Slavko Jovičić

ДАНИЛО КИШ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:33

За сјећање и памћење ...
На данашњи дан 22. 2. рођен је
славни књижевник 


ДАНИЛО КИШ
 


Био је један од десет највећих свјетских писаца 
друге половине XX вијека.
 
 Вишеструки „кандидат“ за Нобелову награду. 
Добитник највећих југословенских књижевних признања.


Иако је био прогањан, ипак још за живота
изабрао је своје трајно мјесто
у вјечном царству - у Београду.

Киша је мајка крстила у православној цркви, 
што му је спасило живот 
у Другом свјетском рату.

Пишчева жеља да буде сахрањен 
по православном обреду 
била је испоштована и савим јасна.



 

Завештања Стефана Немање ... Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

— Autor sjovicicslavuj @ 22:27

 
Чувајмо наш језик и наше писмо!
 

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу.
Ријеч се може изгубити као град, 
као земља, као душа.

А шта је народ изгуби ли језик, 
земљу, душу!

 
Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.
Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио. терњег језика, с циљем промовисања језичке културе и раз           

Народ који изгуби своје ријечи
престаје бити народ.

***********************************
Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.


И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

 


ЧУВАЈМО СВОЈ ЈЕЗИК И СВОЈЕ ПИСМО!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:21

Ако изгубимо језик и писмо
и ми ћемо као народ нестати!

Ч
Чланице Организације УН за образовање, науку и културу (Унеско) обиљежавају данас Међународни дан матерњег језика, с циљем промовисања језичке културе и разноврсности, као и вишејезичности.

Генерална скупштина Унеска прокламовала је 1999. године Дан матерњег језика, као сјећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки у Источном Пакистану, данас Бангладешу, јер су протестовали зато што њихов матерњи језик није проглашен за званични.

Према процјенама, готово свакодневно у свијету нестане по један језик, а лингвисти прогнозирају да ће од око 6 000 језика, до краја XXI вијека одумријети више од половине, чак и до 90 одсто.
Највише су угрожени језици са малим бројем говорника од неколико стотина или десетина, као и језици који припадају малим заједницама које нису цивилизоване са становишта западних стандарда и немају институције, сматрају лингвисти.
      
 Унеско штити језичке различитости, одаје признање језицима аутохтоних народа и настоји да се њихов глас чује у пројектовању образовне политике, развоја и социјалне кохезије. Вишејезичност "живи ресурс" који треба да се користи за добробит свих.

Лингвисти упозоравају да је пред све већом навалом енглеског језика, Српски језик угрожен у мјери у којој су то и други језици и да опасност пријети чак и језицима са великом традицијом - француском, италијанском, њемачком.
 за обвањенауку 

 

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА ОСВОЈИЛА КУП РАДОВОЈА КОРАЋА!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:42
 
 
ОЧЕКИВАНО
 
 
 
ЗВЕЗДИ
 
 
 
 
први овогодишњи трофеј!
 

 

БиХ обнавља поступак против Србије за геноцид ... Поново из бошњачког Сарајева стиже "ферман" који ионако крхке српско-бошњачке односе подиже на највећи степен потпуног удаљавања једних од других ... Ој моја Србијо међ шљивама!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:51
 
У свим бошњачким па и српским медијима у Републици Српској и Србији освануо је потпуно лажан наслов информације која ће поново искомпликовати међунационалне односе, прије свега у БиХ, па онда и у цијелом региону. То је неспорно и ту нема никаквиг скривених намјера.

БиХ обнавља поступак против 
Србије за геноцид

Ко тебе дочека погачом и сољу, ти њега тужбом /Бакир Изетбеговић/!

ПИШЕ: Славко Јовичић Славзј

Сам наслов који доминира у бошњачким медијима је највећа лаж на коју су се упецали сви србијански медији, као и они антисрпски медији који су овако нешто са одушевљењем дочекали.

Не ради се ниокаквом обнављану беха тужбе, већ се искључиво ради само о бошњачкој тужби и само о једном народу, у име којег Бакир Изетбеговић обнавља тужбу против Србије за наводни геноцид.

БиХ ће покренути ревизију пресуде Међународног суда правде по тужби БиХ против Србије и Црне Горе, јављају бошњачки и србијански медији.

БиХ обнавља поступак против Србије за геноцид.
То је одлучено на јучерашњем савјетовању које је одржано у сарајевској Вијећници, а у организацији искључиво муслиманских удружења која финансирају бошњачка дијаспора и Сорошеве фондације, као и неке стране амбасаде. А ради се о тзв. Фондацији Правда за БиХ и тзв. Институту за истраживање злочина против човјечности и међународног права.

На савјетовању у сарајевској Вијећници бошњачки члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић добио је општу подршку за подношење захтјева за ревизију пресуде по тужби против Србије за геноцид. Од кога је добио општу подршку? Па добио је само од бошњачких удружења и тзв. НВО.

Како преносе бошњачко-сарајевски медији, након двосатног скупа новинарима су се обратили члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић, и самозвана предсједница такозваног Друштва за угрожене народе Фадила Мемишевић и Расим Муратовић из муслиманског такозваног Института за истраживање геноцида. 

Изетбеговић је потврдио да је општи став учесника савјетовања да БиХ треба да покрене ревизију пресуде. 

Изетбеговић је рекао како професор Сакиб Софтић има његову безрезервну подршку да поднесе ревизију за пресуду у Хагу.  Изетбеговић није рекао да се Софтић на тој позицији нелегално налази већ 12. година и да српски чланови Предсједништва БиХ никада нису дали сагласност за покретање било какве тужбе, па самим тиме нису дали ни сагласност за избор Софтића, такозваног агента БиХ пред Међународним судом правде у Хагу. 

Међути, Изетбеговић тврди да је Председништво БиХ одлуком од 4. октобра прошле године именовало Сакиба Софтића и дало му пуномоћ да заступа БиХ пред судом у Хагу.  Ако је ово истина, онда се поставља разумно питање шта је у Предсхедништцу БиХ радио српски члан Младен Иванић. Бакир додаје да је, "да је Софтић уложио вишегодишње напоре у прикупљању чињеница. Апликацију БиХ за ревизију пресуде чинили су врхунски правни стручњаци на каквим би нам позавиделе и веће земље", рекао је Изетбеговић. 

Изетбеговић је нагласио да ће бити кризе у БиХ након данашње одлуке. "Биће кризе, али не онакве каквом нам се пријети. Јер, тешке кризе, побуне, дешавају се када државе народу покушавају одузети неко витално право. Они који нас плаше кризама, покушавају да нам одузму право које нам припада, а то је право за трагање истином. Ревизија пресуде носи евидентан ризик са собом, али одустајање од покушавања да се установи истина и да се тргује с геноцидом нанијела би штету жртвама и народу који представљамо", закључио је самувјерени Бакир Изетбеговић
------------------------------------
А како би све могло да прође без Соње Бисерко или Наташе Кандић.
Па су тако бошњачли новинари одмах контактирали Соњу Бисерко, а она онако паметна наравно да је овакав изазов једва дочекала.

"Београд ће правити велику буку око покретања ревизије пресуде по тужби БиХ против Србије за геноцид, а председник РС-а, Милорад Додик, то ће искрористити да настави радити оно што континуирано ради последњих десет година, изјавила је за сарајевске медије предсједница такозваног Хелсиншког одбора за људска права у Србији, Соња Бисерко.

"Од бошњачке стране таква се одлука на неки начин и очекивала, макар из неких моралних разлога. Међутим, поставља се питање колико су они спремни да ту ревизију пресуде и поткријепе. Не знам да ли су ових десет година - а чини ми се да нису - радили на добијању свих тих података који постоје у Хашком трибуналу. Главно је питање да ли ће ревизија бити прихваћена или не", казала је Бисерко.

Истиче како је од кључне важности "да ли су се Бошњаци довољно припремили да поткријепе оно што су пропустили у првој тужби".
 
"Највише ми смета и чуди ме што Срби у БиХ пристају на то, што је сада одговорност пребачена њима, а то их спречава да некако свој однос према другом ентитету, прије свега с Бошњацима, поставе на један реалнији основ, који би укључио и одговорност Београда, зато што тај рат прије свега није био ни могућ без Београда",  додала је Бисерко. 
------------------------------------------
Сваки Србин се пита до када ће извирати зло из Соње Бисерко, стране плаћенице и откуд  у њој било каква брига за Србе из Републике Српске.

Несрећној Бисерко је најважније да досипа уље на ватру и да покушава да завади српски народ са обје стране Дрине.
 

18. фебруара су Велике зимске задушнице.

— Autor sjovicicslavuj @ 22:17



ЗАДУШНИЦЕ; суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: 

Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. 


Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.

                                        
Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. 


Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.


Обичај је у народу да се ο задушницама, као и ο парастосима, износе многа јела. Веровање је, да та изнесена јела треба да се разделе сиротињи и уопште свима који се ту затекну, за покој душе умрлога. Обично се износи погача, жито, вино, као и друга јела.
 

ЈОВАН ДУЧИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:46

За сјећање и памћење ...
На данашњи дан 17. 2. рођен 
је славни српски пјесник, 
академик и дипломата.


ЈОВАН ДУЧИЋ
 


 
 
 

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ - За сјећање и памћење!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:46

Из славне српске прошлости
Да се не заборави!
На данашњи дан, 16. 2.  рођена је
ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
 

Била је прва жена изабрана
за академика Српске академије
наука и умјетности!

 
 
 

РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:29

За сјећање и памћење ...
На данашњи дан, 16.2. рођен је
 
РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ
 


 

Радоје Домановић

је рекао истину за сва времена!

Шта се од времена Домановића
па до данас промијенило?

СВЕ!

Али на још горе!
 
 
 
 

16. 02. су Свети Симеон и Ана

— Autor sjovicicslavuj @ 21:26
 
Свети Симеон
---------------
У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки.

Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке.

Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога.
Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол.

Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30).
Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу.
Ани је тада било осамдесет четири године.

Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.
 

ХОЋЕШ ЛИ СЕ ИКАДА ОПАМЕТИТИ СРБИНЕ? ЗЛОЧИНАЦ ЈОСИП БРОЗ ТИТО СПАСИО ТУЂМАНА ТЕШКЕ РОБИЈЕ: Детаљи тајног плана који су ЗЛОЧИНЦИ Јосип Броз и Фрањо Туђман сковали против Срба

— Autor sjovicicslavuj @ 16:00
 
Јосип Броз и Фрањо Туђман

Злочиначки антисрпски двојац 
на челу са "кормиларом" Јосипом Брозом

Туђман је према Титу осјеаћо не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свесним Хрватом и који ће ући у историју као заслужан "чимбеник" у стварању самосталне државе Хрватске.

Овај антисрпски двојац је знао да Брозова злочиначка кованица о тзв. братсву и јединству нема будућност и да је то за краткорочну употребу како би се насамарили наивни Срби!

Крајем педесетих година прошлог вијека, у дијелу службене југословенске историографије превладало је мишљење да је Краљевина Југославија у Априлском рату брзо и неславно пропала због хрватске издаје. (А шта се друго могло и очекивати од Хрвата).


Али највећу и непоправљиву историјску грешку Срби су направили 1. децембра 1918. године кад су стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца спасили ова два народа, која ће, кад им се укаже - првом приликом забити нож у леђа својим спасиоцима - Србији.
-----------------------
О томе је говорио славни српски војвода Живојин Мишић који је након обиласка Хрватске извијестио тадашњег за влашћу похлепнох краља - идиота Александра Карађорђевића.


Из ове ОПОМЕНЕ која је касније постала стварност СРБИ ни до дана данашњег никад ништа нису научили.
--------------------------
Наиме, један члан Војноисторијског завода написао је за Војну енциклопедију чланак у којем је стајало да је Хрватска “крива за слом Југославије”. Савјет Војне енциклопедије није прихватио ту енциклопедијску јединицу, па је за њено писање потражио новог аутора. И врло брзо га је нашао у имену Фрање Туђмана, који је био је пуковник ЈНА, Хрват и првоборац. Туђманов рад Савет је прихватио без примједби.

Тако туђман каже: "О рату је знао из прве руке, био је учесник, носилац партизанске споменице, илегалац из Загреба и историчар. Али противници су против њега почели да кују страшне завјере. 
Туђман је посредовањем Ивана Гошњака тада послао Титу своју енциклопедијску јединицу. Тражио је од њега директну арбитражу – и заштиту. Из Београда је добио одговор.

Немам никаквих примедби. Тито“.


Средином шездесетих на Спомен подручју Јасеновац требало је да буде постављена спомен-плоча на којој је требало да буде уклесано да је у логору побијено 600 хиљада Срба, а како тврди научници и истраживачи историјских чињеница то је неколико пута више него што је установљено утврђивањем идентитета жртава. 

Међутим, Туђман је био против тога јер је у томе препознао тенденцију доказивања колективне кривице Хрвата па је крајем 1965. написао резиме рада, у којему је објаснио зашто истицање таквог броја сматра погрешним и штетним.
Рад је опет доставио злочинцу Јосипу Брозу, али није добио јавни одговор. Ипак радови на постављању спомен-плоче били су заустављени а сасвим је јасно да су они могли бити заустављени на интервенцију злочинца Јосипа Броза, који је узгред речено обишао све свјетске вукојебине, али му ни на ум није пало да било кад оде у злогласни усташки концентрациони логор Јасеновац. 


Седам година касније, против Фрање Туђмана поднијета је оптужница да је “учествовао у обарању постојецћег друштвеног система”.
Мирослав Туђман оптужницу је однио Мирославу Крлежи, који је прочитао и рекао: “То је дим“.
Након тога Крлежа се обратио Јосипу Брозу. Послије те интервенције Тито је изрекао најпознатију реченицу: “Туђману не паковати“. То је значило да Удба не смије подметати доказе и да суд не смије бити преоштар.

Јосип Броз је наиме увијек пажљиво балансирао сложене односе у федерацији, па би, према односу снага и сопственим процјенама што му је корисније, стезао или либерализовао режим, подстицао социјалну компоненту у политици, или, понекад, националну. 
Јосип Броз лично се увијек декларисао као Хрват, што је Туђману било јако важно.
Милован Ђилас свједочи о Титовој сујети јер је до краја живота био огорчен пошто на такмичењу аустроугарске војске у мачевању није добио златну медаљу.

Тито је ипак, како тврди Ђилас, вјеровао да ће се југословенски народи с временом стопити у једну нацију и ту се оштро разликовао од свог генерала – који му се читавог живота до те мјере дивио да је Душан Билаџицћ Туђманов однос према Титу описао као заљубљеност.

"Туђману су дошли људи. Он је сам казао како без Тита не би било Југославије, па ни Хрватске. Некима то звучи врло тужно. Туђман је био заљубљен у Тита", рекао је Биланџић у једној телевизијској емисији.
Мирослав Крлежа, дио злочиначког тима: Јосип Броз - Фрањо Туђман.
Крлежа није могао ни смислити Иву Андрића што се декларисао као Србин и што је добио Нобелову награду за књижевност, а није он - Мироалав Крлежа.

Мирослав Крлежа, дио злочиначког тима: Јосип Броз - Фрањо Туђман.
Крлежа није могао ни смислити Иву Андрића што се декларисао као Србин и што је добио Нобелову награду за књижевност, а није он - Мироалав Крлежа.

Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свјесним Хрватом, и зато што се неизмерно дивио његовим политичким талентима.
О свему је томе Фрањо Туђман отворено проговорио у интервјуу листу Полет, под насловом “Хрватска повијест је моја историја”. Ставови које је тада изрекао Туђман, данас дјелују шокантно. Туђман је у том интервјуу дао најцеловитији став у односу према Јосипу Брозу и уништењу Југославије.

"Тито је несумњиво велика историјска личност хрватскога и југословенског тла. То што се нашао на челу КПЈ у преломном периоду попут Другог свјетског рата, није случајно.

Нашао се на челу КПЈ као хрватски комуниста и као такав схватао је да комунистички покрет у Југославији може успјети само рјешавајуцћи хрватско национално питање, што опет представља традицију хрватског марксистичког покрета из двадесетих година. Такву је идеју могао преносити само припадник марксистичког покрета из хрватских редова, и припадник несрпског народа. Срби су насјели на злочиначки план Јосипа Броза.
То што је дошао из редова потлаченог народа у бившој Југославији – велика је ствар. Али тај је хрватски народ имао очувану свијест о својом идентитету. Тежња хрватског народа да има и више права него у Хабсбуршкој монархији, и хрватском комунистичком покрету, наметнула је идеју о ономе што треба остварити.

Таква тежња помогла је и националним покретима несрпских народа у старој Југославији, па тако и Другом свјетском рату, када је припомогла идеји о обликовању федералне Југославије … ”, говорио је Фрањо Туђман.

“Тито је”, наставио је Туђман, “дакле осјећао проблем народа Југославије. Несумњиво је био комуниста, и лењинистима, и стаљиниста. Али … битна разлика између њега и Стаљина јесте у два момента: Тито никада није постао предводником великосрпске политике, а Стаљнин је постао, иако није био Рус него Грузијац – припадник малога неруског народа, проводником великоруско политике.

У својм почецима, Стаљин је заступао марксистичка гледишта, али нашавши се на челу СКП постао је проводником великоруске политике. С друге стране Тито није постао проводником великосрпске политике, остао је хрватски комунист и чврсто је заступао интерес хрватског народа.
Он је осјећао национални проблем у Југославији, проблем идентитета српског, хрватског, словеначког … народа. 
Друга велика разлика између Тита, као и између осталих комунистичких првака у социјалистичким земљама, јесте у томе што је он био политичар великог формата, па и државник великог формата – није случајно он изиграо и Стаљина и Черчила и на крају крајева и Србе и Србе.

Дакле, Јосип Броз је преко Комунистичке партије Југославије (КПЈ) употребио револуционарни терор у смислу осигурања своје побједе за вријеме рата и непосредно послије рата.”, каже Туђман.

 
Но, историја каже да је један од примјера како се Броз одржавао на власти и оснивање Голог отока, углавном за Србе и Црногорце за које је сматрао да су му највећи противници у очувању власти.

Тито је био до детаља упућен у тортуре на Голом отоку, па ипак, Туђману то није пресудно, јер у Титу види углавном великог политичара: “Имао је”, наставља даље, “храбрости, одважности и државничке далековидости да се супротстави Стаљину у доба кад је пред Стаљином клечала цијела Источна Европа и кад су и Исток и Запад очекивали, и били би захвални, да ће више слушати Стаљина.
Крлежу, штавише, сматра људима који су му спасили живот. Титов утицај, заштита од Удбе, по Туђману је била пресудна … “Иако су и други интервенисали за мене” рецћи ће Туђман у истом интервјуу, “вјероватно је Крлежин утицај на Тита био пресудан, и вјероватно ми је то што нисам био осуђен за шпијунажу, спасило живот.

И самим тим, то је дјеловало и на чињеницу да су и ови други кажњени мање, иако је према Удбиним агентима тада доведена она бугојанска група од 20 усташких терориста, да би се извршила пресија и да се озбиљније казнимо … ”

Туђман о Титу говори још у следећим формулацијама: “он је у комунистички покрет унио нешто ново”; “Титоизам је значио рјешавање националног питања у оквиру социјалистичке револуције, задржавање државности и социјалистичке земље …”

Надаље, “Тито је био велики политичар и у оквиру комунистичког покрета, један од оних који је марксистичку доктрину знао употријебити на стваралачки начин у југословенским приликама …”

“У оквирима свог времена Тито је био велик политичар … одговор на изазове свог времена, а данас, послије његове смрти, многи показују да нису чак ни на његовом нивоу …”
 
 ЛИНК - Краћа изјава из интервјуа Фрање Туђмана о улози злочинца Броза у стварању самосталне државе Хрватске!
 
 

Поглед из мог многоугла ... Цртица о свакодневици и о стварности...

— Autor sjovicicslavuj @ 11:14

ПИШЕ: СлавкоЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

  

Динамично је доба и нико нема времена за чекање...

             Све се претворило у трку и у борбу за преживљавање.

Мало  ко има времена за књиге, поготово за оне које говоре о љубави.
Замрло је све. Једино љубав умире преко реда!

Најмање о књигама мисле они који су пребогати, jер да су мислили о књигама не би ни били богати!

Друга је ствар што је огроман број богатих постао богат бавећи се лоповлуцима...
Али, ко још мари за то, како се неки лопов обогатио.

О књигама се једино још брину библиотекари, јер то им је и посао.

Истина, има и оних који, по некад, код куће, онако пред спавање, прочитају неку књигу, мада и они ријетко нађу времена за књиге, јер су заокупирани друштвеним мрежама и интернетом.

Како год даје и шта год даје у питању, вријеме је за кафицу ...
А послије одох на друштвене мреже. Тамо има свега и свачега, а треба живјети бар од нечега!

Ај, здраво! 

 

СРБИЈО - СРЕЋАН ТИ ПРАЗНИК 15. фебруар - ДАН ДРЖАВНОСТИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:56
 
 
 

15. фебруара је Празник Сретења Господњег

— Autor sjovicicslavuj @ 22:53
 
 
Српска православна црква и верници славе Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу.
Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу, данас славе Српска православна црква и верници.

Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу.
Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на на први сусрет Спаситеља са људима.

Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.

Сретење Господње је један од најсвечанијих догађа и на литургији, у једној од најлепших православних молитви, изговарају се речи праведног Богоносца које изговара са Богомладенцем у наручју - "Отпусти сад раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје".

Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је "коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван".

Предање даље каже да су фарисеји обавестили цара Ирода о догађају у јерусламском храму. Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса.
Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.

Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до 5.000 живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.

Слава Сретења веома је честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.

Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Крађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.
На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, а Србија на овај дан слави Дан државности.

У нашем народу постоји и веровање да се на Сретење срећу зима и лето.
Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.
 

Валентиново је само помодарство и заблуда слуђених Срба!

— Autor sjovicicslavuj @ 18:49
 
ИСТИНА и контраверзе о непостојећем Дану љубави!

пише: Славко Јовичић Славуј

Срби, а посебно је то карактеристично у Србији се сваке године на дан 14. фебруара дијеле на "трифуновце" и "валентиновце". Један дан и један светац мало су да у свијету пуном мржње побиједи љубав.

Талас "валентиноваца" запљуснуо је српски народ деведесетих година прошлог вијека. А, посљедњих година Срби се баш око 14. фебруара подијеле на "трифуновце" и "валентиновце" - оне који прате западњачки тренд празновања и друге који инсистирају да је то прастари дан Светог Трифуна, заштитника вина и виноградара. 

Ова два свеца, осим што се помињу истог дана, и то по два различита календара, немају везе један са другим.

- Свети Трифун заштитник је виноградара и вина и крсна слава многих Срба. Треба знати да у православном календару нема свеца који штити љубав. Љубав је Бог!

Светог Валентина славе католици и свакога ко то слави треба оставити на миру и његово право треба поштовати. И, код католика није из саме цркве проистекло слављење љубави на тај дан. То се више раширило у народу.
Легенда каже да је свети Валентин венчавао војнике кришом, иако је то римски цар Клаудије Други строго забранио, пошто је то, наводно, смањивало њихову ратничку моћ. Зато му је на овај дан 269. године одрубио главу.

Иако има православних вјерника који прослављају дан љубави, Српска православна црква не гледа на то са осудом или критиком. Један дан и један светац мало су да у свијету пуном мржње заштити љубав. 

Свети Трифун је опет светачки ореол добио 250. године, када је убијен, јер није хтио да се одрекне Христа. У житију овог мученика, који се родио у Кампсади у Малој Азији, пише да је имао исцјелитељски дар и да је истјерао зао дух из ћерке римског цара Гордија. Све царске дарове раздијелио је сиротињи и наставио да у свом селу чува гуске. 



ОБРИСАН ВАЛЕНТИН!


ДОК су Срби за Светог Валентина махом чули 
тек посљедњих деценија, Католичка црква 
га је још прије пола вијека 
избрисала са листе светаца чији дан се светкује.

Разлог је био практичан - да се смањи број дана који се празнују. 
А, Валентин је и даље остао светац у њиховом календару.



14. 02. је - Свети мученик Трифун

— Autor sjovicicslavuj @ 18:44
 
 
Свети Трифун живео је у трећем веку, а рођен је у Кампсади, у Фригији. Родитељи су му били побожни и своју побожност су и на свог сина пренели.
У свом животу бавио се домаћом економијом и чувањем гусака, али пошто је био одан Христовој вери, Бог га је обдарио даром чудотворства, те је многе болеснике од разних болести молитвама лечио.

Прича се да је, између осталих, исцелио и Горду, кћер римског цара Гордијана, која је патила од неке душевне болести од које је ниједан лекар није могао излечити. За то га је цар богато наградио, али он је све дарове раздао сиромасима. За време римског цара Деција, Трифун је претрпео страшно мучење и на крају умро.

Српска православна црква, верујући у чудну моћ молитвеног заступништва светог мученика Трифуна, установила је нарочити молитвени чин, који се врши са њивама или баштама, ако се догоди штета од инсеката, мишева и других животиња. Кад се врши овај чин узима се зејтин из кандила светог Трифуна и богојављенска водица, па свештеник унакрст шкропи њиву, башту или виноград, и поред осталог чита и "заклинаније свјатаго мученика Трифуна". На тај начин свети Трифун се сматра заштитником пољских усева.

Наши виноградари због тога славе светог Трифуна као патрона, па тога дана иду у винограде, орезују по коју лозу и вином заливају по који чокот, да би тиме повратили винограду малаксалу снагу, после дугог зимског мртвила, па да почне бујати у пролеће које се већ почиње примицати. Због тога светог Трифуна у Источној Србији зову Орезач и Заризој.

Ако на Трифундан пада снег или киша, биће кишна и родна година, ако је ведро, година ће бити сушна и неродна. Народ још каже: "Триша забо угарак у земљу, па зато снег и лед почињу да се топе"
 

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ! На данашњи дан 13. фебруара 1787. године умро је Руђер Јосип Бошковић, који је увршћен међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена. 

— Autor sjovicicslavuj @ 10:08
Руђер Јосип Бошковић

Умро у Милану 13. фебруара 1787. године



Руђер Јосип Бошковић је рођен у Дубровнику 18. маја 1711. године. Умро је у Милану 13. фебруара 1787. 

Био је српски физичар, астроном, математичар и дипломата из Дубровника, један од најзначајнијих научника свога времена. 

     Увршћен међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена. 

Био је професор универзитета, оснивач Миланске опсерваторије и директор Оптичког института Француске морнарице.

Био је универзалан стваралац: филозоф, математичар, астроном, физичар, инжењер, педагог, геолог, архитекта, археолог, конструктор, оптичар, дипломата, путописац, професор, исусовац, најбољи песник на латинском језику осамнаестог века и преводилац-полиглота.

Рођен је као седмо дете трговца Николе Бошковића, Србина из Орахова код Требиња у Херцеговини и мајке Павле, италијанског порекла, из породице Бара Бетере, познатог дубровачког песника. 

Цео радни век провео је у туђини, где је стекао и светску славу, а само једном свратио у свој завичајни Дубровник,1747. године.

Своје отаџбинско порекло никада није крио – остао је Словинац, како су се тада називали Јужни Словени.
 
Умро је и сахрањен 13. фебруара 1787.  године, а срце му је пренето у завичај.
 


ПЕТАР ЛУБАРДА - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:57

За сјећање и памћење ...
На данашњи дан 13.2.1961. године,
у Београду је умро 
најпознатији српски сликар 20. вијека

ПЕТАР ЛУБАРДА



--------------------------------------------------------

СВЕ ЈЕ ЗНАО И ТО ДАВНО ПРИЈЕ, 
ЗНАО ЈЕ И КО ЈЕ И ШТА ЈЕ И КОМЕ ПРИПАДА


 Петар Лубарда о себи
-------------------------------------
Писмо поводом изложбе у Паризу
Београд, 18. март 1971.

Драги Коларићу,


Желео бих да ти се обратим са једном молбом; унапред се извињавам за узнемирење.

Како си ти члан Одбора за приређивање "Југословенске изложбе кроз векове" у Паризу (од 2. марта до 17. марта 1971. године), молио бих те да на првој идућој седници Одбора прочиташ ово моје писмо.

Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом "Сумрак Ловћена", датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може подкрасти грешка), решио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени. То су: Петар Лубарда, рођен 1907. године, Љуботињ; Србин; живи у Београду, Иличићева бр. 1.

Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке.

Што се тиче аранжирања саме изложбе, ја ћу бити слободан да замолим следеће: уколико се изложба аранжира по републикама, односно по националном кључу, да као што је разумљиво - будем у саставу другова-колега СР Србије.

Све сам ово саопштио у телефонском разговору са другом Матвејевићем, као и са проф. др Стеље, такође и са тобом, али желим да то потврдим и писмено, да не би било забуне и нових компликација.

Још једном захваљујем теби као и друговима из Одбора на труду и желим много успеха.
Срдачно те поздрављам,
Петар Лубарда,
Иличићева бр. 1
БЕОГРАД
 ---------------------

Текст према завештању Петра Лубарде од 14. априла 1972. године  које је предато САНУ

 
Петар Лубарда
 
Рођен је 27. јула 1907. у Љуботињу у Црној Гори,
по националности Србин,
отац Ђуро И. Лубарда, мајка Марија М. Вујовић.
 
______________________________
 Основну школу похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу.
Уметничку школу у Београду уписао је 1925. (проф. Б. Вукановић, Љ. Ивановић, И. Шобајић).

Годину дана касније одлази у Париз, где први пут излаже на Салону независних 1927. године. У Паризу остаје до 1932, а непосредно пред Други светски рат поново борави у њему годину дана и путује по Шпанији и Немачкој.

Рат проводи у заробљеништву, а од 1946. до 1950. је на Цетињу где заједно са Милом Милуновићем оснива прву Уметничку школу у Црној Гори. За дописног члана САНУ изабран је 1959, а за редовног 1961.

Добитник је многих значајних награда и признања од којих су најзначајније "Grand prix" на Светској изложби у Паризу 1937, прва награда на Интернационалној изложби у Хагу 1939, прва савезна награда ФНРЈ 1948, прва републичка награда Црне Горе 1948. и 1949, интернационална откупна награда на II Бијеналу у Сао Паолу 1953, награда на II Бијеналу у Токију 1955, Октобарска награда града Београда 1955, Национална награда у Гугенхајму 1956, Седмојулска награда СР Србије 1964, награда АВНОЈ-а 1966. и Хердерова награда 1973. у Бечу.

Поред учешћа на многобројним групним изложбама у земљи и иностранству самостално је излагао у Риму (1929, 1962), Београду (1933, 1934, 1951, 1961, 1962, 1964, 1967, 1968, 1969, 1971), Паризу (1952, 1954), Лондону (1955), Титограду (1958, 1968), Љубљани (1959/60), Њу Делхију (1963), Бомбају (1963), Нишу (1963), Скопљу (1963, 1967), Цетињу (1968), Крагујевцу (1968, 1969), Сомбору (1970), Врбасу (1970).
************************


БРАВО СРБИ! НЕНАД ЗИМОЊИЋ и ВИКТОР ТРОИЦКИ освојили Софију!

— Autor sjovicicslavuj @ 15:16


Први трофеј на АТП турниру за српски дубл
 
 
НЕНАДА ЗИМОЊИЋА
 
 
и ВИКТОРА ТРОИЦКОГ
 
 
Српски дубл је освојио титулу у главном граду Бугарске 
након што је са 2:0 (6:4, 6:4) побиједио 
Русе Михаила Елгина и Андреја Кузњецова



Сјајна МИЛИЦА НИКОЛИЋ освојила бронзу у Паризу на првом Грен слему ове године!

— Autor sjovicicslavuj @ 14:32

 
 
Наша Милица Николић наставила је блистави низ успјеха. 
На првом Гран слему у години, двострука европска шампионка (У23) освојила је бронзану медаљу.

У одлучујућем мечу за медаљу, српска шампионка побиједила је одличну Хулију Фигероа (Шпанија) првакињу Гран слема у Бакуу, Гран слема у Тјумену и бронзану са Мастерса. 
Николићева је у одлучујућем дуелу на вазари побиједила џудисткињу са Пиринеја.
 
За одличан почетак, Николићева је побиједила Лауру Мартинез коју је бацила прво на вазари, а затим и на ипон. 

Јапанка Ами Кондо чекала је Звездину узданицу у дуелу који је одлучивао о побједници групе Д. Јапанка, шампионка ГС у Токију, успјела је да нађе слабу тачку Николићевој и да је баци на вазари. 
Милица Николић је затим у првој борби репасажа, савладала домаћу такмичарку, Мелани Клемен. У другој борби репасажа, Милица Николић је још једном показала да је најбоља када је најпотребније. 

Бронзано одличје освојила је у дуелу са Хулијом Фигероа (Шпанија).
 
 
 
 

1 2 3 ... 176 177 178  Sledeći»

Powered by blog.rs