Slavko Jovičić

ГДЈЕ СУ МИЛИЈАРДЕ?

— Autor sjovicicslavuj @ 08:24

 

 Претпоставља се, пошто прецизних података нема, да је ријеч се о милијардама, а оперише се податком о чак 50 милијарди долара, наглашава Јовичић....98 одсто свих донација завршило у Федерацији БиХ, у Републици Српској свега 1,5 одсто, а у Брчко дистрикту 0,5 одсто...

Разговарала: Снежана САМАРЏИЈА


САРАЈЕВО, 29. МАРТА /СРНА/ - Посланик СНСД-а у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Славко Јовичић, који је поднио оставку на чланство у ад хок Комисији Представничког дома за утврђивање трошења донаторских средстава, истиче да Комисија није могла да уђе у траг свим парама које су као донације ушле у БиХ.

"Моје намјере биле су да се разјасни гдје је утрошен бар дио тог силног новца. Претпоставља се, пошто прецизних података нема, да се ради о милијардама, а оперише се податком о чак 50 милијарди долара“, наглашава Јовичић за Срну и објашњава да је оставку поднио из моралних разлога, али и зато што надлежне институције БиХ нису радиле свој посао.

Према његовим ријечима, Комисија, која је започела рад у претпрошлом мандату Парламентарне скупштине, кренула је са најбољим намјерама и у почетку је имала успјеха у раду.

"Уз помоћ комисије за испитивање ненамјенског кориштења донација, која је своједобно формирана у Парламенту Федерације БиХ /ФБиХ/, утврђено је да се не зна гдје су завршиле двије и по милијарде КМ које су ушле у Сарајево“, подсјетио је Јовичић.

Он истиче да је 98 одсто свих донација завршило у Федерацији БиХ, у Републици Српској свега 1,5 одсто, а у Брчко дистрикту 0,5 одсто.

"Донаторским средствима у Федерацији БиХ располагали су углавном тадашњи властодршци из СДА“, рекао је Јовичић и прецизирао да је, за разлику од Федерације - Република Српска у потпуности оправдала добијена средства.

Јовичић подсјећа да је Комисија на око 4 000 адреса послала писмо како би се барем донекле напредовало у утврђивању трошења донација, али да је одговор стигао са свега неколико стотина адреса.

"Индикативно је да се губи траг за 263 такозване невладине организације из иностранства, које су дјеловале у БиХ. Неоспорно је да су оне дијелом учествовале у обнови кућа и инфраструктуре, али су на то потрошена симбилична средства. Углавном су те невладине организације у БиХ опрале огромна финансијска средства и сад их ни Интерпол не може наћи“, упозорава Јовичић.

Истичући да је инсистирао да Комисија рашчисти колико год је могуће питање трошења донаторских средстава или да буде укинута, Јовичић је рекао да нико од надлежних није показао интерес да се то уради.

"Нисам желио да се претварам ни у судију, ни у тужиоца, ни у истражне органе, него да та Комисија натјера наше надлежне институције, а то су превасходно Тужилаштво БиХ, СИПА и Обавјештајно-безбједносна агенција, да раде свој посао“, рекао је Јовичић, који за опструисање рада Комисије директно одговорнима сматра одређене политичке кругове из Сарајева.

"Више пута сам рекао: `Ко је јамио - јамио`. Не желим да будем ничије покриће за лоповлук који се мјери милијардама долара“, поручио је Јовичић.

Он посебно жали због чињенице да у 21. вијеку у БиХ постоје избјегличка насеља без струје и воде те да још нису распуштени колективни центри.

Јовичић није могао да прејудицира каква ће бити судбина Комисије и да ли ће она наставити рад. "Тражио сам да се парламент изјасни да ли ће након моје оставке Комисија наставити рад или неће. Сад је на Колегијуму да сагледа досадашње активности и рад Комисије и да оцијени њену сврсисходност“, рекао је Јовичић, напомињући да се рад у Комисији, на његову иницијативу, не наплаћује.

Без обзира на оставку, он је најавио да неће одустати од активности да се разјасни питање трошења донација.

Јовичић је био члан Комисије у прошлом и актуелном мандату Парламентарне скупштине, а његову оставку на чланство у овом ад хок парламентарном тијелу Представнички дом је усвојио на својој посљедњој сједници.

Прва Комисија за за утврђивање трошења донаторских средстава пристиглих у БиХ основана је у мандату 2002-2006. године и она је утврдила да је у БиХ стигло најмање 7,5 милијарди КМ за које нема покрића гдје су утрошене, док је Комисија формирана у прошлом сазиву Представничког дома утврдила да је непознато шта се догодило са још 2,5 милијарде донаторских средстава.

http://www.srna.rs/novosti/92621/gdje-su-milijarde-.htm


Slavuj: Nekima smeta istina o donacijama!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:53

Istočno Sarajevo 29. 03. 2013

Ostavka - Slavko Jovičić više nije član Istražne komisije Parlamenta BiH

Poslanik SNSD-a u Predstavničkom domu Parlamenta BiH Slavko Jovičić Slavuj rekao je za Press RS da je podneo ostavku na članstvo u komisiji koja je istraživala gde su nestale milijarde maraka donacija za BiH, jer više nije želeo da radi pod stalnim opstrukcijama dela bošnjačkih političkih partija koje ne žele da istina o proneverama izađe na videlo.

 
 
 
 
INDIKATIVNO JE DA SDA ŽELI DA ODEM Slavko Jovičić
 
 
Jovičić naglašava da komisija nije uspela da natera bezbednosne institucije da se počnu mešati u svoj posao, iako je od Parlamenta BiH dobila naredbodavni karakter.

- Nije bilo volje među ostalim članovima, a sama činjenica da sednica komisije nije sazvana četiri meseca dovoljno govori. Opstrukcije su počele i u prošlom sazivu i bilo je očigledno da je Sarajevo protiv te istrage.

Podsećam da se radi o milijardama maraka. Insistirao sam da se stvari isteraju do kraja, ali podrške nije bilo. I pored svega, nisam tražio istragu o donacijama koje su islamske zemlje davale za izgradnju džamija, ali moralo se istražiti sve ono što je dolazilo na račune institucija. Gde je završio toliki novac?

S obzirom na to koliko je donacija stiglo, danas u BiH ne bi smelo da bude ni kolektivnih smeštaja, a sva sela bi imala struju i puteve. Naravno, od toga nema ništa, jer su pare završile u privatnim džepovima - kaže Jovičić.

On dodaje da je glasanje u Parlamentu o njegovom zahtevu za ostavku bilo vrlo indikativno, jer je praktično pokazalo ko je za, a ko protiv istrage.

- SBB i SBiH su bile protiv ostavke, a SDA je bila - za. Može se naslutiti ko se obradovao i ko ne želi da se to klupko počne razmotavati. Ušao sam u tu priču iz najboljih namera, ali ne želim da budem deo ekipe koja se proziva u javnosti kako ništa ne radi.

Nisam tamo bio radi naknade, jer to je jedina ad hok komisija koja naknade nije ni primala. Hteo sam da radimo, ali drugi to nisu hteli. Utvrdili smo mnogo toga, ali onda je sve stalo. Zar nije dovoljna informacija o 263 nevladine organizacije koje su ovde očigledno oprale novac, a danas ih ni Interpol ne može naći, da se cela stvar zakotrlja - pita se Jovičić.

Žarko Marković

 http://www.pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/story//Slavuj Nekima smeta istina o donacijama!

 


РАСПРАВА О ДИРЕКТНОМ ПРЕНОСУ СЈЕДНИЦА

— Autor sjovicicslavuj @ 20:31

 САРАЈЕВО, 28. МАРТА /СРНА/ - Посланици Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ изнијели су данас различита мишљења о томе да ли БХРТ има техничко-финансијске услове и капацитете да обезбиједи директне преносе сједница, али су се сагласили да грађани заслужују да имају директан пренос и што бољи увид у посланички рад.

