Slavko Jovičić Slavuj

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ
ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ,
МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ,
СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ –
СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА
НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА,
И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА,
УЗ НАЈРАДОСНИЈИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

Христос васкрсе из мртвих,
смрћу смрт уништи
и мртвима у гробовима живот дарова!

Поздрављајући вас, драга браћо и сестре, овим речима сверадосне и победоносне песме Васкрсења Христовог, подсећамо вас да је Васкрс темељ Цркве и извор вере и наде у нашем животу на земљи. Васкрс је печат и круна Божје љубави према овоме свету и човеку: „...Бог толико заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јн 3, 16).

Васкрсење је библијска тајна, вековима скривана у недрима Старога Завета, а коначно објављена свету у Новом Завету – Васкрсењем Богочовека Исуса Христа из мртвих (Мт 28, 6).

У књигама многих старозаветних пророка наговештава се тајна Васкрсења, која се везује за долазак Месије. Велики пророк Исаија исповеда веру у лично и свеопште Васкрсење речима: „Оживеће мртви Твоји и моје ће мртво тело устати” (Ис 26, 19), и позива сав Израиљ да учествује у тој радости обећанога Васкрсења: „Пробудите се и певајте који стојите у праху, јер је Твоја роса, роса на трави, и земља ће изнедрити мртваце” (Ис 26, 19). Исто сведочи пророк Давид у својим Псалмима, повезујући тајну Васкрсења са доласком Месије. Он својим Псалмима потврђује да вера у Васкрсење јесте вера свих старозаветних праведника, чије душе Бог неће оставити у аду „нити ће дати да Свети Његов види трулост” (Пс 16, 10), указујући овим стихом на Првенца Васкрсења, Месију – Христа. И други пророци Старога Завета потврђују тајну Васкрсења. Пророк Илија васкрсава сина удовице у Сарепти сидонској (1. цар 17), наговештавајући тим чудом да ће се реалност Васкрсења проширити на све народе на земљи (Лк 4, 26). У Књизи пророка Језекиља дата је потресна праслика свеопштег Васкрсења из мртвих. Пророк Језекиљ види, Духом Божјим надахнут, оживљавање људских костију из праха земаљског, које ће се збити на крају историје и пре свеопштег Суда Божјег: „Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте реч Господњу! Овако говори Господ Господ овим костима: гле, ја ћу метнути у вас дух и оживећете” (Јез 37, 4–5).

У Новом Завету, можемо слободно рећи, Васкрсење је почетак и крај, алфа и омега (Отк 1, 8), јер се оно поистовећује са вером у Христа: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25). Веровати у Христа значи веровати у Васкрсење. Сва чудеса и знамења записана у књигама Новог Завета дешавају се на Христовом путу ка Голготи и Васкрсењу. Јеванђелски опис васкрсења Јаирове кћери (Мт 9, 18–26) и сина јеврејске удовице (Лк 7, 12–15), а посебно васкрсење Четверодневног Лазара у Витанији (Јн 11, 5–46), потврђују истину да Христос јесте Васкрсење и Живот. Он је дошао на овај свет да нам дарује Васкрсење, како и појемо у ове дане на васкршњим богослужењима. Не нешто друго – нити ишта мање! Господ нам није донео нову философију, или нову етику, већ нови живот, који нам је дарован као залог Васкрсења у светој тајни Крштења (Гал 3, 27). Господ Христос се на Голготи принео као непорочна Жртва за све и сва, како исповедамо и предокушамо у централном делу Литургије Цркве, причешћујући се Телом и Крвљу „ради нас Распетога и Васкрслога Христа”. Христос је пасхално Јагње Новога Завета. Он је Својим Крстом и тридневним Васкрсењем коначно и савршено потврдио да Он и јесте Месија и Спаситељ света и да „нема другог имена на земљи којим бисмо се могли спасти” (Дап 4, 12).

Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу Христовом, каже: „Ако Христос није устао, узалуд је вера наша, (...) али заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли” (1. Кор 15, 17–20). Свети апостол Павле је грчким философима и мудрацима проповедао о „непознатом Богу” (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Истином о Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни горди Рим” и „галилејски, а не аристотеловски” пронели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, а утврђене помоћу проповеди апостолâ и Отаца, највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка века” (Мт 28, 20).

