Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 30 Jun, 2020 | read_nums (60)
 
 30. јуна 1938. године умро је
српски пјесник,  дипломата
и добровољац у Првом балканском рату
МИЛАН РАКИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
 
 

Славни српски пјесници и дипломате 
- ЈОВАН ДУЧИЋ и МИЛАН РАКИЋ

Оба су уврштена у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји.
--------------------
Autor sjovicicslavuj | 29 Jun, 2020 | read_nums (59)

29. јуна 1922. године
рођен је велики српски пјесник
ВАСКО ПОПА

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји




 

Манастир ЖИЧА
 
 
Споменик Васку Попи у Вршцу
Autor sjovicicslavuj | 29 Jun, 2020 | read_nums (36)
 
29. јуна 1877. године рођен  је 

ПЕТАР КОЧИЋ
 
 
Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји
  

Ко искрено и страсно љуби 
Истину, Слободу и Отаџбину, 
слободан је и неустрашив као Бог,
а презрен и гладан као пас.





Споменик Петру Кочићу
у Чубурском парку на Врачару у Београду

Autor sjovicicslavuj | 28 Jun, 2020 | read_nums (67)
 
У Требињу је одржана централна прослава крсне славе Војске Републике Српске и Трећег пјешадијског Република Српска пука - Видовдан.
У храму Преображења Господњег одржана је света архијерејска литургија, а након тога одржан је парастос погинулим српским борцима од Косова до данас.

Литургију је служио Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачи Димитрије, а присутни су били највиши званичници Републике Српске.

Због прописаних епидемиолоских мијера овогодишња прослава крсне славе Војске Републике Српске и Трећег пјешадијског пука обиљежава се скромније у односу на претходне године.
ЖИВИ ТРАЈНО РЕПУБЛИКО СРПСКА


ВЈЕЧНА СЛАВА 
И ВЕЛИКО ХВАЛА
СРПСКИМ ЈУНАЦИМА
КОЈИ СУ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ДАЛИ
ЗА СЛОБОДУ СРПСКОГ НАРОД
АМИН

 
Autor sjovicicslavuj | 28 Jun, 2020 | read_nums (53)
 

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Видовдани долазе и пролазе, а са њима пролазе и вијекови. Колијевка нашег постојања на наше очи скоро па нестаје. Рађамо се и умиремо у ишчекивању васкрсења и поновне грмљавине са небеса која треба да нас пробуди, усправи и подигне из блата наше немоћи. Никад ништа нисмо научили из наше трагичне, али истовремено и наше славне прошлости. Ниједна генерација Срба ни до данас није нашла одговор на кључно питање – шта је за Србе Видовдан. 

Вијековима тумарамо у нашој прошлости и све те слике се замагљују и то највише нашом небригом. Никако да схватимо да је Видовдан био и остао наша полазна тачка на путу опстанка, рађања, страдања и умирања. Видовдан је наш путоказ за сутра, али ми смо се погубили у садашњости и повјеровали у пријатељство накарадне Европе. Несхватљиво је како не знамо да се отарасимо наших заблуда.

Све до данас многа питања остају без одговора. Колико још деценија и вијекова ће требати Србима да схвате истину. Она јесте болна, али та истина не боли свакога. Она боли сваког честитог Србина и боли само Србе. Она не боли никога другог у Европи, која је била и остала зла маћеха Србији и српском народу. 
Европа је највише допринијела да из сјећања скоро избрише српско памћење о Видовдану и нашем Косову и Метохији. Европа је силом отела српску колијевку настајања и постојања, отела је наше Косово и Метохију. Зла Европа уз доминатну улогу Америке, српску отаџбину предала је у руке шиптарским терористима, а Србе је оставила обезглављене да се боре сами са собом и са накарадном и наопаком антисрпском Европом.

Још увијек ништа нисмо научили из ријечи и бесједе Његове светости владике Николаја Велимировића који нас је задужио и који је патио као и сваки свети Србин. 


Знамо ли и памтимо ли шта је Свети владика Николај Велимировић рекао у катедрали Светог Павла у Лондону о Видовдану 1916. године.
------------------------
Прошле су 104. године 
од познате и историјске бесједе 
Његове светости 
владике Николаја Велимировића 
у Лондону.


     “Господо и пријатељи, ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи и лепши, и вреднији и светији од овога храма, тај храм се налази у граду Нишу и зове се Ћеле кула. 

 
     
Тај храм је сазидан од лобања, и костију мога народа, народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору на јужној капији Европе.
А када би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм 300 метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас могао дићи руку, и показати: ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

     Пет векова, моја Србија својим костима брани Европу, да би она живела срећно! Ми смо тупили нашим костима турске сабље, и обарали дивље хорде које су срљале као планински вихор на Европу. Док је Европа постајала Европом, ми смо били њена ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже…" 

Autor sjovicicslavuj | 28 Jun, 2020 | read_nums (48)

Написао:
 Славко Јовичић Славуј

У славу и част српских јунака
и Видовдана Љета Господњег,
28. јуна 2009. године.
--------------------------

Пламен упаљених свијећа
нек' обасја земљу
и Свето српско Косово.

Нек' стигне на небо
до душа свих српских јунака
и Светог цара Лазара,
што својом чашћу и јунаштвом
исписаше славну
вјековну српску историју.

Молитвама васколиког
српског рода,
помолимо се светим апостолима
и Драгом Господу Богу
што у Царству небеском
плету коло радости
за нас грешне на земљи.

Сваки пламен
прислужене свијеће
нек' освијетли врата
небеског раја
за све упокојене душе
видовданског страдања
и погрома нашег постојања,
који над српским родом
непријатељи учинише,
али који нас никада не сломише.

Колијевку нашег рађања
и постојања морамо вјечно чувати,
јер ни злотвори неће вјечно трајати.

Не може се изгубити
оно што није њихово,
а ми никада не смијемо
заборавитионо што је наше.
А наш је Видовдан.

Видовдан мора да нас уједини,
оплемени и стално подсјећа
на сабор свесрпског васкрснућа
у суманутом времену пролазника
и цивилизацијских штеточина
опасних за опстанак
цијелог човјечанства.

Зато Господе Боже,
обасјај и отвори небеска врата
и помилуј све српске душе
у свом Царству небеском.

На многаја љета
и у вијекове вијекова.


АМИН!
---------------- 
 

Од 1389. године, па све до данас ...

 
Autor sjovicicslavuj | 28 Jun, 2020 | read_nums (43)
 
ГАВРИЛО ПРИНЦИП

У Сарајеву српски национални јунак и револуционар из организације "Млада Босна" Гаврило Принцип убио аустроугарског надвојводу, престолонасљедника Франца Фердинанда. 

Аустро-Угарска је послије тога Србији поставила ултиматум, оптужујући је да стоји иза атентата. Пошто је Србија одбацила ултиматум, Аустро-Угарска јој је објавила рат и напала је, чиме је отпочео Први свјетски рат. 

Претходно је на Франца Фердинанда бацио бомбу Недељко Чабриновић, али је промашио. 

Атентатори су ухапшени и осуђени: Вељко Чубриловић и Данило Илић на смрт, а Принцип, Чабриновић и Трифко Грабеж као малољетници на 20 година робије, али су убрзо умрли у затвору у Чешкој.


На споменику су уклесане ријечи 


Гаврила ПРИНЦИПА: 


"Ал’ право је рекао Жерајић пре
 Српски соко сиви: 
Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи"!


Autor sjovicicslavuj | 28 Jun, 2020 | read_nums (38)
 
СВЕТИ ЦАР ЛАЗАР

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329 године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу царева и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића. Године 1353, би му дато достојанство кнеза.

Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено.

Kлетва Лазарева 
Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 28. јуна 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже.

За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.
С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта" нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар.

 Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. 
Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:

"Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека".

+++++++++++++++
КНЕЗ ЛАЗАР ДОМИНИРА ГРАДОМ КРУШЕВЦЕМ
Некадашњу престоницу Србије подигао је пре 645 година кнез Лазар. Крушевац се први пут помиње 1387. године у повељи којом кнез Лазар потврђује трговачке привилегије Дубровчанима. 

Крушевац је био престоница вазалне Србије после Косовског боја, све док Лазарев син деспот Стефан није преселио престоницу у Београд. 

Због тога је потпуно јасно што ће вас сваки Крушевљанин најпре одвести у археолошки парк Лазарев град, у којем доминира споменик кнезу Лазару и Црква Лазарица. 

У самом центру града налази се споменик косовским јунацима, који је направио вајар Ђорђе Јовановић. Он је за тај споменик на светској изложби у Паризу награђен златном медаљом I реда.
++++++++++++++

У сјеверном дијелу Косовске Митровице 
26. јуна 2016. године постављен је споменик 
кнезу Лазару Хребељановићу.
 Кнез Лазар Хребељановић након распада српског царства владао је областима са обје стране ријеке Мораве, односно највећим дијелом данашње Шумадије. Средиште његове државе био је град Крушевац.

У борби за моћ и обједињавање што више српских земаља у једну цјелину кнез Лазар је водио борбе са другим српским великашима. Након Маричке битке у којој је српска војска под вођством Мрњавчевића безуспјешно покушала да сузбије Турке, Лазар је загосподарио великим рударским центром Новим Брдом. Са баном Твртком Котроманићем ратовао је против још једног моћног српског великаша, Николе Алтомановића, којега су заједничким снагама побједили. Након тога Лазару су припале области данашње западне Србије (Рудник, Ужице и области око ријеке Западне Мораве), док је бан Твртко уз одређена територијална ширења, од којих је назначајнија област око манастира Милешеве, крунисан у истом манастиру и за краља Срба.

Тако су краљ Твртко I Котроманић и кнез Лазар Хребељановић подјелили између себе највећи дио српских земаља, и обојица су претендовала да носе титулу владара свих Срба. Твртко I у својој титули на првом мјесту истицао је да је „краљ Србљем“, а кнез Лазар у својој титули истицао је, да је „Господин все Србљем“, иако ни један ни други нису обједињавали све српске просторе.
Ипак, однос између ове двојице најмоћнијих српских владара из друге половине XIV вијека био је коректан. Тако, када је турска војска напала Србе на Косову пољу на Видовдан 1389. године, краљ Стефан Котроманић прекинуо је започето освајање приморских градова у Далмацији и послао је одред војске под командом Влатка Вуковића Косаче у помоћ кнезу Лазару и другим српским вођама окупљеним на Косову пољу.
Тако су и Срби из Босне и Хума (Херцеговине) узели учешћа у борби против заједничког непријатеља. Срби из Босне и Хума су и прије Косова имали окршај са Турцима, поразивши их код Билеће 1388. године. Тврткову војску и тада је предводио Влатко Вуковић Косача.
Кнез Лазар је у Косовском боју погинуо, заједно са великим дијелом српске војске, али је његов отпор иако погубан по њега самог, ипак успорио напредовање Турака на Балкану. 
Српска православна црква прогласила је кнеза Лазара мучеником и светитељем. У народној свијести  Косовски бој  и жртвовање кнеза Лазара и његове војске, оставило је неизбрисив траг у српском националном коду, а њихов херојски примјер слиједиле су генерације Срба у тешким историјским тренуцима по српски народ.
Autor sjovicicslavuj | 27 Jun, 2020 | read_nums (41)
Свети пророк Јелисеј био је син земљорадника, који се звао Сафат. Бог је прославио пророка многим чудима.

После узимања Илије на небо, Јелисеј је морао да пређе преко реке Јордан. Он је ударио плаштом Илијиним по води; вода се раздвојила, и он је прешао по сувом дну.

Када је Јелисеј дошао у град Јерихон, житељи тог града су му рекли: "Код нас није добра вода, и зато нам је земља неплодна". Јелисеј је бацио у извор воде со, и вода је постала укусна и здрава.

