Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 19 April, 2019 | read_nums (27)
 
Песма за данас ...
        Јован Дучић ВЕЧНОЈ СРБИЈИ
 
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
Autor sjovicicslavuj | 18 April, 2019 | read_nums (33)
 
Кошаркашице Црвене звезде 
у трећем мечу финалне серије плеј-офа 
Прве женске лиге Србије
савладале су екипу ЖКК 021 из Новог Сада 
и 31. пут у историји клуба стигле 
до титуле националног шампиона.

ЖКК ЦРВЕНА ЗВЕЗДА : ЖКК 021 Нови Сад 
69:49 (24:16, 24:7, 11:16, 10:10)

КОШАРКАШИЦЕ  
ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ 
СУ ШАМПИОНКЕ 
СРБИЈЕ!

Црвено-беле су импресивно дошле
до трофеја пошто су у читавој сезони
доживјеле само један пораз.

У финалу плеј-офа Црвена звезда је
са 3:0 у серији савладала ЖКК 021
и на тај начин одбранила титулу шампиона Србије.




ККЖ Црвена звезда: 


ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Ђорђевић 12, Богићевић 24, 
А. Катанић 7, Бојовић 7, Мишељић 13, И. Катанић, 
Наумчев 6, Тешић, Вуловић, Дешић, Зукановић, Чубра.

Послије сезоне у којој су у домаћем такмичењу 
уписале један једини пораз, свима је било јасно да ће 
титула шампиона државе остати на Малом Калемегдану.


Први меч
Црвена звезда – 021 62:50

Други меч
021 - Црвена звезда   60:68

Трећи меч
Црвена звезда – 021  69:49



Autor sjovicicslavuj | 18 April, 2019 | read_nums (38)

Пјесма за данас ....

Милица Стојадиновић Српкиња
КАД СЕ НЕБО МУТИ
 
Рођена је у Буковцу, у Срему 1828. год. 
Била је ћерка свештеника Василија Стојадиновића.
 

Била позната по патриотској поезији, која је била везана за национално буђење.

Посљедњу деценију свог живота провела је у Београду, гдје је умрла 1878. год. потпуно заборављена и сиромашна.

Слика 

Autor sjovicicslavuj | 18 April, 2019 | read_nums (12)
Прије стотину и три године једна држава напустила је своју територију и преко друге двије отишла у трећу, савезничку. Одлука да и Влада и војска и цивили крену пут Албаније и Црне Горе, голгота и крфски период - јединствени су догађаји и у српској историји и у свијету. Данас се обиљежава стотину и двије  године искрцавања српске војске на Крф.

Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пјешке. Прије стотину и три године, најиздржљивији српски војници савладали су муке и искрцали се на Крф, гдје су се опорављали и спремали да поврате дио своје окупиране територије.

Албанска голгота и период на Крфу, јединствени су у историји и најзначајнији догађаји за Србију током Првог свјетског рата.

У тренутку када су српске трупе са Владом и краљем дошле на албанску обалу послије тешке албанске голготе, оне су биле једини симбол присуства Срба у међународној заједници и политици.
Албанску голготу и искрцавање српске војске на Крф, путем штампе пажљиво је пратио и свијет - поготово земље савезнице.

То је вријеме великих сукоба француских и њемачких армија код Вердена када је требало подићи морал тих савезничких армија, посебно француске, и када је српски случај служио као врста стимуланса да се издржи на фронту.

Као и догађај, и страдање је било без преседана. Погинуло је више од 77.000 војника и 140.000 цивила. Због глади, тифуса, страдања у логорима - неке су процјене да је број умрлих и до милион.
Било је потребно вријеме да Србија изађе из демографског минуса. Догодила се велика промјена у структури популације - која је писала даљу историју.
Тај пут се може поредити са Кинеским великим маршем, са сјеверним маршем у Руској револуцији, али страшније је, јер је било много цивила.
Српски народ је успио да се обнови послије тога, увијек се послије неког времена обнови, али толико страдање није забиљежено.


Као и у свим великим ратовима, роде се нови људи, али најбољи страдају у рату - и то је најтежа посљедица свега.
Autor sjovicicslavuj | 17 April, 2019 | read_nums (50)

 Навршило се пуних 20. година од како су  НАТО злочинци 17. априла 1999. године, убили трогодишњу Милицу Ракић.

Трагедија се догодила након што је гелер од распрскавајуће бомбе улетио у купатило и погодио дjевојчицу у главу док је сједела на ноши.
Споменик НАТО агресије. 
На мермерном обиљежју 
у Ташмајданском парку 
у Београду је скулптура 
Милице Ракић
 
Милица Ракић је након погибије постала симбол српског страдања 1999. године, а њене слике и прича о њеној судбини брзо су обишли свијет. 
 
Злочинци и убице никад се нису покајали, али и мртве очи Милице Ракић из Царства небеског ће прогањати злочинце из НАТО aлијансе.                                                           
ВЈЕЧНА ТИ СЛАВА МИЛИЦЕ,

НАШЕ СРПСКО ЧЕДО!

 
*************************************
Autor sjovicicslavuj | 17 April, 2019 | read_nums (13)
 
На данашњи дан, 17. априла умро је 
славни српски књижевник и пјесник

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Живио је врло кратко, 
јер је био мучен по аустријским логорима...

 
--------------------------------
Autor sjovicicslavuj | 16 April, 2019 | read_nums (39)
 
Хокеjаши Србиjе освоjили су златну медаљу 
на Свјетском првенству Друге дивизиjе A групе 
у Београду и пласирали се у Прву дивизиjу,
чиме су поновили наjвећи успјех репрезентативног хокеjа
остварен 2009. у Новом Саду.

У одлучуjућем мечу Србиjа jе побиједила Шпаниjу 
послије драме и бољег извођења пенала 
3:2 (1:0, 0:1, 1:1 - 0:0, 1:0).




Autor sjovicicslavuj | 16 April, 2019 | read_nums (22)
 
Пјесма за данас ... Бранислав Прелевић ШЕСТО ЧУЛО
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
Autor sjovicicslavuj | 16 April, 2019 | read_nums (13)
 
НИКОДИМ МИЛАШ
је био далматински епископ и канониста.
Рођен је 16. априла 1845. у Шибенику, Хрватска  


Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
у нашој историји


Цитат: Ниjе лак посао владици у Далмациjи и са такозваном православном интелигенциjом. Ови и овакви људи принудили су далматинске епископе Раjачића, Живковића и Мутибарића да бjеже из Далмациjе у друге епархиjе…
Почетак далматинске цркве бива 55. године, кад jе Тит, ученик апостола Павла, основао ту цркву; а завршуjе се први период историjе њене 313. године, кад jе издан био милански едикт, коjим jе проглашена хришћанска црква слободном у римскоj држави. Ово jе доба гоњења, и црква jе могла само кроз непрестану борбу са своjим гонитељима да себе одржи. И оно што бива за то вриjеме са хришћанима у осталим провинциjама простране римске царевине, бива исто и у Далмациjи.
Послиjе миланског едикта наступа свугдjе, па и у Далмациjи, мирно доба за хришћанску цркву. Као дио римског патриjархата, далматинска се црква налази под врховном jурисдикциjом римског патриjарха, и остаjе тако до 732. године, када прелази под jурисдикциjу цариградскога патриjарха. Том се годином завршуjе други период. За ово се вриjеме утврђуjе у Далмациjи хришћанска вjера и уређуjе се црква.
Кад jе далматинска црква прешла под власт цариградскога патриjарха, почиње мало времена послиjе жестока борба између источне и западне цркве, а исто тако борба и у Далмациjи између православља и латинизма, и то траjе све до петог спљетског сабора 1075. године, кад латинско и хрватско насељење Далмациjе напушта православну вjеру и прима римокатоличку. Овиjем се завршуjе трећи период.
Послиjе поменутог спљетског сабора остаjу у Далмациjи само грчке колониjе у коjима се чува православна вjера и коjе су виjерне православноj цркви. Боре се те колониjе са латинизмом ради одржања вjере своjе, наjприjе саме, а послиjе заjедно са далматинским Србима. Сеобе српскога народа из Босне и Херцеговине у Далмациjу оживљаваjу сада православну цркву особито у далматинском континенту, а тиjем оживљуjе иста црква и у грчким колониjама далматинског приморjа. Завршуjе се оваj период, кад 1420. године далматинско приморjе долази под власт млетачке републике.
Преласком далматинског приморjа под власт млетачке републике престаjе заjеднички црквени живот између православног насељења у далматинском континенту и онога на далматинском приморjу, те се засебно таj живот развиjа, а без сталног jерархиjског уређења, док црква у далматинском континенту ниjе била подређена jурисдикциjи дабробосанског митрополита, а црква на приморjу jурисдикциjи филаделфиjског архиjепископа, коjи jе катедру своjу имао у Млецима. Овако траjе до 1699. године, кад услиjед карловачког мира прелази готово сва Далмациjа под власт млетачке републике, и тиjем се завршуjе пети период.
За вриjеме млетачке власти над свом Далмациjом православна jе далматинска црква правно се сматрала зависном од филаделфиjског млетачког архиjепископа. Тешко jе, може бити jош теже, него ли у трећем периоду, било ово вриjеме за православну далматинску цркву, jер се она морала непрестано борити за своj опстанак и бранити се од наjжешћих нападаjа од стране иновjераца. Падом млетачке републике 1797. године миjења се и стање православне цркве у Далмациjи, те наступа нови период у њеноj историjи.
Оваj нови, седми, период продужава се до 1849. године, кад jе царским патентом од 4. марта проглашена православна вjера равноправном свима осталим у аустриjскоj монархиjи законом признатим вjероисповjестима. Премда у непрестаноj самообрани од иновjераца, ипак се православна црква у Далмациjи за ово вриjеме снажи и утврђуjе.

 Српска историја је препуна српских великана
за које огромна већина никада није ни чула!?

Огроман је допринос тих славних Срба 

за наше постојање и наш опстанак.

Autor sjovicicslavuj | 16 April, 2019 | read_nums (22)
 
На данашњи дан, 16. априла умро је
славни српски композитор, мелограг,
диригент, пијаниста и музички писац
КОРНЕЛИЈЕ СТАНКОВИЋ


Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
у нашој историји

КЛАВИРСКА: "Устај, устај Србине" (са варијацијама), 1852; "Словенски кадрил", 1855; "Сто се боре мисли моје" (са варијацима) 1857; "Српски народни кадрил" 1859; "Бугарски кадрил" и "Српска полка" 1862.

ВОКАЛНА: Песме за драму "Преоднице српске слободе" или "Српски хајдуци" Ђ. Малетица; мес. хор "Црногорац Црногорки"; "Химна Србије".

— "Српске народне песме" (6 збирки  које садрзе уједно клавирске и хорске хармонизације. Збирке су овде наведене по првој песми која је у њима: "Ој таласи", 1851; "Сецас ли се оног сата", 1853; "Ускликнимо с љубављу", 1859; "Ја сам Србин, српски син", 1859; "Полецела саренптица", 1862; "Праг је ово милог српства", 1863).

ЦРКВЕНА: "Две литургије", 1851 и 1852; "Православно црквено појање у српскога народа" (И књ., "Литургија Јована Златоустог", 1862; ИИ књ., "Тропари, кондаци, ирмоси од Бозица до Спасовадне" 1863; ИИИ кн., "Тропари, кондаци, ирмоси од Спасовадне до Ваведења", 1864); "Српско црквено карловацко појање ("Блазена" И-8 гласа, 1822). Необјављени записи карловацког појања у 17 свезака у Архиву САНУ.
----------------------
Станковићев гроб 
у Алеји великана на београдском Новом гробљу
Autor sjovicicslavuj | 15 April, 2019 | read_nums (42)
 
Добро јутро Помаже Бог свим вјерујућим људима Пјесма за данас ... Владимир Мајаковски В А М А
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
Autor sjovicicslavuj | 15 April, 2019 | read_nums (15)
 
15. априла 2018. умро је велики умјетник
Божидар Боки Милошевић



Autor sjovicicslavuj | 15 April, 2019 | read_nums (16)
 
15. априла 1811. рођена је 
Катарина Ивановић
- прва жена академски сликар у Србији
 
-------------------------
Дочек Српкиње Јелене, 
угарске краљице - 1869. године
-------------------------
Ослобођење Београда, 1806. — 1857.
----------------
Смрт сиротице
 
Autor sjovicicslavuj | 14 April, 2019 | read_nums (22)
 
Репрезентативац Србије у рвању грчко-римским стилом, 
Виктор Немеш, освојио је данас бронзану медаљу 
у категорији до 77 килограма 
на Европском првенству у Букурешту.

У борби за треће мјесто Немеш је побиједио 
Турчина Ченгиза.

Немеш је стигао до треће континенталне медаље, 
након два сребра у руском Каспијску (2018) и Риги (2016).
 

 
Autor sjovicicslavuj | 13 April, 2019 | read_nums (52)

Манастир Покрова Пресвете Богородице,

Карно код Сребренице

 Ð¤Ð¾Ñ‚ографија корисника Славко Јовичић Славуј

На мјесту данашњег храма по предању се налазио манастир из Немањићког периода, предпоставља се да је то била задужбина краља Драгутина. Тај манастир је највјероватније страдао у вријеме доласка османлија у ове крајеве. На локацији Купрес на Црном Врху, на мјесту познатом као „Црквина“, налазио се храм који је порушен такође у вријеме османлијске најезде. Данас је то мјесто обиљежено Часним Крстом. Неких четристо метара од тог локалитета подигнута је спомен чесма четворици мученика убијених 9. маја 1992. године од стране муслиманских злочинаца.

 

Градња данашњег храма Покрова Пресвете Богородице започета је 1893. године, а завршена је 1896. године и осветио га је митрополит Николај (Мандић). Сазидан је од камена и прекривен лимом. На храм је дозидан звоник 1925. године, а звоно је даровао Краљ Александар Карађорђевић. Мајстори су били чувени осаћански неимари, које је и Књаз Милош Обреновић позивао да граде и зидају по слободној Србији.

 

Овај храм је неколико пута страдао и обнављан. Најприје је руинирани храм обновио прото Тихомир Митровић 1956. године, да би због насталих оштећења у тешком невремену 1973. године чекао на обнову до 1979. године.

 

У Одбрамбено-отаџбинском рату 1992. године храм је опљачкан и запаљен, скинут је кров, а сав инвентар уништен. Том приликом је изгорио и иконостас са вриједним иконама. Све ово су учиниле муслиманске војне снаге из Сребренице.

 

Обновљен је и саниран да се у њему може богослужити 1996. године. Манастирски живот почиње доласком јеромонаха Луке (Бабића), који за кратко вријеме заједно са народом подиже конак и започиње обнову храма и подиже спомен бисту свештенику Бобану Лазаревићу, који је страдао 1992. године.

Autor sjovicicslavuj | 13 April, 2019 | read_nums (26)
 
Пјесма за данас ... Ђура Јакшић
С Т А З Е
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°
Autor sjovicicslavuj | 12 April, 2019 | read_nums (45)
 
Пјесма за данас ... Душко Трифуновић ЛУДО И НЕЗАБОРАВНО
 
Слика 
Autor sjovicicslavuj | 12 April, 2019 | read_nums (22)
 
На данашњи дан, 12. априла 1941. године
погинуо је проф. др 
академик
Владимир Ћоровић


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји



Након атентата Гаврила Принципа, 28. јуна 1914. у Сарајеву, Ћоровића су ухапсиле аустроугарске окупационе власти. На познатом бањалучком „велеиздајничком“ процесу, чији је првооптужени био Васиљ Грђић, Ћоровић је најприје осуђен на пет, али му је Врховни суд повисио казну на осам година робије због интензивног рада у „Просвјети“. 

Нови аустроугарски цар и краљ Карло IV, под снажним притиском свјетске јавности, извршио је 1917. године замашну амнестију политичких затвореника, па је Ћоровић пуштен из затвора у Зеници, гдје је углавном издржавао казну. Тада се настанио у Загребу, па је са групом југословенски усмерених писаца (Нико Бартуловић, Иво Андрић и Бранко Машић) уређивао часопис „Књижевни Југ“.

У то вријеме је почела његова запажена сарадња са југословенским политичарима у разним земљама, а нарочито у Аустроугарској, као и припремање документарне Црне књиге (Београд-Сарајево, 1920) о страдању и патњама српског народа у Босни и Херцеговини.

У улози делегата у привременом народном представништву, Ћоровић је био присутан 1. децембра 1918. године у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу.

Од 1919. године, када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету, Ћоровић је непрестано живио у Београду. Великим личним радом, изванредним научним резултатима, створио је риједак углед и утицај и изузетну каријеру: 1921. постао је редовни професор на Филозофском факултету, за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног 1934. године.
 
Двије године био је и ректор Београдског универзитета, током школске 1934/35 и 1935/36 године. Смијењен је послије студентског штрајка.
 
Послије напада Нијемаца на Југославију, напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара, али је авион којим је управљао Синиша Синобад и којим су путовали оборен 12. априла 1941. године изнад Олимпа у Грчкој. Авион је пао у близини града Еласоне и у тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић.

Почетком 1910. оженио се Јеленом Скерлић, сестром Јована Скерлића, имали су двије ћерке.

Када је 1941. несрећно погинуо, још увијек се налазио у пуној снази, ближе средини него крају свога стваралачког пута. Уза све то, он је оставио у рукопису толико списа, добрим дијелом већ припремљених за штампу, да би само то за неког другог научника значило добар животни биланс.

Autor sjovicicslavuj | 11 April, 2019 | read_nums (36)
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ Славуј 


Дође то с годинама или је, заправо, било потребно много времена да прође, па да схватим да у претходном периоду многе ствари нисам знао и да тек сад долазим до многих истина. 

Много раније оне су ми биле чак и потребније како бих разумио и како бих посложио све чињенице у мозаик времена у којем сам живио.

 Имао сам срећу да се дружим са неким паметним људима, мада би ближе истини могло да буде: врло често сам био у друштву паметних људи. Тада сам мислио да је било лако да се приближим тим људима. 

А баш то лако које ми се тада чинило, уствари било је само пука случајност или стицај разних околности које су се дешавале, онако спонтано. Додуше, за почетак циљ је био да нешто паметно чујем и научим. Мада нисам имао неких великих претензија, па да то што чујем и запамтим и да онда некад кад ми за многе одлуке буде било потребно много више памети то и искористим, свакако у свом интересу.

Много раније или мало касније, мислио сам да су такве ствари једноставне и да сам остварио циљ самим тим што ми се то десило. Међутим, тај циљ је био много далеко, па можда и још даље и од саме близине људи са којима сам био у друштву. 

Иако су ми многи циљеви били достижни они су се губили у мојим нереалним очекивањима.  Послије тога упуштао сам се у јурњаву са временом и у настојању да све оно што сам пропустио, а пропустио сам много тога, касније и надокнадим. То и данас траје. А вода и даље тече.

 
1 2 3 ... 147 148 149  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva