Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 4 Septembar, 2021 | read_nums (22)
 
4. септембра 2018. године умро је академик
ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ


 
Слика
----------
Autor sjovicicslavuj | 4 Septembar, 2021 | read_nums (29)
 
 4. септембра 1899. године умро је
ЈОВАН РИСТИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
 
Срба у нашој историји



Споменик и Трг Јована Ристића у Крагујевцу
Autor sjovicicslavuj | 22 Avgust, 2021 | read_nums (43)
 
22. августа 1936. године рођен је
Добрица Ерић
Био је српски књижевник, пјесник, 
прозни и драмски писац



ПРКОСНА ПЕСМА

Ја,
кћи Божја,
Србија,
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу пред сведоцима:
Силом, Муком и Неправдом
да крива сам и да признајем кривицу!
 

Крива сам што сам неко
а не нико и нетко.
Крива сам што у доба
општег Србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крива сам што јесам
а треба да нисам.
Крива сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо уместо у траву.
Крива сам што се дрзнух
против кривде,
крива сам што опет славим 

своју крсну славу!

Крива сам што пишем 

и читам ћирилицом.

Крива сам што певам,
смејем се и псујем,а понекад и лајем.


Крива сам, и признајем
да не знам што знам, 

и да знам што не знам.

Крива сам и да завршим
с највећом кривицом,
пре него што се заценим од смеха.
Крива сам, тврдоглавка
што сам Православка
и Светосавка и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!


Крива сам и грешна, 

дакле што постојим.
и кад већ постојим и још дрско стојим,
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу.
Ако не признам црно ми се пише,
цео свет ће на моју Земљу да кидише.
Руље бивших људи. лопова и гоља,
чопори робота и других монструма,
кидисање на моје воћњаке и поља
и на моје беле куће поред друма
око којих, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве, (...)

Моја ружа слика озарена лика
коју умножавате у вечери и јутра,
то је слика ваше свести и подсвести.


То нисам ја, споља то сте ви - изнутра!
Много смо важне Земљо моја мила,
Ја и моје сестре Истина и Правда
чим се на нас дигла оволика сила
чим су на нас зинуле кривда и неправда.

Шта ће овде џихадије,
крсташи, амери,
који ми черече синове и кћери.
Мора да су чуле белосветске банде
да имамо златна Срца па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они били људи (...)

Ја се не плашим смрти црне дуге
већ ропског живота и болести дуге.
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен. зима.
И није страшнија поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза,
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници сити и манити,
све ми забранисте у рођеној кући,
ал' не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући.
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете, ни кад, вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина,
као ваши праоци што су мог праоца
Исуса Христа Назарећанина.
Ја ћу да гледам, а ви зажмурите.
Иначе ће вам се очи распрснути 

од сјаја мог лица.

Само пожурите.
Што пре ме разапнете, 

пре ћу васкрснути!

Добрица Ерић
Autor sjovicicslavuj | 12 Maj, 2021 | read_nums (29)
 
 СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ

ОСТРОШКИ


СЛАВА МУ И МИЛОСТ

Свети Василије Острошки 
(Стојан Јовановић), 
митрополит Захумски и Источно-херцеговачки, 
родио се 11.1.1610. године, 
у селу Мркоњићи у Поповом Пољу, 
Источна Херцеговина, Република Српска. 

Свети Василије се упокојио 12. маја 1671. године.

Свети ВАСИЛИЈЕ Острошки и Тврдошки је од побожних родитеља Петра и Анастасије Јовановић.

На крштењу је добио име Стојан. Прву књигу учио је у манастиру Завали, а у манастиру Тврдошу се замонашио добивши име Василије. После боравка у Светој Гори, у Пећкој патријаршији је рукоположен у чин епископа. Као епископ је најпре боравио у Тврдошу, а касније прелази у Острог.

Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и многобројних брига за добро своје пастве,  Одмах по престављењу Свечевом, народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долазаше и за време његовог земаљског живота.

А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас, поред његових целебних моштију у Острогу не престају.

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ЧУДОТВОРАЦ И ИСЦЕЛИТЕЉ, говори о историјској сложености живота српског народа у вековима пре и после рођења Светог Василија у чијој личности је сублимисана вековна жеђ српског народа да се остане свој и на своме, упркос великим силама, првенствено Турској, Аустро-угарској и Ватикану, које су имале сталне духовне и територијалне претензије према овим просторима.

Манастир Острог најзначајнији је центар верског ходочашћа на овим просторима - светилиште св. Василија Острошког Чудотворца. Манастир је саборно место припадника православне, исламске и католичке вероисповијести. Подигао га је свети Василије Острошки 1666. године испод Острошких греда.

Према народном предању, седам година после смрти, његово тело нађено је целовито. Саркофаг са свечевим моштима од тада се налази у цркви Ваведења Богородице у Горњем манастиру, који је увучен у природно пећинско удубљење.

Смештен на самим литицима стеновитог планинског масива, манастир представља право чудо природне лепоте. Свети Василије сматра се чудотворцем и исцељитељем и највећи је црногорски светац. Острог је највеће ходочасничко место у Црној Гори где долазе верници из свих крајева света, нарочито лети у време одржавања традиционалних сабора.

Манастир се налази између Даниловграда и Никшића. Према обичајима, до Горњег манастира у коме се налазе мошти Светог Василија, не ваља ићи колима, већ бос и пешке, кроз малу шуму, попут ходочасника. Овде долазе сиромашни и богати из свих крајева да нађу животу и души лека.

Острог је место где се још једино на свету чуда заиста и дешавају. Импресивна слика манастира у стрмогледним литицама остаје незаборавна визура. Доњи манастир са црквом Свете Тројице из 1824, конаком и богословијом из 1742. године, посебно је светилиште ходочасничког места.


Село Мркоњићи налази се на источној страни Поповог поља на путу Требиње – Љубиње. У овом селу се 28. децембра 1610. године родио Свети отац Василије Острошки, крштеним именом Стојан, од мајке Анастасије и оца Петра Јовановића. 

На празник Светог Василија Тврдошког и Острошког Чудотворца, 12. маја 1998. године у селу Мркоњићима у Попову пољу освећен је храм посвећен Светом Василију. Храм је подигнут на темељима родне куће великог божјег угодника и налази се на десној страни пута када се долази из правца Требиња. 

На лијевој страни пута налази се храм Св. Николаја у коме је светитељ крштен. Поред храма је гробље у коме почива и Света Ана, мајка Светог Василија.

Autor sjovicicslavuj | 6 Maj, 2021 | read_nums (28)
 
 Михаило Петровић - Алас
или Мика Алас
Рођен је 6. маја 1868. године у Београду


Био је српски математичар, 
један од првих осам професора 
Београдског универзитета и дугогодишњи 
професор математике на Филозофском факултету 
у Београду, редовни члан Српске краљевске академије, 
аутор више од 250 научних и стручних радова 
и оснивач савремене кибернетике. 

Уврштен у 100 најзнаменитијих
 Срба у нашој историји


Портрет Михаила Петровића Аласа; 
насликао Урош Предић, уље на платну

Autor sjovicicslavuj | 29 April, 2021 | read_nums (32)

Песма "Креће се лађа француска" једна је од најпознатијих из Првог светског рата. Међутим, мало ко зна да ми сада користимо искључиво прерађену верзију песме, која се значајно разликује од оригинала, чији су стихови међу најтужнијима из тог периода.

Ова "тугованка" настала је у Солунском пољу 1917, тадашњој општини Микра која од 2011. не постоји у том облику, јер су је локалне власти сврстале под већу градску област, Терми. А у Микри, где је био логор нераспоређених официра 1917. године, пешадијски пуковник Бранислав Милосављевић је написао песму "Изгнаници". Неке њене стихове сви знамо, нарочито онај из уводне строфе, "Креће се се лађа француска".

Песма је била посвећена рањеним српским војницима који су превожени даље од Солунског фронта, на афричко тло, у Бизерту и друге базе које су Французи имали на северу овог "црног континента". Још после повлачења српске војске кроз Албанију, у ону чувену зиму 1915. на 1916, део српских трупа и нешто мало цивила пребачено је у Бизерту, у коју су довожени и када су почеле борбе на, како се тада звало бојиште код Солуна, "македонском фронту" или "јужном (европском) фронту". У француским базама у којима су боравили Срби, организоване су и обуке приспелих добровољаца, рад са инвалидима, културни живот. 

Многи, међутим, због немачких подморница (стара реч "сумарен") нису успели да стигну на то одредиште. И, баш њима је пуковник Милосављевић посветио "Изгнанике". Песма је први пут објављена у збирци "Мач и лира", 1922. године. Али, ми и не знамо ту верзују, већ ову нову:

-----------------------
 Креће се лађа француска (нова, краћа верзија)

Креће се лађа француска

са пристаништа солунска.

Транспорт се креће Србади,

ратници, браћа болесни.

 

Полазим тужан, болестан,

помислим: Боже, нисам сам,

и моја браћа путују

да са мном заједно тугују.

 

Сваки се боји и на трен,

наиће швапски сумарен.

Сви моле светог Николу,

његову силу на мору.

-----------------------------------
 Стара, оригинална верзија, налази се сада пред вама, а у издању збирке "Мач и лира" из 1930, наглашено је да се ова "данас свима позната песма пева са измењеним текстом". Овако је изгледа оригинал, уз појашњење да је "маћијо" = "маћехо", "војно" = "војник":

Креће се лађа француска у оригиналу

Сиње је море широко,
Широко, хладно, дубоко.
Креће се лађа француска
Са пристаништа солунска.

Одлазе моји другови,

Другови српски витези,
У земљу даљну Африку;
Сви носе тугу велику.

Из своје земље прогнани,

По свету блуде млађани;
Туђино мајко – маћијо,
Збогом занавек Србијо!

Па кад се море заљуља,

Махнито силно удара,
Сви моле Светог Николу,
Његову силу на мору!

Многи ће од њих бити плен,

Кад дође швапски сумарен,
Много је Срба пропало
У мору хладном остало.

Шта ли је Србин згрешио?

Богу се увек молио;
Седам се лета борио;
У рову славу славио.

Узалуд чекаш мајко ти,

Да ти се војно жив врати,
Море је сито – мирује;
Јединца твога – милује!

--------------
Огромне жртве: 
Минут тишине би нам трајао 
две године и 136 дана!

Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919., изгубила 1.247.435 људи, односно 28% од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. год. 

Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника. Приликом преласка преко Албаније умрло је 77.455 војника, у борбама на Солунском фронту 1916.18 године 36.477, побијено или умрло у заробљеништву 81.214, а 34 781 војника умрло од рана или болести на територији Србије 1915. године. 

Што се тиче цивилног становништва, губици су износили 845.000. Од 200.000 грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко 140.000 људи. Епидемија пегавог тифуса 1914/1915 однела је 360.000 људи.

Када се посматрају подаци са париске Конференције о жртвама Србије, испостави се да, када бисмо одржали минут тишине за сваког грађанина наше земље погинулог/погинулу у Првом светском рату, ћутали бисмо непрекидно 866 дана, односно две године и 136 дана.

Autor sjovicicslavuj | 19 Januar, 2021 | read_nums (59)
 
Славни српски књижевник, комедиограф,
дипломата и академик 
БРАНИСЛАВ НУШИЋ
умро је 19. јануара 1938. године.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји




Споменик Браниславу Нушићу 
на Тргу републике у Београду


Autor sjovicicslavuj | 27 Decembar, 2020 | read_nums (67)

 

Свако живо биће родила је мајка

Срећан празник мајкама!


У другу недјељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана дјеца поране и унапријед припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Дјетинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана.
Дјеца јој честитају празник, а мајка онда дијели дјеци поклоне и на тај начин се "дријеши". На исти начин се вежу и све удате жене које се "дријеше" поклонима дјеци: колачима или неким другим слаткишима.

Споменик посвећен мајкама - Тиумен у Русији
Празник Материца се у новије вријеме свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом у коме учествују дјеца са прикладним рецитацијама и пјевањем, а онда дјеца везују присутне старије жене.

Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, нарочито дјечјим одељењима гдје се дјеци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.  

ђ
 
Autor sjovicicslavuj | 16 Oktobar, 2020 | read_nums (89)
 
Прошло је 13. година од трагичне погибије ...

 16. октобра 2.007. године умро је


ТОШЕ ПРОЕСКИ



 
 
Zajdi, zajdi, jasno sonce


Zajdi, zajdi, jasno sonce,
zajdi, pomraci se,
i ti, jasna le mesecino,
begaj, udavi se.

Crni goro, crni sestro,
dvajca da crnime,
ti za tvojte lisja, le goro,
jas za mojta mladost.

Tvojte lisja, goro sestro,
pa ce se povratat.
Mojta mladost, goro le sestro,
nema da se vrati... 

Won't you sink, bright sunshine 

Won't you sink, bright sunshine,
disappear into the dark,
and you, clear moonlight too,
go away, drown yourself.

Sorrow forest, my sorrowful sister,
let us sorrow together,
you for your leaves, forest,
me for my youth.

Your leaves, forest - my sister,
are going to return.
My youth, forest - my sister,
is not coming back. 

Ај зајди зоди јасно сунце


Ај зајди зајди море јасно сонце,
мене је брига ово празна жетва.
Над глава ми стоје до три спахије
и они ми кажу да брзо женујте.

Првите наши каже да брину Жените,
а други ми каже мало да жемо, 

а трећи ми каже класу збирати.

А мене моје плаче моје малко дете.
Ја не могу д 'идам да га превирам,
да не превирам, да не најежим.

Autor sjovicicslavuj | 12 Oktobar, 2020 | read_nums (115)

Рођена је 12.10.1873. године у Чачку
 
Уврштена у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Потресна биографија Надежде Петровић и њено богато 
сликарско дјело говоре нам много о њој, али и о српској
 несрећи да лако и брзо заборављамо наше славне претке.

Послије година негирања и заборава, ретроспективна изложба њених дјела у Београду 1938. вратила је Надежди оно посебно мјесто у самом врху српског сликарства, које јој је припадало исто онолико као и славно место у српској херојској ратној историји.

До посљедње снаге сликала је шаторе ваљевске болнице, све док заразна болести није и њу оборила. 

Боловала је седам дана, а  умрла је 3. априла 1915. године.



Надежда Петровић као ратна болничарка

у Призрену 10. априла 1913. године.

Манастир Грачаница, 1913. године

Поље косовских Божура

Споменик Надежди Петровић у Чачку,

откривен 1955. године
Autor sjovicicslavuj | 11 Septembar, 2020 | read_nums (106)
 
11. септембра 1914. године рођен је
Његова светост патријарх српски
ПАВЛЕ
" БУДИМО ЉУДИ"


ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ
и моја маленкост у Патријаршији у Беграду

Претпостављам да неке ствари 
из живота Његове светости 
нисте до сад знали ...

НИЈЕ КОРИСТИО ТЕЛЕВИЗОР, 
НИТИ ЧИТАО НОВИНЕ, 
А СВЕ ЈЕ ЗНАО САМ ДА ПОПРАВИ

Не само по мислима његовим, већ и по самом животу какав је живио можемо научити примјер правог хришћанског живота.

Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке“.

Кад бисмо само ову од многих порука патријарха Павла упамтили, учинили бисмо живот много бољим и себи и другима. Али, и учење је процес. Ако многе једноставне, а мудре ријечи нисмо докучили за његова живота, није касно да их се подсјетимо, да их памтимо и преносимо.

На данашњи дан 11. септембра 1914. године у селу Кућанци у Славонији, под световним именом Гојко Стојчевић, рођен је патријарх српски господин Павле, 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године.

Рано је остао без родитеља. Када му је било свега три године умро му је отац и остао је са мајком и братом Душаном. Послије тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, и при рођењу трећа је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријом очевом сестром.
Тетка их је одгајила заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка — патријарха Павла. Схвативши да је дијете "врло слабачко", тетка га је поштедјела сеоских послова и омогућила му да се школује.

Гојко је као мали био веома болешљив и слабашног здравља. Одмалена је био посвећен књизи и учењу. Показивао је велики дар за пјевање тако да је у сјећању становника Кућанаца и данас остао надимак који су му дјеца тада дала, звали су га Пјевалица. Основну школу завршио је у родном селу, а гимназију је похађао у Тузли. 

Гојков друг из клупе био је писац Меша Селимовић.

Ипак, постоји један детаљ који ријетко ко зна, 
а то је да су патријарх и велики српски књижевник 
дијелили гимназијску клупу у Тузли!

Гојко Стојчевић и Мехмед Селимовић из школских дана у Тузли

Иако је у тузланској гимназији из вјеронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов избор за наставак школовања била је шесторазредна Богословија у Сарајеву.
У школи је био запажен као добар појац, био је други тенор. Волио је да пјева и у селу, па су га звали "пјевалица". 
У Сарајеву је био члан друштва "Трезвена омладина" које се борило против опијања и пушења.

У Београд је дошао 1936. године, гдје је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други свјетски рат.
Индекс Гојка Стојчевића

Други свјетски рат провео је у овчарско-кабларском манастиру Свете Тројице и манастиру Вујан. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. 1954. постаје јеромонах, протосинђел је постао исте 1954, а архимандрит 1957. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.
Ријетко ко би могао да препозна свеца који је ходао земљом
и са којим су многи имали прилике да живе,
да се срећу, да разговарају ...
На слици је Његова светост патријарх ПАВЛЕ, тада владика.

Као епископ рашко-призренски свједочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извјештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији.

По својој епархији је углавном ишао пјешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Гдје није могао пјешке ишао је аутобусом.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, додијелио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. 
За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха Германа.

Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за певницом. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник. 

По Београду је ишао градским превозом или пјешке. Живио је аскетским животом, сам је шио и крпио одијело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.

Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су "прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега".

Знао  је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочаре, ролетне. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.
Када је тек постављен на трон патријарха и када се преселио са Косова у зграду Патријаршије у Београду, још дуго су га затицали како рано ујутро пере степениште. Иако су му говорили да "има ко то ради у Патријаршији", он је узвраћао да је навикао и да му није тешко.

Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.

Када је са епископима возом путовао за Аустрију на један од екуменских сусрета, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао: "А мени није имало шта да се смрзне."

Узречица му је била: "Бог те видео…"

Патријарх српски господин Павле упокојио се у својој 95. години, у Београду на Војномедицинској академији послије дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. Рано тог јутра причестио га је јеромонах Методије, а патријарх је касније умро у сну.

Према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен је у манастиру Раковица.
Autor sjovicicslavuj | 22 Avgust, 2020 | read_nums (113)
 
22. августа 1936. године рођен је
Добрица Ерић
Био је српски књижевник, пјесник, 
прозни и драмски писац
 



ПРКОСНА ПЕСМА

Ја,
кћи Божја,
Србија,
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу пред сведоцима:
Силом, Муком и Неправдом
да крива сам и да признајем кривицу!
 

Крива сам што сам неко
а не нико и нетко.
Крива сам што у доба
општег Србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крива сам што јесам
а треба да нисам.
Крива сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо уместо у траву.
Крива сам што се дрзнух
против кривде,
крива сам што опет славим 

своју крсну славу!

Крива сам што пишем 

и читам ћирилицом.

Крива сам што певам,
смејем се и псујем,а понекад и лајем.


Крива сам, и признајем
да не знам што знам, 

и да знам што не знам.

Крива сам и да завршим
с највећом кривицом,
пре него што се заценим од смеха.
Крива сам, тврдоглавка
што сам Православка
и Светосавка и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!


Крива сам и грешна, 

дакле што постојим.
и кад већ постојим и још дрско стојим,
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу.
Ако не признам црно ми се пише,
цео свет ће на моју Земљу да кидише.
Руље бивших људи. лопова и гоља,
чопори робота и других монструма,
кидисање на моје воћњаке и поља
и на моје беле куће поред друма
око којих, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве, (...)

Моја ружа слика озарена лика
коју умножавате у вечери и јутра,
то је слика ваше свести и подсвести.


То нисам ја, споља то сте ви - изнутра!
Много смо важне Земљо моја мила,
Ја и моје сестре Истина и Правда
чим се на нас дигла оволика сила
чим су на нас зинуле кривда и неправда.

Шта ће овде џихадије,
крсташи, амери,
који ми черече синове и кћери.
Мора да су чуле белосветске банде
да имамо златна Срца па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они били људи (...)

Ја се не плашим смрти црне дуге
већ ропског живота и болести дуге.
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен. зима.
И није страшнија поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза,
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници сити и манити,
све ми забранисте у рођеној кући,
ал' не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући.
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете, ни кад, вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина,
као ваши праоци што су мог праоца
Исуса Христа Назарећанина.
Ја ћу да гледам, а ви зажмурите.
Иначе ће вам се очи распрснути 

од сјаја мог лица.

Само пожурите.
Што пре ме разапнете, 

пре ћу васкрснути!

Добрица Ерић
Autor sjovicicslavuj | 5 Jul, 2020 | read_nums (98)
 
5. јула 1928. године рођен је
један од најзначајнијих српских пјесника
двадесетог вијека
СТЕАВАН РАИЧКОВИЋ


Стеван Раичковић, Бранко Ћопић и Иво Андрић

Матија Бећковић и Стеван Раичковић

Стеван Раичковић, биста на Калимегдану
Autor sjovicicslavuj | 8 April, 2020 | read_nums (205)

Част и привилегија су били 
бити пријатељ и дружити се са
Момом Капором, 
па макар то биле и ријетке прилике ...

Хвала ти Момо ...




Рођен је у Сарајеву 8. априла 1937. године, од мајке Бојане Капор (дјевојачко Велимировић) и оца Гојка Капора. Отац Гојко Капор радио је као финансијиски стручњак у Сарајеву, гдје је срео своју будућу супругу.

Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у логор у Нинберг, гдје је провео пуне четири године. 

13. априла 1941. за вријеме бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо.

Сви су погинили осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега.

О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ријетко говорило у породици, вјероватно због жеље најближих да дијете заштите, не обнављајући му сјећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи.

Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд.

По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних умјетности са просјечном оцјеном 9,9.

У вријеме дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана вјенчали су се 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968.)

Превођен је на француски, руски, њемачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.

Умро је 3. марта 2010. године на ВМА. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.


Једина пјесма славног МОМЕ КАПОРА - М И Р

На питање зашто не пише поезију

кад би му то као умјетнику 

и писцу ишло од руке, одговарао би:

"Ма није то за мене. Данас сви Срби пишу песме"!

 




 
Autor sjovicicslavuj | 27 Januar, 2020 | read_nums (126)
 
 
Свети Сава


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 27. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.

Најмлађи син Стефана Немање , великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.

Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору. Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон.


Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост. Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.

Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.

Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.

Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.

Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.
Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.

Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима. Једном замоли свог игумана да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским.

После неколико година и Савин отац, Стефан Немања, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору.

До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава као манастир првог реда - царску задужбину - у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног , подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро.

У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила позната под именом Типик светог Саве. У Светој Гори написао је Сава и житије свога оца, преподобног Симеона.

У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, не били над мртвим очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело, које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван у знак измирења, почне зидати цркву Жичу. За то време Сава је већ био постао архимандрит.

Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те се прилично задржа у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео.
За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.

После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј. независна. Било је то 1219. године.



При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.

Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу. У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано. Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски.

После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље. После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.

Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон , а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у Србију. После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах.

Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу, а које остати у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.
Свети Сава је умро 27. јануара 1236. год. 

 
Autor sjovicicslavuj | 19 Januar, 2020 | read_nums (160)

НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ 
ОВАКВА ЉУДСКА И СРПСКА СРАМОТА!

Пљачкаши и злочинци Јосипа Броза 
су звјерски ликвидирали времешног -
славног српског војсковођу и војводу.

Петар Бојовић

начелник Генералштаба и војвода српске војске,
рођен у Мишићеву, 4. јула 1853. године, 
а умро је 19. јануара 1945. године у Београду. 


Петар Бојовић, је живио у пензији до 1941. године. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора војске Краљевине Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а послије капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата. 

ТУЖНА И НЕСРЕЋНА СУДБИНА 

ВОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА

Након завршетка рата у Београда ухапсила га је ОЗНА. 
Крајем Другог свјетског рата у Србију је дошла злочиначка идеологија и "гвозденом чизмом" покушала да обрише комплетну историју српског народа. Хероји нису били хероји, побједе нису биле побједе, а и поштовање се изгубило негдје успут.
Посљедња фотографија остарјелог војводе 
Петра Бојовића у његовој кући на Врачару 1944. године.

Злочинци 'Брозови 'ослободиоци' упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био 'краљев војвода' довољна је да 'ослободиоци' примијене силу. 

Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, послије најгрубљих ријечи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице.

Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тијело је на Ново гробље пребачено таљигама. /Таљиге - лака запрежна кола на два точка која обично вуче само један коњ/. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вијест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.

Тако је отишао и посљедњи српски војвода ...
Биста Војводе Петра Бојовића у Београду


Autor sjovicicslavuj | 19 Januar, 2020 | read_nums (147)
 
Славни српски књижевник, комедиограф,
дипломата и академик 
БРАНИСЛАВ НУШИЋ
умро је 19. јануара 1938. године.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
 
 


Споменик Браниславу Нушићу 
на Тргу републике у Београду

 
Autor sjovicicslavuj | 14 Januar, 2020 | read_nums (226)
 
14. јануара 2020. године
наступила је Нова година 
за Српску, Руску и Грузијску 
православну цркву, 
Јерусалимску патријаршију 
и Руску заграничну цркву. 


 
 
Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2020 | read_nums (219)
 
9. јануар 1992. - 2020.године
Прошло је 28. година од званичног проглашења 
Републике под тадашњим именом 
- Република Српска Босна и Херцеговина.
Од тада па до данас кратко је вријеме да би се могле сложити све коцкице у мозаик стварања и трајања Републике Српске. Но, да покушам на бази чињеница и као свједок са лица мјеста да кажем неколико кључних ствари које су претходиле стварању Републике Српске.
Први вишестраначки избори у БиХ одржани су 18. новембра 1990. године. На власт су дошле три националне странке – СДА, ХДЗ и СДС.
У Парламенту БиХ су постојала два дома (вијећа) – Вијеће народа и грађана, које је бројало 130 посланика и Вијеће општина са 110 делегата. Дакле скупштина БиХ је бројала 240 посланика и делегата.
Од конституисања парламента па до његовог распада одржано је 10 заједничких сјеница. Због сепаратистичких тенденција и незаустављивог разбијања тадашње СФР Југославије тај талас је преко Словеније и Хрватске стигао и у БиХ.

Сви системи власти у БиХ су се распадали и распршивали као мјехур од сапунице. Постојала су два дијаметрално супротна концепта за рјешавање будућег статуса БиХ: један муслиманско-хрватски и на другој страни српски. Муслиманско-хрватски концепт је био да се БиХ издвоји из састава тадашње СФР Југославије и да прогласи своју самосталност, док је интерес Срба у БиХ био да Босна и Херцеговина остане у саставу Југославије.
А шта је претходило стварању данашње Републике Српске. Желим да подсјетим на плебисцит српског народа који је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.
На тај историјски плебисцит Срба /референдум/ скоро сви су заборавили. Међутим, плебисцит је био одговор на већ дефинисани датум одржавања муслиманско-хрватског референдума о издвајању БиХ из уставног и територијалног устројства тадашње СФР Југославије.

Срби су за плебисцит дефинисали питање:
"Да ли желе да остану у заједничкој југословенској држави која укључује Србију, Црну Гору, аутономну српску област Книнску Крајину и области Славоније, Барање и западног Срема, те све оне који желе да остану у таквој држави"
Изјашњавање Срба је показало да је огромна већина изашла на плебисцит и изјаснила се за останак у тадашњој Југославији. То је уједно била и политичка подлога и одлука за стварање Републике под именом - Република Српска Босна и Херцеговина.
Република Српска Босна и Херцеговина је званично проглашена на Свечаној сједници 9. јануара 1992. године, што је и званичан датум настанка РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.

На нелегалном муслиманско-хрватском референдуму одржаном 29. фебруара /преступна година/ и 1. марта 1992. године, Муслимани и Хрвати без учешћа Срба су донијели нелегалну одлуку о издвајању БиХ из састава тадашње Југославије.

Удружени и свезаних застава Муслимани и Хрвати су на противуставан начин извршили акт сецесије и уз помоћ једног дијела тзв. међународне заједнице су издвојили БиХ из тадашње СФР Југославије.

Српски представници у заједничким институцијама БиХ су покушавали на све легитимне начине да задрже БиХ у саставу тадашње Југославије, али нису успјевали. Касније ће се испоставити да то и није било могуће.
Знајући све то, након 14. октобра 1991. године и дефинитивног распада Парламента БиХ и подјеле на два блока: муслиманско-хрватски и на српски - српски представници су тражили могућа рјешења за опстанак српског народа на просторима БиХ.
Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина је основана 24. октобра 1991. године као Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини.

На првој сједници одржаној у Плавој сали у згради Скупштине БиХ у Сарајеву, расписан је плебисцит и усвојена „Декларација о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији“. Референдум на коме су се Срби изјаснили о останку у Југославији је одржан 9. и 10. новембра.
*****************
Извјештај са Прве оснивачке скупштине:

 У складу са општеприхваћеним и прокламованим људским правима и успостављеним међународно-правним принципима, као и начелима и правилима уставног поретка, Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине 9. јануара 1992. у Сарајеву. Свечана сједница је одржана у Хотелу "Холидеј ин".
Недуго касније, као конституанта Уставом који је донесен 28. фебруара 1992, правну моћ и правну сигурност, легалитет и легитимитет обезбиједила је Република Српска Босна и Херцеговина. Тада је на основу резултата „Новембарског референдума“ Република Српска проглашена за федералну јединицу у саставу Савезне Републике Југославије.

НАПОМЕНА: 

О тим догађајима, као и о разлозима за избијање грађанског рата у БиХ много шире сам написао у својој књизи – „Силос" и у многобројним текстовима за разне новине и портале. Један од тих текстова је и на линку: 

Писао сам о историјату настанка Републике Српске и о избијању грађанског рата у Босни и Херцеговини. Писао сам само о оним стварима и догађајима којима сам лично присуствовао. Никад нисам писао и описивао неке догађаје како то данас раде вајни и такозвани експерти опште праксе и аналитичари који са временске и просторне дистанце просипају "памет" и казују своја виђења и доживљаје стварности у којој никада нису учествовали, нити су на тим мјестима били присутни.

РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
СЕ НИЈЕ МОГАО ИЗБЈЕЋИ!

Дакле, 9. јануара 1992. године одржана је Свечана сједница српских посланика (72 из СДС-а, два из СПО-а /Странка Вука Драшковића/ и четири посланика из Реформских снага /Странка Анте Марковића/. Као гости на тој сједници били су и предсједници општина из реда српског народа, те предсједници општинских одбора СДС-а и друге званице.

Свечана сједница је одржана у великој сали у Хотелу "Холидеј ин". У то вријеме као инспектор Државне безбједности био сам задужен за безбједност српских посланика и министара у Парламенту и Влади Босне и Херцеговине. 

Сједница је заказана за 11,00 часова. 

У екипи задуженој за безбједност присутних и безбједно одржавање сједнице били су српски представници у тадашњој Државној безбједности БиХ - Драган Деведлака, Неђо Влашки, Горан Радовић и моја маленкост.

Остали Срби запослени на високим позицијама у тадашњем Министарству унутрашњих послова и Државној безбједности БиХ нису смјели или нису хтјели да нам помогну. 
Нису хтјели да их којим случајем не би видјели муслимански инспектори и обавјештајци који су такође покривали објекат хотела и визуелно камерама са удаљености и сакривени снимали долазак званичника на сједницу.
Многе чињенице и детаљи са те, сада већ историјске сједнице су остали записани. Овим освртом бар у фрагментима желим да подсјетим све оне који уопште не знају како је настала данашња Република Српска. Дакле, тог 9. јануара на Светог архиђакона Стефана у Сарајеву је рођена и створена - Република Српска Босна и Херцеговина. То је био званичан назив тада створене Републике. Касније ће она добити садашње име - РЕПУБЛИКА СРПСКА.
Да кажем и то да су у Радном предсједништву свечане сједнице сједили: тадашњи чланови Предсједништва БиХ:

Др Биљана Плавшић и др Никола Кољевић, те предсједник Извршног одбора СДС-а и министар у Влади БиХ Велибор Остојић, затим предсједник Клуба СДС-ових посланика у парламенту БиХ др Војислав Максимовић, те предсједник Вијећа општина БиХ Петко Чанчар, као и предсједник Скупштине БиХ Момчило Крајишник који је и предсједавао Свечаном сједницом. 
У Радном предсједништву био је и предсједник СДС-а др Радован Караџић.

Тако је почело и тако се одржало 
свечано проглашење и стварање 
Републике Српске.

   ЖИВЈЕЛА ТРАЈНО
 РЕПУБЛИКО СРПСКА!

НАПОМЕНА: 
О проблемима и безбједносним аспектима 
који су пратили организацију, 
одржавање и безбједан повратак учесника 
са Свечане сјединице 
- овом приликом нећу говорити!
 
Autor sjovicicslavuj | 27 Decembar, 2019 | read_nums (131)
 
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Да ли је могуће пронаћи прави тренутак и како изабрати прави пут за доношење исправне одлуке. Мислим да једноставног одговора на ово питање нема, јер се у понуди налази мноштво различитих одговора и сви се своде на - да или на не, односно на одлучност, па чак и онда кад се прави исход не може чак ни предвидјети.

 Додуше, свако има могућност да промијени сопствени ток историје. Јер није исто некога загрлити кад то некоме треба или отићи тек тако остављајући некога на милост и на немилост судбини. Све оно што се догоди или што је већ било ми кажемо: Ма била је таква судбина.

 Могуће су и опције бјежања и сакривања у мишије рупе, али само фигуративно, а никако и физички, јер не може се човјек смањити на физичке пропорције миша, али може као миш побјећи и сакрити се. Но, и скривање има рок трајања. 
Уосталом, мишија рупа нема врата, али врата љубави кад се једном залупе испред носа онога ко те воли и ко још увијек вјерује у тебе, тешко ће се поново било кад више отворити.

 Не постоји нулто вријеме кад би могао у сред љета и оних паклених врућина да се заледиш и претвориш у неко друго агрегатно стање. Али можеш бар привидно и привремено да "искочиш из свог тијела" и да однекуд са пристојне дистанце гледаш и анализираш гдје је могла да те одведе једна или друга одлука.

 Прије свега, треба имати воље, па онда и снаге да наступиш из позиције оног бољег ЈА, пожељног, очекиваног, непоколебљивог, снажног и одлучног.

И док тако размишљаш не смијеш дозволити да те спутава оно кукавичко, колебљиво, неодлучно ЈА, а оно је увијек склоно бјежању и сакривању испод женске сукње, ако је се икада докопаш.
 Шта год да је у питању застани – није то филм у којем ти је Кустурица додијелио главну улогу.

 У томе леже и сва питања и сви одговори, али јеси ли спреман или ниси да одговориш на све изазове живота. То је основна ствар око које се све врти. Некад нас вуку центрипеталне, а некад центрифугалне силе, само је питање да ли и према правом циљу. 
О томе се ради друшкане мој, па ти добро размисли о свему овом на брзину овако написах. Али, барем ти имаш времена да ову моју брзину развучеш на реално вријеме и да у том раздобљу све ствари посложиш на права мјеста.

 На карају, ипак морам да те упозорим да живот није филм и да никад нико неће написати улогу како ћеш живјети живот. 
Само Бог зна шта те све чека на животном путу ...

 Зашто сам све ово написао.

 Има много разлога, јер модерна цивилизација је препуна разних изазова и непредвиђених ствари, али и даље ће се наставити све оно што је започето од настанка цивилизације...почињаће и трајати ратови, технолошки напредак ће их помагати, али и спутавати развој цивилизације. 
Остаће да трају и усамљеност и отуђење људи једних од других. Појављиваће се и оне, нама још увијек непознате и бесмислене ствари.

 Али, трајаће и љубав и људска доброта, мада се плашим да се то не сведе на појединачна испољавања људскости.

 Паде ми на ум једна пјесма: "Хеј животе луталицо“, али морам признати да ми је само назив остао у сјећању, а ко пјева ту пјесму и каква је мелодија стварно не знам ...

Али знам да је зима већ увелико почела. 
Ово вријеме прије би се могло назвати умјерена јесен, него зимско годишње доба. 
Човјек ту ништа не може. 
Против Бога и против природе се не може ... 
Нека се све дешава онако како мора бити, па и зима.

1 2 3 4 5  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva