умро је један од највећих боема
и пјевача народне музике
воле његове пјесме,
Реф. 2X
У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди.
Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде."
Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше.
Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.

29. септембра 1991. године херојски је погинуо
СРПСКИ ЈУНАК
МИЛАН ТЕПИЋ
-----------
МИЛАН ТЕПИЋТепић је 29. септембра 1991. године, нешто прије 11 часова, дигао у ваздух складиште ЈНА у Беденику код Бјеловара, жртвујући свој живот.
Претходно је у борби погинуо војникна одслужењу војног рокаСтојадин Мирковић,док су старијег водника Ранка Стевановићаприпадници хрватске паравојске
стријељали по заузимању складишта.
стријељали по заузимању складишта.
ЈЕДАН МАЛИ ДИО ИЗ ПРОФЕСИОНАЛНЕ

/НАПОМЕНА - Многи сигурно ово нису знали, али ко има времена може да прочита/.
Служба је захтијевала да буде сналажљив, лукав и препреден.
Касније се повукао да би ушао у политику у свом родном Санкт Петербургу 1991. године.
Преселио се у Москву 1996. године и придружио се администрацији предсједника Бориса Јељцина гдје је брзо напредовао, постајући вршилац дужности предсједника 31. децембра 1999. године, када је Јелцин неочекивано поднио оставку.
Са само 28 година, Ксенија Атанасијевић је 1922. године на фасцинантан начин одбранила докторску тезу “Бруново учење о најмањем“ пред препуном салом знатижељних студената и петочланом комисијом, у којој је био и наш научни геније Милутин Миланковић. Тако су Београд и Србија пре 95 година добили прву жену доктора филозофије.
Прво је предавала у нишкој гимназији, да би 1923. године постала прва жена доцент, универзитетски наставник у Краљевини СХС. Ксенија Атанасијевић је провела 12 година као предавач класичне, средњевековне и модерне филозофије и етике на Филозофском факултету у Београду. Била је више него омиљена међу студентима и колегама. Млада, оригинална, пуна знања и добрих намера према студентима, постала је узор младим девојкама тог времена.
Објавила је више од 400 научних радова и студија из области филозофије, филологије, етике и естетике. Њени радови превођени су на све важније светске језике, а сама Ксенија је, као велики полиглота, преводила посебно са немачког и грчког језика. Превела је бројна дела Аристотела, Платона, Спинозе, Адлера, Сократа…
За време Другог светског рата била је хапшена и мучена од Гестапоа, јер је јавно писала против расне и националне мржње. Одбила је да потпише злогласни “Апел београдских интелектуалаца“ који је Гестапо саставио и присиљавао београдске интелектуалце да га потпишу.
Историја каже да је међу првим подухватима којих се свети цар Константин Велики подухватио пошто је преузео власт над целим Римским царством, било је обнављање хришћанских светиња у Светој земљи.
Једна од највећих жеља светог цара Константина и његове мајке, свете царице Јелене, била је да пронађу Часни крст на којем је 3 века раније био распет Исус Христ.
Тешке муке царица Јелена успела је да од неког старца дозна место где се налази Часни крст - било је то место на којем је потом био изграђен Венерин храм. Царица је наредила да се то идолско светилиште сруши и да се на том месту копа.
После извесног времена копачи осетише диван мирис из земље, а недуго затим откопаше и три крста, таблицу на којој је писало "Исус Назарећанин, цар Јудејски" и клинове којима је био прикован за Крст.
Не могавши да разазнају на којем је тачно крсту био распет Христ, досете се да на мртваца чија је погребна поворка пролазила у близини положе сва три крста. Када је Часни крст дотакао тело мртваца, он је васкрсао, а Крст је однесен на Голготу.
Мија Алексић је рођен 1923. године у селу Горња Црнућа, код Горњег Милановца. У октобру 1941. године, када је немачка војска предузела масовно стрељање становништва у Крагујевцу, побегао је спасавајући голи живот. По завршеној гимназији у Крагујевцу уписао је права.
Аутентичан позоришни, филмски, естрадни и радио и телевизијски уметник широког дијапазона, креатор смешнога протканог сетом, знао је да удахне живот и у најнеуверљивије текстове. Често прекораван да без мере расипа свој талент, Алексић ипак достиже сам врхунац глумачког стваралаштва не само у Нушићевим, Гогољевим и Молијеровим комадима већ и у својим естрадним подухватима, прокламирајући начело: Играј естраду као највећу комедију.
Глумом се аматерски бавио још од гимназијских дана. Од ослобођења, па до 1948. године био је члан Народног позоришта у Крагујевцу. Био је члан Југословенског драмског и Народног позоришта у Београду. Члан Југословенског драмског позоришта постаје 1951. и ради све до 1965. године, када је прешао у Народно Позориште где је и окончао своју позоришну каријеру. Играо је и у Атељеу 212 и другим сценама. Од 1977. године имао је статус слободног уметника.
Мија Алексић је умро 12. марта 1995. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Други пишу ...
Често се потеже неоспорна прича о месту и разлогу Титовог почивања усред Београда. Већина зна, као и за скоро целокупну имовину комуниста да заправо није њихова, него да је неправедно отета. Ипак, мало ко зна ко је био Милош Савчић, чија је „Кућа цвећа“ тј. посед на коме је она изграђена.
Милош Савчић
Прича о човеку чијим наследницима законски припада парче земље на Дедињу, не само да ће вас изненадити него ће вас вероватно навести и на размишљање: „Која особа заиста заслужује музеј и маузолеј на 25. мају?“ Наиме, ради се о Милошу Савчићу који је пре Другог светског рата, по богатству, био на 11. месту у Европи, а у фирми овог великог привредника било је запослено 50.000 људи. После рата, породици Савчић све је одузето. Данас се његов унук, музичар Владимир Влада Лешић, труди да поврати дедину имовину подневши чак 119 пријава.
Милош Савчић је рођен у Свилајнцу давне 1865. године док је умро у Београду 1941. Основну школу и прва четири разреда гимназије завршио је у родном граду, а у Београду је 1885. завршио реалку и отишао из Србије. У Минхену је завршио Високу техничку школу 1889. године. У том немачком граду провео је још две године као чиновник државних железница, да би се потом вратио у Београд, у којем је направио чудо.
Праунук Милоша Савчића, пред враћање велике имовине.
Јосип Броз бацио око на вилу ЈОШ ПРЕ РАТА, кад је долазио код Рибникара.
Као чувеног минхенског ђака, Гистав Ајфел звао га је да заједно граде торањ у Паризу. Он се, међутим, определио за повратак у Србију ! Затим, направио је прву парну стругару, градио железницу (пруга Ниш-Књажевац), па је тако започео и производњу вагона „14. октобар“. Две године био је директор Државних железница. Када је почео трговински сукоб, тј. Српско-аустроугарски царински рат, Савчић је направио велику кланицу – данас познатију под називом БИМ Славија.
Није Милош Савчић подизао на ноге само привреду Београда, него је основао и Беочинску фабрику цемента. Први светски рат овај привредик је провео у Женеви где је, заједно са Јованом Цвијићем основао Српски комитет и учествовао у оснивању Друштва народа – међународне организације чији су првенствени циљеви били разоружање и спречавање рата и која је претходила данашњим Уједињеним нацијама. Створио је чувени смедеревски Сартид 1912. године.
Савчић је отворио и прво осигуравајуће друштво у Србији, а његова породица била је међу највећим акционарима Аграрне, Врачарске и Извозне банке. Свој иметак објединили су стварањем холдинга Прометна банка. Тада су купили винограде у близини центра Београда и од њих направили престижну стамбену четврт – Дедиње. Милош Савчић купио је плац међу виноградима и сазидао две виле – једну за себе, а другу за кћерку Јелицу, удату за чувеног архитекту Александра Ацовића.
Савчићева вила оштећена је у бомбардовању, а у ову другу прво се уселио Александар Лер, човек који је командовао Луфтвафеом током бомбардовања Београда, а затим и Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник за привреду на Територији војноуправног команданта Србије.
Породице Савчић и Ацовић избачене су 17. априла 1941. из свих својих вила и станова и никада више нису ушли у њихов посед. Били су међу првих 100 талаца, углавном чланова породица угледних и богатих Срба који су се нашли на Старом сајмишту, пре него што је постао Јеврејски логор Земун.
Милош Савчић је преминуо прве ратне године. После рата, у вилу у Ужичкој 15 уселио се Јосип Броз, а на месту где је била енергана за топлу воду, која је срушена, по Јованкином налогу, касније је подигнута Кућа цвећа. Прича каже да је ТБроз бацио око на здање у Ужичкој још средином тридесетих година прошлог века, а неки су га тада чули да је рекао: „Е овде ћу живети“. У вилу се 1997. усељавају и тадашњи председник Југославије Слободан Милошевић и његова супруга Мирјана Марковић.
Само на Дедињу породици Савчић припада десетак вила, од чега пет у Ужичкој. На Старом граду им је одузето 14 зграда. Такође и три банке, део Палате „Албанија“, јер су били међу већим улагачима у Трговачки фонд, шест рудника у Источној Србији, Беочинску и Раљску цементару. Били су и власници прве велике кланице у Србији (касније БИМ „Славија„), Рибарске бање, Бродарско-транспортног предузећа (касније ЈРБ), Фабрике вагона (касније „14. октобар„), Фабрике лима у Земуну, прве стругаре у Београду итд. Када је Савчић основао Прометну банку, краљ Петар Први купио је првих 300 акција.
Вила Ацовића у Ужичкој 15 из времена када је била у саставу Меморијалног центра „Јосип Броз Тито“
Вредност Савчићеве имовине 1946. године износила је ондашњих 970 милиона долара, док се сада процењује на данашњих 17 милијарди долара! Савчићева породица жели да им физички буду враћене виле и плацеви, укључујући и Ужичку 15, али без Титовог гроба. Уколико то није могуће, заузврат траже некретнине исте вредности.
-----------------------------------------------
Да овом случају пљачке Србије додам и ово: Многи кажу да се у вријеме владавине злочинца Јосипа Броза добро живјело и управу су, али ево како. Да би сачувао мир и "благостање" народа - злочинац Броз нас је до грла задуживао и његове дугове мораћемо да враћамо још двије деценије.
СТЕФАН НЕМАЊИЋ ПРВОВЕНЧАНИ
Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године.Његове чудотворне мошти почивају у манастиру Студеници.
Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји
Стефан Немањић Првовенчани, велики жупан, краљ, средњи син Стефана Немање био је ожењен Евдокијом, кћерком Алексија III од кога је Стефан добио титулу севастократора, а Србија у то време уживала високо уважавање у Цариграду, као самостална и стабилна балканска држава.
Стефановим именовањем за великог жупана није био задовољан његов брат Вукан који је настојао да се домогне престола уз помоћ Угарске. Да би се обезбедио од напада Угарске и напада брата Вукана, 1201. Стефан од себе удаљава своју жену Евдокију са којом је имао сина Радослава и кћер Комнину.
1204. године Стефан се поново оженио другом женом, чије име није познато, добио је синове Владислава и Предислава. Како је Млетачка Република у то време ојачала, Стефан је отерао и другу жену и оженио се по трећи пут, сада унуком млетачког дужда Енрика Дандола, Аном, како би ојачао везе са Млетачком Републиком и западом. Са Аном је добио сина Уроша I.
Стефан Немањић није био задовољан титулом великог жупана па је ступио у преговоре са папском куријом и 1217. године од папе Хонорија III добио је краљевску круну. Настављајући успешну државну политику свога оца, Стефан Првовенчани је учврстио Србију у кругу стабилних европских краљевина.
У односу на Немањино време, Србија је проширила своје границе ка истоку обухватајући сада територије од Ниша и Врања, Прешево, Биначку Мораву, Горњи и Доњи Полог и Призрен. Посто се крунисао, Стефан присваја све дукљанске земље. Ускоро нестају велики кнежеви хумски, а нестају и дукљанско-немањички краљеви споредне Вуканове лозе. Обе титуле уклапају се у титулу краља Стефана Првовенчаног – Краљ све Рашке земље и Далмације и Травуније и Захумља.
Средњи син Стефана Немање, у народу познат као Свети Краљ, једна је од красних слава Срба, а по њему се и седмица у којој се он слави назива краљева недеља. По његовом доласку на власт избија IV крсташки рат.
Срушено је Византијско и створено Латинско царство.
Србија је нападнута од Угарске, Бугарске и војске Латинског царства. Уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са Млетачком Републиком Стефан Првовенчани спашава раскомадану Србију. Да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну, после чега је Стеван проглашен за краља Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума. Са њим почиње краљевска глава Немањића. Крунисан за краља у својој задужбини у Жичи од свога брата и духовног оца светог Саве.
Изградио је манастир Жичу као будућу разгледницу Епископије Српске православне цркве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са светим Савом уздигао Православље до великог торчества у народу своме. По његовој жељи свети Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон.
Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године.
Стефановим именовањем за великог жупана није био задовољан његов брат Вукан који је настојао да се домогне престола уз помоћ Угарске. Да би се обезбедио од напада Угарске и напада брата Вукана, 1201. Стефан од себе удаљава своју жену Евдокију са којом је имао сина Радослава и кћер Комнину.
1204. године Стефан се поново оженио другом женом, чије име није познато, добио је синове Владислава и Предислава. Како је Млетачка Република у то време ојачала, Стефан је отерао и другу жену и оженио се по трећи пут, сада унуком млетачког дужда Енрика Дандола, Аном, како би ојачао везе са Млетачком Републиком и западом. Са Аном је добио сина Уроша I.
У односу на Немањино време, Србија је проширила своје границе ка истоку обухватајући сада територије од Ниша и Врања, Прешево, Биначку Мораву, Горњи и Доњи Полог и Призрен. Посто се крунисао, Стефан присваја све дукљанске земље. Ускоро нестају велики кнежеви хумски, а нестају и дукљанско-немањички краљеви споредне Вуканове лозе. Обе титуле уклапају се у титулу краља Стефана Првовенчаног – Краљ све Рашке земље и Далмације и Травуније и Захумља.

у столном Београду у Мађарској преминула је
у Алеју народних хероја на Новом гробљу.
и тако је постала прва жена академик код Срба.
ДАМА КОЈА ЈЕ СТВАРАЛА РЕМЕК-ДЈЕЛА
СРПСКОГ СЛИКАРСТВА XIX ВИЈЕКА
СРПСКОГ СЛИКАРСТВА XIX ВИЈЕКА

Сјећање на српског музичара
21.9. 1958. год. рођен је
МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ


