Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 31 Decembar, 2021 | read_nums (248)
31. децембра 1931. године у Прокупљу је рођен
велики српски умјетник 
Божидар Боки Милошевић
- кларинетиста, солиста Београдске филхармоније, 
умјетнички руководилац Великог народног оркестра 
Радио-телевизије Београд

Autor sjovicicslavuj | 30 Decembar, 2021 | read_nums (223)
 
30.12.1847. године,
умро је славни СРБИН
СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА
 


Насловна страна књиге Историја Сербие (1837)

Пјесник Сима Милутиновић Сарајлија
био је заљубљен у Катарину Ивановић

- Катарина је била прва жена 
академски сликар у Србији.

Катарина је убрзо стекла статус 
савремене националне хероине.
 
Пјесник је томе највише допринио
својом пјесмом „Тројесестарство“
објављеном у Лајпцигу 1837. године,
посвећеној Катарини Ивановић

Заузврат Катарина Ивановић 
насликала је српског "Хомера"
СИМУ МИЛУТИНОВИЋА САРАЈЛИЈУ

Најмање знамо о нама самима, 
о нашим славним прецима, 
али зато знамо о многим 
свјетским вукојебинама.
Autor sjovicicslavuj | 29 Decembar, 2021 | read_nums (390)
 
 29. децембра 1921. године рођен је
ДОБРИЦА ЋОСИЋ 
Био је српски писац, романсијер и есејиста,
политички и национални теоретичар, 
академик 

Био је први председник СРЈ од 1992. до 1993. године.

Умро је 18. маја 2014. године у Београду

 
Двојица славних српских књижевника
Нобеловац ИВО АНДРИЋ и ДОБРИЦА ЋОСИЋ

Његова светост патријарх ПАВЛЕ
и Добрица Ћосић
Autor sjovicicslavuj | 29 Decembar, 2021 | read_nums (38)
 
Српски гуслар и народни пјесник
умро је 29. децембра 1835. године
ФИЛИП ВИШЊИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Филип Вишњић је један од најпознатијих српских гуслараи твораца српских народних пјесама.

Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Горња Трнова, код Угљевика. Ослијепевши од великих богиња још као дијете, Вишњић је с гуслама у рукама путовао по читавом Босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра. 

По селима и на манастирским саборима пјевао је Србима, а пролазећи кроз градове пјевао је и на дворовима турских првака.
Двије публике тражиле су различите пјесме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце. 

Његове пјесме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагнографски репертоар слијепих пјевача.

Спомен обиљежје у Горњој Трнови
на мјесту на коме је била родна кућа 
Филипа Вишњића
Споменик у Вишњићеву, општина Шид у Србији  
+++
 
Autor sjovicicslavuj | 28 Decembar, 2021 | read_nums (428)

 Рада Драгичевић, сведок и жртва ратног ужас

У рано јутро, 28. децембра 1992. муслимански војници упали су у село Биоча код Илијаша и прво јој силовали, а затим и убили деветогодишњу кћерку Мирјану. „Кад су пошли да је скидају, вриштала је и плакала, дозивала ме ’мама, мама’, али нисам јој могла помоћи, они су ме држали… Тај први кад је силовао моју Мирјану, још је била свесна и дозивала ме, али после јој више нисам чула глас. Нити је плакала, нити ме дозивала… Ништа. Само је беспомоћно лежала на поду… Кад су то урадили, пуцали су у њу, па на мене…“, присећа се Рада свог пакла.

Рат је ужас и страх, оскрнављене душе, осакаћена и беживотна тела деце, жена и људи, страдање и разарање – укратко пакао. И кад се ратни пакао слегне у временском вртлогу, опет се прикује за људску душу да заједно с њом лута и не да јој смираја. Испрва, душе плутају ношене очајем и жалом што им није задато да поред својих најмилијих нађу смирај у ратном вртлогу. А кад жал прође и очај се из душе пресели у срце, а бол се за сва времена укорени у души, остане само нада да ће се растављене душе, једном када им буде дато, поново наћи заједно у вечном смирају…

Злочин, пакао: Тринаест година требало је Ради Драгичевић да у својој души пронађе снаге да предочи људима свој ратни пакао. Ужас и страх тринаест година превладавали су у њеној души бол и наду у смирај. Рат је затекао Раду у родитељском дому у засеоку Доња Биоча код Илијаша, где се 1984. године, након развода, вратила са двоје малолетне деце, трогодишњим сином и једногодишњом Мирјаном.

Ту сам се родила и живела, удала се из те куће и онда се вратила у њу. Имала сам кућу, радила сам, скромно, али лепо живела“, прича Рада на почетку исповести за „НР“.

Скоро да није осетила кад је дошао рат. Као и многи други, немајући куд навикла се брзо на нови начин живота, гледајући да заштити своју децу и чекајући само да се рат што пре заврши. Први ратни месеци нису јој били ни тешки, ни лаки, а ништа није слутило да ће и последњи дани прве ратне године бити много другачији од свих дотадашњих. Доња Биоча била је склоњена са прве линије сарајевског ратишта, а у селу су остали углавном цивили и понеки војник. “Двадесет седмог децембра легли смо навече спавати: деца и ја, моја мајка и тетка, мајчина сестра. Било је све нормално, онако ко и до тада. Кад је освитао двадесет осми, пред зору око пола шест, можда је било и шест сати, зачули су се пуцњеви. Мајка се пробудила и рекла да видим шта се дешава. Устала сам и видела кроз прозор да се пуца. Чула се пуцњава, падале су гранате, видела сам неке војнике, али мислила сам да су то наши војници. Убрзо сам видела, по униформама, да су то муслимански војници који су ушли у село. Галамили су и вриштали, на нашем и на неком туђем, мени неразумљивом језику. Било је страшно, пожуриле смо да изађемо из куће и да бежимо. Мајка и тетка су пошле да изађу, а ја сам остала да обучем децу па да покушамо изаћи. Кад је мајка изашла, прво сам зачула пуцњеве и мајка и тетка су зајаукале. Син ми је остао у другој соби, а ја и кћерка пошле смо ка излазу. Али, нисмо могли даље: тројица муслиманских војника већ су ушли у кућу. Кад су дошли до нас две, кћерку су ми отели из руку, а мене су гурнули у страну. Довели су мајку и нас две одгурали у другу просторију. Син ми је остао у другој соби на улазу у кућу, подвукао се испод кревета и тамо, на срећу, нису ни улазили… Мајка је врискала и довикивала: ’Радо, чувај децу’. Али, ја више нисам могла ништа…“, присећа се данас Рада.

Кроз тежак, потмули плач, загледана у 28 .децембар 1992. у свом дому и тројицу муслиманских војника који јој отимају кћерку из наручја.
“Двојица су били изразито црне пути, мислим да су били муџахедини, са белим тракама преко чела, а трећи је био беле пути. Сви у униформама, с пушкама… Моја кћерка била је у црвеној тренерци, ја сам је обукла. Кад су је ухватили и одводили од мене, она је вриштала, плакала. Кад су пошли да је скидају, вриштала је и плакала, дозивала ме ’мама, мама’, али нисам јој могла помоћи, они су ме држали… Тај први кад је силовао моју Мирјану, још је била свесна и дозивала ме, али после јој више нисам чула глас. Нити је плакала, нити ме дозивала… Ништа. Само је беспомоћно лежала на поду… Кад су то урадили, пуцали су у њу, па на мене…“, завршава Рада своје сведочење из пакла. Сузних очију, обореног погледа, упереног у руке које се споро спуштају у крило. Убрзо, диже главу и загледана у даљину, кажипрстом десне руке брише сузе…

Бол, трагови смираја: Истог дана када су починили злочин, муслимански војници протерани су из Доње Биоче: у контранападу, српски војници су их потиснули назад. Иза нападача остале су спаљене куће, беживотна тела деветогодишње Мирјане и старца Николе Мићића. Радина мајка Милојка затечена је тешко рањена, али је преживела. Тешко рањена Радина тетка Ленка Скочо преминула је од последица тешког рањавања. Тешко рањена у трбух и у ноге, Рада је замало избегла смрт: истог дана однели су је најпре у Дом здравља у Илијаш, где су јој пружили прву помоћ, а затим у „Жицу“ у Блажују, па у болницу на Корану, а одатле хеликоптером на ВМА у Београд. Након скоро пола године и многобројних операција, лекари су успели да „закрпе“ Радине ране и да их залече…

Бол за Мирјаном нико није могао да зацели: када се вратила родитељском дому, то више није био топли дом у коме је одрасла и провела своју младост, у који се вратила са децом двадесетак година раније. Била је то само кућа коју су јој огадили злочинци иживљавајући се над њеним деветогодишњим дететом: то место враћало ју је у зору 28. децембра 1992. Изнова преживљава ужас. Бллесак пакла…

Зато јој је, у зиму 1996. године, било лакше него другима у избегличкој колони из Илијаша, да оде из родитељске куће и заувек напусти тај дом.
“Тад сам је закључала… Долазила сам у кућу после још само једном и више не. Нисам могла, претешко ми је кад видим то место… Ту где су ми то урадили мом детету, више се никад не могу вратити да живим…“, тим речима Рада описује свој коначни опроштај од места на које више није желела да иде.

Касније, и да је хтела не би могла да иде, јер је кућа убрзо сасвим срушена. Сада је на том месту само омања хрпа камења. Рада данас ради као конобарица у једном ресторану у Хан Пијеску, а живи као подстанар у Власеници.
“Некако се мора живети“, кратко објашњава свој положај. Помоћ не добија ни од једне званичне институције у овој земљи…
А смирај? На трагове смираја њена душа данас налази на гробљу у родној Доњој Биочи, поред великог мермерног крста над хумком, уместо споменика, на којем пише само „Мирјана Драгичевић 1984-1992“. Због удаљености долази повремено, кад узмогне. Не жели да прича како су гроб и крст скрнавили неколико пута до данас „непознати починиоци“.
“Кад дођем овде на гроб, ја се мало растеретим, буде ми мало лакше у плућима, у души. Исплачем се и осетим да сам исто са њом, ко и пре. Кад дођем, ја јој причам, и тако… А опет, тешко ми је кад долазим, јер кад дођем шта видим – само овај крст… Али кад идем, опет ми је тешко, јер је опет остављам саму ту…“, тим речима Рада описује своју бол. Неизрециву.

Онда запали свећу, па чучне крај мермерног крста. Једном руком загрли камен, а на подлактицу друге руке наслони чело. И плаче, дуго и јетко…

Пре него са Мирјаниног вечног почивалишта пође, Рада остави на крсту једну кесу бомбона и једну чоколаду. На овом месту, то није само онај наш простодушни обичај. То су неке мале ствари које објашњавају једну мајчинску љубав од које су злочинци отели деветогодишње дете и пред њом га убили, љубав мајке којој злочинци нису дали да буде изречена до краја.

Неки од злочинаца из доњобиочке зоре 28. децембра 1992, давно су напустили ове просторе и отишли у неке друге земље. Можда су и тамо убијали нечију децу, а можда су и сами убијени – то више нико не жели да каже. Њихова „браћа у злочину“ која су остала у овој земљи, још по њој слободно ходају. Пред овоземаљски суд још ниједан од њих није изведен. И због тога је правда у овој земљи још увек слепа.

Одговорни за злочин у Доњој Биочи

Напад на село Доња Биоча код Илијаша, 28. децембра 1992. извели су припадници 2. батаљона 7. муслиманске бригаде, стоји у подацима које су сакупиле организације из РС које се баве документовањем ратних злочина. Реч је о јединици коју су чинили махом исламски добровољци, као и домаћи радикални исламисти. У контранападу Војске РС на припаднике 2. батаљона који су запосели Доњу Биочу, пронађена је једна видео-касета на којој се јасно види како припадници 2. батаљона пале куће и пуцају по селу, узвикујући верске поздраве „Алаху екбер“ и мноштво реченица на арапском језику. Међу њима се, међутим, примећују у домаћи муслимани, који не заостају у паљевинама за својом „браћом“. У документу о злочину у Доњој Биочи наводи се неколико имена учесника овог недела, као и имена одговорних по командној линији. Овом приликом навешћемо име једног високог официра за које се са великом сигурношћу може тврдити да је командно одговоран. Реч је о Шерифу Патковићу, команданту 7. муслиманске бригаде. Непознато је да ли је пуковник Патковић икада спровео истрагу о злочинима својих војника, или је, може бити, и сам давао наређење да у акцијама не сме бити заробљеника!? Познато је, међутим, да је пуковник Патковић у својим говорима истицао да он и његови потчињени „воде џихад“, упоређујући своју борбу „за победу ислама“ са „борбом у Чеченији и Палестини“. Ови цитати само су неке од Патковићевих синтагми изречених у говору својим војницима на другу годишњицу формирања 7. муслиманске бригаде, 17. новембра 1994, недуго пошто је предао рапорт свом „врховном команданту“ Алији Изетбеговићу…

Документарац „Мирјана“

Исповест Раде Драгичевић након 13 година ћутања, овог лета преточена је у дванаестоминутни документарни филм који носи назив по имену њене кћерке – „Мирјана“.

“Почетком 2005. године, Рада ми се јавила и рекла да хоће да ми исприча своју причу. Кад сам је чуо, плакао сам као мало дете.

Али, месецима сам је уверавао да све мора да исприча јавности и на крају је пристала“, каже за „НР“ Славко Јовичић, потпредседник Савеза логораша РС, у чијој је продукцији настао овај документарни филм.

Филм је потписало неколико познатих новинара и сниматеља из РС. Ауторски тим, поред осталих, чине новинар и сниматељ Асошијетед преса (АП) Радул Радовановић и Војислав Стјепановић, а режисер је Сњежан Лаловић, уредник редакције документарног филма РТРС-а.

Филм је први пут приказан на фестивалу у Милану у Италији 22. септембра 2005. године.

На позив организатора филмског фестивала боравио сам у четверодневној посјети фестивалу у Милану. Уједно сам био и гост на Берлусконијевој телевизији на којој сам представио филм "Мирјана" и говорио о српском страдању у грађанском рату у Босни и Херцеговини, наглашава Јовичић.

Хиљаде људи су биле шокиране Радином исповешћу. Десет копија тог документарца током фестивала поделио сам разним удружењима из земаља западне Европе, које се баве заштитом права жена и жртава рата, као и разним продуцентима из света документарног филма“, каже Јовичић.

Нови Репортер, 9.11.2005.

ФИЛМ МИРЈАНА - Линк: Стравична судбина деветогодишње српске дјевојчице

Посмртни остаци малене Мирјане пренесени су 2013. године на Војничко гробље на Сокоцу (Мали Зејтинлук).

Autor sjovicicslavuj | 28 Decembar, 2021 | read_nums (36)
28. децембра 2005. године
умро је српски глумац 
СТЕВО ЖИГОН




Свако подсјећање на СТЕВУ ЖИГОНА 
у мени изазива посебан осјећај.

Жигон је у Другом свјетском рату био 
у злогласном фашистичком конц-логору Дахауу.

У прошлом грађанском рату у БиХ
био сам 1.334 дана 
у муслиманским злогласним логорима смрти.

Дакле, био сам 44 мјесеца у логорима, 
а сам рат у БиХ је трајао 42 мјесеца (!)



Autor sjovicicslavuj | 28 Decembar, 2021 | read_nums (43)
 
8. децембра 1925. године 
умро је славни руски пјесник
ЈЕСЕЊИН



До свиданья, друг мой, до свиданья.
Милый мой, ты у меня в груди.
Предназначенное расставанье
Обещает встречу впереди.

До свиданья, друг мой, без руки, без слова,
Не грусти и не печаль бровей, –
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.



++++++++
Autor sjovicicslavuj | 28 Decembar, 2021 | read_nums (30)
Василије Острошки
Рођен је у Хумској земљи, 
данашњој Херцеговини, Република Српска. 

Тачније, родио се у селу Мркоњић /Требиње/, 
у Поповом Пољу, 28. децембра 1610. године. 

Свети Василије Острошки 
(Стојан Јовановић) 
Митрополит Захумски и Источно-херцеговачки

Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи, Петар и Анастасија Јовановић. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума. 

Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, где он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице – Тврдош, где је тада било седиште Требињске Епархије. 

Храм је подигнут на темељима родне куће великог божјег угодника и налази се на десној страни пута када се долази из правца Требиња.

Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и трпљењу. 

То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини. Када су Турци убили тадашњег митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише Светог Василија за митрополита. 

Манастир Острог најзначајнији је центар 
верског ходочашћа на овим просторима 
- светилиште св. Василија Острошког Чудотворца. 

Манастир је саборно место припадника православне, 
исламске и католичке вероисповијести. 
Подигао га је свети Василије Острошки 1666. године 
испод Острошких греда.

Склонивши се испред најезде Турака, он се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву. Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове смрти. 

Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест. Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и завети дају се ту и дан данас. 

Поштовање овог угодника Божијег у нашем народу огледа се у подизању у његову част многобројних храмова. Многа се чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва набројати… 

Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и побожношћу. Велики је број оних који су били отписани од свих, а који су се поново вратили у живот, нормални и здрави.

Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље. 

Манастир се налази између Даниловграда и Никшића. Према обичајима, до Горњег манастира у коме се налазе мошти Светог Василија, не ваља ићи колима, већ бос и пешке, кроз малу шуму, попут ходочасника. Овде долазе сиромашни и богати из свих крајева да нађу животу и души лека.

Амин
Autor sjovicicslavuj | 27 Decembar, 2021 | read_nums (408)

 

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

О овом логору у Добоју страна историографија не зна ништа, а и српска историографија зна врло мало.

То је велики гријех, прије свих, српских историчара.

Аустроугарска је водила истребитељски, геноцидни рат против Срба на обје обале Дрине

Злочини које је починила у Подрињу, о којима није довољно писано, и злочини које је починила у логору у Добоју, скоро су у длаку исти као оно што су урадили Србима у Мачви, Јадру и Рађевини 1914. године и скоро у длаку исти као оно што је урадила НДХ према Србима.

Данас је готово непозната логорашка историја српског народа у Првом свјетском рату.

Људи не знају да је у логору Маутхаузен /у Аустрији/ умрло 5.000 Срба у Првом свјетском рату. Маутхаузен и Терезин, у коме је био Гаврило Принцип, и који је био логор и у Првом и у Другом свјетском рату нису били једини логори. Хиљаде и хиљаде људи оставило је кости у Јиндринховицама у Чешкој, а логор у Араду /у Румунији/ био је посебно погубан за Србе из БиХ.

Аустроугарска власт починила је најстрашније злочине у настојању да истријеби српски народ.

О логору у Добоју данас се мало зна и готово да не постоје знамења која подсјећају на тај логор, а да готово ништа није написано у српској историографији, већ о томе пишу аустријски историчари.

Тако је аустријски историчар Антон Холцер пронашао фотографије објешених људи и џелате у униформама који се смију. Требало му је времена да утврди да су то Срби из Подриња и да су то вјешала, која су подизана од Требиња до Бијељине.

Само је неколико фотографија из Добоја које показују тамничаре у униформама са фесовима на главама, а утамничени су Срби. У Добоју су умирали и Срби из Црне Горе - Старе Херцеговине који су, такође, тамо довођени.

У аустроугарским логорима били српски ратни заробљеници, али да су они, као што је био логор у Добоју, били резервисани за цивиле, за Србе који су живјели у БиХ, данашњој Републици Српској, који су били сумњиви из најразличитијих разлога.

СПОМЕНИК ЗА СТРАДАЛЕ СРБЕ У ДОБОЈСКОМ ЛОГОРУ 1915-1917.

Недовољно се зна да је у Аустроугарској било заведено ванредно стање и војни суд је судио цивилима, тако да највећи дио кривице и одговорности за тај геноцид сноси војска Аустроугарске, која се обрушила на своје грађане, јер ти људи су формално били грађани Аустроугарске од анексије БиХ 1908. године.

Србе је у 1914. године погодио прави, најстрашнији погром, какав је у Првом свјетском рату погодио још само Русине са територије данашње Украјине.

У Добоју ће, због пандемије Ковида19, скромно бити обиљежено 105 година од доласка првог транспорта Срба у аустроугарски концентрациони логор у Добоју, у којем је од његовог оснивања 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. године било интернирано 45.791 Срба.

Овај логор, у којем је страдало око 12.000 Срба, представља прво масовно стратиште људи у дотадашњој историји цивилизоване Европе.

Кроз логор је за годину и по дана прошло више од 45.000 људи, од којих око 17.000 жена и дјеце.

Autor sjovicicslavuj | 26 Decembar, 2021 | read_nums (401)

 Свако живо биће родила је мајка

Срећан празник мајкама!

У другу недјељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана дјеца поране и унапријед припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Дјетинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана.

Дјеца јој честитају празник, а мајка онда дијели дјеци поклоне и на тај начин се "дријеши". На исти начин се вежу и све удате жене које се "дријеше" поклонима дјеци: колачима или неким другим слаткишима.

Споменик посвећен мајкама - Тиумен у Русији

Празник Материца се у новије вријеме свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом у коме учествују дјеца са прикладним рецитацијама и пјевањем, а онда дјеца везују присутне старије жене.

Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, нарочито дјечјим одељењима гдје се дјеци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.  


ђ
Autor sjovicicslavuj | 26 Decembar, 2021 | read_nums (36)

 ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј


НАПОМЕНА:
Текст је настао из извора научне и вјерске литературе


ЈУЛИЈАНСКИ 

и ГРЕГОРИЈАНСКИ 

КАЛЕНДАР


Зашто поједини православни народи 
и наша Света црква славе Божић 
на почетку календарске године, 
а на крају Православне године 
/Православна Нова година почиње 14. јануара/ 

Зашто је календарска Нова година 
између два Божића двије хришћанске цркве. 

Зашто католици славе Божић 
на крају календарске године.



Јулијански календар или стари календар је увео Јулије Цезар 45. п. н. е. године и користио се у цијелој Европи до XVI вијека, када су државе почеле да прелазе на Грегоријански календар. На првом васељенском сабору у Никеји 325. године хришћанска црква је прихватила јулијански календар за свој званичан календар.

Творац календара је грчки астроном Сосиген на иницијативу Јулија Цезара, по којем календар и носи име.

Јулијански календар није био савршен и његова разлика у односу на тропску годину се повећава за један дан сваких 128 година. То је касније увиђено, па је на сабору у Никеји 325. године одлучено да се из календара избаце 3 дана која представљају акумулирану разлику. 

Пошто је Јулијански календар и даље остао непромијењен, разлика се до XVI вијека акумулирала на 10 дана. Када су ово уочили, астрономи су одлучили да израде нови календар који ће бити усаглашен са тропском годином. То је постигнуто увођењем Грегоријанског календара.

Током XX вијека, практично све православне земље, прешле су на употребу грегоријанског календара (у свјетовне сврхе). Њихове православне цркве нису жељеле да користе „католички“ календар, већ су тражиле усвајање новог календара који би био прецизнији од грегоријанског.

Тако је на Свеправославном конгресу, 30. маја 1923. године усвојен Миланковићев календар. Међутим, како су све православне цркве аутокефалне, неке су цркве задржале употребу јулијанског календара (између осталих и СПЦ, иако је за нови календар усвојен њен приједлог).

Српска православна црква, која је била предлагач новог календара који је усвојен на конгресу 1923, и даље користи јулијански календар. 

Послије конгреса, СПЦ је Миланковићев календар начелно прихватила за употребу, али је његову примјену била одложила. 

Одлуку о примјени овог календара СПЦ није касније донијела и у употреби је и даље Јулијански календар.



Православне цркве које су прешле на 
Миланковићев календар:

Цариградска патријаршија
Александријска православна црква
Румунска православна црква
Бугарска православна црква
Кипарска православна црква
Грчка православна црква

Православне цркве
које и даље користе јулијански календар: 

Антиохијска православна црква
Јерусалимска православна црква
Руска православна црква
Српска православна црква
Грузијска православна црква
Јапанска православна црквa
        
Неке православне цркве користе оба календара:

Пољска православна црква
Албанска православна црква
Православна црква чешких земаља и Словачке.

Занимљивости о Милутину Миланковићу:

Направио је најтачнији календар до сада. Дужина тропске године износи 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди, док је Миланковић постигао тачност од 365 дана, 5 часова, 48 минута и 48 секунди. Само две секунде дуже траје година по најтачнијем календару.

    Миланковић никада није прихватио Ајнштајнову теорију релативности, али је то тада био случај и са многим другим научницима тог времена.

    Добио је кратер са својим именом на даљој страни Месеца величине 34 км, затим кратер на Марсу пречника 118 км и астероид под називом 1605 Миланковић.

    НАСА га је уврстила у десет највећих научника који су се бавили проучавањем Земље. 

      За разлику од Николе Тесле или Михајла Пупина, светску славу није стекао у највећим светским центрима, већ се својим научним теоријама бавио у собици у Капетан Мишином здању, на Београдском универзитету, користећи само папир, оловку, шибер и логаритамске таблице.

      *Миланковић је главни „кривац” који је доказао да на Марсу не може постојати цивилизован живот, јер је својим прорачунима показао да су тамо температуре превише ниске да би живот у таквом облику постојао.

      Европско геофизичко друштво је 1993. године установило медаљу Милутин Миланковић.
Био је један од најбољих познавалаца историје астрономије и науке уопште, а то доказује у неколико својих дела.

    * Миланковић је најцитиранији је српски научник свих времена.

Autor sjovicicslavuj | 25 Decembar, 2021 | read_nums (48)

Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје.

Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу. Због свог особитог благочешћа би изабран заепископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу.

На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд.

Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље.

Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ.

Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.

Autor sjovicicslavuj | 24 Decembar, 2021 | read_nums (387)

Ратни сукоби на површину извлаче најгора људска осећања. Људи који у њима сачувају доброту, храброст и пожртвованост требало би да буду овенчани славом, али није увек тако. Изузев МИЛУНКЕ САВИЋ, за коју се може рећи да је опште позната, бројне хероине Првог светског рата срамотно смо занемарили, гурнули на маргине историје и заборавили.

Листа која следи покушај је да се исправи неправда, уз опомену да постоји још много жена које нису могле да се нађу на њој. Све заједно, задужиле су нас толико да не заслужују текст објављен на интернету, већ независне монографије.

Наталија Бјелајац (1893-1974)

Наредница Наталија Бјелајац одликована је Националним орденом Француске - Легија части.

Млада АНТОНИЈА ЈАВОРНИК напустила је родни Марибор после завршене осмогодишње школе и придружила се српској војсци у Крагујевцу. Променила је име у НАТАЛИЈА БЈЕЛАЈАЦ, што је било неопходно да би заштитила родитеље које је оставила у Аустроугарској царевини. Учествовала је у оба Балканска рата и одликована је Медаљом за храброст „Милош Обилић“.

Први светски рат дочекала је у околини Шапца, на Кајмакчалану је заробила 30 бугарских војника, била је сведок умирања на Крфу и Виду и пробоја Солунског фронта, а рањавана је чак дванаест пута. Умрла је 1974. године, на шездесетогодишњицу Церске битке.

Мирка Грујић (1869-1940)

МИРКА ГРУЈИЋ говорила је пет страних језика, сликала и свирала клавир.

Кћерка политичара Јеврема Грујића заветовала се да ће помагати другима. У време рата повлачила се са српском војском преко Албаније, са којом је остала до ослобођења. Била је председница хуманитарно-образовног удружења Коло српских сестара чак двадесет година, што јој је омогућило да помаже сиромашнима и болеснима.

Одликована је Медаљом за храброст „Милош Обилић“ и на позив краљице Марије постала је прва почасна дама двора.

Софија Јовановић (1895-1979)

СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ се придружила војсци под именом Софроније.

Штета је што отац Софије Јовановић није поживео довољно дуго да се увери у храброст своје кћерке, јер је умео да се жали што нема сина јунака. Софија се прикључила српској војсци у време Балканских ратова и била је прва жена којој је то пошло за руком.

Није је мимоишао ни Први светски рат, када је била толико неустрашива да су је Французи прозвали српском Јованком Орлеанком. Учествовала је у биткама на Дрини и Колубари, преживела повлачење преко Албаније и пробој Солунског фронта.

Њени подвизи заборављени су када се после рата повукла из јавности, иако је одликована за јунаштво чак тринаест пута.

ЉУБИЦА ЧАКАРЕВИЋ (1894-1980)

ЉУБИЦА ЧАКАРЕВИЋ са војницима на солунском фронту

Ова учитељица из Ужица пркосила је окупационим снагама тако што је одбила да настави да се бави просветним радом. Уместо тога, придружила се оцу и тројици браће у рову на солунском фронту. Пешачила је скоро месец дана да би стигла на одредиште 1918. године и донела српској војној команди важне податке из отаџбине.

Регент Александар Карађорђевић одликовао ју је медаљом за храброст „Милош Обилић“. Приликом једне посете брату умрла је 1980. године у Сарајеву, где је и сахрањена. Њени посмртни остаци пренешени су у Ужице пре неколико месеци.

ЕВЕЛИН ХАВЕРФИЛД (1867-1920)

ЕВЕЛИН ХАВЕРФИЛД је са ФЛОРОМ СЕНДС основала фонд за помоћ српским војницима и заробљеницима.

У току Првог светског рата британска бароница ЕВЕЛИН ХАВЕРФИЛД радила је као медицинска сестра у болници у Лазаревцу, коју је током повлачења, уз помоћ колегинице ЕДИТ ХОЛОВЕЈ, успела да евакуише за само осам сати. Убрзо се придружила ЕСЛИ ИНГЛИС, још једној славној лекарки из организације болница шкотских жена, која је помагала рањеницима у Србији.

Када се рат завршио, Евелин се доселила у Бајину Башту, где је основала дом за ратну сирочад и оболеле од туберкулозе. Све што је имала заменила је за храну, медицинску опрему и одећу, коју је дала станарима дома. Одликована је орденом Светог Саве и орденом Белог орла са мачевима, а сахрањена у порти цркве Светог Илије у Бајиној Башти.

ФЛОРА СЕНДС (1876-1956)

ФЛОРА СЕНДС је научила да јаше, пуца из ватреног оружја и вози аутомобил још док је била девојка.

Када је као добровољна болничарка допутовала у Србију у време Првог светског рата, одважан британски дух ФЛОРЕ СЕНДС удаљио ју је од кревета Црвеног крста и послао на бојно поље, где је напредовала до официрског чина. Била је толико омиљена да су је војници звали „наш брат“. Флора је једина жена из Британије која је постала војник у Првом светском рату.

Учествовала је у првим борбеним редовима и одликована седам пута (носилац је престижне Карађорђеве звезде). По завршетку рата написала је аутобиографију и представила је широм света, а на предавањима је увек носила српску униформу.

ЕЛИЗАБЕТА РОС (1878-1915)

ЕЛИЗАБЕТА РОС преминула је на рођендан, 14. фебруара 1915.

Била је једна од првих жена која је завршила студије медицине на универзитету у Глазгову. У Србију је дошла као добровољац, под покровитељством руске владе. Била је лекар у Првој војној болници у Крагујевцу, граду који је 1915. године био жестоко погођен епидемијом тифуса.

Упркос ужасним условима и уверењу да ће и сама тешко избећи инфекцију, наставила је да се бави докторским позивом. Убрзо је оболела од тифуса у тридесет седмој години живота и, после непуне три недеље, постала једна од многих британки које су током рата преминуле у Србији. Сахрањена је у Крагујевцу, поред волонтерки МЕЈБЛ ДЕРМЕР И ЛОРНЕ ФЕРИС.


ЉУБИЦА ЛУКОВИЋ (1858-1915)

ЉУБИЦА ЛУКОВИЋ – једна улица на Звездари носи њено име.

Само два дана пре него што је од тифуса преминула ЕЛИЗАБЕТА РОС, од исте болести преминула је и ЉУБИЦА ЛУКОВИЋ. Била је председница Кола српских сестара, учитељица, преводилац и болничарка. под њеном управом, Коло српских сестара одушевило је војнике дуж пруге Београд-Ниш у време Балканских ратова, када је невероватном брзином, у току ноћи, сакупило храну, пиће и санитетски материјал, који је рањенике дочекао ујутру.

У време Првог светског рата Љубица је спалила архиву удружења да ниједна чланица не би страдала. Тифусом се заразила у Ваљеву, када је донела помоћ и помагала оболелима. Постхумно је одликована медаљом за милосрђе „Флоренс Најтингејл“.

МЕЈБЛ ГРУЈИЋ (1872-1956)

МЕЈБЛ ГРУЈИЋ одржала је предавање о Србији пред неколико хиљада студената на Принстону.

Американка МЕЈБЛ ГОРДОН ДАНЛОП променила је презиме када се удала за српског дипломату Славка Грујића. Од тада почиње њен добротворни рад и невероватна посвећеност нашој земљи. Мејбл Грујић је држала предавања о Србији широм САД, обезбедила новац за подизање дома ученица средњих школа у Крунској улици, објављивала чланке у највећим америчким листовима, прикупила велике прилоге за Црвени крст, Београдско женско друштво, Коло српских сестара и друга удружења.

По избијању Првог светског рата у Србију је дошла трећом класом да би уштедела што више новца од прикупљених донација. радила је као болничарка у Крагујевцу и с једнаким жаром наставила да ради за интересе Србије када се рат завршио.

ДРАГИЊА БАБИЋ (1886-1915)

ДРАГИЊА БАБИЋ је постала лекар са двадесет пет година.

Постала је доктор 1905. године у Берлину, у време када у нашој земљи није било много жена лекара. Каријеру је започела у Ваљеву, где је током Балканских ратова била управник резервне болнице. Са српском војском повукла се у Пирот 1914. године и радила као управник окружне болнице, али се после Колубарске битке вратила у родни град, у којем је на стотине људи дневно умирало од тифуса.

Попут наше чувене сликарке и болничарке Надежде Петровић, помажући другима Драгиња се и сама заразила тифусом. Имала је двадесет осам година када је преминула.

Autor sjovicicslavuj | 23 Decembar, 2021 | read_nums (388)

  ЉУДСКА СВИЈЕСТ И САВЈЕСТ

Дан кад су и једно и друго 
од превелике срамоте умрли.

Дуго времена је и прије смрти у биједи
"жива умирала" српска јунакиња
ВЕСНА ВУЛОВИЋ
Умрла је 23. децембра 2016. године у Београду.

Весна Вуловић снимљена пет година прије смрти
Рођена је 3. јануара 1950. године у Београду.

Вијест о смрти легендарне Весне Вуловић није само потресла Дорћол и комшије већ и шире. Она је била прва информација и у многим свјетским медијима, а нарочито у Чешкој гдје Весну сматрају херојем.

- Била је позната цијелом свијету, али не и довољно поштована, нарочито међу својима. Веома интелигентна. Имала је пуно пријатеља. Много је волила животиње. Јединствена особа која је успјела да преживи тако страшну хаварију као што је пад авиона. Једна од ријетких која се уписала у Гинисову књигу. 

Ипак, одбили су да јој додијеле националну пензију. Живјела је тешко од скромне пензије, али никада се није жалила - потресена после сазнања о смрти пријатељице и комшинице говори Силвија Мирковић, професор у пензији Стоматолошког факултета Београдског универзитета, а преносе "Вечерње новости".

Послије кобног лета имала је фрактуру лобање, обје сломљене ноге, три сломљена пршљена и као посљедицу привремену парализу од струка надоле. Успјела је да прохода неколико мјесеци послије операције.

- Све је било јако болно. Али, веровала сам да ћу устати. Само сам чекала када ће доктор доћи и рећи: "Е, хајде ти сада да идеш, Вуловићева.", тако је прије четири године новинарима "Новости" говорила Весна Вуловић.

Од онда све до сада, Весна Вуловић се борила да у животу стане на ноге. Пензионисана 1991. године примала је пензију од 30.000 динара. Када би измирила све своје режије, Весна се није жалила. Али, живот тако намјести да је он, ипак, највећи режисер.

КОМШИЈЕ СУ БРИНУЛЕ 

Комшије су посумњале да се Весни нешто догодило јер су испред улазних врата неколико дана стајали расути леци, а додатно су страх од најгорег подгријејали позиви и куцање на врата на која није одговарала.

- Недавно је имала проблем са прокишњавањем од комшија изнад ње. Дјевојке које станују у том стану изнад су, у међувремену, звале мајстора који је отклонио квар, па су покушале да с њом контактирају како би видјеле да ли вода још цури - прича Силвија Мирковић. - Међутим, она се није јављала. Обратиле су се мени, а потом смо позвали и њеног брата. Он је обавестио полицију.


Пише: Славко Јовичић Славуј

Послије свега и након ових сазнања шта може човјек да каже и да напише? Шта је заправо живот? То је само оно вријеме које прође од рођења, па до смрти. А Весна је умрла сама, далеко од пажње свих. Није имала пара да направи виличну протезу, па се стога у посљедњих пар година није ни појављивала у јавности, пишу тако неки, истина ријетки портали.

А свједоци смо да на сваку сједницу Народне Скупштине Србије не долази у просјеку по стотину посланика који ипак уредно и на вријеме примају високе плате и никоме ни за шта не одговарају. Такође смо свјесни и чињенице да у Србији постоји на десетине хиљада лопова који прије пљачкања Србије нису имали читаве гаће и који су се преко ноћи обогатили на крви и патњама ојађеног народа и данас располажу са огромном имовином. Неки такве од миља зову тајкунима, а заправо се ради о највећим ЛОПОВИМА.

Опште позната је чињеница да у Србији постоје тзв. новокомпоновани бизнисмени који имају авионе, бродове и разна друга овоземаљска чудеса, али зато нико није имао пара да плати да се легендарној српској хероини барем направи зубна протеза и да без стида, може да оде у позориште које је много вољела и да се бар негдје појави у јавности. А о средствима за неки иоле пристојан живот илузија је и говорити.

Разноразни медији су препуни текстова о разним лопужама и старлетама, па тако портали преносе да је извјесна старлета Станија на разна пластифицирања свог тијела потрошила око 90 хиљада евра. Толико је потрошила пара на разна "дотјеривања" себе саме, па сад више и не личи на иоле нормалну особу.

Али зато пара није било за виличну протезу и за какав такав пристојан живот за легендарну Весну Вуловић коју је свијет поштовао, али нажалост једино је била заборављена од Срба и надлежних канцеларијских пацова по разним установама и институцијама.

Никога не прозивам, ни Центре за социјални рад, ни хуманитарне организације нити било кога, али за све је криво накарадно друштво. 

КРИВИ СУ ЉУДИ

Нажалост, никада ништа нисмо научили 
из генијалне, а тако једноставне мисли 
Његове светости нашег патријарха Павла: 

"БУДИМО ЉУДИ"!

А јесмо ли људи?
НИСМО! 

Свака друга ријеч била би сувишна, јер свијест о разним судбинама људи можда код некога и постоји, али савјест код многих не станује у њиховим главама, срцу и у осјећањима, а поготово не постоји у бризи за обичног човјека, мада Весна ни по чему није била обична. Била је јунак. Била је човјек која није јадиковала над својом овоземаљском судбином. Преживљавала је тежак живот напуштена од свих. 

Јер, не постоји брига за обичног малог човјека. Постоје само сиротиња, постоје и поштени људи, али велики број је и лопова који живе раскошним животима у благостању. Весна није имала такву судбину, јер судбину не бирају људи. Судбина бира нас.

Трагичан је примјер краја овоземаљског живота Весне Вуловић. У каквим нехуманим условима и од свих заборављена је живјела и зар је у оволикој биједи морала да умре српска хероина. Свјестан сам да ове чињенице никога неће отријезнити, нити ће било чија савјест прорадити и неће нас упозорити да будемо ЉУДИ.

Почивај у миру и у Царству небеском драга Весна, јер тамо ће ти ваљда бити бар мало боље. Молим се Богу да бар тамо кад већ ниси међу људима, нађеш достојанствен смирај душе.

АМИН
 

Autor sjovicicslavuj | 21 Decembar, 2021 | read_nums (267)

 Због пандемије Ковида19 који убија милионе људи

- ДРЖИ ДИСТАНЦУ и избјегавај њежности!

Зима почиње у уторак 21. децембра, у 16 сати и 59 минута.

У истом тренутку за становнике на јужној Земљиној полулопти почиње љето. 

Зима ће трајaти скоро 89 дана, тачније до 20. марта 2022. године.

На дан почетка зиме, обданица је најкраћа, а ноћ најдужа.

Тог дана, Сунце у Београду излази у 7:12, а залази у 15:59, што значи да ће обданица трајати 8 сати и 47 минута, а ноћ 15 сати и 13 минута.

21. децембар је 355. дан у 2021. години, која као проста има 365 дана.

Autor sjovicicslavuj | 20 Decembar, 2021 | read_nums (252)
 
20. децембра 1355. године умро је
СТЕФАН ДУШАН НЕМАЊИЋ
или Душан Силни

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

Душан се оженио 1332. године бугарском принцезом Јеленом, са којом је добио јединог сина Уроша, а неки извори сматрају да су имали и ћерку.

Године 1349. објавио је веома важан документ, који се зове „Душанов законик”, а писан је на српскословенском језику.

Душанова царска круна се данас налази у Цетињском манастиру, у Црној Гори. 

Цар Душан је такође познат по томе што је саградио Манастир Светих архангела код Призрена, где је и био сахрањен све до 1927. године, када је његово тело пренето у Цркви Светог Марка у Београду. 

Завршио је такође и задужбину свог оца Манастир Високи Дечани.

Душан Немањић важи за најуспешнијег српског средњовековног владара, као и за једног од најистакнутијих владара српских народности уопште.

 Био је храбар, смео, амбициозан и истрајан до краја у својим намерама, али је рана смрт у 47. години живота ставила тачку на његове планове. 

У Србији носи статус националног хероја и неустрашивог, интелигентног војсковође. Душан се сматра за хероја међу данашњим Србима и ужива њихово велико поштовање.


Споменик цара Душана у Београду
Autor sjovicicslavuj | 19 Decembar, 2021 | read_nums (318)

 
ДЈЕТИЊЦИ

У трећу недјељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу дјецу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац.

Обично се завежу ноге или руке, па се једним дијелом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Дјетинце, Материце и Оце има вишеструку симболику.

Прво симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама.

Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко посједује поштено зарађену имовину и добра дјела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на посљедњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно што је човјек добро у свом животу учинио.



Autor sjovicicslavuj | 19 Decembar, 2021 | read_nums (47)
 
19. децембра 2013. године,
на Светог Николу,
умрла је омиљена српска глумица 
РУЖИЦА СОКИЋ



Иако је била једна од највећих глумачких дива, тешко детињство заувек је обележило живот Ружице Сокић, због чега је увек била жртва несигурности, а због оданости глуми одрекла се материнства, свесна да је то пут којим се ређе иде.

Само пет дана након што је напунила 79 година, 19. децембра, на одељењу неурохирургије Клиничког центра Србије, срце велике југословенске глумице Ружице Сокић престало је да куца после дуге и тешке болести.

 
Autor sjovicicslavuj | 19 Decembar, 2021 | read_nums (61)
 На Светог Николу, 
19. децембра 1875. године рођена је
славна српска научница свјетског гласа
МИЛЕВА МАРИЋ Ајнштајн

Може ли се рећи да је Милева Марић „мајка” теорије релативитета? Може ли се рећи да је „вредан само онај живот који је проживљен за друге”? Готово је сигурно да се у животу једне жене тешко или никако могу сјединити две среће, лична и општељудска једна се мора жртвоmileva-Maricвати. У борби за Ајнштајна, Милева је изгубила себе. Величину једног генија може да прозре само онај ко у себи носи сличну енергију. Такву енергију је свакако поседовала Српкиња Милева Марић, прва супруга немачког нобеловца Алберта Ајнштајна . Претпоставља се да је ова жена из сенке дала значајан допринос Ајнштајновом стваралачком раду, па се све чешће поставља питање да ли су

Ајнштајнови најзначајнији радови заиста његови, или иза њих стоји Милева Марић. Годину 1905. немачка Влада је прогласила годином Алберта Ајнштајна, али се свакако треба присетити и жене која је у њему открила генија, са њим остварила брак и породицу, али изгубила своје место у светској науци.

 Милева 1903. године напушта студије и одлази за Немачку, где је родила њихово прво ванбрачно дете, девојчицу Лизарел. Ајнштајн није знао разлог њеног одласка. На вест о напуштању Швајцарске запањено је упитао: ,,А ко ће радити моје задатке?” . mileva3

Утешила га је могућност да јој задатке шаље поштом, и тако је и било. Непосредно пред порођај јавила му је да за који месец треба да се роди њихово дете. Та вест пробудила је у њему паничан страх од одговорности, на коју није био спреман. Знао је да се рођењем детета затвара његова перспектива. Наука није смела да трпи.

Одмах након рођења, девојчица је дата на усвајање . Две године касније, венчали су се Алберт и Милева. А то није било ни мало једноставно. На путу ка заједничком животу стајала је Албертова мајка, Јеврејка која није желела да се помири са чињеницом да ће њен син остварити брак са Српкињом. Због свог порекла није била достојна да буде његова супруга, и то је био довољно да је никада не прихвати и до краја живота мрзи своју снаху. Умрла је у убеђењу да је поред Милеве њен син проћердао своју будућност.
У браку су се родили Ханс Алберт и Едвард . Јако мало времена су имали за заједнички рад, а додатно бреме им је била болест другог детета. Брак за ове две различите природе постаје велики терет. Ајнштајн је општељудску срећу стављао изнад личне, сопствене и Милевине среће. Он је себи крчио пут до звезда.
 Она је морала да се задовољи улогом мајке, потајно верујући у тренутак када ће се вратити науци. До тада јој је било довољно да сарађује на радовима који ће прославити њеног мужа .И никада није хтела да призна да сама нема ништа од тога. Веровала је да су њих двоје једно.einst_emh
Након 11 година заједничког живота Ајнштајн напушта породицу и жени се својом блиском рођаком. Овај развод је Милеву коштао нервног слома. Након опоравка живи у великој беди. Без посла, дома, вере у бољи живот. Децу је прехрањивала у народним кухињама. Није имала новца за лечење детета, чија је болест напредовала и за Милеву постала несавладива .
Ајнштајн је одавно престао да доводи себе у везу са њима. Године 1922. је добио Нобелову награду за рад о фотоелектричном ефекту. Њене заслуге никад није јавно признао. Ајнштајн је целокупан новац од Нобелове награде пренео на Милевин банкарски рачун. Да ли је то било његово признање и за њен допринос? И да ли јој је то било потребно? У борби за њега изгубила је себе .

Милева Марић је умрла у Цириху, августа 1948. године. Сахрањена је о трошку државе. Место њеног трајног пребивалишта је до скоро било непознато. Тек 2004. године, захваљујући Николи Стојановићу, оснивачу меморијалног центра Николе Тесле у СентГалени, пронађен је гроб Милеве Марић. Он се пет година бавио истраживањем са жељом да открије, и јавност упозна где тачно почива Српкиња која је свет задужила науком, а на неки начин остала у сенци свог мужа.

Иза Милеве су остала само два научна списа. Први, о Аналитичкој механици, спремљен за Ајнштајнова предавања 1910 . године на Циришком универзитету. Други је одговор Милеве Марић Максу Планкту на њихов рад о инфрацрвеном зрачењу. Један међународни конгрес физичара деведесетих година прошлог века био је скандализован изјавом Евана Хариса Вокера: „Ајнштајн није открио теорију релативитета, која му је донела светску славу. Његова прва супруга, Милева Марић, дала му је многе генијалне идеје које су му отвориле пут до успеха. Она је та која је написала чланке о теорији релативитета, које је он објавио под својим именом”. Физичар Абрам Јофе је тврдио како су му у руке доспели оригинални списи теорије релативитета, потписани са Марић Ајнштајн.

Може ли се рећи да је Милева Марић „мајка” теорије релативитета ? Може ли се рећи да је „ вредан само онај живот који је проживљен за друге”? Готово је сигурно да се у животу једне жене тешко или никако могу сјединити две среће лична и општељудска једна се мора жртвовати.


Гроб Милеве Марић-Ајнштајн у Цириху

Биста Милеве Марић-Ајнштајн у Сремској Митровици
Autor sjovicicslavuj | 19 Decembar, 2021 | read_nums (34)
 
На Светог Николу, 19. децембра  
1845. године, у Зајечару рођен је

НИКОЛА ПАШИЋ
Био је српски и југословенски политичар, 
дугогодишњи предсједник владе Краљевине Србије
и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
оснивач и вођа Народне радикалне странке.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји




Николу Пашића помињем само зато што га је жири уврстио међу 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји.

Никаква накнадна памет неће исправити велике историјске српске заблуде. 

Државник какав је био Пашић је прво требао да створи државу свом српском народу, а не да заједно са краљем Карађорђевићем прави највећу историјску грешку због стварања Краљевине Срба, Словенаца и Хрвата, која нам је, касније ће се показати - дошла главе и великог српског страдања!

Никола Пашић, 
споменик на истоименом тргу у Београду

1 2 3  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva