Рођена је на Видовдан, 28. јуна 1890. или 1892. године, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина, у селу Копривница  код Јошаничке Бање у Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете.

 Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић. Историја каже да се пријавила на мобилизацију да замијени и спаси свог брата који је добио позив за војску.

У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.

У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство и јунаштво добила Карађорђеву звезду са мачевима.

 У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године.Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу "Милош Обилић". 

Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом. 

Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као  куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи.

 Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. 

Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.

Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бања Луку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.

Почетком 1920-тих година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степаневићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.

На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села.

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.

За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Специјалне полиције и шест месеци провела у логору Бањица.

Након рата, власт јој је 1945. доделила понижавајућу пензију.

Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. 

Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године. 

Породична кућа је продата 1974. године.

Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

До 2013. године сахрањена је у породичној гробници на Новом гробљу. Послије 40 година, њени остаци су пребачени у Алеју великана, гдје им је увијек било мјесто.

Многи, међутим, због немачких подморница (стара реч "сумарен") нису успели да стигну на то одредиште. И, баш њима је пуковник Милосављевић посветио "Изгнанике". Песма је први пут објављена у збирци "Мач и лира", 1922. године. Али, ми и не знамо ту верзују, већ ову нову:

Креће се лађа француска

са пристаништа солунска.

Транспорт се креће Србади,

ратници, браћа болесни.

Полазим тужан, болестан,

помислим: Боже, нисам сам,

и моја браћа путују

да са мном заједно тугују.

Сваки се боји и на трен,

наиће швапски сумарен.

Сви моле светог Николу,

његову силу на мору.

Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919., изгубила 1.247.435 људи, односно 28% од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. год. 

Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника. Приликом преласка преко Албаније умрло је 77.455 војника, у борбама на Солунском фронту 1916.18 године 36.477, побијено или умрло у заробљеништву 81.214, а 34 781 војника умрло од рана или болести на територији Србије 1915. године. 

Што се тиче цивилног становништва, губици су износили 845.000. Од 200.000 грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко 140.000 људи. Епидемија пегавог тифуса 1914/1915 однела је 360.000 људи.

Када се посматрају подаци са париске Конференције о жртвама Србије, испостави се да, када бисмо одржали минут тишине за сваког грађанина наше земље погинулог/погинулу у Првом светском рату, ћутали бисмо непрекидно 866 дана, односно две године и 136 дана.