Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 25 Septembar, 2020 | read_nums (18)

Други пишу ...

 Често се потеже неоспорна прича о месту и разлогу Титовог почивања усред Београда. Већина зна, као и за скоро целокупну имовину комуниста да заправо није њихова, него да је неправедно отета. Ипак, мало ко зна ко је био Милош Савчић, чија је „Кућа цвећа“ тј. посед на коме је она изграђена.

Милош Савчић

Прича о човеку чијим наследницима законски припада парче земље на Дедињу, не само да ће вас изненадити него ће вас вероватно навести и на размишљање: „Која особа заиста заслужује музеј и маузолеј на 25. мају?“ Наиме, ради се о Милошу Савчићу који је пре Другог светског рата, по богатству, био на 11. месту у Европи, а у фирми овог великог привредника било је запослено 50.000 људи. После рата, породици Савчић све је одузето. Данас се његов унук, музичар Владимир Влада Лешић, труди да поврати дедину имовину подневши чак 119 пријава.

Милош Савчић је рођен у Свилајнцу давне 1865. године док је умро у Београду 1941. Основну школу и прва четири разреда гимназије завршио је у родном граду, а у Београду је 1885. завршио реалку и отишао из Србије. У Минхену је завршио Високу техничку школу 1889. године. У том немачком граду провео је још две године као чиновник државних железница, да би се потом вратио у Београд, у којем је направио чудо.

Праунук Милоша Савчића, пред враћање велике имовине. 

Јосип Броз бацио око на вилу ЈОШ ПРЕ РАТА, кад је долазио код Рибникара.

Као чувеног минхенског ђака, Гистав Ајфел звао га је да заједно граде торањ у Паризу. Он се, међутим, определио за повратак у Србију ! Затим, направио је прву парну стругару, градио железницу (пруга Ниш-Књажевац), па је тако започео и производњу вагона „14. октобар“. Две године био је директор Државних железница. Када је почео трговински сукоб, тј. Српско-аустроугарски царински рат, Савчић је направио велику кланицу – данас познатију под називом БИМ Славија.

Није Милош Савчић подизао на ноге само привреду Београда, него је основао и Беочинску фабрику цемента. Први светски рат овај привредик је провео у Женеви где је, заједно са Јованом Цвијићем основао Српски комитет и учествовао у оснивању Друштва народа – међународне организације чији су првенствени циљеви били разоружање и спречавање рата и која је претходила данашњим Уједињеним нацијама. Створио је чувени смедеревски Сартид 1912. године.

Савчић је отворио и прво осигуравајуће друштво у Србији, а његова породица била је међу највећим акционарима Аграрне, Врачарске и Извозне банке. Свој иметак објединили су стварањем холдинга Прометна банка. Тада су купили винограде у близини центра Београда и од њих направили престижну стамбену четврт – Дедиње. Милош Савчић купио је плац међу виноградима и сазидао две виле – једну за себе, а другу за кћерку Јелицу, удату за чувеног архитекту Александра Ацовића.

Савчићева вила оштећена је у бомбардовању, а у ову другу прво се уселио Александар Лер, човек који је командовао Луфтвафеом током бомбардовања Београда, а затим и Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник за привреду на Територији војноуправног команданта Србије.

Породице Савчић и Ацовић избачене су 17. априла 1941. из свих својих вила и станова и никада више нису ушли у њихов посед. Били су међу првих 100 талаца, углавном чланова породица угледних и богатих Срба који су се нашли на Старом сајмишту, пре него што је постао Јеврејски логор Земун.

Милош Савчић је преминуо прве ратне године. После рата, у вилу у Ужичкој 15 уселио се Јосип Броз, а на месту где је била енергана за топлу воду, која је срушена, по Јованкином налогу, касније је подигнута Кућа цвећа. Прича каже да је ТБроз бацио око на здање у Ужичкој још средином тридесетих година прошлог века, а неки су га тада чули да је рекао: „Е овде ћу живети“. У вилу се 1997. усељавају и тадашњи председник Југославије Слободан Милошевић и његова супруга Мирјана Марковић.

Само на Дедињу породици Савчић припада десетак вила, од чега пет у Ужичкој. На Старом граду им је одузето 14 зграда. Такође и три банке, део Палате „Албанија“, јер су били међу већим улагачима у Трговачки фонд, шест рудника у Источној Србији, Беочинску и Раљску цементару. Били су и власници прве велике кланице у Србији (касније БИМ „Славија„), Рибарске бање, Бродарско-транспортног предузећа (касније ЈРБ), Фабрике вагона (касније „14. октобар„), Фабрике лима у Земуну, прве стругаре у Београду итд. Када је Савчић основао Прометну банку, краљ Петар Први купио је првих 300 акција.

милош савчић

Вила Ацовића у Ужичкој 15 из времена када је била у саставу Меморијалног центра „Јосип Броз Тито“

Вредност Савчићеве имовине 1946. године износила је ондашњих 970 милиона долара, док се сада процењује на данашњих 17 милијарди долара! Савчићева породица жели да им физички буду враћене виле и плацеви, укључујући и Ужичку 15, али без Титовог гроба. Уколико то није могуће, заузврат траже некретнине исте вредности.

-----------------------------------------------

Да овом случају пљачке Србије додам и ово: Многи кажу да се у вријеме владавине злочинца Јосипа Броза добро живјело и управу су, али ево како. Да би сачувао мир и "благостање" народа - злочинац Броз нас је до грла задуживао и његове дугове мораћемо да враћамо још двије деценије.

Autor sjovicicslavuj | 24 Septembar, 2020 | read_nums (24)


СТЕФАН НЕМАЊИЋ ПРВОВЕНЧАНИ

Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године.
Његове чудотворне мошти почивају 
у манастиру Студеници.

 
Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји 


Стефан Немањић Првовенчани, велики жупан, краљ, средњи син Стефана Немање био је ожењен Евдокијом, кћерком Алексија III од кога је Стефан добио титулу севастократора, а Србија у то време уживала високо уважавање у Цариграду, као самостална и стабилна балканска држава. 

Стефановим именовањем за великог жупана није био задовољан његов брат Вукан који је настојао да се домогне престола уз помоћ Угарске. Да би се обезбедио од напада Угарске и напада брата Вукана, 1201. Стефан од себе удаљава своју жену Евдокију са којом је имао сина Радослава и кћер Комнину. 

1204. године Стефан се поново оженио другом женом, чије име није познато, добио је синове Владислава и Предислава. Како је Млетачка Република у то време ојачала, Стефан је отерао и другу жену и оженио се по трећи пут, сада унуком млетачког дужда Енрика Дандола, Аном, како би ојачао везе са Млетачком Републиком и западом. Са Аном је добио сина Уроша I.

Стефан Немањић није био задовољан титулом великог жупана па је ступио у преговоре са папском куријом и 1217. године од папе Хонорија III добио је краљевску круну. Настављајући успешну државну политику свога оца, Стефан Првовенчани је учврстио Србију у кругу стабилних европских краљевина. 
У односу на Немањино време, Србија је проширила своје границе ка истоку обухватајући сада територије од Ниша и Врања, Прешево, Биначку Мораву, Горњи и Доњи Полог и Призрен. Посто се крунисао, Стефан присваја све дукљанске земље. Ускоро нестају велики кнежеви хумски, а нестају и дукљанско-немањички краљеви споредне Вуканове лозе. Обе титуле уклапају се у титулу краља Стефана Првовенчаног – Краљ све Рашке земље и Далмације и Травуније и Захумља.

Средњи син Стефана Немање, у народу познат као Свети Краљ, једна је од красних слава Срба, а по њему се и седмица у којој се он слави назива краљева недеља. По његовом доласку на власт избија IV крсташки рат. 

Срушено је Византијско и створено Латинско царство. 

Србија је нападнута од Угарске, Бугарске и војске Латинског царства. Уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са Млетачком Републиком Стефан Првовенчани спашава раскомадану Србију. Да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну, после чега је Стеван проглашен за краља Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума. 
Са њим почиње краљевска глава Немањића. Крунисан за краља у својој задужбини у Жичи од свога брата и духовног оца светог Саве. 

Изградио је манастир Жичу као будућу разгледницу Епископије Српске православне цркве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са светим Савом уздигао Православље до великог торчества у народу своме. По његовој жељи свети Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон. 

Упокојио се у Господу 24. септембра 1224. године. 

Његове чудотворне мошти почивају у манастиру Студеници. 

Autor sjovicicslavuj | 23 Septembar, 2020 | read_nums (20)

 

Вера Николић

Рођена је 23. септембра 1948. године у Ћуприји



Autor sjovicicslavuj | 23 Septembar, 2020 | read_nums (11)
 
23. септембра 1757. год.
умро је карловачки митрополит


Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји
 
 
Биста Митрополита Ставана Стратимировића постављена 
у парку алеји великана у Кулпину  2013. године
 
Autor sjovicicslavuj | 22 Septembar, 2020 | read_nums (23)

На сјеверној Земљиној полулопти данас почиње јесен

Јесен почиње у 15.30 часова и наступа равнодневница, 

након чега дани постају краћи.

У исто вријеме за становнике јужне Земљине полулопте 

почиње прољеће.

Јесен траје 90 дана до 21. децембра када почиње зима.

Autor sjovicicslavuj | 22 Septembar, 2020 | read_nums (12)
 
22. септембра 1882. године
у столном Београду у Мађарској преминула је
КАТАРИНА ИВАНОВИЋ
Њени посмртни остаци 1967. пренијети су у Београд
у Алеју народних хероја на Новом гробљу.

Од 1876. била је члан Српског ученог друштва
и тако је постала прва жена академик код Срба.

ДАМА КОЈА ЈЕ СТВАРАЛА РЕМЕК-ДЈЕЛА
СРПСКОГ СЛИКАРСТВА XIX ВИЈЕКА

Катарина Ивановић је рођена 15. маја 1811. године у породици српског грађевинског предузимача у Веспрему, у Аустријском царству. Дјетињство је провела у малој српској заједници у Београду. Талентована од дјетињства, сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи трговца Ђорђа Станковића у Пешти. Касније је њен дар за ликовну умјетност уочила и мађарска грофица Чаки, која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу у Умјетничкој академији, гдје жене у то доба иначе нису имале приступ.

Даље се усавршавала на Академији у Минхену, гдје студира скоро двије године историјско сликарство. Ту је започела студију познате композиције „Ослобођење Београда 1806“. Године 1846. одлази у Београд, у ком остаје свега годину дана. Извјесно вријеме живјела је у Паризу и Загребу. Путовала је по Холандији и Италији, гдје је много научила о савременом сликарству. Пред крај живота вратила се у Београд, гдје је живјела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртву природу.

У српско сликарство је унијела нове теме: жанр сцене и мртву природу. Стилски у раскораку између бидермајера и романтизма, опробала се и у сликању историјских композиција, али је највише домете досегла у портрету, а посебну цјелину чине аутопортрети.

Међу њена најпознатија дјела спадају: „Аутопортрет“ (1836), „Портрет младог мушкарца“ (1837), „Грожђе с корпом“ (1838), „Српски Хомер“ (цртеж 1839), „Портрет Симе Милутиновића Сарајлије“ (1840), „Италијански виноградар“ (1842). Послије 1846. „Портрет кнегиње Персиде Карађорђевић“, „Портрет војводе Стевана Книћанина“, „Дјеца Павла Станишића“, „Београђанка“, „Млади Данић“, „Дјечак са соколом“ и др. Катарина Ивановић је насликала укупно 38 слика.

Она је од 1876. члан Српског ученог друштва и тако је постала прва жена академик код Срба. 

Преминула је у Столном Београду у Мађарској 22. септембра 1882. године.

Њени посмртни остаци 1967. пренијети су у Београд у Алеју народних хероја на Новом гробљу.
Autor sjovicicslavuj | 22 Septembar, 2020 | read_nums (19)

 

Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију.

50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро.

Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан". Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме.

Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету".

И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.

Autor sjovicicslavuj | 21 Septembar, 2020 | read_nums (24)
НОВАК ЂОКОВИЋ
поново покорио РИМ!

Новак Ђоковић
- Дијего Шварцман
2:0 (7:5, 6:3)

Наш тенисер је освојио 36. титулу на АТП турнирима из серије 1.000 ,
чиме је надмашио Рафаела Надала и постао рекордер.

Надал има 35. Мастерс титула. 
 
Ноле 5. пут освојио Рим
и 81. титулу у каријрери!

 


Autor sjovicicslavuj | 21 Septembar, 2020 | read_nums (21)

 Сјећање на српског музичара 

21.9. 1958. год. рођен је

МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ



Фронтмен групе ЕКВ – Милан Младеновић  добиће достојно спомен-обиљежје испред Дома омладине. Дјело чувене вајарке Олге Јеврић, наћи ће се у парку на Топличином венцу.
Ова иницијатива усвојена је на сједници Комисије за споменике и називе тргова и улица.

Милана Младеновића памте генерације љубитеља рока, а група чији је фронтмен био оставила је неизбрисив траг на нашој музичкој сцени. Пјесме „Круг”, „Ти си сав мој бол”, „Пар година за нас”…ушле су у су све анале музичке историје.
Autor sjovicicslavuj | 21 Septembar, 2020 | read_nums (17)

 

Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. 

Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака.

И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном.

Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, Oлтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане.

Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.
Autor sjovicicslavuj | 20 Septembar, 2020 | read_nums (45)

 

Други пишу ...

