Slavko Jovičić

ДАН ЦИВИЛНЕ ЗАШТИТЕ - Свим припадницима и Управи Цивилне заштите РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ желим срећљан празник!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:47
 
Свим припадницима и Управи Цивилне заштите 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ честитам 1. март, 
Дан цивилне заштите РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ! 

Срећно прославили свој празник са што мање интервенција 
у ситуацијама када је потребна ваша помоћ 
у спашавању људских живота и материјалних добара

 
                                              1. март није никакав Дан државности БиХ,
                                               како то истичу Бошњаци
                                                 Тај дан слави се само
                                                       у једном од два дијела БиХ.
                                             Слави се само у Федерацији БиХ!

СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА! Рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, како трвде они који о томе не знају скоро ништа...

— Autor sjovicicslavuj @ 12:28

                          ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Прошле су више од две деценије од  почетка рата у БиХ. Време неумитно пролази. Догађаји се довољно не памте. Сећања полако бледе. Шта раде сведоци тог времена?

Додуше, они су ту, али нажалост, шуте!? Још само по неки новинар и по неки хроничар по нешто бележе.
Новинари пишу како им ко каже, јер оних правих новинарских истраживача и очевидаца неких од стварних догађаја скоро  да и нема. По свему судећи, не знају истину, али је за њих важно да по задатку пишу своју историју и јавности презентују догађаје по систему: ''накнадне памети''. Хоће ли онда бар нешто остати за историју?

Ово су само неке од констатација и нека од отворених питања на која се морају дати одговори: тачни, јасни и прецизни.

Почетак последње деценије прошлог века донео је највећу несрећу за све народе на просторима тадашње СФР Југославије. Најтрагичнија судбина и највећа катаклизма задесила је све три «конститутивна народа» у Босни и Херцеговини.

 Почео је рат! Алахови ратници - муслиманска војска

Неки «експерти» из разно разних области, поготово политички и војни аналитичари, при том, дакле рату додају још и префиксе, односно атрибуте - «крвави и прљави» рат. Баш чудно? Као да постоји рат без пролевања крви!? Као да постоји чист, поштен и мирољубив рат, уопште?!

Овде се, заправо, на овим просторима није водила само «љубав», овде су се међусобно убијали људи и то на најсвирепије и на најгнусније начине. На овим увек национално трусним подручјима и тектонски стално уздрманим, поремећеним и нерешеним међунационалним односима – сваки од народа ратовао је против оног другог или против трећег. 
Слободно се може рећи да је у БиХ ратовао свако против свакога. Бројне су комбинације и варијанте ратног учешћа једног, другог или трећег народа. Не треба заборавити да је у дужем временском периоду у току трајања рата изванредно функционисала хрватско - муслиманска ''братска'' коалициона машинерија, која је била усмерена искључиво и само против Срба.
 
Међусобно су ратовали чак и припадници истог народа ("Изетбеговићевци против Абдићеваца"). О ''псима рата'' (исламским плаћеницима) и такозваним  добровољцима из исламског света говорио и писао сам у многим ранијим приликама. 
У свакој од тих ситуација само су Срби увек били сами и увек су остајали на једној страни – одбрани својих прадедовских огњишта.

Непријатеље, дакле своје противнике, убијао је онај ко је имао пушку или, пак, онај ко је имао злочиначке пориве за убијањем људи. Убијали су и они који су бранили своја огњишта, породична гнезда, па напокон и отаџбину. 
Мада ни једно убијање није оправдано, ипак, није грех, ни људски, а поготово не може бити божји – бранити се, бранити свој народ исвоју родну груду.


Почео је рат! Али, како, где и због чега?

До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник на редовној служби у формацијама ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге). 

Недуго затим, на другом крају БиХ, припадници «Патриотске лиге» код војног складишта Љубаче у Тузли, из заседе, убили су једног поручника ЈНА. На сличан начин и по истом сценарију, муслимански патриотски «лигаши» ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника. 

Били су то - како би «аналитичари» рекли – појединачни унутрашњи "изоловани инциденти". Али добро. Такозваним аналитичарима не треба замерити, јер они се, заправо, увек позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе са подацима из ''поверљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.

Но, као најтежи «инцидент», а могло би се поуздано рећи и званичан почетак рата у Босни и Херцеговини, засигурно јесте напад војске Републике Хрватске на тада регуларну ЈНА. Напад се десио 1. октобра 1991. године у херцеговачком селу Равно у Поповом пољу, општина Требиње. Познато је да је управо у селу Равно још у Другом светском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' победницима скоро сви догађаји из Другог светског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима ''морали су бити заборављени'', а огромне српске жртве су биле забетониране у јаме и бездане. Тако је са њима забетонирана и истина о српском страдању. 

Мало тога из тог времена остало је у сећању комунистичким официрима. Јер да је било супротно и да их је ''држало памћење'' онда би им све страхоте о страдању српског народа биле довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.

Проводећи војнике у «маршевском кораку» (!) кроз село у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници војске Републике Хрватске су из добро припремљене акције на зачељу колоне убили 14 војника и старешина ЈНА. Тек након неколико дана дошло је до консолидације у редовима ЈНА чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове. Дошло је до жестоких борби хрватске војске из Републике Хрватске и ЈНА и то на тлу БиХ!? У редовима «хрватских бојовника» настала је стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су се вратити на полазне линије и на своју територију, дакле на простор Републике Хрватске.

Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши функционери ХДЗ-а у БиХ говорили су о стравичним злочинима које је наводно ЈНА починила над хрватским цивилним и домицилним становништвом. Дакле, од стране највиших политичких званичника Хрвата и муслимана најхитније је затражено да се формира «државна» делегација БиХ, којој су у задатак ставили - да утврди стварне чињенице и истину о догађајима у Равном.

Све је текло врло брзо, па је одлуком Председништва БиХ састављена мешовита делегација, која је 7. октобра кренула на пут у Херцеговину. На челу делегације био је члан Председништва БиХ, «Југословен» Ејуп Ганић(и). Српски члан делегације био је потпредседник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и сам Бог би знао како и због чега члан делегације био је и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелко Вулетић је родом из тог краја и по националности је Хрват што сам тек тада сазнао (!?!).

Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина нису одговарали, нити су били у интересу наручилаца извештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтео могао је без обзира на опасност уверити се да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, такозвани «пси рата». Већина њих су били тамнопути и нису припадали белој раси. 

Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити «оправдану бежанију» из Херцеговине и у Сарајево се вратити са необављеног, боље речено са нарученог задатка. Истинит извештај о свему што се догађало у селу Равно никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме ни пред очима беха јавности.

БИО САМ СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА, 
МНОГИХ ДОГАЂАЈА!

Са ове временске дистанце не знам  да ли сам имао срећу или несрећу па да лично будем сведок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте истина коју сам видео сопственим очима, а богами и чуо властитим ушима. Међутим, како тада тако и данас у зависности од ''приповедача'' слушам разно разне приче и друге само њихове ''истине'' од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне и на крају крајева и лажне.

 Иако је истина једна и недељива она је у већини случајева скројена по мери онога ко је био победник у ратовима и конфликтима. Не сме се заборавити да је по устаљеној пракси и аутоматизму  ''истина'' прилагођена и дозирана за јавност  у оној мери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.

Сви каснији догађаји у БиХ само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ.
Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини рат је висио у ваздуху!

Следећи битан догађај је убиство српског свата у центру Сарајева на Башчаршији. Убијен је Никола Гардовић. Иако су муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза убиства српског свата, тај злочин никада није до краја расветљен нити су починиоци процесуирани. 
И не само да није решен тај злочин, већ скоро да није разјашњен ниједан злочин који су муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву.
                    ------------------------------
САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године нити због убиства српског свата покојног Николе Гардовића, како се неки вајни политичари, па и вечина медија утркује у фабриковању својих "истина"!
                ***********************
НАПОМЕНА: Исто вече кад се десио тај терористички чин у тадашњем МУП-у БиХ окупили смо се: Витимир Жепинић, тадашњи заменик министра МУП-а, Момчило Мандић, помоћник министра. Присутан сам био и ја и још неки Срби из МУП-а. Са муслиманске стране били су: Алија Делимустафић, министар МУП-а БиХ, Јусуф Пушина, помоћник министра, Авдо Хебиб, помочник подсекретара Државне безбједности /ДБ/ уз присуство још пар муслимана. Ту вече муслимански представници су одмах знали име извршиоца терористичког акта и кад смо ми Срби захтевали да се спроведе најшира истрага све је заустављено.
Дакле, српски представници, односно ми у МУП-у  тек након 20-так дана 
сазнали смо све околности тог злочина, али све је тада било прекасно!
                         ************************************
Затим, 26. марта 1992. године десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Наиме, регуларна војска Републике Хрватске већ 3. марта исте године из Хрватске прешла је на територију Босне и Херцеговине. 26. марта 1992. године хрватски бојовници су зверски ликвидирали и масакрирали 23 српска цивила  углавном жене и изнемогле старце.

27. марта, дакле одмах сутрадан у Сијековац је стигла највиша "државна" делегација БиХ у којој су били Биљана Плавшић, српски чалан Председништва БиХ, затим Фрањо Борас, хрватски такође члан председништва и представник муслиманског народа у Председништву БиХ Фикрет Абдић. Тада као инспектор Државне безбедности задужен за безбедноост највиших функционера БиХ  заједно са још неколико колега стигли смо у Сијековац. На лицу мјеста  на сваком кораку били су видљиви још свежи трагови стравичних злочина. У двориштима испред својих кућа лежала су непомочна изрешетана тијала српских мученика. Видео сам стравичне слике, слике српског страдања. Да и то нагласим. Доласком у Босански Брод хрватски члан Председништва БиХ Фрањо Борас је побегао са места злочина и тек након неколико дана видео сам га у Сарајеву.

Као по ланчаној реакцији ратни пожар се шириобпо БиХ, па се тако проширио и на подручје Семберије. 
31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се испоставити, донети највећу несрећу свим народима у БиХ.

Опет је као и у ранијим сличним ситуацијама врло брзо оформљена "државна" делегација у којој су били: Фикрет Абдић, члан Председништва БиХ, Миодраг Симовић, потпредседник Владе БиХ и Јерко Доко, министар одбране БиХ. У Бијељину смо стигли 01. априла, дакле сутрадан и опет само сам могао лично се уверити у стравичне слике страдања народа.

Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити... 
Кренула је незаустављива и једна од највећих трагедија свих народа у БиХ.
                               * * * * * 
Тако је почео рат! 

Како се завршио, нажалост,  још не знамо. 
Не знамо зато што још нема праве истине 
о свим ратним догађајима из тог времена.
 

Данас, 28. фебруара је ТЕОДОРОВА СУБОТА!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:21

ТЕОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРОВА СУБОТА, ТОДОРИЦА (грч: Α΄ Σάββατο μεγάλης Τεσαρακοστής), посвећена је догађају који се десио у вези са Св. великомучеником Теодором Тироном и кољивом. Када је цар Јулијан Отпадник наредио да се сва храна на тргу покропи жртвеном идолском крвљу, како би се Хришћани оскврнули (оскрнавили), Св. Теодор се јавио градском Епископу Евдоксију и рекавши му да народу нареди да једе кувану (варену) пшеницу. 

У спомен на овај догађај, у петак после Пређеосвећене литургије пева се молебни Канон Св. великомученику Теодору, који је написао преподобни Јован Дамаскин. Прва субота Васкршњег поста у Јерусалиму била је посвећена Св. Теодору већ у VII веку, а Канон Св. Теодора који се поје у суботу на јутрењу написао је у XI веку Митрополит Јован Евхаитски.

Тодорова субота је прва субота Васкршњег поста па према томе покретан празник који спада уз Васкршњи циклус празновања. Дан је посвећен Св. великомученику Теодору Тирону, кога Црква слави у Теодорову суботу успомену на његово јављање Епископу Евдоксију, прве суботе прве недеље поста.



Дан када је срушена Босна и Херцеговина.

— Autor sjovicicslavuj @ 12:10

 

У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ 1. март није никакав празник, осим Дана цивилне заштите!

                                                ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ                             

Дан такозване независности Босне и Херцеговине, што се тиче Срба, поготово Срба из Републике Српске - није никакав празник БиХ! Заправо, тај датум за српски народ не значи ама баш ништа! 

Да напоменем, БиХ још нема Закон о празницима. Небројено пута бошњачки посланици покушавали су и у парламентарну процедуру упућивали су Закон о празницима БиХ, али такав закон у Парламентарној скупштини БиХ  српски посланици увек су обарали! Тако је било у времену од 2006. године, па све до 2014. године, кад сам и сам у два мандата био посланик у парламенту БиХ. Могу потврдити да ће тако бити и убудуће, јер српски политичари и они који о томе одлучују, никада неће гласати да 1. март буде  празник за све народе у БиХ, односно да то постане празник који ће обележавати и Срби у Републици Српској!

Дакле, то може бити празник у једном делу БиХ, односно у Федерацији БиХ и ништа више! Српске политичаре не треба да интересује шта и ко слави у Федерацији БиХ!

Али зашто и због чега све ово? Па да подсетим на нека не баш тако давна времена.
 Првог марта те 1992. године, муслимански политичари, као и цијели народ и дефинитивно, односно и званично почели су разбијање БиХ. Томе је претходио крвави почетак распада тадашње СФР Југославије, заједнице "збратимљених југословенских" народа.

Што се тиче фамозног референдума који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године, морам да кажем да је то био нелегални чин муслиманског и хрватског политичког руководства БиХ, који су без сагласности Срба у БиХ, противуставно и сецесионистичким актом срушили тада легално и једино признати Устав тадашње СФР Југославије, а самим тим су срушили и тадашњу Југосавију, чланицу УН! Тадашње муслиманско и хрватско туководство у БиХ је починило најтежа кривична дела сепаратизма и државног удара и да је била нормална држава, сви би они одговарали за најтежа кривична дела!

Све је дакле фалсификовано, почевши од процента излазности на референдум, који су потпуно лажни и непоуздани, јер су у бирачким одборима седели само Муслимани и Хрвати, а то јасно говори да су резултати референдума фалсификовани и да су прилагођени вољи Алије Изетбеговића и министрима иностраних послова Њемачке Дитриху Геншеру и аустријском министру иностраних послова Алојзу Моку, највећим србомрсцима тог времена.

Па, чак и у тим условима за легалност и валидност референдума била је потребна двотрећинска већина од 66,6 одсто од броја уписаних бирача, а то се није десило, јер је излазност била нешто већа од 64 одсто?! Све је дакле фалсификовано и препарирано са једним циљем – неуставним потезима политички и територијално издвојити БиХ из легално признате државе СФР Југославије!

Прије самог одржавања феререндума, тадашњи председавајући седмочланог Председништва БиХ и лидер муслиманског народа и председник СДА Алија Изетбеговић је 14. октобра 1991. године у Скупштини БиХ рекао: “За суверену БиХ – ја сам спреман жртвовати мир”! Том реченицом - Алија Изетбеговић је започео крвави четверогодишњи грађански рат у БиХ. Све друго су само трагичне последице које су настале након ратне катаклизме која је унесрећила све народе у БиХ.

И да закључим – 1. март за српски народ и за Републику Српску не значи ништа и никада неће бити државни празник! 

1. март је само Дан Цивилне заштите у Републици Српској и он се тако и обележава!
 

МИРА АЛЕЧКОВИЋ - За сјећање и памћење ...

— Autor sjovicicslavuj @ 08:36
 
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ...

На данашњи дан /27. 2/ 
умрла је славна српска 
пјесникиња МИРА АЛЕЧКОВИЋ...

Овакву животну биографију 

мало људи је имало...
Између осталог, 

говорила је 10 (!) свјетских језика...

Скоро је невјероватна чињеница 
да је Мира била 
прво женско дијете 
које је након 482. године, 
рођена у породици Алечковић...  
 
 
 

Данас, 27.фебруара је Свети Кирил словенски - Ћириловдан

— Autor sjovicicslavuj @ 08:29
Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. 

По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. 

На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. 

По његовој смрти - а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године - ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу. 
 

Tužilaštvo zna ko je ubio mog oca!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:19

Banjaluka 26. 02. 2015

Nema pravde - Sin sarajevskog Srbina ogorčen

Aleksandar Krstić, sarajevski Srbin koji živi u Melburnu, tvrdi da Tužilaštvo BiH već godinama namerno opstruiše istragu o ubistvu njegovog oca Milana, zatočenika nekadašnjeg zloglasnog logora "Silos" u Tarčinu!

Navodeći da poseduje pouzdane informacije da tužiteljka Tužilaštva BiH, Zorica Đurđević, ima sve potrebne dokaze o ubistvu njegovog oca te da su joj poznata imena egzekutora i nalogodavaca ovog zločina, ogorčeni Krstić za Press kaže da mu je neshvatljivo da Đurđevićeva i bh. tužilaštvo još nisu podigli optužnicu protiv odgovornih.


- Pre dve godine Australiju su posetili inspektori SIPA s kojima je tada razgovarao Đorđo Šuvajlo, predsednik Udruženja logoraša RS iz Sidneja. Cilj njihove posete bilo je prikupljanje dokaza o ratnim zločinima nad Srbima s područja Tarčina i Hrasnice. S obzirom na to da je moj pokojni otac, kao civilno lice, bio zatočenik "Silosa" i da ga je 22. aprila 1993. u Hrasnici ubio pripadnik tzv. Armije BiH pod nadimkom Feđa, Šuvajlo mi je posle sastanka s inspektorima SIPA rekao da oni znaju ko je osoba koja nosi taj nadimak - priča Krstić.

*************************************
Kojić: Stalne opstrukcije

Milorad Kojić, direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, kaže da opstrukcija istrage o slučaju ubistva Milana Krstića u Tužilaštvu BiH nije jedini slučaj gde ova pravosudna institucija odugovlači s podizanjem optužnica za ratne zločine nad Srbima.

- Predmeti "Hrasnica" i "Tarčin" već godinama se nalaze u Tužilaštvu BiH. SIPA je ozbiljno radila na prikupljanju dokaza o tim zločinima i sada je na tužilaštvu da konačno podigne optužnice - kaže Kojić.

***************************************
Ističući da je isključena bilo kakva mogućnost da u Tužilaštvu BiH ne znaju ko je ubio njegovog oca, Krstić zaključuje da ne postoji nijedan opravdani razlog zbog kojeg tužiteljka Đurđević odlaže podizanje optužnice u ovom slučaju.


- Moja majka je prilikom prošlogodišnje posete BiH razgovarala s tužiteljkom Đurđević i u Bijeljini dala izjavu inspektorima SIPA. Iako sam u oktobru prošle godine o opstrukciji istrage o ubistvu mog oca pismeno obavestio Tužilaštvo i Sud BiH, nadležne u SIPA i Amnesti internešenel, stvari se još nisu pomerile s mrtve tačke - kaže Krstić.

**************************

Slavko Jovičić, jedan od najpoznatijih zatvorenika iz "Silosa", za naš list otkriva da je bio direktni svedok zverskog ubistva Milana Krstića, kao i još dvojice srpskih civila u Hrasnici!
Ubijeni isti dan
- Pokojni Milan Krstić, Ranko Varagić i Slavoljub Kapetina ubijeni su istog dana u znak odmazde zbog bekstva četvorice logoraša iz "Silosa", koji su zajedno s nama radili na kopanju rovova u Hrasnici. Kada su saznali za bekstvo te četvorice, bošnjački policajci i vojnici počeli su da se iživljavaju nad nama, a zlikovac, koga su zvali Feđa, s razdaljine od dvadesetak centimetara pucao je u glavu nesrećnom Milanu Lukiću!

Tada su ubijeni i Varagić i Kapetina, a mene su danima teško prebijali i mučili da je pravo čudo kako sam uopšte ostao živ - svedoči Jovičić.

On dodaje da je o ubistvu Krstića, Varagića i Kapetine, kao svedok u nekim ranijim predmetima, već davao iskaz pred Sudom BiH ali da do danas niko nije osuđen za taj zločin.

- Pored opstrukcija Suda i Tužilaštva BiH problem je i u tome što malo Srba, pa čak i bivših logoraša, pristaje da svedoči o ovim zločinima - ističe Jovičić.

*************************************

U Tužilaštvu BiH, s druge strane, nisu želeli da nam daju odgovor na pitanje u kojoj fazi se nalazi predmet o ubistvu srpskog civila Milana Krstića.

- Tužilaštvo BiH ne može davati komentar o toj temi - rekao je Boris Grubešić, portparol tužilaštva.

Boris Knežević

*****************************************
-------------------------------------------------------------------------------------------------------
НАПОМЕНА:
 
Знам да многи у Аустралији прате моја два блога и знам да ће многи ово прочитати.
Александре, није проблем у Тужилаштву БиХ, вјеруј ми. Никога не браним, али сви јади и несреће зашто нема оптужница за страдање Срба, па и твог покојног оца Милана - су у томе што Срби неће да свједоче (!).
У неким предметима који се воде на Суду БиХ неки Срби који су били свједоци било би много боље да се никада нису ни појавили на суду. Стравична мука ми је била кад сам читао неке изјаве српских свједока у неким предметима пред Судом БиХ. Најблаже речено, срамно је како су ти Срби свједочили и ти Александре очекујеш да се муслиманским злочинцима суди за убиство твог оца.

Понављам и теби Александре, а највише овом весељаку Милораду Којићу, direktoru Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica.
Па како тог човјека /Којића/ није стид било шта да каже? Никада се нисмо видјели уживо, али и не морамо. Но, седам дана и то у врло лошем здравственом стању свједочим у Суду БиХ за злочине почињене над Србима у злогласном логору "СИЛОС", одакле сам заједно са твојим покојним оцем одведен у логор Храсницу и зар мислиш да ме Којић или било ко из те канцеларије икада назвао и интересовао се за било шта око свједочења или зар мислиш да Којићева канцеларија проналази свједоке.
Зар мислиш да они уопште ишта брину осим својих положаја. Да је тако говори и небулозна Којићева изјава да Тужилаштво БиХ треба да подигне оптужницу и за "Тарчин", како он каже?! Да имало прати догађаје знао би да се већ двије године осморици Бошњака суди пред судом БиХ за злочине у злогласном концентрационом логору "Силос" у Тарчину.
Кључ српске несреће и неподизања оптужница није у једном тужиоцу или у тужилаштву, већ у томе како сам на почетку нагласио - 
НЕЋЕ СРБИ ДА СВЈЕДОЧЕ! 
То је несрећа мој Александре!


На данашњи дан /26. 2./. Из славне српске православне прошлости!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:05
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
 
 


СЈАЈНА ЗОРАНА АРУНОВИЋ и стрелкиње ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ освојиле Куп Србије!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:48

23. фебруара /понедјељак/ почиње Велики /часни/ пост

— Autor sjovicicslavuj @ 20:48
 
 
Назива се још и Велики пост (због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост (зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни крст), Велика четрдесетница (зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). Траје од Чистог понедељка до Лазареве суботе. На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана - најдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења. 

Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим. 



Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.
 
 

23.02 ЈЕ Св. Свештеномученик ХАРАЛАМПИЈЕ

— Autor sjovicicslavuj @ 20:43
 
Овај велики светитељ био је епископ у Магнезији. Живео је у време цара Септимија Севера, који је био свирепи прогонитељ хришћана. Не плашећи се гонитеља својих он је слободно проповедао хришћанску веру, те је због тога био много гоњен и мучен, али све те муке олако је подносио, као да су се дешавале неком другом а не њему самом.

Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: "Хвала вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти Христа и веру Његову.

Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера, Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије, погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење. Пострадао је овај мученик за Христа Бога нашег 202 године.

Његово тело сахранила је царева кћерка, Галина, по свим хришћанским обичајима, а његове свете мошти поштују хришћани широм света. Глава овог светитеља чува се и дан данас у манастиру Светог Архиђакона Стефана на Метеорима у Грчкој.

Нема сумње, да овај непобедиви и несавладиви мученик Христов посредује за цео свет пред Богом, коме стоји са десне стране престола и својим молитвама моли Бога за све нас и опроштење свих наших грехова.  
 
 

CRVENA ZVEZDA - ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - ПОНОВО И ОПЕТ!

— Autor sjovicicslavuj @ 19:04
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА ТРЕЋИ ПУТ УЗАСТОПНО
ОСВОЈИЛА КУП РАДИВОЈА КОРАЋА!
 
 
 

ДАНИЛО КИШ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:47
За сјећање и за памћење...
На данашњи дан /22. 2./ рођен је 
славни књижевник 

ДАНИЛО КИШ

Био је један од десет највећих
свјетских писаца друге половине XX вијека. 
 Вишеструки „кандидат“ за Нобелову награду. 
Добитник највећих југословенских књижевних признања.
 
 
Иако је био прогањан, ипак још за живота
изабрао је своје трајно мјесто у вјечном царству
- у Београду.

Киша је мајка крстила у православној цркви, 
што му је спасило живот у Другом свјетском рату. 
Пишчева жеља да буде сахрањен 
по православном обреду 
била је испоштована и савим  јасна.
 
 
 

Чувајмо свој језик и своје писмо!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:42

        Завјештање великог жупана српског   Стефана Немање свом сину Светом Сави

                        Завјештање језика


+++++++++++++++
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.
 
Народ који изгуби своје ријечи
престаје бити народ.

***********************************

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.
И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и мо
ћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу. 
 
 

ЧУВАЈМО СВОЈ ЈЕЗИК И ПИСМО!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:28
 
Ако изгубимо свој језик и писмо
и ми ћемо као народ нестати!
 

БРАЋО КИНЕЗИ - СРЕЋНА ВАМ НОВА ГОДИНА!

— Autor sjovicicslavuj @ 11:40

  Кинеза и нас Срба, заједно са браћом Русима - скоро двије милијарде!
***************
Послије одмора од више од мјесец дана откад смо прославили српску,  стигла је  и кинеска Нова година.

Наступајућа година представља годину дрвене овце и броја 8. Званично, владавина овог знака наступила је данас /у четвртак 19. фебруара/.


 Кинези вјерују да број 8 доноси просперитет и добре благослове, као и да је симбол друштвеног успјеха и просперитетне каријере, па би сви људи могли да уживају у години која долази!



ЈОВАН ДУЧИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 07:45
 
За сјећање и памћење ...
 на данашњи дан/17.2./ рођен је
славни српски пјесник и дипломата
ЈОВАН ДУЧИЋ
 
 


Да ли Србе треба да буде срамота што као народ нисмо ни близу оваквог човјека, који није Србин, већ је странац - Аустријанац!

— Autor sjovicicslavuj @ 18:44

 

ВЕЛИКИ ПИСАЦ, ВЕЛИКИ ЧОВЈЕК: ПЕТЕР ХАНДКЕ ПЈЕШИЦЕ ОБИЛАЗИ СРПСКА СЕЛА И МАНАСТИРЕ НА КОСОВУ, МЕЂУ СРБИМА СЕ ОСЈЕЋА СПОКОЈНО

Велики аустријски писац Петер Хандке каже да ће на Космету пјешице посјетити многа српска села и манастире и обићи геолошка и архелошка налазишта.
„Осјећам се лијепо и спокојно међу Србима, пособно овдје у Великој Хочи“, истиче Хандке за Срну.
Хандке, који је у парохијском дому у Великој Хочи, са супругом Софијом, Францускињом, присуствовао јутарњој литургији, појашњава да је његово „највеће и једино оружје – ријеч и снага да оно што осјећа у срцу преточи на папир“.
„Чуо сам од Срба да кућа стоји на земљи, али јој темеље држи жена. То је добра пословица коју сам у прилици да оживим управо у дому пароха Миленка.
Његова супруга Рада је домаћица, жена око које се све у овом дому врти, као што се, како вели, хришћанство врти око три прста“ – каже Хандке.
Он наводи да „није моћан човјек“, већ да су му „једина моћ – ријеч и слобода коју му нико не може одузети“.
Хандке објашњава да му „највећу бол задаје то што Косово и Метохију осматра искључиво из аутомобила у покрету“.
„Вожња , вожња… Брже, брже…то је парафраза живота припадника српске заједнице на Косову и Метохији“, каже Хандке.
Он појашњава да ће мјесец – два провести на Косову и Метохији и да ће моћи пјешице да обиђе српска села, манастире, изворишта ријека и да ће са супругом преспавати, потпуно опуштено, у неком од хотела у власништву Албанаца.
Велики писац подсјећа да је Србију и Републику Српску упознао пјешачећи од мјеста до мјеста.
Брачни пар Хандке одаје да се угодније осјећа, јер су заједно на Космету у Великој Хочи.
Хандкеови су захвални проти Миленку и његовој супрузи Ради што су им приредили дочек „који мора бити исписан на некој од страница у оквиру планираних прича о Косову и Метохији и судбини Срба и изолованим срединама, као што је Велика Хоча“.
Хандке се сјећа 1996. године када је први пут у Косову Пољу у препуној сали представљао записе из „Зимског путовања“ и истиче да је тај величанствени скуп оставио неизбрисив траг у његовом животу.
„Послије Косова Поља доживио сам да у Приштини буде само двадесетак Срба и два мала Албанца“, наводи Хандке, присјећајући се да му је домаћин био Петар Сарић, књижевник са Косова и Метохије.
Та животна истина је, како појашњава, одраз самоће Косова Поља и Срба .
Његова Софија каже за Срну да је поносна што је доживјела да баш у Великој Хочи , познатој по толиком броју цркава, присуствује богослужењу.
„Има код нас у Паризу православна црква, али то је руска. Овдје сам присуствовала православном српском обичају и то је нешто што се мора пренијети на папир.
Мора остати записано, јер је наша највећа и једина снага ријеч и подршка једно другом и подршка онима који су чисте исконске душе“, каже она.
Брачни пар Хандке отказао је присуство литургији у Високим Дечанима, јер су одлучили да посјетом породици Дејана Баљошевића, гдје су позвани на ручак, употпуне слику о домаћинском, несвакидашњем односу Срба из Ораховца и Велике Хоче према гостима, људима добре воље.
Новинска агенција - Срна
********************************
НАПОМЕНА:  Сигурно је да би славни  Хандке до сад добио Нобелову награду за књижевност, али никад је неће добити само због тога што је стао у одбрану Срба и српског народа који нестаје не само на нашем Косову и Метохији, већ и на многим просторима бивше Југославије.


СТОП ГМО ХРАНИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 18:33
 
Република Српска као контра мјеру санкцијама,
које су САД увеле братској Русији,
данас је затворила једини ресторан у РС!
 

Ресторан McDonald's у Бањој Луци од данас је затворен, а без посла су остала 34 радника.

Ресторан McDonald's у Бањој Луци био је једини ресторан који је ова позната америчка компанија за брзу храну имала у Републици Српској.
 Компанија “Dreamfoods ресторани”, која је корисник франшизе McDonald's за РС, раније је саопштила да ће до затварања ресторана, који је био смјештен у строгом центру Бање Луке, доћи из пословних разлога.

Још је најављено да ће се у наредом периоду размишљати о тражењу алтернативних локација за ресторан.

Из ове компаније је саопштено да ће сва права на накнаду радника овог ресторана бити испоштована у складу с позитивним прописима у РС-у.

Бањалучки McDonald's отворен је у октобру 2012. године, а инвеститор “Dreamfoods ресторани" у објект у Господској улици уложио је више од 2,5 милиона КМ.

***************************************
НАПОМЕНА: Наслов текста је у складу са медијским сензацијама 
- измишљен је!
Наслов би одговарао текстовима који се објављују на порталима:
 
и
/Портал П(С)ере Луковића/

јер сви текстови који се објављују на овим порталима су измишљени и лажни!

*************************************

Једина болна истина је што су без посла остала 34 радника. Међутим, народ би рекао: - Ко их је тамо и како запошљавао, нека сад и брине о тим радницима!

 


ИСИДОРА СЕКУЛИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:17
 
Из славне српске прошлости...
За сјећање и за памћење...
Наа данашњи дан /16. 2. / рођена је
ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
 
 

1 2 3  Sledeći»

Powered by blog.rs