Slavko Jovičić

ЛАЗА КОСТИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:28

За сјећање и за памћење...
На данашњи дан /31. јануара/ 
рођен је славни српски пјесник 
ЛАЗА КОСТИЋ
 

Сутра, 31.1.2015. године је: Свети Атанасије Велики

— Autor sjovicicslavuj @ 21:23
 
 
Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. 

Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. 

Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. 

Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. 

Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. 

За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. 

Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог "раба вјернаго", 373. године.
 

CRVENA ZVEZDA /ЦРВЕНА ЗВЕЗДА/ ДЕМОЛИРАЛА њемачку АЛБ-у

— Autor sjovicicslavuj @ 22:57
 
29.1.2015. ДИРЕКТНО: ПАЛЕ/Београд
 
Пионир је горио!
ЗВЕЗДА сијала
и уништила Албу
за прву побједу!
 
ПРВА ПОБЈЕДА ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ 
У ЕВРОЛЛИГИ 
У ТОП 16 ФАЗИ такмичења!

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - АЛБА 
86:69  (22:12, 25:17, 17:18, 22:22)

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Вилијамс 7поена, 10асистенција, Ребић, Дангубић 9поена, 4скокова, Митровић 6поена, 4скока, 2украдене лопте, 2асистенције, Лазић 10поена, Блажич 6шпена, Калинић 9поена, 5асистенција, Марјановић 17поена, 12скокова, Тејић, Џенкинс 12поена, 3скока, 4асистенције, Јовић 9поена, Цирбес 1поен.
Тренер: Дејан Радоњић

 

"Опали" твит и не брини за своју будућност, јер садашњост свакако сам упропаштаваш!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:44
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
 

У вечерњим сатима кад је огромна вечина уз своје "љубимце" компјутре, ево само пар неких назнака из свакодневице.

Новинарство, електронски и штампани медији доживљавају своје најтеже дане. Нема изузетака.

Портали и друштвене мреже доминирају. Наручени, пристрасни и субјективни текстови, често са примјесом функционалне неписмености и недостатком стила постали су свакодневица.

Међутим, оно што постаје све популарније јесте нови вид такозваног истраживачког новинарства.

Нема рецепта, али најлакши пут до “славе” је направити анонимни Твитер налог, „запратити“ бројне познате личности и чекати њихову евентуалну неку реакцију, мада се познати и славни ријетко јављају или скоро никад не одговарају на огромне изливе љубави од стране “широких народних маса”, односно "твитераша", “фејсбучара” и других љубитеља “мрежних” упознавања и зближавања, која иду чак и до ранга интимности!?

Треба дакле, сачекати пожељан твит, зачинити га дозом сензационализма и то је то. Вијест је спремна.

Двије, често небитне, ријечи биће довољне да се јавност обавијести како се одређеног лика /по задатку нарученог/ у времену које долази треба чувати, јер је по процјени твит-аналитичара исти врло опасан по опстанак нације и друштва.

Дубље “анализе” би показале да је добро познати тип одговоран и за временске (не)прилике, а поготово је, изван сваке разумне сумње, одговоран за слабо гријање станова.

Наравно, све се то дало закључити на основу поменуте двије речи. Ко зна, схватиће на шта се алудира.

Опомињем да то нису ријечи - “Јеби га”! 

 

БРАНКО МИЉКОВИЋ - ЗА СЈЕЋАЊЕ И ПАМЋЕЊЕ!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:32

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Бранко Миљковић
-Рођен је у Нишу 29. јануара 1934.
 
-Године 1953. одлази у Београд на студије.
-Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету
у Београду 1957. године.

-Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо
у часопису „Дело“.

-Прву збирку песама „Узалуд је будим“ објављује 1956.
и с њом постиже велики успех; најзначајнија је збирка
„Ватра и ништа“, након које излазе
и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961).
Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.

-Београд напушта у јесен 1960. године
и одлази за уредника културе у Радио Загребу.

-У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961.
његово обешено тело
пронађено је у парку у Загребу.
 
Имао је само 27. година.
 
 

29.01. су: Часне вериге светог апостола Петра

— Autor sjovicicslavuj @ 22:28
Када Ирод баци у тамницу апостола Петра, апостол би окован у двоје вериге. А када ноћу апостол спаваше међу двојицом војника, анђео Господњи куцну Петра у ребра, пробуди га и изведе. И са њега спадоше вериге, као што о томе пише у Делима Апостолским (Д.А. 12, 4-7). О том преславном избављењу Петровом од окова и тамнице рашчу се по целом Јерусалиму. Тада неки хришћани кришом узеше те вериге, и чуваху их код себе, као да пред очима имају самог врховног апостола Петра, који по изласку из тамнице одмах отиде у друге крајеве проповедајући реч Божју, и већ се не појављиваше у Јерусалиму. А те вериге добише целебну силу од апостолског тела, које беше чврсто везано њима. И као што Павлове чалме и убрушчићи, зато што беху натопљени његовим знојем, тако и Петрове вериге, зато што беху припијене уз тело његово, исцељиваху од болести и изгоњаху зле духове (Д.А. 19, 12).

Ове чесне вериге верни побожно поштоваху, и клањаху им се, и брижљиво чуваху, предавајући их наслеђем из нараштаја у нараштај. Јер их родитељи предаваху деци својој, а деца их опет својим наследницима повераваху, казујући један другоме којег су сужња те вериге и чијим се телом осветише. Таквим предавањем путем наслеђа доспеше вериге до руку пресветог Јувеналијапатријарха Јерусалимског. А када благочестива царица Евдокија, супруга цара Теодосија Млађег, дође у Јерусалим, и ту подиже многе цркве, и света места украси о царском трошку, тада јој патријарх Јувеналије, видећи њену велику побожност и богољубље, пред њен повратак у Цариград, подари многе свете ствари, а међу њима и ове чесне и чудотворне вериге светог апостола Петра. Царица их однесе у Цариград.

И једне свете вериге даде у храм светог апостола Петра, у великој цркви Свете Софије, а друге посла у Рим својој кћери Евдоксији, која беше удата за западног римског цара Валентијана Трећег. Она, побожна као и њена мајка, с љубављу прими овај скупоцени дар, подиже на гори Ексквилиској цркву у име светог апостола Петра, и у њој, положи оне вериге. Нађоше се у Риму и друге вериге светога Петра, којима га Неронмучитељ беше везао. И те вериге бише положене са оним донесеним из Цариграда. Шеснаести дан месеца јануара би одређен за празник поклоњења тим чесним веригама у част и спомен светог апостола Петра, a y славу Христа Бога нашег.

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 00:35

За сјећање и за памћење....
На данашњи дан /28.1/ умро је пјесник
 
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ

 


Данас, 27. 01. 2015. је: СВЕТИ САВА

— Autor sjovicicslavuj @ 22:15


 Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.

------------------------------------------------------

Најмлађи син Стефана Немање , великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.
Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору. Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон.

Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост. Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.

Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.

Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.
Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.
Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.

Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.
Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима. Једном замоли свог игумана да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским.
После неколико година и Савин отац, Стефан Немања, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору.

До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава као манастир првог реда - царску задужбину - у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног , подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро.

У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила позната под именом Типик светог Саве. У Светој Гори написао је Сава и житије свога оца, преподобног Симеона.

У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, не били над мртвим очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело, које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван у знак измирења, почне зидати цркву Жичу. За то време Сава је већ био постао архимандрит.
Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те се прилично задржа у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео.

 

За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.
После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за
архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј. независна. Било је то 1219. године.
При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.

Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу. У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано. Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски.

После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље. После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.

Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон , а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у Србију. После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах.

Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу, а које остати у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.

Свети Сава је умро 12. јануара, и у црквеним књигама тога дана се бележи и спомиње, али се спомен његов чини 14. јануара по старом календару - 27. јануара по новом.
 

ДРАГА СРПСКА ДЈЕЦО КОЈА ИДЕТЕ У ШКОЛУ - СРЕЋНА ВАМ ДАНАШЊА КРСНА СЛАВА СВЕТИ САВА! СВЕТОСАВСКА ХИМНА

— Autor sjovicicslavuj @ 22:01
 
Нотни запис Светосавске химне 
из књиге Корнелија Станковића,
објављене у Бечу 1859. године.
 
 
*******************
Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави,
Српске цркве и школе –
Светитељској глави.

Тамо венци, тамо слава,
Где наш српски пастир Сава:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!

Благородна Србијо,
Пуна си љубави
Према свом пастиру
Светитељу Сави.

Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава.
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.

К небу главе подигните,
Саву тамо угледајте:
Саву српску Славу
Пред престолом Творца.

Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави
Да нам свима сине;

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози:
Почуј глас свог рода,
Српскога народа!

Пет векова Србин је
У ропству чамио,
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!
*********************************************


Данас, 27. јануара 1996. године, на Светог Саву, затворен је посљедњи концентрациони логор у претходном грађанском рату у Босни и Херцеговини.

— Autor sjovicicslavuj @ 21:54

    ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

    27. јануара, на Светог Саву, прије 19. година распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - "Силос", и то два мјесеца након парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање свих логора у БиХ.


    Из логора "Силос", у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су преостала 44 логораша. 
    Само седам дана раније, на Богојављење, и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана,  муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле 19. јануара, те 1996. године.

    Логор "Силос"  је отворен 11. маја 1992. године, а затворен је истог датума када и злогласни фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц. 
    Најмање ту има било какве симболике и коинциденције.

    Према мојим сазнањима, 24 српска логораша убијена су тортурама, свакодневним физичким злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.

    На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања'`, који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из логора "Силос", а остали су били цивили присилно затворени у логор "Храсница"  у Храсници или који су били присилно мобилисани у тзв. Радни вод, који је био састављен искључиво од Срба.  Заправо, био је то 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.

    У логор "Силос"  били су затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих је једна била у шестом мјесецу трудноће.

    Осим 11 војника, који су били резервни војници тадашње ЈНА и који су били ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали Срби затворени у злогласни концентрациони логор "Силос" били су цивилна лица. Према мојим сазнањима и евиденцији, кроз логор "Силос" прошло је више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина, дијелова сарајевске општине Хаџићи.

    Логораши су злостављани и мучени на разне начине, између осталог и најтежом казном - казном глађу. Сваки дан добијали смо по пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.

    За прва 63 дана, од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су биле у ходницима силоса и које су служиле за вагање жита.

    1993. године, из логора "Силос" почело је одвођење логораша на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману. Српске логораше одводили су припадници злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из Санџака/, затим одвођење у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере и радили најтеже физичке радове на првим борбеним линијама зараћених војски.

    Концентрациони логор "Силос" је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ,  не само што је најдуже трајао,  већ и зато што су на основу исказа свједока  стручњаци утврдили да су у том логору српски логораши мучени на 167 различитих начина, мучени су методама које савременој цивилизацији нису појмљиве и нису разумљиве.

    Сва документација о страдању Срба била предата тадашњој главној тужитељици Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуна сатанизација српског народа. Злочини које су над Србима починили припадници других народа нису је интересовали, као ни њене налогодавце, прије свега САД и Европску унију.

    Лично сам Карли дел Понте предао огромну документацију
    и бројне доказе о стравичним злочинима почињеним над Србима,
    али то злогласну Карлу дел Понте није интересовало.
    Она је имала само један циљ - оптуживати СРБЕ!

    ***********************************************
    С обзиром да је у току
    суђење муслиманским злочинцима за злочине 
    почињене над Србима у конц-логору "Силос", 
    ниједном реченицом нити својим потезом 
    не желим да ометам ток суђења.
    **********************************
    Свим сапатницима који су због стравичних посљедица злостављања, у току и након рата, на најтрагичнији начин завршили своје животе од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет 
    и стално се молим Господу Богу за њихове племените душе 
    и за смирај у Царству небеском.





СРБИ! Знамо ли ми ко смо и коме припадамо или су нам важније свакодневне глупости и разна сплеткарења и оговарања!

— Autor sjovicicslavuj @ 18:02

Пјесма посвећена српским јунацима страдалим у Првом свјетском рату и хиљадама њих, који су своје животе завршили у "Плавој гробници"...
*************
Пјесма преузета од аутора Милутина Бојића...


Милутин Бојић је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог свјетског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и пјесма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.


Иако је живио само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опјева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековјечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опјева побједе и ослобођење у које је чврсто вјеровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног пјесничког успона.


****************
СЛАВА И МИЛОСТ МИЛУТИНУ БОЈИЋУ. Могу претпоставити да је врло мали број људи, односно СРБА, икада и чуо за овог српског јунака, који је свој живот завршио на самом почетку, дакле у 25. години...
Славуј.


САВА ШУМАНОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 22:21

За сјећање и за памћење...
На сутрашњи дан /22. 01./ 
рођен је САВА ШУМАНОВИЋ

Срећна крсна слава Свети ЈОВАН КРСТИТЕЉ!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:45
 
Браћи СРБИМА и сестрама СРПКИЊАМА који, као и ја, 
славе своју крсну славу Светог Јована Крститеља, 
уз божији благослов, желим сваку срећу и упућујем честитке! 

Нека вам Господ Бог и Свети Јован дарују мир, 
здравље, сваку утјеху, 
духовни напредак и свако благостање!

НА МНОГАЈА ЉЕТА!
АМИН!



Крсна слава 
+++++++++++
Крсни хлеб на столу бели
на пола се с' кумом дели
славска свећа и кандило
одувек је тако било.

Реф.
Славио је отац мој
радово се слави тој
цео живот свој.
Сада славу славим ја
да остане, да се зна
да се сачува.

Под икону кум наш седа
обићаје да надгледа
јабуке се деци дају
кад "Оченаш" прочитају.

Реф.

Кад је слава тога дана
све мирише од тамљана
и ти, сине, славу слави
у весељу и љубави.

Реф.
 

Данас, 20. јануара је: СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ

— Autor sjovicicslavuj @ 23:36
 
Овај, у народу познати светитељ као Претеча Христов, родио се у дому благочестивих и побожних људи, првосвештеника Захарије и његове жене Јелисавете. Стари су били њих двоје када од Бога измолише дете, а то дете касније одигра одлучујућу улогу на дан Богојављења.

Црква због тога и узима баш овај датум да га празнује као Сабор Часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Јована зато што је доликовало да се празником укаже поштовање ономе ко послужи Светој Тајни Крштења, ставивши руку своју на главу Господњу. Овај празник се назива Сабором због тога што се тог дана људи сабирају у Цркву ради певања и узношења славе Богу у част светог Јована Крститеља.

Сећање на овог светитеља празнује се неколико пута у години, али највише свечара има баш на овај датум.

Личност Светог Јована Претече и Крститеља, јеванђелисте, заузима посебно место у тој хијерархији, јер њему је био дат дар од Бога да крштава људе и ослободи их њихових грехова, те он крсти и Господа нашег Исуса Христа. То Крштење се обави на реци Јордану. Био је такве моралне чистоте, да се слободно могао назвати Ангелом Божјим, пре него човеком, и једини је од пророка који је руком могао показати онога кога је пророковао.

Прогањан је од стране цара Ирода, бачен у тамницу и погубљен одсецањем главе. Пострадао је овај мученик за веру хришћанску и за Господа нашег Исуса Христа.

Његове свете мошти хтеде свети апостол Лука да пренесе из Севастије у Храм у Антиохију, али не доби пристанак, но само могаше руку Претечину понети са собом, и то ону руку којом Проказа Спаситеља нашег. Многа чудеса су везана баш за њу, јер учини та рука много тога па чак и данас. Можда треба напоменути између осталог да сваке године на овај датум архиепископи износе ту руку пред народ, па ако се појави отворена предсказује родну и обилату годину, а ако се појави затворена биће то гладна година. Зато и ми празнујемо Сабор Светог Јована Претече и Крститеља, молећи га да се моли Богу за нас да се и ми саберемо у Цркви небеској, да нам подари излечење од свих телесних и душевних болести и патњи.

Рука је касније пренета у Цариград, али под најездом Турака губи јој се сваки траг.
----------------------------------------------
Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом.Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине.

Када свети јеванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети јеванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију.

И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.

Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком.

Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну.



ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - ДОМИНИРА У АБА ЛИГИ И СВЕ РЕДОМ ГАЗИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:19
 
 
19. 1. 2015. ДИРЕКТНО: ПАЛЕ/Београд
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - Задар 93:66 (25-7, 19-28, 30-14, 19-17)

Од старта у Аба лиги ЗВЕЗДА 
је одиграла 18. утакмица 
и забиљежила је све побједе, 
чиме је оборила све рекорде АБА лиге!

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Вилијамс, Ребић, Дангубић, Митровић, Лазић, 
Блажич, Калинић, Марјановић,Тејић, Џенкинс, Јовић, Цирбес. 

ЏЕНКИНС 16 поена /11 у трећој четвртини/, 3 асистенције, 
БОБИ МАРЈАНОВИЋ 15 поена 9 скокова, 
КАЛИНИЋ 12 поена, 3 скока, 3 асистенције, 
ЈОВИЋ 6 поена, 6 скокова, 10 асистенција!

Главни играчи ЗВЕЗДЕ нису много играли, 
а неки нису ни улазили, јер их је тренер одмарао.

ЗВЕЗДА НАСТАВЉА СА ДОМИНАЦИЈОМ
У АБА ЛИГИ!

БРАНИСЛАВ НУШИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 13:04
За сјећање и за памћење....
Славни српски књижевник, комедиограф, дипломата и академик 
Бранислав Нушић, умро је на данашњи дан /19. 1./

 

Ни највећи непријатељи никада ништа слично не доживјели!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:22

 
 
Никад и никоме на свијету не поновило се такво страдање и таква стравична мучења, која свијет и савремена цивилизација никад неће моћи да схвате, нити да разумију!
 
19. ЈАНУАР / БОГОЈАВЉЕЊЕ/

ЈЕДАН ЈЕ ОД НАЈВАЖНИЈИХ ДАТУМА 

У МОМ ЖИВОТУ!


На БОГОЈАВЉЕЊЕ тачно је 19. година 


од како сам након 1.334 дана или 44 мјесеца 

злостављања и стравичних мучења 

по муслиманским конц-логорима дочекао 

СЛОБОДУ!


---------------------------------------
У логор сам затворен 26. маја 1992. године,


а СЛОБОДУ 

сам дочекао 19. јануара 1996. године!
***************************

1997. године, написао сам књигу: "СИЛОС" -

 најзлогласнији муслимански концентрациони логор

 смрти од 1992 - 1996. године,

у бившој Босни и Херцеговини.
 
 
Насловница књиге, коју сам написао
 
 

ДОЧЕКАО САМ СЛОБОДУ - Бог се јави! Ваистину се јави!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:16

      ДА СЕ НИКАД 
      НЕ ЗАБОРАВИ!

19. јануара 1996. године, дакле прије 19. година, на Богојављење - Бог се јавио и помогао ми је да након 44 мјесеца или 1.334 дана, стравичног страдања, мучења, злостављања и несхватљивих тортура, изађем из најзлогласнијег муслиманског концентрационог логора смрти "СИЛОС" у Тарчину и да дочекам тако жељену СЛОБОДУ!


Најзлогласнији муслимански концентрациони 
логор смрти "СИЛОС" у Тарчину, 
отворен је за Србе 11. маја 1992. год., 
а затворен је
27. јануара 1996. године,
на Светог Саву!

Коинциденција да или не - на исти дан 
у Другом свјетском рату затворен је
и фашистички концентрациони логор Аушвиц!
---------------------------------------
У мом животу, најважнија ријеч је СЛОБОДА
Сви они који, хвала Богу, нису имали ту несрећу 
да западну у руке злотвора, 
никада неће разумјети шта значи  СЛОБОДА!

Само ми је Драги Бог помогао да изађем 
на Богојављење и да стигнем на своју породичну 
крсну славу Светог ЈОВАНА!

           ХВАЛА ТИ 
     ГОСПОДЕ БОЖЕ!

      А М И Н !


Данас /19. 01./ је: Богојављење

— Autor sjovicicslavuj @ 23:09

Данас, 19. 1. је БОГОЈАВЉЕЊЕ!

Када Господ Исус Христос бјеше навршио 30 година од Свог тјелесног рођења,
Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао.
И сам почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану.
Св. Кирило Јерусалимски вели:
"Почетак свијета вода, почетак Јеванђеља Јордан".
При крштењу Господа у води објавила се свијету она тајна,
која се у Старом Завјету наговјештвала,
о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, т.ј.
Тајна Божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха,
Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира.
Отац је изрекао Своје свједочанство о Сину, Син се крстио у води
а Дух Свети у виду голуба лебдио је над водом.

А када Јован Крститељ засвједочи и рече о Христу: Ово је јагње Божије које узима на се гријехе свијета (JOB. I, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свијету и пут нашега спасења. На име: Господ узе на се гријехе рода човијечјег и под њима умре (погружење) и оживи (излазак из воде); и ми морамо умријети као стари гријеховни човјек и оживјети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, на грчком) назива се још и Просвећењем. Јер нас догађај на Јордану просвећује показујући нам Бога као Тројицу једносуштну и нераздјељиву. To је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Свјетлости, заслугом Сина, и силом Духа Светога.

Код Срба се Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке. У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. Овај обичај је везан за вјеровање у љековитост и чудотворност богојављанске воде - водице. Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, прије сунца окупа у ријеци.
 
 

Данас, 18. 1. 2015. године је - КРСТОВДАН!

— Autor sjovicicslavuj @ 19:13

Празником Воздвижења (уздизања, узношења) Часног Крста прославља се успомена на два веома важна догађаја у историји Хришћанства. Први догађај догодио се када је, по Предању, царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла Часни Крст приликом своје посете Јерусалиму, а други је везан за победу цара Ираклија над Персијанцима 628. године, када је враћен Часни Крст кога су Персијанци отели 614. године. Такође, тог дана су на богослужењима епископи подизали Часни Крст и њиме благосиљали читав свет.

Крст је од давнина био познат народима антике и био је средство за убијање преступника. Смрт на крсту је била најсрамнија смрт и била је резервисана за оне који нису били римски грађани. Међутим, од Христове смрти на Крсту, Крст постаје симбол победе Живота над Смрћу, знак Спасења.

Према сведочанству писаца антике, свет је пред Христов долазак био на ивици духовне и моралне пропасти, и било му је потребно спасење у сваком погледу. Било је потребно нешто сасвим ново, „ново под сунцем“, што ће човеку дати нову снагу и наду. То ново је био Христос. Он је у себи сјединио Бога и човека и преко страдања на Крсту кроз Васкрсење је победио „последњег непријатеља“ смрт, дарујући човеку снагу и наду да може да пробије ограничења своје природе и постојања. Све ово је постало могуће захваљујући Крсту.

Порука Крста је веома једноставна, као и сам изглед Крста, једна вертикала и једна хоризонтала. Крст показује шта је човеку у животу најпретежније и најпотребније. Потребан му је однос са Богом који спаја небо са земљом, што представља вертикала Крста, и однос са ближњима, што представља хоризонтала Крста. Овај однос се заснива на вери и поверењу, вери у Бога и поверењу у ближњега. Од тада човек човеку престаје бити вук и постаје ближњи где љубав постаје главно мерило свега. Христос је рекао да ће Крст бити суд свету и главно питање на том Суду свакоме од нас ће бити да ли смо имали љубави према Богу и ближњем, и по томе ће нам се мерити.

Ко се роди носи свој крст (страдање) и често човек хули на Бога због терета који носи. Међутим, Бог је сваком човеку, сходно његовим моћима, дао крст који може да понесе, и тај крст му је на спасење а не на погибао. Због тога нема места очајању и безнађу „јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет
спасекроз њега“ спасе кроз њега“(Јн. 3,17).
 

 


1 2 3  Sledeći»

Powered by blog.rs