Резиденција краља Александра Карађорђевића у Хан Пијеску представља једину краљевску резиденцију у Босни и Херцеговини. Саграђена је 1924. године, за потребе краља Александра Карађорђевића. Дворац је у Другом свјетском рату дјелом оштећен, послије рата служио је као резиденција државних службеника. Изгорио је у пожару 2005. године. Води се као национални споменик Босне и Херцеговине.

Аустругарски планови

Почетком 20. вијека aустроугарски службеници су вршили мјерења квалитета ваздуха овог подручја. Мјерењима је установљено да је Хан Пијесак простор са највишом концентрацијом озона у Европи, природна ваздушна бања. Направљене су скице и планови за изградњу монденског туристичког насеља. Планирана је изградња љетниковца за Цара, али и још 17 врхунских одмаралишта различите величине. Планове Аустроугарске омео је Први свјетски рат.

Љетни дворац Карађорђевића

Регент Александар Карађорђевић први пут је посјетио Сарајево у септембру 1920. године. Тада је предложено будућем краљу да би за њега и његову породицу било добро да у Хан Пијеску изграде објекате који би повремено користили, јер ту има највише озона и представља прави природни санаторијум. Није прошло пар дана, а београдска “Политика” пише: “На Хан Пијеску до којега је долазила Српска војска за вријеме офанзиве у Босни 1914. године биће подигнут ловачки замак у којем ће Престолонасљедник становати за вријеме лова по босанским планинама.

За изградњу је искориштена је аустроугарска документација преузета из Сарајева и израђена пројектна документација по којој ће се градити објекти, а краљ је званично одобрио изградњу виле.

У новембру 1920. године Управа двора Његовог величанства Краља оверила је пројекат заведен у Сарајеву под број Н 4322/14 којим се у Хан Пијеску треба да гради Дворац назван Ловачки дом“ подаци су из Архива Југославије, Фонд 91-136-74".

Градња цијелог краљевог комплекса завршена је 1924. године. Управа двора је од Грађевинске дирекције Сарајево 23. октобра 1924. године под бројем 10622 добила докуменат и констатовала довршење државних зграда у Хан Пијеску које ће служити за краљеве потребе.

У Хан Пијеску је 1923. године саграђена и дворска капела од дрвета, којој је кумовао краљ Александар. Међутим, пошто је био заузет државничким обавезама, он лично није присуствовао отварању цркве већ је послао свога изасланика сердара Јанка Вукотића. Црква је нажалост изгорјела у Другом свјетском рату.

Други долазак Александра Карађорђевића у Сарајево био је на Васкрс 1925. године. Након посјете Сарајеву, колона се упутила ка Хан Пијеску.

У сред столетних јела неколико вила и у средини, са стрмим кровом, елегантним кровом, сав саграђен од јелових облица, Краљев ловачки дворац…После 3 године рада двор са свим зградама је готово потпуно завршен. Управник дворца, инжењер Немац г. Фицингер, који је дао план, и још неколико чиновника грађевинске секције који су руководили радовима, чекају краљевски пар на улазу…

Цела одаја је израђена у дрвету у старој босанској орнаметици. зидови су облежени резаним храстовим ораховим и јасеновим дрветом. Таваница је цела у орнаметици од истог дрвета, а и врата су као врата на дворовима старе босанске властеле.

У углу је велики камин од црног мрамора, вратанца су од бронзе са босанско-источњачким шарама. Камин се завршава малом куполом од камена у коме су изрезани двоглави орлови и Краљев иницијал.

Краљ и краљица су одушевљени и очарани. У сред огромних јелових шума, на висини 1090 м, готово у снегу, ловачки дворац краљев, сав од резаног дрвета је леп као куће из бајке.

Дворац једино још није намештен. Постављено је само неколико миндерлука у диванхани. На њима су босански макати и миндер јастуци изаткани у ткачници ћилима у Сарајеву. У сваком од њих уткан је у средини краљев иницијал. Постављене су и велике каљеве пећи. Лустери висе на јеленским роговима.

До диванхане у приземљу је трпезарија сва у црвеном свиленом тапету са великим зимским пејсажом П.Шаина, кроз који јуре дивље свиње. Са друге стране диванхане је краљева канцеларија.

До дворца је вила за престолонаследника, сва бела. Прекопута вила за госте,а иза дворца вила за свиту. Све је саграђено од дрвета, кухиња, штала, гаража, касарна за гарду. Уведен је и водовод и електрика.

Други дио ...

Резиденција краља Александра Карађорђевића у Хан Пијеску представља једину краљевску резиденцију у Босни и Херцеговини. Саграђена је 1924. године, за потребе краља Александра Карађорђевића. Дворац је у Другом свјетском рату дјелом оштећен, послије рата служио је као резиденција државних службеника. Изгорио је у пожару 2005. године. Води се као национални споменик Босне и Херцеговине.

Ровови из 1914.

Испод самог Краљевог дворца су се налазили стари ровови из 1914. године. Тим правцем је Ужичка армија са Црногорцима надирала према Сарајеву, а из тих ровова су их покушали зауставити аустријски жандари, помогнути домаћим шуцкорима.

На мјесту краљевог љетниковца био је штаб Шумадијске дивизије 2. позива. Српска војска је била на Краљевој Гори и Романији, а аустријанци су били спремни на евакуацију из Сарајева.

Да би сачувао успомену на те славне дане, краљ је наредио да се ровови крај љетниковца очувају онако како су остали.

Краљева посјета из 1928.

У штампи из тог периода остали су трагови посјете краља Александра Карађорђевића Хан Пијеску крајем јула 1928. године. Краљ је у Хан Пијесак допутовао 29. јула,а остао је недељу дана. Чак је и неке указе потписао у Хан Пијеску.

Краљ је у Хан Пијесак стигао у пратњи жупана тузланске области Јован Зеца. Већ 30. јула у посјету долази и велики жупан сарајевске области Милан Николић, са којим је краљ провео у шетњи неколико сати.

Током свог боравка у Хан Пијеску, краљ је примао посјете минстара, чиновника, али и обичних људи из тог краја. Остало је забиљежено да је присуствовао литургији на Илиндан у цркви Св. Пантелејмона којој је кумовао.

Сељаци који су чули да ће краљ доћи у цркву, нагрнули су у свечаном одијелу са свих страна и црква је већ ујутру била препуна свијета. Литургију је служио мјесни свештеник Сетван ТодоровићЧим је краљ ступио на улаз цркве, окупљени свијет га је поздравио са “Живио Краљ!”. Краљ је цијелу службу остојао, а послије службе с епоздравио са свештеником Тодоровићем и разговарао са њим о приликама у овом крају. Краљ је позвао свештеника на ручак. Краљ се послије задржао у разговору са народом и “у коло се хватао“.

Краљевићи на одмору 1931.

Чланак из августа 1931. говори о Хан Пијеску као омиљеном љетном боравишту Карађорђевића и до у детаљ описује активности тројице краљевића.

Тек што казаљка на часовнику покаже 8 и по часова у вили се већ зачује весели смех и жагор младих краљевића. Први излази најмлађи Андреј са лоптом великом као балон. Иза њега излази Томислав са својим малим аутомобилом на педале. Тачно у 9 часова излази престолонасљедник Петар. Његова учионица је на отвореном, у сјенци борова и јела. Настава би трајала 2 сата, а након тога би са својим учитељем ишао у шетњу сат времена приликом које се води разговор о природи, биљкама и животињама. 

Забиљежено је да је прво писмо родитељима, престолонасљедник Петар написао управо у Хан Пијеску. У свакодневној шетњи мали Петар би често пролазио поред Гардијске касарне. Занимао се како се хране војници и при томе је пажњу посвећивао гардијском кувару кога је испитивао војничким оброцима. Један дан је дошао да га фотографише својим “кодаком” и био је пресретан када му је могао уручити фотографију коју је он усликао.

После подне краљевићи одлазе у даљу шетњу у околину. Том приликом они су предмет пажње и љубави целог тог краја. На ливади су, сељанке журно купе сено, а најмлађи краљевић принц Андреј, трчи и у обема ручицама носи прегршт сена да га дода једној сељанки… Краљевићи се приближавају сељацима и постављају им непрекидно питања јер их све што је око њих интересује и занима. У свим овим сусретима са становницима овога краја краљевићи су предмет опште радости и са свих страна прате их срдачни поздрави и усклици.

Autor sjovicicslavuj | 20 Septembar, 2020 | read_nums (15)
Атанасије Стојковић

Рођен је 20. септембра 1773. године у Руми.


 Био је српски писац и научник, руски академик, 

професор и ректор универзитета у Харкову. 

Био је писац прве књиге из физике на српском језику.

Био је писац првог романа у новијој српској историји, 

као и преводилац Новог завета на славеносербски.


Autor sjovicicslavuj | 19 Septembar, 2020 | read_nums (30)

 

Други пишу ...

Након што је, као регент, био у званичној посјети Сарајеву 1921. године, Александар Карађорђевић се у град на Миљацки враћа за Васкрс 1925. године. Као краљ, у друштву краљице Марије и дворске свите.

Најбоље успомене о краљевој посјети оставио нам је Станислав Краков, “српски Хемингвеј“, који је, између осталог, радио за београдско Време.


Лоше вријеме дочекало Карађорђевиће

За једну ноћ се дуж Босне променио пејзаж. Место пролетњих свежих, зелених ливада и расцветалих шлива, од јуче појавила су се бела поља и планине у снегу. Са Игмана се спустила магла на Врело Босне и све се замотало у хладну зимску атмосферу. Неочекивани, ма и кратак повратак зиме унео је промену у програм боравка Њ. В. Краља у Босни. Нећг се више ићи на прашумама прекривене планине, да се на висини од хиљаду и неколико стотина метара чека у зору љубавна песма мужјака тетреба који пролеће плаћају животом. Одустало се и од лова на курјаке. Путеви су раскаљани, свуда је влажно и хладно. Тако исто отпао је излет у ловачки двор Хан Пијесак који Њ.В.Краљица још није видела. Место пролетњих излета, вратили су се на Илиџи дани седења у соби уз наложене пећи.

Обично мртва у ово доба године, још увек влажна од снега, Илиџа услед Краљевог боравка добија нарочиту живост, не зато што се у хотелима Србија и Босна број гостију повећава, већ што цео дан путем од Сарајева стижу аутомобили и кола. Сви представници власти, цивилних и војних, сва председништва културних и просветних удружењаи многи угледни сарајевски грађани долазе да се уписују у књигу Њ В. Краља и Краљице која стоји на плетеноме столу малога хола пунога зеленила и босанских ћилимова. Свакога сата се по једна страна испуни потписима, и то све ћирилицом. Краљ не прима никога у аудијенциЈу, јер је његов боравак у Илиџи ради одмора. Пошто је рђаво време покварило излете то су Краљевски дани на Илиџи прилично једнолики. Какви су били јуче, такви су данас, а вероватно биће и сутра.

Вила Херцеговина-краљевска резиденција у Сарајеву

Око 8 и по часова Краљ устаје и са Краљицом доручкује у својим одајама Виле Херцеговина, која се под Аустро-Угарском некада звала Вила Угарска и коју је Земаљска Влада поклонила Краљу. Доста је скромног стила и врло погодна је за одмор кад нема пријема ни великих ручкова ни свечаности и кад се у двору живи оним спокојним, тихим животом какав је на летњиковцу. Цео намештај Краљеве виле у Илиџи је у босанском стилу, са босанским ћилимовима из земаљске тканице у Сарајеву, а слике босанских пејзажа од Босанских сликара, босански ибрици и чибуци; у купатилу је топла сумпорна вода са извора на Илиџи. На првоме спрату виле Херцеговине су апартмани Њ. В. Краљице и Краља: њихове спаваће собе са тоалетним собама, Краљичин будоар и Краљев кабинет за рад, један салон и соба за пушење. Ту су још једна соба Краљичине даме гђе Хаџић и првог ађутанта Њ. В. Краља г. генерала Хаџића. У приземљу су собе за Министре Двора и целу војну кућу Краљеву. Ту је и трпезарија. Сем тога ту станује и професор Универзитета г. Ж. Ђорђевић са госпођом, који прати Краља на путу још од Тополе.

Пре подне прво се реферише Краљу како је мали у Београду. Свакога дана стижу депеше о Престолонаследнику који је остао у беооградској краљевској палати. После тога Краљ прима Министра и Маршала Двора, првог ађутанта и дежурнога офшира који му реферишу. Подносе му затим извештај из Председништва Владе, Министарстава и Главног Генералштаба. Преподне Краљ се прошета са Краљицом по парку на Илиџи, а у подне је интиман ручак у трпезарији, малој, предзиђеној свега за 24 особе, у којој су једини украс цртежи пером од А. Шајина: Голгота и много зеленила. На ручку сем Краља и Краљице је само свита.

Краљ још изјутра прочита све сарајевске новине, а после ручка београдске и стране. Краљица у својим одајама разгледа своју пошту и чита наше, енглеске и француске новине које нарочити курир доноси из Београда сваког дана. Око 5-6 часова увече Краљ и Краљица се извезу гдегод аутомобилом. Ако на вечери немају госте, онда је после вечере у салону серкл; иначе Краљнца игра бриџа или махџонга са гослођом Хаџић и Официрима из свите. Краљ се повлачи у свој кабинет за рад, где прима пошту и ради све до после пола ноћи.

Велики петак-Пале, Саборна црква у Сарајеву и Блажуј

Краљ се држи стриктно свих народних и верских обичаја, и зато је јуче, данас и сутра на двору пост. За данас је Краљ одлучио са Краљицом да целива плаштаницу у цркви у Блажују, близу Илиџе, код врела Босниног, а после тога иде се у јeдну од сарајевских цркава. За сутра увече изабрана jе опет црква у Блажују-највећа сељачка црква у Босни-сазидана пре 28 година после силних препрека и борбе која је требала да се издржи са властима, јер Аустро Угарској није било право да се по Босни дижу православне цркве које сведоче о присуству Срба избачених из списка народности у Босни. Зидању те цркве највише је допринео Ђорђе Николајевић, Архиепископ и Митрополит Дабро Босански, који је у тој истој цркви сахрањен. У овој цркви биће сутра у 11 часова увече јутрење са обношењем плаштанице, а после тога у поноћи свечана литургија, после које ће се Краљ и Краљица причестити. Овој ноћној служби присуствоваће сем целога Двора још и команданти Армије и Дивизије, као и велики жупан г. Милан Николић. На литургији ће певати певачко друштво Слога из Сарајева. После нoћне службе биће у Двору закуска.

Велики Петак поподне краљевски пар је посветио обилажењу цркве и целивању плаштанице. Већ око 4 часа по подне Краљ и Краљица, у пратњи првог ађутанта и дворске даме, пуковника Драгутиновића, мајора М. Масаловића и ордонанс официра капетана Војислава Спузића, извезли су се до цркве у Палама, где су уз одушевљено клицање сељака и сељанки ушли у цркву и целивали плаштаницу.

У то време се већ у Сарајеву сазнало да ће краљевски пар доћи у Саборну цркву, те се огроман број света искупио на углу улице Краља Петра и Штросмајера чекајући долазак суверена. И поред тога што је непрестано падала киша, гомила света је стално расла. Око 6 часова појавио се Краљев аутомобил и улице су се почеле проламати од узвика: “Живели!”. Краљ у генералској униформи, а Краљица у бунди од зибелина и са малим браун шеширом на глави, упутили су се у цркву, праћени непрекидним клицањем света, који је с необичним одушевљењем поздрављао сваки пролаз краљевског пара кроз Сарајево. За Саборну цркву краљевски пар је прошао кроз шпалир присутног света. По целивању плаштанице краљевски пар је изишао из цркве. И при улазу, свет је у цркви поздрављао Краља и Краљицу кличући: “Живели!”.

Из Сарајева су се суверени упутили да целивају плаштаницу у цркви у Блажују код врела Босне. И ако је успут почео да пада јак град, а краљевски пар се возио у отвореном аутомобилу, ипак Краљ није хтео да одустане од одласка у блажујску цркву.

Велика субота у Земаљском музеју

На Велику Суботу, пре подне, краљевски пар је посетио велики сарајевски музеј. Скоро 2 часа Краљ и Краљица су остали у музеју и обишли све збирке: преисторијску, римску, нумизматичку, римске керамике, оружје, затим зоолошку и минералошку збирку.

Из музеја Краљ и Краљица одвезли су се до земаљске ткачнице ћилимова, где се израђују све врсте ћилимова почевши од босанских, са најобичнијим мотивима, па до савршене имитације најфинијих свилених персијских. Одатле су отишли у ткаоницу беза (босанско платно) где је Краљица купила једну хаљиницу за престолонаследника.

По подне Краљ и Краљица начинили су шетњу пешице по околини Илиџе, а затим се извезли аутомобилом до завода за приплод коња, једног од највећег у земљи, где су остали дуже време.

Вечерња служба у цркви у Блажују

Увече у 11 и 45 часова краљевски пар, са целом свитом, довезао се је пред блажујску цркву, лепу нову грађевину у виду крста, пред којом је била сакупљена маса света из околине у свечаном оделу. Сељаци су кличући поздрављали суверене. Чим су Краљ и Краљица стигли почело је јутрење са обношењем плаштанице око цркве. Деца са рипидама, митрополит и свештеници, плаштаница, Краљ и Краљица са запаљеним воштаницама у руци и читава поворка сељака и сељанки у свечаној народној ношњи обишли су три пута око цркве при светлости запаљене буктиње. Имало је нечега средњевековног и мистичног у овој сеоској цркви.

Пошто је извршено јутрење и обнашање плаштанице око цркве, пуцњи из прангија и звоњење звона објављивали су Христово Васкрсење. Из олтара је изашао митрополит дабро-босански г. Петар Зимоњић и са часне трпезе поздравио је Краља и Краљицу и све присутне речима: “Христос Воскресе”! Одмах потом настала је литургија при којој су чинодејствовали сем митрополита још и ректор српске православне Богословије г.др. Т. Поповић, протојереј Милан Лалић и ђакон Старчевић, а један део од 15 чланова сарајевског певачког друштва “Слоге” одговарао је на литургији.

После свршене литургије краљевски пар са свитом вратио се на Илиџу и ту је у дворцу била приређена закуска. На закуску су били позвани г. Зимоњић и свештеници, који су те ноћи служили у цркви, заступник команданта армије генерал Матић и командант босанске дивизије генерал Вукотић, велики жупан г.Милан Николић и један сељак из околине. Сем тога и чланови певачког друштва “Слоге” који су певали у цркви били су позвани у краљевску вилу. Њима је приређена закуска у засебној трпезарији и Краљ их је обишао. Том приликом су певачи отпевали Краљу смешу босанских песама. У 3 часа по поноћи гости су отишли с Илиџе. Краљ је дао прилог од 5000 динара блажујској цркви и 3000 динара певачком друштву “Слоги”.

Први дан Васкрса

На први дан Ускрса цело пре подне маса угледних сарајевских грађана и гостију као и сви представници власти дошли су да се запишу у Краљеву и Краљичину књигу, и тако им честитали празник. Градски комесар г. Хаџиомероеић с градским саветницима др. Ивицом Павичићем, Авакумом Перишићем, Абрахамом Мајералтарцем, отишли су у двор и предали маршалу двора молбу да Краљ и Краљица дозволе да се досадашња Мустајбегова улице прозове улицом Краљице Мариије, а да се досадашња Ферхадија улица назове улицом Престолонаследника Петра. Краљ и Краљица су дали на ово пристанак и позвали ово изасланство града Сарајева на вечеру. Првога дана Ускрса на ручку у двору присуствовао је сем свите још и пуковник Стевановић, командант жандармерије у Босни и Петрич полицијски чиновник.

Пре подне Краљ и Краљица су остали шетајући се по парку на Илиџи. После подне Краљ се извезао у пратњи првог ађутанта генерала Хаџића и прошао главним сарајевским улииама свуда бурно поздрављен од света који је због самог празника био изашао. Краљица је остала на Илиџи.

Други дан Васкрса-излет у Херцеговину

Данас око подне Краљ је у пратњи првога ађутанта, министра двора г. Јанковића и госпође Јанковић, ађутанта пуковника Драгутиновића и професора Универзитета г. Ђорђевића начинио већи излет аутомобилом у Херцеговину. Око 2 и по часа краљ је стигао аутомобилом у Мостар. Свет који је сазнао за долазак Краљев, скупљао се по улицама и бурно га поздрављао. Краљ је обишао војну болницу у Мостару, а потом отишао на извор Буне, где је са свитом ручао. Одавде се аутомобилом Краљ одвезао у Невесње и после се преко Калиновика вратио натраг на Илиџу.


Autor sjovicicslavuj | 18 Septembar, 2020 | read_nums (32)

 

Други пишу ...

Земаљски музеј у Сарајеву чува спомен на двије посјете Александра Карађорђевића Сарајеву. Прво је као регент 21. септембра 1920. посјетио Сарајево и Илиџу, а затим и 18. априла 1925. године, али сада као краљ, у друштву краљице Марије.

У свој бурној историји ова установа је само неколико пута одступила од свог научно-истраживачког жанра и у своме Гласнику објављивала некрологе преминулим владарима. Након Марсејског атентата, Гласник Земаљског музеја БиХ у свом издању за 1934. годину, свеска 1, посвећује некролог краљу Александру.

Након описа проласка краљевог ковчега кроз “хрватске и српске крајеве наше државе” и реакција уцвиљеног народа, у задњем дијелу некролога аутор се дотакао краљевих заслуга за музеје и музејску струку у Југославији, а на самом крају се спомињу двије посјете са почетка текста. О тим посјетама је ревносно извјештавала београдска штампа, а свакако је занимљиво погледати из данашње визуре однос тадашњег Сарајева према краљевској породици и српској војсци.

Пут Регента Александра кроз Босну представља једну непрекидну сарадњу, силну манифестацију народне захвалности и љубави. На целом путу ка Сарајеву, почевши од Маглаја, па преко Завидовића, Жепча и Зенице одушевљено становништво чинило је шпалир манифестујућу љубав и оданост своме ослободиоцу. У свима тим станицама Престолонаследника су поздрављала изасланства а девојке међу којима је било и муслиманки предавале су му ките цвећа. Нарочито је био сјајан дочек у Зеници, гдје се било скупило преко 3000 сељака из околних села. Ту је Регента поздравио Осман Мутавџић а хрватско певачко друштво „Звечај“ отпевало је све три химне пише Политика у свом издању за 20.09.1920. године.

У Сарајеву се међутим целога дана грозничаво припремало за дочек великога госта. Цела је варош добила свечан облик. Свуда се видело зеленило и цвеће, а народне заставе лепршале су се по домовима свију улица. Још одмах после подне почеле су се сакупљати силне масе света пред провизорном железничком станицом. Једно за другим стизала су друштва и корпорације које су заузимале место све до Маријиног Двора. Био је велики број изасланика сељака из целе Босне и Херцеговине, у живописном народном оделу. Сви су они похитали да дочекају свога ослободиоца и присуствују овом историјском часу када Регент ступа у Сарајево- срце Босне и Херцеговине. То није било обично одушевљење већ исповест вековима сањане среће и израз жарког одушевљења после свих страдања…

Војна музика свирала је народну химну. Он се прво руковао са председником босанске владе г. др. М. Сршкићем, који га је поздравио добродошлицом, па се потом поздравио са свима присутним великодостојницима. Затим је Регент ушао у луксузно окићен и украшен павиљон, у којем су били сакупљени највиђенији грађани Сарајева.

Том приликом председник општине г. Аристид Петровић држао је овај говор: „Допустите ми да као председник општине главнога града ослобођене Босне и Херцеговине поздравим Ваше Краљевско Височанство и поднесем по нашем обичају хлеб и со и да Вам у име благородног Сарајева узвикнем: Добро нам дошао, витешки сине великог нашег краља ослободиоца! Добро нам дошао јуначки војвода непобедне српске армије“. Госпођа Разија Капетановић предала је Регенту хлеб и со на послужавнику.

Овај говор Петровића је објављен у београдској Политици док Време наводи сљедеће дијелове његовог говора: ” У историји града Сарајева два дана биће уписана златним словима: 06. новембар 1918. кад нам стиже херојска српска војска и данашњи дан где нам Бог даде да видимо у пуном краљевском сјају Ваше Краљевско Височанство, јуначког сина нашег Краља ослободитеља. Чекали смо пет вијекова на овај велики дан, чекали и Бога молили. Ево Бог се смиловао те га дочекасмо”.

У наставку се регент моли да пренесе оцу да му је “Сарајево непоколебљиво верно и одано и благодарно и да ће га вечно славити као свог ослободитеља”.

Сљедећи дан посјете је почео са обиласком богомоља, православне цркве, католичке цркве, те Гази-Хусрефбегове џамије и јервејског храма. Након тога је услиједио пријем делегација, а занимљиво је споменути да му је том приликом група сарајевских грађана уручила албум Сарајева са 36 слика, сарајевских мотива. Слике су биле умјетнички радови деветорице најбољих босанских сликара. Сваки од њих израдио је по четири акварела. Између осталих примио је депутацију од 1000 сељака из Босне и Херцеговине. Њихов представник Риста Поповић држао је врло леп говор.

Након свечаног ручка регент је био тај који је одржао надахнути говор:

Босна и Херцеговина биле су увек драге земље срцу нашег народа. Од када се за нас зна, ми браћу из ових крајева нисмо делили од осталих наших племена. Како би могло бити другачије? Први писмен споменик народним словом који се до сада сачуван нашао, дело је сродника Немање и Кулина- бана. Зар би се другачије могло одбранити почивање Светог Саве у Милешеву? Је ли Краљ Твртко желео да продужи политику и славу Немање када се приликом првог крунисања за краља, опет у Милешеву позвао на сродство с њиме? Нису ли Босна и Херцеговина у исто време везивала два наша племена, Србе и Хрвате, који су се у овим крајевима приближили један другоме, нарочито за време туђинске азијатске владавине, а већ и пред овом кад се Твртко 1390. године прогласио хрватским краљем”.

У наставку, престолонасљедник се осврнуо на географски положај Босне и Херцеговине и спољне утицаје великих сила тог времена.

Али сви ти спољни, туђи тако јаки утицаји нису били у стању одвојити наше претке од главног стабла нашега народа. Стога их видимо да се два пута на Косову са осталом браћом боре за народну независност, а већ свима нам је у успомени устанак од 1875. године. То је био први подстрек за народно ослобођење и уједињење и да ми њему, у великој мери имамо да захвалимо што се у ослобођеном Сарајеву можемо састати око ове трпезе.”

Пренио је и поздрав краља Петра који се “борио по кршевима нашим и за вашу слободу, онако исто како су се борили за њу и ваши великани: Лука Вукаловић, Дон Иван Мусић, Хусеин- капетан и Али Паша Ризван- Беговић” , али и упозорење да се чувају међусобног раздора.

Ако идемо у разне храмове да се богу молимо, нас је све родила и на грудима одгојила иста мати” закључио је Карађорђевић.

Престолонаследников говор био је поздрављен бурним аплаузом, а музика краљеве гарде одсвирала је народну химну.

На Регентов поздрав предсједник Покрајинске владе БиХ Милан Сршкић је отпоздравио:

Цели народ Босне и Херцеговине са срцем пуним среће и радости поздравља витешког потомка великог Карађорђа. Поздравља Белог Орла, којега његова Херцег Босна вековима чека, пресрећан, да је доживео овај највећи дан, дан остварења својих засетних и столетних мисли, дан своје највеће славе и безграничне радости, када га у средини слободне, поносне Босне у Херцеговине одликова својом виском Краљевском посјетом будући носилац Прејасне Круне наше миле, младе Крајевине свих Срба, Хрвата и Словенаца.”

Овај народ који, како пуче прва пушка Великога Вожда, Вожда за ослобођење мале и славне Шумадије испод туђинског јарма, не престаде својим бројним устанцима, својим срчаним и мученичким подвизима сарађивати са осталом браћом на великом делу ослобођења и уједињења цијелог нашег троименог народа, не може и неће никада заборавити, да су очи и мисли тих јуначких Шумадинаца вазда биле преко Дрине, да је срце ових великих јунака, срце Србије вазда куцало за слободом и сједињењем подрамљене и поробљене Босне и Херцеговине. Овај народ, који се са поносом сјећа и опјева јунаштва свога Петра Мркоњића, свестан је, да је славна и народна династија Карађорђевића персонификација те велике и јуначке душе Шумадинаца и симбол оне идеје, за коју наша витешка српска војска проли потоке своје племените крви. Ту своју оданост и приврженост према династији Крађорђевића и према идеји, које је она била и јесте вазда носилац, наш народ није затајивао ни пред душманима ни у најгорим данима свога робовања” говорио је Сршкић.

Посљедњег дана у Сарајеву регент је присуствовао ревији трупа на сарајевском вјежбалишту. Након тога примио је делегацију из Мостара која је предала Регенту скупоцјену сабљу, коју су Мостарци нарочито за овај моменат спремили. Делегацију су предводили Смаил-ага Ћемаловић и Атанасије Шола, а првобитно је било замишљено да сабљу уручи лично Алекса Шантић, али је због болести био спријечен. Обољелом пјеснику регент је послао слику са посветом: “Алекси Шантићу, песнику прошлих патњи и будућих нада.”

Пре него што ће поћи из Сарајева, престолонасљедник је упутио народу ове ријечи:

Са каквим сам осећајима дошао у Сарајево, рекао сам синоћ у здравици. Знао сам да сам говорио од срца свих оних, који истински воле ову земљу. Ја сам истакао своју жељу да сви братски раме уз раме приону на заједничком народном делу. Одлазим из Сарајева очаран дочеком. У љубави, коју нам је народ још при доласку у Босну тако обилно пружио ја налазим пуно јемства за вашу будућност а посебице за будућност Босне и Херцеговине”, опраштао се Александар Карађорђевић од Сарајева у које ће се вратити као краљ, на Васкрс 1925. године.

Autor sjovicicslavuj | 17 Septembar, 2020 | read_nums (25)
17. септембра 2003. године умрла је
једна од најистакнутијих умјетника Србије у 20. вијеку
ЉУБИЦА МАРИЋ

Пребогата је биографија ове 
сјајне умјетнице и жене

Од 1911. године живела је у Београду, отац јој је погинуо у Другом балканском рату 1913. године.

Виолину је почела да учи од своје једанаесте године, а убрзо потом је почела да се бави композицијом.

Музичку школу је завршила 1929. године у Београду, дипломирала је два одсека, виолину и композицију, и постала прва особа која је дипломирала композицију у Србији.

Студије музике је наставила у Прагу.1929. године, на Мајсторској школи Прашког конзерваторијума, где је учила композицију, виолину, као и дириговање.

На Прашком конзерваторијуму, на Мајсторској школи за композицију у Прагу дипломирала је 1932. године. Завршила је и студије дириговања и тако постала једна од првих жена диригената у Европи и прва жена која је дириговала Симфонијским оркестром Чешког радија.

За време студија у Прагу она и њена мајка Катарина су живеле у изнајмљеним собама и становима, а издржавале се захваљујући мајчином раду по кућама имућних прашких породица. Убрзо после тога напустила је Праг и уписала студије клавира на Државном конзерваторијуму у Берлину.

 Спомен плоча на кући у којој је становала велика умјетница
 
Љубица Марић се 1933. вратила у Београд, где се бавила дириговањем. Затим се 1935. преселила у Загреб, где је била и хапшена.

Следеће, 1936. године, преселила се поново у Праг на специјалистичке студије на Одељењу за микротоналну музику Државног конзерваторијума. Ту се бавила дириговањем. После тога се поново вратила у Загреб, да би се у јесен 1938. дефинитивно преселила у Београд.

У периоду од 1938. до 1945. године била је професор Музичке школе Станковић, затим од 1945. до 1967. године доцент и професор Музичке академије у Београду, где је предавала теоријске предмете. Од 1947. до 1953. била је секретар Удружења композитора Србије.

Бавила се дириговањем 1945. и 1946. на јавним студио концертима радија у Београду.
Autor sjovicicslavuj | 16 Septembar, 2020 | read_nums (40)
 
16. септембра 1869. године рођен је
 
свјетски познати археолог Србин
 
 
Милоје Васић


Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји



У Великом Градишту, родном мјесту 
познатог професора, 20. априла 2007. 
постављена је његова спомен биста, 
испред Средње школе Велико Градиште.

Autor sjovicicslavuj | 16 Septembar, 2020 | read_nums (26)
 
16. септембра 1823. године рођен је
МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


Млади кнез Михаило
260px-KnezMihailoObrenovic
Мало је познато да је чувену пјесму написао кнез Михаило

Што се боре мисли моје

Што се боре мисли моје,
Искуство ми ћутат’ вели,
Беж’те сада ви обоје,
Нек’ ми срце говори.

Први поглед ока твога,
Сјајном сунцу подобан,
Пленио је срце моје,
Учинио робом га.

Да те љубим, ах, једина,
Целом свету казаћу,
Само од тебе, ах, премила,
Ову тајну сакрићу.

Што се тиче умјетничког рада кнеза Михала, осим пјесме “Што се боре мисли моје”, сачуване су још и пјесме:
“Светски путник” и “Молитва кнеза србског Михаила на брегу морском”.

Споменик кнезу Михаилу откривен је 1882. 
на Светог Николу, дан кнежеве славе.
Општеприхваћеног владара Михаила Обреновића 
убила су браћа Радовановић у Кошутњаку 1868. године. 
Autor sjovicicslavuj | 15 Septembar, 2020 | read_nums (42)

СРЕЋАН ПРАЗНИК!
СРБИЈА и РЕПУБЛИКА СРПСКА данас први пут обиљежавају заједнички празник - Дан српског јединства, слободе и националне заставе
У свим општинама у Србији и Републици Српској тргови и централне улице биће окићене Народном и Државном заставом Републике Србије.
Autor sjovicicslavuj | 15 Septembar, 2020 | read_nums (30)
 
ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
ВЈЕЧНА СЛАВА СРПСКИМ ЈУНАЦИМА!
СРБИ СУ СПАСИЛИ ЕВРОПУ


Српски непријатељи су их запамтили

Историја им је одредила заслужена мјеста
овјенчана вјечном славом.
Само ми Срби их заборављамо! 

На данашњи дан 15. септембра 1918. године почео је пробој Солунског фронта, у Првом свјетком рату. Једна по једна окупаторска сила је падала пред славном Српском војском!

Прва и Друга српска армија биле су носиоци пробоја, што се испоставило као одлучујуће за слом Централних сила. Мјесец и по дана потом капитулирала је Аустро-Угарска, а убрзо и Њемачка. Српске снаге пресјекле су бугарску војску и присилиле Бугарску да положи оружје 30. септембра. 

Срби су приликом ослобађања отаџбине наступали тако брзо да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање, пошто француске трупе нису успијевале да држе корак са српском пјешадијом.
Строј припадника Прве српске ескадриле
на летелишту Вертекоп код Солуна

Солунски фронт настао је као покушај савезника да помогну Србију у јесен 1915. године против заједничког напада Њемачке, Аустро-Угарске и Бугарске. Помоћ је дошла прекасно и у недовољном броју да спријечи пад Србије. Фронт је утврђен годину дана касније, након опоравка српске војске и обнове српске државе на територији Грчке.

Операције на Солунском фронту почеле су најесен 1917. године. Британска војска поново је напала Турску, а Французи и Срби кренули су на сјевер.
Пробој Солунског фронта отпочео је 15. септембра 1918. године, на команду француског маршала Франша Д'Епереа. Српска војска учинила је невјероватан подвиг, продирући чак 700 километара у правцу своје земље за само петнаест дана.

Кључни сукоб одиграо се у бици код Доброг Поља, у којој је фронт пробијен. На заповест краља Александра, српско напредовање настављено је несмањеном жестином. Бугарска се убрзо предала, а њемачка војска покушала да се организује новим појачањима.
У борбама код Ниша четрдесет седам њемачких батаљона није успјело да заустави двадесет седам српских. Војвода Петар Бојовић савладао је Једанаесту њемачку армију, исту ону која је 1915. године освојила Београд, и 12. октобра ушао у Ниш. Након побједа код Параћина и Крушевца, Срби су већ 19. октобра стигли у Београд.

Пробој Солунског фронта био је одлучијући 
за слом централних сила у Првом свјетском рату

15. септембра, године 1918. у 5:30 минута дивизије првог ешалона Друге армије, под командом војводе Степе Степановића, почеле су пробој фронта. Српска војска је пребачена на Солунски фронт прољећа 1916. године. Крајем септембра, послије борби и много жртава, заузели су Кајмакчалан и ушли на територију своје државе.

Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, док су са друге линије, добро укопани у ровове били аустроугарске њемачке и бугарске дивизије.

Између 26. и 30. септембра 1916. врх Кајмакчалан је више пута био заузиман док га српска војска није заузела 30. септембра. Српске снаге су укупно имале 4.643 погинулих, рањених и несталих војника, од којих је Дринска дивизија имала 3.320 односно 3.804 избачених из строја или три четвртине укупног броја војника. Међу погинулима био је и командант добровољачког одреда Војвода Вук.

Упркос том првом успјеху српске војске након катастрофе 1915, Солунски фронт је остао споредно ратиште, па је од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска коју је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца. Српска војска била је подијељена у двије армије – Прву, којом је командовао Петар Бојовић и Другу, на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић.

Борбе су почеле 14. септембра цјелодневном артиљеријском паљбом и свих савезничких топова по бугарским, њемачким и аустроугарским положајима, да би у зору 15. септембра (у 5.30 часова) послије снажне артиљеријске припреме, кренуле у напад дивизије првог ешалона Друге армије, под командом војводе Степе Степановића на фронту: Сушица – Соко.

Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете.

Већ првог дана пробијено је 11 км фронта, други дан је ширина проширена на 40 км и тиме отпочиње слом централних сила на Солунском фронту чија линија се распала.

Прва армија је силовито напредовала и већ 1. новембра је стигла до Београда и ослободила га. Пробојом Солунског фронта начињен је први продор у окупирану територију коју су држале централне силе, чиме је започео војни расплет рата не само на Балкану, већ и на осталим фронтовима.
++++++++++++
Вјечна слава свим српским јунацима који су 
изгинули у ратовима за слободу српског народа!

Шта су о величанственом подвигу српске војске 
тада рекли највиши европски функционери:

Франше д’Епере, француски маршал:

То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...”

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  

Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице: 

Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе...”

Пол де Шанел, председник француског парламента: 

После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустријски генерал: 

Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: 

Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота

Autor sjovicicslavuj | 14 Septembar, 2020 | read_nums (25)

Данас се у храмовима моли Господу да благослови "венац године" - да сачува православље у миру, да ток године протекне добро, да градове Бог сачува неповређене, да христољубивог владара земље заштити и дарује му победу над противницима.

Такође се моли за победу над кривоверством, за плодове земаљске, здрав ваздух, кишу са небеса, за избављење од свих невоља...
Током историје хришћанства није било јединствености о томе од када треба рачунати почетак године. Некада је то био март месец, потом Васкрс.
Свети Амвросије Медиолански каже да годину треба почети септембра месеца у славу светога цара Константина, рођеног у Нишу.
У Византији је још дуго било двоумљења. Први и шести Васељенски сабори сматрају да је добро да се почетак године стави у септембру, налазећи за то библијско оправдање. Јер, око празника јеврејске Нове године (Рош Хашана), која је била пре неколико дана, Исус Христос, ушавши у синагогу, огласио је годину милости Господње.

До времена цара Душана, код нас је било докумената у којима година почиње марта месеца.

 Црква сматра да је Христос рођен 5508. године по стварању света. У означавању једне године значај имају и друге ознаке, њих помињу само врло ретки и прецизни црквени календари.

Све се заправо понавља у циклусу од 532 године. Почетак године је заправо почетак једног индикта, њих има 15. Значајан је и "круг сунца", њих има 28. "Циклус месеца" се понавља на 19 година.
Од данашњег дана у нашем народу почиње сетва, у неким крајевима се носи семе у цркву да се освети.
1 2 3 ... 199 200 201  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva