Slavko Jovičić

РАЈКО МИТИЋ - Прва "Звездина звезда" - ЗА СВА ВРЕМЕНА!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:24
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


На данашњи дан 19. 11. рођен је

СЛАВНИ ЗВЕЗДИН 

и југословенски фудбалер


РАЈКО МИТИЋ


Некада славни звездин стадион "Маракана" 
од 21.12. 2014. године 
носи име РАЈКО МИТИЋ


Фудбалски клуб Црвена звезда 21. 12. 2014. год. усвојио је на сједници Скупштине приједлог навијача и ветерана клуба да стадион у Љутице Богдана понесе име легендарног Рајка Митића.

Митић се сматра једном од највећих легенди црвено-белих, прва је "Звездина звезда" и један је од оснивача клуба. Каријеру је почео у омладинском тиму БСК-а у предратном Београду, а капитен Звезде био је од њеног оснивања, 4. марта 1945. године. Црвено-бели дрес носио је 14 сезона, одиграо је укупно 572 утакмице и постигао 262 гола.

Са Звездом је освојио пет титула првака Југославије - 1951, 1953, 1956, 1957. и 1959. године и четири национална Купа - 1948, 1949, 1950. и 1958. годинe.

За репрезентацију Југославије одиграо је 59 утакмица и постигао 32 гола. Учествовао је на Олимпијским играма у Лондону 1948. и четири године касније у Хелсинкију, и оба пута освојио сребрну медаљу. 
---------------------------------------
18.11.2018.

Стадион Црвене звезде име Рајка Митића носи од децембра 2014. године, а у близини се налази и улица названа по њему.

Стадион „Рајко Митић“, улица Рајка Митића, а од данас и биста вјероватно највећој легенди нашег клуба. Признање великом Рајку, капитену, симболу, легенди, господину.

 Откривању споменика присуствовале су многе звездине фудбалске легенде и хиљаде ДЕЛИЈА!

Између осталих, ту су били и ЗВЕЗДИНЕ ЗВЕЗДЕ - Драгослав Шекуларац, Драган Џајић, Владимир Петровић "Пижон" .... /Из оправданих разлога изостао је само Драган Стојковић "Пикси"/.

Легендарни Владица Поповић је рекао:
Данас се ми теби, Бата Рале, одужујемо, како се великану може одужити. Поносни смо на своје дело.“

У свом препознатљивом стилу бесједио је и Матија Бећковић, велики навијач Црвене звезде и академик.




ТОТАЛНА Д О М И Н А Ц И Ј А ... Рагбисти ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ прваци Балкана!

— Autor sjovicicslavuj @ 16:40
 
ТОТАЛНО ГАЖЕЊЕ!

Финале Балкан Суперлиге
 
у Рагбију 13 ... 2018.
Црвена звезда - Партизан 30:6 (10:6)

У историји српског рагбија 13 до сада ни једна екипа није успјела да освоји сва четири трофеја, тако да је послије више од деценије доминације Дорћола Звезда преузела примат. 

Појачани са Филом Економидисом, некада тренером године у најјачој лиги свијета – НРЛ, црвено-бели су тренутно без премца у овдашњим оквирима.
 


 
 

ЗБОГОМ "ФИЋКО" ... Захвалност и подсјећање на "ФИЋУ"!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:16
 
ЗБОГОМ ФИЋКО!



На данашњи дан, 18. новембра 1985, са фабричких трака сишао је посљедњи "фића". Од 1955. до 1985. у крагујевачкој "Застави" произведено је 923.487 примјерака овог аутомобила.

Први "фића" произведен је 18. октобра 1955. године.

"Фића" (Застава 600, 750, 850) је аутомобил који се израђивао у Крагујевцу од средине педесетих година 20. вијека, по лиценци италијанског ФИАТ-а.

У вријеме СФРЈ "фића" је био прво возило у већини југословенских породица, а до данашњег дана остао је симбол моторизације за многе бивше Југословене.

----------------------------------------------



Користио се и као службени аутомобил тадашње милиције и многих других јавних служби, а годинама је био једино возило за обуку возача. 

Остало је забиљежено да се "фићама" чак играо и фудбал на Ташмајдану, дуго је учествовао и на тркама Националне класе, а овјековјечен је и у истоименом култном филмском остварењу Горана Марковића:

Са престанком производње овог аутомобила, окончана је једна аутомобилска ера у СФРЈ. Као замјена стигао је "југо", али то је већ нека друга прича.

--------------------------------------------

 

ЂУРО ДАНИЧИЋ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 11:00
 
На данашњи дан, 17. новембра 1882. године
 умро је славни српски филолог, 
и први секретар Југословенске академије наука
и умјетности.

 
ЂУРО ДАНИЧИЋ
 


Уврштен у 100 најзнаменитијих
 Срба у нашој историји


...................................
Рођен је 6. априла 1825. године у Новом Саду. Филозофију је изучавао у Пожуну, а у Пешти и Бечу правне науке. Међутим, сусрет са Вуком Караџићем, одредио је младом правнику другачији научни и животни пут. Посветио се филологији и већ 1847. године, објавио „Рат за српски језик и правопис“. Уместо породичним Поповић, рад је потписао презименом Даничић.

Заговорник Вукове реформе српског језика, силином научне мисли доказао је исправност Караџићевих ставова и тиме много допринео прихватању ставова књижевног реформатора. 1850. године, као двадесетпетогодишњак, објављује први део капиталног дела „Мала српска граматика“.

У Београд Даничић долази први пут 1852. године, али убрзо, на молбу кнеза Милоша, враћа се у Беч, да би неколико година српском језику подучавао кнегињу Јулију коју је отац послао у аустријску престоницу на школовање. Четири године касније Даничић се вратио у Београд и од тада руководио Народном библиотеком Србије. Његова поставка рада библиотеке била је једноставна: „набавити сваку српску књигу, затим сваку књигу о српском народу и од сваког раздела књижевности најврсније књиге, на било ком језику набавити“.

Написао је и објавио „Српску синтаксу“, дело какво до тада није имао ниједан словенски језик и покренуо објављивање старих дела, желећи да богату српску књижевну баштину учини приступачнијом. То су пре свих „Житије светог Саве“ од Теодосија, „Житије светог Симеона и светог Саве“ Доментијана, „Животи краљева и архиепископа српских“ Данила, „Никољско јеванђеље“... Крајем те деценије објављује други део „Мале српске граматике“. На опште изненађење јавности, Даничић је на кратко био и секретар Министарства унутрашњих дела.

Изузетни филолог био је и плодан преводилац: „Стари завет“, на српском језику, његово је дело. У Београду је припремио три књиге „Речника из књижевних старина српских“ и објавио их 1863. и 1864. године.

Убрзо је постао секретар Друштва српске словесности, претече Академије наука. Од 1873. године, поново је на месту шефа катедре за филологију Велике школе у Београду. Три године касније привео је крају рад на „Основама и коренима српског језика“ и објавио трећи, завршни део „Мале српске граматике“.

Као педесетогодишњак, Ђуро Даничић, не баш најбољег здравља, почео је да ствара речник народног језика. Када је потом због важног посла отпутовао у Загреб, нико није слутио да ће то бити пут без повратка Ђуре Даничића. 

Из Загреба је стигао ковчег великог српског филолога. Мноштво Београђана испратило га је до вечног дома, на гробљу код цркве Светог Марка на Ташмајдану.

Ђуро Даничић, биста на Калимегдану, Београд

 

КОЛУБАРСКА БИТКА - Из славне српске историје ... Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:15
 
СРБИ су народ 
који најбрже заборавља
своју славну прошлост, 
али зато памти туђе глупости!


На данашњи дан,
  1.  
      16. новембра 1914. године,

      почела је Колубарска 
или Сувоборска битка,

пресудна битка

за опстанак СРБИЈЕ!

У тренутку када је цијели свијет очекивао капитулацију Краљевине Србије, вођена одлучним и енергичним ђенералом Живојином Мишићем наша војска успјела је да избори побједу над Аустроугарима.

На данашњи дан, 16. новембра 1914. године, почела је Колубарска или Сувоборска битка, најзначајнији окршај између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом свјетском рату.

Окончана је након мјесец дана успјешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом ђенерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је читав свијет очекивао вијести о капитулацији Краљевине Србије.

 Прије Колубарске битке искусни стратег и ратник војвода Радомир Путник је сумњао да српска војска може изаћи на крај са надирућим аустроугарским трупама. На то су утицали и поразни извештаји са фронта. Команданти дивизија су јављали да читаве јединице одступају у нереду и паници. Хаос је захватио српску војску у толикој мјери да ни стрељање војника због самовољног напуштања јединица није имало никаквог ефекта. Код већине војника се видјела премореност и жеља да се све једном заврши, поручивали су "да дођу да се бију Краљ Петар и Никола Пашић, ако им треба". Уз војску су одступали сељани, бабе са унуцима, ту су били и рањеници и тешки болесници...

Суочен са овако тешком ситуацијом војвода Путник је предложио да се са Аустроугарском закључи примирје и то саопштио врховном команданту регенту Александру II Карађорђевићу у Ваљеву пред тадашњим помоћником начелника штаба врховне команде Живојином Мишићем.

"Србија нема више војске, 
војнички рат је завршен", 
рекао је Путник.

Са Мишићем је регент обишао фронт да би се увјерио у стање ствари. Они су му рекли да код њих постоји воља, али да су им потребни храна и муниција. Два дана уочи Колубарске битке, у ноћи 14. новембра, командант Прве армије генерал Петар Бојовић је рањен и због тога повучен са дужности. Путник је одлучио да за команданта постави Живојина Мишића.

Испоставило се то као права одлука јер је био прави човјек за командовање Првом армијом. Одлучан и енергичан Мишић је предузео мјере да се смањи бујица нередовног одступања. Суочен са пробојем фронта и сопственом процјеном да би повлачење по наредби српске врховне команде од 26. новембра довело до потпуног краха Прве армије,
Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу да се са извршењем отпочне рано изјутра 29. новембра.

Мишић предочава своју одлуку српској врховној команди и остаје при њој иако му је предочено да ће због његове одлуке додатно бити погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као пријестоница, бити практично предат без борбе.
 
 
"Нећу у овом часу никога да слушам
када радим посао за који сносим одговорност.
 Наредио сам повлачење и остајем при томе. 
 
Дајте команду коме хоћете, 
али док ја остајем, 
има да буде како ја мислим 
да је најбоље за ову земљу",
забиљежено је да је тада рекао
 
Живојин Мишић
 
Тактика завршила
у уџбеницима!

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен примјер да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко вријеме реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм свијета. Колубарска битка је значајна и по томе што обjе војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо гдjе је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други дiо фронта.


 На крају српска врховна команда усваја његов приједлог и издаје директиву осталим снагама да изврше повлачење по плану од 26. новембра. Упркос претњама врховне команде, Мишић је извео свој план до краја. Послије одмора од неколико дана и када је стигла пушчана и артиљеријска муниција. Наредио је да пјешадија добро нишани, а да све друге батерије отворе ватру када примјете непријатеља. Када команданти осјете пометњу код непријатеља треба кренути у енергичан напад.

Наредио је општи напад на непријатеља 2. децембра:

"С Пуном вољом и вером у Бога, напред јунаци"!

Хроничари су забиљежили да је почела фаза рата у којој су аустроугарску казнену експедицију претворили у - кажњену. Непосредно прије тога српски војници су напуштали бојно поље у нереду, а сада су јуришали на непријатеља као да сваки има три живота. Када су им се потом придружиле и армије под командом Степе Степановића и Павла Јуришића Штурма - катастрофа аустроугарске војске била је потпуна. Српска врховна команда могла је да објави да нема више аустроугарских војника, већ само заробљеника!


Пјевали су тих дана српски војници:

"Дош`о Шваба све до Љига,
 
а код Љига - заглиби га".


Битка на Колубари спасила је Србију 1914. године. Уједно била је то велика Мишићева битка. Водио ју је у свом родном крају, у својој постојбини, и био унапријеђен у чин бојног војводе (маршала). За многе је то било изненађење јер је регент Александар тражио да буде суспендован зато што је двије године прије тога очитао лекцију лично њему и Бојовићу.

Био је збуњен и начелник штаба врховне команде Радомир Путник. Позвао је регента телефоном и питао га шта му је то требало.

"Требало ми је да одам највеће признање човеку који није изгубио главу у време када је други већ нису имали", узвратио је Александар II Карађорђевић.

 
Да није било славних српских војсковођа
 
и славних српских ратника-јунака 
 
шта би било са нама? 
 

 


ЂУРА ЈАКШИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:13
 
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан 16.11. умро је 

славни српски пјесник и сликар 


 
 
ЂУРА ЈАКШИЋ
 




Уврштен у 100 најзнаменитијих
 Срба у нашој историји
 
 
 ОТАЏБИНА
 
И овај камен земље Србије,
  Што претећ сунцу дере кроз облак,
  Суморног чела мрачним борама,
  О вековечности прича далекој,
  Показујући немом мимиком
  Образа свога бразде дубоке.
  
Векова тавних то су трагови,
  Те црне боре, мрачне пећине;
  А камен овај, ко пирамида
  Што се из праха диже у небо,
  Костију кршних то је гомила
  Што су у борби протиб душмана
  Дедови твоји вољно слагали,
  Лепећи крвљу срца рођеног
  Мишица својих кости сломљене, —
  Да унуцима спреме бусију,
  Оклен ће некад смело презирућ.

  Душмана чекат чете грабљиве.  
И само дотле, до тог камена,
  До тог бедема —
  Ногом ћеш ступит можда, поганом!
  Дрзнеш ли даље? ... 

Чућеш громове
  Како тишину земље слободне
  Са грмљавином страшном кидају;
  Разумећеш их срцем страшљивим
  Шта ти са смелим гласом говоре,
  Па ћеш о стења тврдом камену
  Бријане главе теме ћелаво
  У заносноме страху лупати!
  Ал један израз, једну мисао,
  Чућеш у борбе страшној ломљави:

  Отаџбина је ово Србина!”


+++++++++++++++++++++++++++
Надгробни споменик Ђури Јакшићу

 

КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:11
Из славне српске прошлости 
 
КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ
 
Рођен је 16. новембра 1762. године ...


На многим мјестима у литератури, 
као и у савременим средствима комуникација 
појављују се различити датуми и рођења, 
па и убиства славног КАРАЂОРЂА!

Међутим, као званични прихватају се ови датуми, 
наведени у поменутој објави ...

Уврштен у 100 најзнаменитијих
 Срба у нашој историји


 
 

ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ - ЗА СВА ВРЕМЕНА!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:03
 
На данашњи дан 13.11. рођен је

славни црногорски владар,

православни владика

и српски пјесник

 
 
Уврштен у 100 најзнаменитијих
 
 
Срба у нашој историји
 
 
 
 
ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ
 
 
 
ЊЕГОШ
 
 


 Изабране мисли славног Његоша
 
Чашу меда јоште нико не попи,
што је чашом жучи не загрчи;
чаша жучи иште чашу меда,
смијешане најлакше се пију.
...........................................
У добру је лако добар бити,
на муци се познају јунаци!
...........................................
Ћуд је женска смијешна работа!
Не зна жена ко је какве вјере;
стотину ће промијенит вјерах
да учини што јој срце жуди.
...........................................
Ко на брдо, ак и мало, стоји
више види но онај под брдом.
..............................................
Очи зборе што им вели срце.
Тешко земљи куда прође војска.
.................................................
Тврд је орах воћка чудновата,
не сломи га, ал зубе поломи!
.............................................
Свак је рођен да по једном умре,
част и брука живе довијека.
...........................................
Удри врага, не остав му трага,
али губи обадва свијета.
.......................................
Бич сам божји за тебе исплетен
да се стављаш шта си урадио.
.............................................
Без муке се пјесма не испоја
без муке се сабља не сакова.
................................................
Благо томе ко довијека живи
имао се рашта и родити.
...................................
Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба чоека;
ал тирјанству стати ногом за врат;
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!
....................................................
Младо жито, навијај класове,
пређе рока дошла ти је жетва.
.............................................
Нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може.
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко меко покољење.
...........................................
Мед за уста и хладна пријања,
а камоли млада и ватрена.
...........................................
Коме закон лежи у топузу,
трагови му смрде нечовјештвом.
.................................................
Усред подне да га човјек сретне,
сва би му се кожа најежила
..............................................
Покољење за пјесму створено
виле ће се грабит о вјекове
да вам вјенце достојне саплету
ваш ће примјер учити пјевача
како треба с бесмртношћу зборит.
...................................................
Славно мрите, кад мрети морате.
..................................................
Свијет је овај тиран тиранину
а камоли души благородној.
............................................
Здраво твоја глава на рамена,
ти ћеш пушку другу набавити
а у руке Мандушића Вука
биће свака пушка убојита.


Рагбисти Црвене звезде трећи пут у историји клуба прваци су Србије у рагбију 13.

— Autor sjovicicslavuj @ 12:47
 
Д О М И Н А Ц И Ј А
 
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА – ПАРТИЗАН 36:16 (10:0)
 
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Милош Зоговић, Илија Крстић, Александар Ђорђевић, Петар Милановић, Рајко Трифуновић, Стефан Недечјковић, Војислав Дедић, Слободан Миленковић, Владислав Дедић, Марко Јанковић, Предраг Кеглић, Никола Ђурић, Сем Херон. Резерве: Вук Штрбац, Денис Ченгај, Матеј Бајић, Стефан Николић.

У финалу плеј-офа Супер Лиге Србије, црвено-бели су одбранили титулу пошто су као и прошле сезоне прегазили Партизан!

Након деценије и по доминације Дорћола, примат у српском рагбију 13 преузела је Звезда која је сезону у домаћим оквирима завршила без пораза, освојивши претходно и преостала два трофеја – Суперкуп и Куп Србије.

Историјску годину, Звездаши могу да заокруже тријумфом у Балкан Супер Лиги у чијем финалу за недјељу дана опет играју против вјечитог ривала.

 
 

Данас Српска православна црква прославља Светог краља Милутина, највећег српског ктитора и задужбинара!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:45
 
Данас је Свети краљ Милутин, 
највећи српски ктитор и задужбинар!
 
Уврштен у 100 најзнаменитијих 
 
Срба у нашој историји
 
Српска православна црква и њени вјерници 12. новембра обиљежавају празник посвећен Стефану Урошу II Милутину Немањићу, односно Светом краљу Милутину.

Стефан Урош II Милутин Немањић био је краљ Србије и један од најмоћнијих српских владара у средњем вијеку. 
Рођен је око 1253, а умро 29. октобра 1321. у Неродимљу код Урошевца, на Косову и Метохији.

Припадао је династији Немањића - био је млађи син краља Уроша и, млађи брат краља Драгутина и отац краља Стефана Дечанског.

Током његове скоро четрдесетогодишње владавине краљевина Србија је отпочела ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. успостављена граница на линији Охрид-Прилеп-Штип, чиме је српској држави прикључен сјеверни дио данашње Албаније и већи дио данашње Македоније. Поред тога, водио је успјешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и са Татарима.

Мошти Светог краља Милутина су у софијској цркви Свете недјеље. 

Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички чинилац у региону, склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. 

Женио се пет пута (посљедња супруга Симонида), и тако успио да сачува територије освојене у ратовима са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-насљедника Стефана као таоца.

На српски двор, до тада скроман, увео је раскошан византијски протокол.

Подигао је и обновио већи број манастира и цркава - укупно 42 - више него сви Немањићи заједно: Грачаницу, Богородицу Љевишку, Краљеву цркву у Студеници, Богородицу Тројеручицу у Скопљу, Старо Нагоричане, манастирску цркву у Хиландару на Светој Гори и задужбину Бањску.

Због свог задужбинарског дјеловања Милутин је канонизован двије и по године послије смрти и проглашен Светим краљем.

Зато му се православни вјерници обраћају овим моћним ријечима:

"На Земљи си свом душом заволео Христа и Његове си заповести сачувао. Као река си богато напојио сиромашне милосрђем, сачувавши свој народ. И гроб са твојим моштима мирисна исцељења свима подаје: Зато те молимо, Свети Милутине, испроси душама нашим велику милост".
 

СРБИЈО - СРЕЋАН ТИ ПРАЗНИК - Дан примирја у Првом свјетском рату!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:14


У знак сјећања на 11. новембар 1918. године, 
када је у Француској, у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша, потписано примирје 
у Првом свјетском рату.

Примирје, које је било на снази све до закључивања 
коначног мировног споразума у Версају, 
28. јуна 1919. године, 
обиљежава се у свим земљама 
које су потписале споразум.
------------------------------

Данас се обиљежава Дан примирја
у Првом свјетском рату у знак сјећања
на 1918. годину, кад је у 11. новембра
у 11 сати на снагу ступило примирје.



 Дан примирја у Првом свјетском рату 1918. године сматра се и даном капитулације Њемачке.

Тог дана су силе Антанте и Њемачка, послије вишемјесечних тајних преговора у једном жељезничком вагону на забаченој прузи у шуми Компијењ, у Француској, потписале примирје.

Одредбе тог документа који је углавном саставио француски маршал и врховни командант савезничких војски Фердинанд Фош, биле су прекид непријатељстава, повлачење њемачких трупа иза граница, неуништавање инфраструктуре, размјена заробљеника, обећање репарација, уништавање њемачких ратних бродова и подморница, поступање током примирја.

Иако су примирјем прекинута борбена дејства, било је потребно још шест мјесеци преговора на Париској мировној конференцији док није закључен и мировни споразум којим је окончан Први свјетски рат – Версајски уговор. 
 

Девет Вајагића као девет Југовића ... Из славне српске историје која не памти овакво родољубље нити љубав према отаџбини!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:12
 
Девет Вајагића као девет Југовића 

 Браћа Вајагић, њих деветорица, и њихов отац Ристо напустили су породицу у рударском граду Гера, у Сједињеним Америчким Државама да би притекли у помоћ српској војсци која је у Првом свјетском рату ослобађала земљу од непријатеља.

Јуначки су се борили и допринијели побједи на Солунском фронту, али су убрзо потом заборављени.


То су Вајагићи: Лука (1877-1970), Ристо (1878-1936), Михајло (1882-1960), Марко (1885-1961), Симо (1889-1923), Симо Вајкана (1889-1932), Јово (1893-1923), Ђуро (1896-1941) и Стеван (1895-1980).

Они су били браћа и рођаци из братства Вајагића, чији су корјени у Босанској Крајини, селима Босанска Бојна, Добро Село и Збориште.

Њихови преци, стари Вајагићи, емигрирали су у 18. вијеку у Војну Крајину, гдје су били граничари. Почетком 19. вијека побунили су се против власти Војне Крајине и прешли у Босну, која је била под владавином Турака.

Након анексије Босне и Херцеговине 1908. године Вајагићи су, као и многи Срби, емигрирали из аустријског царства у Америку, да не би служили и ратовали у редовима аустријске окупаторске војске.

Девет браће Вајагића и њихов пријатељ Алекса Вишњевац из Милвокија пријавили су се као добровољци на једном од неколико масовних скупова који су организовани у Гери, у држави Индијана. Било је то 22. децембра 1917. године.

Атмосфера на испраћају је била испуњена емоцијама. Да деветорица из фамилије напусти свој дом, посао и добровољно приступе првој линији фронта, било је врло храбро и незабиљежено у историји. Инспиративна прича о деветорици браће проширила се широм српске заједнице у Америци и они су проглашени за нову браћу Југовиће. 
Вукла их је матица Србија, њихова Крајина и пјесма „Тамо далеко“. 

Јуришала су браћа Вајагић и мислили на свој завичај, гдје су њихови очеви и ђедови упалили пламен устанка са Петром Мркоњићем. Браћу је у рат повео отац Ристо, ког су сви звали Ћале. Размјештени су у чете Дунавске дивизије, како би се умањила опасност да одједном погине више њих.

Генерал Степа Степановић позвао је Ћалета да остане у штабу, али је стари одговорио: „Пустите ме у чету, да кувам за дјецу!“. Испоставило се да је отац Ристо био најхрабрији борац.

Када је командир чете на Солунском фронту тражио добровољце који би отишли до бугарског рова и ухватили „живе језике“ и довели заробљенике да открију њихове положаје, Ристо Вајагић се јавио. Ушао је у ров први. У брзој акцији, без испаљеног метка, убили су седам бугарских војника и једног заробили. Заробљеник је био толико уплашен да није могао да хода, па га је Ристо упртио на леђа и пренио до српских ровова. За то је Ристо Вајагић добио Карађорђеву звијезду са златним мачевима.
И његови синови и рођаци су одликовани за јунаштво.

Сви Вајагићи преживјели су Први свјетски рат. Само је један, Михајло, био рањен у ногу и остао неспособан. Као добровољачким ратницима дата им је земља, осам јутара у Бачком Темерину и Старом Ђурђеву, али и у селима Мајковац и Ада у округу Вировитица у Славонији, и у селу Лаћарак у Срему

Симо Вајкана Вајагић није био најстарији брат, али је био старјешина братства.
На слици пред полазак на Солунски фронт окићен је лентом старјешинства друштва „Бановић Страхиња“ из града Гера у држави Индијана. Симо Вајагић се женио два пута, а са другом женом Маром имао је двоје дјеце. Умро је у 44. години.

Од браће је најдуже живио Стеван - све до 1980, када је преминуо у селу Лаћарак.

Потомци девет Вајагића данас живе у Темерину, Старом Ђурђеву и Лаћарку.

Највећи број припадника братства Вајагић живио је у Босанској Бојни, и ту су и сахрањени. 

Чланови братства који су живјели у Босни и Херцеговини и Хрватској страдали су у усташком погрому и бачени су у јаму Јадовно.
Тројица од девет браће Вајагић су ратовали у Другом свјетском рату у партизанима и сахрањени су у Војводини и у Босни и Херцеговини.


Фјодор Михајлович Достојевски - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:10
 
За сјећање ...

На данашњи дан 11.11.1821. године у Москви
рођен је славни руски књижевник

Фјодор Михајлович
 
Достојевски
 




 

БРАВО СРЕБИЈО ... БРАВО ЈОВАНА ... Српска каратисткиња Јована Прековић нова је свјетска шампионка

— Autor sjovicicslavuj @ 14:02
 
Српска каратисткиња

Јована Прековић

нова је свјетска шампионка у категорији до 61 килограм.

Аранђеловчанка је у финалу 24. планетарног шампионата у Мадриду побиједила Кинескињу Јин Сјаојан.

Прије три дана на путу до финала Прековићева је прво савладала такмичарку са тзв. Косова Аделину Раму 1:0, а потом Алану Кочијеву из Русије 4:0, Еквадорку Жаклин Фактос 3:1, Ђану Лофи из Египта 5:0, а у полуфиналу Мерве Чобан из Турске 4:3.
 

ПЕТАР КРАЉ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:59
 
За сјећање и памћење

На данашњи дан 10.11. 

умро је велики српски глумац 
 


ПЕТАР КРАЉ



 
 

ДРАГАН СТОЈНИЋ - ЛЕГЕНДА КОЈА ЖИВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:56
 
На данашњи дан 10.11. 
рођен је славни српски шансоњер 
 
 
ДРАГАН СТОЈНИЋ
 


----------------------------------------------------
----------------------------------------------------

Била је тако лијепа

Реф.
Била је тако лијепа
увијек се сјећам ње
била је тако лијепа
као тог јутра дан

Дивна је она била
када сам остао сам
више се нисмо срели
јер њу је однио дан

Све је као тајна
остало на кеју том
очи, њене руке
плачни поглед њен

Можда је тако боље
заборав брише све
ал' ипак, ипак често
често се сјетим ње

Данима киша лије
уз прозор стојим сам
прошло је много дана
обузе тад ме сан

Сјетих се оног јутра
нашега растанка
сјетих се тихе ријеке
којом је отишла

Реф.
 

НИКОЛА СИМИЋ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:33

На данашњи дан 9. 11.
умро је велики српски глумац

НИКОЛА СИМИЋ



 

Хајде да разјаснимо шта је то "Наталијина рамонда" и какво она има значење ...

— Autor sjovicicslavuj @ 18:48
 
11. новембра је дан примирја у Првом свјетском рату. На тај дан прије 99 година Њемачка је капитулирала пред захтјевима савезничких држава, а Велики рат је након четири дуге године и неколико милиона погинулих коначно био завршен.

Примирје је потписано у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша, и било је на снази све до закључивања коначног мировног споразума у Версају, 28. јуна 1919. године. 
Данас људи на реверу треба да окаче симбол овог празника Наталијину рамонду, и да се сјећају свих жртава у Првом свјетском рату.
Данашњи дан се обиљежава уз ношење беџа који представља комбинацију легендарног Ордена албанске споменице и Наталијине рамонде.

Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae) је биљка чија је симболика вишеструка за српски народ. Позната и као цвијет феникс јер и када се потпуно осуши ако се мало залије, може да оживи, баш као што је из пепела васкрсла и српска војска у Првом свјетском рату.

Наталијина рамонда

Цвијет који је жив и када је на око мртав је добио име по једној од најљепших српских краљица Наталији Обреновић и опстаје на нашим просторима већ милионима година.

Расте на истоку Србије и на планини Кајмачалан чији је највиши врх Свети Илија (2524 м), на коме је српска војска, под командом војводе Живојина Мишића, водила жестоке борбе током стварања предуслова за пробој Солунског фронта, против Бугара, у Првом свјетском рату.

Битка је вођена у другој половини септембра 1916. године и прва је српска побједа од повлачења током зиме 1915/1916.
На врху Кајмакчалана је послије Првог свјетског рата изграђена капела посвећена Св. Илији и Спомен костурница српским војницима. Капелу су бугарске снаге разориле у 2. свјетском рату. Тада је нестало срце др Арчибалда Рајса које је било сахрањено у капели, костурница је оскрнављена послије 1991., а непозната лица су 2009. године између капеле и спомен-костурнице забетонирала плочу са оптужбом против српских власти. Врх Свети Илија, на грчком Ворас, налази се на самој граничној линији са Грчком.

Први свјетски рат

Наталијину рамонду открио је у околини Ниша доктор Сава Петровић 1884. године, а у литературу је увео Јосиф Панчић. Ријеч је о ендемској врсти Западног Балкана, а осим у Србији расте само у Македонији и Грчкој. Налази се на списку ријетких, угрожених и ендемичних биљака Европе, а у Србији је строго заштићена врста. 
У народном говору се назива и васкршњи цвијет, јер поред тога што осушена када се залије оживи као феникс, цвјета у вријеме Васкрса. 
 У Европи, осим рамонди, свега двије врсте имају ову способност анабиозе.

Пригодни беџеви у знак одавања почасти страдалима у рату, али и поноса на војничке побједе одавно постоје и у другим земљама. У част побједе у Првом свјетском рату Британци и грађани држава Комонвелта са поносом истичу значке у облику цвијета булке.
 

Најжешћи непријатељски здружени напади јединица Хрватске војске (ХВО) и тзв. Армије Босне и Херцеговине на Митровдан када је српским јунаштвом одбрањена Српска Херцеговина

— Autor sjovicicslavuj @ 10:12
 
 На данашњи дан, на Митровдан - 8.11. 1992. године
 
Здруженим нападом јединица Војске Хрватске, ХВО-а и тзв. Армије БиХ на Невесиње почела једна од најжешћих битака рата у БиХ, позната као Митровданска офанзива.

Митровданске битке су симбол одбране Невесиња и источне Херцеговине од десетроструко јачег непријатеља којег су чиниле јединице регуларне Хрватске војске, Хрватског вијећа одбране и тзв „Армије БиХ“.
 
У овим биткама, у Херцеговини 1992. и 1994. године, припадници Невесињске бригаде спријечили су погром, који им се спремао по рецепту усташке идеологије из Другог свјетског рата.
 
 Прва Митровданска битка 1992. године је по броју војника, количини утрошене муниције, као и по територији која је нападнута, једна од највећих битака у Одбрамбено-отаџбинском рату.
 
 У овој бици, у којој је учествовало 3.500 бораца Невесињске бригаде, погинуло је 42 борца, рањено 750, док су губици непријатеља по њиховом признању износили 800 погинулих.
 
 Поучени лошим искуством из Прве офанзиве непријатељ је организовао и другу офанзиву на Митровдан 1994. године. У другој бици, која је трајала пет дана, погинуло је 22 војника Невесињске бригаде, лакше и теже рањених је 217, док су непријатељски губици, по њиховим признањима, износили неколико стотина погинулих.
 

Ствараоцима РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ - СРЕЋНА КРСНА СЛАВА МИТРОВДАН!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:55
 
Борцима и српским јунацима
који су створили
 
РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

и Борачкој организацији
 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

честитам данашњу крсну славу
Светог великомученика Димитрија
 
 
МИТРОВДАН
 
 
АМИН

------------------------------------

СРПСКА ЗАУВИЈЕК


 

1 2 3 ... 131 132 133  Sledeći»

Powered by blog.rs