Slavko Jovičić

Српским џудистима укупно шест медаља на Свјетском купу у Београду!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:06
 
Првог дана такмичења наше џудоке су освојиле четири медаље. 
Милица Николић 
се изборила за бронзано одличје у категорији до 52 кг, а двије рођене сетре, 
Ања и Јована Обрадовић
 су практично у исто вријеме, али на два различита татамија, успјеле да се докопају трећег мјеста у категорији до 63 кг, што је свакако куриозитет. Код мушкараца, 
Страхиња Бунчић 
је у категорији до 66 кг морао да се задовољи сребром.
------------------------------------------
Српски џудисти освојили су укупно шест медаља на Свјетском купу у Београду, 
Бошко Бореновић 
је стигао до сребрног одличја у категорији до 90 килограма.
 
--------------------------------------------------
Горан Пргоњић 
освојио је бронзу у категорији преко 100 килограма.

 

Недјељна јесења цртица из свакодневице ... Толеранција или деструкција (само)свијести?! Поглед из мог многугла ...

— Autor sjovicicslavuj @ 11:43
 
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

 
Увијек некако случајно или са намјером "налетим" на неке друштвене мреже и онако летимично погледам неке текстове. 

За прегледавање коментара који иду у тим полемичним, безвезним и бјесомучним расправама, ево да кажем - немам времена, а још искреније - ама уопште ме и не интересују. У тој баражној ватри и у размјенама коментара никад нема консензуса, нити се расправе заврше у некој иоле прихватљивој толеранцији. Тачније, увреде су саставни дио таквих расправа у којима ће јаје бити округло, а лопта ће бити у облику јајета.

Остаје питање да ли су бројна вријеђања оног другог и другачијег само саставни дио мозаика сиромаштва вокабулара у свеопштем безнађу и слуђености оних који су посљедица напретка или назадовања цивилизације или је у питању нешто сасвим друго. На таква  питања немам одговора. 
Ипак треба рећи да се ради о примитивизму, некултури, безобразлуку и о неизбалансираној поремећености острашћених аутора разно разних памфлета и о ауторима текстова који одишу свакојаком мржњом. Ради се заправо о манифестовању и о испољавању илузија у њиховим главама са поремећеним садржајем, а све због њихове немоћи да буду неко и нешто, а у ствари су нико и ништа. 

Не постоји ствар коју ће неко изговорити, а да се као по аутоматизму, ничим изазван, не нађе онај неко други и не осјети повријеђеним. Разлози за увреде се не могу ни побројати, али ево само неких, које би требале бити повод да се крене онако рафално са увредама...народ, нација, вјера, раса, политика, спортска навијања, пол, боја косе и очију....итд. итд..

Узалуд су, изгледа, прошли миленијуми од настанка и напретка цивилизације, а да се при том још увијек нисмо научили или привикли на стварност. А она је сљедећа – различити смо у много чему, али и слични у многим стварима које су ирелевантне у односу на све оне разлике које разједињују људе и које су стални реметилачки фактор у разумијевању и потребној и подношљивој толеранцији живота наспрам суживота и живљења.

У којој смо фази квази самоцензуре или оне наметнуте цензуре, е то не знамо. Али, много тога знамо. Знамо да су посљедице таквог стања очигледне и да се манифестују с једне стране између сфере једноумља и крајње деструктивног стања, и с друге стране неприхватљивог понашања које се претвара у безумље.

Зато ни вријеђања и понижења немају својих почетних као ни крајњих параметара чиме би била ограничена. Међутим, увијек или у већини, та вријеђања се крећу у распону од локалног, па до глобалног нивоа, од приватног, па до општег стања у свеукупним друштвеним односима. 

Ријетко кад или скоро никад се ниједан појединац не упита јесу ли оваква догађања везана и за његову кривицу, да не кажем и за његову одговорност за таква понашања. Не. Мислим да ће за појединца увијек неко други бити крив, јер забога, тако се најлакше ослобађа самодеструкције и свих негативности које су иманентне сваком човјеку. Али, то је само покушај, а сви покушаји се не завршавају и позитивним исходом.

Додуше, лијепо је бити свјестан своје позиције и бити умјерен у својој стварности, али то су само прокламовани циљеви и нека виђења која у основи не пролазе на коњуктурној узаврелој свакодневној сцени и у борби за опстанком, а врло често и за преживљавањем.

И сасвим на крају, мали је праг толеранције и нико о њему не води рачуна. Заправо, о таквим стварима не треба маштати. Но, треба имати на уму да маштање није против законито. Својим ногама не можете поклопити цијелу планету. Зато и не само због тога, већ и због много других разлога, вријеђања и увреде треба схватити само као слабост, по некад и као болест оних људи који су такви какви су и који у себи имају усађене најниже пориве мржње. Јер забога, чињенично је да без тога не могу да функционишу, па тако ни да опстају у времену сталних тектонских, друштвених и цивилизацијских промјена у друштвеним кретањима мјереним односом – “појединац у колективитету”.
 

Првог дана Свјетског купа у џудоу које се одржава у Београду српски репрезентативци освојили су четири медаље

— Autor sjovicicslavuj @ 10:02
 
Три медаље, бронзане, 
освојене су у женској конкуренцији - 
Милица Николић 
у категорији до 52 килограма 
------------------------------------
Јединствен случај у свијту да су
двије сестре у истој категорији
на истом такмичењу освојиле исте медаље!
 
Сестре Ања и Јована Обрадовић 
у категорији до 63 килограма освојиле 
су бронзане медаље

-----------------------------------------------------------
Код мушкараца Страхиња Бунчић 
је у категорији до 66 килограма освојио сребро


------------------------------
 

Срећан рођендан српској спортској хероини ВЕРИ НИКОЛИЋ

— Autor sjovicicslavuj @ 12:59
 
Вера Николић
 

 

Данас, 22.09. је православни празник Светих праведних Јоакима и Ане

— Autor sjovicicslavuj @ 18:26
 

Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију.

50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро.

Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан". Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме.

Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету".

И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.

 

МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ ... Сјећање на великог музичара из састава Екатарина Велика

— Autor sjovicicslavuj @ 13:55
 
Сјећање на српског музичара

 На данашњи дан, 21.9. 1958. год. рођен је
.

МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ 
 
 
 
 
 

21.09. је: Рођење Пресвете Богородице - Мала Госпојина

— Autor sjovicicslavuj @ 13:51
 
Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. 

Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака.

И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном.

Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, Oлтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане.

Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.
 


Иновације се најбрже имплементирају у свим сферама лоповлука и мафијашких достигнућа!

— Autor sjovicicslavuj @ 16:57
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
 
Трансформација илузија!
 
Да ли је могуће постићи бар једну од двије ствари које су битне за живот. 

Прва је - како у овој свјетској параноји остати нормалан, а друга је - како остати поштен.
Не вјерујем да је обје ствари  могуће одједном постићи и тако водити нормалан живот.

Да би се остварило бар нешто за почетак била би потребна мотивисаност и инспирација и то одмах. Требало би да се човјек трансформише у оно што није, а заправо би требало да буде. Но, како то и урадити кад је врло тешко издичи се изнад летаргичног стања и друштвене охолости у којој нико не брине о човјеку.

Дакле, мотивација је само парадигма у хаосу безнађа у којем најбоље пролазе лопови „на мах“. А то значи – до чега год дођу, а знају да је туђе – то одмах треба и мазнути. Степен ризика је у великом распону и то од нуле, па до прихватљивог процента од око 5о одсто да ће у нечасним радњама неко бити и ухваћен што не значи да ће и одговарати, па самим тиме на крају бити и осуђен.

У нека стара времена то би се могло назвати лоповлуком. Данас се то зове - отуђивање. Међутим, методе су исте и јасно су дефинисане у присвајању туђег рада, труда и енергије као личне и извлачење користи преко туђе грбаче. У архаичном сленгу то би се могло свести на свима јасну дефиницију пљачкашког стања: „Ко је шта јамио – јамио је“! И тиме се затвра круг, али не затварају се и лопови и то је суштина стварности.

Давно је славни Томас Едисон рекао: „Сви краду у трговини и индустрији. И сам сам много украо. Али ја знам како да крадем“.

Новокомпоновани бизнисмени и лопови, па и политичка мафија је, изгледа, имала на уму Едисонове ријечи и то их је охрабрило да што више и више краду. Не треба очекивати да ће неке од ових ријечи код одређених група, односно повлашћених лопова изазвати било какав осјећај одговорности. 

А од одговорности нема ништа или боље речено - она не постоји, јер не постоји ни образ код оних који би осјећали нелагоду, срамоту, стид или покајање што су стални, а не дописни чланови мафијашког естаблишмента. Има ли неко коме то данас није јасно да живимо у свијету у којем се вриједности и људска достигнућа афирмишу што већим лоповлуком и банковним контом обезбијеђеним мафијашким активностима.

Додуше, и поред свега, човјек би требао остати привржен себи и својим циљевима које ће сопственом памећу, радом и упорношћу моћи и да оствари. Јер, ипак, само поштење је начин да се личном мотивацијом обезбиједе потребни предуслови и полет који би требао сваког човјека да вуче напријед и да га гура на путу просперитета.
 

„Дани Републике Српске" у Србији од 15. до 21. септембра

— Autor sjovicicslavuj @ 22:03
 
Млађен Цицовић, директор Представништва Републике Српске у Србији
и Неле Карајлић који су на конференцији за штампу говорили
о програму манифестације "Дани Српске" у Србији.

У двадесет градова Србије планирана су 32 културна, спортска, као и привредна догађаја

ПЕТА по реду манифестација „Дани Републике Српске у Србији“ одржаће се од 15. до 21. септембра у двадесет градова Србије.

Планирана су 32 културна, спортска, као и привредна догађаја, од којих је најзначајнији „Форум за успостављање заједничког оквира за пословање у региону“.

Форум ће 21. септембра у Вили Републике Српске отворити председнице влада Србије и Српске, Ана Брнабић и Жељка Цвијановић.

Циљ Форума је покретање дијалога о усаглашавању услова пословања у региону кроз размјену искустава, представљања најбољих примјера у пракси и програма за креирање повољног пословног амбијента.

Одржаће се и три сусрета привредника Србије и Српске: у Врању, Новом Саду и у Суботици, који организују и привредне коморе Српске и Србије.
То неће бити обични сусрети, јер ће учествовати само они који су заинтересовани да међусобно успоставе сарадњу. Већ зна да једна од фирми из Бањалуке жели да дио своје производње премјести у Врање како би учинили јефтинијом и брже доступном своју понуду.
Почетак манифестације „Дани Српске у Србији“, коју ће у петак у 18 часова у Народном позоришту отворити председник РС Милорад Додик, биће прилика да публика и крај малих екрана на телевизијама РТРС и РТС, види премијеру једночинке „Трезвено, сабрано и саборно“, чији сценарио потписују Неле Карајлић и Вуле Журић.
    - Част ми је што сам позван да „режирам“ отварање и зато што имам интимну жељу да културу РС што више представим Србији – рекао је Карајлић.
    - Најважније ми је било да направимо нешто неуобичајено, што ће дуго остати у сјјећању. Представа коју припремамо иза себе има идеју неопходности нашег заjедништва.


Пробој Солунског фронта. Вријеме кад је славна српска војска спасила Европу!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:59

ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
ВЈЕЧНА СЛАВА СРПСКИМ ЈУНАЦИМА!
СРБИ СУ СПАСИЛИ ЕВРОПУ! 




Српски непријатељи су их запамтили!
Историја им је одредила заслужена мјеста
овјенчана вјечном славом.
Само ми Срби их заборављамо! 
--------------------------------------------------------------------------
На данашњи дан 15. септембра 1918. године почео је пробој Солунског фронта, у Првом свјетком рату. Једна по једна окупаторска сила је падала пред славном Српском војском!

Прва и Друга српска армија биле су носиоци пробоја, што се испоставило као одлучујуће за слом Централних сила. Мјесец и по дана потом капитулирала је Аустро-Угарска, а убрзо и Њемачка. Српске снаге пресјекле су бугарску војску и присилиле Бугарску да положи оружје 

30. септембра. Срби су приликом ослобађања отаџбине наступали тако брзо да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање, пошто француске трупе нису успијевале да држе корак са српском пјешадијом.
Строј припадника Прве српске ескадриле
на летелишту Вертекоп код Солуна

Солунски фронт настао је као покушај савезника да помогну Србију у јесен 1915. године против заједничког напада Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске. Помоћ је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије. Фронт је утврђен годину дана касније, након опоравка српске војске и обнове српске државе на територији Грчке.

Операције на Солунском фронту почеле су најесен 1917. године. Британска војска поново је напала Турску, а Французи и Срби кренули су на север.


Пробој Солунског фронта отпочео је 15. септембра 1918. године, на команду француског маршала Франша Д'Епереа. Српска војска учинила је невероватан подвиг, продирући чак 700 километара у правцу своје земље за само петнаест дана.

Кључни сукоб одиграо се у бици код Доброг Поља, у којој је фронт пробијен. На заповест краља Александра, српско напредовање настављено је несмањеном жестином. Бугарска се убрзо предала, а немачка војска покушала да се организује новим појачањима.

 
У борбама код Ниша четрдесет седам немачких батаљона није успело да заустави двадесет седам српских. Војвода Петар Бојовић савладао је Једанаесту немачку армију, исту ону која је 1915. године освојила Београд, и 12. октобра ушао у Ниш. Након победа код Параћина и Крушевца, Срби су већ 19. октобра стигли у Београд.
++++++++++++

-------------------------------------------------------------
Шта су о величанственом подвигу српске војске 
тада рекли највиши европски функционери:

Франше д’Епере, француски маршал:  
„То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...”

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  
„Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице
„Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе...”

Пол де Шанел, председник француског парламента
„После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустријски генерал
„Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди
„Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”
 

На данашњи дан 14. септембра 1219. године проглашена је аутокефалност Српске православне цркве

— Autor sjovicicslavuj @ 09:06
 
Значај који су ктитори, Свети Сава и Стефан Првовенчани наменили манастиру Жичи као центру самосталне српске цrркве, крунидбеном месту будућих краљева и саборном храму српског народа, данас истичемо кроз прославу националног јубилеја 800 година постојања и непрекинуте духовне мисије овог светог места.

 

На данашњи дан, 14. септембра 1219. године, проглашена је аутокефалност Српске православне цркве код ромејског (византијског) цара Теодора I Ласкариса и никејског патријарха Манојла Харитопула.

Аутокефалност је издејствовао Сава Немањић, који је изабран за првог српског архиепископа са седиштем у манастиру Жича.

 
Цар Стефан Душан Немањић је 1346. године уздигао српску цркву у ранг патријаршије. Успостављање српске патријаршије значило је остваривање духовног јединства српског народа са осталим народима који су живели у Душановом царству.

Оно је, међутим, значило и сукоб са обновљеном Византијом и цариградским патријархом. После пада српске државе под турску власт, патријаршија је престала да постоји.
Обновљена је 1557. године, на заузимање Мехмеда Соколовића, који је за патријарха поставио свог брата Макарија.
 

Данас, 14. септембра је ЦРКВЕНА НОВА ГОДИНА: Молитве Богу да нас избави из свих невоља

— Autor sjovicicslavuj @ 09:04

 
Данас се у храмовима моли Господу да благослови "венац године" - да сачува православље у миру, да ток године протекне добро, да градове Бог сачува неповређене, да христољубивог владара земље заштити и дарује му победу над противницима.

Такође се моли за победу над кривоверством, за плодове земаљске, здрав ваздух, кишу са небеса, за избављење од свих невоља...
Током историје хришћанства није било јединствености о томе од када треба рачунати почетак године. Некада је то био март месец, потом Васкрс.
Свети Амвросије Медиолански каже да годину треба почети септембра месеца у славу светога цара Константина, рођеног у Нишу.


У Византији је још дуго било двоумљења. Први и шести Васељенски сабори сматрају да је добро да се почетак године стави у септембру, налазећи за то библијско оправдање. Јер, око празника јеврејске Нове године (Рош Хашана), која је била пре неколико дана, Исус Христос, ушавши у синагогу, огласио је годину милости Господње.

До времена цара Душана, код нас је било докумената у којима година почиње марта месеца.

 Црква сматра да је Христос рођен 5508. године по стварању света. У означавању једне године значај имају и друге ознаке, њих помињу само врло ретки и прецизни црквени календари.

Све се заправо понавља у циклусу од 532 године. Почетак године је заправо почетак једног индикта, њих има 15. Значајан је и "круг сунца", њих има 28. "Циклус месеца" се понавља на 19 година.
Од данашњег дана у нашем народу почиње сетва, у неким крајевима се носи семе у цркву да се освети.

Поједини родови данас славе Крсну славу.
 

Данас, 14.9. је Преподобни Симеон Столпник

— Autor sjovicicslavuj @ 08:59
 
 

У земљи Кападокији, у селу Сисану, живели су благочестиви супружници, Сусотион и Мавоје слободно време проводио је у молитви.

 Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично. Слава светог подвижника разнесе се свуда и почеше долазити многи, чак издалека, доносећи срта, родитељи Светог Симеона, који је био васпитан у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе одлазио би он на неко усамљено место и своје болеснике ради исцељења, истеравања демона...

И нико ко је дошао к њему, није се вратио празан, него је свако добио оно што је и тражио: неко исцељење, неко утеху, неко корисну поуку. Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети Симеон Столпник, када би исцелио некога, увек је говорио: "Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе".

Временом, све то блаженом Симеону постаде тешко, те он нађе начина да се избави од тога и сазида себи стуб на коме поче живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок 6 лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб (од 12 лаката, 22 лакта, 36...), којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише. 


Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота, те тако би и после његовог упокојења. Када чесне мошти Светога Симеона беху положене на припремљену носиљку, патријарх желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, пружи руку, а она му се осуши.

Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава. Примивши светитељево тело, мештани Антиохије га однесоше у велику цркву и догоди се много чудеса и исцељења на гробу његовом. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање његово, да он никада неће напустити своје место, и тако и би, јер ту, на том месту многи се излечише и многа чуда се догодише. 


Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда, која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, дотаћи се прага црквеног, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде.
.


ДУШКО ТРИФУНОВИЋ - За сјећање!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:44
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ ...
На данашњи дан 13. 9. рођен је 

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ




------------------------------
Споменик Душку Трифуновићу 
у Сремским Карловцима, мјесту 
гдје је по властитој жељи и сахрањен

 

Свети новомученици јасеновачки! ... Зашто новомученици јасеновачки нису црвено слово у календару /појашњење/

— Autor sjovicicslavuj @ 09:40
 
13. септембра СПЦ обиљежава дан
Светих јасеновачких новомученика!





Први пут 2010. године, цјелокупна Српска православна црква обиљежила је Сабор јасеновачких новомученика, који се, према одлуци из 1960. године Светог архијерејског Сабора СПЦ, обиљежава 13. септембра.

Највише црквено тијело приклонило се већ постојећој традицији која је живјела у Епархији аустралијско-новозеландској, а то је да се 13. септембра или у данима око овог датума, обиљежавају новомученици јасеновачки.

Јасеновац је постао симболичка ријеч за страдање у Другом свјетском рату.

Када се каже новомученици јасеновачки, ту су и јадовински и глински и корићки и пребиловачки новомученици.

Спомен јасеновачких новомученика се у црквеним календарима појавио осамдесетих година 20. вијека и то за вријеме трајања несрећне црквене подјеле у дијаспори. 

У календарима које је штампала тадашња Слободна митрополија из Нове Грачанице код Чикага објављиван је и празник Јасеновачких мученика. Касније, након зацјељења те велике црквене ране заслугом патријарха Павла, митрополита Иринеја и других архијереја.

Празник Светих јасеновачких новомученика обавезујући је за читаву Српску цркву. 

 


Многи су се питали, а претпотстављам да нису знали 
и зато сам се потрудио да пронађем ПОЈАШЊЕЊЕ 
– Зашто Дан новомученика јасеновачких није црвено слово 
у Малом црквеном календару Српске православне цркве.

---------------------

Имена у малом џепном календару нису ни издалека сва која се помињу на тај дан. То је мали, џепни календар, а у црквеним књигама из којих се врше богослужења има много више имена. Осим тога, разлика је у томе што се у појединим локалним црквама службе локалних светитеља прослављају и славе веħим богослужењима и празновањем од 1 до 3 дана. 

(Обиљажавају се црвеним словом – нерадни дан, црним „масним“, или пак обичним словима. Срби светитељи се у нашем календару обиљежавају косим словима.) 
Постоји много локалних светитеља у Русији, Грчкој, Малој Азији, Риму, Палестини и т.д. који се тамо прослављају као заштитници, а овде за њих нико није чуо. 
А Господ познаје свакога и нама је немогуħе да све њих достојно прославимо, јер је сам Бог тај који их је прославио. 

Тако је био случај и са Србима када су прешли у Аустроугарску. Добијали су књиге из Русије и у њима је било много локалних (руских и других) светитеља, који су тамо обиљежавани црвеним словом, као нерадни дани и локални празници.
Тако је око 1700 године у календар Српске цркве на територији Аустрогарске, доспјело преко 150 празника – нерадних дана. Што практично значи да је скоро пола године било „нерадно“. 

То је ријешено тако што су ти дани обиљежени умјесто црвеним – црним „масним“ словима, као радни, како се и данас може видјети у нашем малом џепном календару. А сва имена су и даље тамо где су одувек и била, и нико није „избрисан“, нити је икоме пало на памет да се неко уопште може „избрисати“ из календара.

Симо Матавуљ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 07:46
 
На данашњи дан, 12.9. рођен је 
српски књижевник
Симо Матавуљ

 

Данас, 12.9. је Св. АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ ... Пренос моштију светог Александра Невског

— Autor sjovicicslavuj @ 07:43
 
Још од малих ногу, овај младић је био окренут Богу. Правдољубив, жалостив и истински побожан, презирао је сујету света. Од своје ране младости заволео је Христа и трудио се да му у свему угоди. Његово основно занимање је било свеноћно бдење и тајна молитва Богу.
Отац му би кнез Јарослав, а 1236 године и сам би наименован у кнеза Новогорског. У бици на реци Неви, која се одиграла 2 јула (15 јула по старом календару) 1240 године, победио је Шведе и добио надимак Невски. Уздао се овај угодник Божји, не толико у војску своју, већ у Бога. Пред полазак у сваку битку он се обраћао својим војницима речима: "Бог је не у сили него у правди". Године 1250, постао је кнез Владимирски и много се трудио да подигне и васкрсне Русију.

Сматран је за великог заштитника и чувара православља, и неустрашивог исповедника Христове вере. Одбио је да се поклони татарским идолима, те га због тога татарски кан Батија веома поштоваше и уважаваше. Пред сам крај свог овоземаљског живота, он се замонаши и у монаштву доби име Алексиј и причестивши се Светим Тајнама мирно се упокоји 1 новембра (14 новембра по старом календару) 1263 године.

- Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив.

Његове свете мошти су 1381 године први пут откривене, а 1547 године у време цара Јована Четвртог у његову част и славу, састављена је посебна служба и одређен је овај датум да се празнује као спомен на њега. По наређењу цара Петра Великог, 1724 године његове часне мошти пренете су у Петровград, у Александро-невску лавру, где и дан данас почивају. 
 +++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Историјат храма Светог Александра Невског у Београду датира још из времена избијања рата између Србије и Турске.

Изражавајући жељу да помогну својој јужнословенској браћи, руске власти доносе одлуку да у Србију пошаљу генерал-лајтнанта, члана Государственог совјета и Војног совјета Михаила Григоровича Черњајева, са задатком да преузме руководство над српском војском и руским добровољачким јединицама. Међу руским добровољцима, словенофилима, налазио се и Николај Николајевич Рајевски, Толстојев узор за јунака Вронског у роману „Ана Карењина“, који је погинуо у борби са Турцима код Алексинца 1876. године.

Руски добровољци са собом доносе у Србију  и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била стационарена испред зграде Београдског универзитета. Освештао је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године.

С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима.

По завршетку рата 1876-77. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље. 

На данашњи дан 11. 9. рођен је Његова светост патријарх српски ПАВЛЕ

— Autor sjovicicslavuj @ 12:46
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

За сјећање и памћење ...

На данашњи дан 11. 9. рођен је
Његова светост патријарх српски
 
 
ПАВЛЕ

++++++
 

БУДИМО

 ЉУДИ
 
 



++++++++++++++++++++++++++++++++++
ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ
и моја маленкост у Патријаршији у Беграду

 
+++++++++++++++++++++
Претпостављам да неке ствари из живота Његове светости
нисте до сад знали ...

НИЈЕ КОРИСТИО ТЕЛЕВИЗОР, НИТИ ЧИТАО НОВИНЕ, 
А СВЕ ЈЕ ЗНАО САМ ДА ПОПРАВИ

Не само по мислима његовим, већ и по самом животу какав је живио можемо научити примјер правог хришћанског живота.

Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке“.

Кад бисмо само ову од многих порука патријарха Павла упамтили, учинили бисмо живот много бољим и себи и другима. Али, и учење је процес. Ако многе једноставне, а мудре ријечи нисмо докучили за његова живота, није касно да их се подсјетимо, да их памтимо и преносимо.

На данашњи дан 11. септембра 1914. године у селу Кућанци у Славонији, под световним именом Гојко Стојчевић, рођен је патријарх српски господин Павле, 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године.

Рано је остао без родитеља. Када му је било свега три године умро му је отац и остао је са мајком и братом Душаном. Послије тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, и при рођењу трећа је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријом очевом сестром.

Тетка их је одгајила заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка — патријарха Павла. Схвативши да је дијете "врло слабачко", тетка га је поштедјела сеоских послова и омогућила му да се школује.

Иако је у тузланској гимназији из вјеронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов избор за наставак школовања била је шесторазредна 
богословија у Сарајеву. 
У школи је био запажен као добар појац, био је други тенор. Волио је да пјева и у селу, па су га звали "пјевалица". 
У Сарајеву је био члан друштва "Трезвена omladina", које се борило против опијања и пушења.

У Београд је дошао 1936. године, гдје је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други свјетски рат.

Други свјетски рат провео је у овчарско-кабларском манастиру Свете Тројице и манастиру Вујан. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. 1954. постаје јеромонах, протосинђел је постао исте 1954, а архимандрит 1957. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.

Као епископ рашко-призренски свједочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извјештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији.

По својој епархији је углавном ишао пјешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Гдје није могао пјешке ишао је аутобусом.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, додијелио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. 

За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха Германа.

Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за певницом. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник. 

По Београду је ишао градским превозом или пјешке. Живио је аскетским животом, сам је шио и крпио одијело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.

Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су "прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега".

Знао  је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочаре, ролетне. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.

Када је тек постављен на трон патријарха и када се преселио са Косова у зграду Патријаршије у Београду, још дуго су га затицали како рано ујутро пере степениште. Иако су му говорили да "има ко то ради у Патријаршији", он је узвраћао да је навикао и да му није тешко.

Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.

Када је са епископима возом путовао за Аустрију на један од екуменских сусрета, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао: "А мени није имало шта да се смрзне."

Узречица му је била: "Бог те видео…"

Патријарх српски господин Павле упокојио се у својој 95. години, у Београду на Војномедицинској академији послије дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. Рано тог јутра причестио га је јеромонах Методије, а патријарх је касније умро у сну. Према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен је у манастиру Раковица.
 

Данас, 11.09. је Усековање главе Светог Јована Крститеља

— Autor sjovicicslavuj @ 12:40
 
Српска православна црква данас обиљежава
Усјековање главе Светог Јована Крститеља.
У питању је сјећање на мученичко погубљење Светог Јована,
а на сам дан 11. септембра Црква се сјећа освећења храма
над његовим моштима у Севастији,
који су подигли цар Константин и царица Јелена.

 Светом Јовану Крститељу посвећено је 6 празника у току године. На данашњи дан ( 11. септембра), Српска православна црква обнавља успомену на мученичку смрт Христовог Претече. Претеча је онај који хита испред некога да би објавио вест о његовом доласку и то је једно од имена овог свеца. Сасвим оправдано, јер је цео живот Св. Јована, од зачећа до телесне смрти, представљао непрекидно сведочење да је Исус заиста Бог и Син Божји.

Црквени празник који је уједно и једнодневни пост; празник када се Црква сећа великог проповедника покајања и Царства Божијег - Св. Јована Крститеља, и његовог мученичког страдања.
Начин обележавања празника
А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт светог Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.

Овај празник слави се од давнина, а сведочанства постоје од V века, у беседама Петра Хризолога (†458), презвитера Хрисипа. Дан се проводи у строгом уздржању и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер то подсећа на проливену крв Јованову.

Црквене песме за овај празник написали су Андрија Критски (II канон), Св. Јован Дамаскин (стихире на Господи возвах, слава на литији, I канон) и цариградски Патријарх Герман (стихире на литији).

----------------------------------------------------------------------
Усековање Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу.

Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља.

Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора.

Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију.

Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их. 

 

ТОЛСТОЈ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 01:43
 

На данашњи дан, 9. 9. рођен је 
 славни руски књижевник
 
 
ТОЛСТОЈ
 
Почетак "Ане Карењине", мисли славног Толстоја:

"Све срећне породице налик су једна другој, 
свака несрећна породица несрећна је на свој начин".
 

 

Powered by blog.rs