*********************************

 Током расправе о иницијативи посланика СДА Зијада Јагодића да се грађанима БиХ путем Јавног РТВ сервиса омогући да прате сједнице овог дома у директним преносима.

 ********************************

Славко Јовичић из СНСД-а предложио је да ова иницијатива буде повучена, јер њена реализација сада не би имала много ефеката.

Јовичић је подсјетио да је још 2007. године предлагао исто. "Ако ми из Републике Српске будемо против ове иницијативе, БХРТ ће сутра створити техничке могућности за то", каже Јовичић.

***************************

СДА је предложила да, уколико нема услова за директне преносе, БХРТ омогући реемитовање сједница у року од 48 часова.

*******************************
Исмета Дервоз из СББ-а оцијенила је да су директни преноси сједница технички немогући прије окончања процеса дигитализације 2014. године и да је ова иницијатива "мртво слово на папиру".
****************
Са овом констатацијом се није сагласио предсједавајући Представничког дома Божо Љубић из ХДЗ-а 1990, који је оцијенио да је то потребно, јер јавни емитери показују селективан приступ према одређеним странкама у извјештајима са сједница.
*****************************
Борислав Бојић из СДС-а сматра да би преношење сједница била "политичка порука јавности" која би унаприједила рад Дома, јер би сједнице биле дуже и чешће, а дискусије квалитетније.
***************
Посланик Странке за БиХ Бериз Белкић предложио је да Парламентарна скупштина БиХ из својих средстава осигура дио трошкова за пренос сједница, те оцијенио да су преноси потребни, јер се и скупштине на нижим нивоима власти телевизијски преносе.

*****************************
Једна од посљедњих тачака дневног реда данашње сједнице било је разматрање оставке посланика СНСД-а Славка Јовичића на чланство у Истражнoj комисији Представничког дома за утврђивање трошења донаторских средстава.

Свој захтјев за подношењем оставке, Јовичић је појаснио тиме да надлежне институције БиХ не показују довољно интересовање за ријешавање овог проблема, те да стога ни његова воља да се дође до одређених резултата нема смисла.
*******************************
Иницијатива посланика СДА Шемсудина Мехмедовића да Парламентарна скупштина БиХ обави расправу о препрекама и шансама за улагање у БиХ, те да Савјет министара БиХ припреми полазни материјал за расправу, прошла је без посланичке расправе.

 http://www.srna.rs/novosti/92191/rasprava-o-direktnom-prenosu-sjednica.

 


СВЕ НАМ ЈЕ ВЕЋ ОДАВНО ПОЗНАТО, АЛИ НИШТА ЈОШ НЕ ЗНАМО!?

— Autor sjovicicslavuj @ 10:41

ПИШЕ Славко Јовичић СЛАВУЈ

*********************

 

     Они што бар нешто говоре - кажу да је БиХ захватила опасна и најдубља економска криза!          

     Па шта?

     Зар се изоловано од економске могла само и стално продуковати политичка криза.

 

     Они што ћуте о свему овом, мисле да су се самоизолованошћу спасили од личних траума, које су увијек као пратећа манифестација само изражене у посљедицама неке кризе. Не, ови други нису у праву. Они су у још већој кризи и заблуди!

 

     Дакле, кризна времена већ и предуго трају и бар засад им се не назире крај. Данас, у модернистичкој ери најсавременијих техничких достигнућа, још нико није, а у ближој и даљој будућности и неће успјети да инволвира свој патент: "Како живјети без хране?!" Воде хвала богу има, међутим, вода је још увијек јефтин природни артикл, али је скупља од млијека и то баш овдје код нас у БиХ!

 

     Али, морамо се запитати - кад у овој напаћеној земљи није било кризних времена? А, богами, ено опасна економска криза прво је почела тамо код њих, у развијеним земљама.

 

     Управо су те земље највише и допринијеле оваквој ситуацији и сад цијели свијет су натјерали у акцију - спасавај се ко зна и умије. И, шта имамо данас? Имамо никад непрекинуто кризно вријеме и неизвјесност. Ево, из свега се може закључити да се вртимо у зачараном кругу и опет с питањем - кад је то на овим просторима било извјесности? Било је само привидне уљуљканости у општу безбједност свих, али која у својој суштини никада није дуготрајна била.

 

     Низ је питања која се сама од себе намећу. Старије генерације и југоносталгичари би се радо вратили у она досадна стара времена, када је једина историјска промјена била снимање партизанских филмова у којима се унапријед знао вјечити побједник. Тако се унапријед знало да ће мала групица партизана и то увијек на спектакуларан, на мудар и стратегијски перфектан начин, у неравноправној борби, извојевати сигурну побједу против надмоћних Нијемаца, четника, усташа и иних издајника своје земље. Барем тако су у школама учене многе генерације. Је ли то била истина? Не зна се, али се зна да кроз вјекове историју пишу побједници!

 

     Данас је ситуација много сложенија и турбулентнија. На сву срећу, рата више нема и најважније је да влада мир! Међутим, у којем правцу ће ићи актуелне промјене и неопходне реформе даље - не зна се, јер неизвјесност је једина сигурна ствар на планети, тако да ама баш нико на то не може да утиче.

     Само још непоправљиви ентузијасти, затим разни естетичари, те умјетници траже у оваквој кризи инспирацију за своја врхунска умјетничка дјела. Криза се не црта на платну, она је пројектована и видљива у сваком празном или полупразном тањиру на столу обичног смртника. Криза се, дакле, испољава у свим облицима, чак и у свим медијима који су само пуки статистичари свакојаких друштвених стагнација.

 

     Људски страхови су понајприје кренули од полупразних контејнера. Било је какве - такве наде све док је у њима бар понешто отпада било, али у овој кризи и они су празни. И гдје смо сад? Још смо на земљи, иако би многи пожељели да, ако је то икако могуће, живи узлете на небо.

     И сасвим на крају, хоћемо ли преживјети?

Наравно да хоћемо!

Република Српска - сигурно!

Залажем се да не пропадне ни БиХ!


Све док буде жена биће и празника!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:37

 

 

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

 

         Дан жена!?

 

Требале су године и године да прођу, па да сазнам шта значи тај дан и зашто се уопште и слави? Мада сам и прије поласка у Основну школу знао да тај дан треба нешто да купим и да поклоним мами. То ме научила старија сестра. 

 

А онда сам пошао у школу. Четири године учила ме иста учитељица и знам да смо нашој драгој учитељици сваког 8. марта нешто поклањали. Прије тог дана врло брзо смо прикупљали паре, јер је од сваког ученика радио барем отац. А сви су у разреду имали живе родитеље, хвала Богу. Елем, кад би прикупили новац, онда би цијели разред одлазио у најближу и у најбољу продавницу и ту би сви онако заједно бирали поклон за нашу учитељицу.

 

Прве године, дакле док смо били први разред, учитељици смо купили ручни сат, а цвијеће би по неко од нас доносио од куће, јер није било цвјећара као данас на сваком ћошку. Цвијеће би углавном доносили у саксијама које су наше мајке чувале у кућама да се цвијеће не смрзне од зиме!

 

Друге године, дакле у другом разреду, истој драгој учитељици  купили смо златни прстен. Церемонија је скоро била иста. Сви смо, онако колективно - цијели разред, одлазили да бирамо поклон....Чуј да бирамо? Нисмо имали појма ни шта да бирамо, а још мање шта да изаберемо.

 

Трговци су нам углавном помагали. Купили смо прстен и знам да нам је остало пара, а онда смо отишли у сластичарну коју је  држао неки Шиптар и тамо би за остатак пара купили "црвене цигле" /неке тврде колаче/, које смо могли да изломимо и да свима подијелимо по неки дио.

 

У трећем разреду учитељицу смо обрадовали са наруквицом, јер смо сакупили много више пара.

 

У четвртом разреду Основне школе нашој учитељици купили смо златни ланчић, јер смо се свакако на крају школске године опростили са њом....

 

У старијим разредима не знам како, а ни због чега, разредници су нам били мушкарци и нисмо се баш пуно трудили да наставницама, које су нам предавале друге предмете купујемо поклоне. Било је бунтовника који су били мало лошији ђаци и били су кивни на наставнице због лошијих оцјена и увијек су опструисали наше акције. Види сад ову ријеч - опструисали (!!!).

 

У осмом разреду, као и претходних година био сам предсједник Разредне заједнице и покренуо сам акцију да за Дан жена купимо поклон наставници музичког васпитања, иако нам није била разредни старјешина. Годину дана раније завршила је Педагошку академију и дошла је у нашу школу да предаје. О боже мој! И сад мислим да никада у животу нисам видио љепшу дјевојку-жену и оваквог, каквог ме је само Драги Бог створио, врло брзо сам се заљубио (!!!) у наставницу .

 

Боље би ми било да сам тада избчен из школе, иако сам увијек био одличан ученик, него што сам се заљубио. Често бих послије наставе остајао и наравно кришом само пратио гдје се креће моја наставница, "моја љубав"??? Једног несрећног дана свијет се срушио и сви моји снови и сањарења кад сам своју прелијепу наставницу видио како шета са момком који је загрлио. Мислио сам да ћу умријети.

 

Прошло је доста година и таман кад сам завршио средњу школу, ни сад не знам да објасним како, али срео сам своју бившу наставницу. Заправо, она ме са пар метара "прозвала" као у учионици - презименом. Стао сам као укопан, али тада сам имао много више самопоуздања у себе и био сам више него храбар, па сам је позвао на сок.

 

Сједили смо дуго, дуго и кад ми је рекла да се удала, па развела од оног "њеног" /ух како сам само мрзио тог човјека/. Нисам знао шта да јој кажем. Али смогао сам снаге да јој испричам све моје патње из осмог разреда Основне школе и да јој кажем да сам за њом био луд...

 

Све даље није важно, јер како сам одрастао тако сам постајао и паметнији, али никад довољно паметан да неке ствари схватим, нити да их поредам онако по некој важности!

 

Само знам да ће се и даље прослављати Дан жена!

 

ДРАГЕ ДАМЕ - ЧЕСТИТАМ ВАМ ДАН ЖЕНА!!!

 

 


СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА! Рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, како то трвде они који о свему томе не знају скоро ништа...

— Autor sjovicicslavuj @ 18:44

    ПИШЕ:
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Прошле су више од две деценије од самог почетка рата у БиХ. Време неумитно пролази. Догађаји се довољно не памте. Сећања полако бледе. Шта раде сведоци тог времена?

Додуше, они су ту, али нажалост, шуте!? Још само новинари и по неки хроничар по нешто бележе. Новинари пишу, онако и како им ко каже, јер оних правих новинарских истраживача и очевидаца неких од стварних догађаја скоро  да и нема. По свему судећи, не знају истину, али је за њих важно да по задатку пишу своју историју и јавности презентују догађаје по систему: ''накнадне памети''. Хоће ли онда, ишта остати за историју?

Ово су само неке од констатација и нека од отворених питања на која се морају дати одговори: тачни, јасни и прецизни.

Почетак последње деценије прошлог века донео је највећу несрећу за све народе на просторима тадашње СФР Југославије. Најтрагичнија судбина и највећа катаклизма задесила је све три «конститутивна народа» у Босни и Херцеговини.

 Почео је рат! Алахови ратници - муслиманска војска

Неки «експерти» из разно разних области, поготово политички и војни аналитичари, при том, дакле рату, додају још и префиксе, односно атрибуте - «крвави и прљави» рат. Баш чудно? Као да постоји рат без пролевања крви!? Као да постоји чист, поштен и мирољубив рат, уопште?!

Овде се, заправо, на овим просторима није водила само «љубав», овде су се међусобно убијали људи, и то на најсвирепије и на најгнусније начине. Овде, на овим увек национално трусним подручјима и стално тектонски уздрманим, поремећеним и нерешеним међунационалним односима – сваки од народа ратовао је против оног другог или против трећег... 
Слободно се може рећи да је у БиХ ратовао свако против свакога. Бројне су комбинације и варијанте ратног учешћа једног, другог или трећег народа. Не треба заборавити да је у дужем временском периоду у току трајања рата, изванредно функционисала хрватско - муслиманска ''братска'' коалициона машинерија, која је била усмерена, наравно, против Срба.
 
Чак су међусобно ратовали и припадници истог народа ("Изетбеговићевци против Абдићеваца"). О ''псима рата'' (исламским плаћеницима) и тзв. добровољцима из исламског света говорио и писао сам у многим ранијим приликама
У свакој од тих ситуација само су Срби увек били сами и увек су остајали на једној страни – одбрани својих прадедовских огњишта.

Непријатеље, дакле своје противнике, убијао је онај ко је имао пушку или, пак, онај ко је имао злочиначке пориве. Убијали су и они који су бранили своја огњишта, породична гнезда, па напокон и државу. 
Мада ни једно убијање није оправдано, ипак, није грех, ни људски, а поготово не може бити божији – бранити се, бранити свој народ, своју родну груду...

Већ рекох, почео је рат! Али, како, где и због чега?

До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник на редовној служби у формацијама ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге). 

Недуго затим, на другом крају БиХ, припадници «Патриотске лиге» код војног складишта Љубаче у Тузли, из засједе, убили су једног поручника ЈНА. На сличан начин и по истом сценарију, муслимански патриотски «лигаши» ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника. 

Били су то - како би «аналитичари» рекли – појединачни унутрашњи инциденти. Али добро. Тзв. аналитичарима не треба замерити, јер они, заправо, увек се позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе са подацима из ''поверљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.

Но, као најтежи «инцидент», а могло би се поуздано рећи, и званичан почетак рата у Босни и Херцеговини, засигурно јесте напад регуларне војске Републике Хрватске на, исто тако, тада регуларну ЈНА. Напад се десио 1. октобра 1991. године у херцеговачком селу Равно у Поповом пољу, општина Требиње. Опште познато је да је, управо у селу Равно, које је било претежно насељено Хрватима, још у Другом светском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' победницима, скоро сви догађаји из Другог светског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима, ''морали су бити заборављени''. 

Мало тога, из тог времена, остало је у сећању комунистичким официрима. Јер, да је било супротно и да их је ''држало памћење'', онда све те страхоте о страдању српског народа биле би им довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.

Проводећи војнике у «маршевском кораку» (!!!) кроз село, у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници регуларне војске Републике Хрватске су, из добро припремљене акције, на зачељу колоне убили 14 војника и старешина ЈНА. Тек, након неколико дана дошло је до консолидације у редовима ЈНА, чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове. Дошло је до жестоких борби хрватске војске из Републике Хрватске и ЈНА и то на тлу БиХ!?. У редовима «хрватских бојовника» настала је стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су се вратити на полазне линије и на своју територију, дакле на простор своје Републике Хрватске.

Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши функционери ХДЗ-а у БиХ говорили о стравичним злочинима које је наводно ЈНА починила над хрватским цивилним и домицилним становницима. Дакле, од стране највиших политичких званичника Хрвата и муслимана, најхитније је затражено да се формира «државна» делегација БиХ, којој су у задатак ставили - да утврди стварне чињенице и истину о догађајима у Равном.

Све је текло врло брзо, па је одлуком Председништва БиХ састављена мешовита делегација, која је 7. октобра кренула пут Херцеговине. На челу делегације био је члан Председништва БиХ, «Југословен» Ејуп Ганић(и). Српски члан делегације био је потпредседник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали, члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и, сам Бог би знао како и због чега, члан делегације био је и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелко Вулетић је родом из тог краја и по националности је Хрват што сам тек тада сазнао (!?!).

Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина - нису одговарали, нити су били у интересу наручилаца извештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтео - могао је, без обзира на опасност, уверити се да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, тзв. «пси рата». Већина њих су били тамнопути и нису припадали белој раси. 

Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити «оправдану бежанију» из Херцеговине и у Сарајево се вратити са необављеног, боље речено, са нарученог задатка. Истинит извештај о свему што се догађало у селу Равно, никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме, ни пред очима беха јавности.

БИО САМ СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА, МНОГИХ ДОГАЂАЈА!

Са ове временске дистанце не знам - да ли сам имао срећу или несрећу – да лично будем сведок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте - истина коју сам видео сопственим очима, а богами, и чуо властитим ушима. Међутим, како тада тако и данас, у зависности од ''приповедача'', слушам разно разне приче, и друге само њихове ''истине'', од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне, па наравно и лажне.

 Иако је истина једна и недељива, она је, у већини случајева, скројена по мери онога ко је био победник у ратовима и конфликтима. Не сме се заборавити да је, исто тако, по устаљеној пракси и аутоматизму, ''истина'' прилагођена и дозирана за јавност - у оној мери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.

Сви каснији догађаји у БиХ само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ...
Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини – рат је висио у ваздуху!

Следећи битан догађај је убиство српског свата у центру Сарајева на Башчаршији. Убијен је Никола Гардовић. Иако су муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ, исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза тог убиства српског свата никада тај злочин није до краја расветљен, нити су починиоци процесуирани. 
И не само тај злочин да није решен, већ скоро да није разјашњен ниједан злочин који су муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву...
                    ------------------------------

САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године нити због убиства српског свата покојног Николе Гардовића.
 
                ***********************
НАПОМЕНА: Исто вече кад се десио тај терористички чин у тадашњем МУП-у БиХ окупили смо се: Витимир Жепинић /тадашњи заменик министра МУП-а/, Момчило Мандић /помоћник министра, био сам и ја и још неки Срби из МУП-а...Са муслиманске стране били су: Алија Делимустафић /министар МУП-а БиХ/, Јусуф Пушина /помоћник министра/, Авдо Хебиб /ДБ-е/ и било је још пар муслимана....Ту вече муслимански представници су одмах знали име извршиуоца терористичког акта и кад смо - ми Срби -  захтевали да се спроведе најшира истрага све је заустављено...
Дакле, српски представници, односно ми у МУП-у сазнали смо тек након 20-так дана све околности тог злочина, али тада је све већ било касно!!!
                         ************************************
Затим, 26. марта 1992. године, десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Наиме, регуларна војска Републике Хрватске је већ 3. марта, исте године, из Хрватске прешла на територију Босне и Херцеговине. 26. марта 1992. године, хрватски бојовници су зверски ликвидирали и масакрирали 23 српска цивила, углавном жене и изнемогле старце.

У Сијековцу сам лично био 27. марта, дакле одмах сутрадан и видео сам стравичне слике - слике српског страдања. Па, онда се ратни пожар шири и на подручје Семберије. Заправо, 31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између Муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се видети, донети несрећу свим народима у БиХ.

 У Бијељину сам стигао 01. априла, дакле сутрадан и могао сам се и лично уверити у стравичне слике страдања народа.Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити... 
Кренула је једна од највећих трагедија свих народа у БиХ....

                               * * * * * 
Тако је почео рат! Како се завршио, нажалост – још не знамо. Не знамо зато што још нема праве истине о свим ратним догађајима из тог времена...
 
 

Powered by blog.rs