Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 7 Jul, 2020 | read_nums (13)

7. јула 2014. године
у Београду је умро славни српски глумац
Боривоје „Бора” Тодоровић



 
Легендарни глумци 
Велимир Бата Живојиновић, 
велики ЗВЕЗДАШ 

и његов колега велики 

Партизановац Бора Тодоровић 
сједили су тик уз терен.

Био је то 55. вјечити дерби, 

из октобра 1974. године. 
Бата је бодрио Звезду, 
Бора свој Партизан, 
а славили су,  као и много пута 
звездаши са 3:1.
   
Autor sjovicicslavuj | 7 Jul, 2020 | read_nums (10)
Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег. На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. 

Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. 

По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. 

Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. 

Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар).
Autor sjovicicslavuj | 5 Jul, 2020 | read_nums (24)

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Обиљежавање је почело служењем парастоса код Централног спомен-крста на градском гробљу у Братунцу, након чега је услиједило полагање вијенаца и обраћање званичника.
Обиљежавањем страдања Срба у Подрињу прекида се срамни завјет ћутања свјетских моћника, који то намјерно чине, и дијела сарајевске елите, јер веома добро знају шта се овдје дешавало од 1992. до 1995. године.

То што они ћуте, не значи да се злочин није догодио, не значи да преко 3.000 Срба, укључујући жене и дјецу нису страдали на најмонструознији начин.
 
 
У име Републике Српске обиљежавању 28 година од српског страдања присуствовао је предсједник Владе Републике Српске Радован Вишковић.

Као и свих година до данас у Братунцу није било представника тзв. међународне заједнице. 

Са Србима из Републике Српске су били државни секретар Министарства рада Србије Зоран Антић и амбасадор братске Русије у БиХ Петар Иванцов. 

Тзв. међународна заједница и међународни званичници наређивали су Хагу да се испита само шта се дешавало у јулу 1995. године у Поточарима и да се за сва ратна догађања оптуже само Срби.

Као и свих година до данас у Братунцу није било представника међународне заједнице.
Тзв. међународна заједница и међународни званичници налагали су Хагу да се испита само шта се дешавало у јулу 1995. године у Поточарима и да се за сва ратна догађања оптуже само Срби.

Јер, нема пресуда /за злочине над Србима у средњем Подрињу/, па тако нема злочинаца. Прво су нас побили, онда су нас оптужили за злочин који нисмо учинили. Од нас Срба очекују да сами себе кривимо, да сами себе сатанизујемо. 

Можда ће једног дана, када се промијени интерес оних који су одлучили да су само једни жртве, а други злочинци, промијени и слика о Подрињу из овог рата.

Истине ради, не смију се умањити жртва других народа, али не могу се прихватити квази лажне чињенице.
Срби су научили кроз историју да немају слободу ако немају своју државу, а то најбоље доказује важност постојања Републике Српске.

У периоду од маја до децембра 1992. године у сребреничкој општини убијено је више од 400, а у братуначкој 560 Срба, већином цивила, међу којима већи број жена и дјеце и уништена су 43 српска села са више од стотину заселака, те више вјерских објеката, девастирана гробља и полупани скоро сви крстови у српским селима.

Обиљежавање 28 година од страдања Срба у Подрињу посвећено је свим српским жртвама из овог краја у Одбрамбено-отаџбинском рату, а организује се као знак сјећања на страдање Срба на Петровдан 1992. године у селима око Сребренице и Братунца, када је убијено 69 и заробљено 22 војника и цивила, од којих нико није преживио.
На Петровдан 1992. године муслиманске јединице из Сребренице напале су српска села Залазје, Биљачу, Сасе и Загоне убијајући све што су стигли, пљачкајући и палећи српску имовину.

Тако су наставили реализацију свог плана етничког чишћења започетог у априлу те године, уништавајући све што је српско, да би потпуно затрли трагове постојања Срба на овим просторима. Осим убијања и прогона становништва и уништавања имовине, уништавали су и српска гробља и богомоље, што говори о томе какав су план имали.
----------------------------------
На улазу у Братунац биће изграђено централно спомен-обиљежје српским жртвама средњег Подриња.
Autor sjovicicslavuj | 5 Jul, 2020 | read_nums (16)
 
Споменик на војничком гробљу у Братунцу


НАПОМЕНА: 

ТЕКСТ ЈЕ НАПИСАН 12. јула 2007. године 
за један српски портал у дијаспори.

                        ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Због огромне ожалошћености и гнева у себи нисам могао да издржим а да не напишем коју реч о, нажалост,  обележавању Дана страдања Срба у Братунцу, Сребреници и целом том крају, на Петровдан 12. јула, лета Господњег 2007. године.

Најблаже речено, радило се о невиђеном скандалу и неопростивим грешкама покровитеља ове манифестације - Министарства за рад и борачка питања Републике Српске.

Да кренем редом. Истина је да је путем медија био упућен Јавни позив за обележавање страдања српског народа - 12. јула ове године. Шта даље. Ништа. Зар је било за очекивати да из међународне заједнице било ко дође по "јавном позиву". Ма, заправо, они не би дошли ни на који начин, али због тога макар смо могли да им кажемо речи погрде због њиховог игнорантског односа према српским жртвама. Овако - не.

Сваке године био сам присутан и у Братунцу и у Сребреници и у свим селима у којима су затрти трагови српског постојања. 

2005. године, 07. јула отворио сам и "Петровданске дане", дане сећања на страдање Срба у Подрињу. Замислите, то сам учинио тада у функцији потпредседника Савеза логораша Републике Српске.

Зашто баш ја. Па зато што није имао нико други. Заправо, никога није било из локалних, а да не говорим о републичким представницима власти. Био сам шокиран и ојађен као никада до тад.

Ове 2007. године не знам шта да кажем. Заправо знам. На Централној манифестацији на Војничком гробљу у Братунцу сакупила се родбина страдалих, пристигли су колико сам успео да видим и Младен Иванић, затим министар за борачка питања Бошко Томић, заменици министара у Савету министара БиХ Игор Црнадак и Веселин Пољашевић, саветник председника Владе Републике Српске Миладин Драгичевић, неколико посланика из Народне Скупштине Републике Српске (са подручја Зворника и Милића), те мој колега у Парламентарној скупштини БиХ Лазар Продановић. 

Била је ту и делегација СДС-а на челу са председником Младеном Босићем, те генерални секретар СРС Александар Вучић из Београда, књижевница Љиљана Булатовић и можда још неко, али нека ми не замере ако их нисам поменуо.

Нико није знао кад и која делегација и ко заправо чини те делегације полажу венце. А, и како би знао кад једноставно није било никога ко би представљало протокол. Тако се неко "из публике" сетио да и ја требам бити члан делегације "државних институција БиХ" и тако ме напрасно угурао са Младеном Иванићем и заменицима министара из Савета министара БиХ. Невиђени скандал.

Свечана академија у Братунцу.
 
По мојој процени на Академији у Братунцу није било више од хиљаду присутних.  Шта на ово да кажем. Ништа. Мало је рећи да се радило о великој срамоти. Говорили су председник Борачке организације РС Пантелија Ћургуз, те момак Брано Вучетић, којем су муслимани убили оца, мајку и брата и на крају председник Владе Републике Српске Милорад Додик. Приређен је и изведен пригодан уметнички програм који заслужује и сама манифестација обележавања стравичног страдања српског народа овог краја. Једино је овај део програма за похвалу. 

Mеђутим, са овог дела манифестације изостадоше и сви они који су били на полагању венаца на Војничком гробљу. Одмаглили људи. Неки из оправданог револта и понижавајућег односа према њима приликом полагања венаца, а они други или трећи, ко зна из којих разлога ухватили маглу. Боже сачувај.

У цркви у Сребреници  одржан је парастос свим страдалима. Број верника никада нисам бројао па нећу ни сад.

Враћајући се тужан и потиштен због укупног дојма катастрофалне организације и малог одзива нашег народа, по несрећи, само на тренутак свратим и у Кравице. Небројено аутомобила паркирано са обе стране цесте, па и на самој цести. Испред школе удаљене мање од стотињак метара од још недовршеног Централног споменика страдалим Србима на целом том подручју - разапети огромни шатори. 

Иако сам био болестан и једва сам стајао на ногама, али уз помоћ свог колеге некако сам успео да се прогурам кроз народ и стигнем до шатора. 

Само што нисам заплакао од муке. Огроман број народа седи унутра, столови препуни јела и пића, а са разгласа грми глас певача Миломира Миљанића. Грми од свирке и песме. Музичари закићени разним новчаницама не престају да свирају, а Миломир Миљанић, нова српска "естрадна звезда", само "шпарта" од стола до стола и наплаћује песме. "Лова капље" са свих страна. Наравно, "уметник" пева оне праве "родољубиве" песме које су иначе у његовом репертоару. 

Нисам имао снаге да све то и даље гледам и одмах сам се вратио, мада врло тешко, јер ме на сваком кораку неко заустављао и нешто запиткивао. Нажалост, нико, ама баш нико ни реч ми не рече о страдању нашег народа.

Нисам могао да поверујем да смо то ми, да смо овакви Срби.

**********************
У тексту сам говорио о менталитету и менталном склопу нашег народа и о односу тог истог народа према српским жртвама. 

Ради се о моралном посрнућу ...
о брзом забораву ...
о колективној амнезији ...
о хипокризији ...
о лажном патриотизму ...
о много чему другом ... 

Но, нисам позван да дајем и одређујем дијагнозу стања у којем се налазимо, али јесам да искажем своју огорченост и бол због свега што нам се дешава. И можда је баш добро што сам са ове позиције многе ствари могао лакше да видим и ако ништа друго, што могу и што чиним  -  да стално критикујем негативне појаве, износим истину на светлост дана, што предлажем решења, што нисам пасивни посматрач наше агоније и перманентног страха шта ће у будућности бити сa нама.          

НАЖАЛОСТ, ТО ЈЕ СУРОВА ИСТИНА. 

ТО СМО МИ! 

ТАКВИ СМО КАКВИ СМО! 

ЗАСЛУЖУЈЕМО ЛИ ДА НАС НЕКО ДРУГИ ПОШТУЈЕ И ЦЕНИ, АКО САМИ НЕ ПОШТУЈЕМО СВОЈЕ ЖРТВЕ И СВОЈ НАРОД ...
Autor sjovicicslavuj | 5 Jul, 2020 | read_nums (14)

 5. јула 1929. године рођен је
- академик, проф. др
ЈОВАН РАШКОВИЋ

Autor sjovicicslavuj | 4 Jul, 2020 | read_nums (40)


  Ми Срби, 

познати смо по томе што олако опраштамо, 
а још брже заборављамо. 

И то је наша највећа трагедија

и зато толико и страдамо. 

Довољан је само један мали осврт 
на све оно што су други годинама говорили 
о нама како би смо схватили 
/нећемо никада/ наше заблуде 
и све оно што смо давно заборавили.

         
И опростили, нажалост!          

„Srbe treba spokojno bombardovati, 
jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a, 
marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu 
to se naše zaboravnosti tiče.


Ово су биле насловне стране злочиначког листа
Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. 

Sarli-Edbo-1-258x337-536x700
Злочиначка насловница француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“. Француски злочинци су се исмијавали за убијене у злочиначкој НАТО агресији на СРЈ 1999. године.

Ево само двије насловне стране тог злочиначког чаописа из 1999. године у коме се на најгоре начине вријеђају Срби.

Да ли је о српском страдању забрањено говорити. Али су злочиначки карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  Србе представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„. 

Такве карикатуре су, између осталог,  оправдавале злочиначку војну НАТО агресију на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан и злочиначки.


"Trebalo bi da bombardujete Srbe", rekao je Papa Jovan Pavle Drugi.
Ove njegove reči bile su upućene predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru.

„Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista”, bila je izjava Žaka Širaka, tadašnjeg predsednika Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka Šefova vlada država članica EU. Iste one u koju danas tako vrtoglavo jurimo!

„Molim se da se vatra nebeska obruši na Srbe”, rekao je Otac Pjer, poznati francuski sveštenik – humanitarac, po povratku iz Sarajeva i posete Markalama 2, na svojoj konferenciji za štampu.

„Što se Srba tiče… To je danas jedan bolestan narod” – General Žak Kotbivši komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini, Vojni mesečnik Difens nacional, jun 1997. u Parizu.

„Srbi nisu naročito pametni… „Srpska deca se više neće smejati”, bila je to zlokobna pretnja Lorensa Inglbergera bivšeg državnog sekretara SAD-a.

„Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat… Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd”, izjava Pola Džeksona, urednika lista „Kalgari san” za Fani star,13.oktobara 1992.

„Mi bismo trebali da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše” – David Gompert, stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bušove administracije, Časopis „Forin afers”, jul-avgust 1994.godine.


„Srbe treba baciti na kolena”, bila je izjava Klausa Kinkela, nemačkog ministra inostranih poslova, data 27. maja 1992.godine.

„Srbi su zločinački dupeglavci”, reče Ričard Holbruk 6.novembra 1995.godine u „Njujorker”-u, kao tadašnji Klintonov emisar u Jugoslaviji. Isti onaj Ričard Holbruk koji danas vedri i oblači nad Srbima.

„Zaustavite Srbe. Odmah. Zauvek” – Margaret Tačer, bivša premijerka Velike Britanije, u „The New York Times” 4. maj 1994.

”Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu„ –Bosiljka Mišetić, potpredsednica hrvatske vlade, na press-konferenciji 1995.

"Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena„ – Srđa Popović, advokat i potpisnik zahteva svetskih intelektualaca za bombardovanje Beograda, u izjavi za zagrebački ”Globus„ oktobra 1994.


”Suštinski uzrok sukoba je ideologija etničkog čišćenja koju je obnovio gospodin Ćosić, predsednik Srbije, koji je već 1990. objavio Memorandum", bila je izjava na francuskoj televiziji Žaka Delora, bivšeg predsednika EU, u maju 1994.

”Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica„ – Johan Fric, direktor bečkog dnevnika Di Prese i direktor Međunarodnog Instituta za Štampu. Gle čuda! Upravo ovaj Johan Fric imao je, u to vreme, veliku moć nad štampom…i velikog udela u satanizovanju Srba!

”Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija", reče Josif Brodski,ruski jevrejski pesnik-disident i Nobelovac, u dnevniku Internešenel Herald Tribun, 5. avgusta 1993.


”Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno sređnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju„ – Ser Piter Justinovglumac i ambasador UNESCO-a, ”The European„ 10. jun 1993.

"Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije„ – prof. dr Rolf-Diter Kluge, direktor slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu Univerziteta u Tibingenu, 1997.

”Srbi su nemilosrdni ljudi, spremni zaklati nožem, što mogu zahvaliti svom slovenskom poreklu", izjava je Fransoa Kremio-a
, pripadnika francuskih snaga SFOR-a,u maju 1995.

”Na nesreću, nisam pobio sve Srbe„ – Tomislav Merčep u govoru na kongresu Hrvatske pučanske stranke, Feral Tribune,1995.godine.

”Neka se Srbi podave u sopstvenom smrad", izjava (verovatno njemu najdraža) Helmuta Kola, nemačkog kancelara, početkom 1998.godine.


„Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki” – Džejms Bejkerdržavni sekretar SAD-a na američkoj TV, jun 1992.

"Ovo je borba između dobra i zla, a NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada” –Vilijam Koen, američki državni sekretar za odbranu, proleće 1999.

„Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva” – Toni Bler, britanski premijer tokom NATO agresije na Srbiju 1999.godine.

"Srbi sprovode teror i siluju albansku decu” – Bil Klinton, američki predsednik, govor na proslavi 50-godišnjice NATO pakta u Vašingtonu, 23-25.april 1999.
”Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje – osmoro. To je jasan napredak„  Bernar Kušner, šef civilne misije UN na Kosovu i Metohiji u izjavi za TV ”France 2„ krajem marta 2000. Isti onaj koji se izdaje za velikog ”mirotvorca„.

Nobelovac Ginter Gras, napominjući 26.marta ,dva dana posle početka bombardovanja Jugoslavije da nije pacifista, na otvaranju Sajma knjiga u Lajpcigu rekao je : “Krajnje je bilo vreme da se Jugoslavija napadne, nadam se da nije prekasno“! 

Svi ovi srpski neprijetelji 
su zaboravljeni, nažalost
Izbor iz knjige Zorana Petrovića ”Izbrisati srpski virus“„.

Međutim, kako naš narod voli da kaže da „mnogo više boli kada te tvoj ujede za srce“, tako i ja ne mogu,a da se ne setim i našeg „velikog“ (?!) dr Zorana Đinđića. Upravo onog koga danas mnogi veličaju i preuveličavaju. Posebno zanimljiv izvor je, ni manje, ni više nego Njujork Tajms. I još zanimljivije je upravo to što je ovu izjavu, pored „dragog“ nam Zorana, potpisao i aktuelni predsednik Crne Gore – Milo Đukanović. Nije li to onaj isti koji je nedavno priznao nezavisnost Kosova.

Potrebno je citirati i komentar novinara da bi se shvatilo kako su Milo i Zoki“,u naizgled uvijenoj formi, otvoreno podržali bombardovanje Srbije. A sve u ime svojih političkih ciljeva.

„New York Times”, May 1999.
Joint statement of Milo Đukanović and Zoran Djindjic:  "If the war finishes with signature on peace agreement with the same leadership with Slobodan Milosevic on top, tragedy and violence will continue.

Stability of Yugoslavia is of the main importance because of its geographic position in Balkan and its role in determing stability or instability of its neighbors, Bosnia and Herzegovina, Macedonia and Albania. Up to now, however, international strategy for Yugoslavia has been conducting the crises, while the roots of the crises were being neglected….“
Autor sjovicicslavuj | 3 Jul, 2020 | read_nums (36)

 3. јула 1939. године рођен је
велики српски пјесник за дјецу

Љубивоје РШУМ РШУМОВИЋ





Autor sjovicicslavuj | 2 Jul, 2020 | read_nums (27)

2. јула 2011. године умрла је
прослављена српска глумица

ОЛИВЕРА МАРКОВИЋ



Сахрањена је 5. јула 2011. године
 у Алеји великана на Новом гробљу у Београду
 
Autor sjovicicslavuj | 2 Jul, 2020 | read_nums (16)
 
За сјећање и памћење ...

2. јула 1992. године умро је
славни српски књижевник 

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ




Да се зна и да се не заборави ...

Био је члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије (СДОЈ).

Ухапшен је 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним дјелима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом је на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извјесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне.

Помилован је послије пет година робије 29. новембра 1953. године. 
Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш.



Споменик Бориславу Пекићу у Београду 
откривен је 2.марта 2016. године на Цветном тргу

 
Autor sjovicicslavuj | 1 Jul, 2020 | read_nums (32)

 1. јула 
1853. године умро је

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ


Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји.

------------------
Гроб Бранка Радичевића на Стражилову

Статуа Бранка Радичевића на Стражилову

Autor sjovicicslavuj | 30 Jun, 2020 | read_nums (31)
 
 30. јуна 1938. године умро је
српски пјесник,  дипломата
и добровољац у Првом балканском рату
МИЛАН РАКИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
 
 

Славни српски пјесници и дипломате 
- ЈОВАН ДУЧИЋ и МИЛАН РАКИЋ

Оба су уврштена у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји.
--------------------
Autor sjovicicslavuj | 29 Jun, 2020 | read_nums (26)

29. јуна 1922. године
рођен је велики српски пјесник
ВАСКО ПОПА

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји




 

Манастир ЖИЧА
 
 
Споменик Васку Попи у Вршцу
Autor sjovicicslavuj | 29 Jun, 2020 | read_nums (16)
 
29. јуна 1877. године рођен  је 

ПЕТАР КОЧИЋ
 
 
Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји
  

Ко искрено и страсно љуби 
Истину, Слободу и Отаџбину, 
слободан је и неустрашив као Бог,
а презрен и гладан као пас.





Споменик Петру Кочићу
у Чубурском парку на Врачару у Београду

Autor sjovicicslavuj | 28 Jun, 2020 | read_nums (29)
 
У Требињу је одржана централна прослава крсне славе Војске Републике Српске и Трећег пјешадијског Република Српска пука - Видовдан.
У храму Преображења Господњег одржана је света архијерејска литургија, а након тога одржан је парастос погинулим српским борцима од Косова до данас.

Литургију је служио Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачи Димитрије, а присутни су били највиши званичници Републике Српске.

Због прописаних епидемиолоских мијера овогодишња прослава крсне славе Војске Републике Српске и Трећег пјешадијског пука обиљежава се скромније у односу на претходне године.
ЖИВИ ТРАЈНО РЕПУБЛИКО СРПСКА


ВЈЕЧНА СЛАВА 
И ВЕЛИКО ХВАЛА
СРПСКИМ ЈУНАЦИМА
КОЈИ СУ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ДАЛИ
ЗА СЛОБОДУ СРПСКОГ НАРОД
АМИН

 
Autor sjovicicslavuj | 28 Jun, 2020 | read_nums (24)
 

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Видовдани долазе и пролазе, а са њима пролазе и вијекови. Колијевка нашег постојања на наше очи скоро па нестаје. Рађамо се и умиремо у ишчекивању васкрсења и поновне грмљавине са небеса која треба да нас пробуди, усправи и подигне из блата наше немоћи. Никад ништа нисмо научили из наше трагичне, али истовремено и наше славне прошлости. Ниједна генерација Срба ни до данас није нашла одговор на кључно питање – шта је за Србе Видовдан. 

Вијековима тумарамо у нашој прошлости и све те слике се замагљују и то највише нашом небригом. Никако да схватимо да је Видовдан био и остао наша полазна тачка на путу опстанка, рађања, страдања и умирања. Видовдан је наш путоказ за сутра, али ми смо се погубили у садашњости и повјеровали у пријатељство накарадне Европе. Несхватљиво је како не знамо да се отарасимо наших заблуда.

Све до данас многа питања остају без одговора. Колико још деценија и вијекова ће требати Србима да схвате истину. Она јесте болна, али та истина не боли свакога. Она боли сваког честитог Србина и боли само Србе. Она не боли никога другог у Европи, која је била и остала зла маћеха Србији и српском народу. 
Европа је највише допринијела да из сјећања скоро избрише српско памћење о Видовдану и нашем Косову и Метохији. Европа је силом отела српску колијевку настајања и постојања, отела је наше Косово и Метохију. Зла Европа уз доминатну улогу Америке, српску отаџбину предала је у руке шиптарским терористима, а Србе је оставила обезглављене да се боре сами са собом и са накарадном и наопаком антисрпском Европом.

Још увијек ништа нисмо научили из ријечи и бесједе Његове светости владике Николаја Велимировића који нас је задужио и који је патио као и сваки свети Србин. 


Знамо ли и памтимо ли шта је Свети владика Николај Велимировић рекао у катедрали Светог Павла у Лондону о Видовдану 1916. године.
------------------------
Прошле су 104. године 
од познате и историјске бесједе 
Његове светости 
владике Николаја Велимировића 
у Лондону.


     “Господо и пријатељи, ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи и лепши, и вреднији и светији од овога храма, тај храм се налази у граду Нишу и зове се Ћеле кула. 

 
     
Тај храм је сазидан од лобања, и костију мога народа, народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору на јужној капији Европе.
А када би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм 300 метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас могао дићи руку, и показати: ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

     Пет векова, моја Србија својим костима брани Европу, да би она живела срећно! Ми смо тупили нашим костима турске сабље, и обарали дивље хорде које су срљале као планински вихор на Европу. Док је Европа постајала Европом, ми смо били њена ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже…" 

Autor sjovicicslavuj | 28 Jun, 2020 | read_nums (18)

Написао:
 Славко Јовичић Славуј

У славу и част српских јунака
и Видовдана Љета Господњег,
28. јуна 2009. године.
--------------------------

Пламен упаљених свијећа
нек' обасја земљу
и Свето српско Косово.

Нек' стигне на небо
до душа свих српских јунака
и Светог цара Лазара,
што својом чашћу и јунаштвом
исписаше славну
вјековну српску историју.

Молитвама васколиког
српског рода,
помолимо се светим апостолима
и Драгом Господу Богу
што у Царству небеском
плету коло радости
за нас грешне на земљи.

Сваки пламен
прислужене свијеће
нек' освијетли врата
небеског раја
за све упокојене душе
видовданског страдања
и погрома нашег постојања,
који над српским родом
непријатељи учинише,
али који нас никада не сломише.

Колијевку нашег рађања
и постојања морамо вјечно чувати,
јер ни злотвори неће вјечно трајати.

Не може се изгубити
оно што није њихово,
а ми никада не смијемо
заборавитионо што је наше.
А наш је Видовдан.

Видовдан мора да нас уједини,
оплемени и стално подсјећа
на сабор свесрпског васкрснућа
у суманутом времену пролазника
и цивилизацијских штеточина
опасних за опстанак
цијелог човјечанства.

Зато Господе Боже,
обасјај и отвори небеска врата
и помилуј све српске душе
у свом Царству небеском.

На многаја љета
и у вијекове вијекова.


АМИН!
---------------- 
 

Од 1389. године, па све до данас ...

 
Autor sjovicicslavuj | 28 Jun, 2020 | read_nums (15)
 
ГАВРИЛО ПРИНЦИП

У Сарајеву српски национални јунак и револуционар из организације "Млада Босна" Гаврило Принцип убио аустроугарског надвојводу, престолонасљедника Франца Фердинанда. 

Аустро-Угарска је послије тога Србији поставила ултиматум, оптужујући је да стоји иза атентата. Пошто је Србија одбацила ултиматум, Аустро-Угарска јој је објавила рат и напала је, чиме је отпочео Први свјетски рат. 

Претходно је на Франца Фердинанда бацио бомбу Недељко Чабриновић, али је промашио. 

Атентатори су ухапшени и осуђени: Вељко Чубриловић и Данило Илић на смрт, а Принцип, Чабриновић и Трифко Грабеж као малољетници на 20 година робије, али су убрзо умрли у затвору у Чешкој.


На споменику су уклесане ријечи 


Гаврила ПРИНЦИПА: 


"Ал’ право је рекао Жерајић пре
 Српски соко сиви: 
Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи"!


Autor sjovicicslavuj | 28 Jun, 2020 | read_nums (13)
 
СВЕТИ ЦАР ЛАЗАР

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329 године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу царева и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића. Године 1353, би му дато достојанство кнеза.

Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено.

Kлетва Лазарева 
Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 28. јуна 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже.

За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.
С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта" нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар.

 Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. 
Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:

"Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека".

+++++++++++++++
КНЕЗ ЛАЗАР ДОМИНИРА ГРАДОМ КРУШЕВЦЕМ
Некадашњу престоницу Србије подигао је пре 645 година кнез Лазар. Крушевац се први пут помиње 1387. године у повељи којом кнез Лазар потврђује трговачке привилегије Дубровчанима. 

Крушевац је био престоница вазалне Србије после Косовског боја, све док Лазарев син деспот Стефан није преселио престоницу у Београд. 

Због тога је потпуно јасно што ће вас сваки Крушевљанин најпре одвести у археолошки парк Лазарев град, у којем доминира споменик кнезу Лазару и Црква Лазарица. 

У самом центру града налази се споменик косовским јунацима, који је направио вајар Ђорђе Јовановић. Он је за тај споменик на светској изложби у Паризу награђен златном медаљом I реда.
++++++++++++++

У сјеверном дијелу Косовске Митровице 
26. јуна 2016. године постављен је споменик 
кнезу Лазару Хребељановићу.
 Кнез Лазар Хребељановић након распада српског царства владао је областима са обје стране ријеке Мораве, односно највећим дијелом данашње Шумадије. Средиште његове државе био је град Крушевац.

У борби за моћ и обједињавање што више српских земаља у једну цјелину кнез Лазар је водио борбе са другим српским великашима. Након Маричке битке у којој је српска војска под вођством Мрњавчевића безуспјешно покушала да сузбије Турке, Лазар је загосподарио великим рударским центром Новим Брдом. Са баном Твртком Котроманићем ратовао је против још једног моћног српског великаша, Николе Алтомановића, којега су заједничким снагама побједили. Након тога Лазару су припале области данашње западне Србије (Рудник, Ужице и области око ријеке Западне Мораве), док је бан Твртко уз одређена територијална ширења, од којих је назначајнија област око манастира Милешеве, крунисан у истом манастиру и за краља Срба.

Тако су краљ Твртко I Котроманић и кнез Лазар Хребељановић подјелили између себе највећи дио српских земаља, и обојица су претендовала да носе титулу владара свих Срба. Твртко I у својој титули на првом мјесту истицао је да је „краљ Србљем“, а кнез Лазар у својој титули истицао је, да је „Господин все Србљем“, иако ни један ни други нису обједињавали све српске просторе.
Ипак, однос између ове двојице најмоћнијих српских владара из друге половине XIV вијека био је коректан. Тако, када је турска војска напала Србе на Косову пољу на Видовдан 1389. године, краљ Стефан Котроманић прекинуо је започето освајање приморских градова у Далмацији и послао је одред војске под командом Влатка Вуковића Косаче у помоћ кнезу Лазару и другим српским вођама окупљеним на Косову пољу.
Тако су и Срби из Босне и Хума (Херцеговине) узели учешћа у борби против заједничког непријатеља. Срби из Босне и Хума су и прије Косова имали окршај са Турцима, поразивши их код Билеће 1388. године. Тврткову војску и тада је предводио Влатко Вуковић Косача.
Кнез Лазар је у Косовском боју погинуо, заједно са великим дијелом српске војске, али је његов отпор иако погубан по њега самог, ипак успорио напредовање Турака на Балкану. 
Српска православна црква прогласила је кнеза Лазара мучеником и светитељем. У народној свијести  Косовски бој  и жртвовање кнеза Лазара и његове војске, оставило је неизбрисив траг у српском националном коду, а њихов херојски примјер слиједиле су генерације Срба у тешким историјским тренуцима по српски народ.
Autor sjovicicslavuj | 27 Jun, 2020 | read_nums (22)
Свети пророк Јелисеј био је син земљорадника, који се звао Сафат. Бог је прославио пророка многим чудима.

После узимања Илије на небо, Јелисеј је морао да пређе преко реке Јордан. Он је ударио плаштом Илијиним по води; вода се раздвојила, и он је прешао по сувом дну.

Када је Јелисеј дошао у град Јерихон, житељи тог града су му рекли: "Код нас није добра вода, и зато нам је земља неплодна". Јелисеј је бацио у извор воде со, и вода је постала укусна и здрава.

Близу града Ветиља, Јелисеј је угледао децу како излазе из града, и она су почела да се смеју над њим и да вичу: "иди, иди, ћелави!" Он им је рекао, да ће за такво непоштовање старијег они бити кажњени од Бога. Тада су из шуме изашле две медведице, и растргле су четрдесет двоје деце.

Једном је Јелисеју дошла сиромашна удовица, плакала је и говорила: "Мој муж је умро и оставио је после себе много дуга. Сада зајмодавац xоће да узме за дуг обоје моје деце као робове". "Шта имаш код куће?" упитао је Јелисеј.

Жена је одговорила: "Ништа немам, осим једног суда са уљем".

Јелисеј јој рече: "Пођи, замоли за себе од свих суседа што више празних судова, затвори за собом врата и разлиј у судове уље".

Жена је тако и урадила. Уље се лило дотле, док се нису напунили сви судови. Она је продала уље, вратила цео дуг, и још јој је остало довољно новаца да се храни заједно са својим синовима.

Пророк Јелисеј је и после своје смрти учинио чудо. Годину дана после његове смрти, мимо пећине, у којој је он био сахрањен, носили су умрлог човека. Али, видевши непријатеље, погребници су журно бацили тело умрлог човека у пророкову пећину. Када се он, при свом паду, дотакао костију Јелисејевих, одмах је оживео и стао на своје ноге.
--------
Autor sjovicicslavuj | 26 Jun, 2020 | read_nums (29)
 
ДРУГИ ПИШУ ...

Историјат Петроварадинске тврђаве
Према досадашњим археолошким открићима, прво насеље са људима на локацији данашње Петроварадинске тврђаве, било је формирано између 19.000 и 15.000 године пре нове ере. Тако да постоје сазнања, како су људи без прекида живели још од праисторије до данашњих дана на Петроварадинској стени.

Још за време Вучедолске културе, постојало је утврђење!
Поједини археолошки налази, указују на то да је још за време Вучедолске културе на овом простору, постојало утврђено насеље. Ово насеље је поседовало бедеме, који су били појачани палисадама и кочевима. Археолози су пронашли остатке насеља још из млађег бронзаног доба, око 3000-те године пре нове ере.

Након неолитског доба, негде око 100 године п.н.е. ову регију су настанили Келти, а сто година касније уместо њих на ове просторе долазе Римљани, који уједно постављају границу на Дунаву и граде Кузум тврђаву. У петом веку, ову тврђаву ће потпуно уништити Хуни, а негде половином 18. века скоро на идентичном месту, насељавају се католички монаси.

Монаси затим граде Белакут манастир и то уз дозволу угарског краља Беле и касније га након напада Татара, додатно утврђују. Између 1247. и 1252. Године, граде се зидови манастира и током средњег века ови зидови представљају право утврђење.

Петроварадинска тврђава добија све већи значај нарочито у време када је постојала велика опасност од напада Турака Османлија. Мађарски краљ Матија Корвин 1475. године доноси одлуку да се супротстави, а касније и званично зарати са Турцима. Уз велике тешкоће успева да окупи већи број радника, који су му били потребни за обнову бедема и кула. И најзад 1501. године, Петар Варади уз пуно проблема, успева да обнови тврђаву.

Стара тврђава се 1688. године руши, како би била изграђена нова!
У Петроварадинској тврђави је 1525. године, боравило око 500 војника пешадинаца и 1000 коњаника. Турска војска са својих 40.000 ратника пристиже у близину Петроварадинске тврђаве и након праве опсаде уз гађање топовима, осваја тврђаву. Петроварадин су Турци држали под својом власти све до великог Бечког рата, када губе многе борбе и тада одлучују да се повуку из великог броја градова које су држали па и самог Петроварадина. Војска царске Аустрије улази у Петроварадин 1688. године и тада се одлучује да се тврђава ојача.

Поправљају се бреше, гради понтонски мост и започиње рушење старе средњовековне тврђаве, како би се по систему фортификације, изградила потпуно нова тврђава.

Како би потпуно осигурали тврђаву од евентуалних напада Турске војске, граде се два појаса земљаних шанчева на јужној страни. Познато је да је први званичан план за изградњу тврђаве, урадио гроф Матијас Кајзерсфелд иначе инжењерски пуковник. Следећи план изградње Петроварадинске тврђаве, урадио је инжењерски пуковник гроф Фердинандо Марсиљи.

Темељ Петроварадинске тврђаве је постављен 1692. године, а изградња је трајала чак пуних 88 година и била је једноставно неосвојива. Пуковник Мишел Ванберг, био је задужен за извршење свих радова.
Након његове смрти радове наставља да изводи 1728. године, Гисенбир инжењерски пуковник. Тада бивају саграђени равелини, бастиони, као и контрагарде и већ тада тврђава почиње добијати свој препознатљив визуелни изглед.

Петроварадинска тврђава се значајно реновирала 1753. године
Мора се напоменути да су Турци још једном покушали напасти тврђаву, али је Еуген Савојски са војском својих генерала успео победити двоструко бројнију Турску војску, која се дала у паничан бег ка Београду. Познато је да је током те борбе погинуо и Велики везир. И обзиром да је тадашња граница са Турском померена дубоко у Србију, тврђава није више имала толику важност па су започети радови били углавном обустављени.

Велики радови на тврђави поново започињу 1753. године, мења се изглед воденог града, хорнверка, мостобрана, горње тврђаве и руше се бедеми кронверка који нису били озидани. Започиње градња потпуно нових барутних магацина, топовских шупа, нове касарне, коњушнице и стаје. Најзахтевнија је била изградња подземне војне галерије (контраминског система), а сви радови се завршавају до 1766. године. Радови на изградњи тврђаве, начелно су завршени 1780. године, али су се радови наставили све до 1790. године.

Уместо понтонског у своје време, био је изграђен Поћореков мост!
Петроварадин у каснијем времену, постаје изузетно важна саобраћајна раскрсница и те саобраћајнице је користила Аустро-Угарска војска, која се пребацивала преко Дунава. Понтонски мост постаје ипак неадекватан за прелаз војске па је одлучено да се изгради такозвани Поћореков мост на дрвеним стубовима, који је чак имао и електричну расвету. Познато је како је за изградњу насипа на десној обали Дунава, коришћен велики број заробљеника са италијанског и балканског фронта.

Петроварадинска тврђава након завршетка првог светског рата, постаје саставни део нове државе и то Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Обзиром да су тврђаве грађене још у време 17. и 18. века, врх војске одлучује да сруши што потпуно, што делимично све тврђаве у Београду, Карловцу, Рачи, Броду и Осијеку. На листи за рушење је била и Петроварадинска тврђава, коју је требао срушити пуковник Драгош Ђелошевић. Овај пуковник је наредио рушење свих наведених тврђава, осим Петроварадинске.

Постоји легенда у којој се тврди да је пуковник Драгош одлучио да ову тврђаву не уништи, јер му је била превише лепа да би то урадио. Пред сам други светски рат у Петроварадину и Петроварадинској тврђави, изграђен је такозвани појас бункера од бетона за смештај посада, које су користиле митраљезе.

Постоји занимљива легенда о тунелу испод Дунава!
Постоје многе непроверене приче о тврђави, као она у којој се тврди да су цигле за њену изградњу додаване од човека до човека и то од циглане на Транџаменту да самог градилишта тврђаве. Занимљиво је и то да се тврди како француски архитекта Себастијан Вобан, никада није посетио тврђаву која је рађена по његовом пројекту. У тврђави су била изграђена и два бунара од тога онај већи је био код Топовњаче, дубине 60 метара, који поседује пречник од 4 метра.

Други мањи бунар цара Јосифа Другог смештен је у дубоком подземљу, има дубину од 39 метара, а широк је 2 метра. Једна од најчешћих и наравно непроверених прича је та да од тврђаве испод Дунава па све до Новог Сада, пролази тунел.

Становници Петроварадина често знају рећи, како назив Петроварадин садржи комбинацију више језика. Они то објашњавају на следећи начин: Петра на латинском језику значи Стена, реч Вар на мађарском значи Град и на крају реч Дин на турском значи Вера. Спајањем ове три речи добија се и интересантно значење: „Град на стени чврст као вера“.
---------------------------
Зашто објављујем овај текст? 
 
Па зато што ме вежу лијепа сјећања 
за Петроварадинску тврђаву и Нови Сад.

Баш на Тврђави /"Транџаменту"/
служио сам бившу Југословенску народну армију.

Као војник много пута сам улазио
у ходнике тврђаве,
 наравно само донекле, докле се могло ...

А на самом Петроварадину кад год сам имао прилике проводио сам многе дане ...
---------------------
ПЈЕСМА коју сам посветио Петроварадинској тврђави и Новом Саду ...
Сјећање на младост и проведено вријеме 
поред Дунаваи на Петроварадинској тврђави 
у Новом Саду...

Дунав и даље тече, ја се подсјећам на прошлост...
 
1 2 3 ... 192 193 194  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva