуће ни живјети по Светом тројству, нити би постојао овоземаљски живот.

А ако не би било живота на земљи, онда не би било ни вјечног живота у Царству небеском, а ни васкрсења човјека.

Закључак, ако је  уопште он и потребан, морао би да буде сљедећи: ЧОВЈЕК је све. Човјек је сва доброта. Он је заслужан за сваки напредак цивилизације. Пред човјеком стоје велики изазови. Човјек је мотор и сваки покретач развоја техничких и материјалних могућности до неслућених граница, а све у функцији лакшег и бољег живота. 

Супротно човјеку је НЕЧОВЈЕК! Он је деструктивно биће које уништава свако  добро и сваку племенитот коју посједује човјек.

Дакле, остаће вјечита борба између човјека и нечовјека.

 

ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ - за сјећање и памћење!

— Autor sjovicicslavuj @ 00:08



ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Навршила се 31 година од како је 
на данашњи дан 21. јула умро  
један од највећих српских глумаца
у новијој историји српског рода
 
ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ



 
 
 
 

21. јула је - Свети великомученик Прокопије

— Autor sjovicicslavuj @ 19:14
 

Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу.

Утрећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „ко си ти, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим.

Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије.

Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их Св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички.

Зато се у чину венчања брачних помиње Св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када Св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву Свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена.

И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада Св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.

Мошти Светог Прокопија донете су из Ниша у Прокупље 1386. непосредно уочи битке на Плочнику.
– Кивот светог ратника је спасаван од турске инвазије, али је вероватно имао и функцију „заветног ковчега“ који је требао да помогне српској војсци. То је био морални подстрек ратницима кнеза Лазара, који су тешко поразили Муратову војску у бици на Плочнику код Прокупља.
 


Крфска декларација или похлепа краља Карађорђевића за влашћу на што већем простору били су смртни ударац од којег се Срби никада нису опоравили!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:01

 

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј


Кад су важни историјски датуми увијек напишем - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

 
Или кад су важни неки датуми који су везани за имена славних СРБА, па и других свјетских личности, увијек  напишем - за сјећање и памћење ... 

Знам да се не могу брисати, нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан /20. јула 1917. године/ направљена највећа грешка у историји српског народа.
 
Дакле, тог несрећног дана потписана је "Крфска декларација" о стварању заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Декларацију су потписали тадашњи премијер Србије Никола Пашић и председник Југословенског одбора Анте Трумбић. Српска влада чији је први министар тада био Никола Пашић и такозвани Југославенски одбор хрватског политичара Анте Трумбића потписали су на грчком острву Крф "Крфску декларацију", којом су јужнословенски народи у Аустроугарској затражили уједињење са Краљевином Србијом у заједничку државу под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, с династијом Карађорђевић на челу.
 
Е та династија нам је и дошла главе баш онако како су и они превратима  долазили на краљевски трон.
 
 
Наиме, СРБИ су већ тада, дакле тог дана,  потписивањем декларације о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли  да створе и да имају своје националне државе, али оно најважније - нису себи. 
Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи каније су у томе и успјели.
 
 
Прошле су деценије, а ускоро ће и цијели вијек у којем Срби и даље живе под сталном амнезијом, али који још увијек како тако успјевају да се одрже само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једини ми - небески народ.

А други народи су искористили српске заблуде и остварили су своје националне циљеве. створили су самосталне националне државе. То су урадили и Словенци и Хрвати. Касније и "браћа" Црногорци, па на крају и Македонци.

Босну и Херцеговину нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.

Из свега казаног бјелодано је јасно да Срби једино сами себи никад нису створили своју српску државу, наравно у којој равноправно требају и могу да живе и други народи!

Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли Србији су највише забијали нож у леђа, при том, увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.

Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише крварио, страдавао и нестајао.
Историјски гледано, овај датум постоји, али фактички гледано он је више од вијека стрмоглавио и уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију.

Упропастио је  СРБИЈУ, која се од тада никада више није опоравила, нити се стабилизовала, само зато што је свим другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком времену, бременитом времену и без јасног путоказа гдје и куда то иду и Србија, па и цијели српски народ.

 Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је било коме важно ово што написах, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе.

И по свему судећи, ево ни данас ове чињенице никога не интересују и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана.
--------------------------------------
ПРИЛОГ:

Ако на тренутак занемаримо историјске грешке краља и његове свите, а не смијемо, онда морамо узети у обзир свједочење владике Николаја Велимировића које је описано у дневнику Драгише Цветковића.



Многи и данас говоре о краљу најгоре ствари, јер је створио Југославију. И то није спорно, али онда исти ти људи у сљедећој реченици говоре 
“Како смо лијепо живјели за вријеме Тита”.

У којој земљи?

У свом дневнику Драгиша Цветковић наводи интересантан разговор са Владиком Николајем Велимировићем. Наиме током једног разговора Владика Николај му је рекао да запише детаље састанка Николе Пашића и Британског премијера Дејвида Лорд Џорџа. Састанак се одиграо у Лондону 1917,. године Владика Николај Велимировић присуствовао је састанку као преводилац јер Никола Пашић није говорио енглески језик.

Тема разговора било је решење статуса будуће државе.

Владика Николај тврди да је британски премијер чим су ушли у кабинет кренуо ка Николи Пашићу и рекао: „Чујем да не желиш стварање Југославије?“, овај му је одговорио да жели али да се прво признају новоформиране границе Србије, Лојд Џорџ му је на сто ставио један папир и мапу а затим рекао: “Америка и ми смо се договорили. Овако ће изгледати ваша нова држава”.

Никола Пашић је поново питао да ли је могуће да се само у оквире државе (Краљевина СХС) уцртају границе Србије са новоослобођеним територијама и прстом повлачио границе по мапи која је стојала на столу.

Премијер Лојд Џорџ није ни гледао какве границе Пашић црта, само му је само поновио: “Америка и ми смо се договорили”
Краљевину СХС управо је Америка прву признала у фебруару 1919 године, не Француска као наш највећи савезник, већ Америка, што иде у прилог дневнику Драгише Цветковића.

Када се све то узме у обзир и чињеница да краљ Александар није присуствовао потписивању, нити је потписао Крфску деклерацију.
Не делује баш уверљиво да се само краљ Александар питао о статус и границама нове државе. Али, његово доба је погубно по српски народ!
-------------------------------------------------------
Било како било - Срби су највећи страдалници и губитници у Првој, и у Другој, и у Трећој, и у свакој на силу склепаној Југославији.
Јер, никада нису успјели са створе своју српску самосталну националну државу!
 
А цијела Европа се састоји од националних држава.
 

Ивана Максимовић носиће заставу Србије на отварању Олимпијских игара!

— Autor sjovicicslavuj @ 13:44
 
 
ТО ЈЕ ТО!

 
 
Ивана Максимовић 

Носиће заставу Србије на отварању
  Олимпијских игара!

Српска стрељашица, 
која је на ОИ у Лондону прије четири године 
освојила сребро, и земљи донијела 100. олимпијску медаљу, 
“побиједила” је у избору.

У најужем кругу били су:
Новак Ђоковић, Слободан Никић, 
Ивана Шпановић и Милица Мандић,
али избор је пао на репрезентативку у стрељаштву.

На претходним Играма у Лондону 
на церемонији отварања заставу Србије носио је
Новак Ðоковић,
а у Пекингу 2008. године бајрактар је била
Јасна Шекарић.
 
 


 

БРАВО СРБИЈО! Ристичевић 104. члан тима Србије за Рио!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:48

19.7.2016.
Српски атлетичар Анђелко Ристичевић постао је 104. члан српског тима за Олимпијске игре у Рију.

Ристичевић, члан Партизана, који се такмичи у маратону, норму је испунио још прошле године у Истанбулу, а сада је стигла и званична потврда.

Он је 13. атлетичар који ће учествовати на Играма у Рију!
 
 


 

Славни војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:55
Живојин Мишић
 

Био је ожењен са 
Лујзом Крикнер (венчани 25. XI 1884. у београдској Вазнесенској цркви). 

Трагична судбина синова 
славног војводе Мишића

Синови су им: Радован, банкарски чиновник, заробљен као резервни официр у пролеће 1941. и интерниран у Немачку одакле се није ни вратио; 

Александар, официр, припадник Равногорског покрета, стрељали га Немци у Ваљеву у децембру 1941; 

Војислав, инжењер агрономије  учесник партизанског устанка 1941, робијао на Голом отоку. 

Кћери: Елеонора (рођена 1885. у Ужицу, умрла 1952. у Ваљеву; била је најпре удата за Богдана Анђелковића, официра, а после његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара), 

Олга (1886-1977, удата за сликара Милана Миловановића) 

и Анђелија (1889-1969). 

Уз велике грађанске и војне почасти Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3.XII 1922. године.


Али с обзиром ко и какав је био славни и легендарни војвода 

ЖИВОЈИН МИШИЋ,

највећа срамота тадашње државе је подсећање 
да је умро у великој беди и неимаштини!
 Морао је да прода свој војнички шињел да би имао шта да једе.
 

Славни и легендарни војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ
и његови трагично страдали синови!

 
Славни војвода Мишић је кроз цео свој живот ишао усправно, да би на самртничкој постељи, 20. јануара 1921. године, сузних очију милујући руке деце и жене, изговорио:

“Опростите што одлазим, а ништа вам не остављам. Ама баш ништа, сем једно часно име.”


 


1 2 3  Sledeći»

Powered by blog.rs