Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 28 April, 2020 | read_nums (133)
 
На данашњи дан, 28.  априла 1918. године,
 јуначком смрћу у казамату умро је српски јунак

 ГАВРИЛО ПРИНЦИП
 


+++++++++++++++

-----------------------------------------------
Најбољи пјевач севдалинки свих времена 
Сафет Исовић, 
некад је овако пјевао 
о славном Гаврилу Принципу!
-----------------------------------

Одјекују звуци добошара
Сарајево дочекује цара
Видовданак за поход бијаше
Фердинанд се крену до Бентбаше


Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе

Сунце сину са плавих висина
Сакупи се народ из даљина
Смјели јунак у народу био
Са три пуцња цара усмртио

Ропство тешако, а слобода мила
Слави народ Принципа Гаврила
Гдје Миљацка тече још и сада
Спомен оста на плочнику града


Рефрен:

Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе


--------------------------------
ЛИНК:
Како је најбољи пјевач севдалинки 
Сафет Исовић пјевао о славном 

Интересантно је како је о српском јунаку 
пјевао Сафет Исовић.
------------------------------ 
 
Наиме, види се како и о чему је некада пјевао Сафет Исовић. 
Данас је за Бошњаке у Сарајеву, односно у БиХ -  Гаврило Принцип највећи терориста. 

Скоро сви трагови су избрисани. Стопе испред некадашњег Музеја "Младе Босне" су забетониране.

У Сарајеву ништа више није као некад. У Сарајеву данас мало шта подсјећа на атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. године.

У Сарајеву нема више ниједне улице која носи име видовданских јунака - ни Улице Младе Босне, ни Принципове, а некадашња Рудолфова, у којој је убијен Фердинанд, сада је Улица "Зелених беретки". Мост с Гавриловим именом још током деведесетих прекрштен је у Мост Франца Фердинанда, а данас је Латинска ћуприја.

Улица Данила Николића (главног организатора атентата), на Башчаршији, у чијој је кући пред атентат одсјео Принцип, а у комшилуку је био подстанар Иво Андрић, данас се зове Опркањ. Баш као прије Првог свјетског рата и за вријеме НДХ.

У Сарајеву, у граду у којем су по попису становништва из 1961. године, Срби били у великој вечини данас их је остао занемарљив број. 
Нема више никаквих трагова о некадашњем времену и о постојању и животу Срба у Сарајеву. 
Избрисани су сви трагови и назнаке да су и Срби некада ту живјели. 
Довољно је рећи да у данашњем Сарајеву не постоји ниједна улица која носи српско име. 
Тиме је све казано.
 
Збогом некадашње Сарајево!
 

За разлику од федералног Сарајева, 
у Источном Новом Сарајеву /Република Српска/ 

подигнут је споменик славном српском јунаку 

Гаврилу Принципу


На споменику су уклесане ријечи

Гаврила ПРИНЦИПА:


"Ал’ право је рекао Жерајић пре

Српски соко сиви:

Ко хоће да живи нек мре,

Ко хоће да мре нек живи"!


--------------------------------------
ЈЕДИНА САЧУВАНА ПЈЕСМА ГАВРИЛА ПРИНЦИПА:


Ове стихове је ноктима урезао на зид затвора! 

Пјесма је први пут објављена 17. марта 1919. године, 
послије Првог свјетског рата, у "Звону", 
под насловом "Сарајевски атентат 1914"

Након што је убио аустроугарског 
престолонасљедника, 
Франца Фердинанда, 
Гаврило Принцип је ухапшен 
и бачен у затвор у Терезину, у Чешкој. 

Принцип је тамо написао свој једини 
литерарни рад, који је носио политичку поруку.

 
Autor sjovicicslavuj | 27 April, 2020 | read_nums (85)

27. априла 1929. године
УМРО је славни српски војвода

СТЕПА СТЕПАНОВИЋ




Договор двојице славних 
српских војвода и војсковођа 
Живојина Мишића и Степе Степановића 
на Солунском фронту
 
Споменик славном војводи Степи Степановићу 
у Кумодражу (мјесту рођења) код Београда

Споменик славном српском војводи 
Степи Степановићу у Чачку

+++++++
Autor sjovicicslavuj | 27 April, 2020 | read_nums (97)
 
Текст преузет!

Песма "Креће се лађа француска" једна је од најпознатијих из Првог светског рата. Међутим, мало ко зна да ми сада користимо искључиво прерађену верзију песме, која се значајно разликује од оригинала, чији су стихови међу најтужнијима из тог периода.

Ова "тугованка" настала је у Солунском пољу 1917, тадашњој општини Микра која од 2011. не постоји у том облику, јер су је локалне власти сврстале под већу градску област, Терми. А у Микри, где је био логор нераспоређених официра 1917. године, пешадијски пуковник Бранислав Милосављевић је написао песму "Изгнаници". Неке њене стихове сви знамо, нарочито онај из уводне строфе, "Креће се се лађа француска".

Песма је била посвећена рањеним српским војницима који су превожени даље од Солунског фронта, на афричко тло, у Бизерту и друге базе које су Французи имали на северу овог "црног континента". Још после повлачења српске војске кроз Албанију, у ону чувену зиму 1915. на 1916, део српских трупа и нешто мало цивила пребачено је у Бизерту, у коју су довожени и када су почеле борбе на, како се тада звало бојиште код Солуна, "македонском фронту" или "јужном (европском) фронту". У француским базама у којима су боравили Срби, организоване су и обуке приспелих добровољаца, рад са инвалидима, културни живот.

Многи, међутим, због немачких подморница (стара реч "сумарен") нису успели да стигну на то одредиште. И, баш њима је пуковник Милосављевић посветио "Изгнанике". Песма је први пут објављена у збирци "Мач и лира", 1922. године. Али, ми и не знамо ту верзују, већ ову нову:
-----------------------
 Креће се лађа француска (нова, краћа верзија)

Креће се лађа француска
са пристаништа солунска.
Транспорт се креће Србади,
ратници, браћа болесни.

Полазим тужан, болестан,
помислим: Боже, нисам сам,
и моја браћа путују
да са мном заједно тугују.

Сваки се боји и на трен,
наиће швапски сумарен.
Сви моле светог Николу,
његову силу на мору.
-----------------------------------
 Стара, оригинална верзија, налази се сада пред вама, а у издању збирке "Мач и лира" из 1930, наглашено је да се ова "данас свима позната песма пева са измењеним текстом". Овако је изгледа оригинал, уз појашњење да је "маћијо" = "маћехо", "војно" = "војник":


Креће се лађа француска у оригиналу

Сиње је море широко,
Широко, хладно, дубоко.
Креће се лађа француска
Са пристаништа солунска.

Одлазе моји другови,

Другови српски витези,
У земљу даљну Африку;
Сви носе тугу велику.

Из своје земље прогнани,

По свету блуде млађани;
Туђино мајко – маћијо,
Збогом занавек Србијо!

Па кад се море заљуља,

Махнито силно удара,
Сви моле Светог Николу,
Његову силу на мору!

Многи ће од њих бити плен,

Кад дође швапски сумарен,
Много је Срба пропало
У мору хладном остало.

Шта ли је Србин згрешио?

Богу се увек молио;
Седам се лета борио;
У рову славу славио.

Узалуд чекаш мајко ти,

Да ти се војно жив врати,
Море је сито – мирује;
Јединца твога – милује!
--------------
Огромне жртве: 
Минут тишине би нам трајао 
две године и 136 дана!


Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919., изгубила 1.247.435 људи, односно 28% од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. год. 

Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника. Приликом преласка преко Албаније умрло је 77.455 војника, у борбама на Солунском фронту 1916.18 године 36.477, побијено или умрло у заробљеништву 81.214, а 34 781 војника умрло од рана или болести на територији Србије 1915. године. 


Што се тиче цивилног становништва, губици су износили 845.000. Од 200.000 грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко 140.000 људи. Епидемија пегавог тифуса 1914/1915 однела је 360.000 људи.

Када се посматрају подаци са париске Конференције о жртвама Србије, испостави се да, када бисмо одржали минут тишине за сваког грађанина наше земље погинулог/погинулу у Првом светском рату, ћутали бисмо непрекидно 866 дана, односно две године и 136 дана.
Autor sjovicicslavuj | 26 April, 2020 | read_nums (124)
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

На данашњи дан, 26. априла 1910. године 
рођен је славни српски писац 
Мехмед Меша Селимовић


Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји


Ипак, постоји један детаљ који ријетко ко зна, 
а то је да су патријарх и велики српски књижевник 
дијелили гимназијску клупу у Тузли!

Двадесете године прошлог вијека
разликовале су се у много чему од данашњих,
па је тако годиште ученика истог разреда 
доста варирало – било је разлика и по пар година.

Међу ученицима у разреду била су
и два будућа српска великана: 
Меша Селимовић и Гојко Стојчевић,
који ће касније постати 
патријарх српски господин Павле.



 
Autor sjovicicslavuj | 25 April, 2020 | read_nums (93)
 
25. априла 1935. године рођена је
ЛОЛА НОВАКОВИЋ

ЛОЛА НОВАКОВИЋ

Тужна судбина велике југословенске 
и српске пјевачице Зоране Лоле Новаковић.
Умрла је 3. априла 2016. године. 

На вјечни починак је испратило једва педесетак 
пријатеља и сарадника на Новом гробљу 
у Београду уз пјесму „Кап весеља“.
 
