Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 15 Avgust, 2020 | read_nums (8)
Споменко Гостић
Рођен 15. августа 1978. године
 Умро 20. марта 1993. године

Био је војник и најмлађи одликовани борац 
Војске Републике Српске 
у Одбрамбено-отаџбинском рату. 
Одликован је Медаљом заслуга за народ


Рођен је 15. августа 1978. у Добоју. Основну школу похађао је у Маглају, али је због избијања ратног сукоба у Босни и Херцеговини није завршио. Врло млад је остао без оца.

Године 1992, почетком рата, живио је са мајком Миленом у селу Јовићи надомак Маглаја. Село је било окружено насељима са већинским муслиманским становништвом, па се убрзо нашло на првој линији фронта. На почетку рата, тачније у мјесецу априлу умрла му је мајка, па је остао да живи са баком која је септембра 1992. године погинула у гранатирању села од стране тзв. Армије Републике Босне и Херцеговине.


Убрзо се пријављује у Војску Републике Српске гдје је у почетку био курир, да би потом био пребачен на развожење хране борцима на првим линијама фронта. Обављајући повјерене му задатке, једном приликом је са коњском запрегом упао у минско поље, при чему су коњи страдали, а он је био лакше поврјеђен. Након тог рањавања, још је једном био лакше рањен.

У офанзиви муслиманских снага на планину Озрен народ се повукао из Јовића, а Гостић је са неколико војника остао да брани село. У марту 1993, у гранатирању положаја српске војске, пет војника је погинуло, а Гостић је тешко рањен. Умро је 20. марта 1993. у Јовићима на Озрену, а сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу.
+++++++++++
Послије рата
Након завршетка рата Јовићи су припали Федерацији Босне и Херцеговине, а село Бочиња, надомак Јовића убрзо је постало духовно и политичко упориште радикалних исламиста, злогласних вехабија.

 Покретана је иницијатива за измјештање посмртних остатака Споменка Гостића на територију Републике Српске. Међутим, то још увијек није остварено. 

У неким градовима Републике Српске покренуте су иницијативе за именовање улица по Споменку Гостићу. 

На годишњицу његове погибије 20. марта 2014. године, у порти Храма Рођења Пресвете Богородице у Добоју, откривен је споменик овом младом српском јунаку.



 19. марта 2017. године у вишеградском насељу Гарча, једна од улица је понијела име овог младог српског јунака. Откривена је и спомен плоча у знак и сјећање на ЈУНАКА Споменка Гостића.


Мурал Споменку Гостићу у Козарској Дубици
Autor sjovicicslavuj | 15 Avgust, 2020 | read_nums (7)


Церска битка је први велики окршај у Првом свјетском рату у којем су Централне силе доживјеле први пораз, почела је 15. августа 1914. и трајала је девет дана. По објави рата 28. јула Аустроугарска је према Србији концентрисала своје три армије.

Од 30. јула отпочело је прикупљање и размјештање непријатељских снага. Пета и Шеста армија, стациониране у источној Босни добиле су задатак да изврше главни удар на Србију. Друга аустроугарска армија концентрисана је у Срему и Банату, како би тактички заварала српску Врховну команду у погледу правца наступања.


У првим данима рата јединице Друге армије бомбардовале су насеља на северу тадашње Србије, укључујући Београд и Смедерево, а 12. августа накратко окупирале Шабац.


Српска војска у одбрани бројала је око 180 хиљада војника првог и другог позива. Начелник Штаба Врховне команде тада је био војвода Радомир Путник, а његов помоћник генерал Живојин Мишић. Насупрот српским јединицама налазиле су се трупе аустроугарске Балканске војске од око 200 хиљада војника.

  

Блистава српска побједа у Церској бици резултат је више фактора. С једне стране било је искуство модерног ратовања наше војске и њеног командног кадра стицано током два претходна балканска рата, с друге стране – способност брзог маневрисања наших трупа.

Војвода Путник и генерал Степа Степановић, који је после ове битке унапређен у чин војводе, успели су да вештим управљањем потчињеним јединицама и контранападима у одлучујућим тренуцима изненаде аустроугарске војсковође. И морал српске војске био је на неупоредиво вишем нивоу од морала непријатеља.

Као прва српска и прва савезничка победа у рату, Церска битка је оснажила самопоуздање Србије и подстакла веру у даље успехе.
Autor sjovicicslavuj | 15 Avgust, 2020 | read_nums (5)
РАСТКО ПЕТРОВИЋ
Био српски дипломата, пјесник, романсијер, 
приповједач, есејиста, сликар, 
ликовни и књижевни критичар. 

Рођен је 03. марта 1898. године у Београду


Умро је 15. августа 1949. године у Вашингтону


------------------
---------------------------
Сестра Растка Петровић била је 
славна српска хероина Надежда Петровић, 
сликар и болничарка у Балканским 
и Првом свјетском рату.

Уврштена у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји
Autor sjovicicslavuj | 14 Avgust, 2020 | read_nums (30)
 
Великогоспојински пост

За православне хришћанске вјернике 14. августа почиње двонедјељни 
Госпојински пост - један је од најстрожих постова, а обиљежава се у знак сјећања на смрт Богородице и дан када се успјела на небо

Великогоспојинки пост први пут помиње се у 9. вијеку. Коначно је Установљен на Цариградском сабору 1166. године.

Увијек почиње на Дан седморице браће Макавеја и њихове мајке, који су погубљени мученичком смрћу.

Најмлађи од свих вишедневних постова, уведен је у част и према примјеру Пресвете Богородице, Мајке Божије, која је вријеме прије смрти провела у сталном посту и молитви.

Овај пост је најкраћи, али веома строг, попут Васкршњег.
Подсјећа да су, уз сведену трпезу и смирене страсти, милостиња и опраштање први на путу којим тијело и душа постану смирена цјелина, што води сазнању и спасењу у божјој милости.

Током сљедеће двије седмице, једе се храна припремљена на води, викендом су дозвољени уље и вино. На Преображење може се јести и риба.

Завршава се 28. августа по новом календару, на Велику Госпојину, али ако овај празник падне у сриједу или петак, као ове године, не мрси се ни тог дана, већ се једе риба, вино и уље.

По обичајном календару, празник, посебно посвећен женама и мајкама, везује се за босиљак, божју биљку.
 
Autor sjovicicslavuj | 14 Avgust, 2020 | read_nums (16)

Свети мученици Макавеји

Страдање Светих старозаветних мученика: седморо браће Макавеја: Авима, Антонија, Гурија,Елеазара, Евсевона, Алима (Самона) и Маркела, матере њихове Соломоније (САЛОМИЈЕ), свештеника Елеазара и других са њима.


Српска православна црква и њени вјерници данас обиљежавају празник посвећен седморици светитеља, седам мученика, браће Макавеји.

Макавеји су били старозаветни светитељи и мученици из 2. вијека п.н.е, а књиге о животу браће Авима, Антонина, Гурија, Елеазара, Евсевона, Адима и Маркела саставни су дио Светог писма.

Свети мученици Макавеји и њихова мајка Соломона и учитељ Елеазар страдали 166. године п.н.е. када их је убио император Антиох XI Епифан, који је покушао да у Јерусалиму уведе паганске обичаје. Епифан је у Јерусалимски храм поставио кип грчког паганског бога Зевса, испред ког је присиљавао Јевреје да се клањају.

Свештеник Елеазар био је посвећен Мојсијевом закону и први је одбио да се поклони паганском божанству, због чега је настрадао у мукама.

Седморо браће Макавеја и њихова мајка Соломона, слиједили су његов примјер па су и они страдали мученичком смрћу.

Мошти светих мученика Макавеја чувају се у базилици Светог Андреја у Келну у Њемачкој.
Autor sjovicicslavuj | 14 Avgust, 2020 | read_nums (12)

Изношење Часног Крста. Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима.

И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост.

Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. 

Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате.
+++++++++
Autor sjovicicslavuj | 13 Avgust, 2020 | read_nums (25)
 
13. августа 1876. године, рођен је
 Александар Белић

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји



13. августа 1876. године рођен јесрпски лингвиста Александар Белић, професор Београдског универзитета, предсједник Српске краљевске академије (након Другог свјетског рата Српска академија наука и умјетности) од 1937. до 1960. и члан свих словенских академија
Послије завршене Велике школе у Београду, студирао је словенску филологију и лингвистику у Одеси и Москви. Основао је и уређивао часописе ,,Јужнословенски филолог“ и ,,Наш језик
Оснивач је српске модерне дијалектологије и један од твораца научне синтаксе. Ријешио је сложен проблем општесловенског акцентног система.
Под његовим руководством, САНУ је издала прву књигу великог ,,Речника књижевног и народног језика“. Написао је око 500 расправа, језичких огледа, научних критика, полемика и приказа.
Александар Белић у граматици српскохрватског језика из 1940. године, када му Брозови „лингвисти“ у дугим кожним мантилима нису држали нож под грло, на страници 283, у тачки 5. пише:
Како се зове ово писмо којим је написана ваша књига? – Ћирилица.


Јесте ли видели како пишу Енглези, Французи, Немци? 

А како Руси, Бугари, Чеси? Је ли ко видео како пишу Јевреји, или Турци или Кинези? Постоје, дакле, на свету разна писма или азбуке.
 
Покушајте сабрати сва слова наше ћирилске азбуке. Колико их има? – Равно 30.

Шта обележава свако слово? Колико ће онда бити гласова у нашем језику?

Наш језик има 30 гласова, а наша азбука исто толико слова, тако да се сваки глас бележи посебним словом.

Захваљујући поглавито Вуку Караџићу, наша је азбука једна од најпростијих и најсавршенијих на свету. (Пиши као што говориш!)“

Дјела: ,,О језичкој природи и језичком развитку“ (два тома), ,,Правопис српскохрватског језика“, ,,Дијалекти источне и јужне Србије“, ,,О двојини у словенским језицима“, ,,Галички дијалекат“.
Сабрана дјела Александра Белића
Autor sjovicicslavuj | 12 Avgust, 2020 | read_nums (27)

Народна скупштина Српске Републике БиХ усвојила је у Бањалуци 12. августа 1992. године Декларацију о државном и политичком уређењу државе и донијела одлуку да промијени њен назив у - Република Српска.

Српска је претходно настала 9. јануара 1992. године као Република српског народа БиХ одлуком Скупштине српског народа у БиХ.

Општим оквирним споразумом за мир у БиХ, потписаним 21. новембра 1995. године, Република Српска је и међународно призната као један од два конститутивна ентитета БиХ.

Због сталних напада бошњачких сарајевских кругова на назив Република Српска, Народна скупштина Српске усвојила је 2008. године Закон о заштити назива Република Српска.

Деветог јануара 1992. године, прије било каквих ратних сукоба у БиХ, одлуком Скупштине српског народа у БиХ настала је Српска Република БиХ да би у августу 1992. била преименована у Републику Српску.

Према подацима пописа становништва 2013. године, у Републици Српској је живјело укупно 1.170.342 лица.
 
Autor sjovicicslavuj | 12 Avgust, 2020 | read_nums (25)
 Други пишу ... 
На овој фотографији су британски војници. Одушевљени, јер пред њих, на  Солунском фронту, излази чувени Србин. За кога многи данашњи Срби нису ни чули. А ми, ето, постасмо такви да више од 90% данашњих потомака оних славних јунака из Великог рата, не зна ко је тај Милош Васић коме Британци тако кличу.
Погледајте само то одушевљење. И то неких странаца, на територији која им и није нешто битна, нити су их у кући, као клинце, учили о њој, а ни о Србима. 

Фотографија је настала 25. децембра 1916. године по старом календару. На православни Божић. По новом то сад дође 7. јануар, јер све остало почесмо да гледамо по новом, пошто нам Бог и није нешто постао битан. Тог Божића, по старом календару, скоро две недеље пошто су Британци славили рођење Христово по новом рачунању времена, пред трупе Империје на Солунском фронту изашао је Милош Васић.

Не рачунајући српски, говорио је течно седам језика. Али, нису они њему клицали јер је знао савршено и енглески, и немачки, и руски, и италијански, и француски, и грчки, и бугарски. 

Нити зато што је добио 15 српских одликовања, а ни што га је одликовало десет страних држава. Ни што је био у Другом пешадијском пуку „Књаз Михаило“ у српско-бугарском рату 1885. (назван касније Гвоздени пук), ни што је био министар војни почетком 20. века у три Владе. Ни што је био професор Војне академије, ни што је био шеф Унутрашњег одсека у Главном генералштабу, ни што је међу његовим изумима и прва српска ручна бомба са ударним упаљачем, чувена „Васићка“, која је по свом четвртастом облику подсећала на бочицу парфема а била омиљена код наших војника.

Клицали су му јер је био – човек нестварно посвећен роду свом. На челу 3. армије војске Краљевине Србије био је те 1916, пре поменутог Божића, „Победник код Острова и Горничева, освојилац Кајмакчалана и Битоља“, командант код највећих српских тријумфа на Солунском фронту до његовог пробијања 1918. године.
А кад су већ Британци могли да му радосно кличу, ми можемо бар да кажемо „Лепо је знати да су и такви били наши преци“.

Генерал Милош Васић

Милош Васић, у своја два брака, није имао деце, али ако сећање на његова дела остане сачувано – онда му сви ми дођемо потомци. Врло је вероватно да би тиме био најзадовољнији.

Па, потомци… Да не брукамо више такве претке, него да прионемо на оно што је Васић увек радио: усавршавати себе, да би другима око нас било боље.
Autor sjovicicslavuj | 11 Avgust, 2020 | read_nums (33)

11. августа 1946. године 
рођен је српски глумац, 
непоновљиви 
МИЛАН ЛАНЕ ГУТОВИЋ



 
Autor sjovicicslavuj | 11 Avgust, 2020 | read_nums (24)

11. августа 1934. године рођен је 
славни српски глумац
ДАНИЛО БАТА СТОЈКОВИЋ

 
Autor sjovicicslavuj | 9 Avgust, 2020 | read_nums (60)
Свети Пантелејмон је рођен у угледној и богатој породици која је живела у Никомидији, граду у Малој Азији. Његов отац Евстрогије био је незнабожац, а мајка Евула, хришћанка. Рано је остао без мајке, па бригу о његовом васпитању преузима отац.Пантелејмон је био необично леп, добар, сјајан ученик, са посебним даром за медицинске науке, а изнад свега милостива и добра срца.

Име Пантелејмон, које значи: свемилостиви, заиста му је у потпуности одговарало. Медицину је учио код најчувенијег лекара тог доба, Ефросина, који је био и дворски лекар. Приликом посета двору, Ефросин је са собом стално водио и најдаровитијег и најбољег ученика, Пантелејмона.

Пантелејмон је свакога дана пролазио поред куће Ермолаја, старог хришћанског свештеника. У срцу младог лекара живело је сећање на веру његове мајке, па се зближио са свештеником, Ермолајем који га је утврдио у вери, а затим и крстио.

Поред лекарске вештине, коју је стекао учењем, Пантелејмону је био дат и дар исцељења молитвом. Излечио је слепог човека. Сви лекари су говорили да за његове очи нема спаса. Пантелејмон је слепца излечио именом Христовим. Једном му је очајна мајка донела дете које је ујела змија отровница. Призвао је Бога у помоћ и излечио дете, спасивши га од сигурне смрти.

Кад му је умро отац, Пантелејмон је распродао имање и сиротима и убогима поделио милостињу.
Живео је скромно, а све који су му се обраћали за помоћ, лечио је потпуно бесплатно.

Ово је изазвало завист његових колега лекара, па су га оптужили цару рекавши да је хришћанин. Позвао је Пантелејмона на двор и покушао да га одврати од хришћанства. Пантелејмон је слушао речи земаљског цара, а његов ум и срце били су "пред Царем небеским". Није се уплашио ужасних мука којима му је цар Максимијан претио.

Био је смирен, одлучан и решен да пострада за Христа. Није се одрекао своје вере, већ је именом Христовим, ту пред свима, излечио одузетог човека. Цар га је осудио на страшно мучење и смрт. У немоћном, слепом бесу, Максимијан је наредио да се погуби и стари свештеник Ермолај.

Пантелејмон је претрпео невиђене муке, али га је Бог крепио и зацељивао му ране. Кад су га извели на губилиште, Пантелејмон је клекао на молитву. Џелат је замахивао мачем, али није могао да га погуби, јер се мач пред светитељевом главом савијао као да је од воска. Тек кад је свети Пантелејмон завршио молитву и рекао да могу да га погубе, џелат га је посекао.
Маслина, под којом је његово тело било сахрањено, се окитила плодом, а на гробу су се дешавала чудесна исцељења.
Свети Пантелејмон је пострадао за Христа 9. абгуста 304. године, а његово име се призива при освећењу воде и јелоосвећењу.

Један од најлепших храмова на Светој Гори посвећен је овом светитељу.
На иконама се представља као прелепи младић који у рукама држи кутијицу са лековима, знак лекарске професије.

Празник св. великомученика Пантелејмона се слави 9. августа. Његове мошти су постале целебне, а име светог Пантелејмона призива се при водоосвећењу и јелеосвећењу заједно са светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима. Најлепши храм посвећен овом светитељу налази се на Светој Гори.
Autor sjovicicslavuj | 8 Avgust, 2020 | read_nums (51)

8. августа
1929. године умро је велики човјек 

Арчибалд Рајс

- који је више истине рекао и написао о Србима, 
него што су многи Срби знали сами о себи!


ВЕЛИКА И ТРАЈНА ЗАХВАЛНОСТ




Споменик др Арчибалду Рајсу - Београд

Autor sjovicicslavuj | 8 Avgust, 2020 | read_nums (23)
Иларион Руварац 

Умро је у манастиру Грегетег /на Фрушкој Гори/,
8. августа 1905. године.

Био српски историчар, свештеник, архимандрит
фрушкогорског манастира Гргетег,
ректор манастиру Гргетег и академик.

Сматра се за једног од зачетника
критичког правца у српској историографији.


Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


Гроб Илариона Руварца у манастиру Гргетег

 
Autor sjovicicslavuj | 8 Avgust, 2020 | read_nums (18)
 
8. августа 1832. године,
 рођен је славни српски поета, 
сликар и најзначајнији приповједач 

епохе романтизма

ЂУРА ЈАКШИЋ


Познати српски књижeвник и сликар Ђура Јакшић
 је био највећи лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих српских сликара 19. вијека. Поред поезије, која је најврједнија у његовом књижевном опусу, писао је приповијетке и херојске поеме (На Липару, Поноћ, Падајте браћо, Отаџбина, Сеоба Србаља, Станоје Главаш). Умро је у Београду 1878. године.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји






Славни српски
пјесник, књижевник и сликар
још тада - 1867. године,
писао је о настраној
и тиранској Европи ...


ЈЕВРОПИ

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже кô црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
„Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, силна, да л’ живет може
У таквом игу несрећни род?...

Изгинућемо!

„Па изгините!“
Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!

Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!“

11. јануара 1867.

Споменик Ђури Јакшићу 
подигнут 1990. године у Скадарлији 
Autor sjovicicslavuj | 8 Avgust, 2020 | read_nums (20)

 

Српска православна црква и вјерници 8. августа  прослављају св. преподобномученицу Параскеву под именом Трнова Петка.


Света Петка Трнова је била родом из Рима, потицала је из хришћанске породице и живела је у 2. веку после Христа. Након смрти родитеља, имање је разделила сиромашнима и замонашила се.

Замонашивши се, проповедала је забрањену Христову веру и зато је била оптужена цару Антонину Пију. Исцеливши и самог цара, који се крстио, наставила да мисионари у другим крајевима. Због проповедања хришћанске вере затварана је, силно је мучена и на крају је посечена мачем, по наређењу кнеза Тарасија око 140. године.. Њене мошти, према сведочењу житија, касније су пренете у Цариград.

Празник Трнове Петке спада у непокретне, сваке године слави се 8. августа. Тај дан се веома поштује у српском народу, и ако није заповедни празник (црвено слово). Понегде се прослављају и заветине и манастирске славе.

Празником преподобне мученице Параскеве, у народу познатије као Трнова Петка, завршава се мали летњи “циклус женских празника”, коме припадају и Огњена и Блага Марија. Тада се избегавају сви тежи послови у пољу и у кући. Према народном веровању на празник Трнове Петке не ради се у руке, да током године не би трнуле, жене особито држе овај дан.

Многи св. Петку, која је била Римљанка и која се слави у августу, мешају са св. Петком која је била Гркиња која се слави у октобру, не знајући да у календару има више светитељки са овим именом.

 
Autor sjovicicslavuj | 7 Avgust, 2020 | read_nums (39)

 7. августа 1998., прије 22. године,
у центру Пала злочиначки је убијен  легендарни
ратни командант Специјалне јединице
Војске Републике Српске "Бели вукови"
и послијератни замјеник начелника 
Центра јавне безбједности
Српско Сарајево 
СРЂАН КНЕЖЕВИЋ

 
 
ВЈЕЧНА ТИ СЛАВА И ХВАЛА 
СРПСКИ ЈУНАЧЕ - "БЕЛИ ВУЧЕ"
И МОЈ ПРИЈАТЕЉУ!

ЛЕГЕНДАРНИ КОМАНДАНТ
"БЕЛИХ ВУКОВА"
 
СРЂАН КНЕЖЕВИЋ
На данашњи дан, 7. августа, прије 22 године, у центру Пала, злочиначки је убијен легендарни ратни командант Специјалне јединице Војске Републике Српске "Бели вукови" и замјеник начелника Центра јавне безбиједности Српско Сарајево Срђан Кнежевић.

Убиствово легендарног команданта Срђана Кнежевића и 22 године послије, остало је нерасвијетљено и остала је велике мистерија.

Остаје питање - зашто се о наредбодавцима и извршиоцима злочина почињеног на Команданта "Белих вукова" који је убијен  7. августа 1998. године на паркингу код свог стана на Палама и данас ћути.

Предмет Срђана Кнежевића 2006. године изует је из Окружног тужилаштва у Источном Сарајеву и предат Тужилаштву БиХ. 

Гдје је тренутно спис није познато, али је сигурно да су надлежне правосудне институције у овом, као и у многим неразјашњеним случајевима послије ратних убистава потпуно заказале. 

Autor sjovicicslavuj | 6 Avgust, 2020 | read_nums (34)

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
 
Шта су за нас СРБЕ Пребиловци

Мало је насеља у Босни и Херцеговини, 
па чак и у свијету која имају тако бурну,
али истовремено и трагичну историју 
као Пребиловци у Херцеговини. 

Свети мученици пребиловачки


Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је у току редовног засиједања спровео је потребан поступак у вези одлуке о канонизацији Светих пребиловачких и других доњохерцеговачких новомученика, коју је одлуку једногласно усвојио на прошлогодишњем заседању. 
Свети пребиловачки и други новомученици се се просављају 6. августа како је и уписано у црквени календар од 2016. године.

Прије  79 година, 6. августа 1941. године, локалне усташе су у јами Голубинки, у селу Шурманцима код Међугорја, убиле скоро све жене, дјевојке и дјецу из села Пребиловаца (по документима њих око 600). 
Мошти пребиловачких и других доњохерцеговачких новомученика извађене су из 13 јама и више других стратишта. 

У јуну 1992. године од стране хрватских усташа уништене су експлозивом у крипти спомен цркве која се градила у Пребиловцима.
+++++++++++++++

У Другом свјетском рату село је израсло у симбол страдања српског народа у усташкој Павелићевој Независној држави Хрватској (НДХ).

 Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено је око 600 становника овог села. 

Догодило се то 6. августа 1941. године. 

У истом мјесецу на више од 40 других мјеста убијено је још - више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника. 


У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице, 
а 36 огњишта је угашено. 


Страдање су преживјела само 172. становника Пребиловаца.

Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини је без примјера и један је од најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји. 

Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у цијелом свијету и били би заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкој …

Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од многих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог свјетског рата обезбијеђено је поштовање и заштита. Постоје посебни музеји посвећени њима гдје им свјетски државници и друге значајне личности одају почасти и указују поштовање. 

На међународном нивоу постоје посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикације и филмови, а они који их евентуално не признају и не поштују, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заједнице и њихове јавности, а поготово медија.

Српске жртве из двадестог вијека не само да се игноришу, него се и само њихово помињање и откривање крајем прошлог вијека, у знатном дијелу београдске плаћеничке јавности, сматра ратним хушкањем, које је изазвало грађанске и вјерске ратове на простору бивше Југославије. По њима је, родбина усташких жртава, која је 1990/91. године отворила јаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла све балканске шовинизме који су послије довели до крвавог распада Југославије.

Јесмо ли зарад сулуде кованице злочинца Јосипа Броза и измишљеног тзв. братства и јединства смјели и требали да заборавимо и оставимо кости у безданим јамама, како су то усташе и урадиле. 
И дан данас многе јаме у којима се налазе посмртни остаци злочиначки и звјерски ликвидираних Срба нису одбетониране. Зато нам се српско страдање поновило и деведесетих година прошлог вијека.

Код оваквих схватања није чудо што је у Пребиловце, који су због злочина из 1941. године требало да буду најзаштићеније мјесто у Европи,1992. године поново згазила усташка чизма, претварајући ово вјековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен, или како су сами освајачи, ликујући навели, у "пасиште дивљих свиња".

Пребиловци су били село које се налази на самом ободу долине Неретве код Чапљине, од мора удаљено 20, а од Мостара 30 километара. Све до 1941. године то је било једно од највећих и економски најјачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. У њему су живјели побожни, вриједни и мирни становници. Али, још прије Другог свјетског  рата били су осуђени на смрт од стране усташких, односно клерикално-франковачких структура у окружењу. 

Разлози су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато и честито српско село које је у Првом свјетском рату Србији и Црној Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирације, незгодног стратешког положаја, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручје срамно уступили Бановини Хрватској. 

Зато је хрватска великодржавна политика из 1941. настављена 1992. године. Свезаним заставама заједно са муслиманима Хрвати су успјели да долину Неретве, Дубраве, Мостар, Чапљину и Столац скоро потпуно очисти од Срба и свега што је на њих подсећало. 

Хрватско-муслиманским погромом на тим просторима на којима су вијековима живјели и постојали Срби - угашена су српска огњишта и тако су затрти сви трагови српског постојања.

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ
ВЈЕЧНА СЛАВА СВИМ НЕВИНО УМОРЕНИМ СРБИМА 
 У ПРЕБИЛОВЦИМА ОД РУКУ УСТАШКИХ ЗЛОЧИНАЦА


Autor sjovicicslavuj | 5 Avgust, 2020 | read_nums (39)

 

На локалитету спелеолошког комплекса пећине Орловача у Сумболовцу, код Пала, почели су припремни радови за изградњу амфитеатра за обуку спелеолога и терасе за одмарање преко рјечице Сињеве с циљем промоције и развоја туризма и како би овај споменик природе био још привлачнији.

Пећина Орловача
Планирани додатни садржаји обухватиће и ферату, висећи мост, смјерове за спелеолошку обуку, пројекат упознавања ученика основне школе са спелеолошким техникама, организовање истраживања пећине и спуштање низ стијене са професионалном опремом.

Видиковац који се налази на врху пећине спојиће се са фератом уз стијену Орловаче у дужини 100 метара.

Урађен је план и програм управљања и у складу са тим правиће се додатни садржаји са пећином Орловача, која је споменик природе.
    У току ове године урађен је видиковац до којег се долази стазом здравља, чија је дужина пет километара, као и сувенирница. Такође, биће урађен паркинг и једна окретница за аутобусе, чега до сада није било.
Проширењем садржаја прошириће се и туристичка понуда и туристички капацитети ове пећине. Такође, у плану је прављење ферате - екстремнији вид туризма уз могућност пењања уз стијене које ће бити спојене са висећим мостом на стијени изнад пећине.
Биће изграђен и један мини-амфитеатар гдје ће се одржавати спелеолошка предавања и обука за млађе како би могли истраживати пећину.
    Пројекотом је предвиђено прављења терасе, гдје ће сви посјетиоци имати могућност да сједе, уживају у љепотама и чекају свој ред за обилазак пећине.
Познато је да ће Свјетска банка финансирати пројекат израде стратегије туризма општине Пале, за шта ће издвојити 100.000 КМ, а која ће одредити на који начин ће пећина бити кориштена у смислу њене заштите.

Дио средстава биће усмјерен за санацију околног терена, изградњу одређених садржаја који могу допринијети и потпунити туристичку понуду пећине. Додатни садржаји биће рађени паралено са изградњом приступног пута који треба ових дана да почне да се гради.

Циљ је да се у овој и идућој години и са другим пећинама на подручју Пала буде употпуњен дио спелеолошких активности пећине Орловача

Пећина Орловача, посебно њени додатни садржаји имају перспективу у туризму, без обзира што је туризам сад погођен вирусом корона.
Autor sjovicicslavuj | 4 Avgust, 2020 | read_nums (41)

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

4. август 1991. године. Сунце упекло. Пржи. Све "гори". Неколико дана прије светог догађаја правимо план дочека Његове светости патријарха Павла у мученичко мјесто страдања Срба у Пребиловцима.

У неколико наврата се договарам са Мирославом Радовановићем, тадашњим портпаролом Српске демократске странке и министром за културу и образовање у Скупштини Града Сарајева. Разговарамо о програму и протоколу боравка Његове светости у Пребиловцима.

Разговарамо о неким детаљима доласка и посјете Његове светости патријарха Павла мученичком мјесту страдања Срба у Пребиловцима. Сјећам се да је прва варијанта била да Његова светост Павле допутује авионом на Мостарски или на Сарајевски аеродром и да за наставак пута користи аутомобил. Али, Његова светост Павле није то прихватио и из Београда у Мостар допутовао је возом.

Са још неколико колега у Мостар сам стигао неколико сати раније. Распитивао сам се о времену доласка воза. Воз је каснио што је било уобичајено на жељезници. 

Са разгласа најављују долазак воза. Зове ме Мирослав Радовановић који је заједно са представницима Организационог одбора Срба у Пребиловцима задужен за дочек Његове светости. Мирче /тако сам га звао/ пита ме какве су моје процјене о тренутној безбједности на самој жељежничкој станици у Мостару, а поготово у Пребиловцима. 

Кажем му - да све држим под контролом, мада се и у ваздуху осјећао распад бивше Југославије. У Хрватској се на великом подручју водио рат. Све кипти од надолазеће ратне катаклизме. Такође, му кажем да имам екипе у граду Мостару и у самим Пребиловцима и да сам у сталној вези са момцима. Све су Срби. Јављају ми путем радио-везе да нема никаквих проблема. Пребиловци су далеко и са момцима који су на лицу мјеста још немам контакта.

Стиже воз. Дочекујемо Његову светост у чијој је пратњи било неколико свештеника. Његову светост су дочекали и поздравили мјесно надлежни највиши црквени великодостојници Српске православне цркве. 

Скрушен и поносан крстим се, рукујем и љубим руку Његове светости. Крећемо према возилима која су паркирана испред ауле жељежничке станице у Мостару. Испред је и полицијско возило. Са својом екипом сједам у ауто. Иза нас је аутомобил у којем је Његова светост патријарх Павле. Колона са аутомобилима је подужа. Колега који је на зачељу колоне ме обавјештава да је све у реду.

Стижемо у Пребиловце. Видим има доста народа. Из оближње кафане треште звуци музике. Страшно. Распитам се о чему се ради? Кажу ми из полиције да ту кафану држи неки Хрват. Одмах наредим да полиција оде на лице мјеста и да се прекине са емитовањем музике Тако је и било. 

Око стотињак возила и камионета са посмртним ковчезима и светим костима преко 4.000 пребиловачких и херцеговачких великомученика креће према вјечном почивалишту у крипти Светог храма ...

Уз служење патријарха Павла, епископа Иринеја (Буловића) и Атанасија (Јевтића), и свештенства, 4. августа 1991. године темељи цркве и крипта су освећени, и мошти мученика су послије литургије и опијела положене у велики мермерни ћивот у крипти.
Све остало је историја и српска несрећа ...
Морамо даље и само напријед!
--------------------------------
Бесједа патријарха Павла 1991. године у Пребиловцима

--------------------------------------------------------
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
За помен и вјечну захвалност 
српским жртвама Пребиловаца 
који су страдали од усташких хрватских 
и муслиманских злочинаца.


 
Шта су за нас СРБЕ Пребиловци

Мало је насеља у Босни и Херцеговини, 
па чак и у свијету која имају тако бурну,
али истовремено и трагичну историју 
као Пребиловци у Херцеговини. 


У Другом свјетском рату село је израсло у симбол страдања српског народа у усташкој Павелићевој Независној држави Хрватској (НДХ).

 Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено је око 600 становника овог села. Догодило се то 6. августа 1941. године. 

У истом мјесецу на више од 40 других мјеста убијено је још - више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника. 


У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице, а 36 огњишта је угашено.

Страдање су преживјела само 172. становника Пребиловаца.
------------------------
У грађанском рату у БиХ 1992. године становништво из Пребиловаца је протјерано, а село запаљено. Храм посвећен Сабору српских светитеља и пребиловачких великомученика у чијој су крипти били сахрањени посмртни остаци жртава из Другог свјетског рата је миниран. Мртви Срби су поново поубијани, овај пут спаљено је на стотине костију пребиловачких великомученика.
Другог дана по Васкрсу (2010) Светом архијерејском литургијом коју је служио епископ Захумско-херцеговачки и приморски Г. Григорије означен је почетак обнове храма на мјесту срушеног. Храм је, хвала Богу обновљен.
Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини је без примјера и један је од најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји. 
Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у цијелом свијету и били би заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкој …

Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од многих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог свјетског рата обезбијеђено је поштовање и заштита. Постоје посебни музеји посвећени њима гдје им свјетски државници и друге значајне личности одају почасти и указују поштовање. 

На међународном нивоу постоје посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикације и филмови, а они који их евентуално не признају и не поштују, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заједнице и њихове јавности, а поготово медија.

Српске жртве из двадестог вијека не само да се игноришу, него се и само њихово помињање и откривање крајем прошлог вијека, у знатном дијелу београдске плаћеничке јавности, сматра ратним хушкањем, које је изазвало грађанске и вјерске ратове на простору бивше Југославије. По њима је, родбина усташких жртава, која је 1990/91. године отворила јаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла све балканске шовинизме који су послије довели до крвавог распада Југославије.
Јесмо ли смјели и требали да заборавимо и оставимо кости у безданим јамама, како су то усташе и урадиле.

Код оваквих схватања није чудо што је у Пребиловце, који су због злочина из 1941. године требало да буду најзаштићеније мјесто у Европи,1992. године поново згазила усташка чизма, претварајући ово вјековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен, или како су сами освајачи, ликујући навели, у „пасиште дивљих свиња“.

Пребиловци су били село које се налази на самом ободу долине Неретве код Чапљине, од мора удаљено 20, а од Мостара 30 километара. Све до 1941. године то је било једно од највећих и економски најјачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. У њему су живјели побожни, вриједни и мирни становници. Али, још прије Другог свјетског  рата били су осуђени на смрт од стране усташких односно клерикално-франковачких структура у окружењу. 

Разлози су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато и честито српско село које је у Првом свјетском рату Србији и Црној Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирације, незгодног стратешког положаја, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручје срамно уступили Бановини Хрватској. 

Зато је хрватска великодржавна политика 1941. године покушала, а 1992. године, заједно са свезаним заставама са муслиманима и успјела да долину Неретве, Дубраве, Мостар, Чапљину и Столац скоро потпуно очисти од Срба и свега што је на њих подсећало да су на тим просторима вјековима живјели и постојали.
ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ

ВЈЕЧНА СЛАВА СВИМ НЕВИНО УМОРЕНИМ СРБИМА
 У ПРЕБИЛОВЦИМА ОД РУКУ УСТАШКИХ ЗЛОЧИНАЦА

1 2 3 ... 297 298 299  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva