Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 4 Jun, 2020 | read_nums (14)
 
Код спомен-обиљежја у Жепи данас је обиљежено 28 година од страдања 45 припадника Војске Републике Српске које су припадници муслиманских снага напали из засједе и мучки убили, а потом масакрирали.
Прије 28 година десио се страшан и трагичан догађај не само за општину Пале, него и за читаву Сарајевско-романијску регију. На једној локацији, у једном дану, погинуло је 45 српских бораца и с правом се може рећи да је то један од најтрагичнијих догађаја у новијој историји Пала и Републике Српске.

Био је то напад на хуманитарну колону, која је ишла да обезбиједи неопходна средства, прије свега, храну, за припаднике ЈНА који су обезбјеђивали релеј на репетитору Зловрх.

И поред  договора, и овог пута се показало да се непријатењу није могло вјеровати, али српска наивност се и овај пут крваво потврдила као и безброј пута раније. Нико није одговарао за стравичан злочин муслимана који су на подмукао и кукавички начин направили запреке које су нашу колону са техником спријечиле да пруже било какав отпор.
Српска колона је дочекана у кланцу, а када су изашли на брисани простор, муслимани су баражном ватром са обје стране поубијали српске јунаке.

Колона је нападнута са свих страна, српски војници су убијани. Припадници такозване Армије БиХ су 12 заробљеника затворили у оближњу шталу и живе запалили.

У овом масакру углавном су страдали борци са Пала. Међу погинулим су била и три српска борца из општине Источни Стари Град, гдје им је касније постављена спомен-плоча.

Обиљежавање страдања српских војника на Жепи уврштено је у календар обиљежавања значајних датума из ослободилачких ратова у Републици Српској.
Уз свештенике Српске православне цркве и преживјеле учеснике тог трагичног догађаја и данас је одржан парастос, прислужене су свијеће и положено цвијеће на спомен-обиљежје у Жепи.

На мјесном гробљу у мјесту Љубогошта у општини Пале реконструисано је спомен-обиљежје борцима погинулим на Жепи 4. јуна 1992. године.

ВЈЕЧНА СЛАВА СРПСКИМ ЈУНАЦИМА!

Autor sjovicicslavuj | 3 Jun, 2020 | read_nums (19)


Српска православна црква слави Светог цара Константина и царицу Јелену. 
Црква је овај римски царски пар прогласила светитељима, јер је цар Константин Миланским едиктом 313. дао хришћанима слободу вјере и окончао њихов прогон. 

Хришћанској цркви, у којој је почео да тражи ослонац, дао је многе привилегије и на Првом васељенском сабору у Никеји 325. Помогао је у борби против аријевске јереси.

Одмах по доласку на трон цар Константин је имао три велика непријатеља: тиранина Максенција у Риму, Ските на Дунаву и Византију. 
 Пред борбу са Максенцијем, према предању, на небу му се указао сјајан крст као знак побједе. Он је наредио да се искује велики крст који је ношен пред војском, и ову борбу окончао је као своју велику побједу. 

Одмах потом 313. године, издао је знаменити Едикт у Милану, којим је престао прогон хришћана. Послије побједе над Византијом, саградио је диван град на Босфору и назвао га Константинопољ. 
Када се цар тешко разболио, јавили су му се апостоли Петар и Павле и савјетовали да га епископ Силвестер крсти. Одмах потом је оздравио. 

Константин је сазвао Први васељенски сабор у Никеји 325. године због раздора у Цркви насталог појавом јеретика Арија. Сабор је осудио јерес и утврдио православље. 

Света Јелена, царева мајка, радила је много за вјеру Христову. Пронашла је Часни Крст Господњи, сазидала цркву Васкрсења на Голготи и многе друге цркве на Светој земљи. Ова света жена умрла је 327. године, а цар Константин поживио је још десет година послије своје мајке. Умро је у Никомидији 337. године, а сахрањен је у цркви светих апостола у Цариграду.
Autor sjovicicslavuj | 2 Jun, 2020 | read_nums (21)

За сјећање и памћење ...

На данашњи дан, 2. јуна 1969. године погинуо је

РАДИВОЈЕ КОРАЋ

један од најбољих кошаркаша 
који је икада рођен 
на балканским просторима ...



Радивој Кораћ је погинуо у 30. години 
у саобраћајној несрећи 
2. јуна 1969. године, код села Каменице
12 км од Сарајева
 послије утакмице између репрезентације Југославије 
и селекције Босне и Херцеговине. 


Радивој Кораћ је први спортиста 
који је сахрањен у Алеји великана у Београду.

Autor sjovicicslavuj | 31 Maj, 2020 | read_nums (36)
На данашњи дан, 31. маја 1929. године 
рођен је бард српског глумишта славни


ЉУБА ТАДИЋ


Autor sjovicicslavuj | 31 Maj, 2020 | read_nums (11)


Битка на Чегру, је била једна од пресудних битака вођених у Првом српском устанку између српских устаника и Турака.

Битка се одиграла 31. маја 1809. године на брду Чегар, код села Каменица, надомак Ниша.


Својим јунаштвом истакао 
се славни ресавски војвода 

Стеван Синђелић

                             
 
На данашњи дан 1809. године погинуо је српски национални јунак Стеван Синђелић, ресавски војвода, испаливши из кубуре хитац у складиште муниције у шанцу на узвишењу Чегар код Ниша, у јеку борбе с бројно надмоћним Турцима у Првом српском устанку. 

Не могавши да побиједи бројно јаче турске снаге које су продрле у шанац, Синђелић је пуцао из кубуре у подземни магацин барута. У страшној експлозији настрадали су сви српски војници и много Турака.

 Да би застрашио Србе, турски паша је у знак освете и опомене наредио да се од лобања палих српских устаника сагради Ћеле- кула на улазу у Ниш, у коју су узидане 952 лобање и која данас стоји као симбол борбе Срба за независност. 



СПОМЕНИК ЧЕГАРСКИМ ЈУНАЦИМА

Споменик на Чегру на брду Чегар, надомак Ниша, на мјесту гдје се одвијала чувена битка из Првог српског устанка налази се споменик подигнут у знак сјећања на храбре војнике и њиховог команданта Стевана Синђелића, који су погинули на овом мјесту...


Autor sjovicicslavuj | 30 Maj, 2020 | read_nums (0)
УВОД:

Ако не говоримо о стравичном страдању нашег народа за чије страдање и овакве догађаје и незапамћене злочине над нашим народом, онда ће нам и будућност бити саткана из препарираних тзв. истина и историја нашег народа биће саткана од лажи оних који су нам ломили и уништавали
корјене нашег постојања.

Убијеђен сам да је некад раније врло мали број Срба било када и чуо за овај и овакве стравичне злочине над нашим народом. Млађе генерације о оваквим злочинима не знају ништа, у то сам сигуран, јер наше школство је препуно лажне историје.

ВЈЕЧНА СЛАВА СВИМ СРБИМА КОЈИ СУ НА НЕЗАПАМЋЕНЕ НАЧИНЕ УМОРЕНИ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ УСТАШКИХ – хрватских и муслиманских руку!

С посебним пијететом и скрушеношћу одајем помен страдалим својим сународницима.

Славко Јовичић Славуј
-------------------------------------------------------------------
Дио спомен-музеја. 
Скулптуре жртава у води Дрине ... 
Споменичко рјешење дјело је архитекте 
Новице Мотике из Зворника

Српске цивиле, нагомилане на обали, напале су усташе, убијале, мучиле, силовале жене и бацале у воду, а неки су, да би се спасили од усташког ножа, сами скакали у ледену Дрину. Према изјавама свједока, један број људи од убијања су спасили Нијемци и недићевци.
2018. године у септембру у Старом Броду је освештан Спомен-музеј старобродским жртвама у оквиру обиљежавања 77 година од страдања више од 6.000 Срба Сарајевско-романијске регије.
Постављено је 27 скулптура са 39 ликова, које симболизују збијег и улазак српских мајки са дјецом у наручју у набујалу Дрину.
---------------------

У Старом Броду, код Вишеграда, данас је  обиљежавање 78 година од масовног покоља више од 6.000 Срба Сарајевско-романијске регије, који су починиле усташе Јуре Францетића.

Обиљежавању је присуствовао мањи број учесника због епидемиолошке ситуације узроковане вирусом корона.
Након парастоса положено је цвијеће на спомен-обиљежје.
Страдање Срба у Старом Броду и Милошевићима код Вишеграда 1942. године једно од највећих и најсвирепијих које је доживио српски народ у Другом свјетском рату.
Око 10.000 усташа које је предводио Јуре Францетић и муслиманска милиција којом је командовао Мехмед Хаџиефендић су са сарајевско-романијског платоа напали голорук народ, све што су стизали су убијали, а њихову имовину су пљачкали и палили. Збјегови су дошли до Дрине, до Вишеграда гдје су своје животе у хладним таласима Дрине и завршили.
Усташке јединице, предвођене Јуром Францетићем, покренуле су у прољеће 1942. године офанзиву са намјером да протјерају и побију српско становништво из источног дијела БиХ да би оствариле свој циљ - границу Независне Државе Хрватске на Дрини.
Офанзива је почела у марту и кретала се према Дрини, потискујући испред себе десетине хиљада избјеглица.
Прелаз у Србију у Вишеграду су блокирали Италијани, па је један број људи кренуо према Старом Броду и Милошевићима, по тешком терену и изложен нападима усташа и муслиманске "Ханџар дивизије".
Покољ у Старом Броду и Милошевићима догодио се у прољеће 1942. године, углавном на обали ријеке Дрине, у мјестима Стари Брод и Милошевићи, данашњој општини Вишеград.
Усташе су у том покољу убиле више од 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво цивила. Један број људи утопио се у Дрини бјежећи од усташа. Најмасовније убијање људи извршено је 22. марта 1942, али су убијања трајала до почетка маја те године.
Српски цивили су углавном били из збјегова са подручја Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова, Пала и Сарајева.
Још незавршени спомен музеј 
у Броду на обали Дрине

Да се не заборави ... 

Стари Брод – мјесто великог 

српског страдања ...





 +++++++++++
Autor sjovicicslavuj | 30 Maj, 2020 | read_nums (19)
 
Свјетски познати и признати 
српски научник и академик
ПАВЛЕ САВИЋ
умро је на данашњи дан, 30. маја 1994. године



Autor sjovicicslavuj | 30 Maj, 2020 | read_nums (14)
ЗДРАВКО ЧОЛИЋ
На њега су до сада потрошени сви постојећи суперлативи: најтиражнији, најуспјешнији, најпопуларнији, најбољи, највећи, најдуговјечнији, најљепши, најзабавнији, најомиљенији ...

А када га упознате, схватите да је заслужио 
сваки суперлатив који му је дат.
 
Најбољи је, стварно!
Миљеник је људи и Бога!
-----
 
Ти си ми у крви
--------------------
 
Погледом ме милујеш
К'о да ме додирујеш
И сваки пут као да је први
Ја стално мислим престаће
Из чиста мира нестаће
Ал' пожуда не престаје
Ти си му у крви

Толико дугих година
Узимања давања
Остајем последњи и први
Због тебе сањам Цигане
И смишљам слатке преваре
Ал' ђаво се не предаје
Ти си ми у крви

Ако те одведу Цигани Чергари
Или те украду страшни харемски чувари
Ако те одведу
Ја ћу да полудим
Без тебе не умијем
Више јутром да се будим

Ако те одведу
Све ће да се сруши
Памти ме к'о пријатеља
Чувај ме у души
И онда кад мислиш
Да је прекасно за снове
За све...

Толико дугих година
Узимања давања
Остајем последњи и први
Због тебе сањам Цигане
И смишљам слатке преваре
Ал' ђаво се не предаје
Ти си ми у крви

Рефрен ...
 
Autor sjovicicslavuj | 30 Maj, 2020 | read_nums (14)

30.5.1946. г. на УБУ рођен је
ДРАГАН ЏАЈИЋ
- најбољи фудбалер СРБИЈЕ свих времена,
почасни предсједник ЗВЕЗДЕ!



 
Autor sjovicicslavuj | 30 Maj, 2020 | read_nums (14)
Владислав Петковић Дис
трагично страдао 30. маја 1917, код Крфа.

Упорним и дугим истраживањем, историчар Мирко Дрманац коначно је утврдио тачан дан, вријеме и околности под којима је пјесник Владислав Петковић Дис скончао у Јонском мору.
Владислав Петковић Дис у Марсељу, прољећа 1916. 
и Рудолф Сингуле, капетан аустроугарске подморнице 

Пјесник Владислав Петковић Дис утопио се 30. маја 1917. у шест сати ујутро, послије напада аустроугарске подморнице У-4 на наоружани француски транспортни пароброд „Италија” у Јонском мору, 46 миља југоисточно од рта Санта Марија ди Леука. 

До ових података дошао је, упорним и дугим истраживањем, историчар Мирко Дрманац из Научног одјељења Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку, оповргнувши досадашње који су се читав вијек провлачили кроз литературу и енциклопедије.

Ове чињенице мијењају скоро све што се знало о Дисовој смрти. Сада су откривени тачни подаци о датуму, сату и мјесту потонућа брода, расветљено је да „Италију” није напала њемачка већ аустроугарска подморница, и познате су све околности смрти славног пјесника.

Дрманац наводи да је најврједнији извор о потапању пароброда, до којег је он дошао, одломак бродског дневника са подморнице. Водио га је капетан Рудолф Сингуле, иначе рођен у Пули у њемачкој породици, и уписао да је контакт са француским бродом успостављен у 5.51 сати ујутро, 30. маја 1917. године. Уз то, кратко је додао: „Торпедо је испаљен са даљине од 600 метара и брод је потонуо за 3,5 минута. Капетан се удавио. 

Владислав Петковић (рођен 1880, Заблаће код Чачка) као ратни извјештач са српском војском, у којој су била и три његова брата, прошао је повлачење кроз албанске планине и почетком 1916. доспио на Крф. Убрзо је са групом српских избјеглица отпутовао у Француску, боравио у Марсељу, Ници и Пти Далу, тугујући за породицом која је остала у окупираној Србији, па у посљедњем свом писму (мај 1917) вели: „Морам за Солун, једва чекам да ускочим у воз…”

Наредни кораци лакше се прате, благодарећи забиљеженом сјећању Софронија Михајловића, игумана Високих Дечана, и сапутника Дисовог. Упознали су се у возу, на станици у Марсељу, па се задржали два дана у Тулону, ради овјере папира за пут. Одатле су исто возом стигли до Рима па, преко Напуља приспјели у Галипоље (античку грчку колонију Калиполис) на обали Апулије, гдје су два дана чекали брод који ће их преко Јонског мора превести на Крф.

На француски пароброд укрцали су се 29. маја 1917. у девет сати увече и у бродској трпезарији одмах упознали са осталим Србима, међу којима је била и Анка Петровић са дјецом, сестра Виде Црњански. Кад је освануло сљедеће јутро, игуман је кроз округли прозор примијетио да је из воде изронио „њемачки сумарен, као каква морска неман”.

То је, у ствари, била аустроугарска подморница У-4 под командом Сингулеа, која је оперисала из базе у Котору, дугачка 43,2 метра, наоружана са двије торпедне цијеви калибра 450 мм и палубним топом од 66 мм. За њу је француски пароброд, дугачак 79,5 и широк 8,7 метара, који развија највише 16 чворова, био мета која не може утећи.

Наста ужасна експлозија и паника на лађи”, исписао је касније игуман српске светиње у Метохији. Торпедо је пробио труп брода и детонирао са његове друге стане, правећи катастрофално оштећење.

Италија” није била обичан путнички пароброд, већ преуређени и наоружани транспортер за превоз војних трупа Антанте на Солунски фронт, и као такав легитиман војни циљ, али тај значајан податак није представљен у Дисовим животописима – објављује Дрманац.

Игуман Михајловић отео је појас за спасавање стражару код бродског топа, на вријеме скочио у море са брода који је потонуо за само осам минута, а послије неколико сати плутања по пучини, духовника је покупио британски разарач, први брод који је допловио на мјесто трагедије.

Кобне ноћи Дис није спавао. Мучен црним слутњама, више пута је излазио из кабине на палубу, одакле је гледао бјеличаст траг торпеда у модрој води. Чекао је посљедњи чамац у који је требало да ускочи и Анка Петровић са дјецом. Али, за њих више није било времена јер је брод, путујући на дно мора начинио вртлог који их је све повукао. Француски морнари касније су пронашли Дисово тијело, у одијелу наочаре и ситнину, једну драхму и педесет лепти – наводи Дрманац.

Дисова пјесма „Утопљене душе”, објављена 1911, завршава се овако:

Гледећи дуго тај маглени вео,
камо се дани моји разасуше, 
шири се покров велик, простран, бео,
под којим леже утопљене душе”.

Ни енциклопедије нису сигурне

У литератури се наводи више различитих временских података о Дисовој смрти. Током Првог свјетског рата у званичним документима и српској штампи је коришћен јулијански календар, а од 15. јануара 1919. уведено је рачунање времена по грегоријанском. 

Чак и у савременој литератури као датум смрти се помињу 16. или 17. мај (понекад без навођења да се ради о старом календару), што није правилно датирање јер се не користи календар који је у дневној употреби. Најранију вијест о Дисовој смрти налазимо у некрологу Владимира Станимировића, који га је горко оплакао на странама „Српских новина” 2. јуна (20. маја по старом календару) 1917, наводећи да је Диса „загрлила пучина морска” 30.  маја. Да се вијест брзо проширила међу српским избјеглицама на Крфу свједочи и пјесма „Дису” коју је спјевао Стеван Бешевић већ 31.  маја 1917. Међутим, Бранко Лазаревић ће у некрологу „Један живот: Владислав Петковић Дис” који је објављен у „Забавнику” 28. јуна као вријеме Дисове погибије навести зору 29. маја чиме ће се направити забуна која никада није ријешена. 

У трећем дијелу значајне Станојевићеве „Народне енциклопедије” из 1928. стоји исти податак да се Дис утопио 16. маја по старом календару „пред Крфом на торпиљираној лађи”. Тај податак су касније преузели и приређивачи „Енциклопедије Југославије” Лексикографског завода Југославије у издању из 1965. године. 

Састављачи „Југословенског књижевног лексикона” Матице српске из 1971. су датум који наводи Бранко Лазаревић превели у 29. мај 1917. по грегоријанском календару, а то је нетачно.

Дакле, тачан датум погибије славног српског пјесника Владислава Петковића ДИС-а је 30. мај 1917. године.

Можда спава

Заборавио сам јутрос песму једну ја.
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице не знам какво,можда дечије,
Стару песму,старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене;
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

---------------------------------
 
Autor sjovicicslavuj | 30 Maj, 2020 | read_nums (12)
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан,
 30. 05. 1960. године
у Москви је умро славни руски пјесник и књижевник 
БОРИС ПАСТЕРНАК
/Аутор  романа Доктор Живаго/.


 
Руски писац Борис Леонидович Пастернак /1890-1960/, добитник Нобелове награде за књижевност, оштар критичар бољшевичке диктатуре, чија је интелектуална лирика дјеловала прекретнички и на руску и на свјетску поезију, умро је на данашњи дан.
Прогањан је у вријеме Јосифа Стаљина, али ни касније није био миљеник власти.
Одрастао у интелектуалној средини, почео је да ствара у кругу футуристичке групе "Центрифуга" и "Лефу". Упркос блискости са футуристима, није прихватио њихову револуционарну ангажованост.
Теме прве и друге руске револуције обликовао је у поемама као трагедију интелектуалаца у историјским турбуленцијама. Био је опчињен Христовим путем страдања и славе, Христа-жртве и Христа-судије.
Збирка пјесама симболичног назива "Изнад баријера" одредила је карактер његове поезије, тематски аполитичне, богате метафорама, која ствара утисак дисхармоније и немира, а збирком "Брат мој - живот" уврстио се међу класике европске поезије 20. вијека.
Највећи успјех код публике и књижевне критике донио му је роман "Доктор Живаго", објављен у иностранству, послије чега су га избацили из руског Савеза писаца. У СССР-у је "Доктор Живаго" штампан тек 1988. године.
Исказао се и као теоретичар књижевности и сјајан преводилац Вилијама Шекспира, Јохана Волфганга Гетеа, Шандора Петефија и грузијских пјесника. Његова филозофска лирика снажно је утицала на многе руске, европске и америчке пјеснике.
Остала позната Пастернакова дјела су: роман у стиховима "Спекторски", збирке пјесама и поеме "Близанац у облацима", "Теме и варијације", "Поручник Шмит", "Деветсто пета година", "Узвишена болест", "Друго рођење", "Кад се разведри", "Умјетник", приповијетке "Дјетињство Ливерсове", "Историја", те драма "Слијепа љепотица".
 
БОРИС ПАСТЕРНАК - За сва времена
Autor sjovicicslavuj | 29 Maj, 2020 | read_nums (20)
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА
ШАМПИОН СРБИЈЕ
ТИТУЛА СЕ СЛАВИ
ЦРВЕНОЈ ЗВЕЗДИ
Тридесет и прва титула 

29. мај 2020. Директно: ПАЛЕ/Београд "Пукла" петарда на Бањици! Рад - Црвена звезда 0:5 Прије 29. година шампиони Европе. Данас овјерена 31. титула шампиона Србије.

 
ТИТУЛУ СУ ОСВОЈИЛИ:
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: 

Борјан, Гобељић, Дегенек, Бабић, Родић (од 62. Панков), Петровић (од 75. Јовичић), Николић (од 46. Гаврић), Иванић, Ел Фарду Бен (од 62. Јованчић), Вукановић, Фернандес Томане (од 62. Павков).
Тренер: Дејан Станковић.


 
Autor sjovicicslavuj | 29 Maj, 2020 | read_nums (17)
 
На данашњи дан, 29. маја 1991. године

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА


постала је шампион Европе 
у италијанском граду Барију, 
побједом на пенале 5:3 
против француског Олимпика из Марсеља.

 Београдски клуб се златним словима уписао 
у историју фудбала, јер је поред ЗВЕЗДЕ 
тешко и замислити да ће у будућности 
било који клуб са ових простора 
поновити нешто слично.







Autor sjovicicslavuj | 29 Maj, 2020 | read_nums (15)
 
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан, 29. маја 1875. године,
рођен је славни српски књижевник и пјесник 

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ
Инспирисан сликом, из раног периода српског сликара реализма, Уроша Предића, „Сироче на мајчином гробу„, коју је Предић насликао 1888. године, за своју прву самосталну изложбу, Светозар Ћоровић није могао да остане равнодушан, јер је призор са слике изазвао велика саосећања у његовој души.

Са само својих шеснаест година, Ћоровић је 1891. године, у Мостару, написао пјесму „Сироче на мајчином гробу„, по слици Уроша Предића..
Суморани призори осликаног гробља, смрзнуте земље, крста и раке, преко које лежи дијете, лежи на вјечној кући своје мајке, огрнут слабим покривачем, скрхан болом за изгубљеном мајком, навели су младог пјесника, бунтовника и праведника, да напише ову пјесму.

И Урош Предић и Светозар Ћоровић приказали су, један сликом други пјесмом, судбину времена у коме су живели. Приказали су стварни живот обичних људи. Намјера им је била да укажу на проблем напуштене дјеце, након ратова, када су породице остајале без мужева и очева а мајке умирале усљед тешког живота и сиромаштва.

Пјесма је објављена 1. марта 1892. године, у сомборском Листу за српску младеж „Голуб„, у број 5.

СИРОЧЕ НА МАЈЧИНОМ ГРОБУ
– По слици Уроша Предића –

Ево мене мајко мила
Дошао сам опет теби –
Буди добра – смилуј ми се
Дијете своје прими себи …
О! ту би ми тако мило –

Ту би ми тако слатко било.
Одбија ме ево свако,
Тврдо га су срца људи.
Но слушај молбе моје,
Њихове су празне груди.

Та ко сад још да хаје
За тужне ми уздисаје…
Зима стеже – снијег вије
Мени мјеста ниђе није,
Потуцам се, мајко драга,
Од немила до недрага.
Овдје би ми само мило –

Овдје би ми слатко било.
Тако плаче сиротанче
Ал` помоћи отуд није.
Вјетар дува бјесно, силно –
Зима стеже – снијег вије….
И уморно клону тада
Дубоки га сан савлада …
Дубок санак заспа туди
Да се више не пробуди.
                      
    Друштво писаца - слика из 1905. године


       Сједе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић.

       Други ред: Слободан Јовановић (лијево) и Милорад Митровић (десно).

       Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.

Autor sjovicicslavuj | 28 Maj, 2020 | read_nums (28)

СРБИМА
 у нашој Бања Луци,
 као и у нашем братском Београду, 
наискреније честитам 
крсну славу градова 
- Вазнесење Господње СПАСОВДАН!

Честитајући крсну славу 

желим да Вам Господ Бог подари
све оно што је свето и честито!

На многаја љета

АМИН!



ХРАМ СВЕТОГ САВЕ БЕОГРАД

Autor sjovicicslavuj | 28 Maj, 2020 | read_nums (15)
МИЋА ОРЛОВИЋ
Рођен је 28. маја 1934. године.

Чувени новинар урадио је више од 170 репортажа, као и 300 интервјуа, више од 200 ТВ репортажа, 80 радио-емисија и 1.300 ТВ емисија.

Учествовао је у реализацији два квиза „Гинис“ и „Историја српског народа“.

Кршан и маркантан, својевремено је важио за југословенског Џона Вејна. Глумио је у 17 домаћих и страних филмова.

Чувени водитељ и новинар Милоје Мића Орловић преминуо је у 79. години живота, у једном старачком дому у Београду.


Споменик Мићи Орловићу испред РТС-а
 
Autor sjovicicslavuj | 28 Maj, 2020 | read_nums (16)
 
Милутин Миланковић

Миланковић је студирао грађевинску технику у Бечу, гдје је и докторирао.

Предавао је механику, небеску механику и теоријску физику на Београдском универзитету. Био је члан многих наших и страних научних институција, међу којима и члан и потпредсједник Српске академије наука и умјетности.

Миланковићево дјело обухвата преко 70 научних радова, монографија, уџбеника и популарних списа. Његови најважнији радови су у области свемирске физике, геофизике и небеске механике.

Дао је нова објашњења распореда сунчевих радијација на површини планета, као и тока климатских промјена у геолошкој прошлости Земље.

У знак признања великом научнику, Миланковићевим именом назван је један кратер на Мјесецу, један на Марсу и једно небеско тијело.

Примењујући сложене математичке прорачуне астрономских збивања, Миланковић је веома успјешно радио на уједначавању два хришћанска календара, Јулијанског и Грегоријанског. Његова рјешења усвојена су на Конгресу православних цркава у Цариграду, 1923, али нажалост, до примјене овог календара није дошло.

Милутин Миланковић је био велики научник, али и узвишени стваралац чији пут кроз васиону и вијекове стреми много даље од одредишта научне мисли.

Припада таквим научницима који успостављају свијет у мислима, склоповима и односима, јер се он заправо бавио питањима која, према свједочанству најстаријих записа древних народа, чине праоснов сваке културе - законима осунчавања, смјеном годишњих доба и утврђивањем поузданог календара.

Личност која је до крајњих граница посвећена проблему који жели да ријеши, систематичан, упоран, математички до перфекције прецизан и методичан, на сретан начин спојио је раскошан сањарски таленат и упорност једног истраживача.

Оставио је за собом неизбрисиве трагове које ни вријеме неће моћи да потисне. Био је истински аргонаут, потпуно равноправан античким мудрацима чија имена и даље блистају у свој својој чистоти и вјечном пламену што обасјава прохујале миленијуме, али и нова нарастања.
------------
Споменик 
Милутина Миланковића 
у Београду
Autor sjovicicslavuj | 28 Maj, 2020 | read_nums (16)
 
Вазнесење Господње слави црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима но да чекају обећање Св. Духа, извео је Господ своје ученике до Витаније, подигао је своје руке и благословио их је, и благосиљајући их узнео се на небо. Када су ученици са Горе Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо.

Многобројне вести које говоре о вазнесењу неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.

Празник Вазнесења зове се и аналипсис ту кириу имон Иису Христу, или само аналипсис. Григорије Ниски каже да се овај празник у Кападокији звао и еписозомема, ваљда српски Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. У српскословенским текстовима овај празник се зове преводом грчке речи α̉νάληψις, наиме узеће, а негде се и данас отуда зове овај празник „вазам“. Овај дан се звао четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице.

Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у време св. Јована Златоустог и Григорија Ниског, дакле крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа, и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.

Апостолске установе казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.

Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. У Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору, што значи у правцу према Витанији.

Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IV –ом веку означавало као место вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља.
- Свети Владика Николај - 
Јеванђеље о вазнесењу Господа
Autor sjovicicslavuj | 27 Maj, 2020 | read_nums (24)

27. маја 1868. године 
рођен је

АЛЕКСА ШАНТИЋ
 

Био је јако везан за Мостар, ријетко кад га је напуштао, ту су били у Јован Дучић и Светозар Ћоровић који су тамо покренули часопис „Зора”.

Дучић је писао о њему у књизи „Моји сапутници”.
Сви су били окупљени око српског друштва „Гусле”.
Од 1891. до 1901. је објавио 3 књиге пјесама (плодан пјесник).
Прво је био под утицајем Јована Јовановића Змаја и Бранка Радичевића, али и Војислава Илића – романтичари.

Он шаље Поповићу пјесме да их објави у Српском гласнику, а онда је Богдан Поповић објавио критику која је Шантићу тешко пала. Критиковао је његов стил писања, окарактерисао га је као епигона романтичара, упутио га је да се окрене модерни. Рекао је да му нису јасне мисли, али да посједује таленат. Сматрао је да нова осјећајност мора да пронађе нова изражајна средства.

Шантић се окренуо њемачкој модерни, није био заинтересован за француску модерну.

Послије 1912 и 1913. године је психички оболио и дошао је у Београд на лијечење.
Писао је: љубавну поезију, елегије, родољубиву, социјалну, дескриптивну и рефлексивну поезију.

Оставио је иза себе 6 књига пјесама, али нису све умјетнички подједнако успјеле – најбоље су послије критике Поповића (у првој деценији).
-------------
 Молитва Алексе Шантића за коју мало ко зна:
Ријечи које лијече, рађају наду
и опомињу на праштање

Прошло је више од вијека,
а ове ријечи и данас подсјећају
шта је у животу важно,
лијече патњу и улијевају наду...
    Слика 
    Резултат слика за Алекса Шантић - Славко Јовичић"
                  
    Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. године

     Сједе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић.

     Други ред: Слободан Јовановић (лијево) и Милорад Митровић (десно).

     Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић. 

Биста Алексе Шантића на Калемегдану, у Београду.
 
Autor sjovicicslavuj | 26 Maj, 2020 | read_nums (25)
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


На данашњи дан. 26. маја 1992. године ...

Као појашњење зашто ми је битан 26. мај 1992. године
говори посебно сјећање на тај црни дан у мом животу ...

Кад се након 28. година присјетим тог 26. маја 1992. године, као да сам поново почео да живим. Отме ми се само по неки уздах и доста суза. У мојим годинама није лако бити имун и свакодневно се присјећати на вријеме које је протекло у претходним годинама.

26. мај 1992. године памтим и памтићу све док будем жив, као најнесрећнији дан у мом животу, поготово што се од тада годинама борим са тешким физичким здравственим проблемима који су посљедица стравичних мучења по муслиманским ратним казаматима и логорима смрти. Само уз јаку вољу и уз божију помоћ успијевам да продужим живот.

На данашњи дан прије 28. година, тог несрећног 26. маја 1992. године, iz svoje kuće одведен сам у злогласни концентрациони логор смрти “Силос”. То је најцрњи дан у мом животу.

О тортурама и разним методама мучења које до тада свијет и цивилизација нису знали, овом приликом нећу да пишем. Прво, мало кога данас то интересује, а друго – не желим да ме било ко сажаљева. Знам да нико сем мене никада не би могао да разумије патњу и све страхоте кроз које сам прошао... Била су то свакодневна злостављања и премлаћивања до смрти. Па ко преживи ...

Муслимански концентрациони логор смрти “Силос” је био лабораторија за испитивање људске издржљивости. Људи су били посматрани као животиње и кориштени су само да раде најтеже послове за потребе муслиманске војске на првим борбеним линијама и у живим штитовима. У том паклу нико вас није гледао као човјека, већ као најобичнију животињу и само као статистички број без људских карактеристика и особина. 

У “Силосу” су били затворени мушкарци од 14 до 90 година и 11 жена, од којих чак и једна у шестом мјесецу трудноће. Осим 11 војника који су били мобилисани у резервни састав тадашње регуларне ЈНА и који су заробљени у војном складишту у Жуновници, општина Хаџићи, сви остали логораши су били цивилна лица и од породичних кућа доведени су у логор. 

Кроз логор “Силос”, према мојим сазнањима и евиденцији прошло је више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

Свега се сјећам као да је било јуче. Јер, зло се најдуже памти, заправо zlo se никад не може ни заборавити. 

У почетку, у току прва 63 дана у логору од 77 килограма колику сам имао тежину изгубио сам 43 килограма, тако да сам 8. августа те '92 године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита, јер је “Силос” био предратни објекат робних резерви ондашње Босне и Херцеговине, па и складиште резерви жита.

Од тог кобног 26. маја у муслиманским казаматима /”Силос”, “Крупа” и “Храсница”/ провео сам 1334. дана или 44 мјесеца, а сам рат у БиХ је трајао 42 (!) мјесеца.

Затворен сам 26. маја 1992. године, а на слободу сам изашао на православни празник Богојављење 19. јануара 1996. године.

Концентрациони логор "Силос" је затворен на велики Православни празник - Светог Саву 27. јануара 1996. године и једини је логор у БиХ који је распуштен чак и након рока који је bio назначен у Дејтонском споразуму. Тај рок  је за све зараћене стране био обвезујући. Заправо у року од два мјесеца након потписивања Дејтонског споразума сви логори у БиХ су морали бити распуштени, али то се није десило, јер муслиманска страна се није држала Дејтонског споразума. 

Коинциденција да или не, али у њој је најмање симболике. На исти дан, 27. јануара у Другом свјетском рату распуштен је злогласни фашистички концентрациони логор смрти "Аушвиц"!
И од тада, па до данашњих дана траје моја стална борба са физичким проблемима који су остали као посљедица тешког времена мучења и злостављања по муслиманским логорима смрти. 

Такође, цијело то вријеме траје и моја борба за истином о страдању српског народа на просторима Босне и Херцеговине. Нажалост, мало помоћи је било од оних који су били најпозванији и којима је била дужност да се залажу за истину и о страдању сопственог народа, а то су, прије свих - све досадашње власти у Републици Српској.

И коначно - ИСТИНА је само једна и она је недјељива и на истину нико нема ексклузивно право!
1 2 3 ... 291 292 293  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva