Slavko Jovičić

Најрадоснији хришћански празник - Васкрс!

— Autor sjovicicslavuj @ 16:00

 ПРИРЕДИО: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

        ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!  

        ВАИСТИНУ         ВОСКРЕСЕ!

  Православни верници у недељу славе Васкрс који Српска православна црква (СПЦ) назива празником над празницима.

 Васкрс је најважнији хришћански празник, јер суштина хришћанског учења заправо означава васкрснуће Христово из мртвих. То је победа вере и живота над смрћу.

 На Васкрс се скидају олтарске двери да би се тиме показало да је Исус Христос васкрснућем победио смрт и отворио рајска врата.

Исус је распет у петак, суботу је прележао у гробу, у Јосифовом врту, а у недељу зором, осетио се снажан земљотрес и анђео Божји слетео је на гроб. Стражари који су чували гроб, у страху су попадали као мртви.

 Исус је васкрсао!!!


На Васкрс је, по веровању, прво Марија Магдалена срела Христа, а потом се он указао и својим ученицима.

 Само ученик Тома, који је био одсутан, није одмах поверовао да јеХристос васкрснуо, па је морао лично да се увери. Отуда у народу узречица "неверни Тома".

 ВЕРНИЦИ се за овај празник поздрављају са: "Христос воскресе" и "Воистину воскресе"!

 Цела недеља празника зове се Светла недеља, а тада се певају радосне црквене песме. На првом Васељенском сабору, у Никеји 325. године, одлучено је да се Васкрс свуда празнује истог дана, после пролећне равнодневице, прве недеље после јеврејске Пасхе и првог пуног месеца.  Васкрс је покретан празник. Увек се везује само за недељу, и може "пасти" у размаку од 35 дана, од 4. априла до 8. маја по старом, јулијанском календару, односно од 22. марта до 25. априла по новом, грегоријанском рачунању времена.

 Српска православна црква време рачуна по старом – јулијанском календару. За овај празник спрема се колач који домаћин за време ручка ломи заједно са децом. На Васкрс се народ ујутро умива свежом водом у коју су стављени црвено обојено јаје, босиљак..

 Наравно, како то само Срби знају, ови древни обичаји су различити од места до места, од краја до краја, од Републике Србије до Републике Српске, па до Црне Горе, као најизразитијим српским земљама у којима се најсвечаније прославља Васкрс.

 Никада не смемо заборавити да је најтеже Србима на Косову и Метохији, нашој колевци постојања, умирања и рађања и нашег васкрсења, као и  Србима у Хрватској, односно у Федерацији Босне и Херцеговине и мало мање у Црној Гори.


Христос воскресе - воистину воскресе"!

— Autor sjovicicslavuj @ 15:33

Приредио: Славко Јовичић Славуј

                   

Још један мали дио о васкршњим свечаностима. Васкршње славље почиње у суботу, тачно у поноћ, када се из свих српских храмова традиционално упути прва васкршња порука и древни поздрав: „Христос васкрсе – ваистину васкрсе!“

 Вјерницима који прве васкршње сате дочекају на свечаним литургијама у српским православним црквама, чита се традиционална празнична посланица Његове светости патријарха Павла и српских архијереја. Духовној дјеци они поручују да је Дан васкршења дан побједе живота над смрћу, славље над слављима, празник над празницима...

У цијелом хрисћанском свијету, па и код нас православаца, за Васкрс су везани многи лијепи обичаји. У претходном тексту сам говорио о само неким. Фарбање (бојење) јаја један је од најљепших и најрадоснијих обичаја, поготово за дјецу.

 Вриједне домачице, по устаљеним обићајима и традицији, васкршња јаја боје на Велики петак, дан када се успоменама враћамо на Христово распече и дан када се ништа друго не ради. У неким нашим крајевима обичај је да се прво обојено јаје оставља на страну до идућег Васкрса, а зове се чуваркућа. Приликом фарбања јаја се могу, али не морају, шарати растопљеним воском, пером за писање или нечим сличним. Црвена боја на васкршњим јајима јесте неизоставна, јер симболизује Спаситељову невино проливену крв на Голготи, а исторемено је и боја васкрсења.

             Јаје је симбол обнављања природе и живота. И  као што бадњак горећи на огњишту даје посебан чар бозићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост за оне који га поклањају и који га као дар примају.

 Васкршње славље почиње када са свих торњева православних храмова дуго звоне сва звона и јављају долазак великог празника. Домаћин са својим укућанима одлази у цркву на свету васкршњу службу. Сви они који су постили се причесћују.  Послије службе, народ се медјусобно поздравља древним ријечима: „Христос васкрсе!“ и „Ваистину васкрсе!“ Тај поздрав траје до Спасовдана.

Након молитве у цркви и у српским домовима пале се свијеће. Домаћин узима кадионицу и тамјан, окади све укућане, предаје неком млађем кадионицу и овај кади цијелу кућу. Пјева се углас тропар, чита се „Оче наш“ и друге пригодне молитве.

Послије заједничке молитве укућани сједају за свечано постављену трпезу. На столу стоји украшена чинија с офарбаним јајима. Домаћин први узима јаје, а за њим сви укућани. Тада настаје весеље и такмичење (туцијада) чије је јаје најјаче. Приликом туцања јаја изговара се, такодје „Христос васкрсе!“ и „Ваистину Васкрсе!“ На Васкрс се једе прво кувано васкршње јаје, а онда остала јела, јер се тог дана прекида седмонедјељни пост. Тог дана ако гост дође у кућу прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама....

 Шта након свега речи? Прелијепи су наши српски православни обичаји и они су јединствени у односу на све друге религије у свијету. Такодје, српски обићаји су још богатији и разноврснији у односу и на друге братске православне народе...Али, најважније је да српски народ слави своје свете празнике и да му вјера у Господа Бога враћа наду у бољи, радоснији и богатији зивот...."

"ХРИСТОС ВОСКРСЕ - ВОИСТИНУ ВОСКРСЕ!“ 


REPUBLIKA SRPSKA NE SMIJE IZGUBITI VIŠE MILIJARDI MARAKA, NARODNIH PARA!?

— Autor sjovicicslavuj @ 20:52

REPUBLIKA SRPSKA NE SMIJE IZGUBITI VIŠE MILIJARDI MARAKA, NARODNIH PARA!?

                                                                            

                                  Piše: Slavko JOVIČIĆ SLAVUJ 

 

          VIŠE  MILIJARDI MARAKA, OPLJAČKANOG NOVCA I IMOVINE OD GRAĐANA U REPUBLICI SRPSKOJ – NE SMIJE BITI TRAJNO IZGUBLJENO!?

 

          Skoro će proći osam godina od kada sam - od tadašnjih najodgovornijih ljudi na vlasti koji su, nažalost, i danas na nekim pozicijama u Republici Srpskoj - tražio da se u Narodnoj Skupštini Republike Srpske donese, odnosno izglasa pet ključnih zakona, koji bi jedino doprinijeli boljem životu svih građana u Republici.

 

            Naime, predlagao sam da se donesu sljedeći zakoni:

-         Zakon o imovinskom kartonu za sve tzv. novokomponovane biznismene od 1991. do 2000 godine, i trajno!

-         Zakon o pljenidbi, odnosno oduzimanju sve pokretne i nepokretne imovine stećene lopovlukom, kriminalom, povlašćenim položajem u društvu, raznim zloupotrebama položaja, ovlašćenja,  i svim drugim mafijaškim aktivnostima.

-         Zakon o uspostavljanju posebnog Antikriminalnog tima, posebno vezanog za obračun sa imovinskim  i privrednim kriminalom.

-         Zakon o reviziji privatizacije društvene imovine, privatizovane pod sumnjivim okolnostima.

-         Zakon o osnivanju Specijalnog tužilaštva i Posebnog krivičnog odjeljenja suda za institucionalnu borbu protiv najgore i najveće pošasti – lopovluka i kriminala, koji su zahvatili sve segmente cjelokupnog društva.

 

 No, kako je to tada   skoro nezapaženo prošlo, mnogi su bili u uvjerenju da je cjelokupni ratni i poratni lopovluk institucionalno legalizovan, a samim time i da je brojna horda mafijaških bosova i klanova za pustošenje i arčenje narodne imovine – amnestirana?! Ali, po svemu sudeći, izgleda, da su se tajkuni i lopovi u svojim računicama grdno preračunali i  prevarili.

 

Napokon je, nedavno, jednom mafijaškom bosu i lopovu, jedan od sudova u Federaciji BiH svojom presudom, pored vremenske, izrekao i ''prateću'' kaznu o oduzimanju imovine stečene kriminalnim i protiv pravnim radnjama. Mada se radi o simbolično oduzetom novčanom iznosu, ipak, za početak, očekivati je, da će se nastaviti serija ovakvih suđenja, koja će za posljedicu imati oduzetu imovinu od lopova, koji su pljačkajući sopstveni narod postali nelegalno najbogatiji društveni sloj u ovoj zemlji. Rekli bismo, važno je da je počelo i da se sa mrtve tačke krenulo.

 

 Nije na odmet napomenuti da se u raznoraznim kombinacijama prekombinovala i ondašnja struktura vlasti u Republici Srpskoj. Zapravo, na vlasti su godinama ostajali skoro isti  ''politički timovi'', i  samo su bile vidljive  simbolične i sitne kozmetičke promjene glavnih  ''igrača'' u hermetički zatvorenim i homogenizovanim vlastodržačkim ekipama.

 

Dakle, prije osam godina, sve gore pomenute zakone, istina, samo u naznakama na svom stolu imao je tadašnji potpredsjednik, a kasnije i predsjednik Republike Srpske Dragan Čavić. Iste zakonske projekte je tada u svojim rukama  imao i tadašnji predsjednik Vlade Republike Srpske Mladen Ivanić. Tadašnja koaliciona vlast u Republici Srpskoj, vidljivo je to, nije imala političkog sluha, a ni volje, da se institucionalno obračuna sa ogromnim kriminalom i lopovlukom, koji je bio i ostao najveća prijetnja i opasnost za opstanak Republike Srpske. Vremena se mijenjaju, a sa njima i odnos prema kriminalu: mijenja se i odnos pravosudnih institucija u slamanju najvećeg i najpogubnijeg zla koje se sručilo na pleća, uglavnom jadnog i ogromnog broja opljačkanog naroda koji i danas samo još biološki vegetira i opstaje u životu.

 

Pošto nije bilo pameti, niti bilo kakve volje u redovima tadašnjih vladajućih struktura da se sve ovo sa kriminalom i lopovlukom raščisti na nivou Republike Srpske i da se od lopova oduzme ogromna imovina stećena lopovlukom i na nezakonit način, te da se  vrati jedinim pravim vlasnicima – narodu u Republici Srpskoj, bolje rečeno da  ta opljačkana dobra ostanu u Republici Srpskoj, eto, sad se pokušalo da se cijeli taj proces borbe pravosuđa protiv lopova pokrene sa nivoa Bosne i Hercegovine. Zapravo, SDP (stranka Zlatka Lagumdžije) je pokušala da u Parlamentarnoj skupštini BiH izdejstvuje usvajanje zakona o oduzimanju nelegalno stečene imovine...Cilj je jasan – izborna je godina, pa bi trebalo „ušičariti“ koji politički poen i ostvariti dobru predizbornu poziciju za posrnuli SDP. Oduzeta imovina od lopova postala bi vlasništvo BiH. Narod u Republici Srpskoj ponovo bi, dakle, bio prevaren, jer male bi bile šanse da obični smrtnici i jadnici dobiju i najmanju mrvicu od ogromnog lopovskog kolača. Naravno, da su političari iz tog vremena, koji su bili na vlasti u Republici Srpskoj, opet, po ko zna koji put, dodatno sluđivali ojađeni narod i da su svoju evidentnu odgovornost prebacivali na nekoga drugog. A narod, k'o narod, imaće vremena da  nad svojom nesrećnom sudbinom kuka i jadikuje tek tada kad pogriješi na izborima, kao što je u mnogim lokalnim sredinama godinama griješio i naravno za svoje greške, opet, po ustaljenoj ''patriotskoj'' formuli okrivljivao one druge koji na drugačiji način misle i to u ovim uslovima što je neuobičajeno - samo svojom glavom.

 

Zato, treba pozdraviti odlučnost Vlade Republike Srpske i naravno premijera Milorada Dodika da se putem usvajanja zakona u borbi protiv lopova institucionalno obračuna sa kriminacima i lopovima svih fela i boja.

 

Donošenjem antilopovskog zakona stvoriće  se svi preduslovi za institucionalnu pravosudnu borbu protiv kriminala, čime bi se tek tada, dosad stalno okrivljivano pravosuđe, dovelo u poziciju potpune odgovornosti za izvršavanje svojih zakonskih obaveza u slamanju kriminala.

 

Nije nerealno pretpostaviti da su najveći tajkuni i lopovi u Republici Srpskoj od naroda i društva opljačkali više milijardi maraka. Dokazi za to ne mogu biti traženje papira od lopova, kojima bi se dokazivalo da li su isti kroz poreze i druge doprinose izvršavali svoje obaveze prema državi. Jer, suludo bi bilo očekivati da lopovi čuvajući papire o nelegalnom poslovanju i tako  sami protiv sebe podižu optužnice!? Ali, zato postoje neoborivi dokazi, vidljivi svakom običnom smrtniku, o enormnom bogastvu novokomponovanih biznismena, koji sigurno nisu rezultat poštenog i legalnog rada. Bogastva su u nebrojenim pokretnim i nepokretnim objektima, preduzećima, basnoslovnim bankovnim računima, najluksuznijim automobilima, tehničkim mašinama, super luksuznim hotelima, restoranima, diskotekama, benzinskim pumpama... 

 

Dovoljan je samo jedan, a on je ilustrativan primjer sticanja enormnog bogatstva buržoaske vlastele u Republici Srpskoj, odnosno BiH. Naime, cijela predratna BiH imala je svega 187 benzinskih pumpi, koje je gradila država, a danas samo u Republici Srpskoj ima preko 380 pumpi i još je u izgradnji njih pedesetak. I to sve su građene ''privatnim'' kapitalom??? Većina tih objekata prije liče na trgovačke i uslužne centre,   nego na objekte za samo snadbijevanje tečnim derivatima. Za večinu tih objekata veoma je lako dokazati da su produkt nezakonito stečenog kapitala. Time, a pri ori, ne želim reći da su svi vlasnici benzinskih pumpi samim time i lopovi. Takođe, ne želim reći i da su oni, tj. takvi pojedinci, najveći i jedini lopovi. Ovo je samo jedan od bezbroj drastičnih primjera pljčkanja narodne imovine. Skoro da nema oblasti u društvu, koju svojski nisu opljačkali lopovi, koji su se za samo deceniju razmnožili kao kišne gliste. Nažalost, lopovski tornado i dalje pustoši Republiku Srpsku i sva njena prirodna i društvena bogatstva prisvaja u svoju korist.

 

 Zato, entitet Republika Srpska ne mora dokazivati ko je lopov, a ko je pošten čovjek. Dokazivanje enormnog bogastva pojedinaca mora biti upravo na njima, da dokažu na koji  način su stekli bogastva, na kojima bi im pozavidili i svjetski biznismeni. Nije valjda moguće da je mnogim lopovima u Republici Srpskoj  najbliži srodnik i sam Soroš i da im je on slao kapital za širenje mafijaških poslova. 


MUP i policija RS ostaju i opstaju

— Autor sjovicicslavuj @ 22:26
MUP i policija RS ostaju i opstaju!
 

PIŠE:  Slavko Jovičić Slavuj

Prošao je dan D. Šta dalje?

Dolaze dani, mjeseci, godine... Skoro četiri godine smo se vrtjeli u začaranom krugu, u lavirintu izvjesnosti i neizvjesnosti, u imaginarnim uslovima i uslovljavanjima, tragajući za eventualno mogućim rješenjima vezanim za reformu policijskih struktura u BiH od Pedi Ešdauna, bivšeg visokog predstavnika u BiH, pa do Martensa, svakodnevno je sluđivana cjelokupna javnost u BiH. Stvarana je takva politička i društvena klima, kao da će nastupiti, ne dao bog, smak svijeta ako se ne usvoje prijedlozi ove dvojice avanturista, koji su bili usmjereni na ukidanje MUP-a i policije Republike Srpske! Vješto i na perfidan način nametnuta nam je forma, koju su bjelosvjetski avanturisti i voluntaristi vješto upakovali u ambalažu tzv. sudbonosne reforme policijskih struktura u BiH, koja je opet postavljena kao najbitnija stvar u ovoj zemlji?!

I eto, uslov svih uslova za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju BiH s EU, napokon je ispunjen. Razni apetiti i interesi svih političkih faktora u BiH, pa i onih izvan ove zemlje, su se prelamali i stalno podgrijavali putem donošenja zakona o policijskim strukturama u BiH.

Predstavnički dom Parlamentarne skupštine BiH, nakon iscrpljujuće, polemične i žestoke poslaničke rasprave ipak je uspio da 10. aprila ove godine,  usvoji dva zakona, oba vezana za policiju. Dakle, usvojeni su Zakon o Direkciji za koordinaciju policijskih tijela i o agencijama za podršku policijskoj strukturi BiH i drugi Zakon o nezavisnim i nadzornim tijelima policijske strukture BiH.

U prvom zakonu je predviđeno da se osnivaju direkcija za koordinaciju policijskih tijela, agencija za forenzička ispitivanja i vještačenja, agencija za školovanje i stručno usavršavanje kadrova i agencija za policijsku podršku i utvrđuje se njihova nadležnost i organizacija kao upravnih organizacija za podršku policijskoj strukturi BiH. Želim da naglasim da se ovim zakonom uspostavljaju tijela kao upravne organizacije u okviru Ministarstva bezbjednosti BiH i imaće nadležnost isključivo nad već postojećim policijskim strukturama na nivou BiH (GP i SIPA).

Drugi zakon definiše i uspostavlja nezavisna nadzorna tijela policijske strukture u BiH. Dakle, osnivaju se nezavisni odbor, odbor za žalbe policijskih službenika i odbor za žalbe građana.

Na izgled, radi se o vrlo komplikovanim novoosnovanim organima koji se uspostavljaju na nivou BiH.

Suštinski i ono najbitnije jeste da nakon usvajanja oba prethodna zakona - ostaju Ministarstvo unutrašnjih poslova i ostaje policija RS u nadležnosti i u ustavnom kapacitetu RS. Da naglasim, usvajanjem ovih zakona na nivou BiH ništa se neće promijeniti u dosadašnjoj organizacionoj, funkcionalnoj i ustavno-pravnoj poziciji Ministarstva unutrašnjih poslova i policije RS!

U oba usvojena zakona ugrađen je istovjetan amandman koji glasi:

(1) Lokalni nivo, kao dio nove jedinstvene policijske strukture BiH, zatim odgovarajuća pitanja odnosa između tijela osnovanih ovim zakonima i lokalnih policijskih tijela, te ostali detalji policijske strukture će biti regulisani nakon reforme Ustava BiH u skladu s tri principa Evropske komisije, i to u dva osnovna Zakona: Zakon o policijskoj službi Bosne i Hercegovine i Zakon o policijskim službenicima Bosne i Hercegovine.

(2) Zakoni iz stava 1. ovog člana će se zasnivati na relevantnim odredbama Ustava BiH, a biće usvojeni najkasnije godinu dana nakon usvajanja Ustava BiH.

(3) Struktura jedinstvenih policijskih snaga BiH će odgovarati ustavnoj strukturi zemlje.

I na kraju, sasvim je jasno i ponovo ističem da neće biti promjene nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova i policije RS. A, o ustavnoj reformi na nivou BiH, o tom potom...

NAPOMENA: Autor je poslanik u Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine.



ПОРУШЕНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ СВЕТИЊЕ И ХРАМОВИ ОД СТРАНЕ СРПСКИХ ДУШМАНА

— Autor sjovicicslavuj @ 14:17

ПОРУШЕНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ СВЕТИЊЕ И ХРАМОВИ ОД СТРАНЕ СРПСКИХ ДУШМАНА


Дабробосанска епархија * * *

„Који ми пакосте, пребијајући кости моје, ругају ми се говорећи ми сваки дан: Гдје је Бог твој?“ (Псалам 42, 10)
Седиште прве епископије у Босни, после крштења Срба, основано је код цркве Светог Петра у Бан Брду. Када је Свети Сава вршио организацију Српске цркве од 1219. године, устројио је према Босни епархију у Дабру, а после пада Босне под Турке 1463. године, дабробосански митрополит је вршио духовни надзор над православнима у целој Босни, па је чак од пећког патријарха добио власт и над православним Србима у Далмацији као „егзарх целе Далмације“.

Седиште дабробосанског митрополита било је најпре у манастиру Бањи у Дабру. Касније се седиште померало према западу, те је неко време било у манастиру Рмњу, на тромеђи Босне, Далмације и Хрватске. Од 1713. године, трон овог владичанства је у Сарајеву, где се налази и данас.

После насилног укидања организације Пећке патријаршије (1766), на катедру дабробосанских митрополита долазе Грци. Тада је, на основу споразума између аустроугарске државе и Цариградске патријаршије од 1880. године, православна црква у Босни и Херцеговини постала аутономна митрополија у чији састав поред Дабробосанске улазе још Зворничка, Захумско-херцеговачка, а касније и Бањалучко-бихаћка епархија. У то време је православна црква у Босни и Херцеговини добила и своју националну јерархију. Први Србин дабробосански митрополит био је Сава Косановић (1881–1885), али је он због сукоба са агресивним аустро-католичким прозелитистима морао да одступи. Његови наследници продужили су борбу за јачање и одбрану народне црквено-просветне аутономије.

Приликом уједињења Српске православне цркве (1920), Дабробосанска митрополија је, као и остале епархије у Босни и Херцеговини, ушла у састав обновљене Српске патријаршије.
Богословија, која је до Првог светског рата радила у Рељеву, а између два светска рата у Сарајеву, угасила се у страдањима Српске православне цркве и њеног верног народа 1941. године. Музеј старе цркве у Сарајеву својим експонатима речито говори о побожним и културним настојањима православних Срба Сарајева и Дабробосанске епархије у прошлим вековима.

Од дабробосанских митрополита који су резидовали у Бањи, данас се зна за Јосифа (1575) и за Гаврила Аврамовића (1575–1588), који је пренео седиште у Рмањ, а затим преко Лике прешао на аустријску Славонску крајину. По разним манастирима у западној Босни су резидовали: Аксентије (1589–1601), Теодор (1601–1619), Макарије (1620), Исаија II (1628–1635), Лонгин (1657), Христифор (1671–1681), Атанасије Љубојевић (1681–1688), Висарион (1690–1708), Исаија III (1708–1709) и Мојсије Петровић (1709–1713).
После укидања Пећке патријаршије (1766), Цариградска патријаршија је доводила овамо за митрополите махом Грке (фанариоте). То су били: Данило (1769), Кирил (1776–1779), Венедикт Краљевић (1805–1808), Калиник (1809–1817), Венијамин (1817–1835), Амвросије (1835–1840), Игњатије I (1841–1850), Прокопије (1851–1853), Дионисије I (1856–1860), Игњатије II (1861–1868), Дионисије II Илић (1868–1871), Пајсије (1871–1874) и Антим (1874–1880).

Након склопљене конвенције између Аустрије и Цариградске патријаршије (1880), митрополит Антим је одступио, а за митрополита дабробосанског дошао је Сава Косановић (1881–1885); затим, Ђорђе Николајевић (1885–1896), Николај Мандић (1896–1907), Евгеније Летица (1907–1920), Петар Зимоњић (1921–1941), који је мученички пострадао од усташке руке, Нектарије Круљ (1947–1966) и Владислав Митровић (1967–1992). Садашњи митрополит је Николај (Мрђа).

Дабробосанска митрополија доживела је велика страдања у Другом светском рату. Мучки је убијено 16 свештеника и три калуђера. Када су блиски сарадници упозорили дабробосанског митрополита Петра Зимоњића да му прети опасност од усташа, он је, поред осталог, одговорио: „Ја сам народни пастир, па ме веже дужност да са својим народом делим добро и зло.“ Усташе су га ухапсиле 12. маја 1941. године и одвеле у Сарајево. Пре хапшења, својим свештеницима је поручио: „Останите на својим парохијама, па шта буде народу нек' буде и вама.“ Из Сарајева је премештен у Загреб, где је добио робијашки број 34; а из Загреба у Кореницу, одакле је 15. јула 1941. године отпремљен у Госпић. Кроз све дане тамничења, мучен је и понижаван на разне начине. Бачен је у јаму Јадовно на Велебиту, са 55 православних свештеника.

На подручју Дабробосанске епархије у овом рату (1991–1995), порушено је 23, а оштећено 13 храмова. Срушено је 11 парохијских домова и осталих црквених здања, а три парохијска дома су оштећена. На подручју ове епархије, српске светиње подједнако су уништавали муслимански фундаменталисти и хрватски националисти. О тим злоделима сведоче бројни примери. Црква Светог Ђорђа у Копачи (Доња Сопотница) задужбина је Херцег Стјепана из 1446. године. Од 1529. до 1531. године при овом храму је постојала српска штампарија. Током 1993. године, муслимански фундаменталисти су је опљачкали, а потом запалили. Порушили су и спомен-обележје поред цркве, и багерима уништили српско гробље.

*****************

Црква Преображења Господњег у Јабуки код Србиња (Фоче) обновљена је и освећена 15. августа 1991. године. Непуну годину дана касније, 23. јула 1992, усташе су је минирале и потпуно срушиле. Српско гробље поред цркве такође је уништено.
*************

Храм Светог великомученика Георгија у Трнову подигнут је 1886, а генерално обновљен 1986. године. Муслимани су ову цркву најпре опљачкали, а потом (јула месеца 1992. године) запалили. Свештеника трновског Недељка Поповића су после зверског мучења убили 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Приликом ослобођења Трнова, пронађен је његов гроб, а земни остаци пренети су у Трново и сахрањени у црквеној порти.
*****************************
Сарајево

Саборна црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1872. године. Доста оштећена, не врши се богослужење (1991–1995).
Зграда Митрополије. Гранатирана 1992. године и том приликом један део зграде изгорео заједно са библиотеком и архивом. Претходно опљачкана.
Стара црква Светих архангела Михаила и Гаврила – из XV века. Гранатирана седам пута, оштећена (1991–1993).
**********************
Сарајево (Добриња)
Црква Светог Василија Острошког – у изградњи. Оштећена 1992. године.
**********************
Сарајево (Ново)
Црква Преображења Господњег – подигнута 1939. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.
***********************
Биљешево
Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1905. године. Спаљена од стране муслимана 1992. године. Парохијски дом демолиран и спаљен од муслимана 1992. године. Гробље оскрнављено (1991–1995).
*******************
Благај

Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1853. године. Обнављана неколико пута. Минирана и сравњена са земљом 1995. године. Парохијски дом запаљен од Хрвата и муслимана 1995. године.
*************
Блажуј
Црква Светог Саве Српског – подигнута 1895. године. Погођена гранатом 1992. године. Обновљена.
*************
Бугојно
Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1853. године. Срушена од муслиманске и хрватске армије током ратних операција 15. децембра 1992. године. Није за употребу. (ЕЦММ Но. 2/95, 33). Нови парохијски дом срушен 1992. године од стране Хрвата.
********************
Високо
Црква Светог великомученика Прокопија – подигнута 1857. Оштећена и демолирана 1992. године, Изнутра потпуно уништена и прекопана у олтарском делу 1995. Парохијски дом насилно усељен 1995. године.
**********************
Витовље (код Травника)
Црква запаљена 1995. године од муслимана.
********************
Вуковско (Доње)
Црква Успења Пресвете Богородице – подигнута 1864. године. Проваљена и оштећена, прозори полупани. Иконе и друге црквене предмете узео ХВО (ЕЦММ, Но. 2/95,16).
***********************
Голо Брдо
Црква Зачећа Светог Јована Крститеља – подигнута 1986. године. Спаљена и срушена 1992. Парохијски дом спаљен и срушен од стране муслимана 1992. године.
****************
Горажде (Сопотница-Копачи)
Црква Светог великомученика Георгија (у народу позната као Доња Сопотница) – саградио Херцег Стјепан 1446. године. Од 1529. до 1531. године, при цркви била прва српска штампарија на овом подручју. Током векова обнављана неколико пута. Муслимани цркву опљачкали, а потом запалили 1993. године. Помоћни објекти поред цркве запаљени 1992. Православно гробље уништено багером 1993. године.
*****************
Горажде
Капела опљачкана и срушена од муслимана 1992. године. Парохијски дом опљачкан и срушен од стране муслимана 1992. године.
******************
Доњи Малован (код Купреса)
Црква Светог кнеза Лазара Косовског – подигнута 1971. године. Гранатирана 1992. Обновљена и поново гранатирана и запаљена од стране ХВО новембра 1994. године. Није за употребу (ЕЦММ, Но. 2/95,
19).
******************
Завидовићи
Црква Светог Саве Српског – подигнута 1912. године. Опљачкана и демолирана 1992. године.
*****************
Завидовићи (Чардак)
Црква Светог Николе – подигнута 1984. године. Запаљена од стране муслимана 1992. године.
******************
Зеница
Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1886. године. Оштећена (кров и фасада) 6. јуна и 27. децембра 1992. године од стране ХОС-а и локалних снага. Врши се богослужење (ЕЦММ, Но. 1/94, 70). У парохији срушено 9 сеоских капела (1991–1995).
***********************
Јабука (Устиколина)
Црква Преображења Господњег подигнута 1937. године. Обновљена и поново освећена 15. августа 1991. године. Минирана и потпуно срушена од усташа 23. јула 1992. Гробље поред цркве порушено 1992. године.
*********************
Какањ
Црква Светих апостола Петра и Павла. Оштећена фасада цркве и разбијени прозори (1991–1995).
**********************
Кисељак (код Сарајева)
Црква Светог пророка Илије – подигнута 1937. године. Оштећена 1992. године.
************************
Пазарић, сарајевска општина Хаџићи
Црква Светих апостола Петра и Павла – подигнута 1896. године. Запаљена и сравњена са земљом 1992. од стране муслимана. Парохијски дом запаљен 1992. године.

(НАПОМЕНА: Свети храм у којем сам крштен - н.п. Славко Јовичић Славуј)

****************************************
Равно
Црква Светог пророка Илије. Запаљена од Хрвата 1995. године.
********************
Стог (код Завидовића)
Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1912. године. Запаљена, потом срушена и сравњена са земљом од стране муслимана 1995. године. Парохијски дом запаљен, потом срушен и сравњен са земљом од стране муслимана 1995. Светосавски дом сравњен са земљом 1995. године.
************************
Трново, сарајевска општина
Црква Светог великомученика Георгија – подигнута 1886. године. Обновљена и освећена на стогодишњицу 1986. године. Порушена и опљачкана од стране муслимана јула 1992. Пароха трновског, Недељка Поповића, исламски фанатици убили након зверског мучења 10. јуна 1992. године у Годињским Барама, недалеко од Трнова. Његово тело пронађено приликом ослобађања Трнова и сахрањено у црквеном дворишту. Парохијски дом запаљен од муслимана 1992. године.
*************************
Турбе (код Травника)
Црква Светог Јована Крститеља – подигнута 1970. године. Оштећена и опљачкана 1992. Не врши се богослужење. Парохијски дом запаљен 1992. године.
**********************
Фоча
Део зграда Црквене општине, који је служио за продају свећа, изгорео 1992. године.
*********************
Хаџићи
Црква Рођења Пресвете Богородице – подигнута 1937. године. Погођена гранатом 1995. године (уништен кров са куполом). Обновљена.
----------------------
Напомена: По Дејтонском споразуму од 19. марта 1996. године, остају напуштене цркве у: Илијашу, Рељеву, Блажују, Хаџићима, Нишићу, Прачи и Устиколинама. Српски народ се иселио, свештенство последње напушта те просторе.

НАПОМЕНА: Ово су само порушене светиње и српски православни храмови у једној епархији - Дабробосанској епархији.
Сви подаци су - подаци Дабробосанске епархије.

Уз божији благослов, податке презентира Славко Јовичић Славуј


Powered by blog.rs