Autor sjovicicslavuj |
26 Mart, 2019 |
read_nums (508)
Међутим, није то званичан почетак рата,
Чланови породица Мартић и Дујанић убијени су 25. марта 1992. године у Броду, а већ сутрадан, 26. марта, догодио се покољ у Сијековцу.
Припадници регуларне Војске Хрватске, заједно са паравојним хрватско-муслиманским јединицама из БиХ и Хрватске, 26. марта 1992. године у Сијековцу су убили девет српских цивила, а наредних дана убијено је још 37 Срба из овог приградског насеља.
Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити...
Данас се обележава дан стравичног злочина
регуларне Хрватске војске који је почињен
у Сијековцу /Босански Брод/ 26. марта 1992. године.
Међутим, није то званичан почетак рата,
а нити су то први злочини почињени
на простору тадашње БиХ.
СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 
Сијековац, Босански Брод
26. марта 1992. године, десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Наиме, регуларна војска Републике Хрватске већ 3. марта исте године из Хрватске прешла је на територију Босне и Херцеговине.
Чланови породица Мартић и Дујанић убијени су 25. марта 1992. године у Броду, а већ сутрадан, 26. марта, догодио се покољ у Сијековцу.
Припадници регуларне Војске Хрватске, заједно са паравојним хрватско-муслиманским јединицама из БиХ и Хрватске, 26. марта 1992. године у Сијековцу су убили девет српских цивила, а наредних дана убијено је још 37 Срба из овог приградског насеља.
Документ којим се дозвољава усташама привођење Српкиња
као робља за сексуална противприродна усташка иживљавања.
27. марта, дакле одмах сутрадан у Сијековац је стигла највиша "државна" делегација БиХ у којој су били Биљана Плавшић, српски чалан Председништва БиХ, затим Фрањо Борас, хрватски члан председништва и представник муслиманског народа члан Председништва БиХ Фикрет Абдић.
Тада као инспектор Државне безбедности задужен за безбедноост највиших функционера БиХ, заједно са још неколико колега, стигао сам у Сијековац. На лицу места на сваком кораку били су видљиви још свежи трагови стравичних злочина. У двориштима испред својих кућа лежала су измасакрирана и изрешетана тела српских мученика. Видео сам стравичне слике, слике српског страдања.
Да и то нагласим. Доласком у Босански Брод хрватски члан Председништва БиХ Фрањо Борас је побегао са места злочина и тек након неколико дана видео сам га у Сарајеву.
ПРАВДЕ за Србе нема и она никад није ни постојала.
За злочин у Сијековцу никад нико није одговарао,
па ни Хрватска за агресију на тадашњу Босну и Херцеговину,
односно на српски народ.
**********************
Као по ланчаној реакцији ратни пожар се ширио по БиХ, па се тако проширио и на подручје Семберије.
31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се испоставити, донети највећу несрећу свим народима у БиХ.
Опет је као и у ранијим сличним ситуацијама врло брзо оформљена "државна" делегација у којој су били: Фикрет Абдић, члан Председништва БиХ, Миодраг Симовић, потпредседник Владе БиХ и Јерко Доко, министар одбране БиХ. У Бијељину смо стигли 01. априла 1992. године. И поново исте стравичне слике страдања народа.
Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити...
------------------
Кренула је незаустављива и једна од највећих трагедија свих народа у БиХ.
* * * * *
САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године због убиства српског свата покојног Николе Гардовића у центру Сарајева.
Такође, рат у БиХ није почео ни почињеним стравичним злочинима у селу Сијековац и агресијом Хрватске на тадашњи Босански Брод 26. марта 1992. године.
Рат у БиХ је почео много раније ...
/НАПОМЕНА - О томе сам већ писао у неким ранијим текстовима/.
Autor sjovicicslavuj |
16 Mart, 2019 |
read_nums (404)
АНА МАРИ ФРАНК
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На данашњи дан, 16. марта умрла је
АНА МАРИ ФРАНК
Јеврејска дјевојчица коју је њен дневник о скривању током Другог свјетског рата учинио симболом жртава холокауста, вјероватно је умрла раније него што се мислило, показује истраживање Музеја Ане Франк.
Закључак истраживања објављен на годишњицу званичног датума смрти Ане Франк и њене сестре Маргот који су одредиле холандске власти послије рата.
Истраживачи Ерика Принс и Гертјан Брек тврде, међутим, да су Ана и Маргот вјероватно умрле од тифуса мјесец дана раније, у фебруару 1945. године. Тај закључак је донијет на основу сјећања свједока и докумената. Истраживањем је још једном указано на тешке услове у којима су Јевреји живели у логору Берген-Белзен, где ја Ана Франк умрла када је имала 15 година.
Autor sjovicicslavuj |
7 Decembar, 2018 |
read_nums (298)
На данашњи дан 7.12. 1991. године у центру Загреба
злочиначки су ликвидирана три члана породице Зец.
злочиначки су ликвидирана три члана породице Зец.
Вјечна слава члановима породице Зец који су звјерски ликвидираним од стране усташких формација у главном граду "лијепе њихове"!
Породица Зец је била имућна српска породица у Загребу. Михајло Зец је био познати загребачки месар, а његова супруга Марија је држала кафић.
Пријетње породици Зец су од стране хрватских ултрадесничара, почеле још прије распада СФРЈ 1990. године. Пријетећа писма су се односила на прогон Срба из Хрватске у тадашњој СФРЈ.
Злочин су преживјела дјеца Душан и Гордана, која су била сакривена у кући. Након почињеног злочина, дјецу је њихова бака Боса одвела у касарну ЈНА, одакле су евакуисани у Бањалуку гдје су и наставили живот.
У ноћи 7. децембра 1991. године, припадници специјалних јединица МУП-а Хрватске, провалили су у стан породице Зец у Пољаничкој улици у Загребу.
Михајла Зеца убили су на лицу мјеста, када је покушао да побјегне. Његову супругу Марију, и ћерку Александру, која је тада имала 12 година, одвезли су у планинарски дом Адолфовац на Сљемену, гдје су их ликвидирали.
Злочинци, међу којима је био и Синиша Римац, саслушани су неколико дана касније пред истражним судијом, гдје су признали злочин, али је признање поништено због процесних недостатака. Ова јединица МУП-а Хрватске била је под командом Томислава Мерчепа, који је тада био савјетник министра унутрашњих послова Републике Хрватске. За своје учешће у рату у Хрватској, Синиша Римац је одликован 8 пута.
Неки извори наводе да је Синиша Римац лично убио Михајла Зеца.
Autor sjovicicslavuj |
2 Decembar, 2018 |
read_nums (371)
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Ово је идеална прилика да се огласе и "кука и мотика", а посебно политичари из Републике Српске. А шта су то они урадили и шта су помогли да се ратни злочинац Насер Орић осуди још у Хашком трибуналу.
Одговор је врло једноставан - НИСУ НИШТА!
Звијер у људској кожи - Карла Дел Понте - није никога оптужила
за бројне злочине над Србима било гдје у БиХ.
Три пута сам се срео са овим монструмом, једном на њен позив и у Хагу.
Својим очима сам видио припремљене наводне оптужнице против Туђмана и Изетбеговића, али злочинац Дел Понте је чекала да они умру и да их никада не оптужи! Наравно да у свему има и српске кривице.
Својим очима сам видио припремљене наводне оптужнице против Туђмана и Изетбеговића, али злочинац Дел Понте је чекала да они умру и да их никада не оптужи! Наравно да у свему има и српске кривице.
Још
2005. године почео сам прикупљати документацију и доказе против ратног
злочинца Насера Орића и нико из Републике Српске није хтио да ми
помогне!
Могао бих много тога да кажем о српској несрећи и небризи за страдање свог народа, али сад не вриједи.
Зар
сам ја као потпредсједник Савеза логораша Републике Српске заједно са
Милошем Миловановићем, тадашњим предсједником Борачке организације
Сребреница требао 7. јула 2005. године да отворим Петровданске дане
страдања Срба у Сребреници.
Нико из власти није ни помишљао да дође у Сребреницу, јер су сви страховали од високог представника за своје фотеље.
2005. године мјесец дана сам ишао у Сребреницу и тражио СРБЕ свједоке о злочинима Насера Орића. И нико није хтио да свједочи.
Нађем једног Србина за којег сам мислио да ће бити најбољи свједок у Хагу, јер му је Орић убио оца и заклао мајку.
И пази сад ово, кад тада нисам црк'о - ко зна кад ћу?
Оде
тај Србин у Хаг и прода и мајку и оца. Муслимани му дају велике паре и
он је свједичио у корист Насера Орића. Да је био српски суд и да се
ратном злочинцу Насеру Орићу судило у Бања Луци - суд не би могао да га
осуди.
По својим правилима Трибунал га премјести са породицом, промијени му идентитет и Бога питај у којој сад живи држави.
И да буде још горе, нико тада из власти Републике Српске није хтио да ми помогне, нити су га интересовала страдања Срба.
С Т Р А В И Ч Н О !
Ово у Сарајеву је само наставак хашке инквизиције Срба.
Autor sjovicicslavuj |
18 Maj, 2018 |
read_nums (277)
А само су се вољели и хтјели су заједно да живе!
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Ко и од кога сакрива истину како су убијени
Адмира Исмић и Бошко Бркић
А само су се вољели и хтјели су заједно да живе!
Срђан Алексић је постао синоним "јунаштва" за Бошњаке и Србе у Србији и то за оне који не знају ништа о том догађају.
О смрти Срђана Алексића Др Мирољуб Петровић пише овако: ПРОЧИТАТИ - OВДJE
Прави се тако легенда о случају Срђана Алексића који није ни близу приповједача о јунаштву. И ко онда фабрикује такве "истине". Па управо они који ни географски не знају гдје је Требиње, а поготово немају појма о рату у Босни и Херцеговини.
*********
Никада нико од таквих "зналаца" неће ни поменути муслиманско злочиначко стријељање двоје младих људи који су се вољели и који су само хтјели да из муслиманског Сарајева пређу на српску страну. Тешка времена шутње и даље трају, још из турског времена, остала су. Шутња је злато многи кажу, мада тај појам негдје другдје и не постоји. Или "Боље свашта јест' него свашта причат". Резултат је прво шутња, онда лажи. Послије шутње о двоје младих, Бошку и Адмири убијеним на Врбања мосту у Сарајеву, искрснула је истина. А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.
Међутим, како рекох истина је једна. Припадници тзв. Армије Р БиХ прво су их пустили да пређу на српску страну, а онда су убили њу, Адмиру. Затим су причекали да јој он, Бошко, покуша помоћи. Меци злочинаца из тзв. Армије Р БиХ су му прво решетали удове, онда пуцали по њему, рањавали га док није искрварио.
Седам дана након што су убијени, Војска РС извукла је њихова тијела са моста и сахранила их у Лукавици у Републици Српској. По завршетку рата, 1996. године, на иницијативу и жељу Адмириних родитеља, њихови посмртни остаци су пребачени на гробље Лав у Сарајеву, у Федерацији БиХ и заједно су сахрањени.
Годинама су муслимански медији ширили лаж да су двоје младих људи, различитих нација и вјера убијени од стране Војске Републике Српске. Нажалост, ништа се није промијенило ни до данас. Лажи и даље трају, иако су убице познате.
Прокламовање неодређености је дугог вијека у БиХ, али лажи нису. Прошло је више од 26. година, откако је БиХ постала каква-таква држава. Од референдума наовамо, провлаче се теорије које је OHR озаконио о држави БиХ, али не и документовао, јер нема печата. Као у оној снимци на "YouTube", кад раднички трибун чита с папира, а "обични мали човјек" се надвирује и пита: "А гдје је ту печат!?".
И ко је онда 18. маја 1993. године снајперским хицима на сарајевском Врбања мосту убио муслиманку Адмиру Исмић и Србина Бошка Бркића.
Њих двоје су се вољели и у жижу свјетске и домаће јавности доспјели су по два основа: прозвани су сарајевским Ромеом и Јулијом због начина њихове смрти (умрли су док су лежали једно преко другог), те је њихова смрт доведена у везу са терористима из јединице "Шеве", специјалцима Службе државне безбједности тзв. Р БиХ.
Њих двоје су се вољели и у жижу свјетске и домаће јавности доспјели су по два основа: прозвани су сарајевским Ромеом и Јулијом због начина њихове смрти (умрли су док су лежали једно преко другог), те је њихова смрт доведена у везу са терористима из јединице "Шеве", специјалцима Службе државне безбједности тзв. Р БиХ.
Бошко и Адмира покушали су на једном од прелаза гдје су се договарале илегалне размјене и преласци у, и из муслиманског Сарајева - Врбања мосту, прећи на српску страну, територију коју је контролисала Војска Републике Српске. Приликом покушаја преласка убијени су снајперским хицима од стране муслиманских злочинаца.
Након завршетка рата у БиХ бивши агент тајне службе АИД Един Гараплија посвједочио је да је приликом испитивања терористе и убице Неџада Херенде дошао до његовог признања да су Бошка Бркића и Адмиру Исмић убили Неџад Херенда и Драган Шошић, припадници муслиманске терористичке јединице "Шеве", пуцајући, како је Гараплија посвједочио, са зграде "Стелекса" /Напомена аутора текста – Ради се о згради тадашње познате сарајевске студентске "кафе-дискотеке”/.
А само су се вољели и хтјели су заједно да живе!
Иако се Херенда и Шошић, поред овог, доводе у везу са још два ратна злочина, они никада нису процесуирани од стране било којег тужилашта у БиХ. Тачније, против њих никада ниједно тужилаштво у БиХ није подигло оптужницу. Херенда се теретио за три ратна злочина у којима је учествовао - убиство Бркића и Исмићеве, затим злочин у Великом парку кад је стријељано осам припадника тадашње регуларне Југословенске народне армије и атентат на породицу првог командната тзв. Армије Републике БиХ генерала Сефера Халиловића.
Терориста Херенда живи у Гронингену /Холандија/. Никада ниједна надлежна институција у БиХ није тражила његово изручење!
Такође, Шошић се доводи у везу са два ратна злочина и четири убиства, али до данас никада није ни осумњичен од стране било којег "независног" тужилаштва у БиХ, већ је, парадоксално, запоселен као шеф обезбјеђења Централне банке БиХ што довољно говори како се систем у случају Херенде и Шошића добро побринуо за своје штићенике и убице.
Такође, Шошић се доводи у везу са два ратна злочина и четири убиства, али до данас никада није ни осумњичен од стране било којег "независног" тужилаштва у БиХ, већ је, парадоксално, запоселен као шеф обезбјеђења Централне банке БиХ што довољно говори како се систем у случају Херенде и Шошића добро побринуо за своје штићенике и убице.
А о покојној Адмири и покојном Бошку
Сарајево шути и скрива истину.
Сарајево шути и скрива истину.
То је Босна и Херцеговина.
Autor sjovicicslavuj |
15 Maj, 2018 |
read_nums (346)
Муслимански злочин је познат као „Тузланска колона“.
Напад је директно преношен путем локалнe телевизиje Tузла.
Данас, 15. маја обиљежава се 26. година од злочиначког масакра који су починиле муслиманске полицијске и паравојне снаге над припадницима тадашње регуларне ЈНА!
Напад на колону ЈНА у Тузли из добро планиране акције и засједе извршиле су муслиманске снаге 15. маја 1992. године, приликом договореног повлачења припадника ЈНА из Тузле.
Муслимански злочин је познат као „Тузланска колона“.
Напад је био један од тежих злочина током рата у Босни и Херцеговини, а извршили су га припрадници злочиначке Патриотске лиге и муслиманског МУП БиХ.
Напад је директно преношен путем локалнe телевизиje Tузла.
У нападу на колону погинуло је 59 припадника ЈНА, док су 44 рањена.
Међутим, тачан број страдалих никад није утврђен. Такође, никад нису откривене ни масовне гробнице у које су сахрањени спаљени остаци војника и српских добровољаца који су са породицама хтјели да напусте Тузлу, па стога није могуће ни утврдити број убијених.
Колона ЈНА је из засједе нападнута у Тузли 15. маја 1992. године, приликом договореног напуштања касарни и града.
Међутим, тачан број страдалих никад није утврђен. Такође, никад нису откривене ни масовне гробнице у које су сахрањени спаљени остаци војника и српских добровољаца који су са породицама хтјели да напусте Тузлу, па стога није могуће ни утврдити број убијених.
Колона ЈНА је из засједе нападнута у Тузли 15. маја 1992. године, приликом договореног напуштања касарни и града.
Autor sjovicicslavuj |
5 Maj, 2018 |
read_nums (319)
Пјесма Ђурђевдан настала је возу смрти који је путовао из Сарајева за Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су да падају у кризе због страха и неизвијесности.
У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“ у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе први пут је запјевао: „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“
Под утиском ове приче, Горан Бреговић је обрадио пјесму коју су пјевали заробљеници – „Ђурђевдан је“. Та пјесма је у међувремену постала планетарни хит који се изводи на више свјетских језика.
Пјесма Ђурђевдан настала је возу смрти који је путовао из Сарајева за Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су да падају у кризе због страха и неизвијесности.
У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“ у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе први пут је запјевао: „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“
„Од самог почетка сукоба, усташе су хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бјежати из Сарајева. Уточиште су налазили на сусједним планинама или пак у Србији. Наравно, одређен број људи је остао у свом граду, вјерујући да у душманима ипак постоји мрва човјечности и емпатије. Нису ни претпоставили шта им ђаволи спремају.
Освануо је шести мај 1942. године. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција Независне државе Хрватске (НДХ) наредила је да се Србима припреми „ђурђевдански уранак“. У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне – са брда изнад Бембаше. Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана где су дочекали воз смрти.
Сарајево, Башчаршија
- Усташе одводе похапшене Србе
у воз смрти Сарајево - Јасеновац
у воз смрти Сарајево - Јасеновац
Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускоколотрачне жељезнице па је воз из Брода по наредби руководства НДХ ушао у град.Пред очима српских мученика на Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника – од Вјећнице па све до Електроцентрале.
На вагонима је писало „седам коња или четрдесет војника“ а усташе су у један вагон уводиле и до двије стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвијесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“ у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је: „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“
По доступним свједочењима, усташе су због пјесме Ђурђевдан затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха на малом простору збијени једни до других. Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло двије хиљаде душа, а њих двије стотине је преживјело тортуру. Захваљујући преживјелима ми данас знамо за овај догађај.
Под утиском ове приче, Горан Бреговић је обрадио пјесму коју су пјевали заробљеници – „Ђурђевдан је“. Та пјесма је у међувремену постала планетарни хит који се изводи на више свјетских језика.
На нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за воз смрти и за право значење ове пјесме. Сви смо свједоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке. Било би сјајно када бисмо за промјену почели поштовати нашу прошлост. То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови крвави Ђурђевдан.
Под утиском ове приче, Горан Бреговић је обрадио пјесму коју су пјевали заробљеници – „Ђурђевдан је“. Та пјесма је у међувремену постала планетарни хит који се изводи на више свјетских језика.
На нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за воз смрти и за право значење ове пјесме. Сви смо свједоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке. Било би сјајно када бисмо за промјену почели поштовати нашу прошлост. То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови крвави Ђурђевдан.
Вјечна слава свим жртвама
Јасеновачког усташког казамата смрти!
Autor sjovicicslavuj |
5 Maj, 2018 |
read_nums (396)
Српски аутомобилиста Душан Борковић на најбољи могући начин стартовао је сезону у ТЦР Европа шампионату, пошто је прво освојио пол позицију у Француској, а онда и побиједио у првој трци.
Возач „Таргет цомпетитион” тима Душан Борковић у свом аутомобилу Хјундаи и30 Н са бројем 62 на стази Пол Рикар освојио је максималних 30 бодова.
Autor sjovicicslavuj |
4 Maj, 2018 |
read_nums (430)
На данашњи дан, 4. маја 1999. године, у ваздушној бици против четири НАТО авиона на небу изнад Ваљева у авиону „Миг 29″ погинуо је пилот потпуковник Миленко Павловић, командант 204. ловачког авијацијског пука у Батајници.
Павловић се упустио у неравноправну битку против 16 НАТО авиона, успео да их збуни и чак натера у бекство смелим наступањем али је, нажалост, убрзо, око 12:45, био погођен са три ракете, испаљене од стране холандских пилота са авиона F-16 фајтинг фалкон који су били западно од Тузле те их он није ни приметио. Погинуо је још у ваздуху.
Вјечна ти слава и хвала
српски јуначе!
На данашњи дан, 4. маја 1999. године, у ваздушној бици против четири НАТО авиона на небу изнад Ваљева у авиону „Миг 29″ погинуо је пилот потпуковник Миленко Павловић, командант 204. ловачког авијацијског пука у Батајници.
На радио вези забележене су његове последње речи у неравноправној борби: „Имам их, имају и они мене“… Посмртно је унапређен у чин пуковника.
Бомбардовање Савезне Републике Југославије затекла га је на дужности команданта 204. ловачког пука, чије је седиште било измештено у Стару Пазову. Летачка техника је била на изузетно слабом нивоу одржавања и несигурна. До тог 4. маја неколико авиона је изгубљено услед разних кварова који су се обично дешавали непосредно по узлетању. Већина пилота је успела да се спасе, погинуо је једино мајор Зоран Радосављевић.
4. маја 1999. око 12 часова примећена је већа група НАТО авиона која је дејствовала у правцу Ваљева, углавном на фабрику муниције Крушик, као и на војна складишта у селу Причевић. Команду да полети добио је један од млађих официра.
Међутим, потпуковник Павловић је телефонском везом наредио да се позвани пилот задржи и уместо њега је он полетео ка Ваљеву са својим авионом Миг-29, № 18109. Убрзо се нашао над Ваљевом, међутим, после самог узлетања му се покварио генератор наизменичне струје тако да је остао без радара.
Међутим, потпуковник Павловић је телефонском везом наредио да се позвани пилот задржи и уместо њега је он полетео ка Ваљеву са својим авионом Миг-29, № 18109. Убрзо се нашао над Ваљевом, међутим, после самог узлетања му се покварио генератор наизменичне струје тако да је остао без радара.
Павловић се упустио у неравноправну битку против 16 НАТО авиона, успео да их збуни и чак натера у бекство смелим наступањем али је, нажалост, убрзо, око 12:45, био погођен са три ракете, испаљене од стране холандских пилота са авиона F-16 фајтинг фалкон који су били западно од Тузле те их он није ни приметио. Погинуо је још у ваздуху.
Остаци његовог авиона пали су у село Петница.
Сахрањен је 6. маја 1999. на Бежанијском гробљу.
Autor sjovicicslavuj |
2 Maj, 2018 |
read_nums (391)
Ратни члан Предсједништва БиХ Ејуп Ганић никад није изашао пред суд и да суд каже је ли крив или није за злочин у сарајевској Добровољачкој, данас Улици Хамдије Крешевљаковића 3. маја 1992. године.
Припрема "Зелених беретки" за запречавање
проласка колоне возила ЈНА у Добровољачкој улици
Безброј пута сам, чак и у Парламенту БиХ као посланик поставио питање зашто Тужилаштво и Суд БиХ нису отворили тај, као и неке друге предмете гдје су Срби страдали, али увијек сам добијао исти одговор - "истражне радње су у току".
ПИШЕ Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Ратни члан Предсједништва БиХ Ејуп Ганић никад није изашао пред суд и да суд каже је ли крив или није за злочин у сарајевској Добровољачкој, данас Улици Хамдије Крешевљаковића 3. маја 1992. године.Нећу да спекулишем, јер нисам ни тужилац ни судија. Ја само тражим правду за српске жртве. Нека Ејуп Ганић изађе пред суд и нека се докаже је ли крив или није. Нажалост, надао сам се да ће то утврдити Хашки трибунал, јер сам још давно лично предао предмет "Добровољачка улица" бившем главном хашком тужиоцу Карли дел Понте.
Главни тужилац Хашког трибунала - жена монструм
Карла дел Понте
Моје надање се није остварило, јер док је она била главни тужилац Хашког трибунала, није хтјела да отвори ниједан предмет гдје су Срби страдали.
Три пута сам се састајао са Карлом дел Понте, једном на њен позив и у Хашком трубуналу у Хагу, али није било користи. Све што ми је обећавала биле су само лажи.
Свима је познато да је Хашки суд био политички и селективни суд који је имао задатак само да суди Србима.
Три пута сам се састајао са Карлом дел Понте, једном на њен позив и у Хашком трубуналу у Хагу, али није било користи. Све што ми је обећавала биле су само лажи.
Свима је познато да је Хашки суд био политички и селективни суд који је имао задатак само да суди Србима.
Након престанка вођења истрага од стране Хашког трибунала, тадашњи тужилац Џуд Романо, на привременом раду уТужилаштву БиХ је 2012. године самоинцијативно обуставио сваку истрагу за злочин у Добровољачкој.
Тужилац Џуд Романо са Новог Зеланда донио је такву одлуку у случају „Добровољачка” без било каквих консултација с колегијумом тужилаца. Убрзо је и "одмаглио" из Босбе и Херцеговине и вратио се на Нови Зеланд.
Предмет "Добровољачка", сад за сад, је тако затворен. Постоје живи свједоци и бројни документи, тонски и видео-записи захваљујући којима се јасно може доказати да је Ганић један од најодговорнијих за почињенени злочин над припадницима ЈНА.
Тужилац Џуд Романо са Новог Зеланда донио је такву одлуку у случају „Добровољачка” без било каквих консултација с колегијумом тужилаца. Убрзо је и "одмаглио" из Босбе и Херцеговине и вратио се на Нови Зеланд.
Предмет "Добровољачка", сад за сад, је тако затворен. Постоје живи свједоци и бројни документи, тонски и видео-записи захваљујући којима се јасно може доказати да је Ганић један од најодговорнијих за почињенени злочин над припадницима ЈНА.
Заробљени војници ЈНА
Ганић
и даље као папагај понавља већ излизану матрицу да су се у мају 1992.
године у Добровољачкој улици у Сарајеву сукобиле двије војне формације -
Територијална одбрана БиХ и бивша ЈНА и да је том приликом погинуло пет
или шест људи.
Подсјећам Ганића и живе муслиманске злочинце да је ЈНА тада била једина регуларна армија у бившој Југославији.
То што је /тадашњи предсједавајући Предсједништва БиХ/ Алија Изетбеговић двије године прије рата наредио да се муслимани повуку из ЈНА била је њихова стратегија коју је подржао тадашњи амбасадор САД у Београду Ворен Цимерман, који је давао упуства Изетбеговићу како да направи самосталну БиХ, а огромну улогу у свему томе је имао и Ејуп Ганић.
То што је /тадашњи предсједавајући Предсједништва БиХ/ Алија Изетбеговић двије године прије рата наредио да се муслимани повуку из ЈНА била је њихова стратегија коју је подржао тадашњи амбасадор САД у Београду Ворен Цимерман, који је давао упуства Изетбеговићу како да направи самосталну БиХ, а огромну улогу у свему томе је имао и Ејуп Ганић.
Припрема "Зелених беретки" за запречавање
проласка колоне возила ЈНА у Добровољачкој улици
Не знам, скоро сам изгубио сваку наду да ће једног дана бар суд у Београду отворити предмет "Добровољачка".
Јер ако суд у Њемачкој и САД може да суди за злочине почињене на подручју бивше Југославије, онда не видим разлог зашто Ганићу не би могао да суди и суд у Беогрду.
Јер ако суд у Њемачкој и САД може да суди за злочине почињене на подручју бивше Југославије, онда не видим разлог зашто Ганићу не би могао да суди и суд у Беогрду.
Безброј пута сам, чак и у Парламенту БиХ као посланик поставио питање зашто Тужилаштво и Суд БиХ нису отворили тај, као и неке друге предмете гдје су Срби страдали, али увијек сам добијао исти одговор - "истражне радње су у току".
Ганић је годинама понављао исту неаргументовану причу да су Срби 2, маја срушили "пола Сарајева".
Њему
се у магли причањавало да је пола Сарајева било сравњено вјероватно
због једне виле чији је власник био Србин, а коју је у току рата отео,
као што су отели многе српске куће и пословне просторе које Србима ни
дан данас нису вратили, као ни огромну имовину Српске православне цркве.
Кад смо већ код Српске православне цркве желим да подсјетим да је један
дио Сарајева изграђен на имовини СПЦ која још није враћена.
Тужилаштво за ратне злочине Србије покренуло је крајем 2010. године истрагу против 19 држављана које сумњичи за убиство војника ЈНА почињено у мају 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву, међу којима су и чланови ратног Предсједништва БиХ Ејуп Ганић и Стјепан Кљујић.
Захтјевом за провођење истраге одређени број осумњичених се као високи политички и војни функционери тадашњих власти БиХ терете за издавање наређења за напад, за планирање и организовање напада на војнике и друге припаднике ЈНА у Сарајеву.
Њих
сумњиче за ратне злочине почињене у нападу на војну болницу, Дом ЈНА и
касарну Сарајеву, као и за напад у Добровољачкој улици 2. и 3. маја
1992. године.
У изводу из кривичне пријаве наводи се да су Ејуп Ганић и Стјепан Кљуић као чланови Предсједништва БиХ организовали и наредили Мустафи Хајрулаховићу /у међувремену умро/ и Јусуфу Пушини да 3. маја 1992. године нападну колону бивше ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву.
Но, и ово је била једна од мојих илузија. Очекивати да бивши главни тужилац за ратне злочине у Србији Владимир Вукчевић и његов замјеник Бруно Векарић покрену иоле озбиљне истраге и подигну оптужнице - било је равно вјероватноћи да ће пасти комета на Хашки трибунал.
Тужилаштво за ратне злочине Србије покренуло је крајем 2010. године истрагу против 19 држављана које сумњичи за убиство војника ЈНА почињено у мају 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву, међу којима су и чланови ратног Предсједништва БиХ Ејуп Ганић и Стјепан Кљујић.
Захтјевом за провођење истраге одређени број осумњичених се као високи политички и војни функционери тадашњих власти БиХ терете за издавање наређења за напад, за планирање и организовање напада на војнике и друге припаднике ЈНА у Сарајеву.
У изводу из кривичне пријаве наводи се да су Ејуп Ганић и Стјепан Кљуић као чланови Предсједништва БиХ организовали и наредили Мустафи Хајрулаховићу /у међувремену умро/ и Јусуфу Пушини да 3. маја 1992. године нападну колону бивше ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву.
Но, и ово је била једна од мојих илузија. Очекивати да бивши главни тужилац за ратне злочине у Србији Владимир Вукчевић и његов замјеник Бруно Векарић покрену иоле озбиљне истраге и подигну оптужнице - било је равно вјероватноћи да ће пасти комета на Хашки трибунал.
Чланови ратног тзв.Предсједништва БиХ
-Ејуп Ганић и Стјепан Кљујућ
Ганић
и Кљујић су према пријави, издали наређење за напад иако је био
постигнут договор да се Команди Друге области ЈНА омогући да мирно
напусти Сарајево.
На тај начин њих двојица непосредно су учествовали у издавању наређења за убиство више десетина припадника ЈНА.
На тај начин њих двојица непосредно су учествовали у издавању наређења за убиство више десетина припадника ЈНА.
Упркос доказима за овај злочин који су достављени и Тужилаштву БиХ још нико није одговарао.
-----------------------------------------------------------------
Док
сам био бољег здравља први сам са групом Срба отишао у тадашњу
Добровољачку да одам помен невино убијеним припадницма тадашње регуларне
ЈНА
Autor sjovicicslavuj |
22 April, 2018 |
read_nums (457)
Усташки крвник
– Генерал је тих дана лично био јако нервозан. Посвађао се са женом, па га је она напустила. Кажем ја себи: Одлично! Посвађао се он и са Жељком Бебеком, а на Бранка Марича, који је пристигао из Франкфурта потегнуо је и пиштољ. Видим и ја да му Бранко досађује, па викнем на њега: “ Што ћеш ти, остави ми генерала на миру!“
"ПУТОВАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕПЛОВ"!
За оне који имају времена
За оне који имају времена
и за оне који воле да читају
Илија Станић, сарајевски криминалац и сарадник УДБЕ као син усташе и због тога под сталним надзором југословенске тајне полиције, био је идеалан кандидат за удбашког егзекутора. Човек који је део своје младости провео у Коњицу код брата Луке и у Зрењанину, код тетке, где је учио керамичарски занат. Где год би се појављивао, Илија Станић би крао и радио себи и рођацима невоље.
ИЛИЈА СТАНИЋ, на Башћаршији неких, сада већ давних година...
После једне рације у Сарајеву побегао је из СФРЈ у Аустрију. Одатле бежи у Француску, где је ухапшен због крађе. Југословенски конзул Миле Нешић га је тада спасио затвора. Брбљив и слаткоречив, Илија Станић се тада овом конзулу и обавештајцу СИД-а први пут понудио да изда свог кума Вјекослава Макса Лубурића.
Чак је Нешићу нудио и писане документе о Лубурићу и усташама у Шпанији. Једног дана је донео и Лубурићев план о минирању Амбасаде Југославије у Паризу.
После тога СДБ БиХ је ухапсила Илију Станића, натоварила му на врат и крађе, а и терористичке акције против домовине. Да би се заштитила од Станићеве издаје, СДБ БиХ га је заплашила да ће му браћа и мајка отићи у затвор, и тако га «уверила«да крене на свог кума Макса Лубурића.
Отац Лубурићевог убице, Винко Станић, пореклом из Херцеговине, био је у II светском рату члан Максове чете. Када се 1942. у околини Коњица, Винку Станићу родио син, Вјекослав Лубурић га је крстио и дао му име Илија. Винко Станић је погинуо 1949. године, након усташке издаје фра Бекавца, који је пред бег у САД, пријавио крижаре припадницима Удбе БиХ. Ту издају и страдање свог оца, Илија Станић никада није заборавио хрватским , емигрантима и одбеглим усташама. Тако барем иде прича од њега према јавности. На наговор СДБ ССУП-а, Илија Станић, који је добио кодирано име „Мунгос“, пребегао је у Италију, а преко Француске у Шпанију и успео 1966. године да се запосли код кума Макса Лубурића као кувар и возач, са задатком и личном намером да „генерала Дрињанина“ у погодном тренутку убије и тако освети свог оца Винка Станића.
Усташки крвник Вјекослав Макс Лубурић
Пуне две године Илија Станић је провео у дому свог кума Вјекослава Лубурића у месту Каркахенте код Валенсије, а онда се изненада уплашио и 1968. године из Шпаније побегао у Немачку. Његови познаници тврде да се Станић зближио са Лубурићевом кћерком, што је наљутило генерала Дрињанина, па га је истерао из свог дома.
Када се, међутим, вратио у Сарајево необављена посла, начелник СДБ Фехим Халиловић га је послао натраг у Шпанију. Плаћени убица је одвезен југословенским колима у Италију, до француске границе, где је пуштен да иде на задатак, али му је шофер из СДБ СФРЈ пре тога узео црвени пасош. У досијеима босанске и хрватске тајне полиције Илија Станић је био регистрован и као Станко Илић, односно „Мунгос“, док је Макс Лубурић био само „М“. Читава акција ликвидације ратног злочинца Вјекослава Лубурица вођена је под шифром „Кобра“.
Операција "Кобра"
Сам Илија Станић, удбашки убица, испричао је своју причу:
„Била је зима 1969. године, када сам се преко Италије, илегално убацио у Француску. Дошао сам возом до Нице, ту преноћио, а онда возом до Париза. Свратио сам код Миљенка Дабе Перанића, са којим сам прошле године боравио код Макса Лубурића. Дабо ме је одмах питао: „.. Где си ти нестао?..“
„Била је зима 1969. године, када сам се преко Италије, илегално убацио у Француску. Дошао сам возом до Нице, ту преноћио, а онда возом до Париза. Свратио сам код Миљенка Дабе Перанића, са којим сам прошле године боравио код Макса Лубурића. Дабо ме је одмах питао: „.. Где си ти нестао?..“
Објаснио сам му да сам илегално ишао за Немачку, па ме је полиција ухватила у крађи и протерала за Југу. Он је поверовао, али ми је рекао да ми генерал не верује и да је љут на мене. Од Дабе сам узео моју шпанску личну карту и отпутовао возом за Барселону, а не директно за Валенсију, да бих видео да ли ме неко прати. У Барселони узмем карту за Валенсију. Први разред. Легнем и пробудим се у Валенсији. Право са станице отишао сам код мог пријатеља Жељка Бебека. Четири-пет дана избегавао сам да одем до Макса, који је већ чуо да сам ја дошао. Једно јутро стави ме Жељко у ауто и одвезе до генерала у Кахакенте. Дочекао ме је усиљеним речима: „Гдје си куме мој!“
Како су дани пролазили, тако се Максово поверење у мене враћало. Жељко и ја били смо већ три месеца у његовој кући. Дао нам је собу у приземљу, јер је ону на спрату претворио у магацин књига. У фебруару 1969. године Максова кућа је била пуна људи. Ту му жена, син, ја, Жељко, а појавио се и пуковник Штеф Црнићки, који је дошао из Кливиленда. У то су стигле вести да је Удба убила Мила Рукавину, Тоља и Маричића, а мени Макс у поверењу каже: “ Чувај се куме, видиш што Удба ради! Отвори и очи и уши!“ – Видим, видим мој генерале! Мајку им комунистичку. Пазићу се не брините! И не бојте се ви, пазићу и вас.
– Генерал је тих дана лично био јако нервозан. Посвађао се са женом, па га је она напустила. Кажем ја себи: Одлично! Посвађао се он и са Жељком Бебеком, а на Бранка Марича, који је пристигао из Франкфурта потегнуо је и пиштољ. Видим и ја да му Бранко досађује, па викнем на њега: “ Што ћеш ти, остави ми генерала на миру!“
Чекао сам свој тренутак. Ишао сам на сигурно. Знао сам да нико не може бити тако присан са Максом, нити му ико може прићи тако близу као ја. Кувао сам му, сређивао кућу, возио га напоље, примао и пазио на госте. Зато сам чекао. Боље је ићи на сигурно, полако, него наврат нанос. И сачекао сам. Одредио сам да то буде крајем фебруара. Међутим, опет су нам дошли Дабо Перанић, па неки Драгутин Језина из Лиона и Анте Ножина из Франкфурта. Седимо ми тако и причамо. А ја питам Макса Лубурића: „Генерале, када ћемо у Хрватску?“ „Куме, сигурно, за три године“ каже он, а ја мислим: „Нећеш никад мој куме!“
У то време Макс Лубурић је покушавао да дође у контакт са Русима. Писао је писма у Москву и тражио да га Руси пусте у Мађарску. Добијао је од КГБ нека кодирана писма. Генерал је тада имао обичај да каже: „Боље Хрватска са руским базама, него са југословенском војском!“ Макс је шуровао са старим и са младим усташама. Први су му били потребни због новца, а други због акције, дрскости и безобзирности. Успео је у Шведској да створи јак одбор борбених усташа. Био је добар и са једнима и са другима. Сви су се у хрватској емиграцији те 1969. године пробудили. Загреб им је дао знак да опет долази 1941. година, а Макс Лубурић је сањао да буде нови Павелић.
Дана шеснаестог април 1969. године, у Валенсији ми је поштар донео једно писмо на име Станко Илић. Удба ми пише да ми шаље курира у Шпанију специјално за мене. Он ми је донео прах за Макса. Дао ми је и две новчанице од по сто долара. Поручио ми је да чекам да ми неко дође из БиХ или Хрватске у помоћ. Рекао сам му да ми нико не треба. Нећу да чекам. Знао сам ја свој тренутак. У календару сам већ заокружио двадесети април. Рекао сам куриру да висе нећу да се јављам. Сви су гости из Максове куће отишли, ја сам био спреман. Донео сам у собу чекић и штанглу. Припремио сам документе за излазак из Шпаније. Ја сам код Макса био пријављен као лектор у листу „Дрина“, а у Шпанској личној карти ми је писало да сам професор хрватске књижевности.
У Удби, међутим, нико ми није веровао да ћу средити Макса. Размишљао сам, ако то учиним у суботу, нећу имати довољно времена да побегнем. Недеља је била боља. Мали иде у цркву, Макс спава, а ја имам слободан дан, па ме нико неће одмах тражити. Двадесети април, дан после мог рођендана. Целе ноћи, у суботу на недељу нисам могао да заспим. Лежим у кревету и гледам на сат. Знојим се. Звоно на цркви звони сваких петнаест минута. Два, три, четири, пет. Устао сам, нисам више могао да лежим. Прегледао сам све ствари да нешто не заборавим. Опет се знојим. Живци ми раде. Сиђем доље, покуцам. Макс ми отвори: „Добро јутро генерале, како сте спавали?“ „Добро, добро“ каже он.
Десет и двадесет и пет. Син му Тончи Лубурић донео новине и оде у цркву. Макс ми тражи да му скувам кафу. Кафа готова за три минуте. Прах који сам добио био је лош. Растопио се у кесици коју сам држао за појасом. Морао сам прстом да га мажем на шољу. Руке сам прао пет пута. Узмем чекић, који сам донео из собе, ставим га за појас и однесем генералу кафу. Двадесет и пет до једанаест. Макс пије кафу. Ја држим чекић у панталонама. Пије. Ништа. Попи све и ништа. Однесем шољу у кухињу. Извадим чекић и ставим га на судоперу. Хтео сам да одем у собу по штанглу. Јебем ти прашак! Штангла је најбољи лек, као за Хрвоја Урсу у Франкфурту. У десет до једанаест Макс ме зове: „Илија, мени је зло!“
Видим поцрнео као земља. Диже се и повраћа. Поведем га у кухињу на чесму. Он повраћа у судоперу, а ја му руком пљускам воду по лицу. У трен узмем чекић и лупим га по челу: „Туп!“ Макс паде као свећа. Мислио сам више се дићи неће. Кад ме он погледа као звер. Замахнем опет чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: „Мајку ти јебем усташку. Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу! Видиш што те чека!“
Погоди га чекић кроз прсте у чело. Пуче лубања. Извучем чекић из главе и окренем се. Одем до врата да проверим да ли сам их добро закључао. Кад се вратим у кухињу, Макс устао и дахће као животиња. Сто кила у њему. Узмем ону штанглу, па га распалим по челу. Пуче глава као лубеница. Крв се расу по кухињи. Макс тресну доле као да је пао са сто метара висине. Пукнем га још једном. Он се умири. Умотам га у деку. Макс отежао, једва га довучем под отоман. Фино сам га спаковао да га брзо не нађу. Да Шпанска полиција помисли да је отетет. Чекић и штанглу бацим у магацин. Пресвучем се брзо, изађем на улицу и узмем такси за Валенсију: Колико кошта до града питам “ Тристо педесет песета“ каже таксиста. „Ево ти пет стотина, ја частим!“ У осам сати и пет минута навече са железничке станице послао сам телеграм „брату“ у Коњиц: „М. никад више!“
Од славе до немилости
Након повратка у тадашњу Југославију, удбашки егзекутор, постао је славна звезда, новине су писале о њему, а постојала је могућност да га прими и одликује лично, Јосип Броз Тито. /Ово никада није потврђено, нити доказано, јер да је Броз имао ту намеру, он би то и урадио!/.
Дакле, до тога никада није дошло из много разлога. Наиме, популарност Илије Станића у партијским круговима била је превелика и угрожавала је директно оне изнад њега у хијерархији, што је резултирало директним планом за ликвидацијом убице усташког генерала, од стране властитих људи.
Дакле, до тога никада није дошло из много разлога. Наиме, популарност Илије Станића у партијским круговима била је превелика и угрожавала је директно оне изнад њега у хијерархији, што је резултирало директним планом за ликвидацијом убице усташког генерала, од стране властитих људи.
Иако се не може рећи како није добро финансијски ситуиран након овога, наиме, купљен му је ауто БМW, стан у Београду и стан у Сарајеву, плаћено му је школовање и нађен му је посао у Заводу за запошљавање тадашње Социјалистичке Републике БиХ, те је наравно и у готовини нешто зарадио, убиства су се увек добро плаћала.
Осамдесетих се Станић повукао у миран живот, али распадом Југославије, Илија Станић постаје високопозиционирани функционер ХДЗ-а Босне и Херцеговине, све док у првој половини деведесетих није откривен као УДБИН плаћени убица.
Autor sjovicicslavuj |
17 April, 2018 |
read_nums (440)
Навршило се пуних 19. година од како су НАТО злочинци 17. априла 1999. године, убили трогодишњу Милицу Ракић.
Трагедија се догодила након што је гелер од распрскавајуће бомбе улетио у купатило и погодио девојчицу у главу док је сједела на ноши.
Споменик НАТО агресије.
На мермерном обиљежју у Ташмајданском парку
у Београду је скулптура Милице Ракић
Милица Ракић је након погибије постала симбол српског страдања 1999. године, а њене слике и прича о њеној судбини брзо су обишли свијет.
Злочинци и убице никад се нису покајали, али и мртве очи Милице Ракић из Царства небеског ће прогањати злочинце из НАТО Алијансе.
ВЈЕЧНА ТИ СЛАВА МИЛИЦЕ,
НАШЕ СРПСКО ЧЕДО!
*************************************
Autor sjovicicslavuj |
26 Mart, 2018 |
read_nums (465)
Међутим, није то званичан почетак рата, а нити су то први злочини почињени на простору тадашње БиХ.
Чланови породица Мартић и Дујанић убијени су 25. марта 1992. године у Броду, а већ сутрадан, 26. марта, догодио се покољ у Сијековцу.
Припадници регуларне Војске Хрватске, заједно са паравојним хрватско-муслиманским јединицама из БиХ и Хрватске, 26. марта 1992. године у Сијековцу су убили девет српских цивила, а наредних дана убијено је још 37 Срба из овог приградског насеља.
Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити...
Рат је почео много раније ...
Данас се обележава дан стравичног злочина регуларне Хрватске војске који је почињен у Сијековцу /Босански Брод/ 26. марта 1992. године.
Међутим, није то званичан почетак рата, а нити су то први злочини почињени на простору тадашње БиХ.
СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
************************************
Сијековац, Босански Брод
Сијековац, Босански Брод
26. марта 1992. године, десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Наиме, регуларна војска Републике Хрватске већ 3. марта исте године из Хрватске прешла је на територију Босне и Херцеговине.
Чланови породица Мартић и Дујанић убијени су 25. марта 1992. године у Броду, а већ сутрадан, 26. марта, догодио се покољ у Сијековцу.
Припадници регуларне Војске Хрватске, заједно са паравојним хрватско-муслиманским јединицама из БиХ и Хрватске, 26. марта 1992. године у Сијековцу су убили девет српских цивила, а наредних дана убијено је још 37 Срба из овог приградског насеља.
27. марта, дакле одмах сутрадан у Сијековац је стигла највиша "државна" делегација БиХ у којој су били Биљана Плавшић, српски чалан Председништва БиХ, затим Фрањо Борас, хрватски члан председништва и представник муслиманског народа члан Председништва БиХ Фикрет Абдић.
Тада као инспектор Државне безбедности задужен за безбедноост највиших функционера БиХ, заједно са још неколико колега, стигао сам у Сијековац. На лицу места на сваком кораку били су видљиви још свежи трагови стравичних злочина. У двориштима испред својих кућа лежала су измасакрирана и изрешетана тела српских мученика. Видео сам стравичне слике, слике српског страдања.
Да и то нагласим. Доласком у Босански Брод хрватски члан Председништва БиХ Фрањо Борас је побегао са места злочина и тек након неколико дана видео сам га у Сарајеву.
***************************************************
Као по ланчаној реакцији ратни пожар се ширио по БиХ, па се тако проширио и на подручје Семберије.
31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се испоставити, донети највећу несрећу свим народима у БиХ.
Опет је као и у ранијим сличним ситуацијама врло брзо оформљена "државна" делегација у којој су били: Фикрет Абдић, члан Председништва БиХ, Миодраг Симовић, потпредседник Владе БиХ и Јерко Доко, министар одбране БиХ. У Бијељину смо стигли 01. априла 1992. године. И поново исте стравичне слике страдања народа.
Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити...
----------------------------------
Кренула је незаустављива и једна од највећих трагедија свих народа у БиХ.
* * * * *
САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године због убиства српског свата покојног Николе Гардовића у центру Сарајева.
Такође, рат у БиХ није почео ни почињеним стравичним злочинима у селу Сијековац и агресијом Хрватске на тадашњи Босански Брод 26. марта 1992. године.
Рат је почео много раније ...
/НАПОМЕНА - О томе сам већ писао у неким ранијим текстовима/.
Autor sjovicicslavuj |
25 Mart, 2018 |
read_nums (393)
Након што су предпрошле године швајцарске власти изручиле Босни и Херцеговини Елфету Весели, осумњичену за монструозно убиство 12-годишњег дјечака Слободана Стојановића, из Доње Каменице код Зворника - суђење пред Судом БиХ је у току ...
Послије 26. година, Елфета Весели требало би коначно да одговара за монструозно убиство 12-годишњег Слободана Стојановића из села Доња Каменица код Зворника.
Жена монструм, како су о Елфети Весели званој Хосовка, казивали њени саборци, након више од двије деценије поново је на мјесту злочина – у БиХ.
Оптужују је, у својим исказима саборци – припадници муслиманске формације Сакиба Халиловића КИБЕТА, под чијом је непосредном командом злочин над дјечаком Слободаном, и починила.
Подсјетимо са непуних 12 љета, у јуну 92. године, пред надолазећим злочинцима, Слободан је са сестром и родитељима, побјегао код кумова у заселак Џенарике код Зворника.
У родној Кемници заборавио је завезаног пса Лесија. Невина дјечија љубав према љубимцу отргла га је из сигурног уточишта. У трку према селу да спасе пса, улетио је право у руке онима који су по Каменици већ убијали и уништавали све што је српско преостало.
Елфетини саборци, а најмање два чија имена знају у тужилаштву БиХ, казивали су како је Слободан заробљен. Како је у заробљеништву био неколико дана. И како га је неколицина војника, међу којима и командир формације Сакиб Халиловић, тукла и малтретирала. Пресудила је Елфета. И то свирепо, о чему је свој исказ дао и заштићени свједок, Елфетин саборац и очевидац убиства.
Звјерско иживљавање над недужним дјечаком посматрао је, тврди, са удаљености од свега 7 до 10 метара. Годину касније у јулу 93. - унакажено Слободаново тијело без одјеће, одсјечених прстију, поломљених екстремитета и насилно извађених зуба пронађено је у масовној гробници у Новом селу.
"Трбух је био отворен у облику крста. Имали смо повреду у виду одсијецања једне ушне шкољке. Посјекотине у предјелу главе, прострелна рана"... набраја Слободанове ране патолог Зоран Станковић.
Дванаестогодишњи мученик сахрањен је на гробљу у Дрињачи. Касније поред њега и родитељи му Деса и Илија – пресвисли од бола рана свог јединца.
Жена монструм све до септембра предпрошле године, када је ухапшена, слободно је живјела у Швајцарском Нушетелу. Свједоци њене монструозности, Босном још слободно кроче.
Autor sjovicicslavuj |
13 Septembar, 2017 |
read_nums (824)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ ...
На данашњи дан 13. 9. рођен је
На данашњи дан 13. 9. рођен је
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ
------------------------------
Споменик Душку Трифуновићу
у Сремским Карловцима, мјесту
гдје је по властитој жељи и сахрањен
Autor sjovicicslavuj |
30 Avgust, 2017 |
read_nums (448)
Годишњица злочиначког
НАТО бомбардовања
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
30. августа1995. године почело је злочиначко НАТО бомбардовање Републике Српске које је трајало до 14. септембра и у коме је убијено више од стотину цивила.
НАТО злочинци су у акцији под називом "Намјерна сила"користили радиоактивну муницију са осиромашеним уранијумом, уз објашњење да она треба Србе у БиХ да доведе за преговарачки сто.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Годишњица злочиначког
НАТО бомбардовања
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Бомбардовани положаји Војске Републике Српске на подручју Српског Сарајева, Пале
30. августа1995. године почело је злочиначко НАТО бомбардовање Републике Српске које је трајало до 14. септембра и у коме је убијено више од стотину цивила.
На положаје Војске Републике Српске злочиначка НАТО авијација бацила је укупно 1.026 бомби, од чега 708 вођених.
Укупна тежина баченог експлозива била је око 10.000 тона.
НАТО злочинци су у акцији под називом "Намјерна сила"користили радиоактивну муницију са осиромашеним уранијумом, уз објашњење да она треба Србе у БиХ да доведе за преговарачки сто.
За бомбардовање мјеста која су била под контролом Војске Републике Српске, НАТО злочинци су користили осиромашени уранијум, чије посљедице се свакодневно осјећају, а осјећа ће се и у наредних седам осам вијекова. Нажалост, Република Српска је водећа по броју малигних обољења у Европи.
Исту трагичну судбину доживјела је и Србија коју су НАТО злочинци, такође бомбардовали осиромашеним уранијумом, који оставља тешке посљедице по здравље људи и животну средину, па је тако смртност у Србији и у Републици Српској изазвана малигним обољењима четири пута већа у односу на европски просјек.
Бомбардовање Републике Српске је окончано 14. септембра 1995. године када је постигнут договор да Војска Републике Српске повуче тешко оружје из такозване Зоне безбједности што је и учињено закључно са 17. септембром.
Повод за злочиначку агресију НАТО пакта била је експлозија на сарајевској пијаци Маркале, која се догодила 28. августа 1995. године, а за коју су оптужени Срби. У извјештају независне комисије из тог периода наведено је да не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја.
Али то за америчке и НАТО злочинце није значило ништа, јер су се они отворено сврстали на страну Бошњака. То је још један од доказа да су право и правда само фикције и да они не важе за оне најјаче на свијету. За њих су важни само сила, моћ и пушка!
Злочиначка булумента страних силеџија, прије свих НАТО банда и Амери себе су заштитили, јер они су сами одлучили да за било коју своју злочиначку активност не сносе никакву одговарност. За њих не постоје међународни судови. А како би и постојали, кад су их сами основали, кад их финансирају и кад на такве селективне судове једини имају одлучујући утицај. Све по оној - код нас познатој пословици: "Кадија те тужи - кадија ти суди"!
Али то за америчке и НАТО злочинце није значило ништа, јер су се они отворено сврстали на страну Бошњака. То је још један од доказа да су право и правда само фикције и да они не важе за оне најјаче на свијету. За њих су важни само сила, моћ и пушка!
Злочиначка булумента страних силеџија, прије свих НАТО банда и Амери себе су заштитили, јер они су сами одлучили да за било коју своју злочиначку активност не сносе никакву одговарност. За њих не постоје међународни судови. А како би и постојали, кад су их сами основали, кад их финансирају и кад на такве селективне судове једини имају одлучујући утицај. Све по оној - код нас познатој пословици: "Кадија те тужи - кадија ти суди"!
Autor sjovicicslavuj |
12 Jun, 2017 |
read_nums (417)
За сјећање и памћење ...
За сјећање и памћење ...
На данашњи дан, 12. јуна рођена је
АНА МАРИ ФРАНК
Јеврејска дјевојчица коју је њен дневник о скривању током Другог свјетског рата учинио симболом жртава холокауста, вјероватно је умрла раније него што се мислило, показује истраживање Музеја Ане Франк.
Закључак истраживања објављен на годишњицу званичног датума смрти Ане Франк и њене сестре Маргот који су одредиле холандске власти послије рата.
Истраживачи Ерика Принс и Гертјан Брек тврде, међутим, да су Ана и Маргот вјероватно умрле од тифуса мјесец дана раније, у фебруару 1945. године. Тај закључак је донијет на основу сјећања свједока и докумената. Истраживањем је још једном указано на тешке услове у којима су Јевреји живели у логору Берген-Белзен, где ја Ана Франк умрла када је имала 15 година.
Autor sjovicicslavuj |
8 Jun, 2017 |
read_nums (445)
Ову поему посвећујем свим невино страдалим
Ову поему посвећујем свим невино страдалим
СРБИМА и ДРУГИМ НАРОДИМА
у злочиначкој НАТО агресији
на СРБИЈУ и РЕПУБЛИКУ СРПСКУ!
Autor sjovicicslavuj |
8 Jun, 2017 |
read_nums (423)
СРБИЈА и БиХ, посебно РЕПУБЛИКА СРПСКА и СРБИЈА и у наредних неколико вијекова бориће се, али неће моћи и да се изборе са енормним порастом малигних обољења која су проузроковали НАТО злочинци бомбардујући СРБИЈУ и РЕПУБЛИКУ СРПСКУ бомбама са осиромашеним уранијумом. 
Србију у наредних неколико година очекује најмање још 10.000 смртних случајева од рака због злочиначке НАТО агресије.
СРБИЈА и БиХ, посебно РЕПУБЛИКА СРПСКА и СРБИЈА и у наредних неколико вијекова бориће се, али неће моћи и да се изборе са енормним порастом малигних обољења која су проузроковали НАТО злочинци бомбардујући СРБИЈУ и РЕПУБЛИКУ СРПСКУ бомбама са осиромашеним уранијумом.
************************************************
Кумановски споразум, потписан је 9. јуна 1999. године у Куманову. Тим споразумом окончана је седамдесетосмодневна (78) оружана злочиначка агресија НАТО снага против Србије, односно, тадашње СР Југославије.
Током саме агресије живот је изгубило између 3.500 и 4.000, а рањено преко 10.000 грађана тадашње државе.
Колико је људи изгубило живот по окончању агресије, било од тешких рањавања, било од посљедица коришћења забрањених оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, тешко да ће се икада утврдити.
Штета од економских разарања, својевремено је процењена на око 100 милијарди америчких долара.
Током саме агресије живот је изгубило између 3.500 и 4.000, а рањено преко 10.000 грађана тадашње државе.
Колико је људи изгубило живот по окончању агресије, било од тешких рањавања, било од посљедица коришћења забрањених оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, тешко да ће се икада утврдити.
Штета од економских разарања, својевремено је процењена на око 100 милијарди америчких долара.
НАТО злочиначко бомбардовање Београда
НАТО злочинци су СРБИЈИ оставили:
Касетне бомбе на преко 800 хектара.
Србију у наредних неколико година очекује најмање још 10.000 смртних случајева од рака због злочиначке НАТО агресије.
У наредних неколико вијекова због НАТО злочинаца и посијаног осиромашеног уранијума по РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ и СРБИЈИ будуће генерације ће трпити тешке посљедице.
Злочиначка НАТО агресија на СРБИЈУ била је освета над становништвом и смишљени план и пројекат о уништењу једне државе и њених народа.
Злочиначки НАТО предвођен Америком имао је циљ да се на тлу СРБИЈЕ /Косову и Метохији/ створи још једна албанска држава на Балкану.
Autor sjovicicslavuj |
26 Maj, 2017 |
read_nums (460)
На данашњи дан. 26. мај 1992. године ... 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
На данашњи дан. 26. мај 1992. године ...
Као појашњење зашто ми је битан 26. мај 1992. године
говори посебно сјећање на тај црни дан у мом животу ...
Кад се након 25 година присетим тог 26. маја 1992. године, као да сам поново почео да живим. Отме ми се само по неки уздах и доста суза. У мојим годинама није лако бити имун на вријеме које је протекло у претходним годинама.
26. мај 1992. године памтим и све док будем жив памтићу као најнесрећнији дан у мом животу, поготово што се од тада годинама борим са тешким физичким здравственим проблемима који су посљедица стравичних мучења по муслиманским ратним казаматима и логорима смрти. Само уз јаку вољу и уз божију помоћ успјевам да продужим живот.
На данашњи дан, прије 25. година, тог несрећног 26. маја 1992. године одведен сам из своје куће у злогласни концентрациони логор смрти “Силос”. То је најцрњи дан у мом животу.
О тортурама и разним методама мучења које до тада свијет и цивилизација нису знали, овом приликом нећу да пишем. Прво, мало кога данас то интересује, а друго – не желим да ме било ко сажаљева. Знам да нико сем мене никада не би могао да разумије патњу и све страхоте кроз које сам прошао.. Била су то свакодневна злостављања и премлаћивања до смрти. Па ко преживи ...
Муслимански концентрациони логор смрти “Силос” је био лабораторија за испитивање људске издржљивости. Људи су били посматрани као животиње и кориштни су само да раде најтеже послове потребне за муслиманску војску на првим борбеним линијама и у живим штитовима. Нико вас ту није гледао као човјека, већ као најобичнију животињу и само као статистички број без људских карактеристика и особина.
У “Силосу” су били затворени мушкарци од 14 до 90 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће. Осим 11 резервних војника, ухапшених на линији у Хадџићима, сви остали су били цивилна лица. Кроз логор “Силос” прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији, више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.
Свега се сјећам као да је било јуче. Зло се најдуже памти, заправо никад се не може ни заборавити.
У почетку, у току 63 дана, од 77 килограма - колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам 8. августа те године имао свега 34 килограма. Да није било коже, кости би се саме растављале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита, јер је “Силос” био предратни објекат робних резерви ондашње Босне и Херцеговине, па и складиште резерви жита.
Од тог кобног 26. маја у муслиманским казаматима /”Силос”, “Крупа”, “Игман” и “Храсница”/ провео сам 1334. дана или 44 мјесеца, а сам рат у БиХ је трајао 42 (!) мјесеца.
Затворен сам 26. маја 1992. год, а на слободу сам изашао на православни празник Богојављење 19. јануара 1996. године.
И од тада, па до данашњих дана траје стална борба са физичким проблемима који су остали као посљедица тешког времена мучења и злостављања по муслиманским логорима.
26. мај 1992. године памтим и све док будем жив памтићу као најнесрећнији дан у мом животу, поготово што се од тада годинама борим са тешким физичким здравственим проблемима који су посљедица стравичних мучења по муслиманским ратним казаматима и логорима смрти. Само уз јаку вољу и уз божију помоћ успјевам да продужим живот.
На данашњи дан, прије 25. година, тог несрећног 26. маја 1992. године одведен сам из своје куће у злогласни концентрациони логор смрти “Силос”. То је најцрњи дан у мом животу.
О тортурама и разним методама мучења које до тада свијет и цивилизација нису знали, овом приликом нећу да пишем. Прво, мало кога данас то интересује, а друго – не желим да ме било ко сажаљева. Знам да нико сем мене никада не би могао да разумије патњу и све страхоте кроз које сам прошао.. Била су то свакодневна злостављања и премлаћивања до смрти. Па ко преживи ...
Муслимански концентрациони логор смрти “Силос” је био лабораторија за испитивање људске издржљивости. Људи су били посматрани као животиње и кориштни су само да раде најтеже послове потребне за муслиманску војску на првим борбеним линијама и у живим штитовима. Нико вас ту није гледао као човјека, већ као најобичнију животињу и само као статистички број без људских карактеристика и особина.
У “Силосу” су били затворени мушкарци од 14 до 90 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће. Осим 11 резервних војника, ухапшених на линији у Хадџићима, сви остали су били цивилна лица. Кроз логор “Силос” прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији, више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.
Свега се сјећам као да је било јуче. Зло се најдуже памти, заправо никад се не може ни заборавити.
У почетку, у току 63 дана, од 77 килограма - колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам 8. августа те године имао свега 34 килограма. Да није било коже, кости би се саме растављале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита, јер је “Силос” био предратни објекат робних резерви ондашње Босне и Херцеговине, па и складиште резерви жита.
Од тог кобног 26. маја у муслиманским казаматима /”Силос”, “Крупа”, “Игман” и “Храсница”/ провео сам 1334. дана или 44 мјесеца, а сам рат у БиХ је трајао 42 (!) мјесеца.
Затворен сам 26. маја 1992. год, а на слободу сам изашао на православни празник Богојављење 19. јануара 1996. године.
И од тада, па до данашњих дана траје стална борба са физичким проблемима који су остали као посљедица тешког времена мучења и злостављања по муслиманским логорима.
