Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 19 Januar, 2020 | read_nums (18)

 Никад и никоме на свијету не поновило се такво страдање и таква мучења, која свијет и савремена цивилизација никад неће моћи да схвате, нити да разумију!


 
БОГ СЕ ЈАВИ!

ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ!

Данас, 19. јануара / БОГОЈАВЉЕЊЕ/

ЈЕДАН ЈЕ ОД НАЈВАЖНИЈИХ ДАНА

У МОМ ЖИВОТУ. 

На БОГОЈАВЉЕЊЕ је тачно 24. године
од како сам након 1.334 дана или 44 мјесеца
злостављања и стравичних мучења
по муслиманским конц-логорима дочекао 

  СЛОБОДУ  
У логор сам затворен 26. маја 1992. године.


СЛОБОДУ

сам дочекао 19. јануара 1996. године!

                         **********************************                            
1997. године, написао сам књигу: 


"СИЛОС"

 најзлогласнији муслимански логор 

у бившој Босни и Херцеговини

у грађанском рату

од 1992 - 1996. године.


***************

Најзлогласнији муслимански 
концентрациони логор смрти "СИЛОС" у Тарчину,  
основан је 11. маја 1992. године, 
а затворен на Светог Саву 
27. јануара 1996. године. 

Коинциденција да или не - на исти дан, 27. јануара 
у Другом свјетском рату 1945. године, Руси су ослободили фашистички концентрациони логор Аушвиц. 

Годишњица совјетског 
ослобођења Аушвица обиљежава се као 
"Међународни дан сјећања на жртве холокауста"!


То је био простор намијењен само за Србе.

Простор је био језив и то је била лабораторија 
за испитивање људске издржљивости
и за свакодневна злостављања каква свијет 
и цивилизација до тада нису познавали. 

Људи су мучени и третирани горе 
од било каквих животиња. 
--------------
У мом животу најважнија ријеч је   СЛОБОДА!

 Сви они који, хвала Богу, нису имали несрећу
 
да западну у руке злотвора 
никада неће разумјети шта значи  СЛОБОДА!

Само ми је Драги Бог помогао да изађем 
на Богојављење и да стигнем на своју породичну 

крсну славу Светог ЈОВАНА

ХВАЛА ТИ
ГОСПОДЕ БОЖЕ!
А М И Н 
Autor sjovicicslavuj | 19 Januar, 2020 | read_nums (10)

НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ 
ОВАКВА ЉУДСКА И СРПСКА СРАМОТА!

Пљачкаши и злочинци Јосипа Броза 
су звјерски ликвидирали времешног -
славног српског војсковођу и војводу.

Петар Бојовић

начелник Генералштаба и војвода српске војске,
рођен у Мишићеву, 4. јула 1853. године, 
а умро је 19. јануара 1945. године у Београду. 


Петар Бојовић, је живио у пензији до 1941. године. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора војске Краљевине Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а послије капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата. 

ТУЖНА И НЕСРЕЋНА СУДБИНА 

ВОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА

Након завршетка рата у Београда ухапсила га је ОЗНА. 
Крајем Другог свјетског рата у Србију је дошла злочиначка идеологија и "гвозденом чизмом" покушала да обрише комплетну историју српског народа. Хероји нису били хероји, побједе нису биле побједе, а и поштовање се изгубило негдје успут.
Последња фотографија остарелог војводе 
Петра Бојовића у његовој кући на Врачару 1944. године.

Злочинци 'Брозови 'ослободиоци' упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био 'краљев војвода' довољна је да 'ослободиоци' примијене силу. 

Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, послије најгрубљих ријечи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице.

Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тијело је на Ново гробље пребачено таљигама. /Таљиге - лака запрежна кола на два точка која обично вуче само један коњ/. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вијест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.

Тако је отишао и посљедњи српски војвода ...
Биста Војводе Петра Бојовића у Београду


Autor sjovicicslavuj | 19 Januar, 2020 | read_nums (12)
 
Славни српски књижевник, комедиограф,
дипломата и академик 
БРАНИСЛАВ НУШИЋ
умро је 19. јануара 1938. године.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
 
 


Споменик Браниславу Нушићу 
на Тргу републике у Београду

 
Autor sjovicicslavuj | 19 Januar, 2020 | read_nums (8)
Када Господ Исус Христос бјеше навршио 30 година од Свог тјелесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Св. Кирило Јерусалимски вели: "Почетак свијета вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свијету она тајна, која се у Старом Завјету наговјештвала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, т.ј. Тајна Божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје свједочанство о Сину, Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдио је над водом.

А када Јован Крститељ засвједочи и рече о Христу: Ово је јагње Божије које узима на се гријехе свијета (JOB. I, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свијету и пут нашега спасења. На име: Господ узе на се гријехе рода човијечјег и под њима умре (погружење) и оживи (излазак из воде); и ми морамо умријети као стари гријеховни човјек и оживјети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, на грчком) назива се још и Просвећењем. Јер нас догађај на Јордану просвећује показујући нам Бога као Тројицу једносуштну и нераздјељиву. To је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Свјетлости, заслугом Сина, и силом Духа Светога.

Код Срба се Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке. У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. Овај обичај је везан за вјеровање у љековитост и чудотворност богојављанске воде - водице. Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, прије сунца окупа у ријеци.
Autor sjovicicslavuj | 18 Januar, 2020 | read_nums (22)
Празником Воздвижења (уздизања, узношења) Часног Крста прославља се успомена на два веома важна догађаја у историји Хришћанства. Први догађај догодио се када је, по Предању, царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла Часни Крст приликом своје посете Јерусалиму, а други је везан за победу цара Ираклија над Персијанцима 628. године, када је враћен Часни Крст кога су Персијанци отели 614. године. Такође, тог дана су на богослужењима епископи подизали Часни Крст и њиме благосиљали читав свет.

Крст је од давнина био познат народима антике и био је средство за убијање преступника. Смрт на крсту је била најсрамнија смрт и била је резервисана за оне који нису били римски грађани. Међутим, од Христове смрти на Крсту, Крст постаје симбол победе Живота над Смрћу, знак Спасења.

Празником Воздвижења (уздизања, узношења) Часног Крста прославља се успомена на два веома важна догађаја у историји Хришћанства. Први догађај догодио се када је, по Предању, царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла Часни Крст приликом своје посете Јерусалиму, а други је везан за победу цара Ираклија над Персијанцима 628. године, када је враћен Часни Крст кога су Персијанци отели 614. године. Такође, тог дана су на богослужењима епископи подизали Часни Крст и њиме благосиљали читав свет.

Крст је од давнина био познат народима антике и био је средство за убијање преступника. Смрт на крсту је била најсрамнија смрт и била је резервисана за оне који нису били римски грађани. Међутим, од Христове смрти на Крсту, Крст постаје симбол победе Живота над Смрћу, знак Спасења.
Према сведочанству писаца антике, свет је пред Христов долазак био на ивици духовне и моралне пропасти, и било му је потребно спасење у сваком погледу. Било је потребно нешто сасвим ново, „ново под сунцем“, што ће човеку дати нову снагу и наду. То ново је био Христос. Он је у себи сјединио Бога и човека и преко страдања на Крсту кроз Васкрсење је победио „последњег непријатеља“ смрт, дарујући човеку снагу и наду да може да пробије ограничења своје природе и постојања. Све ово је постало могуће захваљујући Крсту.

Порука Крста је веома једноставна, као и сам изглед Крста, једна вертикала и једна хоризонтала. Крст показује шта је човеку у животу најпретежније и најпотребније. Потребан му је однос са Богом који спаја небо са земљом, што представља вертикала Крста, и однос са ближњима, што представља хоризонтала Крста. Овај однос се заснива на вери и поверењу, вери у Бога и поверењу у ближњега. Од тада човек човеку престаје бити вук и постаје ближњи где љубав постаје главно мерило свега.

Христос је рекао да ће Крст бити суд свету и главно питање на том Суду свакоме од нас ће бити да ли смо имали љубави према Богу и ближњем, и по томе ће нам се мерити.

Ко се роди носи свој крст (страдање) и често човек хули на Бога због терета који носи. Међутим, Бог је сваком човеку, сходно његовим моћима, дао крст који може да понесе, и тај крст му је на спасење а не на погибао. Због тога нема места очајању и безнађу „јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега“.

Autor sjovicicslavuj | 17 Januar, 2020 | read_nums (36)
 
17. јануара 1834. године, 
док други народи нису ни знали шта су новине, 
у Србији, у Крагујевцу штампане су прве 
НОВИНЕ СЕРБСКЕ

Изашао је први информативни лист 
штампан у земљи

НАПОМЕНА: 

Те новине су тада биле вриједне 
и нису биле ни налик неким данашњим 
смеће таблоидима и неким контејнер новинама.

НОВИНЕ СРБСКЕ


Новине Србске“ су прве новине које су излазиле у Кнежевини Србији. 

Први пут су се појавиле 17. јануара 1834. године, под уредништвом једног од најобразованијих Срба у то време, Димитрија Давидовића, у Крагујевцу, а касније у Београду. 

У том периоду Србија је тек почела да се изграђује као модерна држава.

Новине Србске су у почетку излазиле као недељник. У периоду 1843. до 1849. излазиле су два пута недељно. До краја 1872. три пута недељно, да би од 1873. постале дневник, осим у Првом светском рату када нису редовно излазиле.

Први назив је био „Новине Србске“, затим „Србске Новине“, да би од 1870. године промениле назив у „Српске Новине“.

Миран период после Другог србског устанка условио је бржи развој привреде. што је довело до формирања прве буржоазије. Протеривањем турске и конституисањем србске власти настао је још један друштвени слој чиновници. Од трговаца, чиновника и занатлија се формирало градско становништво које се постепено истицало политичким, економским и нарочито културним интересима.
Новине Србске“ су покренуте да прошире утицај културе и просвете, али су по свом садржају пре свега биле политички лист. Новине Србске никако нису заостајале за најбољим страним листовима тог времена.
Њихов уредник, Димитрије Давидовић имао је велико новинарско искуство и то у Бечу, европском центру.

То му је омогућило све своје новинарске и уредничке квалитете. Штампане су у државној штампарији која је располагала добром техником, и мајсторима који су доведени из иностранства.

Давидовић није замишљао новине само као просто средство информисања, већ и као средство изношења сопственог мишљења. То га је брзо довело у сукоб са Милошем Обреновићем који је увео цензуру новинама. Кнез је ставио до знања Давидовићу да се новине не смеју бавити политиком. Његова дужност  била је да преноси вести које одреди Кнежева канцеларија. Димитријевић се није придржавао ових наредби па је удаљен из новинарства.

Осим у Крагујевцу и Београду, новине су штампане и у Нишу (1914–1915), а затим на Крфу (1916–1918).
Као званитни гласник државе Србије, Новине Србске су пратиле, следиле и тумачиле политику србске владе све до завршетка Првог светског рата и стварање Краљевине СХС, када су се утопиле у Службене новине. Последњи број новина је изашао 3/12 фебруара 1919. године.
Новине Србске су дигитализоване од стране Народне Банке Србије и можете погледати оригинална издања у дигиталном облику кликом на овај линк.

Давидовићев текст о српском језику из Новина сербских.

Колико нам је ако Србљима, мило, да о српском књижеству говорити можемо, о књижеству, које се на народном нашем језику наоди, тј. на језик, којим сваки Србљин, и учен и прост са Србљином говори … 

Но нек родољубиви српски списатељи њега ревносно негују народног свог језика држаћи се, нек се с једноплеменицима својима више у језику слажу; … а неки исти народни језик (кога неки простонародним из самог призренија, и велехваленија, што стари црковни језик знају, именовати обичествују) од иностране речи чисте и онако га пригрљавају, као што је он у народу обичан, пак ћемо видети, да ће народносрпски језик за кратко време тамо доћи, куд су прочи са великом натјегом за више вјекова дошли.
 
Autor sjovicicslavuj | 16 Januar, 2020 | read_nums (29)
 
16. јануара 1831. године рођен је
ЈОВАН РИСТИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

---------------
Споменик и Трг Јована Ристића у Крагујевцу
Autor sjovicicslavuj | 16 Januar, 2020 | read_nums (41)
 
16. јануара 1940. године рођена је
Лепа Лукић
(рођено име Лепава Мушовић)
 српска пјевачица изворних народних
и новокомпонованих пјесама.


 
Autor sjovicicslavuj | 16 Januar, 2020 | read_nums (13)
 
16. јануара 1927. године,
у Београду је умро
Јован Цвијић
Био је географ,
професор и ректор Универзитета у Београду,
академик.

Оснивач антропогеографије и геоморфологије
у Србији и Српског географског друштва.

Био председник Српске краљевске академије,
почасни доктор париске Сорбоне
и Карловог универзитета у Прагу.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Првих осам редовних професора 
Београдског универзитета, 1905. године:

Сједе слијева: Јован Жујовић, Сима Лозанић, 
Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас;

 Стоје слијева: Андра Стевановић, 
Драгољуб Павловић, Милић Радовановић 
и Љубомир Јовановић.  

Споменик Јовану Цвијићу
у студентском парку у Београду ----------------------------
Autor sjovicicslavuj | 15 Januar, 2020 | read_nums (28)

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Волим полиглоте, али ме "убише" Срби са - "Happy Birthday" и слично. Претјерана употреба страних ријечи у медијима и свакодневној комуникацији више личи на помодарство, него на знање и образовање.

Ово се највише примијети код младих који су најотворенији за промјене и најподложнији некритичком усвајању утицаја из окружења и туђинових достигнућа /прихватања туђег језика/.
Стефан Немања је на самртној постељи изговорио ријечи које је записао његов најмлађи син Растко – Свети Сава:

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.

Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио.“

Ово завјештање звучи као најцрња слутња када је ријеч о судбини језика. Могу ли стране ријечи, као моћно оружје, „убити“ неки језик , касније и цијели народ.

Хоће ли се мали језици, у које спада и наш, наредних деценија, под утицајем глобализације и енглеског језика, мијењати до непрепознатљивости?

Са нестајањем језика и ћирилице хоћемо ли уопште опстати као народ.

СЈЕТИХ СЕ! 

Био сам у сватовима код једног познаника и кад је у светом храму на вјенчању свештеник упитао младу да ли она својом вољом узима изабраника за супруга?

Млада је одговорила са: "Океј"!


А знам јој мајку која је пала у несвијест од среће и узбуђења кад је уживо видјела Бору Дрљачу!

"Океј" млада, хајд' здраво, удала си се!
 
Autor sjovicicslavuj | 14 Januar, 2020 | read_nums (53)
 
14. јануара 2020. године
наступила је Нова година 
за Српску, Руску и Грузијску 
православну цркву, 
Јерусалимску патријаршију 
и Руску заграничну цркву. 


 
 
Autor sjovicicslavuj | 14 Januar, 2020 | read_nums (20)
 
На данашњи дан, 14. јануара рођен је 
ПЕТАР ДОБРОВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји 


 
Портрет сликареве жене из 1925. године,
Легат Музеја савремене умјетности у Београду
------------------
Мотив из Гроцке, 1941. године
------------------------------------
Коњи на цркви Светог Марка у Венецији, 
1938. година

Autor sjovicicslavuj | 14 Januar, 2020 | read_nums (20)


Свети Василије Велики - ВАСИЉЕВДАН

Данас је МАЛИ БОЖИЋ! 

Данас је Православна, српска Нова година!

--------------------------------------------
Рођен у време цара Константина.

Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена.

Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом.

Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим.

У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену.

Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу.

По природи веома болешљив, поживео је свега педесет година. Свој земни живот скончао је 14. јануара 379 године, преселивши се у Царство Христово.
Autor sjovicicslavuj | 13 Januar, 2020 | read_nums (30)
 
На данашњи дан, 13. јануара 2017. године
умро је естрадни умјетник
МИОДРАГ МИКИ ЈЕВРЕМОВИЋ



Autor sjovicicslavuj | 13 Januar, 2020 | read_nums (15)
 
На данашњи дан, 13. јануара 1806. год.
у Вршцу je рођен
Јован СТЕРИЈА ПОПОВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


На смрт једног зликовца

Шта? Тако брзо? Ни три пуна лета
Његове славе не потраја зрак
И као печурка, у калу зачета,
Прсну о густи тврда гроба мрак.

Крваве руке (биче некада људ'ма)
Многи по свету што сејаше страх,
Скрштене леже на леденим груд'ма,
Сутра да пређу у трулеж и прах.

Каква страхота! Судба судом строга,
Што казни позно, ал праштат не зна,
Ни да с' причести не даје му рока,
Нит да се каје за сва своја зла;

Већ са крвничком, тешком душом клетве
Одлази на пут, страхом обузет,
Гди многе душе, свирепства му жертве
С осветним лицем трче му на срет.

Сузе и њине поднешене муке
Змијама равно трзају му груд,
И с писком љутом, суве дижућ руке,
Прате га к трону свевишњем на суд.

Тврди, неумолим, гордник негда холи,
Сад исти пузи као последњи црв,
Клечећи дркће, и за милост моли,
Ком сладост бјеше проливати крв.

Гди му је сила? Она крута глава,
Што злобно бедни попираше свет?
Помркну сјајност, оде празна слава,
И пређе страшан, сад је паучни сплет.

Прашино светска, зашто паклу даде
Вечно блаженство за сујете сан?
Смрт твоја свету ублажава јаде,
Смрт твоја општег весеља је дан.

Всује ти сузе ласкатељи точе.
Числећи лажно твоје врлине,
Всује и гробне са натписа плоче
Траж оманут слабост светине:

Зликовца дела из спомена људи
Не може стрти лицемера труд,
И чак из гроба повест грешне буди
Строги да приме по заслуги суд.
-------------------
Споменик Јовану Стерији Поповићу у Вршцу
 
Autor sjovicicslavuj | 12 Januar, 2020 | read_nums (40)
 
Новак Ђоковић, 
Виктор Троицки, 
Душан Лајовић 
и Никола Чачић 
донијели су Србији трофеј 
новог такмичења у свијету тениса, 
пошто су наши репрезентативци 
у великом финалу били бољи од Шпаније.  
СРБИЈА - Шпанија 2:1

Свјетски прваци, БРАВО СРБИЈО!

Великом успјеху се исто радују 
СРБИЈА и РЕПУБЛИКА СРПСКА


НОЛЕ - Хвала ти Боже!

Дубл Виктор ТРОИЦКИ и Новак ЂОКОВИЋ 
донијели су СРБИЈИ кључне поене на турниру

Велики допринос српском успјеху дао је и 
Душан ЛАЈОВИЋ

Autor sjovicicslavuj | 11 Januar, 2020 | read_nums (57)
 
11. јануара 2001. године
умро је српски пјесник 
 БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ

++++++++++++
Autor sjovicicslavuj | 10 Januar, 2020 | read_nums (57)
 
Љета Господњег, 10. јануара 2020. 

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ



Прође и најрадоснији хришћански празник Рођење Господа Исуса Христа. Славило се. Не може се рећи да није. Чак су славили и они којима уопште и није било до славља. Ионако, свакодневно, на једвите јаде многи састављају крај с крајем. И без обзира на све, многи су увијек на неком почетку. А почети било шта је врло тешко. Јер, како било гдје кренути кад је полазак на пут велика неизвијесност. Та неизвијесност се огледа у свакодневној борби за голим преживљавањем.

Дакле славило се, мада су и славља већ одавно изашла ван обичајних правила, ван вјерске традиције и црквених правила. Празнична славља код нас су скоро попримила “такмичарски” карактер у надметању једних наспрам других.

 Видљиво је то на сваком кораку у потпуно раслојеном друштву, раслојеном на оне пребогате и на огроман број оних који се цијелу годину боре како да се “оправдају” пред Богом и да на какав такав начин обиљеже бар три најзначајнија вјерска празника у години, а то су породична крсна слава, затим Рођење и напокон Васкрсење нашег Спаситеља Исуса Христа.

Јуче смо, такође, прославили крсну славу Светог архиђакона Стефана и 9. јануар Дан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. За све грађане који воле Републику Српску – то је највећи празник. Био је то 28. рођендан Републике Српске. А рођендани се увијек славе и они се никад не заборављају. Датуми рођења су трајно уписани  у матичне књиге рођених, али су и трајно меморисани у памћења многих људи. Пошто је ово “колективни” рођендан Републике Српске, онда је он и рођендан свих становника и како рекох - рођендан свих оних којима је у срцу РЕПУБЛИКА СРПСКА.

У том нераскидивом слављу и обиљежавању најрадоснијег празника Рођења Исуса Христа, па Сабора Пресвете Богордице, те Светог архиђакона Стефана, односно рођендана и крсне славе РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ - добро је да се све више људи окреће духовности и нашим традиционалним вриједностима.
Суморна је чак и помисао на стално таворење и ишчекивање вјечитих обећања да ће живот бити љепши ако се нешто конкретно материјално има. Не треба подсјећати да је духовност била скоро па “убијена” у доба тоталитарног комунистичког режима. Генерације из тог времена не сносе никакву одговорност, јер је комунистичка чизма сваког појединца стискала за врат и газила је сваку слободу јавног изражавања. И сам сам био један од тих многобројних из тог времена који носим трауме тоталитаризма, јер су ме, почевши од основне школе и даље погрешно учили. 

Од основне школе па надаље - учитељи су ме учили да више волим злочинца Јосипа Броза, чак скоро више него своје родитеље!

Култ наметнуте личности злочинца Броза свакоме је усађиван и примао се као цвијетни пелцер. Али тада у тим годинама нисам знао о каквом се ради злу. Но ипак, у свему томе имао сам и среће, јер сам имао дивне и побожне родитеље. А и покојни ђед је био око 40 година предсједник Црквеног одбора парохијске надлежне цркве у коју сам као дијете ишао на вјеронауку. Памтим то, али памтим и многа друга зла из неких претходних времена, мада сам тада мислио да су то времена благостања. Признајем да сам био у великој заблуди.

Дакле, духовност је била потпуно потцијењена и маргинализована. Увијек, а поготово у овим свечарским данима треба се подсјећати да нас је кроз цијелу историју вјера спашавала да опстанемо као народ. Још увијек постојимо и опстаћемо у овој земљи која је могла бити много боља и срећнија да је било више памети, поштовања, међунационалне толернције, међусобног уважавања и мудрости.

Све је то давно негдје записано. Али долазили су људи, тачније речено нељуди који су рушили све оно што је било добро, а покушавали су силом и својим лудим главама да уређују свијет онако како је то само њима одговарало. Невјера у Господа Бога учинила је многа зла и на нама је да кроз вјеровање поново се призовемо памети, моралном и честитом животу. Ако ово не будемо напокон схватили, онда сигуран сам - нема нам помоћи. Ако се будемо и даље разједињавали неће бити још много историјских прилика да саборујемо и сабиремо се у чињењу свакодневних малих добрих дјела.

Питање да ли вјерујемо или не вјерујемо у Бога, коначно је постало наша лична и приватна ствар коју никоме не треба силом наметати. Мислим да се та стална халабука око тога напокон завршила, јер никад се неће сазнати да ли су више у Бога вјеровали они који су тврдили да не вјерују или они који су говорили да вјерују.

Много зла нанијела су нам бесмислена размишљања и стална заклињања неких људи и то баш у оно у шта ни они сами нису вјеровали.

И оно најважније - нема потребе да се кунем нити да сумњам у опстанак и трајање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!

Једноставно, у то вјерујем и убијеђен сам да ће и садашња, али и будуће генерације знати да сачувају и да развијају РЕПУБЛИКУ СРПСКУ!

То нимало неће бити лако. Али, добро знамо да нам кроз цијелу историју нашег постојања никада није било лако.

Међутим, и у таквим околностима као народ смо опстајали и остајали и опстаћемо и остаћемо и даље да трајемо и да живимо! 

Живи трајно и срећно

РЕПУБЛИКО СРПСКА

На многаја љета!

 

ХИМНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

МОЈА РЕПУБЛИКА


Тамо гдје најљепша се зора буди
Часни и поносни живе добри људи
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен, пркосан је мој завичај

За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом само је један дом
У срцу је велика моја република

У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска
Тамо гдје су наши преци давни
Име уписали у сваки корак славни

Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен и пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо

У срцу мом је један дом
У срцу је велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска.
 
Autor sjovicicslavuj | 10 Januar, 2020 | read_nums (15)

На данашњи дан, 10. јануара 1909. године
рођен је свјетски познати
и признати српски научник и академик

ПАВЛЕ САВИЋ


Autor sjovicicslavuj | 10 Januar, 2020 | read_nums (15)
 
На данашњи дан, 10. јануара 1891. године умро је
ЛАЗА ЛАЗАРЕВИЋ
Живио је само 40 година.

Једна од највише изговараних реченица 
или синтагми или поука 
у српском народу је дјело 

Лазе Лазаревића: 
"СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ"!

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји



1 2 3 ... 277 278 279  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva