Slavko Jovičić

NOVAK ĐOKOVIĆ ... ЂОКОВИЋ НОВАК НАЈБОЉИ НА ПЛАНЕТИ - ДОМИНАЦИЈА

— Autor sjovicicslavuj @ 12:41
 
Директно: ПАЛЕ/Мелбурн
 
ОВО ЈЕ СРБИН НОВАК ЂОКОВИЋ
 
- НАЈБОЉИ НА ПЛАНЕТИ,
а и "ШИРЕ"!
**************************
НОВАК ЂОКОВИЋ - Енди Мареј 
3:0 (6:1, 7:5, : 7:6/7:3)

Ноле је савршено одиграо први сет.

У другом се мало "коцкао", имао је брејк предности и дозволио је Мареју да се врати у игру, али НОЛЕ је ипак успио да добије и други сет и да поведе са 2:0.

У трећем сету идентична ситуација као и у другом. 
НОВАК је имао брејк предности, али је својом дефанзивом дозволио да се већ поражени Шкот поново врати у меч.
Но, све је било узалуд. НОЛЕ је шампион!
 

                 Поштована господо

            – НОВАК ЂОКОВИЋ!

Најбољи тенисер свијета, Србин Новак Ђоковић, шести пут у каријери освојио је Аустралијан опен, пошто је у финалу савладао Британца Ендија Мареја

Ђоковић се са шест титула у Мелбурну изједначио са Ројом Емерсоном, а када су грен слем трофеји у питању са 11 титула стигао је Рода Лејвераи Бјорна Борга.

Испред њих су Швајцарац Роџер Федерер са 17 титула, Американац Пит Сампрас и Шпанац Рафаел Надал са по 14 гренд слем трофеја и Емерсон са 12. Мари је освојио два гренд слема. 

Први тенисер свијета је дошао до своје 22. побједе у 31 дуелу над Марејом.

Ђоковић је у финалу у Мелбурну четврти пут побиједио Мареја, који је до сада пет пута играо у финалу тог турнира и ниједном није успио да тријумфује.

Ђоковић је потпуно надиграо Мареја у првом сету, пошто му је дозволио да освоји само један гем.

Мареј је заиграо нешто боље у другом сету, виђена је боља игра, пошто су обојица морали да се помуче за сваки поен. Тенисери су држали своје сервисе све до седмог гема када је Ђоковић направио брејк и повео са 4:3. У наредном гему Британац је вратио брејк, а у деветом гему на његов сервис се водила велика борба из које је Мареј изашао као побједник и повео са 5:4.

Ђоковић је затим изједначио, а у наредном гему је искористио брејк лопту за вођство од 6:5. Српски тенисер је у 12. гему имао проблема са сервисом, везао је двије дупле сервис грешке и омогућио противнику брејк лопту, али Мареј није успио да је искористи, па је Ђоковић стекао два сета предности.

У првом гему трећег сета Ђоковић је направио брејк, а затим је без изгубљеног поена освојио гем на свој сервис и повео са 2:0. Тенисери су затим освајали гемове на своје сервисе све до шестог, када је Мареј искористио другу брејк лопту и изједначио на 3:3, а послије гема на свој сервис повео је са 4:3. Обојица су након тога освајали гемове на своје сервисе, па је меч ријешен у тај-брејку, који је први тенисер свијета добио са 7:3.

Ђоковић је био сигуран у тај-брејку, искористио је двије дупле сервис грешке Мареја и послије ас ударца искористио је трећу меч лопту и остварио велику побједу. 

 

ЛАЗА КОСТИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 18:16

За сјећање и памћење ...
На данашњи дан /31. јануара/ 
рођен је славни српски пјесник 
 
ЛАЗА КОСТИЋ
 
 

Сутра, 31.1.2016. године је: Свети Атанасије Велики

— Autor sjovicicslavuj @ 18:00
 
31.1.2016. је

Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. 

Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. 

Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. 

Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. 

Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. 

За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. 

Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог "раба вјернаго", 373. године. 

 
 
С























БРАНКО МИЉКОВИЋ - за сјећање и памћење!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:55


ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Бранко Миљковић
Рођен је у Нишу 29. јануара 1934. године

 
-Године 1953. одлази у Београд на студије.

-Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.

-Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.

-Прву збирку песама „Узалуд је будим“ објављује 1956. и с њом постиже велики успех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.

-Београд напушта у јесен 1960. године и одлази за уредника културе у Радио Загребу.

-У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. његово обешено тело пронађено је у парку у Загребу. Имао је 27 година.
 
 

29.01. су: Часне вериге светог апостола Петра

— Autor sjovicicslavuj @ 22:45
Часне вериге 

Када Ирод баци у тамницу апостола Петра, апостол би окован у двоје вериге. А када ноћу апостол спаваше међу двојицом војника, анђео Господњи куцну Петра у ребра, пробуди га и изведе. И са њега спадоше вериге, као што о томе пише у Делима Апостолским (Д.А. 12, 4-7). О том преславном избављењу Петровом од окова и тамнице рашчу се по целом Јерусалиму. Тада неки хришћани кришом узеше те вериге, и чуваху их код себе, као да пред очима имају самог врховног апостола Петра, који по изласку из тамнице одмах отиде у друге крајеве проповедајући реч Божју, и већ се не појављиваше у Јерусалиму. А те вериге добише целебну силу од апостолског тела, које беше чврсто везано њима. И као што Павлове чалме и убрушчићи, зато што беху натопљени његовим знојем, тако и Петрове вериге, зато што беху припијене уз тело његово, исцељиваху од болести и изгоњаху зле духове (Д.А. 19, 12).

Ове чесне вериге верни побожно поштоваху, и клањаху им се, и брижљиво чуваху, предавајући их наслеђем из нараштаја у нараштај. Јер их родитељи предаваху деци својој, а деца их опет својим наследницима повераваху, казујући један другоме којег су сужња те вериге и чијим се телом осветише. Таквим предавањем путем наслеђа доспеше вериге до руку пресветог Јувеналијапатријарха Јерусалимског. А када благочестива царица Евдокија, супруга цара Теодосија Млађег, дође у Јерусалим, и ту подиже многе цркве, и света места украси о царском трошку, тада јој патријарх Јувеналије, видећи њену велику побожност и богољубље, пред њен повратак у Цариград, подари многе свете ствари, а међу њима и ове чесне и чудотворне вериге светог апостола Петра. Царица их однесе у Цариград.

И једне свете вериге даде у храм светог апостола Петра, у великој цркви Свете Софије, а друге посла у Рим својој кћери Евдоксији, која беше удата за западног римског цара Валентијана Трећег. Она, побожна као и њена мајка, с љубављу прими овај скупоцени дар, подиже на гори Ексквилиској цркву у име светог апостола Петра, и у њој, положи оне вериге. Нађоше се у Риму и друге вериге светога Петра, којима га Неронмучитељ беше везао. И те вериге бише положене са оним донесеним из Цариграда. Шеснаести дан месеца јануара би одређен за празник поклоњења тим чесним веригама у част и спомен светог апостола Петра, a y славу Христа Бога нашег.

 

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 13:22

 
За сјећање и за памћење....
На данашњи дан /28.1/ умро је пјесник
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ
 
 
*************************************
 

Још нема правде за жртве из "Силоса"

— Autor sjovicicslavuj @ 10:04

27. јануара 1996. године, на Светог Саву, затворен је посљедњи концентрациони логор у претходном грађанском рату у Босни и Херцеговини.

— Autor sjovicicslavuj @ 19:45
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 

27. јануара, на Светог Саву прије 20. година распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - Силос, и то два мјесеца након парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за рспуштање логора у БиХ.

Из логора Силос, у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су 44 логораша. Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле 19. јануара, те 1996. године.


 

Логор је отворен 11. маја 1992. године, а затворен је истог датума када и злогласни фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц. Најмање ту има било какве симболике и коинциденције.

  Према мојим сазнањима, 24 српска логораша убијена су тортурама, свакодневним физичким злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.

На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања'`, који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба био је заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.

У Силосу су били затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.

Осим 11 војника који су били резервни војници ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз логор Силос прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији, више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

Логораши су сваки дан добијали по пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.

За прва 63 дана, од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.

1993. године почело је одвођење логораша из Силоса на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману од стране злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере.

Концентрациони логор Силос је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ зато што је најдуже трајао и што су, како су утврдили стручњаци на основу исказа свједока, логораши у том логору мучени на 167 начина, мучени су методама које савременој цивилизацији су непојмљиве и неразумљиве.

 
Сва документација о томе била предата бившој главној тужитељки Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуна сатанизација српског народа.

 У међувремену од завршетка рата па до данас због стравичних мучења преко 120 логораша је умрло широм ове планете, од Аустралије, Америке, Европе, Србије и наравно на подручју Републике Српске.

С обзиром да је суђење у току ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам ток суђења.

Свим сапатницима који су на најтрагичнији начин у току рата, али због стравичних посљедица и након рата завршили своје животе, уморене од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу Богу за њихове племените душе у Царству небеском.

Главном хашком тужиоцу Карли дел Понте предао сам 
бројну документацију о почињеним злочинима над Србима.
Али она је звијер у људској кожи 

и њу нису интересовали злочини почињени над Србима.
 
 
---------------------------------------------------------------------------
ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА, 
КОЈА ПОСТРАДАСТЕ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ РУКУ
САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!
 
 

ДРАГА СРПСКА ДЈЕЦО КОЈА ИДЕТЕ У ШКОЛУ - СРЕЋНА ВАМ ДАНАШЊА КРСНА СЛАВА СВЕТИ САВА!

— Autor sjovicicslavuj @ 17:20
 
Нотни запис Светосавске химне 
из књиге Корнелија Станковића,
објављене у Бечу 1859. године.

 
*******************
Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави,
Српске цркве и школе –
Светитељској глави.

Тамо венци, тамо слава,
Где наш српски пастир Сава:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!

Благородна Србијо,
Пуна си љубави
Према свом пастиру
Светитељу Сави.

Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава.
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.

К небу главе подигните,
Саву тамо угледајте:
Саву српску Славу
Пред престолом Творца.

Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави
Да нам свима сине;

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози:
Почуј глас свог рода,
Српскога народа!

Пет векова Србин је
У ропству чамио,
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли:
Појте му, Срби,

Песму и утројте!
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
 
 

27.1. - Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава - За сва времена!

— Autor sjovicicslavuj @ 16:48
Свети Сава 
 

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.

------------------------------------------------------
Најмлађи син Стефана Немање , великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.

Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору. Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон.

Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост. Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.

Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.

Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.
Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.
Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.

Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.

Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима. Једном замоли свог игумана да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским.

После неколико година и Савин отац, Стефан Немања, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору.

До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава као манастир првог реда - царску задужбину - у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног , подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро.

У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила позната под именом Типик светог Саве. У Светој Гори написао је Сава и житије свога оца, преподобног Симеона.

У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, не били над мртвим очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело, које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван у знак измирења, почне зидати цркву Жичу. За то време Сава је већ био постао архимандрит.

Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те се прилично задржа у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео.

 

За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.

После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј. независна. Било је то 1219. године.
При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.

Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу. У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано. Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски.

После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље. После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.

Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон , а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у Србију. После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах.

Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу, а које остати у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.

Свети Сава је умро 12. јануара, и у црквеним књигама тога дана се бележи и спомиње, али се спомен његов чини - 27. јануара по новом календару.
 
 
 

НИКОЛА КОЉЕВИЋ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 05:27


На данашњи дан 25. јануара.
 
Тог кобног 16. јануара 1997. године сједио сам са друштвом 
у Палама. Радници обезбјеђења који су радили на обезбјеђењу зграде Предсједништва РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 
у Палама путем радио станице 
обавијестили су ме шта се десило. 

У то вријеме био сам инспектор Државне безбједности 
задужен за безбједност највиших функционера 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. 

На лице мјеста стигао сам за 15-так минута. 
Све остало је познато ...
 
 
Могу слободно да кажем да сам био пријатељ 
са добродушним човјеком и високим интелектуалцем 
професором НИКОЛОМ КОЉЕВИЋЕМ. 

То пријатељство је настало много година прије
него што је професор ушао у политику.

Био је сјајан човјек.
Хвала ти професоре.
 

Звездин мушки пар куглаша - Марко Антић и Бојан Кличарић, постали су прваци СРБИЈЕ!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:04
Тандем Црвене звезде је до пехара стигао са укупно 1.203 оборена чуња (Антић 575, Кличарић 628) и то испред Партизана који је освојио друго мјесто са 1.185 чуњева и трећепласираног “13. маја“ из Новог Сада.

На такмичењу је учествовало укупно 12 екипа.
Бојан Кличарић је са 628 оборених чуњева имао најбољи резултат.
 
 

Дан послије велике побједе СРБИЈЕ и освојене златне медаље на Европском првенству у ватерполу!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:11
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
 
Волим спорт. Волим све спортове. Пратим све утакмице. Времена увијек нађем за спорт.
Живимо у таквом свијету и у таквој стварности у којој се чак ни спорт не може изоловано посматрати од укупног стања у друштву. А то стање детерминишу историјске прилике и наравно у већини случајева и појединци. Појединци. Који? Они који су имали политичку моћ и који су клечали пред ногама великих и моћних свјетских политичара чинећи све да се СРБИЈИ нанесе велика штета.
Нема потребе за било каквим додатним елаборацијама оваквих констатација. Да одагнам све сумње и да одмах кажем - навијам за све репрезентативне селекције и то само за оне са грбом, заставом и химном СРБИЈЕ.
Такође, навијам за све селекције Спортског друштва ЦРВЕНА ЗВЕЗДА. Али репрезентативни спорт Србије је изнад свега, без обзира да ли се ради о колективним или о појединачним спортовима.
Синоћ су у финалу на Европском првенству у ватерполу играли СРБИЈА и Црна Гора . Била је то величанствена спортска представа. По много чему оборени су рекорди. Гледао сам утакмицу и никакве симпатије нисам гајио према тиму Црне Горе. У односу на некадашње вријеме данас су околности много другачије. Присутне разлике између некадашње и данашње Црне Горе морају се ставити у одређени временски и историјски контекст.
Спортисти Црне Горе се боре против Србије и то боре се грчевито, па чак и више него против неких туђинских репрезентација. Разумљиво.
У таквој констелацији укупних друштвених односа, а спорт је само један сегмент тог стања, Црногорци морају да знају да су наши анимозитети према њима најизраженији кад играју против наше СРБИЈЕ, као што и ми разумијемо да постоји и то не мали број Црногораца који ни смислити не могу СРБИЈУ.
Стање је такво и никакво уљепшавање не може да промијени чињенице, а оне су сурове. У крајњој линији ради се о двије посебне државе. Јер, данас ништа није онако како је то некада било. То је тако, па ком било мило, а ком не било право, опет ће остати овако.
И да закључим. Играла се утакмица за првака Европе. Улог је био велики. Сама утакмица је најмање била братска и комшијска. Тако би било и кад би се играло кликера. Најважнија је била побједа. На сву срећу СРБИЈА је побиједила Црну Гору.
Текст који написах је ствар личног опредјељења и сопствене перцепције и у њему нема мржње према ценогорском народу, али нема ни љубави као некада, кад су нас многи лагали да су СРБИ и Црногорци једно. НИСМО ЈЕДНО, нажалост. То напокон треба јасно и казати, јер сви то знамо.
А од синоћ, такође знамо да је СРБИЈА по седми пут постала првак Европе.
 

СРБИЈА ЈЕ ПО СЕДМИ ПУТ ПРВАК ЕВРОПЕ

— Autor sjovicicslavuj @ 23:20

СРБИ - знамо ли ми ко смо и коме припадамо или су нам важније свакодневне глупости и разна сплеткарења и оговарања!

— Autor sjovicicslavuj @ 15:56

 

 ДАНАС ЈЕ СТОТИНУ ГОДИНА

ОД ВЕЛИКОГ СРПСКОГ СТРАДАЊА!

 

23. јануара 1916. – Послије окупације Србије у Првом свјетском рату и повлачења преко Албаније, у Крфском каналу је почело сахрањивање српских војника у „Плаву гробницу“.

 

23. јануара 1916. – Послије окупације Србије у Првом свјетском рату и повлачења преко Албаније, у Крфском каналу је почело сахрањивање српских војника у „Плаву гробницу“.

Послије великих напора, којима су били изложени у албанским гудурама током пјешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, српски војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености.

Како није било довољно мјеста на Крфу и острвцу Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да их сахрањују у мору.

Према званичним али непотпуним подацима, до 23. марта 1916. у Крфском каналу сахрањено је 4.847 српских војника и официра.

+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
++++++++++++++++++++++++++++++++++

Пјесма посвећена српским јунацима страдалим у Првом свјетском рату и хиљадама њих, који су своје животе завршили у "Плавој гробници"...
                                               +++++++++++++++++++++++
Пјесма преузета од аутора Милутина Бојића...

Милутин Бојић је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог свјетског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и пјесма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника.

И сам пјесник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.

Иако је живио само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности.

У свом кратком животу ипак је стигао да опјева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековјечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опјева побједе и ослобођење у које је чврсто вјеровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног пјесничког успона.
****************
СЛАВА И МИЛОСТ МИЛУТИНУ БОЈИЋУ. Могу претпоставити да је врло мали број људи, односно СРБА, икада и чуо за овог српског јунака, који је свој живот завршио на самом почетку, дакле у 25. години
...
Славуј.

 

Културно понашање или култура понашања!?

— Autor sjovicicslavuj @ 08:51

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Да ли се ради о култури понашања или о културном понашању, односно у опхођењу према оном другом?!

Наизглед, али само наизглед, ради се о небитним стварима или о битном времену у којем су ствари постале опсесија у којој се заборављају људи.

Мислим, али коме је важно шта ја мислим, кад никоме није важно ни шта он сам о себи или о било чему другом мисли? Јер, неисказане мисли су забетонирана стварност јединке, која се бори са мислима у њиховој дистрибуцији. Или се у крајњој линији ради о трајном архивирању неких сазнања  у бункеру памћења.

Културно је обраћати се другима са великим почетним словом “В” уз додатак још једног малог слова”и”. На крају сједињавањем сугласника и самогласника добијамо оно фамозно - “Ви”. А то ”Ви” би у крајњој линији требало да буде подсјећање да нисте више млади, а када нисте то, онда би требало да будете у неким годинама у којима би вам “Ви” давало неки значај и позицију поштовања које долази од онога ко вам се тако обраћа. Мада мислим да нико не би требао да прихвата оно "ВИ" кад има избор и кад може да буде "ти". Јер, кад је неко "ти" он је самим тиме и млађи. А свако ће признати да и није толико лоше бити млад.

Међутим, шта је у позадини свега? Није баш јасно, али ради се о стравичној удаљености човјека од другог људског бића, јер “Ви” је удаљеност од близине до недокучиве крајности у сазвјежђу бескрајног планетарног система. 
Дакле, “Ви” је непремостива препрека у размишљању и самосвјесном закључивању да вам све мање вјерују и праштају они који ваше лажи доживљавају као увреде, а да при том, очекују да "Ви" туђе лажи живите као своје истине.

Може ли се овдје говорити о непремостивој баријери која спутава сваку блискост и евентуално приближавање на фону градње међуљудског повјерења или ће вас опет неко зивкати са малим “ти”. 
Мало “ти” јесте хармонична блискост коју осјећају сви људи, али многи од таквог приближавања осјећају имагинарни страх који у корјену остаје закован у меморији. 

Међутим, све постаје небитно при помисли да је најважније родитељско “ти”, јер се ради о сједињеној близини у којој не постоји удаљавање. 
Идентична је блискост и са Господом Богом, јер Бог је у нама и са нама. Богу се требају посветити само вјера и љубав, јер ЉУБАВ одржава свако живо биће у животу и помаже му да траје и да живи свој живот ...
 


САВА ШУМАНОВИЋ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:02
 
За сјећање и памћење...
22. 01. рођен је један од највећих
српских сликра свих времена
 
САВА ШУМАНОВИЋ
 
 

Други свјетски рат је дошао и у мали Шид, који 1941. године улази у састав 
 Независне усташке државе Хрватске. 

Ћирилица тада постаје забрањено писмо. 
Сава Шумановић престаје да потписујe своје слике. 

У једној злочиначкој усташкој акцији на Велику Госпојину,
28. августа 1942. године ухапшен је и са великом групом Шиђана стријељан у Сремској Митровици 
и сахрањен у заједничкој гробници. 

Тако је трагично завршио живот 
један од највећих српских сликара свих времена.


Шидска црква II - 1940. година

Сушара код Шида 1933. године

Пијана лађа - Слика из 1927. године

Доручак на трави - 1927. година.

*************************************************
 

ПЕТАР БОЈОВИЋ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 16:36

ДА СЕ НИКАДА ВИШЕ НЕ ПОНОВИ 
ОВАКВА ЉУДСКА И СРПСКА СРАМОТА!
 
 Пљачкаши и злочинци Јосипа Броза 
су звјерски ликвидирали времешног -
славног српског восковођу и војводу!
 
**********
Петар Бојовић,
начелник Генералштаба и војвода српске војске,
рођен у Мишићеву, 4. јула 1853. године
а умро је  20. јануара 1945. године у  Београду.

 

ЖИВОЈИН МИШИЋ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 15:45

За сјећање и памћење.
На данашњи дан 20. јануара 1921. године,
у Београду умро је 
славни српски војсковођа
ЖИВОЈИН МИШИЋ


ИЗВЕШТАЈ
Војводе Живојина Мишића Њ.К.В. Александру о Хрватима
(након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака 
и других места)
 
"Из свега сто сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице... Сви они мисле једно, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала... Ништа се неће моћи учинити. Tо нису људи на чију се реч можеш ослонити.

Ја сам начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нек ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити и дати им њихову државу."

(На питање Регента како одредити нове границе, Мишић предлаже да то буду обичаји, историја, традиција, најзад и опредељење народа. На примедбу Александра да би то Хрвате гурнуло у наручје Италијанима, Мишић одговара).

"Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... То су људи сви одреда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати."

Живојин Мишић 
- једна величанствена и тужна људска прича.
Својој деци и својој жени Лујзи, славни српски војвода,
ратник из шест ратова, на самрти могао је да каже само: 
 

“Опростите што одлазим,
а не остављам вам ништа.
Ама баш ништа сем једно часно име”.

 


Срећна крсна слава Свети ЈОВАН КРСТИТЕЉ!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:07

Браћи СРБИМА и сестрама СРПКИЊАМА који као и ја
славе своју крсну славу Светог Јована Крститеља,
уз божији благослов, желим сваку срећу и упућујем честитке.

Нека вам Господ Бог и Свети Јован дарују мир, здравље,
сваку утјеху, духовни напредак и свако благостање.

АМИН



 
 
 
 Линк: Аца Илић  КРСНА СЛАВА
+++++++++++
Крсни хлеб на столу бели
на пола се с' кумом дели
славска свећа и кандило
одувек је тако било.

Реф.
Славио је отац мој
радово се слави тој
цео живот свој.
Сада славу славим ја
да остане, да се зна
да се сачува.

Под икону кум наш седа
обићаје да надгледа
јабуке се деци дају
кад "Оченаш" прочитају.

Реф.

Кад је слава тога дана
све мирише од тамјана
и ти, сине, славу слави
у весељу и љубави.

Реф.
 

1 2 3  Sledeći»

Powered by blog.rs