Субота 31.05.2014.
Српска атлетичарка ИВАНА ШПАНОВИЋ је на митингу Дијамантске лиге у Јуџину оборила национални рекорд и поставила најбољи свјетски резултат ове године. Она је побољшала свој лични резултат за три центиметра и тако поставила нове границе националног рекорда који сада износи 6,88м.
Ово је најбољи резултат на свијету ове године, тачно толико било је довољно за побједу као и прво мјесто у свеукупном поретку Дијамантске лиге.
Најбоље скакачице свијета потрудиле су се да својим резултатима обезбиједе максималан ужитак љубитељима атлетике. Такмичење у Јуџину било је врло узбудљиво и неизвјесно до самог краја, а велику улогу у томе имала је и наша сјајна ИВАНА ШПАНОВИЋ


Фудбалери ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ постали су 29. маја 1991. године шампиони Европе у италијанском граду Барију побједом на пенале 5:3 против француског Олимпика из Марсеља и на тај начин се београдски клуб златним словима уписао у историју фудбала, јер поред ЗВЕЗДЕ тешко да ће у будућности било који клуб са ових простора поновити нешто слично.
СРБИМА у нашој Бања Луци, као и у нашем братском Београду, наискреније честитам крсну славу градова - Вазнесење Господње СПАСОВДАН!
Честитајући
Вам Крсну Славу желим Вам од Господа
све оно што је свето и честито!
На
многаја љета!
АМИН!

Вазнесење
Господње слави црква у четрдесети дан
после Васкрсења Христова, када се Господ
узнео на небо, и увек пада у четвртак
шесте недеље после Васкрса. Пошто се
Господ кроз четрдесет дана иза свога
васкрсења јављао ученицима говорећи
им о Царству Божијем и пошто им је
заповедио да се не одаљују од Јерусалима
но да чекају обећање Св. Духа, извео је
Господ своје ученике до Витаније, подигао
је своје руке и благословио их је, и
благосиљајући их узнео се на небо. Када
су ученици са Горе Елеонске гледали на
облак који је Господа сакрио од њихових
очију и на небо, објавише им анђели да
ће исти Исус који се од њих узнео на небо
на исти начин доћи, као што су га видели
да се узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16,
12-19; Лк. 24, 50-52).
Многобројне вести
које говоре о вазнесењу неједнако говоре
о дану и датуму вазнесења. Једне говоре
о вазнесењу или одмах са васкрсењем,
или за време целе Педесетнице или у
педесети дан са празником Силазка Св.
Духа. О вазнесењу после јављања ученицима
кроз четрдесет дана говоре само Дела
апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у
јеванђељу 24, 36-63 не спомиње дан вазнесења,
тако да би се по овом излагању могло
мислити да је вазнесење било одмах иза
васкрсења.
Празник Вазнесења зове
се ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν Ίησου̃
Χριστου̃ (и аналипсис ту кириу имон Иису
Христу), или само α̉νάληψις (аналипсис),
затим η̉μέρα α̉νάληψεως (имера аналипсеос)
(према ап. Луки 9, 51). Григорије Ниски
(395) каже да се овај празник у Кападокији
звао η̉ ε̉πισωζομέμη (и еписозомеми)
(ваљда η̉μέρα), српски Спасово, Спасовдан,
по свој прилици зато, што се у овај дан
довршило дело нашег спасења и искупљења.
Исто тако зову овај празник и св. Јован
Златоусти и други писци. У Антиохији се
ова реч додавала ка недељи која претходи
Вазнесењу или које долази иза њега. У
српскословенским текстовима овај
празник се зове преводом грчке речи
α̉νάληψις, наиме узеће, а негде се и
данас отуда зове овај празник „вазам“.
Овај дан се звао још и τεσσάρακοστή или
четрдесети дан (5. канон никејског
синода). Ова реч у овом канону означава
четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св.
четрдесетнице. Латински се означава
овај празник Ascensio, Ascensio Domini.
Вазнесење
се првобитно није славило посебним
празником у четрдесети дан после Васкрса,
но је првобитно Педесетница, тј. Време
од педесет дана, била тако рећи један
јединствен празник са више успомена, а
успомена на вазнесење била је утопљена
у Педесетницу, време од педесет дана.
Зато неки ранији писци из 3. века као
нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу овај
празник. Најстарије беседа на овај
празник можемо наћи у време св. Јована
Златоустог (+405) и Григорија Ниског, дакле
крајем 4. века издељена је успомена
вазнесења Христова од Педесетнице,
педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка
Св. Духа, и постављена је на своје место
у четрдесети дан иза Васкрса.
Апостолске
установе (1. V, с. 20, 1) казују да се седмица
иза Васкрса славила као „достојанствен
празник“ и наставља овако: „Тада бројте
од првог дана Господњег 40 дана и славите
од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка
(тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је
Он целу економију и план искупљења
извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу,
пошто се посадио с десне стране моћи и
сада чека, док не буду Његови непријатељи
положени код ногу његових“.
Као што
се у Јерусалиму у четрдесети дан иза
Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако
се и у другим местима Истока, где се
славило Вазнесење, излазило на литију,
као нпр. У Цариграду и Антиохији, тако
је такође и у нашој Цркви се у овај дан
носи литија. При увођењу литургичких
обичаја руководило се принципом што
већег подражавања радњама Спаситељевим.
У овом случају имало се у виду да је
Господ извео своје ученике на Елеонску
Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према
Витанији.
Место са кога се Господ
узнео на небо, било је одмах веома
поштовано. Већ царица Јелена је дала
саградити на Елеонској Гори велелепну
базилику, коју су Сарацени на жалост
разорили, и више није подигнута. Данас
само једна мала црквица означава место,
које се већ у IV –ом веку означавало као
место вазнесења, и где се још и данас
назире траг од стопе Спаситеља.
-
Свети Владика Николај - Јеванђеље о
вазнесењу Господа
На данашњи дан рођен је
За сва времена...

На несрећу, Кацин је био десет година ухљебљен у ништа и за ништа, али се петљао у све и у свашта, онако ничим изазван, а најмање позван. Дакле, Кацин је за себе мјесечно “закачивао” преко 12 хиљада еврића, јер је био професионално сметало у Европском парламенту.
И он мени да прича о демократији, о вриједностима европског парламентаризма, о Словенији која грца у проблемима, а највише због тога што је чланица Европске уније. О Словенији у којој падају владе као да су их смијењивали такозвани пленумаши на улицама кад су рушили и палили Тузлу или Сарајево...
И он мени о демократији, он мени о било чему, ма он мени о ничему!?
Текст је на линку: Кацин лупа и одваљује глупости!
Српски кајакаши СИМО БОЛТИЋ и ВЛАДИМИР ТОРУБАРОВ освојили су злато на Свјетском купу у Сегедину у дисциплини К2 на 500 метара.
Болтић и Торубаров су остварили вријеме од 1:30.525 минута и за 72 хиљадитинке побиједили домаћу посаду, који су иначе словили као фаворити на првенству
Српски двојац је тако донио СРБИЈИ друго медаљу на Свјетском купу у Сегедину, пошто се претходно четверац окитио бронзом, а дио те посаде били су и Болтић и Торубаров.
Акош
Варга освојио је прву медаљу у историји
српског стрељичаства на такмичењима
највишег ранга, пошто се окитио сребром
на Европском првенству за младе.
Акош је
до сребра у Љубљани дошао у дисциплини
компаунд лук, пошто је са 14. мјеста у
квалификацијама ушао у елиминациони
дио трунира и имао фантастичне наступе
у наредна четири меча.
Савладао је
тројицу боље рангираних такмичара и
стигао до финала, које је било неизјвесно
до самог краја, али му је на крају за мало измакло злато.

Он је навео да је хуманитарни број 2161 активиран у склопу вођења хуманитарне акције Представништва Републике Српске у Србији на помоћи угроженом становништву на поплављеним подручјима на територији Републике Српске.
Слањем празне поруке донира се 100 динара /0,87 евра/ помоћи угроженом становништву у поплављеним подручјима на територији Републике Српске.
"Од сутра ће корисници услуга мобилних оператера 'Теленор' и ВИП такође моћи слањем празне поруке на исти број 2161 да донирају и помогну угроженом становништву на поплављеном подручју Републике Српске 100 динара", рекао је Цицовић.
Он је навео да је Представништво Републике Српске у Србији интензивно радило на активирању овог хуманитарног броја.
Корисници сва три мобилна оператера након слања поруке добиће повратну поруку у којој пише: "Хвала што помажете угроженом становништву на поплављеним подручјима Републике Српске. Влада Републике Српске".
Цицовић је рекао да се, прије свега, преко друштвених мрежа и медијских кућа води интензивна акција да се људи добре воље обавијесте на који начин слањем поруке на 2161 могу да помогну Републици Српској.
Цицовић је навео да ће Представништво у својој хуманитарној акцији позивања да се помогне Републици Српској, паралелно позвати људе добре воље да помогну и угроженом становништву поплављених подручја у Србији слањем поруке на број 1003.
Он је додао да је на сајту и банерима Представништва Републике Српске у Србији постављен позив да се помогне и Републици Српској слањем поруке на 2161, али и Србији слањем поруке на 1003.
Цицовић је објаснио да је ова активност у складу са инструкцијама Владе Републике Српске и Републичког штаба за ванредне ситуације.

.gif)
У време када су владали иконоборни цареви, Лав Јерменин, Михаил Травла (или Балба) и син Михајлов, Теофил; живео је у граду Солуну високородан и богат човек, по имену Лав и његова супруга Марија. Имали су два сина: Методија и Константина, који у монаштву доби име Кирил (Ћирило).
Подарише, ово двоје благочестивих људи свету два светила и просветитеља словенских земаља. Старији брат, Методије, из почетка је служио у војсци, као и отац његов, па пошто се показа као добар и храбар, цар га унапреди у војводу и посла га у једну словенску покрајину (Славинију), где он научи словенски језик и упозна таштину житејских брига у време цара Теофила, који стаде гонити православне хришћане због поштовања светих икона. Те он, након десет година остави војводство, оде на Олимп и замонаши се. Одабрао је службу цара небескога, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова.
Његов млађи брат, блажени Константин, још од самог свог рођења пројављиваше нешто необично. Још као дојенче не хтеде јести туђег млека, сем мајчиног, што се показа родитељима његовим као знак са неба, те се они заветоваше од његовог рођења да ће од тада живети као брат и сестра. Научили су га читању и писању књига, зашто је био јако обдарен и поврх свега богоугодном животу, упућујући га у духовну мудрост. Када одрасте, придружи се свом старијем брату, Методију и замонаши се.
На молбу Хазарског цара Кагана, цар Михаил посла ову двојицу богоугодних монаха да проповедају хришћанство, те они успеше да убеде најпре самог цара Кагана, а потом и све остале да је хришћанство права вера која води ка вечном Животу и спасењу. По повратку у Цариград, саставили су словенску азбуку, која је у себи садржала 38 слова и почели су са превођењем црквених књига са грчког на словенски језик.
Одазваше се и на позив кнеза Растислава да дођу у Моравију и да проповедају Јеванђеље и уче народ хришћанској вери. Истовремено преведоше црквене књиге и разделише их свештеницима да уче и шире Јеванђеље и даље у народу.
Одатле одоше у Рим, одазвавши се на папин позив, и ту свети Ћирило умре, 14. фебруара 869 године. На захтев његовог брата, Методија, сахрањен је у Цркви Светог Климента у Риму. Од тог дана, па све до данас, почела су се дешавати многа чудеса; исцељивали су се болесни, како духом, тако и телом. По лику његовом израђена је икона пред којом дан и ноћ, непрестано пале се свеће и узносе хвале и молитве Богу који прослави блаженог Ћирила, и све оне који га искрено љубе и моле му се са искреном вером.
Методије се, након тога врати у Моравију и настави са ширењем вере међу Словенима, све до своје смрти, 6. априла 885 године, а његове мошти беху сахрањене у Саборној Цркви у Велеграду. Требало би напоменути да се он одликовао даром пророчства. Његово започето и незавршено дело, наставили су његови ученици са Светим Климентом на челу. Прешавши Дунав, стигли су у Македонију (Охрид) и ту су продужили започети посао браће Ћирила и Методија, ширећи веру и писменост међу Словенима.

Вријеме: 15:53:21 (13:53:21 УТЦ)
Датум: 22.05.2014.
Гео.Коор.: 43.92° 18.79°
Дубина: 3.80 км
Магнитуда: Мл=2.3 јединица Рихтера
Интензитет: 3 степена Меркалијеве скале
Извор: РХМЗ РС




Истински
хероји били су полиција, војска, цивилна
заштита, ватрогасци, објективни медији
и новинари, спортисти, пјевачи, глумци,
једном ријечју истински умјетници итд.,
те огроман број волонтера, младих људи
који су схватили да треба да притекну
у помоћ свом народу и држави. Такође, ту
су били и наши пријатељи из других држава
који су међу првима притекли у помоћ
нашем народу. Они заслужују највећа
признања и нашу бескрајну захвалност,
јер су жртвујући своје, спашавали животе
и имовину нашег угроженог народа. Они
су заједно са нашим добровољцима били
и на насипима ријека, били су у центрима
за збрињавање угрожених.
Честитке
и оним многобројним добронамјерним
људима који су путем друштвених мрежа
тачним информацијама и правовременим
позивима за помоћ угрожном народу
алармирали надлежене да на ивијеме
интервенишу...
Ту су били и органи власти, те донатори и сви они који су на било који начин пружали помоћ угроженом народу!

Њени другари из разреда матурирали су у понедјељак, док је она спашавала туђе животе далеко од куће. Била је вођа тима, координирала екипама с копна, а ишла је и на терен. Њене колеге из Волфа у шали су јучер тврдили да је не могу препознати у цивилу послије толико напорних и неизвјесних дана. А ко је та чувена фочанска вучица?
Јелена Симовић, државна првакиња БиХ у пењању, чланица пењачког клуба Волф, управо свршена матурантица Медицинске школе у Фочи. И има само 18 година.
"Радим и у Црвеном крсту три године, обучавам екипе за пружање прве помоћи. Сада се показало, свима нам то једног дана може бити од користи", почиње причу ова храбра дјевојка, Јелена Симовић.
Спасилачке јединице фочанских вукова хеликоптером су се пребациле из Зенице у Добој у петак, у вријеме највеће катастрофе коју је овај град икада претрпио. Како је Јелена доживјела први сусрет с овим градом?
"У хеликоптеру сам само испустила уздах. Помислила сам – ох, Боже мој шта се ово дешава? Сви смо били у шоку, али то није било ништа у односу на оно што нас је сачекало када смо слетјели. Већ за пола сата смо се пресвукли у комбинезоне, узели сву потребну опрему и били смо на терену. Ја сам била веза између копна и воде с осталим члановима екипе. Људи су ми прилазили, давали информације гдје се налазе заробљени, колико је дјеце, жена и стараца, пошто су они били приоритет. Било је јако важно знати и шта им треба у том тренутку", каже Симовић за портал Фоча Онлине.
Као неко ко јо управо завршио Медицинску школу, Јелена је пружала и медицинске помоћ.
"Нисам само била на копну, ишла сам на чамац када год је некоме требала медицинска помоћ. Докторица Сенада из Оружаних снага БиХ била ми је од велике користи и никада јој нећу моћи довољно захвалити. Снабдијевала ме је лијековима, а ја сам се пела на зграде и људима давала инсулин, дијелила лијекове. Било је ту дјеце с огреботинама и посјекотинама, морала сам то санирати на лицу мјеста."
Колико је била храбра ова фочанска вучица и колико је заиста била усредсређена само на то да спаси друге, говори једна анегдота. Јелена је сама веслом разбила излог апотеке како би дошла до инсулина и спасила нечији живот.
"Истина је, јесам, нисам могла допустити да ми неко умре на чамцу или заробљен у згради. Инсулина је у једном тренутку потпуно нестало, морала сам се снаћи. Нека ме тужи ко хоће, али ја нисам могла то да поднесем. Ако могу разбојници да краду глупости у овој ситуацији, зашто ја не бих могла да рушим за лијек? Вјерујте ми, он је спасио животе. А нема ништа битније од тога."
Сада када је прошло, и послије двије проспаване ноћи у свом кревету, колико је заиста била тешка ситуација у Добоју у том тренутку?
Коју сцену из Добоја Јелена никада неће моћи да заборави?
"Газим у води, до паса. Пењем се на зграду, људима дијелим лијекове. Мала дјевојчица од двије године излази с цуцлом у устима и смије ми се. Имала сам код себе једну плазму и дајем јој. Она шири руке и грли ме колико има снаге, љуби ме. Док сам жива то нећу заборавити."
Овакве ситуације најбоље покажу јачину човјека. Колико је тешко једној младој дјевојци, попут Јелене било да се максимално емотивно огради и буде психички јака, јер само тако се могло заиста помоћи људима у том тешком тренутку?
"Када имаш око себе старије људе, који су увијек покрај тебе, научиш да будеш јак. Ми у Волфу смо годинама заједно, дишемо као једно, доживљавам их као своју браћу. Од њих сам научила да у оваквим ситуацијама мораш бити само чврст, размишљати исправно. Ми једни другима нисмо дали да клонемо духом. Начелник полиције из Добоја рекао је да никада није срео жену, толико стабилну и храбру. Ја сам му само одговорила: "Па Херцеговка", на шта је он рекао: "Па да, ви из камена". Кад сада боље размислим и јесте тако.
"Ми смо у Добој дошли са мисијом да помогнемо другима, нисмо мислили уопште о нама. Када прођете све то, схватите, а то морам и другима да поручим – ми нисмо људи свјесни шта имамо. Здрави смо, ми и све око нас, имамо шта јести и пити, а тамошње становништво поред свега што су преживјели, тек ће морати да се носи и са другим посљедицама. Нека им је Господ Бог у помоћи. Град Добој више није град, оно је сада једна пустиња. Требат ће им много времена и помоћи да се опораве."
Водена стихија јењава, остављајући пустош из себе. Поплаве су донијеле праву катастрофу и штета је што су многи то тек у овој ситуацији могли да виде – Фоча је, поред искусних, храбрих и већ познатих вукова, добила и једну неустрашиву вучицу. Она је хероина коју Добој никада неће заборавити.
Оно што је најгоре и што је ненадокнадиво су угашени људски животи.
Санирање штета и асанација терена и простора потрајаће мјесецима, а неке ствари и послови око обнове трајаће годинама.
“Добро је, остала је жива глава”!

