Slavko Jovičić

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - CRVENA ZVEZDA ... ШАМПИОН СРБИЈЕ, САСВИМ ПРИРОДНО И ОЧЕКИВАНО!

— Autor sjovicicslavuj @ 19:27
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА
ШАМПИОН СРБИЈЕ!

 
 
 
 

Свјетски шампион НЕМАЊА МАЈДОВ освојио сребрну медаљу на Европском првенству у Израелу!

— Autor sjovicicslavuj @ 19:24
 
Два дана након фантастичног резултата Милице Николић и освојене бронзе, прве европске медаље наших џудисткиња послије седаманест година, бриљирао је још један срспки репрезентативац –Немања Мајдов ( до 90 кг), такмичар Црвене звезде, актуелни свјетски првак из Париза. 


Србија са Европског првенства у Тел Авиву враћа са више него одличним резултатом и са двије освојене медаље у обје конкуренције. Објективно, очекивало се прије шампионата да освојимо два одличја, мада смо се потајно надали још једном. 

Борба Мајдова у финалу са Русом Михаилом Иголниковим, била је права посластица за љубитеље џудоа. Рус је ипак побиједио, мада су судије могле у финишу да га казне за пасивност. 

Међутим, и овим сјајним остварењем Немања Мајдов је показао да је свјетска класа и да ће сада са пуно оптимизма у септембру у Бакуу бранити свјетско злато.

 

ГАВРИЛО ПРИНЦИП - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ...

— Autor sjovicicslavuj @ 14:49
 
На данашњи дан, 28.  априла 1918. године,
 јуначком смрћу у казамату умро је српски јунак


 ГАВРИЛО ПРИНЦИП




-----------------------------------------------
Најбољи пјевач севдалинки свих времена 
Сафет Исовић, 
некад је овако пјевао 
о славном Гаврилу Принципу!
-----------------------------------
Одјекују звуци добошара
Сарајево дочекује цара
Видовданак за поход бијаше
Фердинанд се крену до Бентбаше


Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе

Сунце сину са плавих висина
Сакупи се народ из даљина
Смјели јунак у народу био
Са три пуцња цара усмртио

Ропство тешако, а слобода мила
Слави народ Принципа Гаврила
Гдје Миљацка тече још и сада
Спомен ост
а на плочнику града

Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе
--------------------------------
ЛИНК:
Ovako je Safet Isović pjevao o slavnom Gavrilu PRINCIPU
******************
Интересантно је како је о српском јунаку 
пјевао Сафет Исовић.
------------------------------ 
Наиме, види се како и о чему је некада пјевао Сафет Исовић. Данас је за Бошњаке у Сарајеву, односно у БиХ -  Гаврило Принцип највећи терориста. 

Скоро сви трагови су избрисани. Стопе испред некадашњег Музеја "Младе Босне" су забетониране.

У Сарајеву ништа више није као некад. У Сарајеву данас мало шта подсјећа на атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда, 28. јуна 1914.

Нема више ниједне улице која носи име видовданских јунака - ни Улице Младе Босне, ни Принципове, а некадашња Рудолфова, у којој је убијен Фердинанд, сада је Улица "Зелених беретки". Мост с Гавриловим именом још током деведесетих прекрштен је у Мост Франца Фердинанда, а данас је Латинска ћуприја.

Улица Данила Николића (главног организатора атентата), на Башчаршији, у чијој је кући пред атентат одсјео Принцип, а у комшилуку је био подстанар Иво Андрић, данас се зове Опркањ. Баш као прије Првог свјетског рата и за вријеме НДХ.

Данас је у Сарајеву, у граду у којем су по попису становништва из 1961. године, Срби били у великој вечини, остао их је занемарљив број. Нема више никаквих трагова о некадашњем времену и о постојању и животу Срба у Сарајеву. Избрисани су сви трагови и назнаке да су и Срби некада ту живјели.Довољно је рећи да у данашњем Сарајеву не постоји ниједна улица која носи српско име. Тиме је све казано.

ЗБОГОМ некадашње Сарајево!
------------------

За разлику од федералног Сарајева, 
у Источном Новом Сарајеву /Република Српска/ 

подигнут је споменик славном српском јунаку 

Гаврилу Принципу


На споменику су уклесане ријечи

Гаврила ПРИНЦИПА:


"Ал’ право је рекао Жерајић пре

Српски соко сиви:

Ко хоће да живи нек мре,

Ко хоће да мре нек живи"!


--------------------------------------
ЈЕДИНА САЧУВАНА ПЈЕСМА ГАВРИЛА ПРИНЦИПА:

Ове стихове је ноктима урезао на зид затвора! 

Пјесма је први пут објављена 17. марта 1919. године, 
послије Првог свјетског рата, у "Звону", 
под насловом "Сарајевски атентат 1914"

Након што је убио аустроугарског престолонасљедника, 
Франца Фердинанда, 
Гаврило Принцип је ухапшен и бачен у затвор у Терезину. 

Принцип је тамо написао свој једини литерарни рад, 
који је носио политичку поруку.
 

КОШАРКАШИЦЕ ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ СУ ОДБРАНИЛЕ ТИТУЛУ ОСВОЈЕНУ И ПРОШЛЕ ГОДИНЕ!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:47
 
КОШАРКАШИЦЕ
 
 
ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ СУ
 
 
ШАМПИОНКЕ СРБИЈЕ!

ТОТАЛНО ГАЖЕЊЕ!

Женски кошаркашки клуб Црвена звезда 
је НОВИ-стари ШАМПИОН СРБИЈЕ

До друге заредом титуле црвено-беле су стигле
прегазивши екипу Партизана са 75:45,
а притом су примиле само поен
у другој дионици првог полувремена 
утакмице финалне серије, 
за коначних 3-1 у борби за трон.


 
ККЖ Црвена звезда: И.Катанић, Стјепановић, Тешић, Богићевић, Зукановић, А.Катанић, Ђокић, Наумчев, Бојовић, Адамовић, Ђорђевић, Јовановић.
 

 

Хоћемо ли се икада опаметити ... Вријеме кад су на Солунском фронту Француске лађе закасниле ... Сви знамо песму "Креће се лађа француска" али ПОГРЕШНО, оригинал је ТУЖНИЈИ него што можете да замислите!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:31


Преузето!

Песма "Креће се лађа француска" једна је од најпознатијих из Првог светског рата. Међутим, мало ко зна да ми сада користимо искључиво прерађену верзију песме, која се значајно разликује од оригинала, чији су стихови међу најтужнијима из тог периода.

Ова "тугованка" настала је у Солунском пољу 1917, тадашњој општини Микра која од 2011. не постоји у том облику, јер су је локалне власти сврстале под већу градску област, Терми. А у Микри, где је био логор нераспоређених официра 1917. године, пешадијски пуковник Бранислав Милосављевић је написао песму "Изгнаници". Неке њене стихове сви знамо, нарочито онај из уводне строфе, "Креће се се лађа француска".

Песма је била посвећена рањеним српским војницима који су превожени даље од Солунског фронта, на афричко тло, у Бизерту и друге базе које су Французи имали на северу овог "црног континента". Још после повлачења српске војске кроз Албанију, у ону чувену зиму 1915. на 1916, део српских трупа и нешто мало цивила пребачено је у Бизерту, у коју су довожени и када су почеле борбе на, како се тада звало бојиште код Солуна, "македонском фронту" или "јужном (европском) фронту". У француским базама у којима су боравили Срби, организоване су и обуке приспелих добровољаца, рад са инвалидима, културни живот.


Многи, међутим, због немачких подморница (стара реч "сумарен") нису успели да стигну на то одредиште. И, баш њима је пуковник Милосављевић посветио "Изгнанике". Песма је први пут објављена у збирци "Мач и лира", 1922. године. Али, ми и не знамо ту верзују, већ ову нову:
-----------------------
 Креће се лађа француска (нова, краћа верзија)

Креће се лађа француска
са пристаништа солунска.
Транспорт се креће Србади,
ратници, браћа болесни.

Полазим тужан, болестан,
помислим: Боже, нисам сам,
и моја браћа путују
да са мном заједно тугују.

Сваки се боји и на трен,
наиће швапски сумарен.
Сви моле светог Николу,
његову силу на мору.
-------------------------------------------------------------------
 Стара, оригинална верзија, налази се сада пред вама, а у издању збирке "Мач и лира" из 1930, наглашено је да се ова "данас свима позната песма пева са измењеним текстом". Овако је изгледа оригинал, уз појашњење да је "маћијо" = "маћехо", "војно" = "војник":

 
Креће се лађа француска у оригиналу

Сиње је море широко,
Широко, хладно, дубоко.
Креће се лађа француска
Са пристаништа солунска.

Одлазе моји другови,

Другови српски витези,
У земљу даљну Африку;
Сви носе тугу велику.

Из своје земље прогнани,

По свету блуде млађани;
Туђино мајко – маћијо,
Збогом занавек Србијо!

Па кад се море заљуља,

Махнито силно удара,
Сви моле Светог Николу,
Његову силу на мору!

Многи ће од њих бити плен,

Кад дође швапски сумарен,
Много је Срба пропало
У мору хладном остало.

Шта ли је Србин згрешио?

Богу се увек молио;
Седам се лета борио;
У рову славу славио.

Узалуд чекаш мајко ти,

Да ти се војно жив врати,
Море је сито – мирује;
Јединца твога – милује!

Огромне жртве: 
Минут тишине би нам трајао 
две године и 136 дана!


Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919., изгубила 1.247.435 људи, односно 28% од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. год. 

Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника. Приликом преласка преко Албаније умрло је 77.455 војника, у борбама на Солунском фронту 1916.18 године 36.477, побијено или умрло у заробљеништву 81.214, а 34 781 војника умрло од рана или болести на територији Србије 1915. године. 


Што се тиче цивилног становништва, губици су износили 845.000. Од 200.000 грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко 140.000 људи. Епидемија пегавог тифуса 1914/1915 однела је 360.000 људи.

Када се посматрају подаци са париске Конференције о жртвама Србије, испостави се да, када бисмо одржали минут тишине за сваког грађанина наше земље погинулог/погинулу у Првом светском рату, ћутали бисмо непрекидно 866 дана, односно две године и 136 дана.

 

СТЕПА СТЕПАНОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:28
 
За памћење и сјећање ...

На данашњи дан, 27.4. 

УМРО је славни српски војвода


СТЕПА СТЕПАНОВИЋ



------------------------------------------------------------

БРАВО СРБИЈО! ... БРАВО МИЛИЦЕ! ... МИЛИЦ НИКОЛИЋ освојила бронзану медаљу у џудоу на Европском првенству у Израелу!

— Autor sjovicicslavuj @ 21:25
 
Репрезентативка Србије, џудисткиња Милица Николић у категорији до 48 килограма у џудоу, освојила је бронзану медаљу на Европском првенству.

Србија је у Тел Авиву, а сениорском шампионату Европе, послије скоро седамнаест година, успјела да освоји нову медаљу, и то захваљујући фантастичној Милици Николић, такмичарки Црвене звезде, која је у категорији до 48 килограма освојила бронзану медаљу. 

Наша репрезентативка је послије пораза од Мађарице Черновицки, која је у Израелу остала без медаље, смогла снаге да у одлучујућој борби, у репасажу, покаже колико заиста вриједи. 

Побједа над Белгијанком Јуром Ане Сопше, само је потврдила да европски али и надамо се свјетски џудо добија нову шампионку. 


 


НИКАД НИЈЕ КАСНО! Зар је могуће да и СРБИН дође до правде, па макар то било са закашњењем од годину дана!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:42
 
Репрезентативац Србије у кајаку Марко Драгосављевић накнадно је добио сребрну медаљу са Европског првенства одржаног прошле године у Пловдиву, након што је Мађарска анти-допинг организација суспендовала Бенца Хорвата због позитивног налаза и одузела му одличје.


Послије тестирања обављеног 12. јуна 2017. Хорват је освојио двије сребрне медаље, обје у дисциплини једносјед на 200 метара на Европском првенству у Пловдиву и на Свјетском првенству у Рачицама, али су му резултати поништени јер је зарадио четворогодишњу суспензију.

 

БРАВО СРБИЈО! БРАВО за ЗОРАНУ и ДАМИРА!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:12
 
Репрезентативци Србије у стрељаштву Дамир Микец и Зорана Аруновић освојили су бронзану медаљу на Свјетском купу у јужнокорејском Чангвону у дисциплини микс ваздушни пиштољ.
 
 Микец и Аруновић остварили су резултат од 424,3 круга за треће мјесто, док су без пласмана у финале остали Димитрије Гргић и Бобана Величковић због девете позиције у квалификацијама.

 
 

БРАВО СРБИЈО! БРАВО ЗОРАНА! Зорана Аруновић освојила бронзану медаљу на Свјетском купу!

— Autor sjovicicslavuj @ 16:23
 
Репрезентативка Србија у стрељаштву Зорана Аруновић освојила је бронзану медаљу на Свјетском купу у јужнокорејском Чангвону у дисциплини ваздушни пиштољ на 10 метара.
 
 
Аруновић је имала резултат од 219,2 круга и дошла до одличја испред сународнице Бобане Величковић Момчиловић која је била четврта са 196,5.


ЛОЛА НОВАКОВИЋ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:07
 
 На данашњи дан, 25. априла рођена је

ЛОЛА НОВАКОВИЋ

 
 -----------------------

Из славне српске историје и прошлости - ФИЛИП ВИШЊИЋ

— Autor sjovicicslavuj @ 08:05
 
На данашњи дан, 25. априла рођен је

ФИЛИП ВИШЊИЋ

 

Филип Вишњић је један од најпознатијих српских гуслараи твораца српских народних пјесама.

Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Горња Трнова, код Угљевика. Ослијепевши од великих богиња још као дијете, Вишњић је с гуслама у рукама путовао по читавом Босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра. 

По селима и на манастирским саборима пјевао је Србима, а пролазећи кроз градове пјевао је и на дворовима турских првака. 
Двије публике тражиле су различите пјесме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце. 

Његове пјесме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски,хагнографскирепертоар слијепих пјевача.

Из славне српске прошлости ... На православни празник Цвијети Љета Господњег 23. априла 1815. подигнут је Други српски устанак!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:02
 
 
Милош Обреновић је након празничког богослужења у цркви брвнари у Такову код Горњег Милановца на празник Цвети позвао угледне Србе да поново узму оружје у руке и наставе борбу за слободу коју је 1804. године током Првог српског устанка започео Карађорђе Петровић.

"Чујте браћо. Чујте свеколики Срби. Чуј велико и мало, мушко и женско, који сте год дошли ево овде данас. А тко није данас овде, онај свакако од вас да чује, и очује и да свак добро разумије и упамти ово што ћу свима сада за вазда прозборити.

Ако сте ради мене имати с вама и пред вама од сада за свагда у општем послу и руководца за народ и завичај и ако сте ради да сви наши труди буду напредни, а ви сад сви из једног овди грла пред овим божијим домом то изреците и пред светим олтаром завјет чините,да ви на ваше душе примате све оно што би од овог предузетог посла могло изаћи несреће и пострадања, пак и то да мени сад овди обећавате и одмах да ми дате пуну власт и слободну вољу да ја могу заповједати сваком вам и да могу наказати (казнити) сваког који ме год не би што хтео послушати или који би што укварио."

Овим речима је Милош Обреновић изашао пред народ. На то сви једногласно повичу:
"Све на нашу душу, и врат и образ..."

Затим су сви редом пољубили руку кнезу Милошу и пожелели му успех.

Након тога, кнез Милош је у Црнући, где се окупило доста људи, ушао у свој вајат и обукао најсвечаније одело,узео заставу,изашао напоље и рекао:
- Ево мене, ето вас - рат Турцима!
--------------------
Овај дан се обиљежава као 
Дан Војске Србије!

ЧЕСТИТАМ ПРАЗНИК!
 

Од обичног сарајевског криминалаца до убице једног од највећих усташких крвника Макса Лубурића

— Autor sjovicicslavuj @ 14:43
 
"ПУТОВАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕПЛОВ"!



За оне који имају времена 
и за оне који воле да читају
 
Илија Станић, сарајевски криминалац и сарадник УДБЕ као син усташе и због тога под сталним надзором југословенске тајне полиције, био је идеалан кандидат за удбашког егзекутора. Човек који је део своје младости провео у Коњицу код брата Луке и у Зрењанину, код тетке, где је учио керамичарски занат. Где год би се појављивао, Илија Станић би крао и радио себи и рођацима невоље.

ИЛИЈА СТАНИЋ, на Башћаршији неких, сада већ давних година...

После једне рације у Сарајеву побегао је из СФРЈ у Аустрију. Одатле бежи у Француску, где је ухапшен због крађе. Југословенски конзул Миле Нешић га је тада спасио затвора. Брбљив и слаткоречив, Илија Станић се тада овом конзулу и обавештајцу СИД-а први пут понудио да изда свог кума Вјекослава Макса Лубурића.

Чак је Нешићу нудио и писане документе о Лубурићу и усташама у Шпанији. Једног дана је донео и Лубурићев план о минирању Амбасаде Југославије у Паризу. 

После тога СДБ БиХ је ухапсила Илију Станића, натоварила му на врат и крађе, а и терористичке акције против домовине. Да би се заштитила од Станићеве издаје, СДБ БиХ га је заплашила да ће му браћа и мајка отићи у затвор, и тако га «уверила«да крене на свог кума Макса Лубурића.

Отац Лубурићевог убице, Винко Станић, пореклом из Херцеговине, био је у II светском рату члан Максове чете. Када се 1942. у околини Коњица, Винку Станићу родио син, Вјекослав Лубурић га је крстио и дао му име Илија. Винко Станић је погинуо 1949. године, након усташке издаје фра Бекавца, који је пред бег у САД, пријавио крижаре припадницима Удбе БиХ. Ту издају и страдање свог оца, Илија Станић никада није заборавио хрватским , емигрантима и одбеглим усташама. Тако барем иде прича од њега према јавности. На наговор СДБ ССУП-а, Илија Станић, који је добио кодирано име „Мунгос“, пребегао је у Италију, а преко Француске у Шпанију и успео 1966. године да се запосли код кума Макса Лубурића као кувар и возач, са задатком и личном намером да „генерала Дрињанина“ у погодном тренутку убије и тако освети свог оца Винка Станића.

Усташки крвник 
Вјекослав Макс Лубурић

Пуне две године Илија Станић је провео у дому свог кума Вјекослава Лубурића у месту Каркахенте код Валенсије, а онда се изненада уплашио и 1968. године из Шпаније побегао у Немачку. Његови познаници тврде да се Станић зближио са Лубурићевом кћерком, што је наљутило генерала Дрињанина, па га је истерао из свог дома.
Када се, међутим, вратио у Сарајево необављена посла, начелник СДБ Фехим Халиловић га је послао натраг у Шпанију. Плаћени убица је одвезен југословенским колима у Италију, до француске границе, где је пуштен да иде на задатак, али му је шофер из СДБ СФРЈ пре тога узео црвени пасош. У досијеима босанске и хрватске тајне полиције Илија Станић је био регистрован и као Станко Илић, односно „Мунгос“, док је Макс Лубурић био само „М“. Читава акција ликвидације ратног злочинца Вјекослава Лубурица вођена је под шифром „Кобра“.

Операција "Кобра"

Сам Илија Станић, удбашки убица, испричао је своју причу:
„Била је зима 1969. године, када сам се преко Италије, илегално убацио у Француску. Дошао сам возом до Нице, ту преноћио, а онда возом до Париза. Свратио сам код Миљенка Дабе Перанића, са којим сам прошле године боравио код Макса Лубурића. Дабо ме је одмах питао: „.. Где си ти нестао?..“

Објаснио сам му да сам илегално ишао за Немачку, па ме је полиција ухватила у крађи и протерала за Југу. Он је поверовао, али ми је рекао да ми генерал не верује и да је љут на мене. Од Дабе сам узео моју шпанску личну карту и отпутовао возом за Барселону, а не директно за Валенсију, да бих видео да ли ме неко прати. У Барселони узмем карту за Валенсију. Први разред. Легнем и пробудим се у Валенсији. Право са станице отишао сам код мог пријатеља Жељка Бебека. Четири-пет дана избегавао сам да одем до Макса, који је већ чуо да сам ја дошао. Једно јутро стави ме Жељко у ауто и одвезе до генерала у Кахакенте. Дочекао ме је усиљеним речима: „Гдје си куме мој!“

Како су дани пролазили, тако се Максово поверење у мене враћало. Жељко и ја били смо већ три месеца у његовој кући. Дао нам је собу у приземљу, јер је ону на спрату претворио у магацин књига. У фебруару 1969. године Максова кућа је била пуна људи. Ту му жена, син, ја, Жељко, а појавио се и пуковник Штеф Црнићки, који је дошао из Кливиленда. У то су стигле вести да је Удба убила Мила Рукавину, Тоља и Маричића, а мени Макс у поверењу каже: “ Чувај се куме, видиш што Удба ради! Отвори и очи и уши!“ – Видим, видим мој генерале! Мајку им комунистичку. Пазићу се не брините! И не бојте се ви, пазићу и вас.

– Генерал је тих дана лично био јако нервозан. Посвађао се са женом, па га је она напустила. Кажем ја себи: Одлично! Посвађао се он и са Жељком Бебеком, а на Бранка Марича, који је пристигао из Франкфурта потегнуо је и пиштољ. Видим и ја да му Бранко досађује, па викнем на њега: “ Што ћеш ти, остави ми генерала на миру!“

Чекао сам свој тренутак. Ишао сам на сигурно. Знао сам да нико не може бити тако присан са Максом, нити му ико може прићи тако близу као ја. Кувао сам му, сређивао кућу, возио га напоље, примао и пазио на госте. Зато сам чекао. Боље је ићи на сигурно, полако, него наврат нанос. И сачекао сам. Одредио сам да то буде крајем фебруара. Међутим, опет су нам дошли Дабо Перанић, па неки Драгутин Језина из Лиона и Анте Ножина из Франкфурта. Седимо ми тако и причамо. А ја питам Макса Лубурића: „Генерале, када ћемо у Хрватску?“ „Куме, сигурно, за три године“ каже он, а ја мислим: „Нећеш никад мој куме!“

У то време Макс Лубурић је покушавао да дође у контакт са Русима. Писао је писма у Москву и тражио да га Руси пусте у Мађарску. Добијао је од КГБ нека кодирана писма. Генерал је тада имао обичај да каже: „Боље Хрватска са руским базама, него са југословенском војском!“ Макс је шуровао са старим и са младим усташама. Први су му били потребни због новца, а други због акције, дрскости и безобзирности. Успео је у Шведској да створи јак одбор борбених усташа. Био је добар и са једнима и са другима. Сви су се у хрватској емиграцији те 1969. године пробудили. Загреб им је дао знак да опет долази 1941. година, а Макс Лубурић је сањао да буде нови Павелић.

Дана шеснаестог април 1969. године, у Валенсији ми је поштар донео једно писмо на име Станко Илић. Удба ми пише да ми шаље курира у Шпанију специјално за мене. Он ми је донео прах за Макса. Дао ми је и две новчанице од по сто долара. Поручио ми је да чекам да ми неко дође из БиХ или Хрватске у помоћ. Рекао сам му да ми нико не треба. Нећу да чекам. Знао сам ја свој тренутак. У календару сам већ заокружио двадесети април. Рекао сам куриру да висе нећу да се јављам. Сви су гости из Максове куће отишли, ја сам био спреман. Донео сам у собу чекић и штанглу. Припремио сам документе за излазак из Шпаније. Ја сам код Макса био пријављен као лектор у листу „Дрина“, а у Шпанској личној карти ми је писало да сам професор хрватске књижевности.

У Удби, међутим, нико ми није веровао да ћу средити Макса. Размишљао сам, ако то учиним у суботу, нећу имати довољно времена да побегнем. Недеља је била боља. Мали иде у цркву, Макс спава, а ја имам слободан дан, па ме нико неће одмах тражити. Двадесети април, дан после мог рођендана. Целе ноћи, у суботу на недељу нисам могао да заспим. Лежим у кревету и гледам на сат. Знојим се. Звоно на цркви звони сваких петнаест минута. Два, три, четири, пет. Устао сам, нисам више могао да лежим. Прегледао сам све ствари да нешто не заборавим. Опет се знојим. Живци ми раде. Сиђем доље, покуцам. Макс ми отвори: „Добро јутро генерале, како сте спавали?“ „Добро, добро“ каже он.

Десет и двадесет и пет. Син му Тончи Лубурић донео новине и оде у цркву. Макс ми тражи да му скувам кафу. Кафа готова за три минуте. Прах који сам добио био је лош. Растопио се у кесици коју сам држао за појасом. Морао сам прстом да га мажем на шољу. Руке сам прао пет пута. Узмем чекић, који сам донео из собе, ставим га за појас и однесем генералу кафу. Двадесет и пет до једанаест. Макс пије кафу. Ја држим чекић у панталонама. Пије. Ништа. Попи све и ништа. Однесем шољу у кухињу. Извадим чекић и ставим га на судоперу. Хтео сам да одем у собу по штанглу. Јебем ти прашак! Штангла је најбољи лек, као за Хрвоја Урсу у Франкфурту. У десет до једанаест Макс ме зове: „Илија, мени је зло!“

Видим поцрнео као земља. Диже се и повраћа. Поведем га у кухињу на чесму. Он повраћа у судоперу, а ја му руком пљускам воду по лицу. У трен узмем чекић и лупим га по челу: „Туп!“ Макс паде као свећа. Мислио сам више се дићи неће. Кад ме он погледа као звер. Замахнем опет чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: „Мајку ти јебем усташку. Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу! Видиш што те чека!“

Погоди га чекић кроз прсте у чело. Пуче лубања. Извучем чекић из главе и окренем се. Одем до врата да проверим да ли сам их добро закључао. Кад се вратим у кухињу, Макс устао и дахће као животиња. Сто кила у њему. Узмем ону штанглу, па га распалим по челу. Пуче глава као лубеница. Крв се расу по кухињи. Макс тресну доле као да је пао са сто метара висине. Пукнем га још једном. Он се умири. Умотам га у деку. Макс отежао, једва га довучем под отоман. Фино сам га спаковао да га брзо не нађу. Да Шпанска полиција помисли да је отетет. Чекић и штанглу бацим у магацин. Пресвучем се брзо, изађем на улицу и узмем такси за Валенсију: Колико кошта до града питам “ Тристо педесет песета“ каже таксиста. „Ево ти пет стотина, ја частим!“ У осам сати и пет минута навече са железничке станице послао сам телеграм „брату“ у Коњиц: „М. никад више!“
Од славе до немилости

Након повратка у тадашњу Југославију, удбашки егзекутор, постао је славна звезда, новине су писале о њему, а постојала је могућност да га прими и одликује лично, Јосип Броз Тито.  /Ово никада није потврђено, нити доказано, јер да је Броз имао ту намеру, он би то и урадио!/.

Дакле, до тога никада није дошло из много разлога. Наиме, популарност Илије Станића у партијским круговима била је превелика и угрожавала је директно оне изнад њега у хијерархији, што је резултирало директним планом за ликвидацијом убице усташког генерала, од стране властитих људи.

Иако се не може рећи како није добро финансијски ситуиран након овога, наиме, купљен му је ауто БМW, стан у Београду и стан у Сарајеву, плаћено му је школовање и нађен му је посао у Заводу за запошљавање тадашње Социјалистичке Републике БиХ, те је наравно и у готовини нешто зарадио, убиства су се увек добро плаћала. 

Осамдесетих се Станић повукао у миран живот, али распадом Југославије, Илија Станић постаје високопозиционирани функционер ХДЗ-а Босне и Херцеговине, све док у првој половини деведесетих није откривен као УДБИН плаћени убица.


Усташки геноцид у Јасеновцу - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 14:37

22. априла 1945. године - Организовано је бјекство затвореника из усташког Јасеновачког концентрационог логора смрти. Овај датум обиљежава се као Дан сјећања на жртве холокауста, геноцида и друге жртве фашизма у Другом свјетском рату.

---------------------------------------------------

 +++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
 
 

Теби Бања Луко с љубављу! ЧЕСТИТКА!

— Autor sjovicicslavuj @ 14:35

22.4.2018.



 

Цртица из свакодневице ... Запис у пролазу ... Просјечни, надпросјечни и исподпросјечни - дилеме у просјеку могућег!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:12

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Друштвена дилема или дилеме у стварности или можда свакодневица живљења у просјеку могућег.

     Ко су они просјечни, а ко ванпросјечни? О исподпросјечнима сви знају све и о њима се брине статистика. Немам одговора на многа питања, јер ми се ништа не уклапа у шему онога што већ знам, мада много тога и не знам. Признајем.

     Није могуће огрнути пончо и кренути на рад у фабрику кад нема ни понча, а сасвим је мали број фабрика у којима радници нешто раде. Упаде ми ово размишљање онако, право ни откуд, јер сваки успјех се мјери продуктивношћу, а свугдје око себе видим само назадовање и у многим областима пропадање. А кад се назадује, онда нема ни шансе да се напредује.

     Како даље и куда?

    Је ли рјешење ставити минђушу у уво или ставити пирсинг у пупак и прошетети се по отаџбини?! Исти еквивалент је у распону између оног што је могуће и оног што је немогуће. Кад је тако, а јесте, питали се ико више – а гдје ми је отаџбина? А отаџбине нема без села.

   Знамо ли ми гдје нам је село и од тога треба почети. Села су уништена и зато и нема пророка, мада је у свом селу најлакше бити пророк. Али прошла су та времена.

     Данас су сви напрасно постали европејци. Сви су у хаотичној журби да што прије стигну под скуте Европске уније. Сви су се укључили у “савремене трендове” и због те чињенице сви одскачу од свог интелекта. Бјежећи из једног /домаћег/ стања сви покушавају да стигну до неког благостања, не знајући да тако упадају у још горе сивило изопаћене Европе. Сви су слуђени колоритом боја и европским благостањем.

     У Европи ипак не размишљају као ми и они су се осавременили. Они не контају да нас онако на кварно, извађеном тарабом из плота клепе по њушци. Они нас много брже и софтифицирано убијају разним савременим методама и пошастима, а ми ходамо као уштројени и поносно марширамо уз звуке наших маршева. Тумарамо тако од немила до недрага и никако да застанемо и да се одморимо и у међувремену пресаберемо.

     "Звијезде Гранд продукције” разваљују и ничу као печурке послије кише. "Звијезде Пинка-а" су по истој матрици, али само контра "Гранд продукцији" и то по оној народној: "Нек' комшији цркне крава", јер за комшију свакако нико и не пита, а и не брине. Ријалити шоуу "Парови", упарени "од зла оца и још горе матере" су најновији домаћи производ, брендиран за домаћу употребу по потреби и по "глави становника", односно конзумената и ишчекивања ко ће кога да зајаши или да одалами онако из све снаге, прво по здравој памети, а онда и по њушци.  

Јесу ли ријалити програми интересантни 
без Змаја од Шипова?

   Тако и "Змај од Шипова" забија шипове у омеђену међу распамећеног народа. Срећа је па из прошлог циклуса никога нисам запамтио, а и како бих кад нисам ништа ни пратио. А и да јесам, морао бих све да их заборавим, јер треба се само још мало стрпити и стићиће на десетине нових “звијезда”.

     На сваком кораку се осјећа учмалост и апатија.
Људи скоро да и не разговарају, јер немају о чему.
Не знам о чему би народ и разговарао?
О политици?
Ма јок, а и што би кад су у политици сви лопови, а народ се плаши лопова.
Остаје питање без одговора - да ли је овај народ заборавио да мисли? 
 
Нек' цвјета цвијеће, нек' вода тече 
и нек' дани пролазе ...

 

Да се не заборави! На данашњи дан 20.4. рођен је славни српски књижевник ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

— Autor sjovicicslavuj @ 08:56
 
На данашњи дан 20.4.
рођен је славни српски књижевник

ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ
 
 

СЛАВНА СРПСКА ПРОШЛОСТ И НЕИЗБРИСИВО ПАМЋЕЊЕ ИЗ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ - ИСКРЦАВАЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ НА КРФ!

— Autor sjovicicslavuj @ 13:05
 
Прије стотину и двије године једна држава напустила је своју територију и преко друге двије отишла у трећу, савезничку. Одлука да и Влада и војска и цивили крену пут Албаније и Црне Горе, голгота и крфски период - јединствени су догађаји и у српској историји и у свијету. Данас се обиљежава стотину и двије  године искрцавања српске војске на Крф.

Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пјешке. Прије стотину и двије године, најиздржљивији српски војници савладали су муке и искрцали се на Крф, гдје су се опорављали и спремали да поврате дио своје окупиране територије.

Албанска голгота и период на Крфу, јединствени су у историји и најзначајнији догађаји за Србију током Првог свјетског рата.

У тренутку када су српске трупе са Владом и краљем дошле на албанску обалу послије тешке албанске голготе, оне су биле једини симбол присуства Срба у међународној заједници и политици.
Албанску голготу и искрцавање српске војске на Крф, путем штампе пажљиво је пратио и свијет - поготово земље савезнице.

То је вријеме великих сукоба француских и њемачких армија код Вердена када је требало подићи морал тих савезничких армија, посебно француске, и када је српски случај служио као врста стимуланса да се издржи на фронту.

Као и догађај, и страдање је било без преседана. Погинуло је више од 77.000 војника и 140.000 цивила. Због глади, тифуса, страдања у логорима - неке су процјене да је број умрлих и до милион.

Било је потребно вријеме да Србија изађе из демографског минуса.  Догодила се велика промјена у структури популације - која је писала даљу историју.

Тај пут се може поредити са Кинеским великим маршем, са сјеверним маршем у Руској револуцији, али страшније је, јер је било много цивила.
Српски народ је успио да се обнови послије тога, увијек се послије неког времена обнови, али толико страдање није забиљежено.
Као и у свим великим ратовима, роде се нови људи, али најбољи страдају у рату - и то је најтежа посљедица свега.
 

МИЛИЦА РАКИЋ - НЕМА ЗАБОРАВА, А НИ ОПРОСТА НАТО ЗЛОЧИНЦИМА!

— Autor sjovicicslavuj @ 01:19
 
 Навршило се пуних 19. година од како су  НАТО злочинци 17. априла 1999. године, убили трогодишњу Милицу Ракић.

Трагедија се догодила након што је гелер од распрскавајуће бомбе улетио у купатило и погодио девојчицу у главу док је сједела на ноши.
Споменик НАТО агресије. 
На мермерном обиљежју у Ташмајданском парку 
у Београду је скулптура Милице Ракић

Милица Ракић је након погибије постала симбол српског страдања 1999. године, а њене слике и прича о њеној судбини брзо су обишли свијет. 

Злочинци и убице никад се нису покајали, али и мртве очи Милице Ракић из Царства небеског ће прогањати злочинце из НАТО Алијансе.                                                            

ВЈЕЧНА ТИ СЛАВА МИЛИЦЕ,

НАШЕ СРПСКО ЧЕДО!

*************************************
 

1 2 3  Sledeći»

Powered by blog.rs