Autor sjovicicslavuj | 25 April, 2020 | read_nums (47)

На данашњи дан, 25. априла рођен је

ФИЛИП ВИШЊИЋ


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Филип Вишњић је један од најпознатијих српских гуслараи твораца српских народних пјесама.

Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Горња Трнова, код Угљевика. Ослијепевши од великих богиња још као дијете, Вишњић је с гуслама у рукама путовао по читавом Босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра. 

По селима и на манастирским саборима пјевао је Србима, а пролазећи кроз градове пјевао је и на дворовима турских првака.
Двије публике тражиле су различите пјесме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце. 

Његове пјесме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски,хагнографскирепертоар слијепих пјевача.
Спомен обиљежје у Горњој Трнови
на мјесту на коме је била родна кућа 
Филипа Вишњића
Споменик у Вишњићеву, општина Шид у Србији 
Autor sjovicicslavuj | 24 April, 2020 | read_nums (82)

 
Ријетки су они који су уопште и чули
за овог славног Србина, али ето
- покушавам да га отргнем од заборава.


Валтазар Богишић

- правник, историчар и политичар.

Био је редовни члан 
Српске краљевске академије.

Рођен је у Цавтату, 7.12.1834. године

Умро је у Ријеци, 24.4.1908. године


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

Хрвати и Црногорци га својатају, а он је у Новом  Саду, 1866. године, основао покрет „Уједињена омладина српска” са паролом “Српство све и свуда”. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци. Био је редовни члан Српске краљевске академије.

У хрватским енциклопедијама пише да је Валтазар Богишић био „хрватски знанственик, правни и повијесни писац“, што је велика лаж.

Он, међутим, нема никакве везе са Хрватском, поготову са хрватским народом, сем што је рођен у Цавтату који је у саставу данашње Хрватске. Напротив, свим својим срцем и дјелом био је везан за српски национ. О томе најбоље свједочи чињеница да је у  Новом Саду, 1866. године, основао политички покрет назван „Уједињена омладина српска“.


На оснивачкој скупштини „Уједињене омладине српске“ утврђени су основни циљеви тог покрета: свеколики напредак Срба; одгајање свијести о славној прошлости, утврђивање заједнице братства; уз паролу: „Српство све и свуда“. Организација је окупљала младе и образоване Србе, међу којима су, поред њега, били и Светозар Милетић, Никола Пашић, Марко Миљанов Поповић и Лазар Томановић.


Богишић се без икаквих резерви изјашњавао као Србин. Уз изучавање правних наука, највећи дио живота посветио је његовању српске традиције и сјећању на славну историју средњовјековне Србије. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци.


Да је Валтазар Богишић био Србин, односно да се тако изјашњавао, потврдио је и хрватски академик Ненад Векарић из Завода за повијесне знаности у Дубровнику, у свом чланку “Подријетло Балда Богишића” (Hereditas rervm croaticarvm ad honorem, 2003).


Плашећи се утицаја “Уједињене омладине српске” на простору Хабзбуршке монархије, Беч доноси одлуку да забрани ту организацију. Исту одлуку донијела је и Кнежевина Србија, под аустријским притиском, што вође тог покрета није поколебало; они сједиште из Новог Сада премјештају у Црну Гору, на Цетиње.


На иницијативу Марка Миљанова и књаза Николе, са којим је Богишић имао однос великог уважавања и пријатељства, 1871. године на Цетињу је основана „Дружина за ослобађање и уједињење српско“.

Autor sjovicicslavuj | 23 April, 2020 | read_nums (63)

Милош Обреновић је након празничког богослужења у цркви брвнари у Такову код Горњег Милановца на празник Цвети позвао угледне Србе да поново узму оружје у руке и наставе борбу за слободу коју је 1804. године током Првог српског устанка започео Карађорђе Петровић.

"Чујте браћо. Чујте свеколики Срби. Чуј велико и мало, мушко и женско, који сте год дошли ево овде данас. А тко није данас овде, онај свакако од вас да чује, и очује и да свак добро разуме и упамти ово што ћу свима сада за вазда прозборити.

Ако сте ради мене имати с вама и пред вама од сада за свагда у општем послу и руководца за народ и завичај и ако сте ради да сви наши труди буду напредни, а ви сад сви из једног овди грла пред овим божијим домом то изреците и пред светим олтаром завјет чините,да ви на ваше душе примате све оно што би од овог предузетог посла могло изаћи несреће и пострадања, пак и то да мени сад овди обећавате и одмах да ми дате пуну власт и слободну вољу да ја могу заповједати сваком вам и да могу наказати (казнити) сваког који ме год не би што хтео послушати или који би што укварио."

Овим речима је Милош Обреновић изашао пред народ. На то сви једногласно повичу:
"Све на нашу душу, и врат и образ..."

Затим су сви редом пољубили руку кнезу Милошу и пожелели му успех.

Након тога, кнез Милош је у Црнући, где се окупило доста људи, ушао у свој вајат и обукао најсвечаније одело,узео заставу,изашао напоље и рекао:
 
- Ево мене, ето вас - рат Турцима!
 

Овај дан се обиљежава као 

Дан Војске Србије

ЧЕСТИТАМ ПРАЗНИК!
Autor sjovicicslavuj | 22 April, 2020 | read_nums (73)
 
 
Autor sjovicicslavuj | 22 April, 2020 | read_nums (64)
 
Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

"ПУТОВАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕПЛОВ"!



За оне који имају времена 
и оне који воле да читају

Илија Станићсарајевски криминалац и сарадник УДБЕ као син усташе и због тога под сталним надзором југословенске тајне полиције, био је идеалан кандидат за удбашког егзекутора. Човек који је део своје младости провео у Коњицу код брата Луке и у Зрењанину, код тетке, где је учио керамичарски занат. Где год би се појављивао, Илија Станић би крао и радио себи и рођацима невоље. 

ИЛИЈА СТАНИЋ, 
на Башћаршији неких, 
сада већ давних година ...

После једне рације у Сарајеву побегао је из СФРЈ у Аустрију. Одатле бежи у Француску, где је ухапшен због крађе. Југословенски конзул Миле Нешић га је тада спасио затвора. Брбљив и слаткоречив, Илија Станић се тада овом конзулу и обавештајцу СИД-а први пут понудио да изда свог кума Вјекослава Макса Лубурића.

Чак је Нешићу нудио и писане документе о Лубурићу и усташама у Шпанији. Једног дана је донео и Лубурићев план о минирању Амбасаде Југославије у Паризу. 

После тога СДБ БиХ је ухапсила Илију Станића, натоварила му на врат и крађе, а и терористичке акције против домовине. Да би се заштитила од Станићеве издаје, СДБ БиХ га је заплашила да ће му браћа и мајка отићи у затвор, и тако га «уверила«да крене на свог кума Макса Лубурића.

Отац Лубурићевог убице, Винко Станић, пореклом из Херцеговине, био је у II светском рату члан Максове чете. Када се 1942. у околини Коњица, Винку Станићу родио син, Вјекослав Лубурић га је крстио и дао му име Илија. Винко Станић је погинуо 1949. године, након усташке издаје фра Бекавца, који је пред бег у САД, пријавио крижаре припадницима Удбе БиХ. Ту издају и страдање свог оца, Илија Станић никада није заборавио хрватским, емигрантима и одбеглим усташама. Тако барем иде прича од њега према јавности. На наговор СДБ ССУП-а, Илија Станић, који је добио кодирано име „Мунгос“, пребегао је у Италију, а преко Француске у Шпанију и успео 1966. године да се запосли код кума Макса Лубурића као кувар и возач, са задатком и личном намером да „генерала Дрињанина“ у погодном тренутку убије и тако освети свог оца Винка Станића.

    Хрватско усташко лудило:

усташа Макс Лубурић тријумфално се фотографисао са одсјеченом главом 
војводе Павла Ђуришића
       
Пуне две године Илија Станић је провео у дому свог кума Вјекослава Лубурића у месту Каркахенте код Валенсије, а онда се изненада уплашио и 1968. године из Шпаније побегао у Немачку. Његови познаници тврде да се Станић зближио са Лубурићевом кћерком, што је наљутило генерала Дрињанина, па га је истерао из свог дома.

Када се, међутим, вратио у Сарајево необављена посла, начелник СДБ Фехим Халиловић га је послао натраг у Шпанију. Плаћени убица је одвезен југословенским колима у Италију, до француске границе, где је пуштен да иде на задатак, али му је шофер из СДБ СФРЈ пре тога узео црвени пасош. У досијеима босанске и хрватске тајне полиције Илија Станић је био регистрован и као Станко Илић, односно „Мунгос“, док је Макс Лубурић био само „М“. Читава акција ликвидације ратног злочинца Вјекослава Лубурица вођена је под шифром „Кобра“.
Операција "Кобра"

Сам Илија Станић, удбашки убица, испричао је своју причу:
„Била је зима 1969. године, када сам се преко Италије, илегално убацио у Француску. Дошао сам возом до Нице, ту преноћио, а онда возом до Париза. Свратио сам код Миљенка Дабе Перанића, са којим сам прошле године боравио код Макса Лубурића. Дабо ме је одмах питао: „.. Где си ти нестао?..“

Објаснио сам му да сам илегално ишао за Немачку, па ме је полиција ухватила у крађи и протерала за Југу. Он је поверовао, али ми је рекао да ми генерал не верује и да је љут на мене. Од Дабе сам узео моју шпанску личну карту и отпутовао возом за Барселону, а не директно за Валенсију, да бих видео да ли ме неко прати. У Барселони узмем карту за Валенсију. Први разред. Легнем и пробудим се у Валенсији. Право са станице отишао сам код мог пријатеља Жељка Бебека. Четири-пет дана избегавао сам да одем до Макса, који је већ чуо да сам ја дошао. Једно јутро стави ме Жељко у ауто и одвезе до генерала у Кахакенте. Дочекао ме је усиљеним речима: „Гдје си куме мој!“

Како су дани пролазили, тако се Максово поверење у мене враћало. Жељко и ја били смо већ три месеца у његовој кући. Дао нам је собу у приземљу, јер је ону на спрату претворио у магацин књига. У фебруару 1969. године Максова кућа је била пуна људи. Ту му жена, син, ја, Жељко, а појавио се и пуковник Штеф Црнићки, који је дошао из Кливиленда. У то су стигле вести да је Удба убила Мила Рукавину, Тоља и Маричића, а мени Макс у поверењу каже: “ Чувај се куме, видиш што Удба ради! Отвори и очи и уши!“ – Видим, видим мој генерале! Мајку им комунистичку. Пазићу се не брините! И не бојте се ви, пазићу и вас.

– Генерал је тих дана лично био јако нервозан. Посвађао се са женом, па га је она напустила. Кажем ја себи: Одлично! Посвађао се он и са Жељком Бебеком, а на Бранка Марича, који је пристигао из Франкфурта потегнуо је и пиштољ. Видим и ја да му Бранко досађује, па викнем на њега: “ Што ћеш ти, остави ми генерала на миру!“

Чекао сам свој тренутак. Ишао сам на сигурно. Знао сам да нико не може бити тако присан са Максом, нити му ико може прићи тако близу као ја. Кувао сам му, сређивао кућу, возио га напоље, примао и пазио на госте. Зато сам чекао. Боље је ићи на сигурно, полако, него наврат нанос. И сачекао сам. Одредио сам да то буде крајем фебруара. Међутим, опет су нам дошли Дабо Перанић, па неки Драгутин Језина из Лиона и Анте Ножина из Франкфурта. Седимо ми тако и причамо. А ја питам Макса Лубурића: „Генерале, када ћемо у Хрватску?“ „Куме, сигурно, за три године“ каже он, а ја мислим: „Нећеш никад мој куме!“

У то време Макс Лубурић је покушавао да дође у контакт са Русима. Писао је писма у Москву и тражио да га Руси пусте у Мађарску. Добијао је од КГБ нека кодирана писма. Генерал је тада имао обичај да каже: „Боље Хрватска са руским базама, него са југословенском војском!“ Макс је шуровао са старим и са младим усташама. Први су му били потребни због новца, а други због акције, дрскости и безобзирности. Успео је у Шведској да створи јак одбор борбених усташа. Био је добар и са једнима и са другима. Сви су се у хрватској емиграцији те 1969. године пробудили. Загреб им је дао знак да опет долази 1941. година, а Макс Лубурић је сањао да буде нови Павелић.

Дана шеснаестог април 1969. године, у Валенсији ми је поштар донео једно писмо на име Станко Илић. Удба ми пише да ми шаље курира у Шпанију специјално за мене. Он ми је донео прах за Макса. Дао ми је и две новчанице од по сто долара. Поручио ми је да чекам да ми неко дође из БиХ или Хрватске у помоћ. Рекао сам му да ми нико не треба. Нећу да чекам. Знао сам ја свој тренутак. У календару сам већ заокружио двадесети април. Рекао сам куриру да висе нећу да се јављам. Сви су гости из Максове куће отишли, ја сам био спреман. Донео сам у собу чекић и штанглу. Припремио сам документе за излазак из Шпаније. Ја сам код Макса био пријављен као лектор у листу „Дрина“, а у Шпанској личној карти ми је писало да сам професор хрватске књижевности.

У Удби, међутим, нико ми није веровао да ћу средити Макса. Размишљао сам, ако то учиним у суботу, нећу имати довољно времена да побегнем. Недеља је била боља. Мали иде у цркву, Макс спава, а ја имам слободан дан, па ме нико неће одмах тражити. Двадесети април, дан после мог рођендана. Целе ноћи, у суботу на недељу нисам могао да заспим. Лежим у кревету и гледам на сат. Знојим се. Звоно на цркви звони сваких петнаест минута. Два, три, четири, пет. Устао сам, нисам више могао да лежим. Прегледао сам све ствари да нешто не заборавим. Опет се знојим. Живци ми раде. Сиђем доље, покуцам. Макс ми отвори: „Добро јутро генерале, како сте спавали?“ „Добро, добро“ каже он.

Десет и двадесет и пет. Син му Тончи Лубурић донео новине и оде у цркву. Макс ми тражи да му скувам кафу. Кафа готова за три минуте. Прах који сам добио био је лош. Растопио се у кесици коју сам држао за појасом. Морао сам прстом да га мажем на шољу. Руке сам прао пет пута. Узмем чекић, који сам донео из собе, ставим га за појас и однесем генералу кафу. Двадесет и пет до једанаест. Макс пије кафу. Ја држим чекић у панталонама. Пије. Ништа. Попи све и ништа. Однесем шољу у кухињу. Извадим чекић и ставим га на судоперу. Хтео сам да одем у собу по штанглу. Јебем ти прашак! Штангла је најбољи лек, као за Хрвоја Урсу у Франкфурту. У десет до једанаест Макс ме зове: „Илија, мени је зло!“

Видим поцрнео као земља. Диже се и повраћа. Поведем га у кухињу на чесму. Он повраћа у судоперу, а ја му руком пљускам воду по лицу. У трен узмем чекић и лупим га по челу: „Туп!“ Макс паде као свећа. Мислио сам више се дићи неће. Кад ме он погледа као звер. Замахнем опет чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: „Мајку ти јебем усташку. Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу! Видиш што те чека!“ 

Погоди га чекић кроз прсте у чело. Пуче лубања. Извучем чекић из главе и окренем се. Одем до врата да проверим да ли сам их добро закључао. Кад се вратим у кухињу, Макс устао и дахће као животиња. Сто кила у њему. Узмем ону штанглу, па га распалим по челу. Пуче глава као лубеница. Крв се расу по кухињи. Макс тресну доле као да је пао са сто метара висине. Пукнем га још једном. Он се умири. Умотам га у деку. Макс отежао, једва га довучем под отоман. Фино сам га спаковао да га брзо не нађу. Да Шпанска полиција помисли да је отетет. Чекић и штанглу бацим у магацин. Пресвучем се брзо, изађем на улицу и узмем такси за Валенсију: Колико кошта до града питам “ Тристо педесет песета“ каже таксиста. „Ево ти пет стотина, ја частим!“ У осам сати и пет минута навече са железничке станице послао сам телеграм „брату“ у Коњиц: „М. никад више!

Од славе до немилости

Након повратка у тадашњу Југославију, удбашки егзекутор, постао је славна звезда, новине су писале о њему, а постојала је могућност да га прими и одликује лично, Јосип Броз Тито.  /Ово никада није потврђено, нити доказано, јер да је Броз имао ту намеру, он би то и урадио!/.

Дакле, до тога никада није дошло из много разлога. Наиме, популарност Илије Станића у партијским круговима била је превелика и угрожавала је директно оне изнад њега у хијерархији, што је резултирало директним планом за ликвидацијом убице усташког генерала, од стране властитих људи.

Иако се не може рећи како није добро финансијски ситуиран након овога, наиме, купљен му је ауто БМW, стан у Београду и стан у Сарајеву, плаћено му је школовање и нађен му је посао у Заводу за запошљавање тадашње Социјалистичке Републике БиХ, те је наравно и у готовини нешто зарадио, убиства су се увек добро плаћала. 

Осамдесетих година Станић се повукао у миран живот, али распадом Југославије, Илија Станић постаје високопозиционирани функционер ХДЗ-а Босне и Херцеговине, све док у првој половини деведесетих није откривен као УДБИН плаћени убица.
Autor sjovicicslavuj | 22 April, 2020 | read_nums (50)
 
Зашто злочинац 
Јосип Броз 
својим јединицама никад није наредио 
да крену у ослобађање
логораша из усташког логора Јасеновац?

Нема свјетске вукојебине у којој није био,
једино му никад на ум није пало
да оде у Јасеновац и да ода почаст
стотинама хиљада невино
и на најсвирепије начине
ликвидираних жртава
од стране хрватских усташа.



22. априла 1945. године 
- Организовано је бјекство затвореника 
из усташког Јасеновачког концентрационог 
логора смрти. 

Овај датум обиљежава се као 
Дан сјећања на жртве холокауста, 
геноцида и друге жртве фашизма 
у Другом свјетском рату.




Autor sjovicicslavuj | 21 April, 2020 | read_nums (59)
СВЕТЛИ УТОРАК, ВАСКРСНИ УТОРАК (грч: Τρίτη Διακαινησίμου), други дан по Васкрсу, када се наставља прослављање највећег хришћанског празника - Васкрса, како у Црквеним богослужењима, тако и у домовима Православних верника. Службе су исте као и претходна два дана.

…И ако то чује намјесник, ми ћемо га увјерити и вас ослободити бриге. А они узевши новце, учинише као што бијаху научени. И разгласи се ова ријеч међу Јудејцима до данас. А Једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им је заповједио Исус. И када га видјеше, поклонише му се; а неки посумњаше. И приступивши Исус рече им говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“ (Мт. 28, 1-20).
Народни обичаји

У већини наших крајева, Васкршњи празници трају три дана. На Васкрсни уторак се настављају гозбе и весеља, на коме се угошћавају рођаци, кумови, комшије и пријатељи. То је време када се окупља родбина и из удаљенијих крајева. У народу се овај уторак сматра најбољим уторком у целој календарској години. Понегде се у селима, мада није раширен обичај, одржавају свадбе, јер се време празновања Хришћанске Пасхе сматра посебном благодаћу, па се та благодат жели пренети и на нове супружнике и њихову новоосновану породицу.
Autor sjovicicslavuj | 20 April, 2020 | read_nums (94)
 
На данашњи дан 20.4.1860. године,
рођен је славни српски књижевник
ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Живио је врло кратко, само 34. године
Војислав Илић на Калимегдану, Београд
Autor sjovicicslavuj | 20 April, 2020 | read_nums (51)
Хришћани славе Васкрс три дана, па су у календару Српске православне цркве црвеним словом обиљежени Васкршњи понедјељак и Васкршњи уторак.

Васкрс се слави од времена првих апостола и његово начело и суштина објашњавају се ријечима Светог апостола Павла, записаних у апостолским дјелима: "Ако Христос не васкрсне, празна је проповијед наша и празна је вјера наша".
Празновањем Васкрсења хришћани наглашавају своју вјеру и побједу живота над смрћу.

И изишавши брзо из гроба, са страхом и радошћу великом похиташе да јаве ученицима његовим. А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. 

Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети. А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они саставши се са старјешинама учинише вијеће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи: Кажите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали…
Autor sjovicicslavuj | 19 April, 2020 | read_nums (151)
 
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!




Autor sjovicicslavuj | 18 April, 2020 | read_nums (81)
У Велику суботу совршавамо Погребење Божанског тела и силазак у ад Господа и Спаса нашега Исуса Христа, којим је обновио људски род од трулежи и превео га у живот вечни.

Стога, Својом неизрецивом снисходљивошћу, Христе Боже наш, смилуј се на нас.
Амин.
 
Синаксар
Онај који сједињује све беше подигнут на Крст, и цела творевина ридаше видевши Га обнаженог на Дрвету. Сунце сакри зраке, звезде одбацише свој сјај, земља се страшно потресе, море се повуче а камење распаде. Многи гробови се отворише и устадоше многа тела светих. Пакао је јечао а Јевреји се стараше како да прошире лажне вести против Христовог васкресња. А жене ускликнуше: „Ово је преблажена субота у коју Христос спава, али ће устати у трећи дан!"

Јутрење, Велика субота

Данас је у гробу Онај Који држи творевину на Своме длану. Камен покрива Онога Који је прекрио небеса славом. Живот спава, пакао дрхти а Адам је ослобођен од окова. Слава Твоме благоустројењу, Којим си све испунио, дарујући нам вечну суботу, Твоје пресвето Васкрсење из мртвих.

У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао, “Послије три дана устаћу” „Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате.
 
А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66). На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из ада увео у рајска насеља.
Autor sjovicicslavuj | 17 April, 2020 | read_nums (73)

За сјећање и памћење ...

17. априла  рођен је 
свјетски познати српски научник

ЈОСИФ ПАНЧИЋ

Био је први предсједник тек основане
краљевске академије, 1887. године,
изабран баш на /његов/ Панчићев рођендан.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји



Деценијама самује на крову Србије: 
Јосиф Панчић 
почива у недоступном војном комплексу

    Панчићева оморика

    Јосиф Панчић, споменик у Академском парку 
    на Студентском тргу у Београду

Autor sjovicicslavuj | 17 April, 2020 | read_nums (73)

 

Навршила се пуна 21. година од како су  НАТО злочинци 17.  априла 1999. године, убили трогодишњу Милицу Ракић.

Трагедија се догодила након што је гелер од распрскавајуће бомбе улетио у купатило и погодио дjевојчицу у главу док је сједела на ноши.


Споменик НАТО агресије. 
На мермерном обиљежју 
у Ташмајданском парку 
у Београду је скулптура 
Милице Ракић

Милица Ракић је након погибије постала симбол српског страдања 1999. године, а њене слике и прича о њеној судбини брзо су обишли свијет. 

Злочинци и убице никад се нису покајали, али и мртве очи Милице Ракић из Царства небеског ће прогањати злочинце из НАТО aлијансе.                                                            

ВЈЕЧНА ТИ СЛАВА МИЛИЦЕ,

НАШЕ СРПСКО ЧЕДО!


*************************************
Autor sjovicicslavuj | 17 April, 2020 | read_nums (66)

На данашњи дан, 17.априла 1919. године
 умро је славни српски књижевник и пјесник

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Живио је врло кратко, 
јер је био мучен по аустријским логорима...


Инспирисан сликом, из раног периода српског сликара реализма, Уроша Предића, „Сироче на мајчином гробу„, коју је Предић насликао 1888. године, за своју прву самосталну изложбу, Светозар Ћоровић није могао да остане равнодушан, јер је призор са слике изазвао велика саосећања у његовој души.

Са само својих шеснаест година, Ћоровић је 1891. године, у Мостару, написао пјесму „Сироче на мајчином гробу„, по слици Уроша Предића..
Суморани призори осликаног гробља, смрзнуте земље, крста и раке, преко које лежи дијете, лежи на вјечној кући своје мајке, огрнут слабим покривачем, скрхан болом за изгубљеном мајком, навели су младог пјесника, бунтовника и праведника, да напише ову пјесму.

И Урош Предић и Светозар Ћоровић приказали су, један сликом други пјесмом, судбину времена у коме су живели. Приказали су стварни живот обичних људи. Намјера им је била да укажу на проблем напуштене дјеце, након ратова, када су породице остајале без мужева и очева а мајке умирале усљед тешког живота и сиромаштва.

Пјесма је објављена 1. марта 1892. године, у сомборском Листу за српску младеж „Голуб„, у броју 5.

СИРОЧЕ НА МАЈЧИНОМ ГРОБУ
– По слици Уроша Предића –

Ево мене мајко мила
Дошао сам опет теби –
Буди добра – смилуј ми се
Дијете своје прими себи …
О! ту би ми тако мило –

Ту би ми тако слатко било.
Одбија ме ево свако,
Тврдо га су срца људи.
Но слушај молбе моје,
Њихове су празне груди.

Та ко сад још да хаје
За тужне ми уздисаје…
Зима стеже – снијег вије
Мени мјеста ниђе није,
Потуцам се, мајко драга,
Од немила до недрага.
Овдје би ми само мило –

Овдје би ми слатко било.
Тако плаче сиротанче
Ал` помоћи отуд није.
Вјетар дува бјесно, силно –
Зима стеже – снијег вије….
И уморно клону тада
Дубоки га сан савлада …
Дубок санак заспа туди
Да се више не пробуди.
--------------------------------
Autor sjovicicslavuj | 17 April, 2020 | read_nums (89)

ВЕЛИКИ ПЕТАК

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Христа су мучили и бичевали. Понтије Пилат је предао Исуса Јудејима, рекавши да не може да га осуди, јер није нашао никакве кривице, и да је тај човек невин. Јудеји су увидели да могу само да муче Исуса, али не могу да Га осуде, па су рекли Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а за такав грех Римљани морају да казне починиоца. 

 Како је то било уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да се један затвореик пусти на слободу. Пилат је питао народ кога да ослободи: Исуса Христа или Вараву, разбојника, који је убио неколико римских војника. Светина, нахушкана од фарисеја, тражила је Вараву. Пилат је питао шта да уради с Исусом, а светина је урлала: „Распни га! Распни га!" Христу су ставили трнов венац на главу, а на плећа навалили тешки крст и повели путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица бола. Пљували су га и добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек, Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носли Крст Страдања. На брду Голгота су поставили три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника. Христов крст је био у средини. И после свих претрпљених мука и понижења, Христос је молио свог Оца Небеског да опрости људима, јер не знају шта чине. Кад је, око три сата по подне (по нашем рачунању времена), Свој дух предао Оцу, сва природа, Божја творевина, побунила се против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали се гробови, затресла се земља. Завеса у храму се расцепила одозго до доле. Камење се, уз страшан прасак, распадало. Стене су пуцале.

Тако су се обистиниле Христове речи да ће и мртво камење сведочити Живога Бога. Капетан који је стражарио код крста, рекао је да је тај Човек заиста био праведник, а окупљени народ обузео је неизрециви ужас. Поред Крста је остала Богородица са апостолом Јованом, Маријом Магдалином и још неким женама. Нема и скамењена од бола, гледала је Богородица беживотно тело свога Сина и Бога. Јосиф из Ариматеје је отишао Пилату и измолио да са крста скине Христово тело и сахрани га. Пилат је, зато што је сутра субота (када се ништа не ради), а да тело не би стајало на крсту три дана, дозволио да Га скину са крста. 

Христово тело су обавили платном и однели у нову гробницу, коју је Јосиф био припремио за себе. Гроб је био уклесан у стени. Кад су положили Христово тело, на улаз су навалили огроман камен. Римљани су поставили страже унаоколо, плашећи се да хришћани не узму тело.
+++++++++

Празновање

У време када је Христос предао дух Свој Оцу, у свим православним храмовима се износи Плаштаница. То је платно на којем је приказано Христово полагање у гроб. Плаштаница се поставља испред олтара, на посебно украшен одар, који представља гроб Христов. Верници у највећем реду и са дубоким поштовањем, прилазе Плаштаници и целивају је. На Велики петак се стрго пости (храна се спрема на води), зато што све мисли и молитве треба да буду упућене Господу и подсећању да је Он Себе принео на жртву, из љубави према свима нама..

1 2 3  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva