Slavko Jovičić

Предраг Гојковић Цуне - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:07
 
На данашњи дан, 21. јула 2017. године
умро је славни српски умјетник
 
Предраг Гојковић Цуне



 

ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:03
 
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан, 21. јула, умро је
славни и непоновљиви српски глумац
 
ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ



++++++++++++++++++++++
-------------------------
 

Прође вијек, а српске заблуде још увијек трају ... Крфска декларација и похлепа краља Карађорђевића за влашћу на што већем простору били су смртни ударац од којег се Срби никада нису опоравили!

— Autor sjovicicslavuj @ 06:56

 
20. јули 1917 - 20. јули 2018. године


ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
 
 Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан /20. јула 1917. године/ направљена највећа грешка у историји српског народа.

Дакле, тог несрећног дана потписана је "Крфска декларација" о стварању заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Декларацију су потписали тадашњи премијер Србије Никола Пашић и предсједник Југословенског одбора Анте Трумбић. Српска влада чији је тада први министар био Никола Пашић и такозвани Југославенски одбор хрватског политичара Анте Трумбића потписали су на грчком острву Крф - "Крфску декларацију", којом су јужнословенски народи у Аустроугарској затражили уједињење са Краљевином Србијом у заједничку државу под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, с династијом Карађорђевића на челу. 
Е та династија нам је и дошла главе баш онако како су и они превратима  долазили на краљевски трон. 

Наиме, СРБИ су већ тада, дакле тог дана, потписивањем декларације о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли  да створе и да имају своје националне државе, али оно најважније - нису једино створили државу за свој српски народ. 

Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи каније су у томе и успјели.



Прошле су деценије, а ево и цијели вијек у којем Срби и даље живе под сталном амнезијом, али који још увијек како тако успјевају да се одрже само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једино ми - небески народ.

А други народи су искористили српске заблуде и остварили су своје националне циљеве, створили су самосталне националне државе. То су урадили и Словенци и Хрвати, касније и "браћа" Црногорци, па на крају и Македонци.

Босну и Херцеговину нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.

Из свега казаног бјелодано је јасно да  једино Срби никад нису успјели да створе своју српску државу, наравно у којој равноправно требају и могу да живе и други народи!

Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли Србији су највише забијали нож у леђа, при том, увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.

Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише крварио, страдавао и нестајао.
Историјски гледано, овај датум постоји, али фактички гледано он је више од једног вијека стрмоглавио и уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију.

Упропастио је  СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала само зато што је свим другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком и бременитом времену, без јасног путоказа гдје и куда то иду и Србија, па и цијели српски народ.

Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је било коме важно ово што написах, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе.


Наш проблем је у томе што никад нисмо знали да одаберемо оне народе и државе који су истински српски пријатељи и да уз њихову помоћ остваримо своје националне циљеве.

Међутим, има ту још један већи проблем - НИКАД НИСМО ЗНАЛИ ШТА ЈЕ НАШ ЦИЉ!
А он је требао да буде врло једноставан - СТВОРИТИ СВОЈУ СРПСКУ НАЦИОНАЛНУ ДРЖАВУ, па тек онда бринутии о другим народима! 

По свему судећи, ево ни данас ове чињенице никога не интересују и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана.


"Шеширџије" су уништиле српску будућност!


ПРИЛОГ:

Ако на тренутак занемаримо историјске грешке краља и његове свите, а не смијемо, онда морамо узети у обзир свједочење владике Николаја Велимировића које је описано у дневнику Драгише Цветковића.

Многи и данас говоре о краљу најгоре ствари, јер је створио Југославију. И то није спорно, али онда исти ти људи у сљедећој реченици говоре 

“Како смо лијепо живјели за вријеме Тита”.

У којој земљи?


У свом дневнику Драгиша Цветковић наводи интересантан разговор са Владиком Николајем Велимировићем. Наиме током једног разговора Владика Николај му је рекао да запише детаље састанка Николе Пашића и Британског премијера Дејвида Лорд Џорџа. Састанак се одиграо у Лондону 1917,. године Владика Николај Велимировић присуствовао је састанку као преводилац јер Никола Пашић није говорио енглески језик.


Тема разговора било је решење статуса будуће државе.


Владика Николај тврди да је британски премијер чим су ушли у кабинет кренуо ка Николи Пашићу и рекао: „Чујем да не желиш стварање Југославије?“, овај му је одговорио да жели али да се прво признају новоформиране границе Србије, Лојд Џорџ му је на сто ставио један папир и мапу а затим рекао: “Америка и ми смо се договорили. Овако ће изгледати ваша нова држава”.


Никола Пашић је поново питао да ли је могуће да се само у оквире државе (Краљевина СХС) уцртају границе Србије са новоослобођеним територијама и прстом повлачио границе по мапи која је стојала на столу.


Премијер Лојд Џорџ није ни гледао какве границе Пашић црта, само му је само поновио: “Америка и ми смо се договорили”

Краљевину СХС управо је Америка прву признала у фебруару 1919 године, не Француска као наш највећи савезник, већ Америка, што иде у прилог дневнику Драгише Цветковића.

Када се све то узме у обзир и чињеница да краљ Александар није присуствовао потписивању, нити је потписао Крфску деклерацију.
Не делује баш уверљиво да се само краљ Александар питао о статус и границама нове државе. Али, његово доба је погубно по српски народ!
-----------------------------

Било како било - Срби су највећи страдалници 
и губитници у Првој, и у Другој, и у Трећој, 
и у свакој на силу склепаној Југославији. 

Јер, никада нису успјели са створе 
своју српску самосталну националну државу! 

А цијела Европа се састоји 
од националних држава.



На данашњи дан, 19. јула 1945. године, умро је славни српски пуковник Драгутин П. Гавриловић, командант одбране Београда! Јесмо ли било шта боље заслужили или ће нас вјечно пратити проклетство српских заблуда и злочиначке прошлости Јосипа Броза.

— Autor sjovicicslavuj @ 09:28
 
 
НАПОМЕНА:

 
ИСТОРИЈО, СВА ИЗГОРЈЕЛА 
 
- ЈЕР НАС НИКАД НИЧЕМУ, 
 
А ПОГОТОВО ПАМЕТИ 
 
- НИСИ НАУЧИЛА! 

/Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ/

---------------------------
ИЗ СЛАВНЕ, АЛИ ИСТОВРЕМЕНО 
И ТРАГИЧНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ, 
ОДНОСНО ТРАГИЧНИХ
ЉУДСКИХ СУДБИНА!


Славни командант одбране Београда

Драгутин П. Гавриловић

умро је 19. јула 1945. године у Београду.


У Први светски рат Гаврииловић је ступио као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. кад је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда

Храброст српских војника у Великом рату (И Светски рат), битке које су водили и у којима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали бројнијег и боље опремљенијег непријатеља и данас се изучавају се у војним школама и академијама свуда у свету.

А као пример највећег јунаштва и најтрагичније војне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног мајора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда:

– Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!
Овај говор забележио је водник 10. кадровског пука Ђорђе Рош, када је, како је такође записао “загрмео Гавриловићев глас пун заноса”.
------------------------------------------
Драгутин П. Гавриловић рођен је 25. маја 1882. у Чачку. По завршеном шестом разреду гимназије примљен је у Нижу школу Војне академије.

Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети.

Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.

У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.

У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.

Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора.

Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима.

Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.

Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима.

Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима. 

 Одликован је Карађорђевом звездом, орденима Светог Саве, Белог орла, Југословенске круне,Француским ратним крстом, Легијом части, медаљом Милоша Обилића, Споменицом на рат 1914. и са још 12. одличја.

Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.

Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука.

Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“.

И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин!

Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.
----------------------------------------

Други светски рат је провео у немачком заробљеништву. По изласку из логора вратио се у Београд.

Жељан да се прошета београдским улицама, обукао је једино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама).

На улици су га уочили увек будни, ревносни скојевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли.

Гавриловић је некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава. Док је лежао у кући на одру, упала је група младих активиста и исекла лампасе да од њих реже петокраке. Врли скојевци су се постарали да Гавриловић оде у вечну кућу у истом оделу у којем се родио – наг!
 


Умро је 19. јула 1945. године.
 
Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду.
 

Гроб Драгутина Гавриловића на Новом гробљу у Београду

Оно што су за Грке Термопили, за Београђане би требало да буде угао улица Цара Уроша и Мике Аласа. Међутим, Драгутину Гавриловићу и херојским браниоцима Београда, 2011. године, неки нови нараштаји дрзнули су се да украду и спомен плочу са зида на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа, где је Гавриловић одржао свој легендарни говор.

Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским херојима. 
 
 

Славни српски јунак и војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:48
Живојин Мишић


Био је ожењен са Лујзом Крикнер 
(вјенчани 25. XI 1884. у београдској Вазнесенској цркви). 


Трагична судбина синова 
славног војводе Мишића

Синови: 

Радован, банкарски чиновник, заробљен као резервни официр у прољеће 1941. и интерниран у Њемачку одакле се није ни вратио; 

Александар, официр, припадник Равногорског покрета, стријељали га Нијемци у Ваљеву у децембру 1941; 

Војислав, инжењер агрономије  учесник партизанског устанка 1941, робијао на Голом отоку. 
---------------------------

Кћери: 

Елеонора, рођена 1885. у Ужицу, умрла 1952. у Ваљеву; била је најприје удата за Богдана Анђелковића, официра, а послије његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара;

Олга (1886-1977), удата за сликара Милана Миловановића;

и Анђелија (1889-1969).

---------------------------------------------- 

Уз велике грађанске и војне почасти славни војвода Живојин Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3.XII 1922. године.

--------------------------

Али с обзиром ко и какав је био славни и легендарни војвода 

ЖИВОЈИН МИШИЋ,

највећа срамота тадашње државе је подсјећање 
да је умро у великој биједи и неимаштини.
Морао је да прода свој војнички шињел да би прехранио породицу.

+++++++++++

Славни и легендарни војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ
и његови трагично страдали синови!





Славни војвода Мишић је кроз цијели свој живот ишао усправно, да би на самртничкој постељи, 20. јануара 1921. године, сузних очију милујући руке дјеце и жене, изговорио најчасније ријечи:

Опростите што одлазим,
а ништа вам не остављам.
Ама баш ништа, сем једно часно име.”


 
ИЗВЕШТАЈ
Војводе Живојина Мишића 
Њ.К.В. Александру о Хрватима
(након обиласка Загреба, 
Карловца, Вараждина, Сушака 
и других места)
з свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице... Сви они мисле једно, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала... Ништа се неће моћи учинити. Tо нису људи на чију се реч можеш ослонити.

Ја сам начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нек ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити и дати им њихову државу."

(На питање Регента како одредити нове границе, Мишић предлаже да то буду обичаји, историја, традиција, најзад и опредељење народа. На примедбу Александра да би то Хрвате гурнуло у наручје Италијанима, Мишић одговара).


"Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... То су људи сви одреда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати".






Подсјећање ... Ко је аутор кованице - "САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА"

— Autor sjovicicslavuj @ 09:30
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
 
ИЗ СЛАВНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ ...

 
Ђенерал Јован Драгашевић


У част генералу Јовану Драгашевићу (1836-1915), ратнику, књижевнику и утемељивачу војне штампе у Србији, 14. јула 2015. године је поводом 100 година од смрти, у Дому Војске Србије, у Београду откривено спомен-обиљежје са његовим ликом.

 

Ђенерал Јован Драгашевић је писац поеме „Јека од гусала“, аутор кованице- Само Слога Србина Спасава“, оснивач Војноисторијског института, српски делегат на Берлинском конгресу 1878. године. Он је такође аутор више од 20 књига из географије, историје, стилистике, затим збирки пјесама, путописа, драма…


Генерал Јован Драгашевић био је и један од зачетника војне штампе у Србији, уредник и издавач првих војних листова „Војин“ и „Ратник“, чију традицију баштине и настављају магазин „Одбрана“ и часописи „Војно дело“, „Војнотехнички гласник“ и „Нови гласник“

Будући да сви директни потомци овог српског великана, праунуци и чукунунуци, живе на северноамеричком и аустралијском континенту, на свечаности је прочитано и поздравно писмо Јовановог праунука Боривоја – Боре Драгашевића (91), доајена старе српске антикомунистичке емиграције из Торонта. 


 
 

Славни војвода ПЕТАР БОЈОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:08
 
 Петар Бојовић 
 
 
НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ 
ОВАКВА БРУКА И СРАМОТА У СРПСКОМ НАРОДУ!

НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ ОВАКВА ЗЛОЧИНАЧКА ЛИКВИДАЦИЈА БИЛО КОГА, 
КАО ШТО СУ БРОЗОВИ ЗЛОЧИНЦИ ЛИКВИДИРАЛИ 
СЛАВНОГ СРПСКОГ ВОЈВОДУ!

Петар Бојовић, је живио у пензији до 1941. године. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора војске Краљевине Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а послије капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата. 
ТУЖНА И НЕСРЕЋНА СУДБИНА 
ВОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА!
Након завршетка рата у Београда ухапсила га је ОЗНА. 
Крајем Другог свјетског рата у Србију је дошла злочиначка идеологија и "гвозденом чизмом" покушала да обрише комплетну историју српског народа. Хероји нису били хероји, побједе нису биле побједе, а и поштовање се изгубило негдје успут.

Петра Бојовића је 20. јануара 1945. претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској 25, у Београду. 
Злочинци "Брозови 'ослободиоци' упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био 'краљев војвода' довољна је да 'ослободиоци' примијене силу. 

Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, послије најгрубљих ријечи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице."

Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тијело је на Ново гробље пребачено таљигама. /Таљиге - лака запрежна кола на два точка која обично вуче само један коњ/. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вијест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.

Тако је отишао и посљедњи српски војвода ...
 
 

БРАВО СРПКИЊЕ ... БРАВО СРБИЈО ... Наше дјевојке до 20 године освојиле сребрну медаљу на Европском првенству у Мађарској!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:24
 
15.7.2018. Шопрон (Мађарска)

ВЕЛИКИ УСПЈЕХ младих српских кошаркашица!



Шпанија - СРБИЈА 69:50 (17:6, 19:5, 15:12, 18:27)

Наше дјевојке су три четвртине биле потпуно немоћне да пруже било какав отпор много бољим Шпањолкама.

Тек у посљедњој четвртини Српкиње су успјеле да ублаже потпуни дебакл.

СРПКИЊЕ су освојиле сребрну медаљу на Европском првенству до 20 година!

Женска јуниорска кошаркашка репрезентација Србије очекивано је изгубила у финалу Европског првенства у Мађарској. 

Шпанија је била прејака за нашу репрезентацију.

Наше девојке су освајањем сребрне медаље постигле велики успјех.



НОВАК ЂОКОВИЋ се на маестралан начин вратио на пут старе славе ... НОЛЕ покорио Вимблдон!

— Autor sjovicicslavuj @ 17:39
 
НОВАК ЂОКОВИЋ
 
поново покорио планету!


----------------------
НОЛЕ
 
четврти пут освојио Вимблдон!
 
------------------
И у овом седмом међусобном дуелу против Јужноафриканца Кевина Андерсона, Ђоковић је био доминантан, јер је тријумфовао у посљедњих шест, међу којима су два на Вимблдону 2011. и 2015. и сад 2018. године.

НОЛЕТУ је ово 13 Гренд слем трофеј!

НОВАК ЂОКОВИЋ - Кевин Андерсон 
3:0 (6:2, 6:2, 7:6/7:3/)
  

 

Олга Даниловић освојила титулу у Фесмолду (Њемачка)!

— Autor sjovicicslavuj @ 17:37
 
15.7.2018.
ОЛГА ДАНИЛОВИЋ - Лаура Зигмунд  
2:1 (5:7, 6:1, 6:3)



Млада српска тенисерка Олга Даниловић тријумфовала је на турниру у Ферсмолду у Њемачкој, пошто је у финалу побиједила Њемицу Лауру Зигмунд.

Послије три титуле на фјучерсима, Олги Даниловић је ово први трофеј на челенџерима и наредне седмице ће бити међу 200 најбољих тенисерки свијета.
У дуелу против 13 година старије противнице, која је прије двије године била 27. играчица свијета, да би због велике паузе пала на 322. мјесто ВТА листе, наша најперспективнија тенисерка је показала изузетну психичку стабилност и успјела је да преокрене резултат.

Даниловић је и у првом сету имала предност, јер је водила са 5:3, али је искусна Њемица потом добила четири гема заредом.

То није поколебало Олгу, која је у другом сету противници препустила само један гем, а онда је у трећем сету издржала игру нерава и заслужено је остварила велики успјех.


 


ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА ... Како и када је основано СРПСКО ПРОСВЈЕТНО и КУЛТУРНО ДРУШТВО СПКД „Просвјета“ ... Како и када смо обновили рад "Просвјете"!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:51
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ



Од 1902. године, када је основано, па све до данас, Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета" остварује своју грандиозну улогу у очувању и развоју културе и духовности српског народа. Сама чињеница да се једно овакво друштво, упркос бурним историјским догађањима, одржало и опстајаловише од пуног  вијека, довољно говори о његовој виталности и духовној снази. Сматра се да дјеловање "Просвјете" у очувању културног, духовног и националног идентитета с рпског народа долази одмах иза улоге коју је на том пољу остваривала Српска православна црква.

О значењу оснивања "Просвјете" као културне и духовне институције, можда најупечатљивије говоре ријечи Владимира Ћоровића, објављене у "Босанској вили" 30. августа 1912. године, поводом обиљежавања десетогодишњице Друштва:

"Стварање "Просвјете" био је најсвјетлији моменат у јавном животу Босне и Херцеговине... Јер то није установа једног мјеста, једне врсте и једне генерације, него трајно поприште рада за све благородне духове са најширим циљевима какви се уопште могу тражити у људском дјеловању."

ОСНИВАЊЕ
На идеју о оснивању "Просвјете" дошла је 1901. године група од 29 српских интелектуалаца, која је упутила молбу Земаљској влади у Сарајеву са захтјевом да се формира чисто хумано друштво под називом "Просвјета", које би помагало школовање ђака и студената. А да је у то вријеме заиста постојала изузетна потреба за школовањем, говоре подаци о јадном стању образованости и просвијећености у Босни и Херцеговини. 

 Како наводи др Божидар Маџар у својој књизи "Просвјета – српско просвјетно и културно друштво 1902-1949" (која је уствари ријетка цјеловита историја овог Друштва и уједно темељни извор података за овај текст), од окупације 1878. до оснивања "Просвјете" 1902. године, у цијелој БиХ гимназију је завршило свега 188  највише Срба, па тек онда муслимана, Хрвата, Чеха, Пољака и осталих, а кад је "Просвјета" основана, било је у цијелој БиХ свега око 30 Срба високошколаца.

Разумљиво, аустро-угарска власт је ову идеју примила са подозрењем. Послије проучавања предоченог статута, изврдавања и оклијевања, Одјелни предстојник Земањске владе Бенко, ставио је 5. јула 1902. године клаузулу на нацрт статута "Просвјете" - "Предстојећа правила одобравају се." Услиједио је проглас у коме се иницијатори оснивања Друштва обраћају српском народу образлажући циљеве и намјере, а затим је 31. августа 1902, у просторијама Српског пјевачког друштва "Слога" у Сарајеву одржана оснивачка скупштина. За предсједника Друштва изабран је Ристо Хаџи Дамјановић, а за потпредсједника др Ристо Јеремић.

"Дан када је добијено одобрење за оснивање (5. јули) може се сматрати даном оснивања "Просвјете", иако је њено конституисање услиједило нешто касније" /14. јула/, наводи др Божидар Маџар.

Оснивање "Просвјете" одушевљено је прихваћено у свим слојевима српског становништва и благословено од стране црквених великодостојника. Бивши дабробосански митрополит Саво Косановић упутио је оснивачкој скупштини телеграм у коме поручује: "Бог благословио ваше племенито предузеће успјехом, да цио народ објеручке прихвати тако спасоносну за њега културну установу, којој се свесрдно радујем и одазивам са хиљаду круна." Био је то позамашан износ, што потврђује да је сљедећи добротвор, најбогатији трговац, приложио 500 круна.

"Просвјета" се иначе финансирала добровољним давањима свог чланства. Легатори и велики добротвори прилагали су по 10.000 круна или непокретну имовину, а добротвори, утемељивачи, стални и помажући чланови, мање износе.

Како су потребе "Просвјете" за остваривање својих циљева биле јако велике, приступило се учлањивању и повећавању броја чланова. Имајући у виду расцјепканост насеља и социјалну структуру становништва (углавном сељачко), те крајње лоше комуникације, може се рећи да је одзив за учлањење био јако добар. Непуних 10 година након оснивања, "Просвјета" је бројала близу 7.000 чланова и имала 80 пододбора (пододбори су бирани гдје је било најмање 50 чланова).

ЗАДАЦИ

Најважнији задатак "Просвјете" био је стипендирање ђака и студената. Према утврђеним критеријима, стипендије је одобравао Главни одбор. Прве стипендије одобрене су: 80 круна мјесечно једној дјевојци за похађање курса за бабице у Грацу или Бечу; 40 круна за завршетак препарандије у Карловцу; и 20 круна потпоре једном гимназијалцу "док се види хоће ли напредовати."

У школској 1902/03. години "Просвјетине" стипендије добили су: 21 студент великих школа; 39 гимназијалаца; 2 ученика средње техничке школе; 12 ученика препарандије (учитељске школе); 5 ученика трговачке школе и 10 ученица дјевојачке школе. Од 1910. године "Просвјета" је давала потпору и за школовање  занатлија: ковача, колара, ципелара, књиговезаца, сапунџија, бојаџија и др.


Да би се побољшали услови школовања, пришло се оснивању дачких домова. Тако је 1909. године основан први "Просвјетин" ђачки дом у Мостару. Тек послије ослобођења 1918. године, основани су "Просвјетини" ђачки домови у другим већим мјестима (1919. у Бањалуци, 1923. у Босанској Градишци...).

"Просвјетине" послове водили су њени истакнути чланови, добровољно и без награде. Како се дјелатност јако ширила, 1905. године расписан је конкурс за пријем једног "интелигентног сталног радника". Први стални чиновник "Просвјете" био је Петар Кочић. Међутим, закратко. Већ у новембру 1906, због учешћа у генералном штрајку у Сарајеву, Кочић је осуђен на изгон из Сарајева.

Описмењавање и културно уздизање била је главна дјелатност "Просвјете". Према попису из 1910. године, од укупног броја становника у БиХ старијих од 7 година, било је 87,84% неписмених. Због малог броја учитеља, у рад на описмењавању били су укључени свештеници и интелигенција, а за вријеме ферија и студенти, углавном "Просвјетини" стипендисти.

"Просвјета" је обезбиједила и први буквар за неписмене који је штампала у 20.000 примјерака и углавном дијелила бесплатно. Такође се приступило набавци популарних књига које су доспијевале у руке читалаца и утицале да расте интересовање за читање. Убрзо се јавила потреба за ширењем мреже библиотека па су у градовима и селима  осниване сталне и покретне књижнице. Књиге су прикупљане од дародаваца, а неријетко набављане из Србије и Војводине.

"Просвјета" је штампала свој лист, уз који је претплатницима достављала и листове "Здравље" и "Народне новине" из Београда. Земаљска влада је убрзо забранила растурање листова из Србије.

Поред просвјетитељске и културне дјелатности, "Просвјета" се бавила и другим активностима за добробит народа. Тражило се начина да се приђе сељацима ради њиховог организовања и поправљања економског положаја, па се, послије дугог и упорног тражења дозволе, 1908. године приступило организовању српских земљорадничких задруга. Задругарство је било пут да сељак-кмет зарадом стеченом у задрузи откупи свој кметовски посјед. Предвидјало се такође да задруге постану центри културног живота на селу. Свакако да је све ово наилазило на подозрење и отпор окупационе власти.

Народне потребе захтијевале су од "Просвјете" да се брине о заштити народног здравља, тјелесном васпитању, борби против алкохолизма и сл. У свим овим областима "Просвјета" је давала подстицај и пружала помоћ.

ЗАБРАНЕ И ОБНОВЕ

Рад "Просвјете" одвијао се под будним оком власти, али Друштво је захваљујући вјештом вођењу и тактизирању успијевало да избјегне озбиљније сукобе са окупационом управом. Међутим, 1913. године, за врјеме Балканских ратова, рад "Просвјете" је суспендован, а за вријеме Првог свјетског рата, 31. јануара 1915, наредбом владе, Друштво је распуштено, а сва имовина конфискована. У исто вријеме распуштена су сва српска друштва, удружења и организације. 

Најистакнутији активисти "Просвјете" оптужени су за велеиздају, а тројици њих: предсједнику Сими Мирковићу, главном секретару Васиљу Грдићу и секретару и уреднику листа "Просвјета" др Владимиру Ћоровићу суђено је на чувеном велеиздајничком процесу 1916. године у Бањој Луци. Наредбом владе укинуто је и 120 српских основних школа, а једном броју од 198 учитеља забрањен је рад у државним основним школама.

Рад "Просвјете" обновљен је 10. новембра 1918. године када се састао главни одбор (изабран 1913) и преузео преосталу имовину, па се кренуло испочетка.

Други пут рад "Просвјете" забрањен је 1941. године успоставом усташке власти у БиХ. Сва имовина Друштва је отета, активисти и чланство растјерани, а у условима страховитих покоља и геноцида, на неко дјеловање за добро српског народа није се могло ни помишњати.

Послије ослободења 1945. године, "Просвјета" је дала изузетан допринос обнови и извлачењу народа из опште заосталости. Међутим, "у друштву уопште, па и у области народног просвјећивања, створени су такви односи да је скоро свака практична дјелатност са националним садржајем била онемогућена и често стављана под сумњу партијских и државних органа", наводи др Божидар Маџар. У тим условима, 26. марта 1949. године "Просвјета" је обуставила рад, а сву своју имовину предала новооснованом Савезу културно-просвјетних друштава. Практично, то је значило гушење једног друштва које је у историји српског народа имало изузетно значајну улогу и дало огроман допринос његовом културном, просвјетном и општем напретку. 
************
ПОНОВНО ОБНОВЉЕНА ПРОСВЈЕТА!


До обнове  "Просвјете" дошло је 28. јуна /на Видовдан/ 1990. године, када је усвојен нови статут којим су уређени организација, програмски циљеви, задаци и садржај дјелатности Друштва. 

Обновитељска скупштина одржана је у Вијећници у Сарајеву и колико могу да се сјетим било нас је присутно 34.

Сад се могу сјетити десетак присутних. 
За остале бих морао да листам по неким документима. 
Али знам да су били присутни: проф. др Војислав Максимовић, проф. др Алекса Буха, проф. др Митар Миљановић, Мирослав Тохољ, Љубо Босиљчић, Велибор Остојић, Владимир Настић, Михајло Јеремић, Стево Ћосовић, Сава Ћеклић, Љубо Грковић, итд.

Били су присутни и новинар /дописник/ "Политике" Мирко Царић, те Коља Бесаровић....

Ето, и ја сам био присутан и учествовао сам у обнављању рада "Просвјете".

За првог предсједника обновљене "Просвјете" изабран је проф. др Војислав Максимовић.


**********************************
Међу основним циљевима и задацима, истичу се: проучавање историје и живота Срба; проучавање и његовање српске културне баштине; организовање и подстицање научног, умјетничког и књижевног рада; издавање публикација; ширење и популарисање књиге; чување језичког идентитета српског народа заснованог на вуковској традицији; његовање успомена из прошлости Срба давањем иницијатива и помагањем у оснивању музеја, подизању споменика и давању назива градовима, насељима, улицама, трговима, и установама; очувању ћириличног писма; оснивању културно-умјетничких друштава; сарадња са институцијама Српске православне цркве итд. 

Данас на просторима свих српских земаља  постоји и успјешно ради велики број одбора Друштва.

На задовољство српских патриота у Аустрији, 21. маја 2011. године, у свечаној сали Бечког универитета основано је Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ за Аустрију.
 

Како ћемо сутра стати пред наше славне претке, а сви морамо тамо, без изузетка ...

— Autor sjovicicslavuj @ 18:17
 
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ




Постоје ли границе до којих можемо ићи

у нашим самообманама и нашој срамоти!




Знамо ли о чему причамо. Ко смо заправо ми. Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије двадесет и више година злочиначки уморени од стране злочинца Насера Орића и његових фаланги.


Како сам могао да видим, а пратио сам многе извјештаје - на свим парстосима одржаним у светим српским правосланим храмовима, како у Републици Српској тако и у Србији - окупило се нешто мање људи него што је у тој злочиначкој муслиманској распамећености убијено Срба.

Жалосно је поређење, али мртви Срби поубијани у Сребреници и околини су бројнији него живи Срби који су присуствовали свим парастосима заједно. А гдје су били остали или преостали Срби.

Свима је јасно да су у сваком мањем мјесту са неколико хиљада становника биле препуне баште кафића. Сједила је омладина - наша будућност којој, нажалост, ни у примисли није било да оду до светих храмова и да се помоле Богу и прислуже свијећу за покој душа невино страдалих и уморених сународника Срба.

Кога то покушавамо да слажемо. Погледајмо истини у очи. Погледајмо се сами пред сопственим огледалом наше савјести. Коме ми то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност. Је ли то ова наша омладина којој су важнији кафићи него сат времена да буду у светим храмовима на молитвама нашој умореној браћи. Је ли то српска омладина која је васпитана у дугу православља. Ма није, није ни случајно.

Какви смо то људи. Коме своје душе продајемо и о каквој наводној српској саборности и српском јединству говоримо. Вијекови су прошли, али ми се још увијек нисмо отријезнили, а ни опаметили, јер Срби су народ који своја страдања најбрже препушта забораву и зато нам се српски несрећни усуд понавља у сталним циклусима са још већим страдањима.

Није онда никакво чудо што још нисмо одбетонирали све јаме српског страдања из Другог свјетског рата. Још нисмо достојанствено обиљежили Јасеновац, сва наша "Јадовна", јадна ли нам и кукавна била мајка.

Није никакво изненађење што у највећем граду мртвих Срба у Градини /Јасеновцу/ никада нисмо окупили барем десетак хиљада Срба. 
А београдску "Арену" је три дана заредом пунио Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима. 

А стигао је и у Крагујевац у којем српски наставник и данас 77 година послије држи час својим стријаљаним ученицима. И он је стријељан, али и мртав држи час. Мртви ученици га разумију, али живи Срби га не слушају. Они хрле да слушају србомрсца Дину Мерлина.

Знамо ли ми докле ћемо стићи овакви кави смо, а никакви смо. Имамо ли као народ икакву будућност. Како ћемо сутра пред Цара Лазара и косовске јунаке, како пред Његоша ... Како ћемо стати пред славне Војводе Мишића и Степу Степановића, пред Јована Дучића, пред Николу Теслу и мноштво других славних Срба. 

А сви ћемо једног дана морати тамо, без изузека. Мораће и честити Срби, али и изроди попут Вука Драшковића, Чедомира Говнановића, Ненада Чанколисца, Саше Јанковића, Наташе Кандић, Јелене /НАТО/ Милић, Сташе Зајовић /Црнило, јад и чемер од жена/ и њиховог подмлатка који предводи извјесна Анита Митић и булументе других несрећника и пробисвијета који су на казану Сороша и другог бјелосвјетског олоша ...


Има ли те мој народе?
Гдје сте моји Срби?

Имали нас још живих
или смо од срамоте умрли,
а мислимо да још живимо!
 

МЕША СЕЛИМОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:06
 
На данашњи дан, 11. јула 1982. године УМРО је

славни српски писац 

Мехмед Меша Селимовић


"Тешко ће се споразумјети два човјека која мисле различито. 
Лако ће се споразумјети два човјека која мисле"!
-----------------------------

Биографије Његове светости патријарха Павла (свјетовно Гојко Стојчевић) 
и Меше Селимовића, 
чини нам се, знамо напамет. 

Ипак, постоји један детаљ који ријетко ко зна, 
а то је да су патријарх и велики српски књижевник дијелили гимназијску клупу у Тузли!

------------------------
 

Златна медаља "Бањалучанкама" у Јужноафричкој Републици!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:01
 
Представник Републике Српске на највећем и најзначајнијем свјетском хорском такмичењу - Свјетској хорској Олимпијади, која се од 4. до 14. јула одржава у граду Цване у Јужноафричкој Републици, женски камерни хор "Бањалучанке" под умјетничким руководством композитора и диригента, Младена Матовића, освојио је златну медаљу у категорији традиционалне музике а капела, у оквиру највишег ранга такмичења - Championship Competition.

 

Сребреница - ни након 23. године - нема истине о догађајима у Сребреници и страдањима српског и муслиманског народа на подручју Бирча и Подриња!

— Autor sjovicicslavuj @ 17:24
 
 
 
ПИШЕ. Славко Јовичић Славуј

За који дан проћиће 23. године 
од догађаја у Сребреници из јула 1995.  

Највећи интерес Срба био је и остао 
- да се утврди права истина о свим ратним дешавањима у, и око Сребренице. 

Комисија Владе Републике Српске (РС) за испитивање страдања муслимана у Сребреници чије је оснивање наметнуо бивши високи представник у БиХ, апсолутни диктатор и господар живота свих грађана и цјелокупне имовине у БиХ Педи Ешдаун, дошла је до података, али никада тачних, већ до броја оних које су муслимани пријавили као нестале и страдале у Сребреници. 

Но, сви ти нестали ни у којем случају не могу бити подведени под ’’жртве српских злочина’’. Јер, кад би се прихватила настојања Бошњака да сви ти нестали као жртве злочина буду ’’фактурисани’’ српској страни, онда би то била не само лаж, већ и ноторна глупост. 
Заправо, онда би Сребреница била једини град на планети у којем за скоро четири године рата нико није умро природном смрћу или од болести. Била би то невјероватна ствар гдје нико као војник са пушком у руци није изгубио живот или да нико није умро од посљедица рањавања у ратним сукобима исл.

Дакле, Комисија "Владе Републике Српске" /Ешдаунова комисија/ за утврђивање броја несталих у Сребреници није имала мандат да истражује и да утврди околности под којима је било који појединац страдао. 
Мандат и задатак комисији је одредио високи представник и како рекох,  бритснска вуцибатина и диктатор Педи Ешдаун. 
А кључ свега је - утврдити околности на који начин је сваки појединац изгубио живот. Међутим, то никада није урађено, па самим тиме није ни утврђено шта се заправо десило у Сребреници. 
Потпуно је јасно да није било могуће утврдити ко су заиста стварне жртве злочина, а ко су лица која су страдала на неки од многих других начина. 
Друго, постоје докази који су потврђени из више извора, а који указују да је више стотина муслиманских војника са пушком и оружјем, пробијајући се из Сребренице према Тузли у међусобним муслиманским обрачунима и у сукобима са Војском РС изгубило животе. Дакле, према свим међународним стандардима и конвенцијама ти и на такав начин страдали муслимански војници били су легитимни војни циљеви. 

Надаље, постоје докази да су на десетине наводно страдалих и пописаних имена на споменику у Поточарима живи и да живе широм планете као избјегла лица.
Уосталом, не може се крвави рат у БиХ који је, како рекох, трајао скоро четири године свести само на неколико дана сребреничке трагедије. Има ту и низ других питања која се морају до краја разјаснити због будућности и историје свих народа на просторима БиХ. 
Заправо, како је могуће да муслимани воде оружани рат из Сребренице кад је наводно Сребреница била ’’демилитаризована’’ зона (сиц!). Наравно, да ми не пада на памет да кажем да у Сребреници није било злочина почињених над муслиманима. Таман посла. Нажалост, појединци из српског народа починили су злочине над муслиманима у Сребреници, али тај број сигурно није ни приближан чак ни једној половини од броја преко 8000. како то муслимани приказују.
Но, поставља се безброј питања на која нема одговора, али истина никога не интересује. 
Ко је на подручју Подриња, Братунца и Сребренице поубијао 3.267 именом и презименом евидентираних српских жртава. Дакле, прије јула 1995. године, десила се и српска "Сребреница" и српско страдање.
Никада ниједна институција није се озбиљно и свеобухватно бавила расвјетљавањем чињеница везаних за злочине почињене над муслиманима у Сребреници који никако не могу бити издвојено посматрани од злочина које су злочиначке фаланге Насера Орића починиле над Србима још 1992. и 1993. године, када је спаљено и потпуно уништено 56 српских села и насеља и када је на том подручју звјерски ликвидирано 3.267 Срба.

Због свега реченог, управо је највећи српски интерес да се потпуно демистификују сви догађаји око Сребренице и да се дође до истине, односно да се расвијетле све чињенице и да се одговори на питање -  шта се заправо догодило на том подручју. Мора се утврдити ко су заиста недужне жртве и на муслиманској, али и на српској страни: ко су појединци из реда и муслимана и Срба који су починиоци злочина над једним и над другим народом. Јер, појединци из свих зараћених народа су починили злочине над припадницима из реда оних других народа. 

Ниједан народ није крив за бројне монструозне злочине, нити народ може бити крив за избијање рата, а управо све интенције Бошњака перманентно су ишле у том правцу да се оптужи цијели српски народ и да му се наметне хипотека колективне одговорности што је бесмислица.  Ево 22. године након ратних страдања у току трагичног сукоба у региону, како је и сам карактер рата у БиХ дефинисан у Дејтонском мировном споразуму - нема истине.
 

ПАВЛЕ ВУЈИСИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 17:22

На данашњи дан, 10. јула рођен је 
један од највећих српских глумаца...

ПАВЛЕ ВУЈИСИЋ





НИКОЛА ТЕСЛА - ЗА СВА ВРЕМЕНА!

— Autor sjovicicslavuj @ 17:19
 
На данашњи дан - 10. јула

рођен је један од највећих 

научника свјетског гласа 


СРБИН


НИКОЛА ТЕСЛА!





-------------------------------------

Споменик Николиног оца Милутина 
 је рјечитији од свих
 хрватских ходајућих мртваца 
који лажу и себи својатају 
 СРБИНА НИКОЛУ ТЕСЛУ

------------------------------------

ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦЕ

НИКОЛЕ ТЕСЛЕ!


Арчибалд Рајс ... за сва времена ... Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:50
 
На данашњи дан, 8. jула
рођен је велики човјек 

Арчибалд Рајс

који је више истине знао,
рекао и написао о Србима,
 него што многи Срби знају сами о себи!
---------------------

ЧУЈТЕ СРБИ,
ЧУВАЈТЕ СЕ СЕБЕ!
---------------------
Ово је данас актуелније него икада прије!

СРБИ ТИ ДУГУЈУ ВЕЛИКУ ЗАХВАЛНОСТ,
 ВЕЛИКИ ЧОВЈЕЧЕ!


 Рајс каже:
 
"Говорио сам искрено у својој књизи. Нисам тражио да улепшавам истину, јер мислим да дугујем истину својим друговима. Неки ће се можда намрштити због моје искрености. Жалим унапред, али у једној књизи као што је ова писац се мора строго држати истине. Десет година је прошло од завршетка рата и време је да ишчезну извесне легенде корисне за време мучних часова да би се одржао морал".

 

 
 

Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је данас у Братунцу да у БиХ нема правде за Србе, јер су починиоци стравичних злочина над српским народом у протеклом рату остали некажњени.

— Autor sjovicicslavuj @ 16:53
 
"Нема казне за починиоце, али има снажног игнорисања међународног фактора и настојања да се одржи стереотип који је овдје већ раније пласиран да се генерално говори само о српској кривици", рекао је Додик у Сребреници, након одржаног помена у Братунцу за више од 3.500 Срба из средњег Подриња убијених током протеклог рата.

Додик је рекао да у БиХ нема правде за Србе и да БиХ није земља за Србе.
"Ми смо овдје силом Дејтонског споразума, спремни да поштујемо овај споразум и његове одређене одредбе, али исто тако, свјесни смо илузије које покушавају да изграде овдје у лику БиХ, на штету Срба и српског народа".

"Страдање остаје као наша бол, као мјесто које ће вјечито у колективној свијести нашег народа бити упамћено, али исто тако морамо се окренути животу. Најбоља захваност за жртве које су дате јесте успјешно друштво и то је однос према погинулим и страдалим у протеклом рату", рекао је Додик.

Званичници Републике Српске и Србије, бројне делегације и представници организација проистеклих из посљедњег одбрамбено-отаџбинског рата присуствовали су у Братунцу помену за више од 3.500 страдалих Срба из средњег Подриња убијених током протеклог рата.

Обиљежавање страдања Срба у средњем Подрињу организује Одбор Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова.
+++++++++++++
Министар одбране Србије Александар Вулин изјавио је да Срби и данас сами обиљежавају годишњицу масакра у средњем Подрињу, а да нико из међународне заједнице није хтио да дође у Братунац да сагне главу пред невиним жртвама.
"Још једном нико није хтео да нам понуди саучешће, ако већ неће да нам понуди правду. Ослобађање Насера Орића, Атифа Дудаковића, ослобађање свих оних доказаних крволока, нажалост, страшна је порука да је правда далеко од Срба", рекао је Вулин у Братунцу, гдје је данас одржан помен за више од 3.500 Срба из средње Подриња убијених у протеклом рату.

Вулин је поручио да Република Српска није сама, те да неће бити сама све док Србију води Александар Вучић.

"Биће брањена, чувана, штићена, о њој ће се водити рачуна", рекао је Вулин, који је у Братунцу био као изасланик предсједника Србије Александра Вучића.
Вулин је истакао да сваког јула од Срба праве народ који стално мора да се извињава, те је затражио да се не допусти да сваког јула од српског народа праве народ геноцида.

"Сваког јула покушавају да нас натерају да прихватимо кривицу, да прихватимо свако зло, које су чинили као оправдану и праведну казну овом народу, ваљда само зато што је ту постојао", рекао је Вулин.

Вулин је од српског народа затражио да не заборави и да се сјећа своје боли, јер "зато што је заборавио Брод на Дрини дочекао је Братунац, зато што је заборавио Јасеновац, дочекала га је `Олуја`, зато што је заборавио ужасе балиста, дочекала га је 1998. и злочини ОВК".

"Зато што смо заборавили, злочини су се понављали и злочини су, нажалост, били без казне, као што су и данас", истакао је Вулин.

Он је навео да је Република Српска настала да се јасеновачки геноцид не би поновио, као и да се не понови братуначки ужас. "Срби су је створили, најбољи међу нама. Срби могу да је униште, најгори међу нама", рекао је Вулин и поручио окупљенима у Братунцу да чувају Републику Српску.
++++++++++++++++++++++++++++
 
 
Monument:
Спомен-обиљежје српским жртвама
Бирча и Средњег Подриња

Мјесто/локација
Село Кравица, Братунац

Republic of Srpska

Година изградње: 2002.
 
Спомен обиљежје
погинулим борцима и цивилним жртвама
одбрамбено отаџбинског рата
и српским жртвама Другог свјетског рата
регије Бирач и Средњег Подриња
Републике Српске

Од 1992 до 1995 године
3267 српских жртава.
Од 1941 до 1945
6469 српских жртава.

 
Текст на споменику:

"Мир вашим костима
Крај друмова прашних,
Покој вашој души,
После мука страшних.
Спавајте крај друма
Сном предачких сенки,
Спавајте младићи
Невини во вјека".
 
--------------------------

Димензије споменика: Крст висине 5,5м

Споменик подигли:
Одбор за изградњу споменика општинске Борачке организације Братунац, Српска православна црква, мјесна заједница, Влада Републике Српске
 

Обележавање српског страдања у Подрињу, Сребреници и Братунцу ... По свему судећи, Срби долазе памети, јер оно некадашње време без обележавања српског страдања и ово данас је неупоредиво. Данашње обележавање српског страдања има смисла, јер враћа достојанство свим невино умореним Србима и даје наду за наш опстанак!

— Autor sjovicicslavuj @ 13:09
 
 
НАПОМЕНА: 

ТЕКСТ ЈЕ НАПИСАН 12. јула 2007. године за један српски портал у дијаспори.

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Због огромне ожалошћености и гнева у себи нисам могао да издржим а да не напишем коју реч о, нажалост,  обележавању Дана страдања Срба у Братунцу, Сребреници и целом том крају, на Петровдан 12. јула, лета Господњег 2007. године.
 
Најблаже речено, радило се о невиђеном скандалу и неопростивим грешкама покровитеља ове манифестације - Министарства за рад и борачка питања Републике Српске.

Да кренем редом. Истина је да је путем медија био упућен Јавни позив за обележавање страдања српског народа - 12. јула ове године. Шта даље. Ништа. Зар је било за очекивати да из међународне заједнице било ко дође по "јавном позиву". Ма, заправо, они не би дошли ни на који начин, али због тога макар смо могли да им кажемо речи погрде због њиховог игнорантског односа према српским жртвама. Овако - не.

Сваке године био сам присутан и у Братунцу и у Сребреници и у свим селима у којима су затрти трагови српског постојања. 

2005. године, 07. јула отворио сам и "Петровданске дане", дане сећања на страдање Срба у Подрињу. Замислите, то сам учинио тада у функцији потпредседника Савеза логораша Републике Српске.

Зашто баш ја. Па зато што није имао нико други. Заправо, никога није било из локалних, а да не говорим о републичким представницима власти. Био сам шокиран и ојађен као никада до тад.

Ове 2007. године не знам шта да кажем. Заправо знам. На Централној манифестацији на Војничком гробљу у Братунцу сакупила се родбина страдалих, пристигли су колико сам успео да видим и Младен Иванић, затим министар за борачка питања Бошко Томић, заменици министара у Савету министара БиХ Игор Црнадак и Веселин Пољашевић, саветник председника Владе Републике Српске Миладин Драгичевић, неколико посланика из Народне Скупштине Републике Српске (са подручја Зворника и Милића), те мој колега у Парламентарној скупштини БиХ Лазар Продановић. 

Била је ту и делегација СДС-а на челу са председником Младеном Босићем, те генерални секретар СРС Александар Вучић из Београда, књижевница Љиљана Булатовић и можда још неко, али нека ми не замере ако их нисам поменуо.

Нико није знао кад и која делегација и ко заправо чини те делегације полажу венце. А, и како би знао кад једноставно није било никога ко би представљало протокол. Тако се неко "из публике" сетио да и ја требам бити члан делегације "државних институција БиХ" и тако ме напрасно угурао са Младеном Иванићем и заменицима министара из Савета министара БиХ. Невиђени скандал.

Надаље - Свечана академија у Братунцу. 
 
По мојој процени на на Академији у Братунцу није било више од хиљаду присутних.  Шта на ово да кажем. Ништа. Мало је рећи да се радило о великој срамоти. Говорили су председник Борачке организације РС Пантелија Ћургуз, те момак Брано Вучетић, којем су муслимани убили оца, мајку и брата и на крају председник Владе Републике Српске Милорад Додик. Приређен је и изведен пригодан уметнички програм који заслужује и сама манифестација обележавања стравичног страдања српског народа овог краја. Једино је овај део програма за похвалу. 

Mеђутим, са овог дела манифестације изостадоше и сви они који су били на полагању венаца на Војничком гробљу. Одмаглили људи. Неки из оправданог револта и понижавајућег односа према њима приликом полагања венаца, а они други или трећи, ко зна из којих разлога ухватили маглу. Боже сачувај.
У цркви у Сребреници  одржан је парастос свим страдалима. Број верника никада нисам бројао па нећу ни сад.

Враћајући се тужан и потиштен због укупног дојма катастрофалне организације и малог одзива нашег народа, по несрећи, само на тренутак свратим и у Кравице. Небројено аутомобила паркирано са обе стране цесте, па и на самој цести. Испред школе удаљене мање од стотињак метара од још недовршеног Централног споменика страдалим Србима на целом том подручју - разапети огромни шатори. 

Иако сам био болестан и једва сам стајао на ногама, али уз помоћ свог колеге некако сам успео да се прогурам кроз народ и стигнем до шатора. 

Само што нисам заплакао од муке. Огроман број народа седи унутра, столови препуни јела и пића, а са разгласа грми глас певача Миломира Миљанића. Грми од свирке и песме. Музичари закићени разним новчаницама не престају да свирају, а Миломир Миљанић, нова српска "естрадна звезда", само "шпарта" од стола до стола и наплаћује песме. "Лова капље" са свих страна. Наравно, "уметник" пева оне праве "родољубиве" песме које су иначе у његовом репертоару. 

Нисам имао снаге да све то и даље гледам и одмах сам се вратио, мада врло тешко, јер ме на сваком кораку неко заустављао и нешто запиткивао. Нажалост, нико, ама баш нико ни реч ми не рече о страдању нашег народа.
Нисам могао да поверујем да смо то ми, да смо овакви Срби.
**********************
У тексту сам говорио о менталитету и менталном склопу нашег народа и о односу тог истог народа према српским жртвама. 

Ради се о моралном посрнућу ...
о брзом забораву ...
о колективној амнезији ...
о хипокризији ...
о лажном патриотизму ...
о много чему другом ... 

Но, нисам позван да дајем и одређујем дијагнозу стања у којем се налазимо, али јесам да искажем своју огорченост и бол због свега што нам се дешава. И можда је баш добро што сам са ове позиције многе ствари могао лакше да видим и ако ништа друго, што могу и што чиним  -  да стално критикујем негативне појаве, износим истину на светлост дана, што предлажем решења, што нисам пасивни посматрач наше агоније и перманентног страха шта ће у будућности бити сa нама.          

НАЖАЛОСТ, ТО ЈЕ СУРОВА ИСТИНА. ТО СМО МИ! 

ТАКВИ СМО КАКВИ СМО! 

ЗАСЛУЖУЈЕМО ЛИ ДА НАС НЕКО ДРУГИ ПОШТУЈЕ И ЦЕНИ, АКО САМИ НЕ ПОШТУЈЕМО СВОЈЕ ЖРТВЕ И СВОЈ НАРОД. 
 

1 2 3 ... 123 124 125  Sledeći»

Powered by blog.rs