Slavko Jovičić

ЛАЗА КОСТИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:30

За сјећање и памћење ...

На данашњи дан 31. јануара,
рођен је славни српски пјесник 

ЛАЗА КОСТИЋ
 
 



31.1. године је: Свети Атанасије Велики

— Autor sjovicicslavuj @ 20:28
 

Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. 

Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. 

Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. 

Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. 

Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. 

За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. 

Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог "раба вјернаго", 373. године.
 

БРАВО СРБИЈО! Сјајан успјех Јоване Прековић!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:07


Млада каратисткиња "Књаза" из Аранђеловца Јована Прековић
је остварила велики успјех освојивши златну медаљу
на Карате 1 Премијер лиги "Париз опен" у категорији до 61 кг.


Прије финала Јована је забиљежила седам побједа
и то побиједивши европске и свјетске шампионке,
а у финалном мечу Јована је
у сваком сегменту била активнија и доминантнија
у односу на своју противницу Цобан Мерве из Турске. 

Ово је историјски успјех јер никада до сада такмичар 
из Србије није освојио златну медаљу на "Париз опену".


Јована Прековић посједује свјетски квалитет,
а ово ни изблиза није њен максимум. Сви наредни планови
и жеље биће усмјерени само ка једном такмичењу,
а то су Олимпијске игре у Токију 2020. године.

 

БРАНКО МИЉКОВИЋ - За сјећање и памћење!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:33

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Бранко Миљковић
 
Рођен је у Нишу 29. јануара 1934. године



- Године 1953. одлази у Београд на студије.

- Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.

- Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.

- Прву збирку песама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.

- Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе у Радио Загребу.

- У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово обешено тело пронађено је у парку у Загребу.
 
 И то је званична верзија смрти славног пјесника, али тај случај никада није разријешен до краја.

Живио је само 27 година.

Бранко Миљковић, је био један од најзначајнијих српских пјесника 20. вијека. Почео је да пише као средњошколац, а 1957. године објавио је прву збирку пјесама "Узалуд је будим". 

Био је лиричар снажног интлектуалног погледа на свијет. Изузетне вербалне инвенције, ношена жаром унутрашње ватре Миљковићева поезија је заокупљена феноменом смрти и нестајања. 

Написао је збирке пјесама: "Порекло наде", "Ватра и ништа", "Крв  која светли", "Песме" и "Смрћу против смрти" (са Блажом Шћепановићем). 

Надахнуто је преводио модерне руске и француске пјеснике.
 
 

29.01. су: Часне вериге светог апостола Петра

— Autor sjovicicslavuj @ 21:31

Када Ирод баци у тамницу апостола Петра, апостол би окован у двоје вериге. А када ноћу апостол спаваше међу двојицом војника, анђео Господњи куцну Петра у ребра, пробуди га и изведе. И са њега спадоше вериге, као што о томе пише у Делима Апостолским (Д.А. 12, 4-7). О том преславном избављењу Петровом од окова и тамнице рашчу се по целом Јерусалиму. Тада неки хришћани кришом узеше те вериге, и чуваху их код себе, као да пред очима имају самог врховног апостола Петра, који по изласку из тамнице одмах отиде у друге крајеве проповедајући реч Божју, и већ се не појављиваше у Јерусалиму. А те вериге добише целебну силу од апостолског тела, које беше чврсто везано њима. И као што Павлове чалме и убрушчићи, зато што беху натопљени његовим знојем, тако и Петрове вериге, зато што беху припијене уз тело његово, исцељиваху од болести и изгоњаху зле духове (Д.А. 19, 12).

Ове чесне вериге верни побожно поштоваху, и клањаху им се, и брижљиво чуваху, предавајући их наслеђем из нараштаја у нараштај. Јер их родитељи предаваху деци својој, а деца их опет својим наследницима повераваху, казујући један другоме којег су сужња те вериге и чијим се телом осветише. Таквим предавањем путем наслеђа доспеше вериге до руку пресветог Јувеналијапатријарха Јерусалимског. А када благочестива царица Евдокија, супруга цара Теодосија Млађег, дође у Јерусалим, и ту подиже многе цркве, и света места украси о царском трошку, тада јој патријарх Јувеналије, видећи њену велику побожност и богољубље, пред њен повратак у Цариград, подари многе свете ствари, а међу њима и ове чесне и чудотворне вериге светог апостола Петра. Царица их однесе у Цариград.

И једне свете вериге даде у храм светог апостола Петра, у великој цркви Свете Софије, а друге посла у Рим својој кћери Евдоксији, која беше удата за западног римског цара Валентијана Трећег. Она, побожна као и њена мајка, с љубављу прими овај скупоцени дар, подиже на гори Ексквилиској цркву у име светог апостола Петра, и у њој, положи оне вериге. Нађоше се у Риму и друге вериге светога Петра, којима га Неронмучитељ беше везао. И те вериге бише положене са оним донесеним из Цариграда. Шеснаести дан месеца јануара би одређен за празник поклоњења тим чесним веригама у част и спомен светог апостола Петра, a y славу Христа Бога нашег.
 

Dodik: Logor "Silos" u Sarajevu imao je sve elemente zloglasnog "Aušvica"

— Autor sjovicicslavuj @ 19:39
 

Dodik: Logor "Silos" u Sarajevu imao je sve elemente 
zloglasnog "Aušvica"
 
 BANJALUKA - Predsjednik RS Milorad Dodik izjavio je danas, povodom Međunarodnog dana sjećanja na žrtve Holokausta, da zarad budućih generacija nijedna žrtva nacističkih koncentracionih logora nikada ne smije biti zaboravljena. 

"Na ovaj dan treba da se prisjetimo svih žrtava fašizma sa željom da se takvo zlo više nikada ne ponovi. Naša obaveza je da sadašnje i buduće generacije učimo da takvo zlo nikada nikome ne smije da se čini, te da ukažemo koliko su važni ljudski život, dostojanstvo, sloboda i mir", istakao je Dodik. 

Podsjetivši da su Srbi drugi narod po broju stradalih u nacističkim i ustaškim logorima u Drugom svjetskom ratu, predsjednik Srpske je naveo da je na današnji dan 1996. godine, dva mjeseca nakon što je potpisan Dejtonski mirovni sporazum, zatvoren i koncentracioni logor "Silos" u Tarčinu kod Sarajeva, u kojem je bilo zatočeno više od 600 srpskih civila. 

"Prema svjedočenjima bivših zatočenika, logor 'Silos' imao je sve elemente zloglasnog logora 'Aušvic' iz Drugog svjetskog rata i to treba da bude opomena da je fašizam kao ideologija, nažalost, bio prisutan i tada što se u budućnosti nikada i nigdje ne smije ponoviti", poručio je predsjednik RS. 

Međunarodni dan sjećanja na žrtve Holokausta ustanovljen je 1. novembra 2005. godine rezolucijom Generalne skupštine UN u znak sjećanja na dan kada je 1945. godine oslobođen Aušvic-Birkenau, najozloglašeniji logor smrti u porobljenoj Evropi.
 
Текст на линку "Независних новина"!
 

Ovo je Bosna i Hercegovina!

— Autor sjovicicslavuj @ 15:04

 
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Срђан Алексић је постао синоним "јунаштва" за Бошњаке и Србе у Србији и то за оне који не знају ништа о том догађају.

Прави се тако легенда о случају који није ни близу приповједача о јунаштву. И ко фабрикује такве истине? Па управо они који ни географски не знају гдје је Требиње, а поготово немају појма о рату у Босни и Херцеговини. 

Никада нико од таквих неће ни поменути муслиманско злочиначко стријељање двоје младих људи који су само хтјели да из муслиманског Сарајева пређу на српску страну. 

 
Тешка времена шутње и даље трају, још из турског времена, остала су. Шутња је злато многи кажу, мада тај појам негдје другдје и не постоји. Или "Боље свашта јест' него свашта причат'". Резултат је прво шутња, онда лажи. Послије шутње о двоје младих, Бошку и Адмири убијеним на Врбања мосту у Сарајеву, искрснула је истина. А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.

Међутим, како рекох истина је једна. Припадници тзв. Армије РБиХ прво су их пустили да пређу на српску страну, а онда су убили њу, Адмиру. Причекали да јој он, Бошко, покуша помоћи. Меци злочинаца из тзв. Армије РБиХ су му прво решетали удове, онда пуцали по њему, рањавали га док није искрварио.


Војска РС их је касније мртве извукла и покопала скупа.

Касније је Адмирин отац ексхумирао Адмиру и покопао је гдје је мислио да треба, на муслиманско гробље.

Годинама су муслимански медији ширили лаж да су двоје младих људи, различитих нација и вјера убијени од стране Војске Републике Срепске.

 

Потенцирање неодређености је дугог вијека у БиХ, али су лажи кратког даха. Тако то траје више од 25. година, откако је БиХ постала каква таква држава. Од референдума наовамо, провлаче се теорије које је OHR провјерио, али их никада није и документовао. Нема печата. Као у оној снимци на "YouTube", кад раднички трибун чита с папира, а "обични мали човјек" се надвирује и пита "А гдје је ту печат!?".

И ко је онда 18. маја 1993. године снајперским хицима на сарајевском Врбања мосту убио муслиманку Адмиру Исмић и Србина Бошка Бркића. Њих двоје су се вољели и у жижу свјетске и домаће јавности доспјели су по два основа: прозвани су сарајевским Ромеом и Јулијом због начина њихове смрти (умрли док су лежали једно преко другог) те је њихова смрт, доведена у везу са терористима из јединице "Шеве" Службе државне безбједности тзв. РБиХ.
 
 
Бошко и Адмира покушали су, на једном од прелаза гдје су се договарале илегалне размјене и преласци у и из муслиманског Сарајева - Врбања мосту, прећи на српску страну, територију коју је контролисала Војска Републике Српске. Приликом покушаја преласка убијени су снајперским хицима.

Након завршетка рата у БиХ бивши агент тајне службе АИД Един Гараплија посвједочио је да је приликом испитивања терористе и убице Неџада Херенде дошао до његовог признања да су Бошка Бркића и Адмиру Исмић убили припадници муслиманске терористичке јединице "Шеве" Неџад Херенда и Драган Шошић пуцајући, како је Гараплија свједочио, са зграде "Стелеxа".
  /Напомена  аутора текста – Ради се о згради тадашње познате сарајевске студентске "кафе-дискотеке”/.

Иако се Херенда и Шошић доводе у везу са, поред овог, са још два ратна злочина они никада нису процесуирани од стране тужилашта у БиХ, заправо против њих никада тужилаштво није подигло оптужницу. Херенда се теретио за три ратна злочина у којима је учесствовао - убиство Бркића и Исмићеве, злочин у Великом парку кад је стријаељано осам припадника тадашње регуларне Југословенске армије и атентат на породицу првог командната Армије Републике БиХ генерала Сефера Халиловића.

Терориста Херенда живи у Гронингену. Никада ниједна надлежна институција у БиХ није тражила његово изручење!

Такођер, Шошић се доводи у везу са два ратна злочина и четири убиства али до данас никада није ни осумњичен од стране било којег "независног" тужилаштва у БиХ већ је, парадоксално, запоселн као шеф обезбјеђења Централне банке БиХ што довољно говори како се систем, у случају Херенде и Шошића добро побринуо за своје убице.

А о покојној Адмири и покојном Бошку ни ријечи. То је та Босна и Херцеговина.

  

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:01

За сјећање и памћење ...
 
 
На данашњи дан, 28.1. умро је пјесник
 

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ
 


 
 
 


На данашњи дан 27. јануара 1996. године, на Светог Саву, затворен је посљедњи концентрациони логор у претходном грађанском рату у Босни и Херцеговини.

— Autor sjovicicslavuj @ 22:14
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 

27. јануара на Светог Саву прије 21 годину распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - Силос и то након што су прошла два мјесеца послије парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.

Из логора Силос у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су и посљедња преживјела 44 логораша. 

Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле на православну светковину Богојављење 19. јануара те 1996. године.



Логор је отворен 11. маја 1992. године, 
а затворен јеистог датума кад и злогласни 
фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц.

Ту најмање има било какве симболике и коинциденције.


Према мојим сазнањима 24. српска логораша убијена су стријељањем и свакодневним физичким 
тортурама, злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.

На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања' који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба који је био заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.

У Силосу су били затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.

Осим 11 војника који су били резервни војници ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз логор Силос прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

Логораши су сваки дан добијали до пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.

За прва 63 дана у конц-логору од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43 тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.

1993. године муслимани су 
из логора Силос почели да одводе логораше на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману и за потребе обављања најтежих физичких радова за потребе злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из тзв. Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере, као и на Јеврејском гробљу у Сарајеву.

Концентрациони логор Силос је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ, не само зато што је најдуже трајао, већ и зато што су логораши у том логору мучени на 167 начина и што је то била лабораторија за испитивање људске издржљивости и убијање сваког смисла о постојању човјека. Логораши су мучени методама које су савременој цивилизацији и људском разуму непојмљиве и неразумљиве, а што су 
утврдили стручњаци на основу исказа свједока.

Сва документација о томе била је предата бившој главној тужитељици Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуно сатанизовати српски народ. Почињени злочини над Србима је нису интересовали. 

У међувремену, од завршетка рата па до данас,
због стравичних мучења преко 200 логораша је
широм ове планете умрло,
од Аустралије, Америке, Европе, Србије
и наравно на подручју Републике Српске.

Сви су они са собом однијели своје истине,
јер никада нису добили прилику да пред било којом
правосудном институцијом свједоче о својим страдањима.


С обзиром да је суђење у току ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам ток суђења.

Свим сапатницима који су на најтрагичнији начин још у току рата због стравичних злостављања и мучења, као и након рата изгубили своје животе од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу Богу да њихове племените душе почивају у Царству небеском.

Главном хашком тужиоцу Карли дел Понте предао сам 
бројну документацију о почињеним злочинима над Србима. 

Али она је звијер у људској кожи 
и њу нису интересовали злочини почињени над Србима.
Она је имала само задатак и циљ да оптужује Србе 
и да хашки казамат пуни Србима.
 
---------------------------------------------------------------------------
ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА, 
КОЈА ПОСТРАДАСТЕ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ РУКУ
САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!
 
 

ДРАГА СРПСКА ДЈЕЦО КОЈА ИДЕТЕ У ШКОЛУ - СРЕЋНА ВАМ ДАНАШЊА КРСНА СЛАВА СВЕТИ САВА!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:03

Нотни запис Светосавске химне 

из књиге Корнелија Станковића,

објављене у Бечу 1859. године.



******************* 

Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави,
Српске цркве и школе –
Светитељској глави.

Тамо венци, тамо слава,
Где наш српски пастир Сава:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!

Благородна Србијо,
Пуна си љубави
Према свом пастиру
Светитељу Сави.

Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава.
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.

К небу главе подигните,
Саву тамо угледајте:
Саву српску Славу
Пред престолом Творца.

Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави
Да нам свима сине;

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози:
Почуј глас свог рода,
Српскога народа!

Пет векова Србин је
У ропству чамио,
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!
 

Свети Сава, световно име Растко, монашко име Сава - За сва времена!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:00
 

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.
------------------------------------------------------
Најмлађи син Стефана Немање , великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.

Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору. Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон.

Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост. Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.

Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.

Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.


Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.

Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.

Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.

Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима. Једном замоли свог игумана да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским.

После неколико година и Савин отац, Стефан Немања, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору.

До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава као манастир првог реда - царску задужбину - у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног , подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро.

У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила позната под именом Типик светог Саве. У Светој Гори написао је Сава и житије свога оца, преподобног Симеона.

У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, не били над мртвим очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело, које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван у знак измирења, почне зидати цркву Жичу. За то време Сава је већ био постао архимандрит.

Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те се прилично задржа у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео.
За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.
 
После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за
архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј. независна. Било је то 1219. године.

При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.

Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу. У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано. Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски.

После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље. После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.

Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон , а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у Србију. После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах.

Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу, а које остати у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.
Свети Сава је умро 12. јануара, и у црквеним књигама тога дана се бележи и спомиње, али се спомен његов чини - 27. јануара по новом календару.
 
 

Онако успут ... До нових знања и сазнања ...

— Autor sjovicicslavuj @ 10:23
-------------------------------------------

 


НИКОЛА КОЉЕВИЋ - Да се не заборави, а заборављен је од свих, нажалост!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:02

На данашњи дан 25. јануара преминуо је 
професор доктор 

НИКОЛА КОЉЕВИЋ

Тог кобног 16. јануара 1997. године, 
сједио сам са друштвом 
у Палама. 

Радници обезбјеђења који су радили 
на обезбјеђењу зграде Предсједништва 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 
у Палама путем радио везе 
обавијестили су ме шта се десило.
------------------

 
 
У то вријеме био сам инспектор 
Државне безбједности 
задужен за безбједност највиших функционера 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.

На лице мјеста стигао сам за 15-так минута. 
Све остало је познато ...


Могу слободно да кажем да сам био пријатељ 
са добродушним човјеком и високим интелектуалцем, професором 
НИКОЛОМ КОЉЕВИЋЕМ.

То пријатељство је настало много година прије

него што је професор ушао у политику.


Био је сјајан човјек.
Хвала ти професоре.




 


Славни српски војвода и војсковођа РАДОМИР ПУТНИК - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:10

 За сјећање и памћење ...
 
На данашњи дан 24. јануара. 1847. године
рођен је славни српски војвода


РАДОМИР ПУТНИК
 

 

Радомир Путник  био је српски војвода (маршал). Током своје богате војничке каријере био је два пута начелник Главног герералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом свјетском рату. 
 
У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. Послије Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе (маршала) српске војске.
У Првом свјетском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том мјесту наслиједио генерал Петар Бојовић. 
 
Путник је командовао српском војском за вријеме све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе Степановића нанио је Аустроугарима велики пораз. 
 
 

СРБИ - знамо ли ми ко смо и коме припадамо или су нам важније свакодневне глупости и разна сплеткарења и оговарања!

— Autor sjovicicslavuj @ 19:55

НАВРШИЛА СЕ
 
 101. година
 
 
ОД ВЕЛИКОГ
 
СРПСКОГ СТРАДАЊА!



23. јануара 1916. – Послије окупације Србије
у Првом свјетском рату и повлачења преко Албаније, 
у Крфском каналу је почело сахрањивање
српских војника у „Плаву гробницу“.

 
 
Послије великих напора, којима су били изложени у албанским гудурама током пјешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, српски војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Како није било довољно мјеста на Крфу и острвцу Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да их сахрањују у мору. 

Према званичним али непотпуним подацима, до 23. марта 1916. у Крфском каналу сахрањено је 4.847 српских војника и официра.
-------------------------------------------
 
Пјесма посвећена српским јунацима страдалим у Првом свјетском рату и хиљадама њих, који су своје животе завршили у "Плавој гробници"...
*************
Пјесма преузета од аутора Милутина Бојића...

Милутин Бојић је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог свјетског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну.

Из ове збирке је и пјесма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам пјесник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.

Иако је живио само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опјева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековјечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опјева побједе и ослобођење у које је чврсто вјеровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног пјесничког успона.
****************
СЛАВА И МИЛОСТ МИЛУТИНУ БОЈИЋУ. Могу претпоставити да је врло мали број људи, односно СРБА, икада и чуо за овог српског јунака, који је свој живот завршио на самом почетку, дакле у 25. години...
 
  Славуј.
 

 
 
 

САВА ШУМАНОВИЋ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 19:52
 
За сјећање и памћење ...
На данашњи дан 22.01. рођен је
један од највећих српских сликара свих времена
 
САВА ШУМАНОВИЋ
 

Шидска црква II - 1940. година

Сушара код Шида 1933. године

Пијана лађа - Слика из 1927. године

Доручак на трави - 1927. година.


Други свјетски рат је дошао и у мали Шид, који 1941. године
улази у састав  Независне усташке државе Хрватске. 

Ћирилица тада постаје забрањено писмо. 

Сава Шумановић престаје да потписујe своје слике. 

У једној злочиначкој усташкој акцији на Велику Госпојину, 

28. августа 1942. године ухапшен је
и са великом групом Шиђана стријељан у Сремској Митровици 
и сахрањен у заједничкој гробници. 

Тако је трагично завршио живот 

један од највећих српских сликар-
 

СВАКА ЧАСТ! БРАВО ПРИЈАТЕЉУ! ЕМИР КУСТУРИЦА ПОРУЧИО ОБАМИ: Ако је православље секта, ти ми личиш на мајмуна!

— Autor sjovicicslavuj @ 00:45

Након што је амерички предјседник 
Барак Обама рекао у једној емисији на америчком тржишту да Американци никад неће разумјети Русе, зато што они практикују православље, православље је секта, огласио се и Кустурица.
----------------------------------------------
Славни српски режисер и умјетник Емир Кустурица је Обами (одлазећем предсједнику САД) послао малу, кратку али јасну поруку.
 
--
 
Поруку објављујем у цјелости:

ДРАГИ, Обама. Чуо сам да си православље назвао сектом. Да си све православце а поготово Русе упоредио са сатанистима. Рекао си да ти је тешко замислити да се дружиш са неким, само зато што је православац. Па, да ти кажем нешто, одлазећи председниче Западног света.

Православље је старије од твоје земље, православље није секта, већ унија вере која уништава секте које ти и теби сличнима стварате по читавом свету. Можда је за тебе православље секта, али за мене и милионе православних верника ти личиш на мајмуна.



 
 


Срећна крсна слава Свети ЈОВАН КРСТИТЕЉ!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:11

Браћи СРБИМА и сестрама СРПКИЊАМА
који као и ја
славе своју крсну славу 
 
Светог Јована Крститеља,
 
уз божији благослов,
желим сваку срећу и упућујем честитке.

Нека вам Господ Бог
и Свети Јован дарују мир,
здравље, сваку утјеху,
духовни напредак
и свако благостање.

АМИН
 

 


 
+++++++++++
Крсни хлеб на столу бели
на пола се с' кумом дели
славска свећа и кандило
одувек је тако било.

Реф.
Славио је отац мој
радово се слави тој
цео живот свој.
Сада славу славим ја
да остане, да се зна
да се сачува.

Под икону кум наш седа
обићаје да надгледа
јабуке се деци дају
кад "Оченаш" прочитају.

Реф.

Кад је слава тога дана
све мирише од тамјана
и ти, сине, славу слави
у весељу и љубави.

Реф.


20. јануара је: СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ

— Autor sjovicicslavuj @ 23:06
 
 
Овај, у народу познати светитељ као Претеча Христов, родио се у дому благочестивих и побожних људи, првосвештеника Захарије и његове жене Јелисавете. Стари су били њих двоје када од Бога измолише дете, а то дете касније одигра одлучујућу улогу на дан Богојављења. Црква због тога и узима баш овај датум да га празнује као Сабор Часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Јована зато што је доликовало да се празником укаже поштовање ономе ко послужи Светој Тајни Крштења, ставивши руку своју на главу Господњу. Овај празник се назива Сабором због тога што се тог дана људи сабирају у Цркву ради певања и узношења славе Богу у част светог Јована Крститеља.
Сећање на овог светитеља празнује се неколико пута у години, али највише свечара има баш на овај датум.
Личност Светог Јована Претече и Крститеља, јеванђелисте, заузима посебно место у тој хијерархији, јер њему је био дат дар од Бога да крштава људе и ослободи их њихових грехова, те он крсти и Господа нашег Исуса Христа. То Крштење се обави на реци Јордану. Био је такве моралне чистоте, да се слободно могао назвати Ангелом Божјим, пре него човеком, и једини је од пророка који је руком могао показати онога кога је пророковао. Прогањан је од стране цара Ирода, бачен у тамницу и погубљен одсецањем главе. Пострадао је овај мученик за веру хришћанску и за Господа нашег Исуса Христа.
Његове свете мошти хтеде свети апостол Лука да пренесе из Севастије у Храм у Антиохију, али не доби пристанак, но само могаше руку Претечину понети са собом, и то ону руку којом Проказа Спаситеља нашег. Многа чудеса су везана баш за њу, јер учини та рука много тога па чак и данас. Можда треба напоменути између осталог да сваке године на овај датум архиепископи износе ту руку пред народ, па ако се појави отворена предсказује родну и обилату годину, а ако се појави затворена биће то гладна година. Зато и ми празнујемо Сабор Светог Јована Претече и Крститеља, молећи га да се моли Богу за нас да се и ми саберемо у Цркви небеској, да нам подари излечење од свих телесних и душевних болести и патњи.
Рука је касније пренета у Цариград, али под најездом Турака губи јој се сваки траг.
----------------------------------------------
Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом.Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине.

Када свети јеванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети јеванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију.
И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.
Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком.
Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну .
 

ЖИВОЈИН МИШИЋ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:04
 
За сјећање и памћење ...


На данашњи дан 20. јануара 1921. године,
у Београду умро је 
славни српски војвода и војсковођа

ЖИВОЈИН МИШИЋ




ИЗВЕШТАЈ
Војводе Живојина Мишића Њ.К.В. Александру о Хрватима
(након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака 
и других места)

"Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице... Сви они мисле једно, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала... Ништа се неће моћи учинити. Tо нису људи на чију се реч можеш ослонити.

Ја сам начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нек ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити и дати им њихову државу."

(На питање Регента како одредити нове границе, Мишић предлаже да то буду обичаји, историја, традиција, најзад и опредељење народа. На примедбу Александра да би то Хрвате гурнуло у наручје Италијанима, Мишић одговара).

"Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... То су људи сви одреда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати."


Живојин Мишић 
- једна величанствена и тужна људска прича.
Својој деци и својој жени Лујзи, славни српски војвода,
ратник из шест ратова, на самрти могао је да каже само: 


“Опростите што одлазим,
а не остављам вам ништа.
Ама баш ништа сем једно часно име”.


1 2 3  Sledeći»

Powered by blog.rs