Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 29 Februar, 2020 | read_nums (25)
 
Репрезентативка Србије у стрељаштву
Андреа Арсовић
 освојила је бронзану медаљу на Европском првенству 
у Вроцлаву, у категорији ваздушна пушка.

Уједно, Арсовићева је изборила 
олимпијску визу за Токио, 
шесту за наше стријелце.


Ово је трећа медаља за српске стријелце 
на ЕП у Пољској, пошто су раније данас 
Зорана Аруновић и Дамир Микец 
освојили сребро у дисциплини 
мјешовити парови пиштољ.

Бобана Величковић Момчиловић 
освојила је дан раније 
злато на ЕП у дисциплини пиштољ.


Autor sjovicicslavuj | 29 Februar, 2020 | read_nums (19)
  
Након јучерашње златне медаље 
Бобане Момчиловић Величковић
Зорана Аруновић
и Дамир Микец 
 освојили су сребро на Европском првенству 
у стрељаштву, у пољском Вроцлаву, 
у надметању мјешовитих парова пиштољем. 
Андреи Арсовић
 припала је бронза у гађању пушком, а мјесто 
на побједничком постољу донијело јој је 
и олимпијску норму.

Зорана Аруновић и Дамир Микец су 
у драматичном финалном дуелу “за длаку” 
поражени од тима Русије, 
а одлучио је посљедњи хитац.

Наши олимпијци су на тај начин наставили сјајан низ на шампионатима старог континента, пошто су се нашли на побједничком постољу пети пут узастопно.

 
Autor sjovicicslavuj | 29 Februar, 2020 | read_nums (22)
 
 Најбољи свјетски тенисер 
Новак Ђоковић 
у великом финалу АТП Дубаија побиједио је Грка Стефаноса Циципаса. Српски ас у престоници Емирата освојио је пети пехар, који је већ освајао 2009. 2010. 2011. и 2013. године.

НОВАК ЂОКОВИЋ - Стефанос Циципас
2:0 (6:3, 6:4)


Био је ово пети међусобни окршај Нолета и Циципаса, послије претходна четири резултат је био изједначен (2:2). 

Ђоковић је добијао Грка у финалу Мастерса 
у Мадриду и четвртфиналу Мастерса у Паризу са 2:0 
(оба пута прошле године), док је Стефанос славио 2018. у првом колу Мастерса у Торонту са 2:1 и прошлогодишњег 
Мастерса у Шангају истим резултатом.
 





Autor sjovicicslavuj | 29 Februar, 2020 | read_nums (30)
 
ПИШЕ: СЛАВКО ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Дан такозване независности Босне и Херцеговине што се тиче Срба, поготово Срба из Републике Српске није никакав празник БиХ. 
Заправо, тај датум за српски народ не значи ама баш ништа, сем неких трагичних догађаја.

Да напоменем, БиХ још нема Закон о такозваним државним празницима. Небројено пута бошњачки посланици покушавали су да на дневни ред сједница ставе Закон о празницима БиХ, али такав Приједлог закона у Парламентарној скупштини БиХ српски посланици су увијек обарали, а тако ће бити и убудуће. Јер српски политичари из Републике Српске никад неће прихватити да 1. март буде празник за све народе у БиХ, односно да то постане празник који ће обиљжавати и Срби у Републици Српској.
Дакле, то може бити празник само у једном дијелу БиХ, односно у Федерацији БиХ и ништа више. Српски народ у Републици Српској уопште не интересује шта и који празници се славе у Федерацији БиХ.

Бошњаци већ више од деценије и по настоје да наметну да се у цијелој БиХ слави 1. март Дан такозване независности БиХ, позивајучи се на референдум када је 1. марта 1992. године задат посљедњи ударац нормалном функционисању, па и опстанку некадашње БиХ.

Што се тиче самог фамозног референдума који је одржан 29. фебруара /та 1992. год. је била преступна/  и 1. марта 1992. године, морам да кажем да је то био нелегални чин муслиманског и хрватског политичког руководства у тадашњој БиХ. Та два народа су без сагласности Срба у БиХ противуставно и сецесионистичким актом срушили легално и једино признати Устав тадашње СФР Југославије, а самим тиме су срушили и тадашњу Југосавију чланицу УН. 
Тадашње муслиманско и хрватско руководство у БиХ је починило најтежа кривична дјела сепаратизма и државног удара и да је била нормална држава - сви они би одговарали за најтежа кривична дјела.

Безброј је контраверзи које су везане за фамозни референдум о такозваној независности Босне и Херцеговине. Да пођемо од  процената излазности на референдум. Сви резултати су потпуно лажни и непоуздани, јер су у бирачким одборима били само Муслимани и Хрвати, а то јасно говори да су резултати референдума фалсификовани и да су прилагођени вољи Алије Изетбеговића и министрима иностраних послова Њемачке Дитриху Геншеру и аустријском министру Алојзу Моку, односно америчком амбасадору у Београду Ворену Цимерману, највећим непријатељима и србомрсцима тог времена.

Па чак и у тим условима за легалност и валидност референдума била је потребна двотрећинска већина од 66,6 одсто од броја изашлих бирача, а то се није десило, јер је излазност била нешто мања од 64 одсто. Све је дакле фалсификовано и препарирано са једним циљем – неуставним потезима политички и територијално издвојити БиХ из легално признате државе СФР Југославије.

Прије самог одржавања референдума тадашњи предсједавајући седмочланог Предсједништва БиХ, лидер муслиманског народа и предсједник СДА Алија Изетбеговић је 14. октобра 1991. године у Скупштини БиХ рекао ону чувену реченицу: 
За суверену БиХ  ја сам спреман жртвовати мир”! 

Том реченицом Алија Изетбеговић је започео крвави четверогодишњи грађански рат у БиХ. Све друго су само трагичне посљедице које су настале након ратне катаклизме која је унесрећила све народе у БиХ.

И да закључим – 1. март за српски народ и за Републику Српску не значи ништа и никада неће бити државни празник! 

1. март је само
Дан Цивилне заштите
у Републици Српској 
и он се тако и обиљежава!

Свим припадницима 
и Управама Цивилне заштите 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И СРБИЈЕ 
честитам 1. март, 
Свјетски дан цивилне заштите! 


Срећно прославили свој празник 
са што мање интервенција
у ситуацијама када је потребна 
ваша помоћ у спашавању 
људских живота 
и материјалних добара!
Autor sjovicicslavuj | 29 Februar, 2020 | read_nums (19)
 
Убиство српског свата
НИКОЛЕ ГАРДОВИЋА

1. марта 1992. године на Башчаршији 
у центру Сарајева, било је без икаквих реакција муслиманских највиших функционера у руководству 
Министрарства унутрашњих послова 
и Државне безбједности 
Босне и Херцеговине!

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 


Муслимански дио руководства МУП-а БиХ истог дана је знао ко је и како починио злочин 1. марта 1992. године, кад је на Башчаршији у центру Сарајева убијен српски сват Никола Гардовић.

1. марта 1992. године око 18 часова након убиства Николе Гардовића у МУП-у БиХ одржан је састанак на којем су са муслиманске стране били присутни тадашњи министар унутрашњих послова БиХ Алија Делимустафић, те помоћник министра Јусуф Пушина, као и подсекретар у Државној безбједности БиХ Авдо Хебиб, а са српске стране присутни су били замјеник министра Витомир Жепинић и тадашњи помоћник министра и начелник криминалистичке полиције БиХ Момчило Мандић. 
Био сам присутан и ја и још неколико припадника из ДБ-а и МУП-а БиХ.

Хрватских представника који су радили у органима безбједности БиХ није било на састанку, јер тај случај није њих ни интересовао.

На састанку су Жепинић и Мандић тражили да се блокира град и да се у најкраћем времену пронађу починиоци овог гнусног и како смо га ми Срби одмах назвали - терористичког акта.

Делимустафић је то обећао, али ништа није учињено да се дато обећање и оствари. Скоро послије мјесец дана, ми српски припадници МУП-а и ДБ-а БиХ сазнали смо да је муслиманско руководство МУП-а БиХ одмах након извршеног злочина знало ко је директни извршилац и по чијем налогу је почињен тај терористички злочин. Дакле, знали су ко је и како убио српског свата и по чијем наређењу. Но, нама српским представницима у МУП-у и ДБ-е БиХ нису хтјели да саопште ниједан податак који смо тражили.

Послије овог састанка, сјећам се, Делимустафић је рекао да уколико се не ријеши ово убиство може доћи до хаоса у БиХ. Међутим, кадрови у МУП-у које је делегирала Странка демократске акције (СДА) учинили су све да се истрага спријечи и да се открије починилац убиства. Било је очигледно да је у питању била добро испланирана муслиманска акција и потпуна блокада српских кадрова у ДБ-у и МУП-у БиХ.
Пошто ништа није учињено да се убица пронађе и ухвати Срби су подигли барикаде у Сарајеву. Сутрадан је Странка демократске акције (СДА) организовала контрадемонстрације и припремила демонстранте који су имали задатак да прођу кроз барикаде са циљем избијања већих нереда и хаоса. Створене су све претпоставке и припремљен је терен да се у цијели хаос укључе и злогласне "Зелене беретке" које су само на папиру словиле као параполицијске формације.

Управо су припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци са солитера предузећа "Унис" из снајпера су пуцали на окупљену масу на протестима испред тадашње скупштине и зграде заједничких институција БиХ. Циљ је био јасан. За све је требало оптужити само Србе.

Одмах послије пуцњаве муслимани су пласирали лажну  информацију да је пуцано из хотела “Холидеј ин”. Мислили су да се у том тренутку у хотелу налазио Радован Караџић. Намјера је била да се он ухвати и линчује. Али тај план није успио.

Караџић у то вријеме није био у хотелу.

У хотелу се затекло неколико људи из Караџићевог обезбјеђења који су ухапшени, злостављани и замало ликвидирани. Муслимански стампедо и велика руља демонстраната рушила је све пред собом. Почела је пљачка бутика и продавница са најлуксузнијом робом и златара, као и хотелског инвентара. Опљачкана је и гаража хотела и покрадено је више од двадесетак најлуксузнијих аутомобила.

Стручњаци су касније утврдили да старија жена која је била учесница митинга и која је у организованој пуцњави рањена - никако није могла да буде погођена из Хотела “Холидеј ин”, већ једино са крова или из "Унисових" солитера које су Сарајлије "од миља" звале “Момо и Узеир”. Због опструкције у истрази око убиства Николе Гардовића дошло је до прве значајне подјеле у МУП-у БиХ која је кулминирала потпуном подјелом, односно напуштањем српских кадрова из тадашњег Министраства унутрашњих послова и Државне безбједности БиХ.

Све је, дакле, указивало да се радило о добро осмишљеном муслиманском сценарију у режији СДА /Странка демократске акције/. Цијела та ситуација је имала трагичан епилог - само наставак крвавог грађанског рата у БиХ .

НАПОМЕНА: 
За убиство Николе Гардовића нико није одговарао, иако је предратни сарајевски криминалац Рамиз Делалић-Ћело касније јавно признао да је убио Николу Гардовића.
Убица српског свата Николе Гардовића 
- злочинац Рамиз Делалић-Ћело
Кантонално тужилаштво у Сарајеву је тек почетком 2006. године покренуло судски процес против убице који никада није окончан, јер је злочинац Делалић убијен 2008. године у мафијашком обрачуну у Сарајеву.

Осим Делалића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, сина Емина Швракића, оснивача злогласних „Зелених беретки“ .

Четврти нападач је био Таиб Торлаковић који је као и Ћело након рата убијен, такође у мафијашком обрачуну у Сарајеву.

Предратни криминалац Делалић је одмах на почетку ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ. Ћело и његова јединица су у току рата починили стравичне злочине над Србима у Сарајеву. Њихов злочиначки "ручни рад" је и Јама "Казани" на обронцима Требевића препуна бачених српских измасакрираних тијела.

Од тадашњег предсједника такозваног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића, злочинац Делалић је за заслуге и муслиманску "ствар" на поклон добио пиштољ са Алијином посветом. 

Рат у Босни и Херцеговини није почео
1. марта 1992. године, а није ни због убиства 
српског свата Николе Гардовића у Сарајеву. 
 

 
Autor sjovicicslavuj | 28 Februar, 2020 | read_nums (29)
 
Репрезентативка Србије у стрељаштву Бобана Момчиловић Величковић освојила је данас златну медаљу пиштољем на Европском првенству ваздушним оружјем у Вроцлаву.

Она је у финалу побиједила резултатом 236,4 кругова, скоро четири више од другопласиране Швајцаркиње Хајди Дитхелм Гербер.

То је трећа европска титула за Момчиловић Величковић, 
након 2010. и 2012. године.



Autor sjovicicslavuj | 28 Februar, 2020 | read_nums (22)

Српске репрезентативке у теквонду 
Милица Мандић и Тијана Богдановић освојиле су златне медаље на УС Опену турниру у Орланду.

Мандић (до 73 кг) је у финалу побиједила Францускињу Вандер 15:2, док је Богдановић у борби за злато савладала Канађанку Нашу Тешић 16:10.


Богдановићевој и Мандићевој, које су већ обезбиједиле учешће на Олимпијским играма у Токију, освојене златне медаље на УС Опену, на другом Г2 турниру ове године, доносе важне бодове за олимпијску листу, односно бољу позицију за жријеб на Олимпијским играма, као и Европском првенству, које се одржава у мају.



Autor sjovicicslavuj | 28 Februar, 2020 | read_nums (16)

Драга Љочић


 
Млада Шапчанка, ћерка трговца, била је прва жена доктор медицине у Србији и четврта на европском континенту. Осим тога, прва је Српкиња с чином официра, носила је чин поручника санитетске службе. Прва је дама која је по удаји задржала девојачко презиме.
Драга Љочић је прва жена лекар у Србији и четврта жена у Европи која је стекла универзитетску диплому доктора медицине.

Жртва за отаџбину

Рођена 28. фебруара 1855. године у Шапцу, у породици трговца који је, мимо тадашњих обичаја, поред два сина, решио да школује ћерку.

После основне школе Драга прелази у Београд, где је завршила Вишу женску школу, а затим се уписала на Велику школу, тадашњи универзитет. Ту је провела годину дана на природњачком одсеку, а 1872. године упутила се у Цирих на студије медицине.

Кад је 1876. године почео Први српско-турски рат, напушта факултет и долази у Србију да би радила као медицинска сестра. По завршетку Другог српско-турског рата она је прва Српкиња официр, с чином поручника санитетске службе Војске Кнежевине Србије. Враћа се у Цирих, где 1879. године завршава студије медицине, само петнаест година после прве жене на свету која је постала лекар, а у исто време кад је и Велика Британија добила прву жену лекара.

Учествовала је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. до 1915. године: поред два рата с Турском, и у српско-бугарском, Првом и Другом балканском и Првом светском рату, кад је са српском војском прешла Албанију.

За време српско-бугарског рата 1885. године, једно време била је једини лекар у Општој државној болници у Београду, као и у болници за велике богиње и у установи за рањенике у Великој школи.
Др Драга Љочић, споменик у Београду, 
„Стара очна болница“, улица Џорџа Вашингтона

Задржала презиме

Али и поред свих заслуга у рату, у миру је наилазила само на одбијање и непризнавање, па је борба за равноправност с мушкарцима обележила њен живот. Министарство унутрашњих дела, под чијом се управом тада налазила здравствена служба, формирало је комисију од угледних имена српске медицине, која је Драгу испитала и теоретски и практично из готово целе медицине. Њихов извештај садржавао је одличну оцену о стручности кандидаткиње, али прва српска лекарка није могла да добије право да као лекар ради у државној служби - јер је жена.

Зато је отворила приватну ординацију, као „доктор медицине, бабичлука и очних болести“.Драга је и прва жена која је после удаје задржала девојачко презиме. Била је удата за радикалског првака Аранђела Рашу Милошевића, који је због учешћа у неуспелој Тимочкој буни, само осам дана пошто му се родила ћерка, био прво осуђен на смрт, а затим помилован и упућен у Београдску тврђаву на издржавање десетогодишње робије.

Била је један од оснивача Материнског удружења и ватрени борац за женску равноправност, захтевајући да жене добију право гласа. Умрла је 1925. године у Београду.
29. септембра 2017. године у оквиру Српског љекарског друштва у Београду откривена је биста првој љекарки у Србији др Драгињи Драги Љочић.
Autor sjovicicslavuj | 27 Februar, 2020 | read_nums (32)
 
На данашњи дан 27. 2. умрла је
славна српска пјесникиња 
МИРА АЛЕЧКОВИЋ
  

Овакву животну биографију мало људи је имало.
Између осталог, говорила је 10 (!) свјетских језика.



Невјероватна је чињеница да је 
Мира била прво женско дијете, 
које је након 482. године 
рођена у породици Алечковић.


Мира Алечковић у француској амбасади 
кад јој је био уручен орден Легије части, 
5. мај 1983. године.


Мира Алечковић
и Десанка Максимовић
Слика

Autor sjovicicslavuj | 26 Februar, 2020 | read_nums (42)
 
26. фебруара се обиљежава 103. година 
од избијања Топличког устанка.

То је један од најважнијих догађаја 

у историји Србије током 
Првог свјетског рата.

    То је био једини устанак у некој окупираној држави током целог Првог светског рата.

     Устанак је трајао од 26. фебруара до 25. марта 1917.
Бугарска је вршила бугаризацију Срба, Албанаца, Турака, Грка и Јевреја. Македонско становништво је третирано као бугарско.

     Под изговором да људе шаљу у Софију, Бугари су вршили стрељања. У нишком округу убијено је око 100 свештеника. Тако је у Врању и околини убијено 3.500 људи, а у Сурдулици, такође око 3.000 Срба.
Уз забрану језика и писма, Бугари су мењали и имена породицама, а сви уџбеници на српском језику су одузети од становништва. У српске цркве су довођени бугарски попови, а српске иконе су замењиване бугарским.

     Бугари су приликом гушења устанка, уз ужасна зверства, убили око 20.000 људи, махом цивила, укључујући мноштво жена и деце.
Највећи део побили су Бугари, користећи врло често само хладно оружје бајонете.

     Много се пута догодило да су Бугари поливали људе и жене петролеумом и онда их претварали у живе буктиње. У више случајева српски сељаци су бацани у казане кључале воде и тако кувани. У општини Добри До сахрањивани су живи људи, а у селу Лукову сељацима и сељанкама счцене су руке, ноге, вађене очи и одсецане уши.

     Избијању устанка допринело је више чинилаца, а на првом месту стање у окупираним областима. Пред успешном офанзивом армија Централних сила у јесен 1915. године, српска војска се морала повући преко Албаније. У Србији су формирани органи окупационе власти, који су сталном политиком денационализације (затварање српских школа, забрана српског језика, обичаја, спаљивање књига) и безобзирном пљачком, реквизицијом и одвођењем у интернацију, изазвали огорчење становништва. Бугарски освајачи су чак узели улогу ослободилаца, пропагирајући да су окупиране области Србије у ствари стара бугарска територија
Улазак Румуније у рат на страни Антанте, у августу 1916. године, пробудио је наду српског становништва да ће ускоро доћи до пробоја Солунског фронта. Појединци су се тада наоружали и избегли у шуме. Потпоручник српске војске Коста Војиновић Косовац, није се могао повући са главнином војске зато што је био рањен. Он је остао у Косовској Митровици и први започео рад на стварању организованог покрета отпора. У лето 1916. формирао је у Лепосавићу чету, језгро будућег Ибарско-копаоничког одреда.

     Српска Врховна команда је, у вези са планираном офанзивом армија Антанте крајем септембра 1916. упутила Косту Миловановића Пећанца, резервног пешадијског поручника и ранијег четничког војводу, авионом у Топлицу. Пећанац је од пуковника Данила Калафатовића, шефа Оперативног одељења, добио задатак да створи тајну организацију отпора, која ће ступити у борбу тек када савезничка и српска војска пробију Солунски фронт и стигну до Скопља.

     О Топличком устанку постоји мало извора првог реда. То су дневници истакнутих људи гериле и преписка војвода и четовођа. Дневнике су писали четничке војводе Коста Миловановић Пећанац, Коста Војиновић Косовац (лични и операцијски), Милинко и Тошко Влаховић, Димитрије Димитријевић и Јован Радовић. Коста Пећанац је наредио и четовођама да воде дневнике "о целом /.../ раду" и преписују његове наредбе у бележнице. Део ових дневника сачуван је само у преводу на бугарски и немачки, па и даље остаје задатак да се пронађу оригинали. Тако је сачуван дневник Милана Андрејића, чија је копија урађена писаћом машином у преводу на бугарски језик. За неке белешке знамо да су постојале само на основу исказа из других извора. На пример, за дневник Димитрија Димитријевића знамо само на основу немачке грађе.

     "Јунаци'"ове књиге, поред четничких војвода и четовођа, су људи из народа, до тада непознати. Приказани су обични људи које је ковитлац рата убацио у масовни устанак. Са страница ове збирке открива се њихова велика, боље речено огромна љубав према домовини, жеља да се помогне онима у српским униформама на Солунском фронту. 

     Њихова страдања и жртве су просто невероватни данашњим генерацијама Срба.
Autor sjovicicslavuj | 26 Februar, 2020 | read_nums (18)
Прота Матија Ненадовић
Рођен је 26. фебруара 1777. године

Био је војвода из Првог српског устанка, 

предсједник Правитељствујушчег совјета и дипломата. 

Био је син кнеза Алексе Ненадовића
погубљеног у Сјечи кнезова.

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји



Споменик проти Ненадовићу у Ваљеву

 
Autor sjovicicslavuj | 26 Februar, 2020 | read_nums (16)
Стефан Немања
Био је велики жупан Рашке,
родоначелник владарске династије Немањића
и творац моћне српске државе у средњем вијеку

Умро је 26.2.1199. године.


Из славне православне српске прошлости

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

Српска православна црква и њени вјерници данас обиљежавају Светог Симеона Мироточивог, чије је свјетовно име прије него што се замонашио било Стефан Немања.
Оснивач српске српске владарске лозе - династије Немањића, умро је на данашњи дан, 26.2.1199. године. Рођен је у околини данашње Подгорице 1114. године, а владао је источним српским земљама. Успјевши да прошири државу, борио се против богумила и сматра се једним од родоначелника српске православне цркве.
Српски народ га поштује јер је - како је својевремено рекао епископ Атанасије Ракита - физички и духовни коријен српског народа.
Године 1196, три љета прије упокојења, одрекао се пријестола у корист свог средњег сина Стефана, будућег првог краља српске државе. Већ сутрадан се замонашио и отишао у манастир Ватопед на Светој гори.
Упокојио се у српском манастиру Хиландару, који је подигао заједно са својим сином Растком, монахом Савом, ког српски народ слави као свог највећег просветитеља Светог Саву.
Сава је његове мошти пренио 1208. у Рашку, да би над њима измирио старију браћу, будућег краља Стефана Првовјенчаног, и најстаријег Вукана, који су се борили за власт. Мошти су му положене у манастиру Студеница, његовој задужбини.
Претпоставља се да нема српске цркве у којој није приказан његов лик, а посвећена му је и капела у резиденцији српског патријарха у Београду.
Чувар државе, вјере и језика
Стефан Немања се сматра великим српским државником, ктитором, али и чуваром језика. Управо је његов брат Мирослав наложио да се напише најстарији и највреднији језички споменик - Мирослављево јеванђеље.
Како га Срби славе
Свети Симеон Мироточиви се прославља исто као и све друге крсне славе - славски колач, кољиво и вино, и освештањем које обавља свештеник. Уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан посна. Данашњи празник је непокретан. Крсна је слава Патријаршијске капеле.
Народне приче и обичаји
На данашњи дан, у спомен на Светог Симона, одржавали су се панађури (вашари), а данас је то само обичај у Ваљевској Мионици. У народу се о Стефану Немањи одржало предање као о змајевитом човјеку, које потиче од његових ратних успјеха у борбама са моћном Византијом. По предању, био је прождрљив, јер се у њега била увукла ала, па је било потребно и њу хранити.
Немања је за ручак јео печеног вола, у њему печеног овна, у овну печену кокош и у њој печено јаје. Једном о ручку, Немања је био код свог сина Светог Саве, и затражио да руча. Сава му пружио поскурицу (печат са славског колача), а ала зинула да је дохвати. Тада Сава зграби алу и баци је у море. Од тада Немања више није био прождрљив.

Autor sjovicicslavuj | 25 Februar, 2020 | read_nums (34)
 
ЗБОГОМ Сарајево!

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Ових дана навршава се 23. године од егзодуса сарајевских Срба након потписивања 
Дејтонског споразума, када је око 150.000 Срба 
трајно напустило своја прадједовска огњишта 
и када су оставили своје домове 
и све што су прије њих генерације
и генерације Срба вијековима стварале.


Фебруар и почетак марта 1996. године ...

Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац … и савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама напуштали куће и станове, њиве, воћњаке, очевину и дједовину… 

Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године. Тог дана су биле Задушнице. Сарајево а ни православни Срби не памте црње Задушнице од тадашњих. 

Моји Хаџићани су у паници. Немају никога да питају шта се дешава, мада су сви појединачно донијели одлуке да неће остати у граду који су цијели рат херојски бранили и одбранили. У току скоро четверогодишњег рата било је дана кад је дневно на сам град падало и преко 1000 непријатељских граната. А у септембру 1995. године услиједили су и НАТО удари и бомбардовање више локација на подрручју Хаџића. Злочиначким ударима и бомбардовањима био је изложен некадашњи предратни гигант намјенске војне индустрије Ремонтни завод ондашње Југословенске народне армије.

 Народ је био препуштен сам себи и свако се сналазио онако како је знао и умио. Сви су ишчекивали долазак обећаних аутобуса и камиона за евакуацију становништва, али они нису долазили. Паника је надилазила људски разум, јер нико није био спреман да сачека муслиманске осветнике који су потпомогнути снагама тзв. међународне заједнице кидисали на просторе који су Дејтонским споразумом отети од Срба и предати муслиманима.


Такође, у исто вријеме или дан два касније у Илијашу двије хиљаде људи на гробљу поред Илијашке православне цркве посвећене светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта која су бранили и одбранили током посљедњег рата.

И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори. Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће. Преживјели Срби су ископавали своје мртве и са собом су их носили у непознато. Тешко је било распознавати мртве и преживјеле, тешком трагедијом сломљене и унесрећене Србе.


Срби сарајевских општина /Хаџићи, Илиџа, Илијаш и Вогошћа/ ископавају своје мртве и носе их са собом ... 
и тако заједно и живи и мртви у истој колони 
крећу на пут неизвјесности и без повратка ...

Тог фебруара и почетком марта 1996. године кренуло је 150.000 Срба у неописивом сарајевском егзодусу ...

Уз срушену ограду и неколико оскрнављених споменика трајно су се опраштали Срби од својих огњишта. Били су то нијеми свједоци злочина које су у љето 1995. године починиле међународне снаге за тзв. брзе интервенције. Биле су то злочиначке снаге НАТО Алијансе које су данима гађале српске положаје. 
У два-три налета ИФОР-ови хеликоптери брујали су изнад гробља. Падао је снијег. Страшно је било хладно. Опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго. Туга је стизала до неба, али је нико други није осјећао осим Срба у незабиљеженом егзодусу. Бол и туга су били незамисливи и неописиви.

Главни проблем представљала је чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине и то мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба. Вогошћани и Рајловчани нису ни слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара иако је првобитни рок утврђен у Дејтону био 19. март.

Остаће запамћено да су за промјену рока сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници ИФОР-а.

Уз стихове Шантићеве пјесме „Остајте овдје“(!?), исписаним на тим листићима, Србима је предочено да федерална полиција прво улази баш у те општине.

Народ је био затечен и збуњен. Услиједиле су дуге и бесане ноћи у кратком временском периоду фебруара у хаџићким, илиџанским, илијашким и вогошћанским насељима. 
Ништа није било од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва који је требао да буде на локацијама 21. и 22. фебруара /више од половине становништва је раније напустило овај дио Сарајева/. Први аутобуси дошли су тек након два дана. Народ је са кесама у рукама бјежао спашавајући голе животе.

И ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила.

Уз пут, Срби су каменовани на поједним мјестима. Бјеше то поздрав "за срећан" пут Србима, упућен од бивших комшија и ратних противника који за три и по године рата нису успјели ни педаљ да заузму српских општина. Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас, 23. године од преживљене голготе носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима као сјећања и успомене.

Незапамћени егзодус сарајевских Срба
Сва имовина на једном трактору и пут у неизвијесност ...
Породице напуштају вјековна огњишта и одлазе ...
З Б О Г О М САРАЈЕВО!
/Фебруар и март 1996. године/

Да су могли умјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би са собом понијели све – куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда. 

Брзо као муња прошао је мјесец и још пар дана од како сам био на слободи. Тада сам вријеме мјерио на сате. Дани као да нису ни постојали. Након 1334. дана проведена у муслиманским конц-логорима /из муслиманских логора смрти изашао сам на Богојављење 19. јануара 1996. године/ опет сам морао да кренем у неизвијесност. Морао сам опет тражити нови дом. Морао сам опет све почињати из почетка са неколико најлон кеса у које је стала сва моја имовина и имовина мојих предака. Са породицом, троје дјеце и супругом носио сам само најлон кесе у које је стала сва наша прошлост. О будућности нико није ни размишљао. 

Али тугу сам преживио срећан, јер сам био са својом породицом. Дјеца на трактору нијемо су све посматрала, јер мало шта су могла да разумују. Било им је страшно хладно. Тракториста ме плачљивим гласом питао гдје треба да нас вози. Нисам знао гдје идемо. Размишљао сам да ће ме негдје неко прихватити, али све су то биле илузије. Паника је била једини путоказ. Рекао сам му да вози све док има горива, па гдје се зауставимо ... биће то српска земља за нови почетак. И било је тако ... Колективни центар, један собичак без пећи, без дрва ... Неколико конзерви и тврд хљеб били су једина нада да постоји живот ...

Прије рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.
По попису становништва из 1971. године Срби су чинили већински народ у Сарајеву као и деценијама раније.

Попис становништва у Босни и Херцеговини из 2013. године показује да су Срби по бројности у Сарајеву на нивоу статистичке грешке, а да у цијелој Федерацији БиХ има око четири одсто предратних становника српске националности.

Остаће забиљежено да нас више нема тамо гдје смо некада били и да нас више никад неће ни бити ... 
              Све је то живот и он траје ... до када, е то нико не зна.
 ЗБОГОМ САРАЈЕВО!

Autor sjovicicslavuj | 24 Februar, 2020 | read_nums (58)
 
ПРИРЕДИО: Славко Јовичић Славуј

У Републици Српској и Србији је славан и опјеван, али Старина Новак, велики војсковођа који је народ бранио од Турака и славно погинуо, у Румунији значи много више.

Новакова пећина, а Новака нигдjе

Новакова пећина се налази на стрмим литицама Романије, а добила је име по старом народном јунаку Старини Новаку. Старина Новак је историјска личност из друге половине XVI вијека, поријеклом из Смедерева. 

Побјегао је у хајдуке због зулума “проклете Јерине“. Хајдуковао је по Србији и Херцеговини, али се најдуже задржао на Романији и као ријетко која личност оставио у народу дубоког трага. 1926. године је дошло до преноса Новакових костију уморених 1914. године у заједничку гробницу поред цркве на Палама.

Пећина се налази на надморској висини од 1515 м. Испод Новакове пећине су Цареве воде, најпознатије врело у широком појасу. Поред врела је водио Цариградски друм, који је једно вријеме спадао међу најважније путеве турског царства у Босни.

 Туристичка дестинација почиње од ловачког дома на Мајданима или планинарског дома у Стајни који се налази свега 4-5 км од Пала. До пећине води планинарска стаза која је уредно обиљежена. Стаза прво води до Новаковог врела, великог планинског корита. Кажу да се умивањем у овом кориту постаје пет година млађи.

Пјешачење кроз густу четинарску шуму води до Новакове њиве, мјеста погодног за камповање и одмор. Пут до пећине је обиљежен и ојачан сајлама, јер је доста стрм и тежак. Пећина извора Мокрањске Миљацке се налази на крају села Мокро недалеко од Кадиног Села у засеоку Врело, у подножју кречњачког масива Градина, око седам километара од Мокрог и неких 10-так километара од Пала. Улаз у пећину се налази на самом почетку котлине у стијенама које се спуштају према котлини и ријеци која извире из ње испод виса званог Мала Градина. Улаз је окренут према југу, ширине 4 метра, а висине 5 метара на надморској висини 1100 метара.

Улаз у пећину отежава вода која у зависности од количине падавина чини улаз лакше или теже проходним. У доба с више падавина улазак је отежан а дубина воде на самом улазу може бити и до 50 цм. Међутим, ако је доба са мало падавина висина воде је око 20 цм па је улазак доста лакши, и може се ући у пећину 30-так метара без неких великих проблема. У пећини су пронађене животињске врсте потпуно нове за науку, што би требало да потврде резултати даљих научних испитивања. Температура воде је око 6,2 степена Целзијуса и захтијева коришћење специјалне опреме, јер је дужи боравак у пећини без ње немогућ.
 
Ко је био Старина Новак

Српски и балкански јунак Старина Новак рођен је 1530. године, а према неким подацима и десет година раније. Године рођења су прилично непоуздане и више су претпоставке. Сигурно знамо, према веродостојним историјским изворима, да је изгубио живот у бруталном погубљењу 5. фебруара 1601. у трансилванијском граду Клужу /данашња Румунија/. Било је многопублицистичких радова и покушаја да се освијетли историјски и епски лик чувеног хајдучког харамбаше у времену 16. стољећа, које је било препуно догађаја, промјена и процеса у европској, балканској и српској историји. 

Рођен је у Поречу на Дунаву (Смедеревски санџак Османског царства). Тај дио Србије је, као и многи други дијелови јужнословенских земаља, већ деценијама био у саставу исламске империје. И око националне припадности Старине Новака постоји неслагање. Неки писци сматрали су да је био Бугарин, Влах, Румун, али прави историографски ауторитети тврде да је неоспорно био српског поријекла.
Старину Новака највише памти народ у Сарајевско-романијској регији, односно у Републици Српској. На јужној страни планине Романије, изнад Пала, налази се чувена Новакова пећина. По народном предању, он је ту хајдуковао са својим братом Радивојем и синовима Татомиром и Грујицом, такође познатим хајдуцима.

Новакова пећина се налази на Палама у стијенама планине Романије. Романија је једна од планина која се издиже из паљанске котлине. Пећина се налази на надморској висини од 1515 метара. Пећина се налази у селу Ћемановићи изнад Царевих вода. Цареве воде су заселак под Романијом, који је добио име по извору воде „Цареве воде“. Поред овога најиздашнијег извора у планини Романији пролазио је пут који је повезивао исток и запад кроз историју.
Пећина за разлику од осталих пећина на територији општине Пале има историјску вриједност. За њу се веже легедна о Старини Новаку. Личност из 16. вијека о којем постоји предање да је у то вријеме хајдуковао на овим просторима и засретао турске караване, на путу који је пролазио испод пећине. Пећина је била окупљалиште и дом за њега и његове јатаке.

Током новембра мјесеца 1958. године, десило се прво значајније истраживање Новакове пећине, када су су планинари Планинарског друштва “Жељезничар” из Сарајева, прокрчили пут до саме пећине, истражили њену унутрашњост то јесте хоризонтални канал, а вертикалним каналом се попели до платоа на врху стијене. Пут до саме пећине је доста стрм и тежак, па се дуго године нису вршила никаква истраживања, све до 11. новембра 1962. када су истраживања поновно покренута. Приликом ових истраживања одлучено је да се на прелазу из првог у други дио пећине поставе жељезна врата, што је у неколико наредних година и реализовано.

Данас до Новакове пећине, као једне од значајних туристичких мјеста Сарајевско-романијске регије постоји уређен и уредно обиљежен пут. Сам успон до Новакове пећине почиње од ловачког дома на Мајданима или планинарског дома у Стајни који је у непосредној близини Пала, и налази се све 4-5 километара удаљености од самог града. Стаза прво води до Новаковог врела, великог планинског корита. Пјешачење кроз густу четинарску шуму води до Новакове њиве, мјеста погодног за камповање и одмор. Пут до пећине је ојачан сајлама, јер је доста стрм и тежак.

21.8.2019 . у центру Пала постављена је скулптура 
најпознатијег српског хајдука Старине Новака, 
а израдио ју је јапански вајар Кота Сакаи 

Старина Новак је био јунак много прије Карађорђа, а ријеч је о човјеку чија је борба против Турака постала претеча свих каснијих српских буна и устанака.

У румунској култури овај хајдук се и данас слави као народни јунак и ослободилац, због бројних ратних успјеха против Турака на подручју данашње Србије, Републике Српске, Румуније, Молдавије и Бугарске.

Па ипак, у српској култури, сјећање на Старину Новака је претежно сачувано у епским пјесмама. Оне кажу да је од зулума "проклете Јерине" побјегао у друмске разбојнике, и да је хајдуковао по Херцеговини, Босни и Србији.
Управо тако је почела немилосрдна борба Старине Новака против Турака. За кратко вријеме је формирао чету, а његова лична храброст и умјешност у командовању су довели до тога да му се придружи велики број сељака и слободних хајдука.

Румунски извори су ипак много егзактнији и обимнији – име Старине "Баба" Новака везује се за вријеме владавине кнеза Михаја Храброг, који се борио за ослобођење од Турака 1595. године. Он је чету српског хајдука примио у своје редове, а Новака поставио за једног од највиших команданата своје војске.

У румунском граду Клужу, српском хајдуку је подигнут споменик народне захвалности, а у Букурешту постоји и истоимени булевар. Тамошњи народ га није заборавио.
 
Споменик Старини Новаку
испред Кројачког бастиона у Клужу.
 Клужу.
Предање каже да је Старина Новак на превару ухваћен и заједно са саборцима набијен на колац. Њихова тијела су остављена гавранима и тек неколико дана касније спаљена 1601. године. Баш на том мјесту је и подигнут споменик који и данас постоји.

Урош Предић, Старина Новак (рођен јоко 1520. г).
 цртао по народној пјесми.
 
Старина Новак, или по румунски Баба Новак, рођен је у Поречу, на обали Дунава. По једној причи прво је био турски субаша, али се из неког разлога замјерио Османлијама и одметнуо у хајдуке. Међутим, био је ухваћен. Током мучења повађени су му сви зуби, па је од тада прозван Старина Новак. Успио је да побјегне из тамнице и да поново започне са хајдучијом. Убрзо га је запазио Михаило Храбри, узео у своју службу и поставио за капетана хајдука.
 
Тада је имао око 65 година. Михаило Храбри, кнез Влашке, један је од највећих румунских националних хероја и човјек који је први пут, додуше на кратко, објединио Влашку, Молдавију и Трансилванију. Водио је тешке борбе са Османлијама, а, богами, и са Мађарима. У својим походима на Турску стизао је чак до Варне. Срби су били важан фактор у његовој војсци и за њега су ратовале све српске војсковође које сам набројао.

Старина Новак
 
Године 1596. Старина Новак је са 700 бораца заузео тврђаву Враце у Бугарској и стигао све до Софије. Онда се преко Видина вратио у Влашку и том приликом заробио бројне турске шајке, као и много робова. У једном свом писму Михаило Храбри се хвали како је Баба Новак, његов капетан и десна рука, разбио војску Хасан-паше, коју је овај повео на Влашку. Новак их је сачекао у неком кланцу и напао их. Хасан је успио да побјегне, али је много Турака посјечено, а заробљене су камиле, оружје и ђебана (муниција/.
 
Послије тога је са својих 1.500 хајдука Баба Новак освојио Плевну, гдје је, између осталог, заробио жену, сина и ћерку неког знаменитог турског богаташа, који је за њихов откуп платио 500.000 дуката. Други дипломатски извор каже да су из Плевне однијели 4.000 дуката и заробили 70 богатих Јевреја и 400 Турака, за чију су откупнину добили 400.000 талира.
У Србији је дио београдског насеља Палилула посвећен Старини Новаку. Његово име носе улица, мјесна заједница,основна школа основана 1922. године и парк. Подручје које парк данас заузима носило је назив Трг Старине Новак до 1954. Градска управа је саопштила у октобру 2017. да ће у парку бити подигнут споменик Старини Новаку.
Autor sjovicicslavuj | 23 Februar, 2020 | read_nums (49)

Овај велики светитељ био је епископ у Магнезији. Живео је у време цара Септимија Севера, који је био свирепи прогонитељ хришћана. Не плашећи се гонитеља својих он је слободно проповедао хришћанску веру, те је због тога био много гоњен и мучен, али све те муке олако је подносио, као да су се дешавале неком другом а не њему самом.

Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: "Хвала вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти Христа и веру Његову.

Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера, Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије, погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење. Пострадао је овај мученик за Христа Бога нашег 202 године.
Његово тело сахранила је царева кћерка, Галина, по свим хришћанским обичајима, а његове свете мошти поштују хришћани широм света. Глава овог светитеља чува се и дан данас у манастиру Светог Архиђакона Стефана на Метеорима у Грчкој.
Нема сумње, да овај непобедиви и несавладиви мученик Христов посредује за цео свет пред Богом, коме стоји са десне стране престола и својим молитвама моли Бога за све нас и опроштење свих наших грехова.

Autor sjovicicslavuj | 22 Februar, 2020 | read_nums (32)
 
22. фебруара 1826. године 
рођен је један од најистакнутијих СРБА
Светозар Милетић
 
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

Светозар Милетић је био српски политичар, 
новинар и писац. Био је вођа Срба у Војводини 
у борби за национална права у Аустро-Угарској.
 Био је градоначелник Новог Сада (1861) и предводник либералне струје на Благовештенском сабору (1861). Покренуо је чувени лист "Застава", водеће гласило војвођанских Срба.
-----------------
Споменик СВЕТОЗАРУ МИЛЕТИЋУ 
у Новом Саду
Autor sjovicicslavuj | 22 Februar, 2020 | read_nums (36)

За сјећање и памћење ...

На данашњи дан 22. 2. рођен је
славни књижевниК

ДАНИЛО КИШ


Био је један од десет највећих свјетских писаца 
друге половине XX вијека.
 
 Вишеструки „кандидат“ за Нобелову награду. 
Добитник највећих југословенских 
књижевних признања.


Иако је био прогањан, ипак још за живота
изабрао је своје трајно мјесто
у вјечном царству небеском 
- Сахрањен је у Београду.


Киша је мајка крстила у православној цркви, 
што му је спасило живот 
у Другом свјетском рату.

Пишчева жеља да буде сахрањен 
по православном обреду 
била је испоштована и савим јасна.



Биста Данила Киша у Суботици


Autor sjovicicslavuj | 22 Februar, 2020 | read_nums (27)
 
22. фебруара су
Велике зимске задушнице

ЗАДУШНИЦЕ; суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: 

Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше.

Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.


Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове.

Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.

Обичај је у народу да се ο задушницама, као и ο парастосима, износе многа јела. Веровање је, да та изнесена јела треба да се разделе сиротињи и уопште свима који се ту затекну, за покој душе умрлога. Обично се износи погача, жито, вино, као и друга јела.
Autor sjovicicslavuj | 21 Februar, 2020 | read_nums (40)
 
Ако изгубимо језик и писмо
и ми ћемо као народ нестати!

Чланице Организације УН за образовање, науку и културу (Унеско) обиљежавају данас Међународни дан матерњег језика, с циљем промовисања језичке културе и разноврсности, као и вишејезичности.

Генерална скупштина Унеска прокламовала је 1999. године Дан матерњег језика, као сјећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки у Источном Пакистану, данас Бангладешу, јер су протестовали зато што њихов матерњи језик није проглашен за званични.
Према процјенама, готово свакодневно у свијету нестане по један језик, а лингвисти прогнозирају да ће од око 6 000 језика, до краја XXI вијека одумријети више од половине, чак и до 90 одсто.
 
Највише су угрожени језици са малим бројем говорника од неколико стотина или десетина, као и језици који припадају малим заједницама које нису цивилизоване са становишта западних стандарда и немају институције, сматрају лингвисти.      
 Унеско штити језичке различитости, одаје признање језицима аутохтоних народа и настоји да се њихов глас чује у пројектовању образовне политике, развоја и социјалне кохезије. Вишејезичност "живи ресурс" који треба да се користи за добробит свих.

Лингвисти упозоравају да је пред све већом навалом енглеског језика, Српски језик угрожен у мјери у којој су то и други језици и да опасност пријети чак и језицима са великом традицијом - француском, италијанском, њемачком.

 
Autor sjovicicslavuj | 21 Februar, 2020 | read_nums (17)

 Чувајмо наш језик и наше писмо!

 Чувајте, чедо моје мило, 
језик као земљу.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Ријеч се може изгубити као град, 
као земља, као душа.
А шта је народ изгуби ли језик, 
земљу, душу!


Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје речи
престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. 

Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора. 
И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

НАПОМЕНА: Реч Стевана Немање (Стефана Немање — оца Симеона (1166-1196)) изговорене на самртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Растко, Свети Сава (из књиге „Завештање Стефана Немање”, писца Милета Медића).
 
1 2 3 4  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva