Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 27 Januar, 2020 | read_nums (19)
 
 
Свети Сава


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 27. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.

Најмлађи син Стефана Немање , великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.

Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору. Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон.


Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост. Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.

Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.

Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.

Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.

Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.
Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.

Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима. Једном замоли свог игумана да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским.

После неколико година и Савин отац, Стефан Немања, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору.

До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава као манастир првог реда - царску задужбину - у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног , подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро.

У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила позната под именом Типик светог Саве. У Светој Гори написао је Сава и житије свога оца, преподобног Симеона.

У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, не били над мртвим очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело, које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван у знак измирења, почне зидати цркву Жичу. За то време Сава је већ био постао архимандрит.

Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те се прилично задржа у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео.
За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.

После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј. независна. Било је то 1219. године.



При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.

Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу. У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано. Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски.

После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље. После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.

Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон , а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у Србију. После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах.

Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу, а које остати у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.
Свети Сава је умро 27. јануара 1236. год. 

 
Autor sjovicicslavuj | 19 Januar, 2020 | read_nums (32)

НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ 
ОВАКВА ЉУДСКА И СРПСКА СРАМОТА!

Пљачкаши и злочинци Јосипа Броза 
су звјерски ликвидирали времешног -
славног српског војсковођу и војводу.

Петар Бојовић

начелник Генералштаба и војвода српске војске,
рођен у Мишићеву, 4. јула 1853. године, 
а умро је 19. јануара 1945. године у Београду. 


Петар Бојовић, је живио у пензији до 1941. године. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора војске Краљевине Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а послије капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата. 

ТУЖНА И НЕСРЕЋНА СУДБИНА 

ВОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА

Након завршетка рата у Београда ухапсила га је ОЗНА. 
Крајем Другог свјетског рата у Србију је дошла злочиначка идеологија и "гвозденом чизмом" покушала да обрише комплетну историју српског народа. Хероји нису били хероји, побједе нису биле побједе, а и поштовање се изгубило негдје успут.
Посљедња фотографија остарјелог војводе 
Петра Бојовића у његовој кући на Врачару 1944. године.

Злочинци 'Брозови 'ослободиоци' упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био 'краљев војвода' довољна је да 'ослободиоци' примијене силу. 

Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, послије најгрубљих ријечи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице.

Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тијело је на Ново гробље пребачено таљигама. /Таљиге - лака запрежна кола на два точка која обично вуче само један коњ/. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вијест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.

Тако је отишао и посљедњи српски војвода ...
Биста Војводе Петра Бојовића у Београду


Autor sjovicicslavuj | 19 Januar, 2020 | read_nums (27)
 
Славни српски књижевник, комедиограф,
дипломата и академик 
БРАНИСЛАВ НУШИЋ
умро је 19. јануара 1938. године.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
 
 


Споменик Браниславу Нушићу 
на Тргу републике у Београду

 
Autor sjovicicslavuj | 14 Januar, 2020 | read_nums (77)
 
14. јануара 2020. године
наступила је Нова година 
за Српску, Руску и Грузијску 
православну цркву, 
Јерусалимску патријаршију 
и Руску заграничну цркву. 


 
 
Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2020 | read_nums (40)
 
9. јануар 1992. - 2020.године
Прошло је 28. година од званичног проглашења 
Републике под тадашњим именом 
- Република Српска Босна и Херцеговина.
Од тада па до данас кратко је вријеме да би се могле сложити све коцкице у мозаик стварања и трајања Републике Српске. Но, да покушам на бази чињеница и као свједок са лица мјеста да кажем неколико кључних ствари које су претходиле стварању Републике Српске.
Први вишестраначки избори у БиХ одржани су 18. новембра 1990. године. На власт су дошле три националне странке – СДА, ХДЗ и СДС.
У Парламенту БиХ су постојала два дома (вијећа) – Вијеће народа и грађана, које је бројало 130 посланика и Вијеће општина са 110 делегата. Дакле скупштина БиХ је бројала 240 посланика и делегата.
Од конституисања парламента па до његовог распада одржано је 10 заједничких сјеница. Због сепаратистичких тенденција и незаустављивог разбијања тадашње СФР Југославије тај талас је преко Словеније и Хрватске стигао и у БиХ.

Сви системи власти у БиХ су се распадали и распршивали као мјехур од сапунице. Постојала су два дијаметрално супротна концепта за рјешавање будућег статуса БиХ: један муслиманско-хрватски и на другој страни српски. Муслиманско-хрватски концепт је био да се БиХ издвоји из састава тадашње СФР Југославије и да прогласи своју самосталност, док је интерес Срба у БиХ био да Босна и Херцеговина остане у саставу Југославије.
А шта је претходило стварању данашње Републике Српске. Желим да подсјетим на плебисцит српског народа који је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.
На тај историјски плебисцит Срба /референдум/ скоро сви су заборавили. Међутим, плебисцит је био одговор на већ дефинисани датум одржавања муслиманско-хрватског референдума о издвајању БиХ из уставног и територијалног устројства тадашње СФР Југославије.

Срби су за плебисцит дефинисали питање:
"Да ли желе да остану у заједничкој југословенској држави која укључује Србију, Црну Гору, аутономну српску област Книнску Крајину и области Славоније, Барање и западног Срема, те све оне који желе да остану у таквој држави"
Изјашњавање Срба је показало да је огромна већина изашла на плебисцит и изјаснила се за останак у тадашњој Југославији. То је уједно била и политичка подлога и одлука за стварање Републике под именом - Република Српска Босна и Херцеговина.
Република Српска Босна и Херцеговина је званично проглашена на Свечаној сједници 9. јануара 1992. године, што је и званичан датум настанка РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.

На нелегалном муслиманско-хрватском референдуму одржаном 29. фебруара /преступна година/ и 1. марта 1992. године, Муслимани и Хрвати без учешћа Срба су донијели нелегалну одлуку о издвајању БиХ из састава тадашње Југославије.

Удружени и свезаних застава Муслимани и Хрвати су на противуставан начин извршили акт сецесије и уз помоћ једног дијела тзв. међународне заједнице су издвојили БиХ из тадашње СФР Југославије.

Српски представници у заједничким институцијама БиХ су покушавали на све легитимне начине да задрже БиХ у саставу тадашње Југославије, али нису успјевали. Касније ће се испоставити да то и није било могуће.
Знајући све то, након 14. октобра 1991. године и дефинитивног распада Парламента БиХ и подјеле на два блока: муслиманско-хрватски и на српски - српски представници су тражили могућа рјешења за опстанак српског народа на просторима БиХ.
Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина је основана 24. октобра 1991. године као Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини.

На првој сједници одржаној у Плавој сали у згради Скупштине БиХ у Сарајеву, расписан је плебисцит и усвојена „Декларација о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији“. Референдум на коме су се Срби изјаснили о останку у Југославији је одржан 9. и 10. новембра.
*****************
Извјештај са Прве оснивачке скупштине:

 У складу са општеприхваћеним и прокламованим људским правима и успостављеним међународно-правним принципима, као и начелима и правилима уставног поретка, Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине 9. јануара 1992. у Сарајеву. Свечана сједница је одржана у Хотелу "Холидеј ин".
Недуго касније, као конституанта Уставом који је донесен 28. фебруара 1992, правну моћ и правну сигурност, легалитет и легитимитет обезбиједила је Република Српска Босна и Херцеговина. Тада је на основу резултата „Новембарског референдума“ Република Српска проглашена за федералну јединицу у саставу Савезне Републике Југославије.

НАПОМЕНА: 

О тим догађајима, као и о разлозима за избијање грађанског рата у БиХ много шире сам написао у својој књизи – „Силос" и у многобројним текстовима за разне новине и портале. Један од тих текстова је и на линку: 

Писао сам о историјату настанка Републике Српске и о избијању грађанског рата у Босни и Херцеговини. Писао сам само о оним стварима и догађајима којима сам лично присуствовао. Никад нисам писао и описивао неке догађаје како то данас раде вајни и такозвани експерти опште праксе и аналитичари који са временске и просторне дистанце просипају "памет" и казују своја виђења и доживљаје стварности у којој никада нису учествовали, нити су на тим мјестима били присутни.

РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
СЕ НИЈЕ МОГАО ИЗБЈЕЋИ!

Дакле, 9. јануара 1992. године одржана је Свечана сједница српских посланика (72 из СДС-а, два из СПО-а /Странка Вука Драшковића/ и четири посланика из Реформских снага /Странка Анте Марковића/. Као гости на тој сједници били су и предсједници општина из реда српског народа, те предсједници општинских одбора СДС-а и друге званице.

Свечана сједница је одржана у великој сали у Хотелу "Холидеј ин". У то вријеме као инспектор Државне безбједности био сам задужен за безбједност српских посланика и министара у Парламенту и Влади Босне и Херцеговине. 

Сједница је заказана за 11,00 часова. 

У екипи задуженој за безбједност присутних и безбједно одржавање сједнице били су српски представници у тадашњој Државној безбједности БиХ - Драган Деведлака, Неђо Влашки, Горан Радовић и моја маленкост.

Остали Срби запослени на високим позицијама у тадашњем Министарству унутрашњих послова и Државној безбједности БиХ нису смјели или нису хтјели да нам помогну. 
Нису хтјели да их којим случајем не би видјели муслимански инспектори и обавјештајци који су такође покривали објекат хотела и визуелно камерама са удаљености и сакривени снимали долазак званичника на сједницу.
Многе чињенице и детаљи са те, сада већ историјске сједнице су остали записани. Овим освртом бар у фрагментима желим да подсјетим све оне који уопште не знају како је настала данашња Република Српска. Дакле, тог 9. јануара на Светог архиђакона Стефана у Сарајеву је рођена и створена - Република Српска Босна и Херцеговина. То је био званичан назив тада створене Републике. Касније ће она добити садашње име - РЕПУБЛИКА СРПСКА.
Да кажем и то да су у Радном предсједништву свечане сједнице сједили: тадашњи чланови Предсједништва БиХ:

Др Биљана Плавшић и др Никола Кољевић, те предсједник Извршног одбора СДС-а и министар у Влади БиХ Велибор Остојић, затим предсједник Клуба СДС-ових посланика у парламенту БиХ др Војислав Максимовић, те предсједник Вијећа општина БиХ Петко Чанчар, као и предсједник Скупштине БиХ Момчило Крајишник који је и предсједавао Свечаном сједницом. 
У Радном предсједништву био је и предсједник СДС-а др Радован Караџић.

Тако је почело и тако се одржало 
свечано проглашење и стварање 
Републике Српске.

   ЖИВЈЕЛА ТРАЈНО
 РЕПУБЛИКО СРПСКА!

НАПОМЕНА: 
О проблемима и безбједносним аспектима 
који су пратили организацију, 
одржавање и безбједан повратак учесника 
са Свечане сјединице 
- овом приликом нећу говорити!
 
Autor sjovicicslavuj | 27 Decembar, 2019 | read_nums (34)
 
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Да ли је могуће пронаћи прави тренутак и како изабрати прави пут за доношење исправне одлуке. Мислим да једноставног одговора на ово питање нема, јер се у понуди налази мноштво различитих одговора и сви се своде на - да или на не, односно на одлучност, па чак и онда кад се прави исход не може чак ни предвидјети.

 Додуше, свако има могућност да промијени сопствени ток историје. Јер није исто некога загрлити кад то некоме треба или отићи тек тако остављајући некога на милост и на немилост судбини. Све оно што се догоди или што је већ било ми кажемо: Ма била је таква судбина.

 Могуће су и опције бјежања и сакривања у мишије рупе, али само фигуративно, а никако и физички, јер не може се човјек смањити на физичке пропорције миша, али може као миш побјећи и сакрити се. Но, и скривање има рок трајања. 
Уосталом, мишија рупа нема врата, али врата љубави кад се једном залупе испред носа онога ко те воли и ко још увијек вјерује у тебе, тешко ће се поново било кад више отворити.

 Не постоји нулто вријеме кад би могао у сред љета и оних паклених врућина да се заледиш и претвориш у неко друго агрегатно стање. Али можеш бар привидно и привремено да "искочиш из свог тијела" и да однекуд са пристојне дистанце гледаш и анализираш гдје је могла да те одведе једна или друга одлука.

 Прије свега, треба имати воље, па онда и снаге да наступиш из позиције оног бољег ЈА, пожељног, очекиваног, непоколебљивог, снажног и одлучног.

И док тако размишљаш не смијеш дозволити да те спутава оно кукавичко, колебљиво, неодлучно ЈА, а оно је увијек склоно бјежању и сакривању испод женске сукње, ако је се икада докопаш.
 Шта год да је у питању застани – није то филм у којем ти је Кустурица додијелио главну улогу.

 У томе леже и сва питања и сви одговори, али јеси ли спреман или ниси да одговориш на све изазове живота. То је основна ствар око које се све врти. Некад нас вуку центрипеталне, а некад центрифугалне силе, само је питање да ли и према правом циљу. 
О томе се ради друшкане мој, па ти добро размисли о свему овом на брзину овако написах. Али, барем ти имаш времена да ову моју брзину развучеш на реално вријеме и да у том раздобљу све ствари посложиш на права мјеста.

 На карају, ипак морам да те упозорим да живот није филм и да никад нико неће написати улогу како ћеш живјети живот. 
Само Бог зна шта те све чека на животном путу ...

 Зашто сам све ово написао.

 Има много разлога, јер модерна цивилизација је препуна разних изазова и непредвиђених ствари, али и даље ће се наставити све оно што је започето од настанка цивилизације...почињаће и трајати ратови, технолошки напредак ће их помагати, али и спутавати развој цивилизације. 
Остаће да трају и усамљеност и отуђење људи једних од других. Појављиваће се и оне, нама још увијек непознате и бесмислене ствари.

 Али, трајаће и љубав и људска доброта, мада се плашим да се то не сведе на појединачна испољавања људскости.

 Паде ми на ум једна пјесма: "Хеј животе луталицо“, али морам признати да ми је само назив остао у сјећању, а ко пјева ту пјесму и каква је мелодија стварно не знам ...

Али знам да је зима већ увелико почела. 
Ово вријеме прије би се могло назвати умјерена јесен, него зимско годишње доба. 
Човјек ту ништа не може. 
Против Бога и против природе се не може ... 
Нека се све дешава онако како мора бити, па и зима.

Autor sjovicicslavuj | 11 Novembar, 2019 | read_nums (51)


У знак сјећања на 11. новембар 1918. године, 
када је у Француској, у специјалном вагону
маршала Фердинанда Фоша,
потписано примирје у Првом свјетском рату.

Примирје, које је било на снази све до закључивања 
коначног мировног споразума у Версају, 
28. јуна 1919. године, 
обиљежава се у свим земљама 
које су потписале споразум.
------------------------------

Данас се обиљежава Дан примирја
у Првом свјетском рату у знак сјећања
на 1918. годину, кад је у 11. новембра
у 11 сати на снагу ступило примирје.





Дан примирја у Првом свјетском рату 1918. године сматра се и даном капитулације Њемачке.

Тог дана су силе Антанте и Њемачка, послије вишемјесечних тајних преговора у једном жељезничком вагону на забаченој прузи у шуми Компијењ, у Француској, потписале примирје.

Одредбе тог документа који је углавном саставио француски маршал и врховни командант савезничких војски Фердинанд Фош, биле су прекид непријатељстава, повлачење њемачких трупа иза граница, неуништавање инфраструктуре, размјена заробљеника, обећање репарација, уништавање њемачких ратних бродова и подморница, поступање током примирја.

Иако су примирјем прекинута борбена дејства, било је потребно још шест мјесеци преговора на Париској мировној конференцији док није закључен и мировни споразум којим је окончан Први свјетски рат – Версајски уговор. 


 
Autor sjovicicslavuj | 3 Novembar, 2019 | read_nums (54)

 Јелена Жигон
Рођена је 3. новембра 1933. године у Београду.

Била је српска и југословенска глумица.

Њен супруг је био глумац Стево Жигон,
а кћерка глумица Ивана Жигон.
 
 
 
Autor sjovicicslavuj | 14 Oktobar, 2019 | read_nums (21)
Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења.

Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета.

Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездјетне Саре, и Самсона од бездјетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездјетних, Захарије и Јелисавете.

Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намјере.

Како су се могла родити дјеца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свијет, и који за стварање првога човјека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе.
Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.
Autor sjovicicslavuj | 24 Septembar, 2019 | read_nums (98)

 
 СТЕФАН НЕМАЊИЋ ПРВОВЕНЧАНИ

Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године.
Његове чудотворне мошти почивају 
у манастиру Студеници.
 

 Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Стефан Немањић Првовенчани, велики жупан, краљ, средњи син Стефана Немање био је ожењен Евдокијом, кћерком Алексија III од кога је Стефан добио титулу севастократора, а Србија у то време уживала високо уважавање у Цариграду, као самостална и стабилна балканска држава. 

Стефановим именовањем за великог жупана није био задовољан његов брат Вукан који је настојао да се домогне престола уз помоћ Угарске. Да би се обезбедио од напада Угарске и напада брата Вукана, 1201. Стефан од себе удаљава своју жену Евдокију са којом је имао сина Радослава и кћер Комнину. 

1204. године Стефан се поново оженио другом женом, чије име није познато, добио је синове Владислава и Предислава. Како је Млетачка Република у то време ојачала, Стефан је отерао и другу жену и оженио се по трећи пут, сада унуком млетачког дужда Енрика Дандола, Аном, како би ојачао везе са Млетачком Републиком и западом. Са Аном је добио сина Уроша I.

Стефан Немањић није био задовољан титулом великог жупана па је ступио у преговоре са папском куријом и 1217. године од папе Хонорија III добио је краљевску круну. Настављајући успешну државну политику свога оца, Стефан Првовенчани је учврстио Србију у кругу стабилних европских краљевина. 
У односу на Немањино време, Србија је проширила своје границе ка истоку обухватајући сада територије од Ниша и Врања, Прешево, Биначку Мораву, Горњи и Доњи Полог и Призрен. Посто се крунисао, Стефан присваја све дукљанске земље. Ускоро нестају велики кнежеви хумски, а нестају и дукљанско-немањички краљеви споредне Вуканове лозе. Обе титуле уклапају се у титулу краља Стефана Првовенчаног – Краљ све Рашке земље и Далмације и Травуније и Захумља.

Средњи син Стефана Немање, у народу познат као Свети Краљ, једна је од красних слава Срба, а по њему се и седмица у којој се он слави назива краљева недеља. По његовом доласку на власт избија IV крсташки рат. 

Срушено је Византијско и створено Латинско царство. 

Србија је нападнута од Угарске, Бугарске и војске Латинског царства. Уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са Млетачком Републиком Стефан Првовенчани спашава раскомадану Србију. Да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну, после чега је Стеван проглашен за краља Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума. 
Са њим почиње краљевска глава Немањића. Крунисан за краља у својој задужбини у Жичи од свога брата и духовног оца светог Саве. 

Изградио је манастир Жичу као будућу разгледницу Епископије Српске православне цркве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са светим Савом уздигао Православље до великог торчества у народу своме. По његовој жељи свети Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон. 

Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године. 
 
Његове чудотворне мошти почивају у манастиру Студеници. 

Autor sjovicicslavuj | 8 Avgust, 2019 | read_nums (62)

 
Знам неке који се стиде Гуче,
као да су им родитељи 
рођени у Паризу и као да 
су докторилали на Сорбони.

Мада у Паризу одлично 
познају и воле звук трубе.

Овогодишњи Сабор трубача у Гучи отворен је данас, 8. августа у 11 сати, код споменика трубачу у центру Гуче уз интонирање химне "Са Овчара и Каблара" и подизање саборске заставе.

Сабор је отворио овогодишњи домаћин Сабора министар пољопривреде Србије Бранислав Недимовић.

Најављени су и концерти страних трубачких оркестара из Француске, Чешке, Аустралије, Португала и Словеније.

У финанлном такмичењу 59. Драгачевског сабора трубача, које је на програму у недељу, 11. августа у 20 часова, такмичиће се 16 трубачких оркестара.

Главни саборски програми ће се након више деценија поново одржавати у порти Цркве где је постављена велика бина.

Програми су измештени у порту Цркве због поплава које су задесиле општину Лучане. 

Посјету овогодишњем Сабору најавили су многи традиционални гости из земље и иностранства, као и већи број јавних личности из свијета политике, културе, екстраде, спорта и званичници из Србије и сусједних земаља.

Гости су стигли са свих страна свијета

Драгачевски сабор је јединствено такмичење трубачких оркестара у свијету и најзначајнија манифестација свеукупног народног стваралаштва у Србији.

Сабор трубача један од догађаја
који СРБИЈУ чини јединственом
на културолошкој и туристичкој мапи свијета.


 Највећа трубачка фешта на Балкану
СРБИЈУ промовише у најбољем свјетлу,
 као земљу весеља, оптимизма и искреног гостопримства,
трајаће од 8.  до 11. августа.
Autor sjovicicslavuj | 20 Jul, 2019 | read_nums (67)
 
Пјесма за данас ... Чарлс Буковски

 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
Autor sjovicicslavuj | 8 Jul, 2019 | read_nums (92)
 
На данашњи дан - 8.јула 2015. 
Један од најважнијих датума
у новијој српској историји!

Слика

 

Руска федерација гласала је против британске Резолуције о Сребреници, чиме је спријечила њено усвајање у Савјету безбједности УН.

 

Представници 10 земаља су подржали резолуцију, четири земље су биле уздржане, а амбасадор Русије при УН Виталиј Чуркин је био против.

 

Братска Русија је на данашњи дан прије четири године спријечила највећу неправду према Србији и Србима.

 

Да није било руског вета да ли би икада у Србију дошао један једини страни инвеститор?

 

Па наравно да НЕ БИ НИКАД! 


Јер би једину "геноцидну" државу у свијету сви избјегавали.

 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°

 

Виталиј Чуркин - Да се не заборави! 
- Хвала за руско ’ЊЕТ‘.
 
У знак велике захвалности ми СРБИ 
у Источном Новом Сарајеву 
подигли смо споменик
Виталију Чуркину

 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°

Блог:
 

Схватате ли браћо Срби колики је значај руског "ЊЕТ" у Савјету безбједности против срамне резолуције - вјечитих непријатеља Енглеза и Амера /На горњем линку су наведене државе и како су гласале/.

 

Да ли би Србија била ово што је данас?
Не схватате - БИЛА БИ непостојећа "држава"!

 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°

Autor sjovicicslavuj | 8 Jul, 2019 | read_nums (61)
 
Пјесма за данас ... Ђура Јакшић СВЕ ЈЕ ПРОШЛО
 
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
Autor sjovicicslavuj | 7 Jul, 2019 | read_nums (75)
 
На данашњи дан, 7. јула 2014. године
у Београду је умро славни српски глумац
Боривоје „Бора” Тодоровић
 


   
Autor sjovicicslavuj | 26 Jun, 2019 | read_nums (64)
 
Рвач слободним стилом у категоријидо 57кг 
Стеван Мићић 
освојио је сребрну медаљу
на Европским играма у Минску. 
 
 
Мићићу је медаљу уручио генерални секретар
Олимпијског комитета Србије и члан Извршног одбора 
Европских олимпијских комитета Ђорђе Вишацки.
 
 

Мићићу је медаљу уручио генерални секретар

Олимпијског комитета Србије 
и члан Извршног одбора Европских олимпијских комитета

Ђорђе Вишацки.

 

Мићић је тиму Србије донио пето одличје
на овом такмичењу.

 
Стеван је поражен у борби за злато од рвача 
из Азербејџана Амирасланов Махира.


Autor sjovicicslavuj | 13 Jun, 2019 | read_nums (112)
 
Драгомир Бојанић ГИДРА

На данашњи дан, 13. јуна 1933. године
рођен је славни српски глумац у Крагујевцу.


 
Autor sjovicicslavuj | 8 Jun, 2019 | read_nums (96)
 
На данашњи дан, 8. јуна умро је
један од највећих српских математичара

Михаило Петровић - Алас
или Мика Алас
 
Био је српски математичар, 
један од првих осам професора 
Београдског универзитета и дугогодишњи 
професор математике на Филозофском факултету 
у Београду, редовни члан Српске краљевске академије, 
аутор више од 250 научних и стручних радова 
и оснивач савремене кибернетике. 
 
Уврштен у 100 најзнаменитијих
 Срба у нашој историји



Портрет Михаила Петровића Аласа; 
насликао Урош Предић, уље на платну

 
  
Autor sjovicicslavuj | 24 Maj, 2019 | read_nums (121)

 

Пјесма за данас ...

Мира Алечковић 
ДА ЖИВОТ БУДЕ ЉУБАВ
 
Овакву животну биографију мало људи је имало.
Између осталог, говорила је 10 (!) свјетских језика.
 

Невјероватно - била је прво женско дијете,

које је након 482. године рођено у породици Алечковић.

 

 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°

Autor sjovicicslavuj | 21 Maj, 2019 | read_nums (117)

ДАНАС, 21. маја је: Свети апостол и еванђелист Јован Богослов (грчки облик јеврејског имена: Јахве је милостив) 

Био је један од првих ученика Исуса Христа, са братом Јаковом. Назива се и Свети Јован Богослов. 
Јован је био и (према Писму) син Заведејев и рибар на Галилејском језеру. Јован и Јаков су названи синовима грома, према надимку који им је дао Исус Христос када их је позвао за своје ученике, апостоле.

Према предању, умро је у Ефесу, у дубокој старости. Исус Христос је Јована посебно волео, зато што је био живахан, брз, вредан, изузетно одан и марљив ученик. Због ових особина дао му је име Воанергес, што значи: син громова.

Од свих својих ученика, Исус Христос је издвајао Јакова, Петра и Јована. Они су били са њим кад је васкрсао Јаирову кћерку. На гори Тавор, када су видели његово Преображење, и само њих је повео са собом у Гетсимански врт, ноћ уочи страдања.
Према предању, у градићу Витсаиди, на обали Галилејско језеро Галилејског језера, живела је породица Јована Богослова. Отац му се звао Заведеј, а мајка Саломија, била је кћерка Јосифа, хранитеља и старатеља Пресвете Богородице. Јован је био ученик светог Јована Крститеља.
Колико је Исус Христос волео Јована говори и то да је на Тајној вечери Јован седео поред њега, и да је једино њему Христос открио Јудино издајство. Кад су Христа ухватили и повели на суђење, Јован није одступао од њега ни кад су се сви остали разбежали. Све време страдања Христовог, до крста и под крстом, бол са њим је делио и Јован. Немоћан да помогне, ублажи или отклони страдања, он је стајао, саучествујући и састрадавајући са учитељем и Месијом. Колика је Христова љубав и поверење, видело се кад је са крста, у последњим тренуцима земног живота, поверио Јовану да се стара о његовој мајци, Пресветој Богородици.

После Христовог Вазнесења на небо и све док је Богородица била жива, Јован се бринуо о њој, и проповедао по Палестини. После њене смрти проповедао је у Ефесу и Риму. Римски цар Доментијан га је затворио и мучио, али кад је и после испијања најјачег отрова Јован остао жив, цар се уплашио и није смео да га погуби мачем, него га је послао у прогонство, на острво Патмос. На том острву, Христос се у пуној сили и слави јавио Јовану и прорекао што ће се збивати са Црквом до последњих времена, односно његовог другог доласка. Јован је то описао у књизи названој Апокалипса или Откривење.

Када је Доментијан убијен и на престао дошао цар Нерва, који био блажи према хришћанима Јован се из прогонства вратио у Ефес, где су га малоазијски архијереји молили да им запише Христово учење, бојећи се да нешто може да се заборави или погрешно пренесе, зато што је Јован до тада само проповедао.

Кад је остарио и више није могао да иде у цркву, ученици су га носили, а он је, уместо проповеди, говорио: "Децо моја, волите један другог". Један од ученика га је питао зашто само те речи изговара. Стари апостол је одговорио: "Зато што је то највећа заповест Господња, и доста је ако само њу испунимо како ваља."

Када, је Јовану било више од сто година он узе седам својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. Свети Јован Богослов се упокојио 21. маја. Сваке године на тај дан, из његовог гроба се издиже мирисни и лековити беличасти прах.

Српска православна црква прославља Светог Јована Богослова 26. октобра. Сваког 21. маја, на дан смрти Св. Јована Боглослова спомиње се чудо пројављено од његова гроба.

Апостол Јован је написао Свето Еванђеље, три Саборне Посланице и Откривење.

Спомен овог великог апостола и еванђелисте празнује се 26. октобра. Но 21. маја спомиње се чудо пројављено од гроба његова. Када, наиме, Јовану беше више од 100 година он узе 7 својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб, и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. А 8. маја сваке године дизаше се нека прашина од гроба његова, од које се исцељиваху болесници од разних болести.

 
1 2 3 4  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva