Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 5 Avgust, 2020 | read_nums (31)

 

На локалитету спелеолошког комплекса пећине Орловача у Сумболовцу, код Пала, почели су припремни радови за изградњу амфитеатра за обуку спелеолога и терасе за одмарање преко рјечице Сињеве с циљем промоције и развоја туризма и како би овај споменик природе био још привлачнији.

Пећина Орловача
Планирани додатни садржаји обухватиће и ферату, висећи мост, смјерове за спелеолошку обуку, пројекат упознавања ученика основне школе са спелеолошким техникама, организовање истраживања пећине и спуштање низ стијене са професионалном опремом.

Видиковац који се налази на врху пећине спојиће се са фератом уз стијену Орловаче у дужини 100 метара.

Урађен је план и програм управљања и у складу са тим правиће се додатни садржаји са пећином Орловача, која је споменик природе.
    У току ове године урађен је видиковац до којег се долази стазом здравља, чија је дужина пет километара, као и сувенирница. Такође, биће урађен паркинг и једна окретница за аутобусе, чега до сада није било.
Проширењем садржаја прошириће се и туристичка понуда и туристички капацитети ове пећине. Такође, у плану је прављење ферате - екстремнији вид туризма уз могућност пењања уз стијене које ће бити спојене са висећим мостом на стијени изнад пећине.
Биће изграђен и један мини-амфитеатар гдје ће се одржавати спелеолошка предавања и обука за млађе како би могли истраживати пећину.
    Пројекотом је предвиђено прављења терасе, гдје ће сви посјетиоци имати могућност да сједе, уживају у љепотама и чекају свој ред за обилазак пећине.
Познато је да ће Свјетска банка финансирати пројекат израде стратегије туризма општине Пале, за шта ће издвојити 100.000 КМ, а која ће одредити на који начин ће пећина бити кориштена у смислу њене заштите.

Дио средстава биће усмјерен за санацију околног терена, изградњу одређених садржаја који могу допринијети и потпунити туристичку понуду пећине. Додатни садржаји биће рађени паралено са изградњом приступног пута који треба ових дана да почне да се гради.

Циљ је да се у овој и идућој години и са другим пећинама на подручју Пала буде употпуњен дио спелеолошких активности пећине Орловача

Пећина Орловача, посебно њени додатни садржаји имају перспективу у туризму, без обзира што је туризам сад погођен вирусом корона.
Autor sjovicicslavuj | 4 Avgust, 2020 | read_nums (32)

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

4. август 1991. године. Сунце упекло. Пржи. Све "гори". Неколико дана прије светог догађаја правимо план дочека Његове светости патријарха Павла у мученичко мјесто страдања Срба у Пребиловцима.

У неколико наврата се договарам са Мирославом Радовановићем, тадашњим портпаролом Српске демократске странке и министром за културу и образовање у Скупштини Града Сарајева. Разговарамо о програму и протоколу боравка Његове светости у Пребиловцима.

Разговарамо о неким детаљима доласка и посјете Његове светости патријарха Павла мученичком мјесту страдања Срба у Пребиловцима. Сјећам се да је прва варијанта била да Његова светост Павле допутује авионом на Мостарски или на Сарајевски аеродром и да за наставак пута користи аутомобил. Али, Његова светост Павле није то прихватио и из Београда у Мостар допутовао је возом.

Са још неколико колега у Мостар сам стигао неколико сати раније. Распитивао сам се о времену доласка воза. Воз је каснио што је било уобичајено на жељезници. 

Са разгласа најављују долазак воза. Зове ме Мирослав Радовановић који је заједно са представницима Организационог одбора Срба у Пребиловцима задужен за дочек Његове светости. Мирче /тако сам га звао/ пита ме какве су моје процјене о тренутној безбједности на самој жељежничкој станици у Мостару, а поготово у Пребиловцима. 

Кажем му - да све држим под контролом, мада се и у ваздуху осјећао распад бивше Југославије. У Хрватској се на великом подручју водио рат. Све кипти од надолазеће ратне катаклизме. Такође, му кажем да имам екипе у граду Мостару и у самим Пребиловцима и да сам у сталној вези са момцима. Све су Срби. Јављају ми путем радио-везе да нема никаквих проблема. Пребиловци су далеко и са момцима који су на лицу мјеста још немам контакта.

Стиже воз. Дочекујемо Његову светост у чијој је пратњи било неколико свештеника. Његову светост су дочекали и поздравили мјесно надлежни највиши црквени великодостојници Српске православне цркве. 

Скрушен и поносан крстим се, рукујем и љубим руку Његове светости. Крећемо према возилима која су паркирана испред ауле жељежничке станице у Мостару. Испред је и полицијско возило. Са својом екипом сједам у ауто. Иза нас је аутомобил у којем је Његова светост патријарх Павле. Колона са аутомобилима је подужа. Колега који је на зачељу колоне ме обавјештава да је све у реду.

Стижемо у Пребиловце. Видим има доста народа. Из оближње кафане треште звуци музике. Страшно. Распитам се о чему се ради? Кажу ми из полиције да ту кафану држи неки Хрват. Одмах наредим да полиција оде на лице мјеста и да се прекине са емитовањем музике Тако је и било. 

Око стотињак возила и камионета са посмртним ковчезима и светим костима преко 4.000 пребиловачких и херцеговачких великомученика креће према вјечном почивалишту у крипти Светог храма ...

Уз служење патријарха Павла, епископа Иринеја (Буловића) и Атанасија (Јевтића), и свештенства, 4. августа 1991. године темељи цркве и крипта су освећени, и мошти мученика су послије литургије и опијела положене у велики мермерни ћивот у крипти.
Све остало је историја и српска несрећа ...
Морамо даље и само напријед!
--------------------------------
Бесједа патријарха Павла 1991. године у Пребиловцима

--------------------------------------------------------
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
За помен и вјечну захвалност 
српским жртвама Пребиловаца 
који су страдали од усташких хрватских 
и муслиманских злочинаца.


 
Шта су за нас СРБЕ Пребиловци

Мало је насеља у Босни и Херцеговини, 
па чак и у свијету која имају тако бурну,
али истовремено и трагичну историју 
као Пребиловци у Херцеговини. 


У Другом свјетском рату село је израсло у симбол страдања српског народа у усташкој Павелићевој Независној држави Хрватској (НДХ).

 Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено је око 600 становника овог села. Догодило се то 6. августа 1941. године. 

У истом мјесецу на више од 40 других мјеста убијено је још - више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника. 


У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице, а 36 огњишта је угашено.

Страдање су преживјела само 172. становника Пребиловаца.
------------------------
У грађанском рату у БиХ 1992. године становништво из Пребиловаца је протјерано, а село запаљено. Храм посвећен Сабору српских светитеља и пребиловачких великомученика у чијој су крипти били сахрањени посмртни остаци жртава из Другог свјетског рата је миниран. Мртви Срби су поново поубијани, овај пут спаљено је на стотине костију пребиловачких великомученика.
Другог дана по Васкрсу (2010) Светом архијерејском литургијом коју је служио епископ Захумско-херцеговачки и приморски Г. Григорије означен је почетак обнове храма на мјесту срушеног. Храм је, хвала Богу обновљен.
Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини је без примјера и један је од најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји. 
Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у цијелом свијету и били би заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкој …

Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од многих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог свјетског рата обезбијеђено је поштовање и заштита. Постоје посебни музеји посвећени њима гдје им свјетски државници и друге значајне личности одају почасти и указују поштовање. 

На међународном нивоу постоје посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикације и филмови, а они који их евентуално не признају и не поштују, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заједнице и њихове јавности, а поготово медија.

Српске жртве из двадестог вијека не само да се игноришу, него се и само њихово помињање и откривање крајем прошлог вијека, у знатном дијелу београдске плаћеничке јавности, сматра ратним хушкањем, које је изазвало грађанске и вјерске ратове на простору бивше Југославије. По њима је, родбина усташких жртава, која је 1990/91. године отворила јаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла све балканске шовинизме који су послије довели до крвавог распада Југославије.
Јесмо ли смјели и требали да заборавимо и оставимо кости у безданим јамама, како су то усташе и урадиле.

Код оваквих схватања није чудо што је у Пребиловце, који су због злочина из 1941. године требало да буду најзаштићеније мјесто у Европи,1992. године поново згазила усташка чизма, претварајући ово вјековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен, или како су сами освајачи, ликујући навели, у „пасиште дивљих свиња“.

Пребиловци су били село које се налази на самом ободу долине Неретве код Чапљине, од мора удаљено 20, а од Мостара 30 километара. Све до 1941. године то је било једно од највећих и економски најјачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. У њему су живјели побожни, вриједни и мирни становници. Али, још прије Другог свјетског  рата били су осуђени на смрт од стране усташких односно клерикално-франковачких структура у окружењу. 

Разлози су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато и честито српско село које је у Првом свјетском рату Србији и Црној Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирације, незгодног стратешког положаја, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручје срамно уступили Бановини Хрватској. 

Зато је хрватска великодржавна политика 1941. године покушала, а 1992. године, заједно са свезаним заставама са муслиманима и успјела да долину Неретве, Дубраве, Мостар, Чапљину и Столац скоро потпуно очисти од Срба и свега што је на њих подсећало да су на тим просторима вјековима живјели и постојали.
ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ

ВЈЕЧНА СЛАВА СВИМ НЕВИНО УМОРЕНИМ СРБИМА
 У ПРЕБИЛОВЦИМА ОД РУКУ УСТАШКИХ ЗЛОЧИНАЦА

Autor sjovicicslavuj | 4 Avgust, 2020 | read_nums (16)

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Постоје ли границе до којих можемо ићи
у нашим самообманама и нашој срамоти!

Ко смо ми. Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије 25. година злочиначки поубијани у "Олуји": војно-полицијскo-хрватско-међународном удруженом злочиначком подхвату и злочиначком погрому српског народа, који је бјежећи са својих вјековних огњишта мислио да ће барем сачувати главе своје дјеце, мајки, очева, па онда и својe.

Кога то покушавамо да слажемо. Погледајмо истини у очи. Сами се погледајмо  пред сопственим огледалом наше савјести. Коме ми то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност. 

Како могу да видим, а пратио сам многе извјештаје - на свим парстосима одржаним у светим српским правосланим храмовима, како у Републици Српској, тако и у Србији - окупило се нешто мање људи него што је у тој усташкој злочиначкој aкцији убијено Срба. 

Добро, ова година је по свему специфична због велике пошати изазване коронавирусом.

Жалосно је поређење, али мртви Срби из Олује су бројнији него живи Срби који су присуствовали свим парастосима заједно. А гдје су били остали или преостали Срби. Један дан у години, па се и он овако неславно завршиo.

И у овој свјетској неизвијесности свима нам је јасно да су у сваком мањем мјесту са неколико хиљада становника биле препуне  баште кафића. Сједила је омладина - наша будућност којој, нажалост, ни у примисли није било да оду до светих храмова и да се помоле Богу за покој душа невино страдалих и уморених сународника Срба.
Какви смо то људи. Коме то своје душе продајемо и о каквој то наводној српској саборности и српском јединству говоримо. Никада се нисмо отријезнили од заблуда, а ни опаметили, јер Срби су народ који своја страдања најбрже препушта забораву.
Није онда никакво чудо што још нисмо одбетонирали све јаме српског страдања из Другог свјетског рата. Још нисмо достојанствено обиљежили Јасеновац, ни сва наша "Јадовна", јадна нам била и кукавна мајка.

Није никакво изненађење што у највећем граду мртвих Срба у Градини /Спомен подручју злогласног усташког концентрационог логора смрти Јасеновцу/ никада нисмо окупили барем десетак хиљада Срба, чак ни прије ове пандемије.
 
А београдску "Арену" је три дана заредом пунио Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.

Знамо ли ми докле ћемо стићи овакви кави смо, а никакви смо. Имамо ли као народ икакву будућност. Како ћемо сутра пред Цара Лазара и косовске јунаке, те Његоша, Војводе Живојина Мишића и Степу Степановића, као и пред Јована Дучића, Николу Теслу и мноштво других славних Срба. А сви ћемо једног дана морати тамо и са олујом и без олује.


Има ли те мој народе?
Гдје сте моји Срби?

Имали нас још живих 
или смо од срамоте умрли, 
а још живимо!




У помен и вјечну захвалност 
свим страдалим Србима 
који су изгубили животе у ратовима 
у бившој Југославији 
- држави коју су сви разваљивали, 
а коју су само бранили Срби
и зато је српски народ толико и страдао.

ВЈЕЧНА ИМ СЛАВА!
 

"Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека".


Autor sjovicicslavuj | 4 Avgust, 2020 | read_nums (18)

4. августа 1948. године умрла је
славна српска научница свјетског гласа

МИЛЕНА МАРИЋ Ајнштајн


Гроб Милеве Марић-Ајнштајн у Цириху

Биста Милеве Марић-Ајнштајн у Сремској Митровици

Autor sjovicicslavuj | 4 Avgust, 2020 | read_nums (26)

Мироносица равноапостолна. Родом из места Магдале, украј језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом.

Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом.

По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе!

У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља.

Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август).

Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини.
Autor sjovicicslavuj | 3 Avgust, 2020 | read_nums (27)

3. август 2020.

ДОБРО ЈУТРО!

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


***
Многи би рекли 
- данас је дан као и сваки други ...

Па можда и јесте тако, 
ако се гледају главни параметри пролазног времена 
и ако се статистички посматра вријеме ...

***
Данас је дан када се неко рађа.

***
Данас је дан када неко умире природном 
или насилном смрћу 
или од пандемије коронавируса.

***
Данас је дан када се неко радује,
али и дан када неко тугује и плаче.

***
Данас је дан када нико неће добити нови посао,
али није сигурно да неко неће добити отказ.

***
Данас има много оних који раде на неком послу,
или су сви забавили око неких послова.

***

Данас нико неће примити плату.

***

Данас ће неко плаћати рате кредита,
или ће плаћати комуналне услуге и друге рачуне.

***
Данас сви раде нешто различито 
и није то ни налик на неки рад, 
барем није на онај озбиљан.
Све је данас различито.

***
Ето јуче на Светог пророка Илију у многим крајевима
није било грмљавине и небеских муња, које за опомену 
и за опамећивање човјечанству шаље Свети Илија.

***

***
Истина, није било небеске грмљавине од Светог Илије,
али немогуће је занемарити чињеницу да на овим трусним подручјима никада није недостајло разних грмљавина 
и то у свим сферама живота. 

***
Рекло би се, грми на све стране. 
Грми и са неба, али и на земљи, 
грми због огромних проблема у друштву,
а посебно због пандемије коронавируса 
којој се не назире крај.

***
Код нас је јутро,
док је на неком другом дијелу свијета 
већ настала ноћ, а на неком дијелу свијета 
још увијек је недјеља.

Ваљда и они тако на својим језицима 
називају дане.

***
Гледам кроз прозор.
Сунце обасјало све, и небо и земљу и природу. 
Све бљешти и земља гори од врућине. 

***
Кишу нећу да помињем.  
Барем за кратко, ево већ три дана побјегла 
је из облака и са прозора,
и за дивно чудо тренутно не пада ...

***

Autor sjovicicslavuj | 2 Avgust, 2020 | read_nums (24)
Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изјести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу.

У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова.

Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу.
Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изјести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу.

Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу.

Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову.

Autor sjovicicslavuj | 1 Avgust, 2020 | read_nums (29)
 
Други пишу ...


Рођена је  5. јула 1887. године у Нишу.
Трагично је завршила живот 
27. децембра 1966. године у Београду.

Адвокат Михаило Бончић и његова супруга Kатарина добили су кћер Јованку 1887. године. Рођена је у Нишу, прва три разреда основне школе завршила је у Пожаревцу, а четврти и шест разреда гимназије у Пожаревцу. У Београду је похађала Трећу мушку гимназију, где је матурирала 1905. године и потом се уписала на Архитекстонски факултет.

Пошто је завршила седми семестар студија, Јованка Бончић отишла је у Немачку на даље школовање, и то у Дармштат. Тамо је упознала Украјинца Андреја Kатеринића, инжењера, за кога се касније и удала.

У аналима Дармштатског престижног универзитета остаје забележено да је Бончићева стекла академско звање архитекте и диплому инжењера 18. јула 1913. године чиме је постала прва жена у историји Немачке која је стекла диплому инжењера.

О овом необичном догађају известиле су и берлинске „Илустроване новине“, и то тако што су на целој насловној страни објавили фотографију дипломаца где је међу младићима и једина девојка – млада Јованка Бончић.
 
Kолико је ова Српкиња била значајна у немачком „граду науке“ гховори и чињеница да једна награда Универзитета у Дармштату носи њено име, баш као и једна улица у студентском кампусу. Награда „Јованка Бончић“ додељује се женама за посебна научна достигнућа у области материјала и геонауке, а прва је додељена на стогодишњицу њеног дипломирања.

Бончићева је са супругом Андрејем Kатеринићем много путовала. Венчали су се у Русији, живели у Петрограду, Риги, Москви, Kозељеву, Kијеву, Падолском и у Бирзули код Одесе, а у Југославију су се вратили бежећи од револуционарних превирања. Имали су тројицу синова – Михаила, Петра и Виталија. У својој домовини Јованка Бончић је одликована орденом Св. Саве Петог реда 1928. године, а десет година касније орденом Југословенске круне Петог реда.

Андреј Kатеринић пројектовао је зграду Основне школе „Kраљ Александар И“ у Дечанској улици у Београду (1930, данас зграда Музичке школе „Станковић“) и зграду Средње техничке школе у улици Војислава Илића, док је његова супруга Јованка Бончић – Kатеринић оставила Србији неколико архитектонских дела.

Српској престоници је оставила зграде Учитељског (зграду Женске учитељске школе краљице Марије) и Ветеринарског факултета. Њена дела су и чувени Бански двор у Бањалуци, као и део бањског купатила у Бањи Kовиљачи. Радила је и на реконструкцији дела дома „Анкера“ у Балканској улици у Београду, учествовала је у извођењу зграде Правног факултета арх. Петра Бајаловића, пројектовала болницу у Деспотовцу и гимназију у Смедереву, као и неколико зграда основних школа у Србији.

Током 1941. године није радила, да би јој 1942. године били додељени мање значајни задаци у Министарству грађевина. У пролеће 1944. године отишла је на дужност у Петровац на Млави, где је изводила мање радове и дочекала крај другог светског рата, после кога се вратила у Министарство грађевина где је 1945. године пензионисана.
 
Јованка Бончић остала је у српској престоници све до своје смрти. Настрадала је је у свом стану у Београду 27. децембра 1966. у пожару који је сама изазвала заспавши са неугашеном цигаретом.
Autor sjovicicslavuj | 31 Jul, 2020 | read_nums (38)
 
31. јула 2011. године
живот је трагично изгубио  
непоновљиви

ЛУИС



Autor sjovicicslavuj | 30 Jul, 2020 | read_nums (37)
 
КРИЦИ И ВАПАЈИ ТУГЕ И БОЛА ДО НЕБА 
КОЈЕ НИЈЕ ИМАО КО ДА ЧУЈЕ, 
А НИТИ ДА ОПЛАКУЈЕ СРПСКЕ МУЧЕНИКЕ ...

Православног српског становништва у Ливањском крају остало је само у траговима. Против потпуног затирања боре се нејака старачка плећа оно мало Срба који се на прсте могу избројати и који су остали у Ливну, али и немоћна сјећања хиљада оних које су вихор посљедњег рата и усташки-хрватски злочини расијали широм свијета. Неки од њих /двадесетак/ и ове године су се окупили у Ливну, и то на исти дан када су усташе на Огњену Марију 1941. године на најсвирепије начине убили око 1.600 православних Срба ливањског краја бацајући их у јаме, неке заклане, неке спаљене а неке су у јаме дубине и до 40 метара и живе бацали. Извршиоци ових злочина над Србима биле су њихове прве комшије, школски другови, колеге са посла – Хрвати.

 Другим свјетским ратом ми губимо велики број наших сродника овдје на земљи, али добијамо их на небу. Ливњака данас има мање од осамдесет у Ливну, али када би бројали има их преко 1500 душа, јер увијек треба рачунати Србе који почивају у цркви свете великомученице Марине.

У многим селима око Ливна, као и у оближњем Голињеву сада живе католици и муслимани, а до Другог свјетског рата су живјели православни Срби.

Нажалост, већ на почетку рата 1941. године, свих 230 православих српских мјештана је побијено на разним стратиштима на Ливањском пољу, што у Прологу, што у јамама на планини Камешници, тако да након Другог свјетског рата у овом селу није било никог од православног живља.

Само село Челебић је на Огњену Марију 1941. остало без 403 православна Србина.
Село Челебић је било мијешано село, православно и католичко, био је исти број православаца и католика. Оно што је лоше  је то да Срби увијек у добром времену добро живе са другим националностима, али дођу тако зла времена и то нико не може да објасни. Срби села Челебић нису страдали од Хрвата из неких других села, него управо од својих комшија са којима су живјели, заједно радили, заједно косили, заједно све послове сеоске радили.  Односи између Срба и Хрвата су били толико добри да нико није ни помишљао шта може да се деси и шта ће се десити. Но, била је то велика варка и српска заблуда која траје вијековима.
О Србима који су страдали 30. јула 1941. године, педесет година нико никада ништа није рекао. Зашто? Поставља питање на које нема одговора.

Након 50 година од звјерских убистава православних Срба ливањског краја, почетком 90-их година њихови потомци су се уз помоћ спелеолога спуштали у  јаме Ливањског поља у којима су убијени њихови преци. 

На свим тим стратиштима, и у Прологу и у те јаме спуштали су спелеолози. Било је јама и дубине и до 40 метара гдје су се спуштали, гдје се могло остати 15 - 20 минута, па до пола сата, јер су ту температуре биле 5 до 7 степени усред љета, тако да је било прилично тешко издржати, али све се то одрадило у једној импозантној акцији у којој су сви житељи православне вјере са тих терена учествовали свим срцем и свом душом, како би повадили кости звјерски уморених Срба.

Њихове кости су умивене, осунчане и похрањене у новоизграђену крипту покраj цркве Успениjа Пресвете Богородице у Ливну. Нажалост, 1992 године потомци злочинаца су минирали крипту и на таj начин учинили нови злочин над остацима невиних жртава. Срећом, било је Срба који су ризиковали главу и дошли да сакупљају кости, да их пси не развлаче и оне су опет похрањене у новоизграђену капелу посвећену Светој Великомученици Марини.

Мада постоји удружење Огњена Марија ливањска, ове године због коронавируса није као претходних година било окупљања протјераних Срба из Ливањског краја. 
Ове године на овај празник у славу пострадалих предака није било скупова, који на тај начин чувају сјећање на њих уз наду у Васкрсење мртвих и вјеру да се такви злочини више никада и никоме неће поновити.

Одржан је парастос у селу Чапразлије, на мјесту срушеног споменика житељима тог села, побијеним у јами Самогреда.

Служен је парастос на спомен-гробљу на Барјаку, у селу Челебићу,  на мјесту гдје и даље лежи највећи дио моштију, нешто више од 400 мјештана овог и околних села, побијених од усташа у данима око Огњене Марије. 

Преко 1600 жена, дјеце, стараца и мушкараца убијено је на бројним стратиштима у околини Ливна. Злочинци су их у смрт отјерали на најстрашније начине: маљем и ножем, а бројни су и живи бачени у крашке јаме којих су пуне Динара и околне планине.

Двадесет година касније након 1941. године, њихови земни остаци пренијети су и положени у гробницу у Чапразлијама, над којом је подигнут споменик. Током претходног рата, споменик је порушен, али кости пострадалих и даље почивају на овом мјесту. Обнова споменика је планирана за скору будућност. 

Прва усташка убиства ливањских Срба почела су већ у мају 1941. године, хватајући замах у јуну и јулу, да би свој врхунац достигла у данима око Огњене Марије. У Ливну и околним селима побијено је око 1600 православних Срба. У појединим селима, као што је Голињево, побијено је комплетно српско становништво, док је у другим селима само мањи број успио преживјети. Међу највећим стратиштима су били ливада крај села Пролог, јама Равни Долац и школа у Челебићу.
Капела и спомен-костурница посвећена Св. Великомученици Марини саграђена је током 1991. године, као вјечно почивалиште за мошти пострадалих, које су те године извађене из јама и са других стратишта ливањског поља и положене у костурницу. Током рата 1992-1995, овај храм је претрпио велика оштећења, док су мошти мученика узнемирене. У овој години, када се навршава 78 година од овог великог страдања и 28 година од почетка изградње капеле и вађења костију из јама, успјешно се приводе крају радови на уређењу капеле, у оквиру чега је и фрескописана захваљујући средствима добијеним од Фонда Патријарха Павла при Патријаршији у Београду.
Autor sjovicicslavuj | 30 Jul, 2020 | read_nums (27)
 
Текст преузет ...

ЈЕДАН од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви у Глини.

Србе затворене у глинској православној цркви усташе су одводиле по групама до стратишта у Глинско Ново Село, Хаджер и Прекопу, где су их зверски мучили, најсвирепије убијали и покопавали у већ ископане јаме.

Франц Жућек, жупник Цркве Светог Ивана у Глини, добро се сећа догађаја: „По црквеним књигама знам да је то било 29. 7. 1941. Србе из околине Вргинмоста довозили су у православну цркву камионима и аутобусима, а одатле их даље водили у Хаджер и Прекопу, гдје су их побили. Мене је тог дана један од затворених звао у цркву и ја сам дошавши тамо видио дупком пуну цркву, у којој је све заударало, јер су људи морали нужду вршити у цркви, па су неки већ били клонули од лошег зрака. Црква је била пуна, те мислим да је могло бити око 700 људи“.

О одвођењу Срба из глинске православне цркве и њиховом убијању у околини Глине сведочи и Антун Грегурић, градитељ из Јукинца: „Видио сам како су камионима возили Србе у цркву, а још прије покоља одвозили су из цркве камионима живе људе, те су их убијали у Глинском Новом Селу. У једном таквом камиону ја сам препознао трговца Малбашу, а мислим да се звао Ђуро из Вргинмоста. Да су их возили у Глинско Ново Село знам по томе што сам исте вечери у гостионици Зибар у Јукинцу чуо разговор Јанка Кихалића, Николе Крешталице и Паје Крешталице - усташа-крвника, који су причали да су их у Глинском Новом Селу убијали.
Усташе су донијеле један замотуљак у папиру и показивали га присутнима, па је Јанко Кихалић затражио од супруге гостионичара, Лјерке Зибар, масти да испеку једно срце. На њезин упит какво је срце, они су се почели смијати и испричали су тада да је то срце једног Србина, кога су у Глинском Новом Селу пригодом извлачења из камиона седам пута уболи, па су га свалили на земљу и извадили срце. Како је гостионичарка узрујана протестовала против таквог њиховог захтјева, они су то срце замотали у папир и не сјећам се шта је даље било“.

Покољ Срба у глинској цркви десио се у ноћи између 29. и 30. јула 1941. „У то вријеме“, вели Анте Шешерин из Глине, „ја сам био намјештеник градске муњаре у Глини. Око 23 сата дошао је к мени у муњару Никола Шафар, бивши сељак-трговац жељезничким праговима из Кихалца, тада већ познат као крвник. Наредио ми је да угасим јавну расвјету и да је не смијем упалити, док ми он не јави. Ја сам одмах свјетло угасио и неко вријеме послије тога изашао пред муњару да видим шта се у граду догађа, па сам тако примијетио да цркву повремено са прочеља освјетљавају рефлектори. Послије три сата дошао је поново Шафар, рекавши ми да могу упалити јавну расвјету“.
Сведок Мато Бакшић, столар из Глине, стравичан призор је гледао такође са прозора своје куће, која је била педесетак метара од цркве: „Видио сам како пред црквом кољу неке људе. Изводили су пред врата и чуо сам како вичу: ’дигни кошуљу, гђе ти је срце’. Потом сам чуо хропац жртве. На камионе су их товарили тако што су их хватали за ноге и главу и уз помоћ једног у средини бацали на камионе, слажући их, док се камион није напунио. Говорило се по граду да су ти људи дошли из Вргинмоста или Топуског на прекрштавање. Око поноћи је из цркве изашао један усташа засуканих крвавих рукава, држећи у десној руци нож. Моја жена га је упитала што се то догађа у цркви, на што је он одговорио: Кољемо Србе! Док их не покољемо до једнога, за нас Хрвате нема спаса“.

Како је било у самој цркви за време клања види се из изјаве Лјубана Једнака из Гређана, једнога од Срба који је успео да се спасе покоља:
Када се већ смрачило, изненада смо чули пред црквом камион. Онда су у цркву ушле усташе вичући: ’Палите одмах свијеће да се боље види’. Када смо запалили свијеће, упитали су нас: ’Да ли ви људи вјерујете у нашег поглавника и у нашу Независну Државу Хрватску?’ Ми смо сви одговорили да вјерујемо. На то су нам командовали: ’Лези, устани, лези, устани’, и док смо ми извршавали ову команду, они су из пушака пуцали у цркви која је била у полумраку. Затим су нам наредили да се сви свучемо, а да останемо само у кошуљама и гаћама. Све своје ствари морали смо бацити у угао цркве. Послије тога смо морали сви лећи на земљу, а усташе су по нама ходале и газиле нас. Потом су нам наредили да устанемо и лицем се окренемо према зиду. И даље су пуцали, али намјерно нису никога погодили, јер су нас тиме плашили.
Мало иза тога питали су Перу Миљевића да ли зна шта о шумњацима. Када је овај одговорио да не зна, један га је усташа ухватио и на очиглед свих забо му нож у врат потегавши према доље тако, да му је распорио цијела прса. Миљевић се срушио мртав. На поновни позив да се јаве они који нешто знају о шумњацима, јер ће бити пуштени кући ако кажу, јавио се један човјек и рекао да ће рећи све. Он је казао да су партизани у близини Топускога дизали у зрак бандере и дочекали један усташки ауто. Послије тога усташе су му наредили да стави главу на један сто, усташа му је зарезао гркљан и наредио да пјева. Међутим, крв је из њега шикнула неколико метара далеко, па, кад није могао пјевати, усташа га је ударио кундаком по глави те му се мозак излио на стол.“
Autor sjovicicslavuj | 30 Jul, 2020 | read_nums (22)
Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у дванаестој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва.

Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему”. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу.

У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља”. И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем.

Пред саму смрт - јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука свете Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани.
-------------------
Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира.


Народна песма вели:

'... Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија,
Свети Врачи помазују миром,
а Крститељ водом покрепљује...'

Проговара Свети Пантелија:
'Удри громом громовник Илија
Удри огњем Огњена Марија
а ја ветром Св. Пантелија

+++++++++++++

Боже, благослови онога који улази у овај дом,
заштити и сачувај онога који излази из њега,
и дај мир ономе ко у њему остаје.

Autor sjovicicslavuj | 29 Jul, 2020 | read_nums (34)

СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ

ЗАБОРАВЉЕНА ХЕРОИНА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА


НОСИЛА ЈЕ ШУБАРУ, КОКАРДУ, 

БОРИЛА СЕ ЗА СРБЕ И ОСТАЛА ИНВАЛИД! 

Србија је заборавила и одбацила прву жену војника

 
Учествовала је у свим ратовима
од 1912. до 1918. године ...

- Први балански рат,
- Други балкански рат,
- Биткама на Дрини, Колубари,
- у повлаћењу преко Албаније,
- учествовала у пробоју Солунског фронта.

Током Првог светског рата у Србији жене су дале велики допринос и поднеле велике жртве, а многе од њих су изгубиле и животе, не само као борци на фронту или добровољне болничарке, већ и као једине које су остајале и бринуле се о домаћинству у окупираној земљи. Жене у позадини преузеле су улоге карактерисане тада као „мушке“. Оставши скоро у потпуности без мушке радне снаге, у време када је за рат мобилисано више од 60% радно способног мушког становништва, жене на селу су радиле највећи део тешког физичког посла и са децом и старима покушавале да одрже живот, земљу и производњу.

У складу са вредносним системом тог времена, женама нити је било дозвољено, нити друштвено прихватљиво приступање војсци, нити учешће у ратним операцијама. Али, оне су налазиле друге начине да ступају у борбене редове. Скраћивале су косу, облачиле мушку одећу, пријављивале се под мушким именима. Остале су запамћене по томе што су се равноправно са мушкарцима бориле на фронту. Једна од тих хероина била је и Софија Јовановић.
Софија Јовановић је добила чак 13 ордена због заслуга у Великом рату. Лепотица и херој, ратница и дама… Све је ово била Софија Јовановић – добровољац и наредник српске војске у ратовима од 1912. до 1918. године, жена коју су Французи називали „српска Јованка Орлеанка“.

Софија Јовановић рођена је 1895. године у Београду, као ћерка месара Јовановића из Душанове улице. Њен отац је рано умро, оставивши супругу са ћеркама. Стално се жалио што није имао мушког наследника. Када јој је отац умро, Софија је била девојчица, а када је избио Први балкански рат 1912. године била је матуранткиња.

Тада се јавила Народној одбрани као добровољац – четник. Тамо нису хтели ни да чују да жена иде у рат. Рекли су јој, у шали, да би био највећи грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, а не матуранткиње…
Сутрадан се опет вратила. Кад је угледа један мајор, рече:
- Којим добром, девојко?
- Хоћу пушку и ратни распоред!
Одавде нећу отићи без пушке. 
Ако посустанем или се уплашим задатака, убијте ме… 
Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће.
- Добро, девојко! – рече јој мајор.
- Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку.
- Хоћу пушку! – повикнула је.
- За болничарке узмите старије. Хоћу и ја да тучем Турке!
Нису имали куд, примили су је.
Морала је да прође посебан тест пред комисијом, коју су чинили апотекар Карић, капетан Воја Танкосић и мајор Васић, звани Горски цар. Потом је прошла обуку у Прокупљу и Врањској бањи, а прво учешће у борбама имала је на Црној Чуки и Вељој Глави. У тим тешким борбама у октобру 1912. године животе је изгубило више од 1.400 српских бораца. Тада је стекла свој први орден на коме пише „Осветници Косова“.

Софија Јовановић је прва жена борац у српској војсци. Због невероватне храбрости звали су је Софроније. Пролазила је иза непријатељских линија, изводила диверзије и изненадне нападе. Почела је да добија одликовања, а француски репортери назвали су је „Српска Јованка Орлеанка“.

Тада се њен лик нашао на немачкој дописници с натписом „Дама – војник у борби 1912. године“, а слика у униформи објављена је на илустрацији париског „Малог журнала“ 1912. године, с потписом „Хероина Србије“. Борила се и у Другом балканском рату, а потом се запослила као чиновница у Дирекцији железнице. Међутим, мир је потрајао само неколико месеци.

После Сарајевског атентата било је јасно да се спрема напад на Србију. Када је рат објављен, Влада из Ниша је наредила војсци да не брани престоницу на граници, по савету савезника. Београђани, међу којима и 22-годишња Софија, мислили су другачије.
    - Предати Београд без борбе? Нема човека коме би тако нешто пало на памет – говорила је Софија.

 У ноћи између 28. и 29. јула 1914. године она је била учесник прве битке Великог рата у којој је разбијен аустријски десант на Београд. Ушла је у састав Сремског добровољачког одреда, чији је задатак био да крстари иза непријатељских линија у Срему. Командовала је првом групом српских бораца, која је прешла на непријатељску територију. Војска је тражила добровољце да пређу Саву, извиде непријатељске положаје и пресеку телефонске жице које су водиле од аустроугарске карауле с друге стране Савског моста, до штаба у Земуну. Прва се пријавила Софија, а с њом су ишли Мирослав Голубовић, Предраг Караклајић, Павле Арсенић и Миливоје Лазаревић. Понели су и две српске заставе. Прешли су реку и изненадили аустроугарску посаду која се разбежала. Уништили су телефонске комуникације, а Софија је на караулу ставила српске заставе, које су непријатељи видели из Земуна. Покупили су аустроугарско наоружање и муницију и под топовском ватром вратили се у Београд.

То није био њен последњи поход на непријатељску територију. Учествовала је у страшној бици на Дрини, кад је српској војсци нестало топовске муниције. Српска артиљерија постали су четници, који су у ноћним нападима бомбама чистили непријатељске ровове. Учествовала је и у Колубарској бици.

У октобру 1915. године када је Немачка повела офанзиву на Србију, била је у борбама од Аде Циганлије до последње одбране Београда, на Дорћолу, под командом Драгутина Гавриловића. Заједно са српском војском повлачила се преко Албаније, а касније је учествовала и у пробоју Солунског фронта. У рату је била рањавана, изгубила је део стопала и тако остала инвалид. За јунаштво је добила 13 одликовања и постала најодликованија жена у Великом рату.

Софија Јовановић се после војничке голготе удала за ратног друга Тихомира Крсмановића и није се појављивала у јавности. Посветила се кући и није тражила никакве повластице. О рату није причала, осим да је био суров, ужасан, али да се за земљу морало дати све, да је то био дуг отаџбини. Није очекивала да јој отаџбина за проливену крв плати на било који начин. Била је разочарана салонским ратницима, који су се после рата лактали за привилегије. Тако је српска Јованка Орлеанка остала заборављена, нарочито после Другог светског рата.

Софија Јовановић је преминула 1979. године и сахрањена је уз војне почасти на Новом гробљу у Београду.

Када је умрла, у наслеђе је оставила 13 ордена, пажљиво умотаних у чипкасту белу марамицу.

Софија Јовановић је доживела судбину њених сабораца, заборављена од свог народа она данас нема споменик нити улицу у Београду док Пеко Дапчевић има  булевар…
Српска срамота!

Али овако је о храбрим јунацима СРПКИЊАМА
писао француски књижевник и новинар.


Француска разгледница
- прва жена војник у српској војсци

Хероине које су задужиле српски род

Милунка Савић, Василија Вукотић, 
Софија Јовановић, Антонија Јаворник, 
Надежда Петровић, Делфа Иванић, 
Флора Сендс и Жана Меркус
Autor sjovicicslavuj | 28 Jul, 2020 | read_nums (27)

28. јула 1992. године у Београду
умро је академик, проф. др
ЈОВАН РАШКОВИЋ


 

Autor sjovicicslavuj | 28 Jul, 2020 | read_nums (21)
Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком.

Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.

Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију.

Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу.

Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године.

Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне.
Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице.
------------
Претпостављам да ни многи вјерници не знају 
да је ово први женски манастир у нишкој епархији
и једини манастир у Србији назван по овим свецима.

На обронцима планине Видлич, на надморској висини од 1004 метара, недалеко од села Смиловци налази се манастир светих Кирика и Јулите. Постоје претпоставке да је првобитни манастир саграђен у X или XI веку.

Дугогодишњи игуман манастира Арсеније Куршумнин записао је у Летопису, да је манастир подигнут крајем XVII века.  

Манастир је страдао од Турака и био је у рушевинама све до 1839. године.

На темељима старог разореног храма, протомајстор Никола из села Бољев Дол подигао је данашњи храм. Манастирска Црква је саграђена од обичног тесаног камена и покривена је каменим плочама.

У време обнове манастира, овим крајевима је харала куга, која је дневно односила на десетине живота. Људи су бежали од куге на ово место и помогли обнову манастира.

Изградња манастира је у потпуности завршена 1839. године. Исте године подигнут је велики манастирски конак.

 
Autor sjovicicslavuj | 27 Jul, 2020 | read_nums (30)

СЛОБОДАН СТОЈАНОВИЋ
На мјесном гробљу у Дрињачи код Зворника служен је данас помен, прислужене свијеће и положени вијенци на споменик Слободану Стојановићу, дванаестогодишњем дјечаку кога је прије 28 година у зворничком насељу Каменица на звјерски начин убила Елфета Весели, припадник такозване Армије БиХ.

Убиство Слободан Јовановића у свом родном мјесту Каменица код Зворника свиреп злочин који је починила жена у униформи такозване Армије БиХ.

Слободан је након заробљавања био око мјесец дана у тој злогласној јединици у којој је била Елфета Весели, која га је на крају заклала, након чега су из пишоља испаљена два метка у његову главу.

Несумњиво да је дијете мучено и убијено на начин који не може здрав разум ни прихватити нити разумијети.

Уз сјећање на жртву Слободана, треба се стално сјећати страдања дјеце широм Подриња и Републике Српске, свих убијених војника, војсковођа и цивила који су дали животе и уткали их у темеље Републике Српске, стварајући отаџбину у којој сви слободно могу да живе без обзира на вјерску и националну и било коју припадност.

Према прикупљеним подацима у Подрињу у протеком рату страдало је више од петнаесторо дјеце. Слободан Стојановић убијен у највећим мукама, свирепо је мучен, подносећи највећу жртву постао је симбол страдања све страдале дјеце у Подрињу и у одбрамбено-отаџбинском рату.

Морамо памтити данашњи датум, Слободаново име и његову жртву, не само реда ради, него и ради "наше дјеце и нас самих да се никада више ништа слично никоме не би догодило.

Морамо у искрено чврстој вјери да обиљежавао данашњи дан, да сви људи сазнају какав се злочин десио, какву је жртву Слободан поднио, не смијемо заборавити ни његову, али ни жртве свих невино страдалих, без обзира да ли су дјеца, цивили или војници. 

Према налазима потолога Зорана Станковића, дијете је свирепо убијено, био му је пререзан стомак у облику крста, а биле су видне повреде главе.

Дјечак Слободан Стојановић се 27. јула 1992. године, када је са родитељима избјегао из Каменице, вратио у село да доведе пса који је остао везан у кућном дворишту, али се више никада није вратио.

Распитујући се за судбину сина, отац Илија је сазнао од више муслимана да је дијете убијено и да га је убила Елфета Весели звана "Косовка", кћерка Рахмана шумара који је живио прије рата у власеничком насељу Пискавице.

Илија је сина пронашао 16. јуна 1993. године у засеоку Бајрићи, у Новом Селу, у јами, приликом ископавања пет српских бораца. Тијело дјетета било је на дну јаме.
Слободан Стојановић је идентификован ДНК-а анализом, након чега је сахрањен на гробљу у Дрињачи гдје су касније сахрањени његови родитељи - мајка Десанка и отац Илија.

 
Autor sjovicicslavuj | 27 Jul, 2020 | read_nums (37)
 
27. јула 1907. године рођен је један од најзначајнијих
српских сликара двадесетог вијека

ПЕТАР ЛУБАРДА

Био је члан Српске академије наука и умјетности
и један од наших најзначајнијих сликара у 20. в
ијеку. 

Сликарство је студирао у Београду и Паризу. 

Сликао је пред
јеле, мртву природу, портрете,
а у посљедњем стваралачком периоду опробао се
у апстрактном сликарству, задржавајући особени стил 

и препознатљив снажан колорит.

У САНУ је оставио писмо у којем захтјева
да се при сваком излагању његових дјела
обавезно нагласи да је по националности Србин.
 

 

Ево шта један од највећих сликара међу Србима, свјетског формата, говори о себи, свом поријеклу, али и превртљивости разних комунистичких апаратчика...


 Писмо поводом изложбе у Паризу
Београд, 18. март 1971. 
 

Драги Коларићу,

Желео бих да ти се обратим са једном молбом; унапред се извињавам за узнемирење. 

Како си ти члан Одбора за приређивање "Југословенске изложбе кроз векове" у Паризу (од 2. марта до 17. марта 1971. године), молио бих те да на првој идућој седници Одбора прочиташ ово моје писмо. 

Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом "Сумрак Ловћена", датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може подкрасти грешка), решио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени. 

То су: Петар Лубарда,
рођен 1907. године, Љуботињ;
Србин; живи у Београду, Иличићева бр: 1

Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке. 

Што се тиче аранжирања саме изложбе, ја ћу бити слободан да замолим следеће: уколико се изложба аранжира по републикама, односно по националном кључу, да као што је разумљиво - будем у саставу другова-колега СР Србије. 

Све сам ово саопштио у телефонском разговору са другом Матвејевићем, као и са проф. др Стеље, такође и са тобом, али желим да то потврдим и писмено, да не би било забуне и нових компликација. 

Још једном захваљујем теби као и друговима из Одбора на труду и желим много успеха. 
Срдачно те поздрављам,
Петар Лубарда,
Иличићева бр. 1 
__----------------
Петар Лубарда - Битка код Вучјег дола

НАПОМЕНА:
Вучји до, зараван око 6 km источно од Билеће,
у општини Никшић, Црна Гора,
на којој се 1876. водила одлучујућа битка
између Турака са једне
и Црногораца и Херцеговаца са друге стране.


Текст према завештању Петра Лубарде 
од 14. априла 1972. године 
које је предато САНУ

Петар Лубарда. Рођен је 27. јула 1907. у Љуботињу у Црној Гори, по националности Србин, отац Ђуро И. Лубарда, мајка Марија М. Вујовић. 

Основну школу похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу. Уметничку школу у Београду уписао је 1925. (проф. Б. Вукановић, Љ. Ивановић, И. Шобајић). 

Годину дана касније одлази у Париз, где први пут излаже на Салону независних 1927. године. У Паризу остаје до 1932, а непосредно пред Други светски рат поново борави у њему годину дана и путује по Шпанији и Немачкој. 

Рат проводи у заробљеништву, а од 1946. до 1950. је на Цетињу где заједно са Милом Милуновићем оснива прву Уметничку школу у Црној Гори. 

За дописног члана САНУ изабран је 1959, а за редовног 1961. 

Добитник је многих значајних награда и признања од којих су најзначајније "Grand prix" на Светској изложби у Паризу 1937, прва награда на Интернационалној изложби у Хагу 1939, прва савезна награда ФНРЈ 1948, прва републичка награда Црне Горе 1948. и 1949, интернационална откупна награда на II Бијеналу у Сао Паолу 1953, награда на II Бијеналу у Токију 1955, Октобарска награда града Београда 1955, Национална награда у Гугенхајму 1956, Седмојулска награда СР Србије 1964, награда АВНОЈ-а 1966. и Хердерова награда 1973. у Бечу. 

Autor sjovicicslavuj | 26 Jul, 2020 | read_nums (26)
Српска православна црква обиљежиће данас празник Сабор Светог архангела Гаврила, једног од седам великих ангела серафима који су учествовали у стварању свијета.

Празник Сабора Светог архангела Гаврила није обиљежен "црвеним словом" у календару СПЦ, која му, ипак, даје велики значај и слави га као - благовјесника који је учествовао и најављивао све значајне догађаје везане за настајање хришћанства.

Архангел Гаврило је жива сила бестјелесна и један од седморице серафима најближих Божијем престолу. Учествовао је у Божијем стварању свијета и у борби против "палих" анђела, предвођених самим злом, Сатаном.

Архагел Гаврило је свједочанство о почетку настајања Божије творевине пренио пророку Мојсију јавивши му се у пустињи и поучивши га како да напише Књигу постања.
Слави се као анђео благовјесник задужен за радосне или благе вијести и онај који је најавио Захарији рођење Јована Претече Христовог - Светог Јована Крститеља.

Исти архангел Гаврило јавио се Јоакиму и Ани и најавио рођење Пресвете Богородице Марије, а потом и Пресветој Богородици Марији са вијешћу да ће родити сина, спаситеља људског рода, Господа Исуса Христа.

Лик анђела Гаврила слика са Пресветом Богородицом Маријом, која прима Благовијест, на царским дверима православних олтара која се симболично отварају током литургије, јер је овај догађај отворио пут у Царство небеско.

Највећа и најрадоснија вијест у хришћанству коју је јавио Благовјесник је вијест о Васкрсењу Христовом.
Ова сцена са архангелом Гаврилом како сједи на гробном камену и показује на празан гроб најчешће се слика на православним представама догађаја Васкресења.

Фреска у средњовјековном манастиру Милешева, позната као Бели анђео, једна је од најљепших и најбоље очуваних и проглашена је за слику прошлог миленијума.
У народу је празник познат и као љетни Аранђеловдан за који се везују многобројни обичаји, према којима се оним који поштују вјеру тог дана забрањен скоро сваки рад.

Гаврило је први уз архангела Михаила који је предводник војске анђела и сила добра, а за њима слиједе равни по части Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил и Јеремил.

Саборни дан Светог архангела Гаврила празнује се такође 8. априла, када СПЦ слави његова јављања кроз сву историју људског спасења.

Новоизграђени Саборни Храм 
у новоизграђеном дијелу ПАЛА!
 
Autor sjovicicslavuj | 25 Jul, 2020 | read_nums (32)
 
Гаврило Принцип
25. јула 1894. године рођен је
славни српски јунак



Најбољи пјевач севдалинки свих времена 
Сафет Исовић, 
некад је овако пјевао 
о славном Гаврилу Принципу!

Одјекују звуци добошара
Сарајево дочекује цара
Видовданак за поход бијаше
Фердинанд се крену до Бентбаше

Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе

Сунце сину са плавих висина
Сакупи се народ из даљина
Смјели јунак у народу био
Са три пуцња цара усмртио

Ропство тешако, а слобода мила
Слави народ Принципа Гаврила
Гдје Миљацка тече још и сада
Спомен оста на плочнику града

Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе.


Интересантно је како је о српском јунаку 
пјевао Сафет Исовић.

Наиме, ево како и о чему је некада пјевао Сафет Исовић. Данас је за Бошњаке у Сарајеву, односно у БиХ -  Гаврило Принцип највећи терориста. 

Сви трагови о Принципу у Сарајеву су избрисани. Стопе испред некадашњег Музеја "Младе Босне" су забетониране.
У Сарајеву ништа више није као некад. У Сарајеву данас мало шта подсјећа на 28. јуни 1914. и атентат на аустроугарског окупатора - престолонасљедника Франца Фердинанда, 

Нема више ниједне улице која носи име видовданских јунака. Нема ни Улице Младе Босне, нема ни Принципове. Некадашња Рудолфоваулица у којој је убијен Фердинанд, сада је Улица "Зелених беретки". Мост са Принциповим именом још током деведесетих прекрштен је у Мост Франца Фердинанда, а данас носи име Латинска ћуприја.

Некадашња Улица Данила Николића (главног организатора атентата) на Башчаршији, у чијој је кући пред атентат одсјео Принцип и у чијем сусједству је био подстанар Иво Андрић, данас се зове Опркањ. Баш као прије Првог свјетског рата и за вријеме НДХ.
У Сарајеву у граду у којем су по попису становништва из 1961. године Срби били у великој већини, данас живи занемарљив број Срба. Нема више никаквих трагова о некадашњем времену, о постојању и о животу Срба у Сарајеву. Избрисани су сви трагови и назнаке да су и Срби некада били старосједиоци у Сарајеву. Довољно је рећи да у данашњем Сарајеву не постоји ниједна улица која носи српско име. Тиме је све казано.

ЗБОГОМ некадашње Сарајево!


За разлику од федералног Сарајева, 
у Источном Новом Сарајеву /Република Српска/ 

подигнут је споменик славном српском јунаку 

Гаврилу Принципу

На споменику су уклесане ријечи

Гаврила ПРИНЦИПА:
  
"Ал’ право је рекао Жерајић пре
 Српски соко сиви: 
Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи"!




Autor sjovicicslavuj | 25 Jul, 2020 | read_nums (20)
 
Милица Стојадиновић Српкиња

Девојка с Фрушке горе постала је једна од првих српских песникиња, а савременици су је називали „врдничком вилом“

Милица Стојадиновић Српкиња, коју су савременици називали „врдничком вилом“, једна је од првих наших песникиња. 

Рођена је 25. јула 1830. године у породици сеоског попа у  Буковцу на Фрушкој гори. Имала је четири брата и сестру. 

Њено школовање било је неуредно: похађала је прво српску, па немачку школу, „обершул“, у Петроварадину, где је научила немачки и словачки језик и музицирање на гитари. Касније ће сама научити италијански и француски.

Прва ратна дописница

Године 1848, док су у Војводини беснели сукоби Срба и Мађара, намеравала је да, по угледу на Јованку Орлеанку, с гитаром оде међу војнике да им пева јуначке песме, али ју је отац одвратио од тог наума. Доцније, у време турског бомбардовања 1862, долазила је у Београд и одатле слала извештаје Пештанском дневнику, као прва жена ратни дописник међу Србима.

Објавила је три збирке песама. Своју прву књигу штампала је 1850. године о свом трошку, прикупивши унапред претплату. Део тог новца намеравала је да поклони Високим Дечанима, али ју је Вук Караџић саветовао да га сачува за штампање друге књиге.

Попут већине песника тог доба, певала је о родољубљу, о јунаку Срба у Војводини Стевану Шупљикцу, о Душану и његовом царству, а доста песама посветила је Косову. За српску књижевност од њене поезије значајнији је дневник „У Фрушкој гори 1854“, штампан у три књиге.
Заљубљена у Љубу Ненадовића

Њен рад наилазио је на леп оджив у јавности. Приликом посета Београду, кнез Михаило и кнегиња Јулија позивали су је у двор. Његош је о њој говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“ Иван Мажуранић, прослављени аутор „Смрти Смаил-аге Ченгића“, долазио је да је види. Милица Стојадиновић је у два наврата боравила у Бечу код Вука Караџића. Четрдесет година старији Вук се бринуо о њој: да јој нађе посао, обезбеди брату стипендију, проводаџисао је, путовао с њом... а она му је била сарадник, бринула се о његовој библиотеци, али и о његовој зимници. Има назнака да је отац српске писмености чак био заљубљен у њу.

Њена једина љубав, међутим, био је писац Љубомир Ненадовић, али до брака међу њима није дошло.

Након смрти родитеља, 1869. године објавила је последњу збирку песама. С пресељењем из Новог Сада у Београд њен књижевни рад престаје.

Потпуно заборављена и у крајњој беди, умрла је у Београду 1878. године, и ту сахрањена. Кости су јој 1905. године пренете у Пожаревац, где јој је живео брат, и ту похрањене у заједничкој гробници.

Споменик Милици Стојадиновић Српкињи 
- подигле су СРПКИЊЕ
у манастиру Врдник /Фрушка Гора/
Слика
О лијепој и паметној Милици СРПКИЊИ су говорили:

Вук Стефановић Караџић ју је волио као своје дијете
и називао је  „моја кћи из Фрушке“.

Његош је говорио о тој лијепој и младој дјевојци:
 „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, 
ето кнегиње Црној Гори!“

Кнез Михаило био јој је више но заштитник: одан пријатељ. 
Када је долазила у Београд, 
београдски књижевници су је дочекали 
како се ниједан српски писац дотле није био дочекао

И свијет је примјећивао Милицу Српкињу. 
Љубомир П. Ненадовић је хвалио њене „лепе песме” и „чувства права”, Ђорђе Рајковић јој посвећивао стихове, моћни и надмени Јован Суботић говорио с њом на равној нози, а Иван Мажуранић, прослављени пјесник „Смрти Смаил-аге Ченгића”, долазио јој у походе. 

Њеној поетској искрености нису одољели ни њемачки пјесници Јохан Габријел Сајдл и Лудвиг Аугуст Франкл посвећујући јој стихове и дописујући се, док је са чешком списатељицом Боженом Њемцовом дуго размјењивала писма. 

И народ, почесто неук свијет, стизао је на поклоњење у двориште њене родитељске куће у Врднику. Листови су се надметали ко ће више и љепше да пише о њој чије се лице благо смијешило с многих страница.

    Њен поштовалац и заштитник био је и кнез Михаило Обреновић који је и помогао штампање прве од три њене збирке једноставно насловљене као „Песме МС Србкиње”. Била је, у разговорима угодним и страствено родољубивим, и чест гост на његовом двору. Кнегиња Јулија јој, у касно љето 1861. године, у спомен на те сусрете шаље и златни брош а уз њега и писмо:
    „Љубезна Милице! Ваш књижевни рад стекао Вам је у српској литератури лепо име и у српском читајућем свету одлично уважење. Признајући и ценећи Ваш труд по пољу српске литературе и желећи да и у будуће свагда останете одушевљени за напредак и душевни развитак нашега народа, шаљем Вам један спомен као знак моје благонаклоности. Јулија”.

    Судбина овог лијепог поклона као да је била уклета, пратећи ружну судбину посљедњих дана „врдничке виле”. Наиме, да би се, бар закратко, извукла из неимаштине која је пратила посљедњег њеног земаљског љета, 1878, Милица Стојадиновић Српкиња се обратила професору Јовану Бошковићу у жељи да прода Јулијин брош. Накит је понуђен Народном музеју, као вриједан материјални траг и на пјесникињу и на кнегињу, али се с његовом процјеном одужило. Смрт је била бржа. Новац је потом искоришћен за њену сахрану и исплату заосталих дугова.

Умрла је у 48. години живота.
1 2 3 ... 296 297 298  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva