Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 21 Jul, 2019 | read_nums (22)
 
Вјеровали или не?
Напокон
ДУШАН ЛАЈОВИЋ
освојио прву АТП титулу у каријери!

Душан Лајовић, тренутно 36. играч на свијету 
на једвите јаде је успио у финалу да побиједи 
квалификанта, непознатог Мађара Атилу Балажа, 
тренутно 208 (!) играча на АТП листи, 
који је у претходна два кола узео скалпове 
српским индиспонираним играчима,
 ВЕЛИКИМ ЛУЗЕРИМА -
Филипу Крајиновићу и Ласлу Ђереу.

ДУШАН ЛАЈОВИЋ - Атила Балаж 
2:0 (7:5, 7:5)

Лајовић је ни крив ни дужан, 
тешком муком зарадио 90.390 евра и 250 АТП поена!  

 
Autor sjovicicslavuj | 21 Jul, 2019 | read_nums (34)
 
На данашњи дан, 21. јула 2017. године
умро је велики српски умјетник
Предраг Гојковић Цуне



Autor sjovicicslavuj | 21 Jul, 2019 | read_nums (13)
 
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан, 21. јула, умро је
славни и непоновљиви српски глумац
ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ




++++++++++++
------------------
 
Autor sjovicicslavuj | 21 Jul, 2019 | read_nums (13)

Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу.

Утрећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „ко си ти, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим.

Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије.

Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их Св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички.

Зато се у чину венчања брачних помиње Св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када Св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву Свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена.

И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада Св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.

Мошти Светог Прокопија донете су из Ниша у Прокупље 1386. непосредно уочи битке на Плочнику.
 
Послије Петрове цркве у Новом Пазару црква Светог Прокопија представља другу најстарију сачувану, живу цркву на тлу данашње Србије. 

– Кивот светог ратника је спасаван од турске инвазије, али је вероватно имао и функцију „заветног ковчега“ који је требао да помогне српској војсци. То је био морални подстрек ратницима кнеза Лазара, који су тешко поразили Муратову војску у бици на Плочнику код Прокупља.

Autor sjovicicslavuj | 20 Jul, 2019 | read_nums (34)
 
Најљепше пјесме у бившој Југославији 
написао је текстописац и композитор 
Драгиша Недовић

Рођен је 20. jулa 1916. године 
у Крагујевцу, гдје је живио и радио 
све до своје смрти  31. jануара 1966. године.

Драгиша Недовић
----------------------------
Дуго година се мислило да је ово 
изворна народна пјесма, али није.

Milan Babic
Negde u daljini

Negde u daljini pogled mi se gubi
nekog u daljini moje srce ljubi
prolazi mi mladost i u ceznji vene
daleko si draga, daleko od mene

Ja ceznem i zudim za dalekim krajem
i za tvojim draga toplim zagrljajem
tebe srce zeli i o tebi sanja
tuzna mi je mladost bez tvog milovanja

Daleko si draga, daleko si mila
daljina je mnoga srca rastavila
dal' je verno tvoje, osecanje pravo
dal' ne gasne ljubav tihim zaboravom

---------------------------------------
Од мноштва пјесама Недовић је
написао и компоновао и ове:

"U lijepom starom gradu Višegradu",
"Tekla reka Lepenica",
"Krca, krca nova kola",
"Smederevo, grade od starina",
"Kome šumiš, oj Moravo",
"Negde u daljini pogled mi se gubi", 

"Na Moravi vodenica stara",
"Karanfil se na put sprema",
"Šumadijo rodni kraju",
"Kosio sam seno, dole kraj Morave",
"Grošnica", 

"Bašto moja, puna li si cveća",
"Siromah sam druže",
"Harmoniko moja, suzom nakvašena",
"Ajd' d' idemo Rado",
"Jesen prođe, ja se ne oženi'", 

"Jutros mi je ruža procvetala",
"Lepe li su nano, Gružanke devojke",
"Stani, stani Ibar vodo",
"Obraše se vinogradi", 

"Prođoh Bosnom, kroz gradove",
"Pluća su mi bolna",
"Stade se cveće rosom kititi",
"Ja posadih jednu ružu belu",
"Ja ne žalim oči svoje", 

"Ništa lepše od naše seljanke",
"Lepo ti je biti čobanica",
"Zasviraj mi, stara frulo",
"Pesma harmonici",
"Ako pitaš srce moje",
"Tanko, Tanko Tankosava",
"Vidiš majko ono gore selo",
"Dragobraćo", 

"Ima jedno selo Beloševac",
"Korićani (Sretoh Danu kraj vajata)",
"Teci teci hladna Jesenice",
"Tebi moja Šumadijo",
"Što da žalim mladost svoju"
i mnogo, mnogo drugih. 
---------------------------------------------

Ко је био Драгиша Недовић

Драгиша Недовић се родио 1916. године у Крагујевцу, од оца Андреје и мајке Гине. Детињство му  је било тешко и гладно, као многа детињства у Србији, па је он, још као шеснаестогодишњак, кренуо трбухом за крухом, са половном гитаром у рукама и лепим гласом као јединим извором прихода. 

Са старом гитаром, у својој 16. години напустио је родни град и отишао у Босну и Херцеговину да пише севдалинке ...

И тако се обрео се у Босни, где настају севдалинке за које сви мисле да су, како рекосмо, народне песме, поникле у анонимности колектива. Међу њима се нарочито истиче „У лијепом старом граду Вишеграду“, која је настала 1936. године под насловом „Јутрос рано слушам“. 

После рата, њоме се прославио Химзо Половина, који је, да би је „побошњачио“, избацио завршне стихове ове аутобиографске лирске повести (достојне наследнице Шантићеве „Емине“), о Недовићевој љубави према вишеградској муслиманској девојци, Кики. 

Стихови су гласили: „Устај, испрати ме, морам да путујем,/ у Србију идем, своме родном граду,/ за тобом ћу, Кико, вечно да тугујем,/ зашто сам те саму оставио младу“. 

После Босне, млади и материјално оскудни Недовић („Сиромах сам, друже“ је песма у којој он описује своје једино „богатство“ − „скршену гитару“) прелази у Далмацију, где настају његове „приморске“ песме, међу којима се нарочито истичу 

„Кад си била, мала Маре“ и „О, липа ти незнанко“. Ова потоња била је препев једног догађаја који се збио у предратном Сплиту – лепа Американка, на јадранском крстарењу, загледа се у Сплићанина и одведе га са собом. Недовић тада испева: „О липа ти незнанко/ из којег си града?/ А ча ћеш ти у Сплиту?/ Ча тражиш тамо врага?“ И дода, патриотски (чак локалпатриотски): „Ово је наше море,/ наши су момци из Сплита,/ а не за липу незнанку/ што белим светом лута“… 

Данас би Хрвати пре признали злочине из „Бљеска“ и „Олује“ него да то нису народне далматинске песме. Године 1962, Иван Деметар, директор хрватског Завода за заштиту малих ауторских дела, писао је београдском Заводу за заштиту ауторских права малих извођача, у циничном тону, тражећи од Недовића да докаже да су песме његове. Недовић је то урадио, и додао: „Као Србин живео сам некада тамо и компоновао много хрватских, то јест далматинских песама, и то ћу увек бити у стању да им докажем“.

По повратку у Србију, Недовић наставља с компоновањем. Године 1941, поведу га на стрељање у Крагујевцу, али неки Немац (вероватно фолксдојчер) га препозна, и, уместо да га убију, пошаљу га да робује у немачки град Дормаген, одакле се, нарушеног здравља, враћа у родни град, и установљава да су многе његове песме уништене. Ипак, не предаје се, него решава да још више ради. 
Са друговима оснива Удружење композитора и писаца песама са народним мотивима. 

Године 1950. разболи се од туберкулозе, која је у то време била неизлечива. Пише песму „Плућа су ми болна“ (пева је потресно Нада Мамула), али песма бива забрањена због изазивања самоубилачких склоности код ТБЦ болесника. 
Ипак, кад је пеницилин пронађен, Недовић се излечи. 

Био је ожењен, и отац двоје деце – Александра и Раде, којој је посветио песму „Ајд д’ идемо, Радо“. Рада је била певачки обдарена на оца. У међувремену, Недовић постепено губи вид, а његове песме, не марећи за ауторска права, сви поткрадају.

Власти су га, као и Шумадију коју је опевао, презирале: обичан КВ радник (Недовић је, пре рата, био уписао гимназију, али није имао пара да се школује па је завршио машинску школу), а компонује, резоновали су „културњаци“. Кад би га неко од „буџована“ питао: „Како живиш, друже Недовићу?“, одговарао је: „Како живе директори, ја живим као пас. 

Како живе пси, ја живим као директор“. Своју патњу носио је отмено и достојанствено. Поверио се само хартији, на којој стоји запис једне његове песме: „О мом животу мало когод знаде,/ да ли сам сретно проводио век./ Живео сам, друже, у великој беди,/ песма ми је била утеха и лек“. Умро је 1966. у родном граду. 

Тек однедавно, захваљујући напорима различитих људи (новинар Драган Алемпијевић је 1999. објавио фељтон о њему у „Гласу јавности“ ), сазнало се о његовом раду и чињеници да је аутор низа песама за које се мисли да су народне. Чак ни његов син Александар, који је имао свега дванаест година кад му је отац умро, није знао пуно о његовом стваралаштву, па су му се, после фељтона у „Гласу“, многи јављали с новим сведочењима. 

Од 2006. у Врњачкој Бањи организује се фестивал Драгиши Недовићу у част. Зна се да је славуј мала птица, сиромашног перја, али чији се глас ни са чим не може поредити, по лепоти и по слободи и по разноликости израза. Драгиша Недовић је био србски славуј.
--------------------------

NAJTUŽNIJA PJESMA JUGOSLAVIJE: Ljudi su se ubijali zbog nje, Tito ju je zabranio…

Nevjerovatna priča prati numeru “Pluća su mi bolna” koju je 1950. napisao Dragiša Nedović iz Kragujevca kada je saznao da boluje od tuberkoloze… Mnogi smatraju da je ovo najtužnija pjesma ikada snimljena kod nas, a svojevremeno ju je lično Josip Broz Tito zabranio ...
Autor sjovicicslavuj | 20 Jul, 2019 | read_nums (24)
 
Пјесма за данас ... Чарлс Буковски П О Е З И Ј А
 
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
Autor sjovicicslavuj | 20 Jul, 2019 | read_nums (23)
 
20. јули 1917 - 20 јули 2019. године


ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

 Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан /20. јула 1917. године/ направљена највећа грешка у историји српског народа.

Дакле, тог несрећног дана потписана је "Крфска декларација" о стварању заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Декларацију су потписали тадашњи премијер Србије Никола Пашић и предсједник Југословенског одбора Анте Трумбић. Српска влада чији је тада први министар био Никола Пашић и такозвани Југославенски одбор хрватског политичара Анте Трумбића потписали су на грчком острву Крф - "Крфску декларацију", којом су јужнословенски народи у Аустроугарској затражили уједињење са Краљевином Србијом у заједничку државу под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, с династијом Карађорђевића на челу. 
Е та династија нам је и дошла главе баш онако како су и они превратима  долазили на краљевски трон. 

Наиме, СРБИ су већ тада, дакле тог дана, потписивањем декларације о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли  да створе и да имају своје националне државе, али оно најважније - нису једино створили државу за свој српски народ. 

Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи каније су у томе и успјели.



Прошле су деценије, а ево и цијели вијек у којем Срби и даље живе под сталном амнезијом, али који још увијек како тако успјевају да се одрже само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једино ми - небески народ.

А други народи су искористили српске заблуде и остварили су своје националне циљеве, створили су самосталне националне државе. То су урадили и Словенци и Хрвати, касније и "браћа" Црногорци, па на крају и Македонци.

Босну и Херцеговину нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.

Из свега казаног бјелодано је јасно да  једино Срби никад нису успјели да створе своју српску државу, наравно у којој равноправно требају и могу да живе и други народи!

Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли Србији су највише забијали нож у леђа, при том, увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.

Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише крварио, страдавао и нестајао.
Историјски гледано, овај датум постоји, али фактички гледано он је више од једног вијека стрмоглавио и уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију.

Упропастио је  СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала само зато што је свим другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком и бременитом времену, без јасног путоказа гдје и куда то иду и Србија, па и цијели српски народ.

Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је било коме важно ово што написах, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе.


Наш проблем је у томе што никад нисмо знали да одаберемо оне народе и државе који су истински српски пријатељи и да уз њихову помоћ остваримо своје националне циљеве.

Међутим, има ту још један већи проблем - НИКАД НИСМО ЗНАЛИ ШТА ЈЕ НАШ ЦИЉ!

А он је требао да буде врло једноставан - СТВОРИТИ СВОЈУ СРПСКУ НАЦИОНАЛНУ ДРЖАВУ, па тек онда бринутии о другим народима! 

По свему судећи, ево ни данас ове чињенице никога не интересују и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана.


"Шеширџије" су уништиле српску будућност!


ПРИЛОГ:

Ако на тренутак занемаримо историјске грешке краља и његове свите, а не смијемо, онда морамо узети у обзир свједочење владике Николаја Велимировића које је описано у дневнику Драгише Цветковића.

Многи и данас говоре о краљу најгоре ствари, јер је створио Југославију. И то није спорно, али онда исти ти људи у сљедећој реченици говоре 

“Како смо лијепо живјели за вријеме Тита”.

У којој земљи?


У свом дневнику Драгиша Цветковић наводи интересантан разговор са Владиком Николајем Велимировићем. Наиме током једног разговора Владика Николај му је рекао да запише детаље састанка Николе Пашића и Британског премијера Дејвида Лорд Џорџа. Састанак се одиграо у Лондону 1917,. године Владика Николај Велимировић присуствовао је састанку као преводилац јер Никола Пашић није говорио енглески језик.


Тема разговора било је решење статуса будуће државе.


Владика Николај тврди да је британски премијер чим су ушли у кабинет кренуо ка Николи Пашићу и рекао: „Чујем да не желиш стварање Југославије?“, овај му је одговорио да жели али да се прво признају новоформиране границе Србије, Лојд Џорџ му је на сто ставио један папир и мапу а затим рекао: “Америка и ми смо се договорили. Овако ће изгледати ваша нова држава”.


Никола Пашић је поново питао да ли је могуће да се само у оквире државе (Краљевина СХС) уцртају границе Србије са новоослобођеним територијама и прстом повлачио границе по мапи која је стојала на столу.


Премијер Лојд Џорџ није ни гледао какве границе Пашић црта, само му је само поновио: “Америка и ми смо се договорили”

Краљевину СХС управо је Америка прву признала у фебруару 1919 године, не Француска као наш највећи савезник, већ Америка, што иде у прилог дневнику Драгише Цветковића.

Када се све то узме у обзир и чињеница да краљ Александар није присуствовао потписивању, нити је потписао Крфску деклерацију.
Не делује баш уверљиво да се само краљ Александар питао о статус и границама нове државе. Али, његово доба је погубно по српски народ!
-----------------------------

Било како било - Срби су највећи страдалници 
и губитници у Првој, и у Другој, и у Трећој, 
и у свакој на силу склепаној Југославији. 

Јер, никада нису успјели са створе 
своју српску самосталну националну државу! 

А цијела Европа се састоји 
од националних држава.
 
Autor sjovicicslavuj | 19 Jul, 2019 | read_nums (29)

 

Отргнуто од заборава ...

 

Рођен је 1937. године у Горњем Селу
где је и одрастао.
 
Био је српски пјесник, свременик
Бранка Миљковића.
 

Утопио се у Охридском језеру

под неразјашњеним околностима заједно

са црногорским пјесником

Блажом Шћепановићем.

 

Утопио се учествујући на Струшким вечерима поезије,

љета 1966. године, када се чамац

у коме је био још и Оскар Давичо, преврнуо.

 

Нађени су на дну језера загрљени.

Лазар и Блажо нису знали да пливају.

 

 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°

Autor sjovicicslavuj | 19 Jul, 2019 | read_nums (22)
 
 
На данашњи дан, 19. јула 1427. године
умро је српски владар
СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ
Посмртни остаци Стефана Лазаревића
се налазе у анастиру Манасији.
 

Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба  
у нашој историји
 

Autor sjovicicslavuj | 19 Jul, 2019 | read_nums (25)
Живојин Мишић

Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба  
у нашој историји



Био је ожењен са Лујзом Крикнер 
(вјенчани 25. XI 1884. 
у београдској Вазнесенској цркви). 


Трагична судбина синова 
славног војводе Мишића

Синови: 

Радован, банкарски чиновник, заробљен као резервни официр у прољеће 1941. и интерниран у Њемачку одакле се није ни вратио; 

Александар, официр, припадник Равногорског покрета, стријељали га Нијемци у Ваљеву у децембру 1941; 

Војислав, инжењер агрономије  учесник партизанског устанка 1941, робијао на Голом отоку. 
-------------------------

Кћери: 

Елеонора, рођена 1885. у Ужицу, умрла 1952. у Ваљеву; била је најприје удата за Богдана Анђелковића, официра, а послије његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара;

Олга (1886-1977), удата за сликара Милана Миловановића;

и Анђелија (1889-1969).

-----------------------------

Уз велике грађанске и војне почасти славни војвода Живојин Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3.XII 1922. године.

--------------------------

Али с обзиром ко и какав је био славни и легендарни војвода 

ЖИВОЈИН МИШИЋ,

највећа срамота тадашње државе је подсјећање 
да је умро у великој биједи и неимаштини.
Морао је да прода свој војнички шињел да би прехранио породицу.

+++++++++++

Славни и легендарни војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ
и његови трагично страдали синови!



Славни војвода Мишић је кроз цијели свој живот ишао усправно, 
да би на самртничкој постељи, 20. јануара 1921. године, 
сузних очију милујући руке дјеце и жене, 
изговорио најчасније ријечи:

Опростите што одлазим,
а ништа вам не остављам.
Ама баш ништа, сем једно часно име.”




ИЗВЕШТАЈ
 
Војводе Живојина Мишића 
Њ.К.В. Александру о Хрватима
(након обиласка Загреба, 
Карловца, Вараждина, Сушака 
и других места)
"Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице... Сви они мисле једно, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала... Ништа се неће моћи учинити. Tо нису људи на чију се реч можеш ослонити.

Ја сам начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нек ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити и дати им њихову државу."

(На питање Регента како одредити нове границе, Мишић предлаже да то буду обичаји, историја, традиција, најзад и опредељење народа. На примедбу Александра да би то Хрвате гурнуло у наручје Италијанима, Мишић одговара).

"Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... То су људи сви одреда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

Не заборавите Височанство, моје речи.
Ако овако не поступите, 
сигуран сам да ћете се љуто кајати".




Autor sjovicicslavuj | 19 Jul, 2019 | read_nums (14)
НАПОМЕНА:

ИСТОРИЈО, СВА ИЗГОРЈЕЛА 
- ЈЕР НАС НИКАД НИЧЕМУ, 
А ПОГОТОВО ПАМЕТИ 
- НИСИ НАУЧИЛА! 

/Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ/

---------------------------
ИЗ СЛАВНЕАЛИ ИСТОВРЕМЕНО 
И ТРАГИЧНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ, 
ОДНОСНО ТРАГИЧНИХ ЉУДСКИХ СУДБИНА!


Славни командант одбране Београда

Драгутин П. Гавриловић

умро је 19. јула 1945. године у Београду.


У Први светски рат Гаврииловић је ступио као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. кад је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда

Храброст српских војника у Великом рату (И Светски рат), битке које су водили и у којима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали бројнијег и боље опремљенијег непријатеља и данас се изучавају се у војним школама и академијама свуда у свету.

А као пример највећег јунаштва и најтрагичније војне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног мајора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда:

– Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!
Овај говор забележио је водник 10. кадровског пука Ђорђе Рош, када је, како је такође записао “загрмео Гавриловићев глас пун заноса”.
------------------------------------------
Драгутин П. Гавриловић рођен је 25. маја 1882. у Чачку. По завршеном шестом разреду гимназије примљен је у Нижу школу Војне академије.

Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети.

Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.

У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.

У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.

Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора.

Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима.

Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.

Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима.

Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима. 

 Одликован је Карађорђевом звездом, орденима Светог Саве, Белог орла, Југословенске круне,Француским ратним крстом, Легијом части, медаљом Милоша Обилића, Споменицом на рат 1914. и са још 12. одличја.

Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.

Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука.

Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“.

И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин!

Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.
----------------------------------------

Други светски рат је провео у немачком заробљеништву. По изласку из логора вратио се у Београд.

Жељан да се прошета београдским улицама, обукао је једино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама).

На улици су га уочили увек будни, ревносни скојевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли.

Гавриловић је некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава. Док је лежао у кући на одру, упала је група младих активиста и исекла лампасе да од њих реже петокраке. Врли скојевци су се постарали да Гавриловић оде у вечну кућу у истом оделу у којем се родио – наг!
 

Умро је 19. јула 1945. године.
Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду.

Гроб Драгутина Гавриловића на Новом гробљу у Београду


Оно што су за Грке Термопили, за Београђане би требало да буде угао улица Цара Уроша и Мике Аласа. Међутим, Драгутину Гавриловићу и херојским браниоцима Београда, 2011. године, неки нови нараштаји дрзнули су се да украду и спомен плочу са зида на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа, где је Гавриловић одржао свој легендарни говор.

Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским херојима. 
  
Autor sjovicicslavuj | 18 Jul, 2019 | read_nums (18)
 

---------------------------
Ми Срби, 
познати смо по томе што олако опраштамо, 
а још брже заборављамо. 

И то је наша највећа трагедија

и зато толико и страдамо. 

Довољан је само један мали осврт на све оно
што су други годинама говорили о нама
како би смо схватили /нећемо никада/ 
наше заблуде и све оно што смо давно заборавили.

         И опростили, нажалост!
                           

„Srbe treba spokojno bombardovati, 

jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a, 

marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu 
to se naše zaboravnosti tiče.

Ово су биле насловне стране злочиначког листа

Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999.  

Sarli-Edbo-1-258x337-536x700


Злочиначка насловница француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“. Француски злочинци су се исмијавали за убијене у злочиначкој НАТО агресији на СРЈ 1999. године.

Ево само двије насловне стране тог злочиначког чаописа из 1999. године у коме се на најгоре начине вријеђају Срби.

Да ли је о српском страдању забрањено говорити. Али су злочиначки карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  Србе представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„. 

Такве карикатуре су, између осталог,  оправдавале злочиначку војну НАТО агресију на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан и злочиначки.

 
"Trebalo bi da bombardujete Srbe", rekao je Papa Jovan Pavle Drugi.Ove njegove reči bile su upućene predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru.


„Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista”, bila je izjava Žaka Širaka, tadašnjeg predsednika Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka Šefova vlada država članica EU. Iste one u koju danas tako vrtoglavo jurimo!

„Molim se da se vatra nebeska obruši na Srbe”, rekao je Otac Pjer, poznati francuski sveštenik – humanitarac, po povratku iz Sarajeva i posete Markalama 2, na svojoj konferenciji za štampu.
Слика може да садржи: 1 особа, Наочаре за вид и поглед изблиза

„Što se Srba tiče… To je danas jedan bolestan narod” – General Žak Kot, bivši komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini, Vojni mesečnik Difens nacional, jun 1997. u Pariz.
Слика може да садржи: 1 особа, одело

„Srbi nisu naročito pametni… „Srpska deca se više neće smejati”, bila je to zlokobna pretnja Lorensa Inglbergera bivšeg državnog sekretara SAD-a.

„Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat… Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd”, izjava Pola Džeksona, urednika lista „Kalgari san” za Fani star,13.oktobara 1992.

„Mi bismo trebali da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše” – David Gompert, stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bušove administracije, Časopis „Forin afers”, jul-avgust 1994.godine.

Слика може да садржи: 1 особа, одело

„Srbe treba baciti na kolena”, bila je izjava Klausa Kinkela, nemačkog ministra inostranih poslova, data 27. maja 1992.godine.
Слика може да садржи: 1 особа

„Srbi su zločinački dupeglavci”, reče Ričard Holbruk 6.novembra 1995.godine u „Njujorker”-u, kao tadašnji Klintonov emisar u Jugoslaviji. Isti onaj Ričard Holbruk koji danas vedri i oblači nad Srbima.

„Zaustavite Srbe. Odmah. Zauvek” – Margaret Tačer, bivša premijerka Velike Britanije, u „The New York Times” 4. maj 1994.

”Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu„ –Bosiljka Mišetić, potpredsednica hrvatske vlade, na press-konferenciji 1995.

"Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena„ – Srđa Popović, advokat i potpisnik zahteva svetskih intelektualaca za bombardovanje Beograda, u izjavi za zagrebački ”Globus„ oktobra 1994.


”Suštinski uzrok sukoba je ideologija etničkog čišćenja koju je obnovio gospodin Ćosić, predsednik Srbije, koji je već 1990. objavio Memorandum", bila je izjava na francuskoj televiziji Žaka Delora, bivšeg predsednika EU, u maju 1994.
Слика може да садржи: 1 особа, Наочаре за вид

”Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica„ – Johan Fric, direktor bečkog dnevnika Di Prese i direktor Međunarodnog Instituta za Štampu. Gle čuda! Upravo ovaj Johan Fric imao je, u to vreme, veliku moć nad štampom…i velikog udela u satanizovanju Srba!

”Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija", reče Josif Brodski,ruski jevrejski pesnik-disident i Nobelovac, u dnevniku Internešenel Herald Tribun, 5. avgusta 1993.

Слика може да садржи: 1 особа, Наочаре за вид и поглед изблиза

”Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno sređnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju„ – Ser Piter Justinovglumac i ambasador UNESCO-a, ”The European„ 10. jun 1993.

"Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije„ – prof. dr Rolf-Diter Kluge, direktor slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu Univerziteta u Tibingenu, 1997.

”Srbi su nemilosrdni ljudi, spremni zaklati nožem, što mogu zahvaliti svom slovenskom poreklu", izjava je Fransoa Kremio-a, pripadnika francuskih snaga SFOR-a,u maju 1995.

”Na nesreću, nisam pobio sve Srbe„ – Tomislav Merčep u govoru na kongresu Hrvatske pučanske stranke, Feral Tribune,1995.godine.
Слика може да садржи: 1 особа, поглед изблиза

”Neka se Srbi podave u sopstvenom smrad", izjava (verovatno njemu najdraža) Helmuta Kola, nemačkog kancelara, početkom 1998.godine.



„Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki” – Džejms Bejkerdržavni sekretar SAD-a na američkoj TV, jun 1992.


"Ovo je borba između dobra i zla, a NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada” –Vilijam Koen, američki državni sekretar za odbranu, proleće 1999.


„Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva” – Toni Bler, britanski premijer tokom NATO agresije na Srbiju 1999.godine.

"Srbi sprovode teror i siluju albansku decu” – Bil Klinton, američki predsednik, govor na proslavi 50-godišnjice NATO pakta u Vašingtonu, 23-25.april 1999.

Autor sjovicicslavuj | 18 Jul, 2019 | read_nums (21)
 Ове злочинце и бандите никад не смијемо заборавити! О неким овдје поменутим, сада већ мртвим злочинцима - све најгоре! О неким овдје поменутим који су и сад живи - још горе од најгорег!
 

Јединствен преглед злочинаца /само један мали дио њих/ који су захтијевали бомбардовање Србије и уништење српског народа!

”Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje – osmoro. To je jasan napredak„ – Bernar Kušner, Šef civilne misije UN na Kosovu i Metohiji u izjavi za TV ”France 2„ krajem marta 2000. Isti onaj koji se izdaje za velikog ”mirotvorca„!

Слика може да садржи: 1 особа, одело

Nobelovac Ginter Gras, napominjući 26.marta ,dva dana posle početka bombardovanja Jugoslavije da nije pacifista, na otvaranju Sajma knjiga u Lajpcigu rekao je : “Krajnje je bilo vreme da se Jugoslavija napadne, nadam se da nije prekasno“! 

Svi ovi srpski neprijetelji 
su zaboravljeni, nažalost
Izbor iz knjige Zorana Petrovića ”Izbrisati srpski virus“„.

Međutim, kako naš narod voli da kaže da „mnogo više boli kada te tvoj ujede za srce“, tako i ja ne mogu,a da se ne setim i našeg „velikog“ (?!) dr Zorana Đinđića. Upravo onog koga danas mnogi veličaju i preuveličavaju. Posebno zanimljiv izvor je, ni manje, ni više nego Njujork Tajms. I još zanimljivije je upravo to što je ovu izjavu, pored „dragog“ nam Zorana, potpisao i aktuelni predsednik Crne Gore – Milo Đukanović. Nije li to onaj isti koji je nedavno priznao nezavisnost Kosova.

Potrebno je citirati i komentar novinara da bi se shvatilo kako su Milo i Zoki“,u naizgled uvijenoj formi, otvoreno podržali bombardovanje Srbije. A sve u ime svojih političkih ciljeva.

„New York Times”, May 1999.
Joint statement of Milo Đukanović and Zoran Djindjic:  "If the war finishes with signature on peace agreement with the same leadership with Slobodan Milosevic on top, tragedy and violence will continue.


Stability of Yugoslavia is of the main importance because of its geographic position in Balkan and its role in determing stability or instability of its neighbors, Bosnia and Herzegovina, Macedonia and Albania. Up to now, however, international strategy for Yugoslavia has been conducting the crises, while the roots of the crises were being neglected….“

Komentar nemačkog novinara Klausa Hartmanna u vezi ove zajedničke izjave Mila Đukanovića i Zorana Đinđića iz maja 1999 godine bio je :
„Djindjic liebte die Bombe auch, aber diplomatisch“
U prevodu – „Đinđić je takođe voleo bombe, ali na “diplomatski način”.
U prilog tome ide i čuveni njegov intervju za nemački list “Špigl”, gde je za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije rekao sledeće:
“Jugoslavija se mora bombardovati … samo nastavite da bombardujete popustiće oni”’ (Der Spiegel 20/1999).


Ми Срби, 
познати смо по томе што олако опраштамо, 
а још брже заборављамо.

И то је наша највећа трагедија.

Ово је само један мали осврт 
на све оно што су други годинама говорили 
о нама како би смо схватили /нећемо никада/ 
наше заблуде и све оно што смо 
давно заборавили. 
И опростили, нажалост!
 
-----------------------------------------


„Srbe treba spokojno bombardovati, 
jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a, 

marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu 
što se naše zaboravnosti tiče.

Злочинац Џејмс Шеј
 
Autor sjovicicslavuj | 18 Jul, 2019 | read_nums (25)
 
Пјесма за данас ...
Сима Пандуровић
ТАКО ЈЕ БОГ РЕКАО
 
Рођен je у Београду 14. априла 1883. године.
Био је српски пјесник, естетичар, есејиста, критичар, драматичар и преводилац. Умро је 27. јула 1960. године у Београду.
 
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
Autor sjovicicslavuj | 17 Jul, 2019 | read_nums (33)

 

Пјесма за данас

/отргнуто од заборава/ ...

Драгиња Адамовић
ЖАР СРЦА
Драгиња Адамовић
Рођена је 1925. године.
 
Била је српска пјесникиња.
 
Живјела је и радила у Крагујевцу.
Умрла је 2000. године.
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
Autor sjovicicslavuj | 17 Jul, 2019 | read_nums (23)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
ИЗ СЛАВНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ ...
Ђенерал Јован Драгашевић


У част генералу Јовану Драгашевићу (1836-1915), ратнику, књижевнику и утемељивачу војне штампе у Србији, 14. јула 2015. године је поводом 100 година од смрти, у Дому Војске Србије, у Београду откривено спомен-обиљежје са његовим ликом.

 

Ђенерал Јован Драгашевић је писац поеме „Јека од гусала“. 

Ђенерал је аутор кованице- 
Само Слога Србина Спасава“.

Такође,  оснивач је Војноисторијског института.

Био је српски делегат на Берлинском конгресу 1878. године. 

Он је такође аутор више од 20 књига из географије, историје, стилистике, затим збирки пјесама, путописа, драма…


Генерал Јован Драгашевић био је и један од зачетника војне штампе у Србији, уредник и издавач првих војних листова „Војин“ и „Ратник“, чију традицију баштине и настављају магазин „Одбрана“ и часописи „Војно дело“, „Војнотехнички гласник“ и „Нови гласник“

Будући да сви директни потомци овог српског великана, праунуци и чукунунуци, живе на северноамеричком и аустралијском континенту, на свечаности је прочитано и поздравно писмо Јовановог праунука Боривоја – Боре Драгашевића (91), доајена старе српске антикомунистичке емиграције из Торонта. 


 
Autor sjovicicslavuj | 16 Jul, 2019 | read_nums (33)
 
Пјесма за данас ...
Владислав Петковић Дис БОЛ И СТИД
 
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
Autor sjovicicslavuj | 16 Jul, 2019 | read_nums (23)
Петар Бојовић

НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ 
ОВАКВА БРУКА И СРАМОТА 
У СРПСКОМ НАРОДУ!

НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ ОВАКВА
ЗЛОЧИНАЧКА ЛИКВИДАЦИЈА БИЛО КОГА, 
КАО ШТО СУ БРОЗОВИ ЗЛОЧИНЦИ
ЛИКВИДИРАЛИ СЛАВНОГ СРПСКОГ ВОЈВОДУ!

Петар Бојовић, је живио у пензији до 1941. године. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора војске Краљевине Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а послије капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата. 

ТУЖНА И НЕСРЕЋНА СУДБИНА 
ВОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА!

Након завршетка рата у Београда ухапсила га је ОЗНА. 
Крајем Другог свјетског рата у Србију је дошла злочиначка идеологија и "гвозденом чизмом" покушала да обрише комплетну историју српског народа. Хероји нису били хероји, побједе нису биле побједе, а и поштовање се изгубило негдје успут.
Последња фотографија остарелог војводе 
Петра Бојовића у његовој кући 
на Врачару 1944. године.

Петра Бојовића је 20. јануара 1945. претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској 25, у Београду. 
Злочинци "Брозови 'ослободиоци' упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био 'краљев војвода' довољна је да 'ослободиоци' примијене силу. 

Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, послије најгрубљих ријечи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице."

Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тијело је на Ново гробље пребачено таљигама. /Таљиге - лака запрежна кола на два точка која обично вуче само један коњ/. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вијест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.

Тако је отишао и посљедњи српски војвода ...

Autor sjovicicslavuj | 15 Jul, 2019 | read_nums (21)
 
Вијеће Апелационог одјељења Суда БиХ укинуло је првостепену пресуду Мустафи Ђелиловићу и другима, у којој су због ратних злочина осуђени на укупно 60 година затвора, те је предмет враћен на поновно суђење.
Адвокатица Лејла Човић изјавила је да је укинута првостепена пресуда Ђелиловићу и другима, казавши да ће се претрес сада водити пред Апелационим вијећем које је уважило жалбе и укинуло пресуду.

Вијеће које је укинуло првостепену пресуду чине судије Милош Бабић, као предсједавајући, те чланови Вијећа Сенадин Бекташевић и Тихомир Лукес.

Уважена је жалба Тужилаштва БиХ и уважене су жалбе двију одбрана: Мустафе Ђелиловића којег заступа адвокатица Васвија Видовић и Халида Човића којег Лејла Човић .

Суд БиХ је у јулу прошле године, након шест година суђења, осудио осморицу оптужених на укупно 60 година затвора за злочине почињене у "Силосу", касарни "Крупа" и Основној школи "9. мај" на подручју општине Хаџићи.

На по десет година затвора осуђени су некадашњи предсједник Кризног штаба Опћине Хаџићи Мустафа Ђелиловић и бивши командант Девете брдске бригаде Армије Босне и Херцеговине (АБиХ) Незир Казић.

Вијеће је на по осам година затвора осудило некадашњег начелника Станице јавне безбједности (СЈБ) у Хаџићима Фадила Човића, као и управника "Силоса" Бећира Хујића

Командир полиције у Пазарићу Мирсад Шабић и замјеник управника у "Силосу" Халид Човић осуђени на по шест година.

Бивши управник у касарни "Крупа" Шериф Мешановић осуђен је на седам година.

 Некадашњи стражар Нермин Калембер осуђен је на пет година затвора.


Сва осморица су осуђени за злочине над цивилима српске и хрватске националности, а ослобођени кривице за злочине над ратним заробљеницима, с обзиром на то да је Вијеће којим је предсједавала Минка Крехо утврдило да су сви заточеници били цивили.
Autor sjovicicslavuj | 15 Jul, 2019 | read_nums (25)

 

Пјесма за данас ...

 

Даринка Јеврић 
БИЈЕЛИ ХРАМ 

 

Рођена је у селу Глођане,

код Пећи 21. октобра 1947. год.

Била је српска пјесникиња и новинар.

 

Заступљена је у антологијама

савремене српске поезије

у Русији, Украјини, Турској, Индији, Шведској,

Чешкој, Италији, Јерменији и Енглеској.

 

Умрла је у Београду 16.2. 2007. године.

 

 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°

1 2 3 ... 259 260 261  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva