Slavko Jovičić

СРБИМА који Светог Архангела Михаила - АРАНЂЕЛОВДАН славе као своју крсну славу - срећна слава!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:14
 
 
 
 
СРБИМА
 
 
 
који Светог Архангела Михаила - АРАНЂЕЛОВДАН,
славе као своју крсну славу, уз божији благослов
желим сваку срећу и упућујем честитке!

Moлитвама Светом Архангелу Михаилу,
нека вам Господ дарује мир, здравље, сваку утјеху,
духовни напредак и свако благостање!

АМИН

+++++++++++++

++++++++++++++++++++++++
 

Данас, 21. 11. је: Сабор светог архангела Михаила и осталих небеских сила бестелесних - Аранђеловдан

— Autor sjovicicslavuj @ 10:10
 
Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. по то празновање чеcто cе изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици cу cвашта баcноcловили о ангелима. Неки cу од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не cматраху боговима називаху cтворитељима ваcцелог видљивог cвета.

Лаодикајcки помеcни cабор који беше на 4 или 5 година пре I Ваcељ. Сабора, cвојим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и уcтанови правилно поштовање ангела. У време пак Силвеcтра папе римcког и Алекcандра патријарха алекcандријcког (из IV в.) би уcтановљен овај празник прхиcтратига Михаила и прочих Сила небеcних у меcецу Новембру.

Зашто баш у Новембру? Зато што Новембар предcтавља девети меcец поcле меcеца Марта. У меcецу Марту cматра cе да је било cтворење cвета. А девети меcец поcле Марта узет је због 9 чинова ангелcких, који cу најпре cтворени. Св. Диониcије преопагит, ученик апоcтола Павла, онога апоcтола, који cе уздигао до у треће небо,опиcао је ових 9 чинова у књизи „О небеcној Јерархији‿.

Ти чинови cу cледећи: шеcтокрили Серафими, многоочити Херувими и богоноcни Преcтоли, Гоcподcтва,Силе и Влаcти, пачала, прхангели и пнгели. Војвода целе војcке ангелcке јеcте архиcтратиг Михаил. Када је cатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао cобом у пропаcт један део ангела,тада је Михаил уcтао и узвикнуо пре неотпалим ангелима вонмемъ! cтанемъ добрc,cтанемъ cо cтрахомъ! И cве небеcнe војcке верних ангела громовито cу запојале: cвјат, cвјат, cвјат Гоcпод Саваотъ иcполнъ небо и землc cлавы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Иc. павина 5, 13–15; cв. Јуде 9.)

Међу ангелима влада cавршено једномиcлије, једнодушноcт и љубав, а уз то још и потпуна поcлушноcт нижих чинова вишим чиновима, и cвих укупно cветој вољи Божјој. Сваки народ има cвога ангела хранитеља, а оcим тога и cваки хришћанин има cвога ангела хранитеља.

Треба cе увек cећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у приcуcтву cвога ангела хранитеља. п на дан Страшнога Суда cабраће cе cве огромно мноштво ангела небеcних cветих око преcтола Хриcтова, и пред cвима њима објавиће cе дела, речи и помиcли cвакога човека. Нека би наc Бог помиловао и cпаcао молитвама cв. архиcтратига Михаила и прочих небеcних cила безтелеcних.


Амин
Текст преузет из књиге:
Св. епископ Николај жички,

"Охридски пролог"
 
 
 

 

Данас, 16. 11. је СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ - ЂУРЂИЦ

— Autor sjovicicslavuj @ 09:08
 
Празник Светог великомученика Георгија - Ђурђиц (16.новембар), слава или преслава многих српских места и породица. Празник Светог Георгија (Ђурђевдан) се слави 6.маја, а јесења слава је у спомен преноса моштију Светог Ђорђа (Георгија) из Никомидије у Лиду палестинску.

Овај свети мученик пострада за Христа и веру хришћанску 303 године, по наређењу цара Диоклецијана, који је прогонио хришћане. Би му одсечена глава. Пред смрт своју, он распрода своје имање и раздели га сиромасима, а свог верног слугу, замоли да по његовој смрти узме његово тело и пренесе га у Палестину, у родно место његове мајке и слуга изврши последњу господареву жељу.

За време цара Константина Великог, у Лиди би сазидан храм у част и славу светог Георгија. Сазидаше га побожни хришћани, а приликом освећења тог храма, пренете су мошти овог светитеља и ту сахрањене.

Многа чудеса су се дешавала и дешавају се и дан данас на његовом гробу, под дејством чудотворних моштију овог великомученика Христовог. Господ га је, због његове искрене и непоколебљиве вере учинио моћним да помаже свима који се нађу у невољи и који га искрено славе и призивају његово име.
 

ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПАВЛЕ

— Autor sjovicicslavuj @ 11:51
 
За сва времена ...

На данашњи дан, 15. 11. 2018. године
навршава се девет година од како је
у вјечном Царству небеском
упокојен Његова светост
 
 
наш патријарх
 
 
 
 
 
 
 
 Павле
 
 


Вјечнаја памјат!

Вјечна му радост!




++++++++++++++++++++++++
ЖИВОТ ПО ЈЕВАНЂЕЉУ!

На данашњи дан прије девет година преминуо је патријарх Павле. На трону српског патријарха провео је 19 година и био је један од најомиљенијих поглавара Српске православне цркве. 

Његовој сахрани присуствовало је више стотина хиљада људи, поједини медији наводили су да је више од 600.000 вјерника и грађана  дошло да ода посљедњу почаст патријарху Павлу.

Гојко Стојчевић, како је патријархово крштено име, родио се 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, данашњој Хрватској. 

Рано је остао је без родитеља, отац му је умро а мајка се преудала и на порођају треће ћерке преминула. Гојка и његовог брата Душана одгајала је тетка, очева најстарија сестра.

Гојко је као мали био веома болешљив и слабашног здравља. Одмалена је био посвећен књизи и учењу. Показивао је велики дар за пјевање тако да је у сјећању становника Кућанаца и данас остао надимак који су му дјеца тада дала, звали су га Пјевалица. Основну школу завршио је у родном селу, а гимназију је похађао у Тузли. 

Гојков друг из клупе био је писац Меша Селимовић.

Ипак, постоји један детаљ који ријетко ко зна, 
а то је да су патријарх и велики српски књижевник 
дијелили гимназијску клупу у Тузли!

Гојко Стојчевић и Мехмед Селимовић из школских дана у Тузли

Послије завршене гимназије Гојко Стојчевић уписао је 1930. године шестогодишу богословску школу у Сарајеву. Иако одмалена веома религиозан, по сопственом признању богословију је уписао на наговор породице. Као шеснаестогодишњака занимале су га природне науке. Маштао је о томе да једнога дана буде љекар. Волио је и свештенички позив. Мислио је да ће спојити те двије професије и да ће тако моћи да лијечи и душу и тијело.

Послије завршене богословске школе Гојко је дошао у Београд и почео да реализује своје замисли. Уписао је Теолошки и Медицински факултет. Жељан знања завршио је и 6. мушку београдску гиманзију. Други свјетски рат покварио је планове Гојка Стојчевића. Завршио је Богословски факултет, али студије медицине напустио је на другој години. Ратне дане проводио је у манастирима у Овчарско-кабларској клисури. Запослио се 1944. године у Бањи Ковиљачи као вјероучитељ и васпитач у дому за дјецу чији су родитењи страдали током рата у Босни. Ту се тешко разболио од туберкулозе.

Љекари су му тада предвиђали још само неколико мјесеци живота. Гојко Стојчевић болесничке дане провео је у милановачком манастиру Вујну. У изолованој соби, уз помоћ љековитог биља Гојко је успио да се опорави и излијечи. У манастир Благовештење прешао је 1945. године гдје је упознао монаха Макарија Миловановића, великог аскету. Послије три године искушеничког живота у овчарско-кабларском манастиру и послије бројних разговора са оцем Макријем , Гојко Стојчевић одлучује да се замонаши.
Индекс Гојка Стојчевића

Монах Павле заједно са братством манастира Благовештење 1949. године прелази у манастир Рача. Као једини школовани монах, Павле је младе искушенике и монахе подучавао Светом писму, литургији, појању. Учио их је и осталим предметима, тако да је 12 младих искушеника и монаха завршило ванредно гимназију у Бајиној Башти. Већ тада је монах Павле показивао смиреност и молитвеност. Вријеме је, сведоче његова тадашња сабраћа, проводио претежно у молитви и раду. Био је строг и коректан и био је аскета: ходао је бос и вријеме поста проводио у ћутању.

Свети Синод Српске православне цркве одлучио је да образованог монаха пошаље на постдипломске студије у Грчку па се Павле обрео 1955. године у Атини. Ту га затиче вијест да је изабран за владику рашко-призренског. Кажу да се три дана затворио у собу и да није излазио, причају и да то није желио.

 У Призрену је 1957. године јероманх Павле хиротонисан за владику рашко-призренског. На том мјесту провео је 33 године. Затекли су га албанско-српски проблеми, у послијератном периоду разрушени манастири и недовољан број свештенства. Становници епархије памте га као скромног владику који је свуда ишао пјешке. Манастире око Призрена пјешице је обилазио, ако би путовао негдје даље користио је аутобус или воз. Кола није желио, говорио је да ће он као владика имати ауто тек када и посљедњи Србин и Албанац на Косову буду имали аутомобиле.

Причао је и да поклоњење некој светињи човјек траба да заслужи, да уложи неки труд; његов труд био је да до манастира и цркава иде пјешице. О проблемима Срба на Косову и Метохији владика Павле је редовно извјештаво Синод Православне цркве. Писао је бројна писма и извештаје. Имао је чак и личних непријатности. Једном га је Албанац физички напао испред поште у Призрену гдје је кренуо да преда писмо.

Децембра 1990. године, епископ рашко-призренски изабран је за 44. поглавара Српске православне цркве. Први пут се српски патријарх бирао апостолским начином. Прије тога поглавари су бирани простом већином гласова проширеног Синода. Због страха да би политика могла да умијеша прсте у избор патријарха, нови поглавар изабран је жријебом, од три понуђена кандидата. Тек у 9. кругу гласања епископ рашко-призренски нашао се на листи кандидата. Било је то изненађење за многе.
Патријарха Павла дочекале су тешке године српског народа: распад државе, крвави ратови, масовна страдања. У свим обраћањима позивао је на мир и слогу. Увијек је наступао као божји пастир, никада као политичар. Ријеч му је била молитвена као и његово понашање. 
Стално је говорио: Будимо људи, нељуди никада!

Послије бобардовања Србије и масовног страдања људства, свештенства и манастира боравио је са Србима на Косову и Метохији. Остао је упамћен и као патријарх који је превладао раскол који је постојао у Српској православној цркви. И као поглавар Српске православне цркве наставио је да живи скромним, монашким животом, стално је био посвећен молитви.

Многи га сматрају једним од највећих молитвеника нашег времена. Сваки дан држао је литургију и тиме изазивао дивљење и пажњу монашког реда свих православних цркава. Сам је шио одежду, правио камилавку као и патерицу коју је стално носио. Становници Београда сретали су га у градском превозу. Живио је једноставаним и скромним животом.


Умро је у Београду, на Војномедицинској академији 
15. новембра 2009. године у 95. години живота.

++++++++++++++++++++++

Имао сам срећу да се у више наврата сретнем
и да разговарам са Његовом светошћу.

Посебно памтим сусрете 
4. августа 1991. године у Пребиловцима,
затим 16. новембра 2009. године у Источном Новом Сарајеву, као и у Патријаршији у Београду.

Његова светост патријарх српски ПАВЛЕ
и моја маленкост у Патријаршији у Београду,
новембар 2003. године.

 
------------------------
+++++++++++++++++++++++++++++

++++++++++++++++++++++++++++++
+++++++++++++++++++++++++++++
 
 

Данас, 14.11. су Свети врачи Козма и Дамјан

— Autor sjovicicslavuj @ 09:50
 
ИМАЈУ троји свети врачи - бесребрници, по имену Козма и Дамјан. Једни од њих родише се од оца незнабошца и мајке Теодотије, побожне хришћанке; они се мирно упокојише, и бише сахрањени на месту званом Фереман. 

Други живљаху у Риму, и окончаше од руке завидљивог учитеља њиховог, који их преваром заведе у гору тобож да беру лековито биље, па их тамо поби камењем.

А ови трећи, чији спомен сада вршимо, беху из Арабије, лекари по занимању. Но када примише веру Христову, они стадоше бесплатно лечити безбројно мноштво болесника, и то не неким травама или другим куваним лековима, него силом Христовом: јер проходећи градове и села, они Христа проповедаху и именом Његовим све болеснике исцељиваху.

Слављени свуда због свог учења и својих чудеса, ови свети лекари бише ухваћени од игемона, за царовања злочестивих царева Диоклецијана и Максимијана, гонитеља и мучитеља хришћана. Доведени у град Киликију, ови свети врачи Козма и Дамјан предстадоше игемону Лисију. Игемон их најпре распитиваше за њихова имена, отаџбину и веру, па их онда стаде приморавати да идолима принесу жртву. Али пошто они не хтедоше то учинити, већ неустрашиво Христа исповедише, игемон нареди да их најпре бију без милости и бездушно. Затим их свезане баци у дубину морску.

Но они се силом Божјом спасоше од потопљења, јер их анђео Господњи раздреши уза и изведе здраве на копно. Видевши то, игемон нареди да их доведу пред њега, и упита их: Реците ми, каквом се враџбином спасосте из мора? Јер и ја хоћу да последујем вашем учењу. - Они одговорише: Ми смо хришћани, и никакву враџбину ми нити знамо нити потребујемо, него имамо силу Христову, која нас избавља од сваке беде, и која спасава свакога ко призива пресвето име Христово.

После тога свети мученици бише одведени у тамницу. Сутрадан их изведоше из тамнице, и мучитељ нареди те их у огањ вргнуше, али они и у огњу остадоше неповређени: јер огањ изгуби своју природну силу, и не дотаче их се, нити их повреди. Веома зачуђен, игемон нареди да свете лекаре обесе и да их немилосрдно муче. Затим слуге, по наређењу мучитеља, бацаху камење на њих, да их убију, али камење се одбијаше од њихових тела као од стене и падаше на оне који га бацаху и њих убијаше.

После тога стрелама стрељаху свете мученике, но и стреле се одбијаху од њих, ни најмање их не поврећујући, а устрељиваху оне који их пуштаху. Најзад видећи да су страдалци непобедиви, игемон их осуди на посечење мачем. И посечени бише за Христа свети бесребрници Козма и Дамјан, са друга три хришћанина: Леонтијем, Антимом и Евтропијем (по другима: Евпрепијем). И сви они бише погребени заједно.

Они не само за живота, него и после смрти имађаху дар да чине многа чудеса, јављајући се болесницима и исцељујући их. Молитвама њиховим нека и ми добијемо исцељење наших душевних и телесних болести. 

АМИН
 
 
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Вјера у Бога је ствар личног опредјељења!

Господ и сви свеци божји нека буду 
на помоћи свим вјерујућим људима!
---------------------------


Како су Козма и Дамјан
цијелог живота исцјељивали болесне,
влада вјеровање да на данашњи дан
треба изговорити молитву за оздрављење.

Ову молитву требало би читати почев

од данашњег дана, 40 дана за редом,
и бићете здрави онолико колико вјерујете
да вам то може помоћи.
 
Молитва гласи овако:

К вама, свети бесребреници и  чудотворци Козмо и Дамјане, као брзим помоћницима и топлим молитвеницима за спасење наше, колена преклонивши, притичемо и, клањајући се, усрдно вапимо: не презрите мољења нас грешних и немоћних, који смо у многа безакоња запали и свакога дана и  часа сагрешујемо.

Умолите Господа да нама, недостојним слугама Својим, подари велика и обилна милосрђа Своја. Избавите нас од сваке патње и болести, јер сте од Господа и Спаса нашега Исуса Христа примили изобилну благодат исцељења, ради чврсте вере, бесплатног лечења и мученичке кончине ваше.

Услишите нас који се молимо и богоугодним посредништвом вашим измолите код Христа Бога православним управитељима здравље, благостање, спасење, победу над непријатељима и благослов Божји. Опет се клањајући, усрдно молимо да нам од Господа испросите све што је од користи у овом привременом животу, а посебно што је потребно за вечно спасење, да се удостојимо да молитвама вашим добијемо хришћански крај, без болести, непостидан, миран, и да се избавимо од превара  ђаволских и вечних мука, да наследници безграничног и блаженог Царства Небеског будемо.

А ви, угодници Божји, не престајте да се молите за оне који вам са вером приступају; чак и ако, по мноштву грехова својих, нисмо достојни милосрђа вашег, будући истински подражаваоци  човекољубља Божјег, учините да донесемо род достојан покајања и у вечни покој стигнемо, хвалећи и благосиљајући дивног у светима Својим Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Пречисту Мајку Његову, и вашу топлу заштиту, сада и увек и у векове векова.

Амин
 

Свети Аврамије Затворник - 11. новембра

— Autor sjovicicslavuj @ 09:07
 
Свети Аврамије Затворник (290-360) 
је био малоазијски хришћански 
испосник и монах.


Аврамије је рођен у Малој Азији око 290. године.
У својој двадесетој години био је присиљен од родитеља да се венча, али недуго затим је напустио дом и отишао у испосништво у пределу данашњег мореуза Дарданели, код места Лампсакос (данас Лапсеки у Турској).
Ту је у тишини и молитви провео остатак живота. Само два пута се одрекао свог лендару.

Иначе, Свети Аврамије Затворник је и крсна слава неких српских породица. У Русамљеничког живота: први пут да по заповести месног владике покрсти неко село а други пут да спаси своју синовицу Марију. Умро је око 360. године.

Православне цркве Светом Аврамију Затворнику посветиле су односно 11. новембра се овај светац поштује као овчар односно заштитник оваца и ситне стоке.  
 

Данас, 8.11. је: Свети великомученик Димитрије Солунски - МИТРОВДАН

— Autor sjovicicslavuj @ 08:44
 
У време када су јата хришћанских душа, убељених мученичком крвљу, свакодневно узлетала у вечна обиталишта Царства небескога, војвода солунски и његова благочестива супруга беху тајни хришћани. Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија. По њиховом упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог младог Димитрија цар Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске области, посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане.

Беше то доба многобожачких царева и прогона Цркве Христове. Пријатељ цара Максимијана, цар Диоклецијан, 303. године наредио је рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе, части, заштите закона, а ослобођени робови губили би слободу уколико би и даље исповедали Господа Христа. Другим царским указом вргнути су у тамницу не само верници већ и свештенослужитељи, а трећим су хришћани подвргавани најстрашнијим мучењима уколико би одбили да принесу жртве идолима. Но видећи да је свака кап мученичке крви благословено семе за хиљаде нових хришћана, цар Диоклецијан нареди да отпочне велико или опште гоњење хришћана по читавом царству. Тај страшни погром започе спаљивањем двадесет хиљада хришћана у граду Никомидији, и то на први дан Васкрса.

Али благочестиви Димитрије испред царских постави Божје заповести. Љубио је Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом, и свом снагом својом, а ближ њ ега свога као самога себе. Желећи да испуни пре свега ове две највеће Божје заповести, млади Димитрије, одмах по повратку из царске престонице, поче не само јавно исповедати Господа нашега него и народ свој одвраћати од многобожачких заблуда, водећи га тако од погибли ка спасењу. Љубављу посејана реч Божја пала је на плодно тле, па се народ солунске области поче у веома великом броју крштавати. Знао је млади Димитрије да га због тога чека сурова казна, али заиста није жалио да душу своју положи за ближњега.

Млади Димитрије нити је срцем и душом могао нити је желео да се одрекне Творца и Спаситеља свога. Могао је без свега осим без Господа и био је спреман да, ако устреба, остане и без овоземнога живота – само не без Животодавца.Таква пламена љубав у доба безбожних царева плаћала се крвљу. Зато, очекујући страдање, свети Димитрије све своје огромно богатство и имање предаде верном слузи Лупу, замоливши га да то што пре раздели сиромашнима, док се он сам припремао да дочека цара Максимијана. Јер, при повратку са једног од својих многобројних ратних похода, цар науми да сврати у Солун и да провери да ли је његов намесник Димитрије заиста хришћанин. 


Димитрије дочека цара са свим дужним почастима. Али истовремено овај благочестиви младић не само да потврди цареве сумње него, храброшћу Христовог војника, покуша да и самог цара уразуми, знајући да смо сви чеда Божја и да Господ наш не жели да ико п огине већ да сви дођу у п ознање ис т ине.
------------------------------------

 
СРБИМА
 

који Светог великомученика
Димитрија Солунског 

- МИТРОВДАН 

славе као своју крсну славу, 
уз божији благослов желим сваку срећу 
и упућујем честитке.

Moлитвама СВЕТОМ ДИМИТРИЈУ 
нека вам Господ дарује мир, 
здравље, сваку утјеху,
духовни напредак 
и свако благостање!



Данас су Митровданске задушнице!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:43
 
3. новембар 2018. 



Православни хришћани обиљежиће данас Митровданске задушнице и, према традицији, изаћи на гробове, прислужити свијеће и у храмовима дати помене својим преминулим прецима.

Вјерници на тај дан упућују молитве Богу за милост према упокојенима и опроштај гријехова.

Задушнице увијек падају у суботу, када се организују и богослужења посвећена упокојенима, јер је Христос дан уочи Васкрсења, које се увијек слави у недјељу, провео у гробу.

У Цркви се на задушнице помињу и ријечи Светог Јована Златоустог, једног од највећих богослова: "Помозите покојнима и помињите их. Не оклијевајте, дакле, да помогнете онима који су отишли и принесите ваше молитве за њих".

Осим Митровданских или зимских, у седмици прије Великог поста, у календару Српске православне цркве постоје још и Духовске или љетне, прољећне – и Михољске или јесење.

На Задушнице се у цркама служи Света литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, а послије службе се иде до гробова покојника. На гробовима се прислужују свијеће, а свештеници обављају појединачне парастосе и читају молитве за преминуле.

Ако није могуће отићи на гроб покојника, њима се служи помен у цркви.


 
 

Данас, 1. Новембра је Свети Прохор Пчињски

— Autor sjovicicslavuj @ 07:33

 
Прохор Пчињски (почетак 11. века - 14. септембар 1067) православни пустињак и светац, један од првих следбеника Светог Јована Рилског.

Рођен у првој половини 11. века од побожних родитеља, Јована и Ане, у околини Овчег поља. По Житију, Прохор је рано изучио књижне мудрости и у свему био бољи од својих вршњака. У духовном усхићењу он одлази у пештеру Нагоричинску (источно од Куманова), близу данашњег манастира Старо Нагоричино, где среће ловца Диогена.

Прохор му прорече да ће постати цар и рече му: сети се и мене кад постанеш цар. То се и обистинило - Диоген поста византијски владар Роман IV Диоген (1067-1071). Житије даље казује да се пустиножитељ Прохор подвизавао тридесет година у планини Козјак (јужно од Врања), у једној малој пећини.

Ту се и престави после шездесет и две године испосничког живота.

После тридесет година преподобни Прохор се у сну јави цару Диогену и опомену га речима: „Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм“. Цара обузе страх и са патријархом и пратњом пође у Жеглиговски крај у Нагоричино да тражи старца Прохора.

Пошто га ту не нађе, пређе у планину Козјак. После много дана тражења пронађоше пећину и у њој мошти преподобног Прохора. На том месту цар подиже цркву у славу Светога апостола Луке, а десно од реке Пчиње сагради храм посвећен преподобном Прохору.

У томе храму, са десне стране олтара, положише свете мошти Преподобнога; из њих потече свето миро. Део моштију цар је однео у Цариград, један део доспео је доцније у Љубостињу, а остали део и данас се налази у манастиру Светог Прохора Пчињског под планином Козјак.

О преподобном Прохору Пчињском, чије мошти и данас почивају у његовом манастиру и точе миро, сачувана су многа писана сведочанства, посебно о његовим чудотворним моштима. Православна црква овога свеца слави 1. новембра.
 
 

Данас, 31.10. је: СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ

— Autor sjovicicslavuj @ 10:39
 

Свети Петар, Митрополит цетињски рођен је средином 18. века у Његушима од оца Марка и мајке Марије, рођене Мартиновић. Када је Петру било 10 година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир „да учи књигу". У дванаестој години је примио монашки подстриг, у петнаестој је послат у Русију на даље школовање.

Када се 1766. године упокојио Митрополит Василије, јеромонах Петар се вратио на Цетиње. Владика Сава га је убрзо рукопложио за јеромонаха, а нешто касније га је произвео у чин архимандрита. Са благословом Митрополита Саве 1777. године одлази у Русију да прикупи помоћ и тражи заштиту свог српског народа.

По упокојењу Митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који је после три године умро. Тада је за духовног и световног владара Црне Горе изабран архимандрит Петар Петровић. Хиротонисао га је у епископа у Сремским Карловцима 1784. године митрополит Мојсије Путник.

Свети Петар Цетињски се посебно залагао да спречи крвну освету међу српским племенима у Црној Гори. Дао је први писани законик 1796. године. Написао је Историју Црне Горе до 1711. године, похвалу покојном Карађорђу Петровићу, неколико песама и преко 260 архипастирских посланица. После 46 година архипастировања преставио се у Господу, у Цетињском манастиру, на данашњи дан, 1830. године у 81 години земаљског живота. Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски Митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана.

Митрополит Петар, прозван Петар Цетињски, поштован је као свет још за живота. Многи храмови широм Српске Патријаршије посвећени су овом светитељу. Његове чудотворне мошти и данас почивају у Цетињском манастиру.


Данас, 31.10.2018. је: СВЕТИ АПОСТОЛ И ЕВАНЂЕЛИСТ ЛУКА

— Autor sjovicicslavuj @ 10:35
 

Родом је био из Антиохије Сиријске. Још у својој раној младости изучио је грчку филозофију, медицину и живопис. У време деловања и рада Господњег овде на земљи, лицем у лице срео се са Спаситељем, чуо је Његову спасоносну науку и био је сведок чудесних дела Његових. 
Због тога, његово срце се испуни Божанском мудрошћу и Божанским знањем, поверова у Истинитог Бога и би увршћен у седамдесет апостола и би послан да проповеда Божанско Јеванђеље у свету. Заједно са Клеопом указа му се Васкрсли Исус, Господ наш, на путу за Емаус (Лк. 24).

По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се врати у Антиохију и тамо постаде сатрудник апостола Павла, путујући свуда са њим у Рим, и обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Написао је јеванђеље на молбу многих хришћана око 60-те године, а по мученичкој смрти апостола Павла поче да проповеда Јеванђеље Христово и по Далмацији, Италији, Македонији и другим местима.

Његово дело огледа се и у томе што је живописао иконе. И то икону: Пресвете Богородице (три иконе), и иконе светих апостола Петра и Павла. Због тога се и сматра оснивачем хришћанског иконописа. Ни старост га није могла спречити да путује Светом и шири Јеванђеље.

Проповедање је наставио у Ливији, горњем Мисиру, одакле се вратио у Грчку, где је наставио са обраћењем људи у хришћанску веру. Написао је и многа дела Апостолска, која је посветио Теофилу, кнезу Агаје.

Упокојио се у 84 години овоземаљског живота, када су га злобни незнабожци ставили на муке и обесили о једну маслину у граду Теби, Христа ради. Његове свете мошти пренете су у Цариград за време цара Констанција, сина знаменитог и светог цара Константина.

..................................



СРБИМА

који

СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЕВАНЂЕЛИСТУ ЛУКУ  
славе као своју крсну славу,
уз божији благослов желим сваку срећу
и упућујем честитке!

Moлитвама СВЕТОМ ЛУКИ,
нека вам Господ дарује мир,
здравље, сваку утјеху,
духовни напредак
и свако благостање!


АМИН
 
+++++++++++++
 

27.10. је СВЕТА ПЕТКА

— Autor sjovicicslavuj @ 08:26
 
 
Света Петка или Параскева (грч. Παρασκευή - петак) је била хришћанска подвижница из 11. века.

Родила се у граду Епивату (Пиват - на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа.
Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).

Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих.

Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват.
Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу.

Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.

Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату.

Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.

Широм српских земаља налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.

Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас.
Удостојила си се гледања лица Божја, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спашење душа наших.
Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрост и радост, Христова девице, наша помоћнице.

Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.

Свима помози, па и мени не одмози.

Добре у добру сложи, и свако им добро умножи.
Да се кроз тебе прослави Бог у Тројци, навек века. 
АМИН
 

Данас, 20.10 су Свети мученици Сергије и Вакхо - СРЂЕВДАН

— Autor sjovicicslavuj @ 09:04
 
Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев.

И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме.

По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт — све је једно ономе ко иште царства небескога."

Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу.

Пострада св. Вакхо у граду Варвалису.
Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. г.
 
 

19.10. је Свети апостол Тома - ТОМИНДАН! Један од дванаест великих апостола.

— Autor sjovicicslavuj @ 14:40
 
    

Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. 

На име: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.
И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20).

После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га.

У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене.


Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу.
Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа.

Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди  апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома.

Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна.

И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.
-----------------------------------------------
-----------------------------------------------
 
СРБИМА
 
 
који Светог апостола Тому  - ТОМИНДАН,
славе као своју крсну славу, уз божији благослов
желим сваку срећу и упућујем честитке!

Moлитвама Светом апостолу Томи,
нека вам Господ дарује мир, здравље, сваку утјеху,
духовни напредак и свако благостање!

АМИН

+++++++++++++



Данас, 14. октобра је: Покров Пресвете Богородице

— Autor sjovicicslavuj @ 12:41
 
Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима.
Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ.
Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама.
Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.
 
 

Данас, 12.10. је: Св. КИРИЈАК ОТШЕЛНИК - МИХОЉДАН

— Autor sjovicicslavuj @ 11:35
 


Родио се у граду Коринту, у време цара Теодосија Млађег. Отац му је био презвитер свете Саборне Цркве. Свети Киријак се назива Отшелником због својих честих пустињачких усамљивања.

Још од детињства, време је проводио читајући Свето Писмо и дивећи се Богу како је од почетка света све премудро уредио за спасење људско. У осамнаестој пође он у Јерусалим, где посети света места, и презими у манастиру Светог Сиона.

Ту се почео подвизавати у монашком животу, он стиже на сам врх врлинског живота, он отиде у пустињу преподобном Јевтимију, који га с љубављу прими и предаде га светом Герасиму на реци Јордану, који му нареди да живи код њега у општежићу манастирском и да буде послушан.

И ту се млади Киријак показао спреман да изврши све трудове, са благодарношћу Богу, не дајући себи одмора. Након што се упокоји преподобни отац Јевтимије, Киријак се пресели у његову лавру у пустињу.

Заветова се он на ћутање, једини разговор би са Богом. Након тога он се пресели у Сикијски манастир, где би примљен као искушеник, обављајући сва послушања и дужности те након четири године би постављен за ђакона, а затим за презвитера и канонарха.

У том послушању проведе пуних осамнаест година, али ни то га не задовољи те напусти и тај манастир и оде у пустињу и поведе са собом једног ученика.

Чинио је чудеса, јер беше велики угодник Божији. Прочу се он надалеко, многи долазише к њему у пустињу, једни ради благослова, други ради исцељења, а трећи да разговарају са њим и добију какав користан савет за душу.
Није желео славу, те се повуче у још дубљу самоћу у пустињу, али и ту га људи пронађоше, доносећи своје болесне ради исцељења, јер свети Киријак својом молитвом исцели многе и из многих истера демоне.

Својом молитвом и речју он је сатирао безбожно учење јеретичко, заблуделе је одвраћао од заблуде, а православне утврђивао у вери. Упокоји се у Господу у 109 години живота, овај велики угодник Божији.
 
-----------------------

МИХОЉДАН
 

Православни вјерници данас обиљежавају празник, 
у народу познат као Михољдан. 

Михољдан је везан за смјену љета и јесени. 
Према народном вјеровању, 
послије Михољдана наступа права јесен 
која је календарски већ увелико почела.

Октобарски топли дани везани за овај народни 
и вјерски празник познати су као Михољско љето.

У православном календару се на овај празник помиње 
и освештање базилике Светог Михаила у околини Рима, 
што је и објашњење за назив празника.

Михољдан је и слава многих српских домова. 
Слави се у Боки Которској као заштитник помораца, 
а у појединим српским селима 
одржавају се заветине и организују литије.
 

9.10. je: Свети Јован Богослов, апостол и јеванђелист

— Autor sjovicicslavuj @ 07:55
 
Син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остависвога оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. И од тада се више није одвајао од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом присуствовао је васкрсењу кћери Јаирове и Преображењу Господа.

На Тајној Вечери ставио је био главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа, Јован је са светом Богомајком остао под Крстом. По наређењу Господа он је после био као син светој Дјеви Марији и брижно је служио и чувао до успенија њеног.

По успенију Пресвете Богородице отишао је Јован са учеником својим Прохором на проповед Јеванђеља у Малу Азију. Највише се бавио и радио у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци озлојеђени везаше га и послаше у Рим цару Дометијану.

Пред царем беше мучен и бијен; но како ненашкоди ни најљући отров, који му дадоше да испије, нити кључало масло,у које га вргоше, цар се уплаши, и сматрајући га бесмртним посла га уизгнанство на острво Патмос. На том острву свети Јован преведе многе ухришћанство речима и чудесима, и утврди добро цркву Божју.

Ту је написао Јеванђеље и Откровење. У време цара Нерве, који даде слободу свима сужњима, Јован се упути поново у Ефес, где проживе неко време утврђујући ту своје раније започето дело. Беше му преко 100 година када се представи у Господу. Када му ученици после отворише гроб, не нађоше тело његово, али сваке године 8/21. маја исходио је из његовог гроба некиситан прах, мирисан и лековит.
После дугог, многотрудног и многоплодног живота на земљи пресели се овај љубљени ученик Христов и стуб цркве у радост Господа свога, у мирну и бесмртну радост.
 

7.10. је Света првомученица Текла равноапостолна

— Autor sjovicicslavuj @ 13:29
 

Света првомученица Текла равноапостолна. Рођена у Иконији од родитеља знаменитих али незнабожачких. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља.

Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију.


Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?" Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога". Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену.


По томе се св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцелењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскверне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну.


Текла бегаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову св. девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб.


О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво".
 

СВЕТА ТЕКЛА
Мошти Свете Текле, њена десна рука, донесена је у Србију из Антиохије у вријеме првог српског архиепископа Светог Саве 1233. године, а 1730. године ју је тадашњи патријарх српски Арсеније Четврти Јовановић поклонио Старој цркви у Сарајеву.

Њену свету десницу митрополит сарајевски Сава Косановић однио је 1873. године у Русију гдје је за њу израђена бисерна рукавица са наруквицом.

Међу православним свијетом у Сарајеву и околини и данас се препричава занимљив и поучан догађај везан за свету и часну десницу Свете Текле који се збио у вријеме Другог свјетског рата.

Пошто ову светитељку не славе само православни него и други хришћани, а њене мошти, као и рука светог Јована Крститеља, која се налази на Цетињу, имају велику вриједност и значај за њих, усташе су покушале да је однесу из цркве.

Када је група Хрвата усташа, који су упали у храм, пошла да изађе са светим моштима Теклиним из цркве, на излазним вратима је онај који је носио свету Теклину десницу пао и на мјесту остао мртав.

Видјевши шта се десило, усташе су брже-боље светињу вратиле у храм.

Мошти ове светитељке чувају се данас у дрвеном изрезбареном кивоту, који има облик цркве са урезаним иконама са стране које показују чуда свете Текле. Кивот је рад Бранка Шотре из 1939. године.

Дио моштију Свете Текле чува се и у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.
------------------------------------
Света Текла равноапостолна,
Од девица првомученица,
Тело беше духу покорила,
Дух и тело Христу свемогућем,

Зато и њој све покорно беше:
Огањ страшни и зверови љути,
И демони, и људски недузи -
Све покорно вери и чистоти,

Све послушно светој невиности,
Невиности Христове невесте.
Није л' мајка благо превелико?
Шта је мајка - с Христом поређена?

И вереник од земље саздани
Прашина је пред славом Христовом.
И богатство и земна красота -
Сан пролазни и ветар крилати.

Једна стена само вечно стоји,
Времена се ни буре не боји.
То је женик Текле мученице,
То је Христос, Цар над царевима.

Света Текло, Рајем обасјана,
Помоли се Христу Спаситељу,
И нас грешне од греха да спасе
-------------------------------------------------------
 

Данас, 6.10. су Михољске задушнице

— Autor sjovicicslavuj @ 14:17
 
 

Православни хришћани обиљежиће данас Михољске задушнице и, према традицији, изаћи на гробове, прислужити свијеће и у храмовима дати помене својим преминулим прецима.

Вјерници на тај дан упућују молитве Богу за милост према упокојенима и опроштај гријехова.

Задушнице увијек падају у суботу, када се организују и богослужења посвећена упокојенима, јер је Христос дан уочи Васкрсења, које се увијек слави у недјељу, провео у гробу.

У Цркви се на задушнице помињу и ријечи Светог Јована Златоустог, једног од највећих богослова: "Помозите покојнима и помињите их. Не оклијевајте, дакле, да помогнете онима који су отишли и принесите ваше молитве за њих".

Осим Михољских или јесењих, у календару Српске православне цркве постоје још и Духовске или љетне, прољећне – у седмици прије почетка Великог поста и Митровске или зимске.

На Задушнице се у цркама служи Света литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, а послије службе се иде до гробова покојника. На гробовима се прислужују свијеће, а свештеници обављају појединачне парастосе и читају молитве за преминуле.

Ако није могуће отићи на гроб покојника, њима се служи помен у цркви.

 
 

6.10. Српска православна црква обиљежава Зачеће светог Јована Претече и Крститеља.

— Autor sjovicicslavuj @ 14:14
 
Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења.

Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета.

Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездјетне Саре, и Самсона од бездјетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездјетних, Захарије и Јелисавете.

Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намјере.

Како су се могла родити дјеца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свијет, и који за стварање првога човјека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе.
 
Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.
 
 

1 2 3 ... 28 29 30  Sledeći»

Powered by blog.rs