Сећајући се ових јеванђелских сведочанстава и истине о Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, „у коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17, 28), пастирском бригом руковођени, позивамо вас, децо наша духовна, да исповедате и чувате своју веру у Васкрсење, не речима већ животом и делима. Уз то, свето Јеванђеље нас опомиње да се клонимо „парасинагога”, што значи засебних окупљања секташког типа, као и лажних пророка и учитеља, јер они „долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви” (Мт 17, 15). Чувајмо наше православно Предање наслеђено од апостолâ и светих Отаца, Светога Саве и светог Симеона Мироточивог. Свети Сава је над мироточивим моштима свог оца измирио завађену браћу, позвавши тиме и све нас да увек и свагда живимо у братској љубави и слози.

Поздрављамо нашу браћу и сестре, нашу духовну децу, на Косову и Метохији. Поздрављамо их крсноваскрсним поздравом, видећи како свештенство и верни народ Божји у миру и љубави, смирењу и послушности, похађа своје храмове и светиње, учествује у богослужењу и причешћује се божанским Тајнама Христовим у ове свете и спасоносне дане Христовог усхођења у Јерусалим да победи смрт и отвори свима нама врата Васкрсења и живота вечног. Владика Атанасије, Епископ који по одлуци нашега Патријарха и Светог Синода привремено замењује епископа Артемија, посећује народ и светиње широм Косова и Метохије и, у слози и једномислију са свештенством и народом, служи од царског Призрена на југу, широм Метохије до Велике Хоче и Пећи, и од подножја Шаре, преко Косовског Поморавља до Новог Брда и Митровице и до подножја Копаоника на северу. Хвала Богу, наш народ је решен да на овом светом олтару стоји и опстоји, верујући у Крст и Васкрсење Христово и наше, чувајући се неслоге и не збуњујући се причама које не воде очувању вере и духовног и националног идентитета.

Зна наш народ шта значи држати се здравих речи Господњих и непатвореног учења опобожности, а шта, опет, значи и куда води залудно препирање, „од чега настаје завист, свађа, хуљења, лукава подозрења, празна надмудривања људи изопаченог ума и лишених истине, који мисле да је побожност извор добитка” (1. Тим 6, 3 – 5). У обновљеним светињама узноси се заједничка молитва свештенства и народа: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!” Једним устима и једним срцем пева се молитва јединства вере и заједништва Духа Светога, на славу Сабора Свете Тројице и очување православне црквено-народне саборности.

Молимо се Богу да се, молитвама Светога Саве и светога цара Лазара, врати мир и слобода на наше страдално Косово, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су наше највеће светиње, које су бисери православне културе и свеукупне хришћанске баштине.

Обраћамо се и пуноћи нашег благочестивог народа који живи у отаџбини и расејању, да живи и радује се Васкрсењу Христовом. Васкрсење нас позива да чувамо јединство своје свете Цркве и да никада своје земаљске интересе не претпостављамо интересу Заједнице и свеопштег добра. Свети апостол Павле нас упозорава да не будемо „тврдоврати и непокорни” (Тим 1, 9), оживљујући „старе ране” већ зацељених подела на телу наше светосавске Цркве. Живимо, отуда, у јединству наше Мајке Цркве и у љубави и слози једни са другима, чувајући, по речима поменутог Апостола народâ, „јединство Духа свезом мира” (Еф 4, 3).

У ово време Васкрса, Црква увек истиче вредност и светињу људског живота, од зачећа па до потпуног сазревања сваке непоновљиве и боголике људске личности, противећи се било каквом облику насиља над њима. На то нам указује не само заповест Божја: Не убиј! (Изл 20, 13) већ, још много више, Васкрсење Христово, јер нам оно открива најдубљи смисао стварања и постојања света и човека, а то је спасење „свих и свега” у Христу Распетом и Васкрслом (1. Кор 1, 23).

Данашњи човек, обремењен бригама овога света и заслепљен себичним потрошачким менталитетом, избегава да се суочи са тајном живота и смрти. „Проклета питања” којима су се бавили великани људског духа, попут Достојевског и многих других, у наше време немају много следбеника. Сведоци смо, напротив, да све више долази до изражаја „цивилизација смрти”. Многе светске религије, па и философија и уметност нашег доба, прихватају, по речима оца Александра Шмемана, „измирење са смрћу”. Смрт је, по њима, једина реалност, почетак и крај свега. Црква Христова тврди и сведочи управо супротно. Црква исповеда и проповеда најдубље достојанство и светињу људског живота, верујући у Васкрсење Христово, којим је побеђен наш највећи и последњи непријатељ, а то је смрт (1. Кор 15, 26).

Велики руски старац Серафим Саровски је све своје посетиоце увек поздрављао речима: „Радости моја, Христос васкрсе!”, показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења. Дај Боже да и ми будемо сведоци те истине и да у нашим душама и на нашим лицима непрестано блиста радост Васкрсења – она радост која се могла видети на лицу недавно упокојеног светогорског старца Јосифа Ватопедског, који се, супротно законима биологије, упокојио са осмехом на лицу.

Поздрављајући вас, браћо и сестре, још једном најрадоснијим васкршњим поздравом, позивамо вас све да живите у љубави према Богу и ближњима, ходећи тако путем који води у вечни живот. Живећи тако, постаћемо и бићемо синови и кћери Васкрсења.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Дано у Патријаршији Српској у Београду,
о Васкрсу 2010. године.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом Христом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ИРИНЕЈ
Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит либертивилско-чикашки ХРИСТОФОР
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ,
Администратор Епархије рашко-призренске
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички и мјестобљуститељ
Епархије битољске МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД

    Мом православном српском роду, честитам најрадоснији  хришћански празник Божић! На многаја љета!

                   МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

                     ВАИСТИНУ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

САРАЈЕВО, 6. ЈУНА (СРНА) - Поглавар Исламске заједнице у БиХ Мустафа Церић није много погријешио када је рекао да је у Сарајеву остало доста Срба, али је заборавио да каже да већина њих одавно није међу живима, изјавио је посланик СНСД-а у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Славко Јовичић.

"Лицемјерне су Церићеве изјаве да Сарајево у протеклом рату никог није протјерало, те да је у главном граду БиХ остало веома много Срба. Да, остало их је, али под земљом. За некима се и данас трага, јер су у међувремену Церићеви истомишљеници измјештали гробнице и сакривали кости", рекао је Јовичић за "Фокус".

Он је поновио да је само у Сарајеву, током протеклог рата, постојало 126 логора у којима су Срби мучени, пребијани, усмрћивани на најстравичније начине, и истакао да Церић о томе ћути.

Шеф Клуба српских делегата у Вијећу народа РС Сташа Кошарац каже да Церић, очигледно, наставља да проводи политику Алије Изетбеговића и да овакви иступи вјерског лидера никако нису добри за БиХ.

Кошарац је подсјетио да доступни подаци говоре да је прије рата у Сарајеву живјело готово 200 000 Срба, те да их данас тамо живи између 15 000 и 20 000, док је током рата по сарајевским казаматима убијено више од шест хиљада Срба.

Члан Експертског тима југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала Џевад Галијашевић тврди да је Церић наставља да иде стопама Алије Изетбеговића и води муслимански народ у нове међусобне окршаје.

Предсједник невладине органзације "Кроација либертас" Лео Плочкинић рекао је "Фокусу" да Церића демантују званични подаци СПЦ и Католичке цркве, који указују на чињеницу да је у Сарајеву, буквално из дана у дан, све мање небошњака, те да је на дјелу класично етничко чишћење.

Предсједник Демократске иницијативе сарајевских Срба Јово Јањић каже да Сарајево све више постаје исламски град и да и оно мало Срба, који тамо живе, желе да што прије напусте главни град БиХ.

___________________________________________________________________

ПОРТАЛПРЕНОСИ ТЕКСТ НА ЛИНКУ:

Autor: Srna

Nepoznati počinioci noćas su oskrnavili hram Svetog Vasilija Velikog u Konjicu, potvrdio je agenciji Srna konjički paroh Milan Bužanin.

On je naveo da su vandali u unutrašnjosti hrama napravili veliku materijalnu štetu, a iz crkve su odneli samo sitan novac koji se zatekao pored ikona.

"Jutros kada sam otvorio crkvu zatekao sam haos. U unutrašnjosti hrama sve je bilo porazbijano i razbacano, a ikone su oštećene. Po crkvi je bilo proliveno vino, a bacani su i opušci'', rekao je Bužanin.
Policija Hercegovačko-neretvanskog kantona jutros je obavila uviđaj.

Ovo je treći incident u poslednja četiri meseca od kada se u Konjic nakon šesnaest godina vratio pravoslavni sveštenik koji živi u neposrednoj blizini crkve. Ranije su, za sada još uvek, nepoznati počinioci porazbijali prozore na crkvi, a u drugom incidentu je crkva išarana grafitima.

Sveštenik Bužanin koji je u Konjicu od maja nije imao drugih neprijatnosti.

                     Његова светост патријарх српски Павле који се од прошле јесени налази на лечењу на Војномедицинској академији у Београду данас, на Усековање, напунио је 94 године.

       Како је Тањугу раније речено у Патријаршији, Српска православна црква (СПЦ) не обележава рођендане већ само слави рођење Исуса Христа - 7. јануара, Малу Госпојину или рођење пресвете Богородице 21. септембра и Ивандањ или рођење светог Јована Претече 7. јула.

      Уместо рођендана, СПЦ обележава имендане, а то су дани према којима светитељи добијају имена, објашњено је у Патријаршији.

      Патријарха Павла је из манастира Свете Тројице, у коме је боравио неко време, као искушеника у манастир Благовештење довео отац Јулијан. Уочи Благовести 1946. године Гојко Стојчевић, како је крсно име патријарха, постао је калуђер Павле. Овај српски пастир је 44. по реду, рачунајући од Светог Саве.

      Патријарх Павле је читав свој живот посветио цркви, а познат је и омиљен у народу због своје скромности.

      Он, кажу, не воли ни раскош ни поклоне и један је од ретких који помаже сиротињу.

      Његови сарадници причају да патријарх, сваки пут када прими пензију, раздели је просјацима и убогим људима око цркве.

 Ту сам одмах иза леђа Његове светости и највиших српских православних  великодостојника СПЦ... Осећај је невероватан.....Прошло је више од десет година од настанка фотографије.....  

Патријарх је на Косову и Метохији у својству епископа рашко-призренског провео 33 године, и то је један од битних разлога због којег је овај богоугодник остао тесно везан за свету српску земљу.

      Патријарх Павле је увек умиривао страсти и учио људе основном принципу хришћанске вере - да у сваком тренутку треба бити и остати човек. Патријарх је рођен на Усековање 11. септембра 1914. године у селу Куцанци, Славонија.

       Гимназију је заврсио у Београду, Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

 ______________________________________________________________________________

_+___+___+____+____+_____+_____+_____+____+_____+_____+_____+_____+_____+______

Владика Николај Велимировић...за сва времена.....

"ШТО ГОД ТКАШ,

ВЕЗУЈ КОНЦЕ ЗА

НЕБО"

Владика Николај Велимировић

"Дар говора (речи) је

изванредан дар.

Дај да тај дар могу

љубазно користити!

Нека будем спор на

оштре речи које 

рањавају,

речи изговорене у

љутњи"!

 SRPSKI NACIONALNI IDENTITET - SRBI SU SRBI I NIŠTA DRUGO!!!

Kolumna objavljena u dnevnim novinama "Fokus"

PIŠE: Slavko JOVIČIĆ SLAVUJ

      U sveopštem haosu i beznađu u kojem se nalazi cijela BiH, dodatnu nesreću za sve narode prizivaju, ovdje i sad, povampirene aveti prošlosti, koje nesmanjenim tempom rade na stvaranju nove tzv. bosanske nacije (sic!)?! Prema tom suludom projektu, najblaže rečeno, Srbi bi trebalo da se "bosaniziraju".

Ali, sam termin bosanski ili Bosanac, posmatrano u kontekstu nacionalnog određenja, ima mnogo drugačije i važnije značenje. Dugoročno gledano, nije li termin bosanski samo embrion i idu li bošnjačke intencije u pravcu stvaranja nove, hibridne i nepostojeće bosanske nacije.

Međutim, to je već viđeno, i to krajem devetnaestog, odnosno početkom dvadesetog vijeka, kada je u tadašnjoj Bosni i Hercegovini, koja je bila pod Austrougarskom okupacijom, Benjamin Kalaj imao isti cilj: stvoriti jedinstvenu bosansku naciju. Iako okupirani, Srbi iz Bosne i Hercegovine su i tada znali da se odbrane od te pošasti i sačuvaju svoj nacionalni identitet i osobenosti, pa će na osnovu tog istorijskog iskustva znati to isto učiniti i u ovom, turbulentnom političkom vremenu.

U takvom ambijentu, postala je ustaljena praksa da se u bošnjačkim sredstvima informisanja, i u svim drugim prilikama, Srbi nazivaju bosanski Srbi. Nažalost, i neki mediji u Republici Srpskoj su prihvatili termin bosanski i vežu ga za srpsku i hrvatsku naciju, čime on sve više, neopravdano i kod nas stiče pravo građanstva.

Možda to i ne bi bilo toliko važno da se iza fraze bosanski Srbi ne krije nešto sasvim drugo. U dogledno vrijeme atribut bosanski bi vjerovatno ostao sam, a ono Srbi bi se utopilo u Bosanci, što je i osnovni cilj zagovarača stvaranja jedinstvene bosanske nacije, a preko tog termina i stvaranje građanske države BiH?!

Ali, s obzirom da ne postoje tzv. američki Srbi, francuski Srbi, iranski Srbi itd., isto tako: ne mogu se po bilo čijim željama vještački stvarati ni bosanski Srbi. Tačno je samo da postoje Srbi koji su rođeni i koji žive u Americi, odnosno Srbi koji su porijeklom iz Amerike, zatim Srbi koji su rođeni i koji žive u Francuskoj ...itd.

Analogno tome, identična varijanta važi i za BiH: radi se, u istinu, o autohtonim Srbima koji su rođeni i koji žive u Bosni i Hercegovini i, s druge strane, Srbima koji su porijeklom iz Bosne i Hercegovine i koji danas žive širom svijeta.

Takođe, termin bosanski nije moguće vezati za naciju, jer šta je onda s hercegovačkim Srbima: pod uslovom da tvorci bosanske nacije nisu predvidjeli odvajanje Hercegovine od Bosne? U krajnjoj liniji, atribut bosanski ima samo određeno teritorijalno značenje, kao uostalom: semberski, krajiški itd.

To što se kategorički suprotstavljaju utapanju u bosanske Srbe, istovremeno ne znači da se Srbi, samim time, odriču i Bosne i Hercegovine. Ali, nema te cijene po kojoj bi mogli prihvatiti da i ono bosanski obavezno ide uz Srbi, jer jednostavno rečeno: Srbi su Srbi i nikako ne mogu biti ni oni ali ni ovi, pa na kraju krajeva, ni bosanski.

ПРИРЕДИО: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

        ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

       ВАИСТИНУ   ВОСКРЕСЕ!!!

 Православни верници у недељу славе Васкрс који Српска православна црква (СПЦ) назива празником над празницима.

 Васкрс је најважнији хришћански празник, јер суштина хришћанског учења заправо означава васкрснуће Христово из мртвих. То је победа вере и живота над смрћу.

 На Васкрс се скидају олтарске двери да би се тиме показало да је Исус Христос васкрснућем победио смрт и отворио рајска врата.

 Исус је распет у петак, суботу је прележао у гробу, у Јосифовом врту, а у недељу зором, осетио се снажан земљотрес и анђео Божји слетео је на гроб. Стражари који су чували гроб, у страху су попадали као мртви.

 Исус је васкрсао!!!

 На Васкрс је, по веровању, прво Марија Магдалена срела Христа, а потом се он указао и својим ученицима.

 Само ученик Тома, који је био одсутан, није одмах поверовао да јеХристос васкрснуо, па је морао лично да се увери. Отуда у народу узречица "неверни Тома".

 ВЕРНИЦИ се за овај празник поздрављају са: "Христос воскресе" и "Воистину воскресе"!

 Цела недеља празника зове се Светла недеља, а тада се певају радосне црквене песме. На првом Васељенском сабору, у Никеји 325. године, одлучено је да се Васкрс свуда празнује истог дана, после пролећне равнодневице, прве недеље после јеврејске Пасхе и првог пуног месеца.  Васкрс је покретан празник. Увек се везује само за недељу, и може "пасти" у размаку од 35 дана, од 4. априла до 8. маја по старом, јулијанском календару, односно од 22. марта до 25. априла по новом, грегоријанском рачунању времена.

 Српска православна црква време рачуна по старом – јулијанском календару. За овај празник спрема се колач који домаћин за време ручка ломи заједно са децом. На Васкрс се народ ујутро умива свежом водом у коју су стављени црвено обојено јаје, босиљак..

 Наравно, како то само Срби знају, ови древни обичаји су различити од места до места, од краја до краја, од Републике Србије до Републике Српске, па до Црне Горе, као најизразитијим српским земљама у којима се најсвечаније прославља Васкрс.

 Никада не смемо заборавити да је најтеже Србима на Косову и Метохији, нашој колевци постојања, умирања и рађања и нашег васкрсења, као и  Србима у Хрватској, односно у Федерацији Босне и Херцеговине и мало мање у Црној Гори.

Приредио: Славко Јовичић Славуј

Још један мали дио о васкршњим свечаностима. Васкршње славље почиње у суботу, тачно у поноћ, када се из свих српских храмова традиционално упути прва васкршња порука и древни поздрав: „Христос васкрсе – ваистину васкрсе!“

 Вјерницима који прве васкршње сате дочекају на свечаним литургијама у српским православним црквама, чита се традиционална празнична посланица Његове светости патријарха Павла и српских архијереја. Духовној дјеци они поручују да је Дан васкршења дан побједе живота над смрћу, славље над слављима, празник над празницима...

У цијелом хрисћанском свијету, па и код нас православаца, за Васкрс су везани многи лијепи обичаји. У претходном тексту сам говорио о само неким. Фарбање (бојење) јаја један је од најљепших и најрадоснијих обичаја, поготово за дјецу.

 Вриједне домачице, по устаљеним обићајима и традицији, васкршња јаја боје на Велики петак, дан када се успоменама враћамо на Христово распече и дан када се ништа друго не ради. У неким нашим крајевима обичај је да се прво обојено јаје оставља на страну до идућег Васкрса, а зове се чуваркућа. Приликом фарбања јаја се могу, али не морају, шарати растопљеним воском, пером за писање или нечим сличним. Црвена боја на васкршњим јајима јесте неизоставна, јер симболизује Спаситељову невино проливену крв на Голготи, а исторемено је и боја васкрсења.

             Јаје је симбол обнављања природе и живота. И  као што бадњак горећи на огњишту даје посебан чар бозићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост за оне који га поклањају и који га као дар примају.

 Васкршње славље почиње када са свих торњева православних храмова дуго звоне сва звона и јављају долазак великог празника. Домаћин са својим укућанима одлази у цркву на свету васкршњу службу. Сви они који су постили се причесћују.  Послије службе, народ се медјусобно поздравља древним ријечима: „Христос васкрсе!“ и „Ваистину васкрсе!“ Тај поздрав траје до Спасовдана.

Након молитве у цркви и у српским домовима пале се свијеће. Домаћин узима кадионицу и тамјан, окади све укућане, предаје неком млађем кадионицу и овај кади цијелу кућу. Пјева се углас тропар, чита се „Оче наш“ и друге пригодне молитве.

Послије заједничке молитве укућани сједају за свечано постављену трпезу. На столу стоји украшена чинија с офарбаним јајима. Домаћин први узима јаје, а за њим сви укућани. Тада настаје весеље и такмичење (туцијада) чије је јаје најјаче. Приликом туцања јаја изговара се, такодје „Христос васкрсе!“ и „Ваистину Васкрсе!“ На Васкрс се једе прво кувано васкршње јаје, а онда остала јела, јер се тог дана прекида седмонедјељни пост. Тог дана ако гост дође у кућу прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама....

Шта након свега речи? Прелијепи су наши српски православни обичаји и они су јединствени у односу на све друге религије у свијету. Такодје, српски обићаји су још богатији и разноврснији у односу и на друге братске православне народе...Али, најважније је да српски народ слави своје свете празнике и да му вјера у Господа Бога враћа наду у бољи, радоснији и богатији зивот...."

"ХРИСТОС ВОСКРСЕ - ВОИСТИНУ ВОСКРСЕ!“ 

 (Dalje)