Завјештање великог жупана српског   Стефана Немање свом сину Светом Сави

                        Завјештање језика

***********************************

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу. 

 

ВЕЛИКИ ПИСАЦ, ВЕЛИКИ ЧОВЈЕК: ПЕТЕР ХАНДКЕ ПЈЕШИЦЕ ОБИЛАЗИ СРПСКА СЕЛА И МАНАСТИРЕ НА КОСОВУ, МЕЂУ СРБИМА СЕ ОСЈЕЋА СПОКОЈНО

Велики аустријски писац Петер Хандке каже да ће на Космету пјешице посјетити многа српска села и манастире и обићи геолошка и архелошка налазишта.

„Осјећам се лијепо и спокојно међу Србима, пособно овдје у Великој Хочи“, истиче Хандке за Срну.

Хандке, који је у парохијском дому у Великој Хочи, са супругом Софијом, Францускињом, присуствовао јутарњој литургији, појашњава да је његово „највеће и једино оружје – ријеч и снага да оно што осјећа у срцу преточи на папир“.

„Чуо сам од Срба да кућа стоји на земљи, али јој темеље држи жена. То је добра пословица коју сам у прилици да оживим управо у дому пароха Миленка.

Његова супруга Рада је домаћица, жена око које се све у овом дому врти, као што се, како вели, хришћанство врти око три прста“ – каже Хандке.

Он наводи да „није моћан човјек“, већ да су му „једина моћ – ријеч и слобода коју му нико не може одузети“.

Хандке објашњава да му „највећу бол задаје то што Косово и Метохију осматра искључиво из аутомобила у покрету“.

„Вожња , вожња… Брже, брже…то је парафраза живота припадника српске заједнице на Косову и Метохији“, каже Хандке.

Он појашњава да ће мјесец – два провести на Косову и Метохији и да ће моћи пјешице да обиђе српска села, манастире, изворишта ријека и да ће са супругом преспавати, потпуно опуштено, у неком од хотела у власништву Албанаца.

Велики писац подсјећа да је Србију и Републику Српску упознао пјешачећи од мјеста до мјеста.

Брачни пар Хандке одаје да се угодније осјећа, јер су заједно на Космету у Великој Хочи.

Хандкеови су захвални проти Миленку и његовој супрузи Ради што су им приредили дочек „који мора бити исписан на некој од страница у оквиру планираних прича о Косову и Метохији и судбини Срба и изолованим срединама, као што је Велика Хоча“.

Хандке се сјећа 1996. године када је први пут у Косову Пољу у препуној сали представљао записе из „Зимског путовања“ и истиче да је тај величанствени скуп оставио неизбрисив траг у његовом животу.

„Послије Косова Поља доживио сам да у Приштини буде само двадесетак Срба и два мала Албанца“, наводи Хандке, присјећајући се да му је домаћин био Петар Сарић, књижевник са Косова и Метохије.

Та животна истина је, како појашњава, одраз самоће Косова Поља и Срба .

Његова Софија каже за Срну да је поносна што је доживјела да баш у Великој Хочи , познатој по толиком броју цркава, присуствује богослужењу.

„Има код нас у Паризу православна црква, али то је руска. Овдје сам присуствовала православном српском обичају и то је нешто што се мора пренијети на папир.

Мора остати записано, јер је наша највећа и једина снага ријеч и подршка једно другом и подршка онима који су чисте исконске душе“, каже она.

Брачни пар Хандке отказао је присуство литургији у Високим Дечанима, јер су одлучили да посјетом породици Дејана Баљошевића, гдје су позвани на ручак, употпуне слику о домаћинском, несвакидашњем односу Срба из Ораховца и Велике Хоче према гостима, људима добре воље.

Новинска агенција - Срна

********************************

НАПОМЕНА:  Сигурно је да би славни  Хандке до сад добио Нобелову награду за књижевност, али никад је неће добити само због тога што је стао у одбрану Срба и српског народа који нестаје не само на нашем Косову и Метохији, већ и на многим просторима бивше Југославије.

Ресторан McDonald's у Бањој Луци од данас је затворен, а без посла су остала 34 радника.

Ресторан McDonald's у Бањој Луци био је једини ресторан који је ова позната америчка компанија за брзу храну имала у Републици Српској.

 Компанија “Dreamfoods ресторани”, која је корисник франшизе McDonald's за РС, раније је саопштила да ће до затварања ресторана, који је био смјештен у строгом центру Бање Луке, доћи из пословних разлога.

Још је најављено да ће се у наредом периоду размишљати о тражењу алтернативних локација за ресторан.

Из ове компаније је саопштено да ће сва права на накнаду радника овог ресторана бити испоштована у складу с позитивним прописима у РС-у.

Бањалучки McDonald's отворен је у октобру 2012. године, а инвеститор “Dreamfoods ресторани" у објект у Господској улици уложио је више од 2,5 милиона КМ.

***************************************

НАПОМЕНА: Наслов текста је у складу са медијским сензацијама 

- измишљен је!
Наслов би одговарао текстовима који се објављују на порталима:

 

и

/Портал П(С)ере Луковића/

јер сви текстови који се објављују на овим порталима су измишљени и лажни!

*************************************

Једина болна истина је што су без посла остала 34 радника. Међутим, народ би рекао: - Ко их је тамо и како запошљавао, нека сад и брине о тим радницима!