Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 31 Januar, 2014 | read_nums (407)

КЛИЈЕНТ: "Добар дан. Јесам, ли добио фирму за консалтинг"?!

"Јесте. Изволите"!

КЛИЈЕНТ: "Са ким имам част да разговарам"?

"Са генералним директором фирме".

КЛИЈЕНТ: "Шта кажете забога? Па зар ви нисте у затвору"?

"Јесам, у затвору сам"


КЛИЈЕНТ: "Па како се јављате на телефон"?

"Једноставно. Преспојена ми је линија из фирме и директно је спојена на мој број у затвору"

КЛИЈЕНТ: "Па зар вас нико не мијења на мјесту директора док сте ви у затвору"?!

"Не мијења, јер сви они што су на слободи и што су остали у директорским фотељама су већи лопови од мене и нико од њих не може да ме замијени"!


КЛИЈЕНТ: "Па како онда да успоставим директнији контакт са вама и да завршимо један посао"

"Врло једноставно. Одмах покрадите све што можете и стрпаће вас у затвор и овдје ћемо се наћи и све то ријешити! Боље ће вам бити овдје. Неће вас радници гањати за двогодишње неисплаћене плате. Неће вас нико тражити, а овдје ћете бити на сигурном.

ВИДИМО СЕ"!

 

Autor sjovicicslavuj | 31 Januar, 2014 | read_nums (378)
 
"НАШ НАЈСЛУШАНИЈИ РАДИО"....само веселооооо.....

Слушалац: "Поздрављам најслушанији радио и наравно вас у
 
студију и у режији и на крају, и сам себе поздрављам, 
 
јер не вјерујем да ће било ко други да ме поздрави"!?
 ***************

Водитељка: "Хвала вам на поздравима, ево и ми поздрављамо
 
вас и захваљујемо вам се што сте се искључили из програма"!
-------------------------------------------------------------------------
>>>>>>>>>>>>>><<<<<<<<<<
 
Гледалац: "Добар дан. Јесам ли добио телевизију?

Водитељка: "Изволите, у програму сте.
 
Имате ли питање за нашег госта"?
 

Гледалац: "Јој извините. Мени је интересантно само кад вас
 
позивам и кад су заузете линије, тада се забављам, а кад вас
 
добијем овако у програм то ми није интересантно, као ни ваша
 
емисија, а поготово ме не интересује ваш гост"!
--------------------------------------------------------------
>>>>>>>>>>>>>>>>><<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<<
Слушалац: "Добар дан. Јесам ли у програму"?

Водитељка: "Јесте, само изволите"!

Слушалац: "Могу ли наручити једну пјесму од Јелене Карлеуше"?

Водитељка: "Нажалост, немамо ниједну пјесму од Карлеуше. 
 
Може ли нека друга"?
 

Слушалац: "Па забога kako немате, кад сте јуче пуштали њене
 
пјесме"?!

Водитељка: "Е па уважени господине, баш јуче смо добили налог
 
да морамо очистити студио од сваког смећа и мој колега из прве
 
смјене је све ЦД-еове Јелене Карлеуше однио 
 
и бацио у контејнер
 
за смеће. Ако знате гдје је сметљиште тамо потражите
 
Карлеушине ЦД-еове"!

--------------------------------------------------------------------
>>>>>>>>>>>>>>>>>><<<<<<<<<<<<<<<<<<<<
Слушалац: "Добар дан. Поздрављам вас у студију и у режији. 
 
Може ли она пјесма - Вози ме на Пале"?!

Водитељка: "Ко болан да те вози? Ја? Па немам ја ни возачког
 
испита, а немам ни аута!
 
Уосталом купи себи ауто и сам се вози и на Пале 
и гдје ти је воља. 
 
Халооо...халооо...Јеси ли још на линији? Изгледа да се наш
 
слушалац искључио и да је стварно кренуо на Пале,
 
само не знам што ће тамо"!?

------------------------------------------------------------------------
>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>><<<<<<<<<<<<<<<<<<
СНИЈЕГ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ И Федерални снијег!?

"Хало. халооо...Је ли то метереолошка станица"?

Метереолог: "Јесте, изволите"!

"Хтио бих да вас питам има ли снијега на Јахорини и колико је
 
нападао"?

Метереолог: "Па господине, ви сте добили метереолошку
 
станицу на Бјелашници, а ми смо у Федерацији БиХ. 
 
Назовите Јахорину и питајте, они су вам други ентитет.
 
Они су вам одговорни за свој, а ми смо задужени за наш снијег"!

 
Autor sjovicicslavuj | 31 Januar, 2014 | read_nums (418)

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан /31. јануара/
рођен је славни српски пјесник ЛАЗА КОСТИЋ


Autor sjovicicslavuj | 31 Januar, 2014 | read_nums (456)
За сјећање и помен славном пјеснику на дан његовог данашњег рођендана /31. 1/...

Пјесма која остаје да траје....
********************
Laza Kostić | Santa Maria Della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
sta god je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
svu večnost za te, divni trenute!
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje gresne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvezde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zasto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muža i žene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.

A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo sto dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
u raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve ce se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria
della Salute.

Autor sjovicicslavuj | 31 Januar, 2014 | read_nums (421)

 Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. 

По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. 

Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог "раба вјернаго", 373. године.

 

Autor sjovicicslavuj | 30 Januar, 2014 | read_nums (719)

30 Januar 2014
Vijest
Albina Sorguč BIRN BiH Sarajevo
U nastavku suđenja za zločin počinjen na Igmanu (općina Hadžići), svjedok Tužilaštva BiH ispričao je da je od drugih osoba čuo da je optuženi Nedžad Hodžić učestvovao u ubistvu zarobljenika Jadranka Glavaša.
 
Slavko Jovičić je ispričao da je dvadesetak ljudi koji su s njim tokom 1993. godine bili zatvoreni u kasarni “Krupa”, među kojima je bio Glavaš, odvedeno na Igman. Kasnije je, kako je dodao, od drugih zarobljenih ljudi, kao i stražara, čuo da je Hodžić zajedno s drugim vojnicima mučio i zlostavljao Glavaša, koji je od povreda preminuo. 

Ja bih volio kao čovjek da optuženi Hodžić, 21 godinu nakon smrti Jadranka Glavaša, kaže gdje je grob (…) Pričalo se da je zlostavljanje trajalo dva dana i dvije noći. Sve su mu polomili (…) Ubili su ga samo zato što je nosio prezime Glavaš. U to vrijeme Tihomir Glavaš je bio načelnik policije na Ilidži pa su ga povezivali s njim”, rekao je Jovičić.     
 
On je ispričao da su mu stražari, “kojima je valjao” i koji su se trudili da ga sačuvaju, pokazali Hodžića, kojeg je viđao kada je džipom dolazio u “Krupu”.
 
Dva-tri puta sam vidio kada je udario dva logoraša, koji su pali, da li od straha ili udarca (…) Nije me tražio nikad imenom i prezimenom. Znalo se kad on stiže. Stražari su govorili: ‘Nek vam je Bog na pomoći koga dočepa’”, kazao je Jovičić,

Nedžad Hodžić i Dževad Salčin optuženi su da su, kao pripadnici Specijalnog odreda za posebne namjene “Zulfikar” Štaba Vrhovne komande Armije BiH (ABiH), mučili, premlaćivali i seksualno zlostavljali zatvorenike, odsijecali im dijelove tijela, zastrašivali ih i učestvovali u drugim nečovječnim djelima na planini Igman. 

Također, prema optužnici, Nedžad Hodžić je s drugim pripadnicima jedinice iz zatočeničkog objekta na Igmanu izveo Jadranka Glavaša, kojeg su udarali željeznim šipkama dok nije umro, te je optuženi poslije prijetio i drugim zatočenicima da će završiti isto.
 
Salčina zvanog Struja optužnica tereti da je odsjekao uho jednom zatočeniku.
--------------------------------------------------------------
Mujo Spirijan je svjedočio da je čuo da je osobi pod nadimkom Vojvoda Struja odsjekao uho. Svjedok je rekao da je pomislio da je to uradio optuženi Dževad Salčin, kojeg je poznavao po imenu i prezimenu, kao i po nadimku. 

Spirijan, nekadašnji pripadnik jedinice “Zulfikar”, kazao je da su do njega doprle priče da je to uradio Salčin. Na pitanje Salčina, svjedok je precizirao da je čuo da je to uradio Struja, pa da ga je to asociralo na njega.

Svjedok je kazao da on nije poznavao još jednu osobu s nadimkom Struja. 

Nastavak suđenja zakazan je za 6. februar.
 *************************************
                                     НАПОМЕНА:

 Поред стравичног мучења покојног Јадранка Главаша, којег је на крају Неџад Хоџић заклао. Поменуо сам и убиства Петрић Миломира, Витор Ранка, Голуб Анђелка, Давидовић Драгана, Његован Бранислава...али новинарка једино овлаштене Агенције која има права да извјештава из Суда БиХ то не помиње у свом тексту.

Такође, много тога сам рекао о страшним условима у фебруару кад су на Игману биле стравичне хладноће да су се муслимански злочинци иживљавали над немоћним српским логорашима, које су тјерали да се пењу уз залеђене јелике, затим да су тјерани у живе штитове, као и двије жене, извјесну Сабину Хрњић, те њену колегицу, нажалост Српкињу Наду Томанић /злогласне припаднице тзв. Армије БиХ/...Много других детаља сам предочио судском вијећу што нема у овом тексту....

 

Autor sjovicicslavuj | 28 Januar, 2014 | read_nums (378)

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На сутрашњи дан /29. 1./ рођен је 
БРАНКО МИЉКОВИЋ

Autor sjovicicslavuj | 28 Januar, 2014 | read_nums (402)
Бранко Миљковић

-Рођен је у Нишу 29. јануара 1934.
-Године 1953. одлази у Београд на студије.
-Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.

 
-Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.

-Прву збирку песама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.

 
-Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе
у Радио Загребу.

-У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово обешено тело пронађено је у парку у Загребу. Имао је 27 година.

Autor sjovicicslavuj | 28 Januar, 2014 | read_nums (403)

Сјећање на младост и проведено

вријеме поред Дунава и на служење бивше  ЈНА на Петроварадинској тврђави у Новом Саду...

Дунав и даље тече,

ја се подсјећам на прошлост...

 

Autor sjovicicslavuj | 28 Januar, 2014 | read_nums (632)

 Уз јутарњу кафицу прелиставамо данашњу штампу...

Шта ШТАМПА штампа?


Autor sjovicicslavuj | 28 Januar, 2014 | read_nums (438)

 
На данашњи дан умро је пјесник 
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ

Autor sjovicicslavuj | 28 Januar, 2014 | read_nums (361)

  ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан умро је пјесник
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ

 

Autor sjovicicslavuj | 27 Januar, 2014 | read_nums (486)

Autor sjovicicslavuj | 27 Januar, 2014 | read_nums (499)

ДРАГА НАША ДЈЕЦО
- СРЕЋНА ВАМ КРСНА СЛАВА
СВЕТИ САВА!

 

   
Autor sjovicicslavuj | 27 Januar, 2014 | read_nums (486)
 Корица и прва страна Светосавске химне
из књиге Корнелија Станковића,
 
објављене у Бечу 1859. године. 

*******************
Ускликнимо с љубављу
 
Светитељу Сави,

Српске цркве и школе –

Светитељској глави.
 
 
 
Тамо венци, тамо слава,

Где наш српски пастир Сава:

Појте му, Срби,

Песму и утројте!
 
 
 
Благородна Србијо,

Пуна си љубави

Према свом пастиру

Светитељу Сави.
 
 
 
Цело Српство слави славу

Свога оца Светог Саву:

Појте му, Срби,

Песму и утројте!
 
 
 
С неба шаље благослов

Свети отац Сава.

Са свих страна сви Срби

С мора и Дунава.
 
 
 
К небу главе подигните,

Саву тамо угледајте:

Саву српску Славу

Пред престолом Творца.
 
 
 
Да се српска сва срца

С тобом уједине,

Сунце мира, љубави

Да нам свима сине;
 
 
 
Да живимо сви у слози,

Свети Саво, ти помози:

Почуј глас свог рода,

Српскога народа!
 
 
 
Пет векова Србин је

У ропству чамио,

Светитеља Саве

Име је славио.
 
 
 
Свети Сава Србе воли

И за њих се Богу моли:

Појте му, Срби,

Песму и утројте!
 
Autor sjovicicslavuj | 26 Januar, 2014 | read_nums (444)

 

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.
------------------------------------------------------
Најмлађи син Стефана Немање , великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.

Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору. Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон.

Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост. Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.

Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.

Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.
Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.
Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.

Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.
Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима. Једном замоли свог игумана да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се
вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским.
После неколико година и Савин отац, Стефан Немања, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору.

До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава као манастир првог реда - царску задужбину - у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног , подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро.

У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила позната под именом Типик светог Саве. У Светој Гори написао је Сава и житије свога оца, преподобног Симеона.

У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, не били над мртвим очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело, које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван у знак измирења, почне зидати цркву Жичу. За то време Сава је већ био постао архимандрит.
Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те се прилично задржа у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео.

За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.
После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за
архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј. независна. Било је то 1219. године.
При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.

Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу. У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано. Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски.

После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље. После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.

Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон , а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у Србију. После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах.

Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу, а које остати у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.

Свети Сава је умро 12. јануара, и у црквеним књигама тога дана се бележи и спомиње, али се спомен његов чини 14. јануара по старом календару - 27. јануара по новом.


Autor sjovicicslavuj | 26 Januar, 2014 | read_nums (437)

                                         26. 1. 2014.
ОВО НИКАД ДО САД НИСАМ ВИДИО, А СПОРТ ПРАТИМ ДЕЦЕНИЈАМА.
Секунду прије краја резултат у финалу Купа СРБИЈЕ између ЗВЕЗДЕ и Радничког из Крагујевца био је неријешен 11:11.

А онда незапамћен детаљ на утакмици.

ДЕНИС ШЕФИК голман ЗВЕЗДЕ са свог гола испаљује пројектил на гол Радничког. Лопта лети, два пута прави жабицу, други пут пред самим изванредним голманом Радничког прави нешто невиђено, прескаче голмана и завршава у голу иза леђа голмана Радничког.

Све друго је мање важно, мада је ЗВЕЗДА у вечини утакмице имала предност и водила је у једном тренутку и са три гола разлике, али завршена је на до сада незабиљежен начин!

Autor sjovicicslavuj | 26 Januar, 2014 | read_nums (390)
  1.  
      27. јануара, на Светог Саву прије 18 година распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - Силос, и то два мјесеца након парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за рспуштање логора у БиХ.

      Из логора Силос, у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су 44 логораша. Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле 19. јануара, те 1996. године.

      Логор је отворен 11. маја 1992. године, а затворен је истог датума када и злогласни фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц. Најмање ту има било какве симболике и коинциденције.
      Према мојим сазнањима, 24 српска логораша убијена су тортурама, свакодневним физичким злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.

      На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања'`, који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба био је заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.

      У Силосу су били затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.

      Осим 11 војника који су били резервни војници ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз логор Силос прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији, више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

      Логораши су сваки дан добијали по пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.

      За прва 63 дана, од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.

      1993. године почело је одвођење логораша из Силоса на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману од стране злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере.

      Концентрациони логор Силос је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ зато што је најдуже трајао и што су, како су утврдили стручњаци на основу исказа свједока, логораши у том логору мучени на 167 начина, мучени методама које савременој цивилизацији су непојмљиве и нразумљиве.

      Сва документација о томе била предата бившој главној тужитељки Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуна сатанизација српског народа. У међувремену од завршетка рата па до данас због стравичних мучења преко 120 логораша је умрло широм ове планете, од Аустралије, Америке, Европе, Србије и наравно на подручју Републике Српске.

  2. С обзиром да је суђење у току ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам ток суђења.

    Свим мојим сапатницима који су на најтрагичнији начин и у току рата, али због стравичних посљедица након рата завршили своје животе од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу Богу за њихове племените душе у Царству небеском.
    ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА, КОЈА ПОСТРАДАСТЕ САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!

Autor sjovicicslavuj | 26 Januar, 2014 | read_nums (419)

Ово је врло важно, поготово кад се иде у госте!
 
Ипак, потребна би била
 
потврда о пребивалишту,
 
јер тада би била искључена свака евентуална
 
грешка и нико не би могао да залута
 
и да оде код неког паметног човјека!

 

Autor sjovicicslavuj | 25 Januar, 2014 | read_nums (974)
 
1 2 3 4 5  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva