Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 31 Decembar, 2020 | read_nums (37)

31. децембра 1931. године у Прокупљу је рођен 
велики српски умјетник 
Божидар-Боки Милошевић
- кларинетиста, солиста Београдске филхармоније, 
умјетнички руководилац Великог народног оркестра 
Радио-телевизије Београд

Autor sjovicicslavuj | 30 Decembar, 2020 | read_nums (99)

 30.12.1847. године,
умро је славни СРБИН
СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА
 


Насловна страна књиге Историја Сербие (1837)

Пјесник Сима Милутиновић Сарајлија
био је заљубљен у Катарину Ивановић

- Катарина је била прва жена 
академски сликар у Србији.

Катарина је убрзо стекла статус 
савремене националне хероине. 

Пјесник је томе највише допринио
својом пјесмом „Тројесестарство“
објављеном у Лајпцигу 1837. године,
посвећеној Катарини Ивановић

Заузврат Катарина Ивановић 
насликала је српског "Хомера"
СИМУ МИЛУТИНОВИЋА САРАЈЛИЈУ

 
Најмање знамо о нама самима, 
о нашим славним прецима, 
али зато знамо о многим 
свјетским вукојебинама.
 
Autor sjovicicslavuj | 29 Decembar, 2020 | read_nums (63)


Ватерполисти Црвене звезде освојили су Куп Србије пошто су у феноменалном финалу послије бољег извођења петераца побиједили Раднички из Крагујевца са 13:12 (8:8).


ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: 
Мишовић, Танкосић, Касум 1, Марковић 1, Суботић, Милојевић, Вићковић 1, Басара 2, Вукићевић 2, Шулц 1, Стојановић, Тртовић, Алексић, Смиљевић.

Петерци: Вукићевић, Басара, Суботић, Шулц и Танкосић 
за Црвену звезду.
Autor sjovicicslavuj | 29 Decembar, 2020 | read_nums (380)

 29. децембра 1921. године рођен је
ДОБРИЦА ЋОСИЋ 
Био је српски писац, романсијер и есејиста,
политички и национални теоретичар, 
академик ...

Био је први председник СРЈ од 1992. до 1993. године.
 
Умро је 18. маја 2014. године у Београду
 
 
Двојица славних српских књижевника
Нобеловац ИВО АНДРИЋ и ДОБРИЦА ЋОСИЋ

Његова светост патријарх ПАВЛЕ
и Добрица Ћосић
Autor sjovicicslavuj | 29 Decembar, 2020 | read_nums (29)
Српски гуслар и народни пјесник
умро је 29. децембра 1835. године
ФИЛИП ВИШЊИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји
 

Филип Вишњић је један од најпознатијих српских гуслараи твораца српских народних пјесама.

Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Горња Трнова, код Угљевика. Ослијепевши од великих богиња још као дијете, Вишњић је с гуслама у рукама путовао по читавом Босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра. 

По селима и на манастирским саборима пјевао је Србима, а пролазећи кроз градове пјевао је и на дворовима турских првака.
Двије публике тражиле су различите пјесме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце. 

Његове пјесме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагнографски репертоар слијепих пјевача.
Спомен обиљежје у Горњој Трнови
на мјесту на коме је била родна кућа 
Филипа Вишњића
Споменик у Вишњићеву, општина Шид у Србији 
 
++++++++++++
Autor sjovicicslavuj | 28 Decembar, 2020 | read_nums (476)

28. децембра 2005. године
умро је српски глумац 
СТЕВО ЖИГОН




Свако подсјећање на СТЕВУ ЖИГОНА 
у мени изазива посебан осјећај.

Жигон је у Другом свјетском рату био 
у злогласном фашистичком конц-логору Дахауу.

У прошлом грађанском рату у БиХ
био сам 1.334 дана 
у муслиманским злогласним логорима смрти.

Дакле, био сам 44 мјесеца у логорима, 
а сам рат у БиХ је трајао 42 мјесеца (!).



Autor sjovicicslavuj | 28 Decembar, 2020 | read_nums (30)
 
28. децембра 1925. године
умро је славни руски пјесник
ЈЕСЕЊИН



До свиданья, друг мой, до свиданья.
Милый мой, ты у меня в груди.
Предназначенное расставанье
Обещает встречу впереди.

До свиданья, друг мой, без руки, без слова,
Не грусти и не печаль бровей, –
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.



++++++++
Autor sjovicicslavuj | 28 Decembar, 2020 | read_nums (24)
Василије Острошки
Рођен је у Хумској земљи, 
данашњој Херцеговини, Република Српска. 

Тачније, родио се у селу Мркоњић /Требиње/, 
у Поповом Пољу, 28. децембра 1610. године. 



Свети Василије Острошки 
(Стојан Јовановић) 
Митрополит Захумски и Источно-херцеговачки

Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи, Петар и Анастасија Јовановић. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума. 

Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, где он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице – Тврдош, где је тада било седиште Требињске Епархије. 

Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и трпљењу. 

То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини. Када су Турци убили тадашњег митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише Светог Василија за митрополита. 


Манастир Острог најзначајнији је центар 
верског ходочашћа на овим просторима 
- светилиште св. Василија Острошког Чудотворца. 

Манастир је саборно место припадника православне, 
исламске и католичке вероисповијести. 
Подигао га је свети Василије Острошки 1666. године 
испод Острошких греда.

Склонивши се испред најезде Турака, он се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву. Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове смрти. 

Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест. Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и завети дају се ту и дан данас. 

Поштовање овог угодника Божијег у нашем народу огледа се у подизању у његову част многобројних храмова. Многа се чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва набројати… 

Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и побожношћу. Велики је број оних који су били отписани од свих, а који су се поново вратили у живот, нормални и здрави.

Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље. 


Манастир се налази између Даниловграда и Никшића. Према обичајима, до Горњег манастира у коме се налазе мошти Светог Василија, не ваља ићи колима, већ бос и пешке, кроз малу шуму, попут ходочасника. Овде долазе сиромашни и богати из свих крајева да нађу животу и души лека.

Амин
Autor sjovicicslavuj | 27 Decembar, 2020 | read_nums (47)

 

Свако живо биће родила је мајка

Срећан празник мајкама!


У другу недјељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана дјеца поране и унапријед припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Дјетинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана.
Дјеца јој честитају празник, а мајка онда дијели дјеци поклоне и на тај начин се "дријеши". На исти начин се вежу и све удате жене које се "дријеше" поклонима дјеци: колачима или неким другим слаткишима.

Споменик посвећен мајкама - Тиумен у Русији
Празник Материца се у новије вријеме свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом у коме учествују дјеца са прикладним рецитацијама и пјевањем, а онда дјеца везују присутне старије жене.

Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, нарочито дјечјим одељењима гдје се дјеци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.  

ђ
 
Autor sjovicicslavuj | 27 Decembar, 2020 | read_nums (33)

 

 ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

О овом логору у Добоју страна историографија не зна ништа, а и српска историографија зна врло мало.

То је велики гријех, прије свих, српских историчара.

 

Аустроугарска је водила истребитељски, геноцидни рат против Срба на обје обале Дрине

Злочини које је починила у Подрињу, о којима није довољно писано, и злочини које је починила у логору у Добоју, скоро су у длаку исти као оно што су урадили Србима у Мачви, Јадру и Рађевини 1914. године и скоро у длаку исти као оно што је урадила НДХ према Србима.

Данас је готово непозната логорашка историја српског народа у Првом свјетском рату.

Људи не знају да је у логору Маутхаузен /у Аустрији/ умрло 5.000 Срба у Првом свјетском рату. Маутхаузен и Терезин, у коме је био Гаврило Принцип, и који је био логор и у Првом и у Другом свјетском рату нису били једини логори. Хиљаде и хиљаде људи оставило је кости у Јиндринховицама у Чешкој, а логор у Араду /у Румунији/ био је посебно погубан за Србе из БиХ.

Аустроугарска власт починила је најстрашније злочине у настојању да истријеби српски народ.

О логору у Добоју данас се мало зна и готово да не постоје знамења која подсјећају на тај логор, а да готово ништа није написано у српској историографији, већ о томе пишу аустријски историчари.

Тако је аустријски историчар Антон Холцер пронашао фотографије објешених људи и џелате у униформама који се смију. Требало му је времена да утврди да су то Срби из Подриња и да су то вјешала, која су подизана од Требиња до Бијељине.

Само је неколико фотографија из Добоја које показују тамничаре у униформама са фесовима на главама, а утамничени су Срби. У Добоју су умирали и Срби из Црне Горе - Старе Херцеговине који су, такође, тамо довођени.

У аустроугарским логорима били српски ратни заробљеници, али да су они, као што је био логор у Добоју, били резервисани за цивиле, за Србе који су живјели у БиХ, данашњој Републици Српској, који су били сумњиви из најразличитијих разлога.

СПОМЕНИК ЗА СТРАДАЛЕ СРБЕ У ДОБОЈСКОМ ЛОГОРУ 1915-1917.

Недовољно се зна да је у Аустроугарској било заведено ванредно стање и војни суд је судио цивилима, тако да највећи дио кривице и одговорности за тај геноцид сноси војска Аустроугарске, која се обрушила на своје грађане, јер ти људи су формално били грађани Аустроугарске од анексије БиХ 1908. године.

Србе је у 1914. године погодио прави, најстрашнији погром, какав је у Првом свјетском рату погодио још само Русине са територије данашње Украјине.

У Добоју ће, због пандемије Ковида19, скромно бити обиљежено 105 година од доласка првог транспорта Срба у аустроугарски концентрациони логор у Добоју, у којем је од његовог оснивања 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. године било интернирано 45.791 Срба.

Овај логор, у којем је страдало око 12.000 Срба, представља прво масовно стратиште људи у дотадашњој историји цивилизоване Европе.

Кроз логор је за годину и по дана прошло више од 45.000 људи, од којих око 17.000 жена и дјеце.

Autor sjovicicslavuj | 26 Decembar, 2020 | read_nums (361)

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

НАПОМЕНА:
Текст је настао из извора научне и вјерске литературе


ЈУЛИЈАНСКИ 

и ГРЕГОРИЈАНСКИ 

КАЛЕНДАР


Зашто поједини православни народи 
и наша Света црква славе Божић 
на почетку календарске године, 
а на крају Православне године 
/Православна Нова година почиње 14. јануара/ 

Зашто је календарска Нова година 
између два Божића двије хришћанске цркве. 

Зашто католици славе Божић 
на крају календарске године.




Јулијански календар или стари календар је увео Јулије Цезар 45. п. н. е. године и користио се у цијелој Европи до XVI вијека, када су државе почеле да прелазе на Грегоријански календар. На првом васељенском сабору у Никеји 325. године хришћанска црква је прихватила јулијански календар за свој званичан календар.

Творац календара је грчки астроном Сосиген на иницијативу Јулија Цезара, по којем календар и носи име.

Јулијански календар није био савршен и његова разлика у односу на тропску годину се повећава за један дан сваких 128 година. То је касније увиђено, па је на сабору у Никеји 325. године одлучено да се из календара избаце 3 дана која представљају акумулирану разлику. 

Пошто је Јулијански календар и даље остао непромијењен, разлика се до XVI вијека акумулирала на 10 дана. Када су ово уочили, астрономи су одлучили да израде нови календар који ће бити усаглашен са тропском годином. То је постигнуто увођењем Грегоријанског календара.

Током XX вијека, практично све православне земље, прешле су на употребу грегоријанског календара (у свјетовне сврхе). Њихове православне цркве нису жељеле да користе „католички“ календар, већ су тражиле усвајање новог календара који би био прецизнији од грегоријанског.

Тако је на Свеправославном конгресу, 30. маја 1923. године усвојен Миланковићев календар. Међутим, како су све православне цркве аутокефалне, неке су цркве задржале употребу јулијанског календара (између осталих и СПЦ, иако је за нови календар усвојен њен приједлог).

Српска православна црква, која је била предлагач новог календара који је усвојен на конгресу 1923, и даље користи јулијански календар. 

Послије конгреса, СПЦ је Миланковићев календар начелно прихватила за употребу, али је његову примјену била одложила. 

Одлуку о примјени овог календара СПЦ није касније донијела и у употреби је и даље Јулијански календар.



Православне цркве које су прешле на 
Миланковићев календар:

Цариградска патријаршија
Александријска православна црква
Румунска православна црква
Бугарска православна црква
Кипарска православна црква
Грчка православна црква

Православне цркве
које и даље користе јулијански календар: 

Антиохијска православна црква
Јерусалимска православна црква
Руска православна црква
Српска православна црква
Грузијска православна црква
Јапанска православна црквa
        
Неке православне цркве користе оба календара:

Пољска православна црква
Албанска православна црква
Православна црква чешких земаља и Словачке.

Занимљивости о Милутину Миланковићу:


Направио је најтачнији календар до сада. Дужина тропске године износи 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди, док је Миланковић постигао тачност од 365 дана, 5 часова, 48 минута и 48 секунди. Само две секунде дуже траје година по најтачнијем календару.

    Миланковић никада није прихватио Ајнштајнову теорију релативности, али је то тада био случај и са многим другим научницима тог времена.

    Добио је кратер са својим именом на даљој страни Месеца величине 34 км, затим кратер на Марсу пречника 118 км и астероид под називом 1605 Миланковић.

    НАСА га је уврстила у десет највећих научника који су се бавили проучавањем Земље. 

      За разлику од Николе Тесле или Михајла Пупина, светску славу није стекао у највећим светским центрима, већ се својим научним теоријама бавио у собици у Капетан Мишином здању, на Београдском универзитету, користећи само папир, оловку, шибер и логаритамске таблице.

      *Миланковић је главни „кривац” који је доказао да на Марсу не може постојати цивилизован живот, јер је својим прорачунима показао да су тамо температуре превише ниске да би живот у таквом облику постојао.

      * Европско геофизичко друштво је 1993. године установило медаљу Милутин Миланковић.
Био је један од најбољих познавалаца историје астрономије и науке уопште, а то доказује у неколико својих дела.

    * Миланковић је најцитиранији је српски научник свих времена.

Autor sjovicicslavuj | 25 Decembar, 2020 | read_nums (61)

Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје.

Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу. Због свог особитог благочешћа би изабран заепископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу.

На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд.

Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље.

Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ.

Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.
Autor sjovicicslavuj | 24 Decembar, 2020 | read_nums (157)

Ратни сукоби на површину извлаче најгора људска осећања. Људи који у њима сачувају доброту, храброст и пожртвованост требало би да буду овенчани славом, али није увек тако. Изузев МИЛУНКЕ САВИЋ, за коју се може рећи да је опште позната, бројне хероине Првог светског рата срамотно смо занемарили, гурнули на маргине историје и заборавили.

Листа која следи покушај је да се исправи неправда, уз опомену да постоји још много жена које нису могле да се нађу на њој. Све заједно, задужиле су нас толико да не заслужују текст објављен на интернету, већ независне монографије.

Наталија Бјелајац (1893-1974)

Наредница Наталија Бјелајац одликована је Националним орденом Француске - Легија части.

Млада АНТОНИЈА ЈАВОРНИК напустила је родни Марибор после завршене осмогодишње школе и придружила се српској војсци у Крагујевцу. Променила је име у НАТАЛИЈА БЈЕЛАЈАЦ, што је било неопходно да би заштитила родитеље које је оставила у Аустроугарској царевини. Учествовала је у оба Балканска рата и одликована је Медаљом за храброст „Милош Обилић“.

Први светски рат дочекала је у околини Шапца, на Кајмакчалану је заробила 30 бугарских војника, била је сведок умирања на Крфу и Виду и пробоја Солунског фронта, а рањавана је чак дванаест пута. Умрла је 1974. године, на шездесетогодишњицу Церске битке.

Мирка Грујић (1869-1940)

МИРКА ГРУЈИЋ говорила је пет страних језика, сликала и свирала клавир.

Кћерка политичара Јеврема Грујића заветовала се да ће помагати другима. У време рата повлачила се са српском војском преко Албаније, са којом је остала до ослобођења. Била је председница хуманитарно-образовног удружења Коло српских сестара чак двадесет година, што јој је омогућило да помаже сиромашнима и болеснима.

Одликована је Медаљом за храброст „Милош Обилић“ и на позив краљице Марије постала је прва почасна дама двора.

Софија Јовановић (1895-1979)

СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ се продружила војсци под именом Софроније.

Штета је што отац Софије Јовановић није поживео довољно дуго да се увери у храброст своје кћерке, јер је умео да се жали што нема сина јунака. Софија се прикључила српској војсци у време Балканских ратова и била је прва жена којој је то пошло за руком.

Није је мимоишао ни Први светски рат, када је била толико неустрашива да су је Французи прозвали српском Јованком Орлеанком. Учествовала је у биткама на Дрини и Колубари, преживела повлачење преко Албаније и пробој Солунског фронта.

Њени подвизи заборављени су када се после рата повукла из јавности, иако је одликована за јунаштво чак тринаест пута.

ЉУБИЦА ЧАКАРЕВИЋ (1894-1980)

ЉУБИЦА ЧАКАРЕВИЋ са војницима на солунском фронту

Ова учитељица из Ужица пркосила је окупационим снагама тако што је одбила да настави да се бави просветним радом. Уместо тога, придружила се оцу и тројици браће у рову на солунском фронту. Пешачила је скоро месец дана да би стигла на одредиште 1918. године и донела српској војној команди важне податке из отаџбине.

Регент Александар Карађорђевић одликовао ју је медаљом за храброст „Милош Обилић“. Приликом једне посете брату умрла је 1980. године у Сарајеву, где је и сахрањена. Њени посмртни остаци пренешени су у Ужице пре неколико месеци.

ЕВЕЛИН ХАВЕРФИЛД (1867-1920)

ЕВЕЛИН ХАВЕРФИЛД је са ФЛОРОМ СЕНДС основала фонд за помоћ српским војницима и заробљеницима.

У току Првог светског рата британска бароница ЕВЕЛИН ХАВЕРФИЛД радила је као медицинска сестра у болници у Лазаревцу, коју је током повлачења, уз помоћ колегинице ЕДИТ ХОЛОВЕЈ, успела да евакуише за само осам сати. Убрзо се придружила ЕСЛИ ИНГЛИС, још једној славној лекарки из организације болница шкотских жена, која је помагала рањеницима у Србији.

Када се рат завршио, Евелин се доселила у Бајину Башту, где је основала дом за ратну сирочад и оболеле од туберкулозе. Све што је имала заменила је за храну, медицинску опрему и одећу, коју је дала станарима дома. Одликована је орденом Светог Саве и орденом Белог орла са мачевима, а сахрањена у порти цркве Светог Илије у Бајиној Башти.

ФЛОРА СЕНДС (1876-1956)

ФЛОРА СЕНДС је научила да јаше, пуца из ватреног оружја и вози аутомобил још док је била девојка.

Када је као добровољна болничарка допутовала у Србију у време Првог светског рата, одважан британски дух ФЛОРЕ СЕНДС удаљио ју је од кревета Црвеног крста и послао на бојно поље, где је напредовала до официрског чина. Била је толико омиљена да су је војници звали „наш брат“. Флора је једина жена из Британије која је постала војник у Првом светском рату.

Учествовала је у првим борбеним редовима и одликована седам пута (носилац је престижне Карађорђеве звезде). По завршетку рата написала је аутобиографију и представила је широм света, а на предавањима је увек носила српску униформу.

ЕЛИЗАБЕТА РОС (1878-1915)

ЕЛИЗАБЕТА РОС преминула је на рођендан, 14. фебруара 1915.

Била је једна од првих жена која је завршила студије медицине на универзитету у Глазгову. У Србију је дошла као добровољац, под покровитељством руске владе. Била је лекар у Првој војној болници у Крагујевцу, граду који је 1915. године био жестоко погођен епидемијом тифуса.

Упркос ужасним условима и уверењу да ће и сама тешко избећи инфекцију, наставила је да се бави докторским позивом. Убрзо је оболела од тифуса у тридесет седмој години живота и, после непуне три недеље, постала једна од многих британки које су током рата преминуле у Србији. Сахрањена је у Крагујевцу, поред волонтерки МЕЈБЛ ДЕРМЕР И ЛОРНЕ ФЕРИС.

ЉУБИЦА ЛУКОВИЋ (1858-1915)

ЉУБИЦА ЛУКОВИЋ – једна улица на Звездари носи њено име.

Само два дана пре него што је од тифуса преминула ЕЛИЗАБЕТА РОС, од исте болести преминула је и ЉУБИЦА ЛУКОВИЋ. Била је председница Кола српских сестара, учитељица, преводилац и болничарка. под њеном управом, Коло српских сестара одушевило је војнике дуж пруге Београд-Ниш у време Балканских ратова, када је невероватном брзином, у току ноћи, сакупило храну, пиће и санитетски материјал, који је рањенике дочекао ујутру.

У време Првог светског рата Љубица је спалила архиву удружења да ниједна чланица не би страдала. Тифусом се заразила у Ваљеву, када је донела помоћ и помагала оболелима. Постхумно је одликована медаљом за милосрђе „Флоренс Најтингејл“.

МЕЈБЛ ГРУЈИЋ (1872-1956)

МЕЈБЛ ГРУЈИЋ одржала је предавање о Србији пред неколико хиљада студената на Принстону.

Американка МЕЈБЛ ГОРДОН ДАНЛОП променила је презиме када се удала за српског дипломату Славка Грујића. Од тада почиње њен добротворни рад и невероватна посвећеност нашој земљи. Мејбл Грујић је држала предавања о Србији широм САД, обезбедила новац за подизање дома ученица средњих школа у Крунској улици, објављивала чланке у највећим америчким листовима, прикупила велике прилоге за Црвени крст, Београдско женско друштво, Коло српских сестара и друга удружења.

По избијању Првог светског рата у Србију је дошла трећом класом да би уштедела што више новца од прикупљених донација. радила је као болничарка у Крагујевцу и с једнаким жаром наставила да ради за интересе Србије када се рат завршио.

ДРАГИЊА БАБИЋ (1886-1915)

ДРАГИЊА БАБИЋ је постала лекар са двадесет пет година.

постала је доктор 1905. године у берлину, у време када у нашој земљи није било много жена лекара. каријеру је започела у ваљеву, где је током балканских ратова била управник резервне болнице. са српском војском повукла се у пирот 1914. године и радила као управник окружне болнице, али се после колубарске битке вратила у родни град, у којем је на стотине људи дневно умирало од тифуса.

попут наше чувене сликарке и болничарке надежде петровић, помажући другима драгиња се и сама заразила тифусом. имала је двадесет осам година када је преминула.

Autor sjovicicslavuj | 23 Decembar, 2020 | read_nums (159)

 

ЉУДСКА СВИЈЕСТ И САВЈЕСТ

Дан кад су и једно и друго 
од превелике срамоте умрли.
 
Предуго је вријеме
у којем је и прије смрти у биједи
жива умирала српска јунакиња
ВЕСНА ВУЛОВИЋ

Весна Вуловић снимљена пет година прије смрти
Рођена је 3. јануара 1950. године у Београду.
Умрла је 23. децембра 2016. године у Београду.

Вијест о смрти легендарне Весне Вуловић није само потресла Дорћол и комшије већ и шире. Она је била прва информација и у многим свјетским медијима, а нарочито у Чешкој гдје Весну сматрају херојем.

- Била је позната цијелом свијету, али не и довољно поштована, нарочито међу својима. Веома интелигентна. Имала је пуно пријатеља. Много је волила животиње. Јединствена особа која је успјела да преживи тако страшну хаварију као што је пад авиона. Једна од ријетких која се уписала у Гинисову књигу. 

Ипак, одбили су да јој додијеле националну пензију. Живјела је тешко од скромне пензије, али никада се није жалила - потресена после сазнања о смрти пријатељице и комшинице говори Силвија Мирковић, професор у пензији Стоматолошког факултета Београдск
ог универзитета, а преносе "Вечерње новости".
Послије кобног лета имала је фрактуру лобање, обје сломљене ноге, три сломљена пршљена и као посљедицу привремену парализу од струка надоле. Успјела је да прохода неколико мјесеци послије операције.
- Све је било јако болно. Али, веровала сам да ћу устати. Само сам чекала када ће доктор доћи и рећи: "Е, хајде ти сада да идеш, Вуловићева.", тако је прије четири године новинарима "Новости" говорила Весна Вуловић.

Од онда све до сада, Весна Вуловић се борила да у животу стане на ноге. Пензионисана 1991. године примала је пензију од 30.000 динара. Када би измирила све своје режије, Весна се није жалила. Али, живот тако намјести да је он, ипак, највећи режисер.

КОМШИЈЕ СУ БРИНУЛЕ 

Комшије су посумњале да се Весни нешто догодило јер су испред улазних врата неколико дана стајали расути леци, а додатно су страх од најгорег подгријејали позиви и куцање на врата на која није одговарала.

- Недавно је имала проблем са прокишњавањем од комшија изнад ње. Дјевојке које станују у том стану изнад су, у међувремену, звале мајстора који је отклонио квар, па су покушале да с њом контактирају како би видјеле да ли вода још цури - прича Силвија Мирковић. - Међутим, она се није јављала. Обратиле су се мени, а потом смо позвали и њеног брата. Он је обавестио полицију.

Пише: Славко Јовичић Славуј

Послије свега и након ових сазнања шта може човјек да каже и да напише? Шта је заправо живот? То је само оно вријеме које прође од рођења, па до смрти. А Весна је умрла сама, далеко од пажње свих. Није имала пара да направи виличну протезу, па се стога у посљедњих пар година није ни појављивала у јавности, пишу тако неки, истина ријетки портали.

А свједоци смо да на сваку сједницу Народне Скупштине Србије не долази у просјеку по стотину посланика који ипак уредно и на вријеме примају високе плате и никоме ни за шта не одговарају. Такође смо свјесни и чињенице да у Србији постоји на десетине хиљада лопова који прије пљачкања Србије нису имали читаве гаће и који су се преко ноћи обогатили на крви и патњама ојађеног народа и данас располажу са огромном имовином. Неки такве од миља зову тајкунима, а заправо се ради о највећим ЛОПОВИМА.

Опште позната је чињеница да у Србији постоје тзв. новокомпоновани бизнисмени који имају авионе, бродове и разна друга овоземаљска чудеса, али зато нико није имао пара да плати да се легендарној српској хероини барем направи зубна протеза и да без стида, може да оде у позориште које је много вољела и да се бар негдје појави у јавности. А о средствима за неки иоле пристојан живот илузија је и говорити.

Разноразни медији су препуни текстова о разним лопужама и старлетама, па тако портали преносе да је извјесна старлета Станија на разна пластифицирања свог тијела потрошила око 90 хиљада евра. Толико је потрошила пара на разна "дотјеривања" себе саме, па сад више и не личи на иоле нормалну особу.

Али зато пара није било за виличну протезу и за какав такав пристојан живот за легендарну Весну Вуловић коју је свијет поштовао, али нажалост једино је била заборављена од Срба и надлежних канцеларијских пацова по разним установама и институцијама.


Никога не прозивам, ни Центре за социјални рад, ни хуманитарне организације нити било кога, али за све је криво накарадно друштво. 
КРИВИ СУ ЉУДИ!

Нажалост, никада ништа нисмо научили из генијалне, 
а тако једноставне мисли Његове светости нашег патријарха Павла: 

"БУДИМО ЉУДИ"!

А јесмо ли људи?
НИСМО! 

Свака друга ријеч била би сувишна, јер свијест о разним судбинама људи можда код некога и постоји, али савјест код многих не станује у њиховим главама, срцу и у осјећањима, а поготово не постоји у бризи за обичног човјека, мада Весна ни по чему није била обична. Била је јунак. Била је човјек која није јадиковала над својом овоземаљском судбином. Преживљавала је тежак живот напуштена од свих. 

Јер, не постоји брига за обичног малог човјека. Постоје само сиротиња, постоје и поштени људи, али велики број је и лопова који живе раскошним животима у благостању. Весна није имала такву судбину, јер судбину не бирају људи. Судбина бира нас.

Трагичан је примјер краја овоземаљског живота Весне Вуловић. У каквим нехуманим условима и од свих заборављена је живјела и зар је у оволикој биједи морала да умре српска хероина. Свјестан сам да ове чињенице никога неће отријезнити, нити ће било чија савјест прорадити и неће нас упозорити да будемо ЉУДИ.

Почивај у миру и у Царству небеском драга Весна, јер тамо ће ти ваљда бити бар мало боље. Молим се Богу да бар тамо кад већ ниси међу људима, нађеш достојанствен смирај душе.
АМИН

Autor sjovicicslavuj | 21 Decembar, 2020 | read_nums (169)

 ЗАБОРАВЉЕНИ АНЂЕО НАШЕ ВОЈСКЕ


Аустралијска богаташица замијенила милионе 

ШАЈКАЧОМ и постала ХЕРОЈ СРПСКЕ АРМИЈЕ

Након рата није желела да напусти Србију.

Није много појединаца који су у најтежим тренуцима по Србију похитали у помоћ и остали са српским народом и онда када се чинило да наде нема напустивши удобност свог дома и добровољно дошавши у пакао рата. Баш зато, имена тих људи треба да се памте вечно! Једна од њих била је и Аустралијанка Oliv Kelso King. 

Олив Меј Келсо Кинг била је возач амбулантних кола Српског санитета на Солунском фронту, у току Првог светског рата. Одликована је Орденом Милоша Обилића за храброст и Орденом Светог Саве.

Олив Кинг је рођена у богатој сиднејској породици милионера сер Келсо Кинга и његове жене Ирене. Школовала се у Енглеској школи за девојчице у Сиднеју, а касније и у Немачкој. Била је авантуристкиња и бавила се планинарењем. Поред тога бавила се клизањем, тенисом, сурфовањем…

Храбру Аустралијанку која је у младости возила рели трке, почетак Великог рата затекао је у Енглеској. Решена да помогне и подржи ратне напоре Савезника, добровољно одлучује да постане возач амбулантних кола.

Како је војска купила сва возила, Олив је од свог новца узела половни комби, преуредила га за потребе амбулантног возила и назвала "Слоница Ела". Почетком 1915. придружила се Савезничкој пољској санитетској служби, а затим је прешла у Болницу шкотских жена.

Ову болницу основале су Шкотске жене по угледу на сличне болнице у Француској, Русији… Болница је имала за циљ помоћ војним снагама савезника широм свих фронтова на којима се ратовало у Европи, а посебно Краљевини Србији, будући да се након балканских ратова ушла у нови рат мање наоружана, мање припремљена и са недовољним санитетом.

Средином маја 1916. годне, Келсовој се указала прилика да буде возач у српској војсци на Солунском фронту, који је настао 1915. као покушај савезника да помогну српску војску. Тако се придружила јединици пуковника др Романа Сондермајера, који након смене др Лазара Генчића 1916. године, постаје начелник санитета Врховне команде.


Oliv Kelso King

Возила је амбулантна кола са регистарском таблицом број 3. У априлу 1917. године унапређена је и проглашена наредником.

У међувремену је научила и српски језик, а прича каже да је била омиљена међу војницима и избеглицама јер је била шармантна, духовита и увек добро расположена. Према речима пуковника Сондермајера, многи војници били су заљубљени у њу, али пре свега су били импресионирани њеном храброшћу и ведрим духом.

Изузетно јунаштво показала је током великог пожара у Солуну који су случајно изазвали француски војници 18. августа 1917. Возила је двадесет сати без престанка, превозећи људе на сигурно.

Као и многи који су на ове просторе дошли као добровољци, након рата Олив није желела да напусти Србију. Крајем 1918., уз великодушну помоћ богатог оца и грађана Сиднеја, отворила је седамнаест мобилних кантина за помоћ најугроженијим Србима, обезбеђујући им лекове, храну и одећу.

Oliv Kelso King

Њен отац је основао фонд за отварање кантина. Сакупљено је више од 10.000 фунти. Кантине су отворене у Београду, Краљеву, Нишу, Крагујевцу…

Крајем 1920. кантине су престале са радом, јер више није било потребе за њима. Олив је преостали новац из фонда дала Београдском универзитету, Дечијој болници у Сремској каменици и хуманитарним организацијама у Сарајеву.

Своју мисију је завршила и вратила се у родни Сиднеј. Пре тога, "за љубав према Србима и хуманитарни рад" краљ Александар јој је доделио краљевски Орден Светог Саве.

По повратку у Аустралију Oliv Kelso King је била активан члан организације "Гирл Гуидес Аустралиа", где је између осталог, држала говоре о искуству стеченом у току рата. До краја живота се бавила хуманитарним радом. Никада се није удавала.

Србију је посетила још само једном, када је, на позив краља Александра са родитељима присуствовала његовом венчању са краљицом Маријом.

Олив се преселила у Мелбурн 1956., где је и умрла 1. новембра 1958. године.

О животу Олив Меј Кинг највише се сазнало из бројних писама која је из Србије слала оцу и сестрама. Њих је након њене смрти објавила њена сестра, историчарка Хејзл Кинг у књизи "Једна жена у рату".

НАПОМЕНА:

Не знам да ли ова хероина 
има улицу са својим именом 
или барем споменик у Београду.

Али знам да у Београду има Сарајевска улица, 
као што, такође, знам да је некад и у Сарајеву 
постојала Београдска улица. 

Данас у бошњачком Сарајеву нема ниједне улице 
која носи српско име, а добро је познато да су 
најдуже двије улице у Сарајеву носиле имена
 српских војвода - Војводе Степе Степановића 
и Војводе Радомира Путника.
Autor sjovicicslavuj | 20 Decembar, 2020 | read_nums (80)
 
 ДЈЕТИЊЦИ


У трећу недјељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу дјецу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац.

Обично се завежу ноге или руке, па се једним дијелом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Дјетинце, Материце и Оце има вишеструку симболику.

Прво симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама.

Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко посједује поштено зарађену имовину и добра дјела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на посљедњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно што је човјек добро у свом животу учинио.


 
Autor sjovicicslavuj | 20 Decembar, 2020 | read_nums (27)
20. децембра 1355. године умро је
СТЕФАН ДУШАН НЕМАЊИЋ
или Душан Силни

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји



Споменик цара Душана у Београду
Autor sjovicicslavuj | 19 Decembar, 2020 | read_nums (46)
19. децембра 2013. године,
на Светог Николу,
умрла је омиљена српска глумица 
РУЖИЦА СОКИЋ



Autor sjovicicslavuj | 19 Decembar, 2020 | read_nums (27)

 
На Светог Николу, 
19. децембра 1875. године рођена је
славна српска научница свјетског гласа
МИЛЕВА МАРИЋ Ајнштајн

Autor sjovicicslavuj | 19 Decembar, 2020 | read_nums (29)
 
На Светог Николу, 19. децембра 
 1845. године, у Зајечару рођен је

НИКОЛА ПАШИЋ
Био је српски и југословенски политичар, 
дугогодишњи предсједник владе Краљевине Србије
и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
оснивач и вођа Народне радикалне странке.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Николу Пашића помињем само зато што га је жири уврстио међу 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји.

Никаква накнадна памет неће исправити велике историјске српске заблуде ... 

Државник какав је био Пашић је прво требао да створи државу свом српском народу, а не да заједно са краљем Карађорђевићем прави највећу историјску грешку због стварања Краљевине Срба, Словенаца и Хрвата, која нам је, касније ће се показати - дошла главе и великог српског страдања!

Никола Пашић, 
споменик на истоименом тргу у Београду

1 2 3 4  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva