КЛИЈЕНТ:
"Добар дан. Јесам, ли добио фирму за
консалтинг"?!
"Јесте.
Изволите"!
КЛИЈЕНТ:
"Са ким имам част да разговарам"?
"Са
генералним директором фирме".
КЛИЈЕНТ:
"Шта кажете забога? Па зар ви нисте у
затвору"?
"Јесам, у затвору
сам"
КЛИЈЕНТ: "Па како се јављате
на телефон"?
"Једноставно.
Преспојена ми је линија из фирме и
директно је спојена на мој број у
затвору"
КЛИЈЕНТ: "Па зар вас
нико не мијења на мјесту директора док
сте ви у затвору"?!
"Не мијења,
јер сви они што су на слободи и што су
остали у директорским фотељама су већи
лопови од мене и нико од њих не може да
ме замијени"!
КЛИЈЕНТ: "Па како
онда да успоставим директнији контакт
са вама и да завршимо један посао"
"Врло
једноставно. Одмах покрадите све што
можете и стрпаће вас у затвор и овдје
ћемо се наћи и све то ријешити! Боље ће
вам бити овдје. Неће вас радници гањати
за двогодишње неисплаћене плате. Неће
вас нико тражити, а овдје ћете бити на
сигурном.
ВИДИМО СЕ"!
Слушалац: "Поздрављам најслушанији радио и наравно вас у
Водитељка: "Хвала вам на поздравима, ево и ми поздрављамо
Водитељка: "Изволите, у програму сте.
Гледалац: "Јој извините. Мени је интересантно само кад вас
Водитељка: "Јесте, само изволите"!
Слушалац: "Могу ли наручити једну пјесму од Јелене Карлеуше"?
Водитељка: "Нажалост, немамо ниједну пјесму од Карлеуше.
Слушалац: "Па забога kako немате, кад сте јуче пуштали њене
Водитељка: "Е па уважени господине, баш јуче смо добили налог
Водитељка: "Ко болан да те вози? Ја? Па немам ја ни возачког
Метереолог: "Јесте, изволите"!
"Хтио бих да вас питам има ли снијега на Јахорини и колико је
Метереолог: "Па господине, ви сте добили метереолошку
ДА
СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На
данашњи дан /31. јануара/
рођен
је славни српски пјесник ЛАЗА КОСТИЋ
Пјесма
која остаје да траје....
********************
Laza
Kostić | Santa Maria Della Salute
Oprosti,
majko sveta, oprosti,
što
naših gora požalih bor,
na
kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj
tebi podiže dvor;
prezri,
nebesnice, vrelo milosti,
sto
ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan
ti ljubim prečiste skute,
Santa
Maria della Salute.
Zar
nije lepše nosit' lepotu,
svodova
tvojih postati stub,
nego
grejući svetsku grehotu
u
pep'o spalit' srce i lub;
tonut'
o brodu, trunut' u plotu,
djavolu
jelu a vragu dub?
Zar
nije lepše vekovat' u te,
Santa
Maria della Salute?
Oprosti,
majko, mnogo sam strad'o,
mnoge
sam grehe pokaj'o ja;
sve
što je srce snivalo mlado,
sve
je to jave slomio ma',
za
čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
sve
je to davno pep'o i pra',
na
ugod živu pakosti žute,
Santa
Maria della Salute.
Trovalo
me je podmuklo, gnjilo,
al'
ipak necu nikoga klet';
sta
god je muke na meni bilo,
da
nikog za to ne krivi svet:
Jer,
sto je duši lomilo krilo,
te
joj u jeku dušilo let,
sve
je to s ove glave sa lude,
Santa
Maria della Salute!
Tad
moja vila preda me granu,
lepse
je ovaj ne vide vid;
iz
crnog mraka divna mi svanu,
k'o
pesma slavlja u zorin svit,
svaku
mi mahom zaleči ranu,
al'
tezoj rani nastade brid:
Sta
cu od milja, od muke ljute,
Santa
Maria della Salute?
Ona
me glednu. U dušu svesnu
nikad
jos takav ne sinu gled;
tim
bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih
vasiona stopila led,
sve
mi to nudi za čim god čeznu',
jade
pa slade, čemer pa med,
svu
svoju dusu, sve svoje žude,
svu
večnost za te, divni trenute!
Santa
Maria della Salute.
Zar
meni jadnom sva ta divota?
Zar
meni blago toliko sve?
Zar
meni starom, na dnu zivota,
ta
zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh,
slatka voćko, tantalskog roda,
sto
nisi meni sazrela pre?
Oprosti
moje gresne zalute,
Santa
Maria della Salute.
Dve
u meni pobiše sile,
mozak
i srce, pamet i slast.
Dugo
su bojak strahovit bile,
k'o
besni oluj i stari hrast:
Napokon
sile sustaše mile,
vijugav
mozak odrza vlast,
razlog
i zapon pameti hude,
Santa
Maria della Salute.
Pamet
me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh
mudro od sreće, lud,
utekoh
od nje - a ona svisnu.
Pomrca
sunce, vecita stud,
gasnuse
zvezde, raj u plac briznu,
smak
sveta nasta i strašni sud. -
O,
svetski slome, o strašni sude,
Santa
Maria della Salute!
U
srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen
je njezim sveti mi hram.
Tad
mi se ona od onud javi,
k'o
da se Bog mi pojavi sam:
U
duši bola led mi se kravi,
kroz
nju sad vidim, od nje sve znam,
zasto
se mudrački mozgovi mute,
Santa
Maria della Salute.
Dodje
mi u snu. Ne kad je zove
silnih
mi želja navreli roj,
ona
mi dodje kad njojzi gove,
tajne
su sile sluškinje njoj.
Navek
su sa njom pojave nove,
zemnih
milina nebeski kroj.
Tako
mi do nje prostire pute,
Santa
Maria della Salute.
U
nas je sve k'o u muža i žene,
samo
sto nije briga i rad,
sve
su miline, al' nežežene,
strast
nam se blaži u rajski hlad;
starija
ona sad je od mene,
tamo
cu biti dosta joj mlad,
gde
svih vremena razlike cute,
Santa
Maria della Salute.
A
nasa deca pesme su moje,
tih
sastanaka veciti trag;
to
se ne piše, to se ne poje,
samo
sto dušom probije zrak.
To
razumemo samo nas dvoje,
to
je i raju prinovak drag,
to
tek u zanosu proroci slute,
Santa
Maria della Salute.
A
kad mi dodje da prsne glava
o
mog života hridovit kraj,
najlepši
san mi postace java,
moj
ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz
ništavila u slavu slava,
iz
beznjenice u raj, u raj!
u
raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve
ce se želje tu da probude,
dušine
žice sve da progude,
zadivićemo
svetske kolute,
zvezdama
cemo pomerit' pute,
suncima
zasut' seljanske stude,
da
u sve kute zore zarude,
da
od miline dusi polude,
Santa
Maria
della Salute.
Рођен
у Александрији 296. године, и од самог
детињства имао наклоност к духовном
звању. Био ђакон код архиепископа
Александра, и пратио овога у Никеју на
I васељенском сабору. На овом сабору
Атанасије се прославио својом ученошћу,
благочешћем и ревношћу за Православље.
Он је врло много допринео да се Аријева
јерес сузбије, а Православље утврди. Он
је писао Символ Вере, који је био на
Сабору усвојен.
По смрти
Александровој Атанасије би изабран за
архиепископа александријског. У звању
арихиепископском остане преко четрдесет
година, премда не цело то време на
престолу архиепископском. Безмало, кроз
цео живот свој био је гоњен од јеретика.
Од царева највише су га гонили: Констанције,
Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије
Никомидијски, са још многим другим; а
од јеретика Арије и његови следбеници.
Био је принуђен крити се од гонитеља
чак и у бунару, у гробу, по приватним
кућама, пустињама. У два маха морао је
бежати у Рим.
Тек пред смрт
проживео је неко време мирно као пастир
добри усред доброг стада свога, које га
је истински љубило. Мало је светитеља
који су били тако безобзирно клеветани
и тако злочиначки гоњени као свети
Атанасије. Но његова велика душа све је
трпељиво поднела ради љубави Христове
и најзад изашла победоносна из целе те
страшне и дуготрајне борбе. За савет,
утеху и моралну потпору често је одлазио
светом Антонију, кога је он поштовао
као свога духовног оца. Човек који је
формулисао највећу истину, имао је много
и да пострада за ту истину, док га Господ
није упокојио у царству Свом као свог
"раба вјернаго", 373. године.

Поред стравичног мучења покојног Јадранка Главаша, којег је на крају Неџад Хоџић заклао. Поменуо сам и убиства Петрић Миломира, Витор Ранка, Голуб Анђелка, Давидовић Драгана, Његован Бранислава...али новинарка једино овлаштене Агенције која има права да извјештава из Суда БиХ то не помиње у свом тексту.
Такође, много тога сам рекао о страшним условима у фебруару кад су на Игману биле стравичне хладноће да су се муслимански злочинци иживљавали над немоћним српским логорашима, које су тјерали да се пењу уз залеђене јелике, затим да су тјерани у живе штитове, као и двије жене, извјесну Сабину Хрњић, те њену колегицу, нажалост Српкињу Наду Томанић /злогласне припаднице тзв. Армије БиХ/...Много других детаља сам предочио судском вијећу што нема у овом тексту....
ДА
СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На
сутрашњи дан /29. 1./ рођен је
БРАНКО
МИЉКОВИЋ
-Рођен је у Нишу 29. јануара
1934.
-Године 1953. одлази у Београд на
студије.
-Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.
-Прву збирку песама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.
-У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово обешено тело пронађено је у парку у Загребу. Имао је 27 година.
Сјећање на младост и проведено
вријеме поред Дунава и на служење бивше ЈНА на Петроварадинској тврђави у Новом Саду...
Дунав и даље тече,
ја се подсјећам на прошлост...
Уз јутарњу кафицу прелиставамо данашњу штампу...
Шта ШТАМПА штампа?
Jovičić: U logoru su ubijena 24 logoraša, dok ih je 120 umrlo od posledica mučenja
Tog 27. januara na slobodu su izašla 44 logoraša. Bolna sećanja na mučenja u logoru ima i poslanik SNSD u parlamentu BiH Slavko Jovičić koji je u zatočeništvu proveo 44 meseca.
- Na slobodu sam pušten na Bogojavljenje, sa još četrdesetak logoraša, sedam dana pre konačnog zatvaranja. Bila su to 44 meseca stravičnog stradanja i zlostavljanja - kaže Jovičić, za „Novosti“.
- Prema mojim saznanjima, 24 srpska logoraša ubijena su torturama, prebijanjem i mučenjem glađu. U „Silosu“ su bili zatvoreni muškarci od 14 do 85 godina i 11 žena, od kojih jedna u šestom mesecu trudnoće.
Jovičić je naveo da je na izgradnji famoznog tunela ispod aerodromske piste „Butmir“, „tunela srpskog stradanja“, koji su Bošnjaci nazvali „tunel spasa“, oko 50 logoraša ubijeno, šest iz „Silosa“, a ostali su bili civili prisilno zatvoreni u logor u Hrasnici:
- Bošnjaci su formirali vod sastavljen od Srba koji je, zapravo, bio „živi štit“ u odbrani njihovih teritorija na području Hrasnice, Butmira, Ilidže.
Kroz logor je prošlo više od 600 srpskih civila, uglavnom sa područja Pazarića i Tarčina.
On je dodao da je za prva 63 dana ropstva, od 77 kilograma koliko je imao, izgubio 43, tako da je 8. avgusta 1992. imao svega 34 kilograma.
- Da nije bilo kože, kosti bi se same rastavljale i raspadale. Vagali smo se na vagama koje su služile za vaganje žita - seća se on.
- „Silos“ je najzloglasniji logor u proteklom građanskom ratu u BiH, zato što je najduže trajao i što su, kako su utvrdili stručnjaci na osnovu iskaza svedoka, logoraši u tom logoru mučeni na 167 načina, metodama koje su savremenoj civilizaciji nepojmljive i nerazumljive - tvrdi Jovičić.
Sva dokumentacija o tome bila je predata bivšoj glavnoj tužiteljki Haškog tribunala Karli del Ponte, ali se haški istražioci nisu previše bavili ovim zločinima.
- Od završetka rata, pa do danas, zbog stravičnih mučenja preko 120 logoraša je umrlo širom sveta, od Australije, Amerike, Evrope, Srbije i naravno na području Srpske - zaključio je Jovičić.
На
данашњи дан умро је пјесник
ДУШКО
ТРИФУНОВИЋ
ДА
СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На
данашњи дан умро је пјесник
ДУШКО
ТРИФУНОВИЋ

ДРАГА
НАША ДЈЕЦО
-
СРЕЋНА ВАМ КРСНА СЛАВА
СВЕТИ
САВА!

*******************
Ускликнимо с љубављу
Српске цркве и школе –
Светитељској глави.
Где наш српски пастир Сава:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!
Пуна си љубави
Према свом пастиру
Светитељу Сави.
Свога оца Светог Саву:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!
Свети отац Сава.
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
Саву тамо угледајте:
Саву српску Славу
Пред престолом Творца.
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави
Да нам свима сине;
Свети Саво, ти помози:
Почуј глас свог рода,
Српскога народа!
У ропству чамио,
Светитеља Саве
Име је славио.
И за њих се Богу моли:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.
------------------------------------------------------
Најмлађи
син Стефана Немање , великог српског
жупана, звао се Растко. Родио се 1169.
године и још од детињства је показивао
да је обдарен изванредним даровима. Кад
му је било 15 година, отац му одели један
крај у својој држави, где би се учио
управљању; а кад му је било 17 година,
родитељи су већ помишљали и да га жене,
мада је он већ почео мислити како да се
одвоји од света и оде у манастир, да се
посвети Богу.
Једном, кад су га
родитељи позвали у двор, вероватно ради
женидбе, дођу и неки калуђери из Свете
Горе, а међу њима је био и један Рус.
Растко се упозна с њим, распита се како
се живи у Светој Гори, па кад је сазнао
да је тамо управо онако како је он желео,
договоре се да заједно иду у Свету Гору.
Растко замоли родитеље да га пусте у
лов на јелене, па док је био у лову у
планини, искраде се од друштва, и са
духовником Светогорцем и неколико
верних слугу оде у Атон.
Изгубљеног
Растка нигде нису могли наћи, те се
коначно забринути родитељи досете да
је могао одбећи са оним Светогорцем.
Зато Немања отпреми једног војводу са
неколико војника у Свету Гору да му
врате сина, а у двору је за то време
владала велика туга и жалост. Војвода
похита што брже може и преко Солуна дође
у Свету Гору. Ту се стане распитивати
за Растка и дозна да је он у манастиру
светог Пантелејмона. Војвода пронађе
Растка и рече му да ће га вратити оцу
милом или силом, макар и везаног. Растко
се учини као да се покорава војводиној
наредби и задржа војводу до сутра, па
да се онда сви врате.
Увече Растко
замоли игумана да за војводу и пратњу
припреми добру вечеру, а после вечере
одоше у цркву на бдење. Богослужење је
било дуго, војвода и пратиоци уморни од
пута и мало припити од вина, те задремаше
у цркви. Растко се лагано искраде са
једним духовником, оде на високу
манастирску кулу, где га тај духовник
постриже и обуче у калуђерско одело.
Кад
се бдење заврши и Срби виде да нема
Растка, опасно се наљуте на игумана и
калуђере и ко зна шта би био да Растко
са куле не викну на војводу да се остави
кавге, јер је он ту и сутра ће се видети.
Срби се смире и поставе стражу око
куле.
Сутрадан зовне Растко војводу
и пратњу и покаже им се са куле у
калуђерском оделу. Кад га видеше
закалуђерена, војвода и нејгова пратња
бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши
им да је то воља Божја и спусти им са
куле своје световно одело и одстрижене
власи да однесу родитељима и увере их
да је он већ духовник, а уз то им преда
и својеручно писмо за родитеље. Војвода
се са пратњом врати у Србију.
Није дуго
прошло, а по Светој Гори се рашчује да
је син српског владара дошао да живи
међу испосницима, а свако је желео да
га види.
Растко је ступањем у монашки
ред добио име Сава. Протат свих светогорских
монаха, сазнавши ко је и чији је Сава,
премести га у највећи манастир Ватопед,
где је Сава произведен у јеромонаха.
Родитељи
пак Савини, дознавши шта је њихов син
урадио, дуго су га жалили и у знак жалости
црно одело носили, али су се на крају
помирили с тиме, верујући да је то Божја
воља. Немања се почне дописивати са
сином и с времена на време му је слао
много новаца, да не би ни у чему оскудевао.
Сава је све те новце делио манастирима
и пустињацима. Једном замоли свог игумана
да обиђе све манастире и пустињаке по
Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе
их све, идући бос. Када се
вратио у
манастир Сава рече игуману да жели и он
да испашта у самоћи као што испаштају
испосници, али му игуман не дозволи.
Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом
и водом, а врло ретко је кушао по мало
вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба,
молио се Богу и метанисао, а уочи недеље,
проводио је на молитви док не огреје
сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими
и лети, а од таквог ходања кожа на табанима
му је тако одебљала да је могао ићи по
најоштријем камењу. Сава је постао углед
свим калуђерима и испосницима
светогорским.
После неколико година
и Савин отац, Стефан Немања, се закалуђери
у Студеници и дође своме сину у Свету
Гору.
До тада у Светој Гори није било
српског манастира. Стефан Немања, који
је у монаштву добио име Симеон, пропутује
са својим сином сву Свету Гору, делећи
милостињу манастирима и испосницима,
и том приликом нађе једно згодно место
где је био један порушени манстир и
измоли од грчког цара одобрење да може
манастир основати. Цар им поклони земљу
и изда хрисовуљу којом њихову задужбину
оглашава као манастир првог реда - царску
задужбину - у наслеђе њиховим потомцима,
и још им придода и један свој манастир,
Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ
тадашњег српског жупана Стевана
Првовенчаног , подиже Хиландар, огради
га тврдим градом и у граду подиже кулу
као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава
и Симеон настанише, живеше и Богу молише.
Није прошло много времена, а Хиландару
беше природато четрнаест манастира и
толико земље да је две стотине калуђера
могло у њему живети. Но, Симеон је у
Хиландару живео само осам месеци, па
умро.
У Хиландару је Сава прикупио
много побожних и у богословској науци
учених људи, да се брину о духовној
настави, те ускоро Хиландар постаде као
нека духовна академија за све оне који
су желели добити више богословско
образовање. Ту је Сава саставио правила
по којима се имају владати калуђери и
та су правила позната под именом Типик
светог Саве. У Светој Гори написао је
Сава и житије свога оца, преподобног
Симеона.
У то време у Србији се десише
озбиљни догађаји. Вукан је устао на
свога брата Стевана Првовенчаног, отео
му престо, а земља је због рата и пустошења
опустела, те завладала велика глад.
Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и
замоли га да похита и дође у Србију, и
донесе тело очево, не били над мртвим
очевим телом измирио браћу. Сава пожури
те крене у Србију и понесе очево тело,
које је потом сахрањено у Студеници.
Сави пође за руком да измири браћу, и
Стеван у знак измирења, почне зидати
цркву Жичу. За то време Сава је већ био
постао архимандрит.
Сава је мислио да
се одмах врати у Свету Гору, али га
догађаји задржаше, те се прилично задржа
у Србији. У то време, нападе на српске
земље бугарски властелин Стрез и Сава
оде нападачу да га наговори да одустане
од рата. Стрез није хтео ни да чује те
му Сава напослетку рече: "И ми имамо
коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив:
ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно
умре, и у обе војске, и српској и бугарској,
веровало се да га је Сава уклео.
За
време свог боравка у Србији Сава је
настојао да се подижу цркве, уређивао
је службу у црквама, по угледу на службе
у Светој Гори, уводио је лепе обичаје,
а штетне искорењивао.
После тога Сава
се врати у Свету Гору, а одатле оде у
Никеју грчком цару Тодору Ласкару и
патријарху Манојлу, јер су у то време
Латини (крсташи) били заузели Цариград
и у њему владали. Сава им објасни да је
Србима тешко да долазе чак у Никеју ради
постављања епископа, већ их замоли да
они за Србију поставе архиепископа, а
да убудуће сами српски епископи бирају
архиепископа. Цар и патријарх прихвате
овај Савин предлог, али с тим да њега
произведу за
архиепископа. Сава се у
почетку опирао, али на крају пристаде,
јер је то била згодна прилика, и тако је
Сава успео да српска црква постане
аутокефална, тј. независна. Било је то
1219. године.
При повратку у Србију, Сава,
сада као архиепископ, сврати опет у
Свету Гору, још једном обиђе све манастире,
у сваком служећи, и производећи достојна
лица за свештенике и ђаконе. Растајући
се са тугом од своје омиљене Свете Горе,
он са собом поведе неколико својих
најбољих ученика, да их посвети за
епископе.
Дошавши у Србију, Сава, у
договору са Стеваном и властелом, раздели
Србију на дванаест епархија и установи
епископске столице, а за архиепископију
одреди Жичу. У свим овим епархијама
постави епископе, за протопопијате
протопопе; препише свима законске књиге
и упути их како да заводе ред. У овим
црквеним реформама, Сава је забранио
приношење крвних жртава у цркви и
светковине пред црквом, те свечаре
упутио у домове, створивши тако основу
за прослављање Крсног имена или Крсне
славе, како је то у уводу описано. Кад
је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220.
године, сазове сабор код Жиче, па тад
троноше Жичу и свог брата, дотле великог
жупана Стевана, миропомаже и венча
краљевском круном. Тако Стеван поста
први краљ српски.
После свега овога,
крене Сава у "канонску визитацију"
по целој држави и свуда је учио, упућивао
и јеретике (богумиле) обраћао у православље.
После неког времена, крене на Србију
угарски краљ Андрија, са великом војском.
Сава оде к њему да га одговори од рата,
а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини
какво чудо, па ћу ти поверовати и
послушати". Сава се помоли Богу, те
усред најжешће летње врућине паде крупан
град, од којег и угарска војска настрада;
и краљ видевши то чудо, врати се
натраг.
Пред смрт свога брата Стевана,
Сава је и њега замонашио и дао му монашко
име Симон , а пошто је Стевановог сина
Радослава поставио за краља, пожеле да
испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца
на лађу и отплови у Палестину, где је
походио сва света места. У повратку
свратио је у Свету Гору, па се врати у
Србију. После шест година подиже се буна
против краља Радослава. Сава окруни
краљевском круном брата му Владислава,
а Радослава закалуђери у Студеници,
наденувши му име Јован Монах.
Осетивши
да му се час смртни приближује, он одреди
које ће се ствари, мошти и дарови, које
је са собом из светих места носио, однети
у Студеницу, које у Жичу, а које остати
у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у
својој 67. години испусти своју светитељску
душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40
мученика.
Свети Сава је умро 12.
јануара, и у црквеним књигама тога дана
се бележи и спомиње, али се спомен његов
чини 14. јануара по старом календару -
27. јануара по новом.
26.
1. 2014.
ОВО НИКАД ДО САД НИСАМ ВИДИО, А СПОРТ
ПРАТИМ ДЕЦЕНИЈАМА.
Секунду прије краја
резултат у финалу Купа СРБИЈЕ између
ЗВЕЗДЕ и Радничког из Крагујевца био
је неријешен 11:11.
А онда незапамћен детаљ на утакмици.
ДЕНИС ШЕФИК голман ЗВЕЗДЕ са свог гола испаљује пројектил на гол Радничког. Лопта лети, два пута прави жабицу, други пут пред самим изванредним голманом Радничког прави нешто невиђено, прескаче голмана и завршава у голу иза леђа голмана Радничког.
Све друго је мање важно, мада је ЗВЕЗДА у вечини утакмице имала предност и водила је у једном тренутку и са три гола разлике, али завршена је на до сада незабиљежен начин!

- 27. јануара, на Светог Саву прије 18 година распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - Силос, и то два мјесеца након парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за рспуштање логора у БиХ.Из логора Силос, у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су 44 логораша. Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле 19. јануара, те 1996. године.Логор је отворен 11. маја 1992. године, а затворен је истог датума када и злогласни фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц. Најмање ту има било какве симболике и коинциденције.Према мојим сазнањима, 24 српска логораша убијена су тортурама, свакодневним физичким злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања'`, који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба био је заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.У Силосу су били затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.Осим 11 војника који су били резервни војници ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз логор Силос прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији, више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.Логораши су сваки дан добијали по пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.За прва 63 дана, од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.1993. године почело је одвођење логораша из Силоса на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману од стране злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере.Концентрациони логор Силос је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ зато што је најдуже трајао и што су, како су утврдили стручњаци на основу исказа свједока, логораши у том логору мучени на 167 начина, мучени методама које савременој цивилизацији су непојмљиве и нразумљиве.Сва документација о томе била предата бившој главној тужитељки Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуна сатанизација српског народа. У међувремену од завршетка рата па до данас због стравичних мучења преко 120 логораша је умрло широм ове планете, од Аустралије, Америке, Европе, Србије и наравно на подручју Републике Српске.