Близу града Ветиља, Јелисеј је угледао децу како излазе из града, и она су почела да се смеју над њим и да вичу: "иди, иди, ћелави!" Он им је рекао, да ће за такво непоштовање старијег они бити кажњени од Бога. Тада су из шуме изашле две медведице, и растргле су четрдесет двоје деце.

Једном је Јелисеју дошла сиромашна удовица, плакала је и говорила: "Мој муж је умро и оставио је после себе много дуга. Сада зајмодавац xоће да узме за дуг обоје моје деце као робове". "Шта имаш код куће?" упитао је Јелисеј.

Жена је одговорила: "Ништа немам, осим једног суда са уљем".

Јелисеј јој рече: "Пођи, замоли за себе од свих суседа што више празних судова, затвори за собом врата и разлиј у судове уље".

Жена је тако и урадила. Уље се лило дотле, док се нису напунили сви судови. Она је продала уље, вратила цео дуг, и још јој је остало довољно новаца да се храни заједно са својим синовима.

Пророк Јелисеј је и после своје смрти учинио чудо. Годину дана после његове смрти, мимо пећине, у којој је он био сахрањен, носили су умрлог човека. Али, видевши непријатеље, погребници су журно бацили тело умрлог човека у пророкову пећину. Када се он, при свом паду, дотакао костију Јелисејевих, одмах је оживео и стао на своје ноге.
--------
Autor sjovicicslavuj | 26 Jun, 2020 | read_nums (49)
 
ДРУГИ ПИШУ ...

Историјат Петроварадинске тврђаве
Према досадашњим археолошким открићима, прво насеље са људима на локацији данашње Петроварадинске тврђаве, било је формирано између 19.000 и 15.000 године пре нове ере. Тако да постоје сазнања, како су људи без прекида живели још од праисторије до данашњих дана на Петроварадинској стени.

Још за време Вучедолске културе, постојало је утврђење!
Поједини археолошки налази, указују на то да је још за време Вучедолске културе на овом простору, постојало утврђено насеље. Ово насеље је поседовало бедеме, који су били појачани палисадама и кочевима. Археолози су пронашли остатке насеља још из млађег бронзаног доба, око 3000-те године пре нове ере.

Након неолитског доба, негде око 100 године п.н.е. ову регију су настанили Келти, а сто година касније уместо њих на ове просторе долазе Римљани, који уједно постављају границу на Дунаву и граде Кузум тврђаву. У петом веку, ову тврђаву ће потпуно уништити Хуни, а негде половином 18. века скоро на идентичном месту, насељавају се католички монаси.

Монаси затим граде Белакут манастир и то уз дозволу угарског краља Беле и касније га након напада Татара, додатно утврђују. Између 1247. и 1252. Године, граде се зидови манастира и током средњег века ови зидови представљају право утврђење.

Петроварадинска тврђава добија све већи значај нарочито у време када је постојала велика опасност од напада Турака Османлија. Мађарски краљ Матија Корвин 1475. године доноси одлуку да се супротстави, а касније и званично зарати са Турцима. Уз велике тешкоће успева да окупи већи број радника, који су му били потребни за обнову бедема и кула. И најзад 1501. године, Петар Варади уз пуно проблема, успева да обнови тврђаву.

Стара тврђава се 1688. године руши, како би била изграђена нова!
У Петроварадинској тврђави је 1525. године, боравило око 500 војника пешадинаца и 1000 коњаника. Турска војска са својих 40.000 ратника пристиже у близину Петроварадинске тврђаве и након праве опсаде уз гађање топовима, осваја тврђаву. Петроварадин су Турци држали под својом власти све до великог Бечког рата, када губе многе борбе и тада одлучују да се повуку из великог броја градова које су држали па и самог Петроварадина. Војска царске Аустрије улази у Петроварадин 1688. године и тада се одлучује да се тврђава ојача.

Поправљају се бреше, гради понтонски мост и започиње рушење старе средњовековне тврђаве, како би се по систему фортификације, изградила потпуно нова тврђава.

Како би потпуно осигурали тврђаву од евентуалних напада Турске војске, граде се два појаса земљаних шанчева на јужној страни. Познато је да је први званичан план за изградњу тврђаве, урадио гроф Матијас Кајзерсфелд иначе инжењерски пуковник. Следећи план изградње Петроварадинске тврђаве, урадио је инжењерски пуковник гроф Фердинандо Марсиљи.

Темељ Петроварадинске тврђаве је постављен 1692. године, а изградња је трајала чак пуних 88 година и била је једноставно неосвојива. Пуковник Мишел Ванберг, био је задужен за извршење свих радова.
Након његове смрти радове наставља да изводи 1728. године, Гисенбир инжењерски пуковник. Тада бивају саграђени равелини, бастиони, као и контрагарде и већ тада тврђава почиње добијати свој препознатљив визуелни изглед.

Петроварадинска тврђава се значајно реновирала 1753. године
Мора се напоменути да су Турци још једном покушали напасти тврђаву, али је Еуген Савојски са војском својих генерала успео победити двоструко бројнију Турску војску, која се дала у паничан бег ка Београду. Познато је да је током те борбе погинуо и Велики везир. И обзиром да је тадашња граница са Турском померена дубоко у Србију, тврђава није више имала толику важност па су започети радови били углавном обустављени.

Велики радови на тврђави поново започињу 1753. године, мења се изглед воденог града, хорнверка, мостобрана, горње тврђаве и руше се бедеми кронверка који нису били озидани. Започиње градња потпуно нових барутних магацина, топовских шупа, нове касарне, коњушнице и стаје. Најзахтевнија је била изградња подземне војне галерије (контраминског система), а сви радови се завршавају до 1766. године. Радови на изградњи тврђаве, начелно су завршени 1780. године, али су се радови наставили све до 1790. године.

Уместо понтонског у своје време, био је изграђен Поћореков мост!
Петроварадин у каснијем времену, постаје изузетно важна саобраћајна раскрсница и те саобраћајнице је користила Аустро-Угарска војска, која се пребацивала преко Дунава. Понтонски мост постаје ипак неадекватан за прелаз војске па је одлучено да се изгради такозвани Поћореков мост на дрвеним стубовима, који је чак имао и електричну расвету. Познато је како је за изградњу насипа на десној обали Дунава, коришћен велики број заробљеника са италијанског и балканског фронта.

Петроварадинска тврђава након завршетка првог светског рата, постаје саставни део нове државе и то Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Обзиром да су тврђаве грађене још у време 17. и 18. века, врх војске одлучује да сруши што потпуно, што делимично све тврђаве у Београду, Карловцу, Рачи, Броду и Осијеку. На листи за рушење је била и Петроварадинска тврђава, коју је требао срушити пуковник Драгош Ђелошевић. Овај пуковник је наредио рушење свих наведених тврђава, осим Петроварадинске.

Постоји легенда у којој се тврди да је пуковник Драгош одлучио да ову тврђаву не уништи, јер му је била превише лепа да би то урадио. Пред сам други светски рат у Петроварадину и Петроварадинској тврђави, изграђен је такозвани појас бункера од бетона за смештај посада, које су користиле митраљезе.

Постоји занимљива легенда о тунелу испод Дунава!
Постоје многе непроверене приче о тврђави, као она у којој се тврди да су цигле за њену изградњу додаване од човека до човека и то од циглане на Транџаменту да самог градилишта тврђаве. Занимљиво је и то да се тврди како француски архитекта Себастијан Вобан, никада није посетио тврђаву која је рађена по његовом пројекту. У тврђави су била изграђена и два бунара од тога онај већи је био код Топовњаче, дубине 60 метара, који поседује пречник од 4 метра.

Други мањи бунар цара Јосифа Другог смештен је у дубоком подземљу, има дубину од 39 метара, а широк је 2 метра. Једна од најчешћих и наравно непроверених прича је та да од тврђаве испод Дунава па све до Новог Сада, пролази тунел.

Становници Петроварадина често знају рећи, како назив Петроварадин садржи комбинацију више језика. Они то објашњавају на следећи начин: Петра на латинском језику значи Стена, реч Вар на мађарском значи Град и на крају реч Дин на турском значи Вера. Спајањем ове три речи добија се и интересантно значење: „Град на стени чврст као вера“.
---------------------------
Зашто објављујем овај текст? 
 
Па зато што ме вежу лијепа сјећања 
за Петроварадинску тврђаву и Нови Сад.

Баш на Тврђави /"Транџаменту"/
служио сам бившу Југословенску народну армију.

Као војник много пута сам улазио
у ходнике тврђаве,
 наравно само донекле, докле се могло ...

А на самом Петроварадину кад год сам имао прилике проводио сам многе дане ...
---------------------
ПЈЕСМА коју сам посветио Петроварадинској тврђави и Новом Саду ...
Сјећање на младост и проведено вријеме 
поред Дунаваи на Петроварадинској тврђави 
у Новом Саду...

Дунав и даље тече, ја се подсјећам на прошлост...
 
Autor sjovicicslavuj | 25 Jun, 2020 | read_nums (67)

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

  Ниједан тањир се неће напунити од туђих гладних погледа, јер ако си гладан онда имаш само једну жељу – да се наједеш. То је ваљда логика гладног човјека, а логика је пут истине. 

То није логика наших владара, истих ових што нас убрзано вуку у посрнулу Европу, што нам настоје промијенити свијест о наводним пријатељима. Тјерају нас да заволимо и оне који нам никада нису били пријатељи, а таквих има много у свијету. Ипак, у свом антисрпсту предњаче Американци, Енглези и 95 одсто Бриселске булументе.
Зар неко нормалан мисли да је могућа било каква Европа без Русије. Е па није. Еврофанатици би и Богу да промијене име и да га безименог протјерају из свијести вјерника. О томе највише говоре атеисти, које нико не дира нити их осуђује због безбожничке орјентације, али зато они настоје да уређују свијет по својим узусима, хулећи тако на вјеру, а највише на православље.

Понашају се као да свијет, па и Европа само од њих зависе. Настоје да нас натјерају да пјевамо “Оду радости” о изопаченој Европи која уништава све цивилизацијске вриједности, промовишући тако све пошасти које они зову напретком цивилизације у ери тзв. модернистичког напретка свијета.

Пјевали би ми, али како кад нам се више плаче. Јер, само сит човјек може да пјева. Сити јесмо свих ових великих и малих, "наших или њихових", сасвим је свеједно. Сви су наши, али и њихови и сви су ту, увијек близу, на дохват руке. Од свуда искачу.

Свуда влада нека чудна сила. Ја се као дрзнуо да се нешто успротивим олигархији, кад они сви против мене. Навалили на моја слабашна леђа. Или само тако ја мислим и не схватам да они све раде у моју, тј. нашу корист. Ријешили они да нам побољшају стандард. Тако кажу. А све је супротно. Тачније, они су само ту због себе и све чине да се побољша њихов, ионако луксузни стандард који превазилази просјечни стандард у којем живи народ. А народ најбоље зна како живи. И ту настају проблеми.

Одакле да нађу финансијску ињекцију за њихове од сталног сједења усукане кукове. У ту причу најлакше им је да укључе и нас. Па рецимо, подигну тако акцизе за гориво. И ту нам кажу да је то за добро свих нас. Још сам у дилеми јер не знам како то да схватим - као добротворну или више као хуманитарну акцију. Ипак сам схватио да чиним добро дјело. Јер кад дајем неком онда знам да ће свима бити боље. Као неосоцијализам. Љепота, рај на земљи. Али, народ кука, а кад народ кука, онда то није добро. Не слаже се народ ни са микро, а ни са макро економским мјерама, а ни са новим светским поретком, јер све то кошта много.

И поред свега, има ту нешто и “корисно” што нас дефинитивно приближава развијеном свијету. Свима је одавно познато да постоје лобистичке фирме, које све раде за паре да би политичари које смо ми изабрали што мање радили. Кажу да можеш да затражиш да све за тебе лобисти ураде, само платиш услуге и готово. Они ти излобирају да ријешиш многе државне проблеме. Никог од њих не занима то што ми немамо државе. Њима су важне само паре. А коме то нису важне?

Е, па сад ти види како се живи у Европи и то не само у Европској унији, већ и у свијету. Јер, нико ти ништа неће дати џабе, ако ти претходно пет и више пута не узме џабе. А они најбоље знају како се узима џабе, па ти онда од узетог дају по неку цркавицу да би ти нашао разлога да им се захвалиш што су ти бар нешто дали од оног што су ти раније узели, свеједно да ли су ти узели или отели. Они само знају за силу и моћ, а сила и моћ су све. На њима се одржава свијет.

Сад ми дође да пишем неком важном и да му кажем како се трасира пут ка Европи без заобилазница. Ипак, знам да то не вриједи. Одустајем, тако је боље. Гледаћу своја посла и у свој тањир, па био он до пола пун или до пола празан.
Autor sjovicicslavuj | 24 Jun, 2020 | read_nums (52)

24. јуна је годишњица смрти 
 

МИКЕ 

Преминуо је 24. јуна 1988. године у Новом Саду.


Почивај у миру 
и у вјечној слави небеској, 
пријатељу мој!


Имао сам част да упознам МИКУ 
и да се касније много пута нађем 
у његовом друштву.

 
 
----------------
Autor sjovicicslavuj | 24 Jun, 2020 | read_nums (36)
Свети апостоли Вартоломеј и Варнава
 
Свети апостол Вартоломеј, један од дванаест великих апостола, проповедао је јеванђеље са светим Јованом Богословом и апостолом Филипом.

Проповедали су најпре у Азији, а потом у Индији и Јерменији. У Јеропољу су молитвом умртвили огромну змију коју су незнабожци обожавали и држали у храму.

Не схватајући њихово дело, незнабожци су их осудили и разапели на крст. Управо тада десио се страшан земљотрес. Људи су, мислећи да их Бог кажњава због тога скинули са крста апостоле, али Филип је већ издахнуо.

Вартоломеј је отишао потом у Индију где је превео Матејево јеванђеље на индијски језик. У Албанопољу јерменском убио га је царев брат Астијаг.

Епископ Агатон га је сахранио у храму, а касније су његове мошти пренете у Бенвент па у Рим.

Свети апостол Варнава, један од седамдесеторице. Рођен на Кипру, учио је заједно са Савлом код Гамалила. Звао се прво Јосиф, а потом Варнава - Син Утехе.

У време Халкидонског сабора, сазнало се за његов гроб.

После откривања његових моштију, Кипарска црква је, као апостолска проглашена самосталном.

Зато се овај догађај јављања апостола Варнаве везује за аутокефалност Кипарске цркве.
Autor sjovicicslavuj | 23 Jun, 2020 | read_nums (48)
 
ДРУГИ ПИШУ ...

Уз Брозову сагласност, Кардељ је промовисао
идеју "плурализма самоуправних интереса"
Амандманима на Уставом СФР Југославије из 1963. године, које је обликовао Едвард Кардељ, битно је измењен и погоршан уставни положај Србије, која је подељена на три саставне јединице - две аутономне покрајине и такозвану ужу Србију, која ће у народу одмах добити име ужас. Ова корекција највишег правног акта отишла је корак даље и изједначила покрајине са републикама.

То је био један од првих корака ка доношењу новог устава фебруара 1974. године и почетак драме разбијања Југославије. Овај чин је оставио у наслеђе потоњим генерацијама да понекад и оно што је незамисливо може да постане стварност.

Одборнике у скупштинама општина и посланике у покрајинским и републичким скупштинама и Скупштини Југославије замениле су такозване скупштинске делегације, чиме је докрајчена и сама идеја личне одговорности одборника и посланика. И олакшана идеја владавине појединаца и партијских група.

Већ у првој години примене новог Устава, "најпрогресивнијег устава у свету", како је говорио Тито, општа и заједничка потрошња повећана је за 80 одсто.

Прегломазан административни апарат је хипертрофиран формирањем хиљада самоуправних интересних заједница у којима је запослено четрдесет пет хиљада људи, на пословима које су раније радили локални и републички органи власти, а број запослених у тим органима власти истовремено је "повећан за 31 одсто".

За кратко време Југославија је имала 340.000 административних радника више од стаљинистичке Румуније, чак 150.000 више од два пута мање стаљинистичке Мађарске.

Уз Брозову сагласност, Кардељ је промовисао идеју "плурализма самоуправних интереса", која се увођењем морално-политичке подобности за готово сва одговорна места у друштву претворила у смоквин лист владавине појединаца, чиме је практично суспендован плурализам мишљења и идеја.

Маја 1974. Броз је изабран за доживотног председника Југославије, а десетак дана касније и за председника СКЈ "без ограничења трајања мандата".

Злочиначки двојац Кардељ- Броз је већ тада почео уништавање Србије.
 
Autor sjovicicslavuj | 22 Jun, 2020 | read_nums (48)

22. јуна 1874. године умро је
ИЛИЈА ГАРАШАНИН


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


28. јануара 1812. године, рођен је
српски државник Илија Гарашанин,
један од вођа уставобранитеља 
и вишегодишњи министар 
унутрашњих послова
у уставобранитељским владама. 

Творац је српског спољнополитичког
и националног програма “Начертаније” (1844),
који је био темељ српске спољне политике
све до Првог свјетског рата. 

Умро је 22. јуна 1874. године у Гроцкој

Сматра се првим великим српским 
политичарем 19. вијека.

Спомен биста Илији Гарашанину у Гроцкој
Autor sjovicicslavuj | 20 Jun, 2020 | read_nums (75)

ДРУГИ ПИШУ ...

Како су нам Хрвати и злочиначки систем Јосипа Броза прекрајали историју и како је због сулуде Брозове кованице о "братству и јединству" препарирана и забрањена истина 
ЗАБОРАВЉЕНИ СРПСКИ КНЕЗ БОРНА: 
Легенда међу Србима и херој избачен из историје зарад братства и јединства

Склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак кнеза Људевита Посавског у Славонији.

Занимљиво је како је, пише Ајнхард, Људевит побјегао код Срба, који држе "велики дио провинције Далмације".

Њега је тамо "међу Србима" убио Борнин ујак, дакле Србин, из чега се изводи закључак да је Борнина мајка Српкиња, што је још један доказ кнежевог етничког поријекла.

Једно од највећих аномалија југословенске историографије јесте олако "предавање" српских националних хероја у неки други етнички корпус. Тако је Србија, поред разних краљева и витезова, остала и без Борне.

Борна је био српски кнез Гудушчана и Тимочана, а од 818. кнез "Далмације и Либурније". Први пут се помиње у "Геста Францорум" илити "Франачким аналима", средњовековном извору из 9. вијека писца Ајнхарда.

Године 818, биљежећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика II жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били "посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли".

Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак кнеза Људевита Посавског у Славонији. Након неуспешне жалбе Лују 818. године, а на подстицај Романијума ("Византије"), Људевит је подигао устанак против франачке власти. Иако су му се придружили Словенци и Тимочани, Борна то није учинио, зато што му је била потребна франачка заштита у односу на Романијум.
У сукобу с Људевитом на Купи 819., Гачани су напустили Борну, промијенили страну и придружили се Људевиту. Борна је извукао живу главу само захваљујући својој личној стражи. Побуну Гачана против Борне водио је Људевитов таст Драгомуж.

Но, на повратку из битке, Борна је поново успио да покори Гачане и да учврсти власт. Способни кнез Борна убрзо постаје господар у сјеверној Далмацији и Либурнији (у историографији погрешно називано "приморској Хрватској"). Године 818, прије избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана.

Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ "дукс Далматиа". У трећој години устанка (821.) Борна постаје кнез цијеле далматинско-либурнске области.

Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај.

Борна је умро 821. године, а за његовог наследника постављен је његов синовац Владислав.
Autor sjovicicslavuj | 20 Jun, 2020 | read_nums (53)


Љето ове године за становнике сјеверне Земљине полулопте почиње вечерас у 23 сата и 45 минута.

У исто вријеме, 172. дана у години, за становнике на јужној Земљиној полулопти почиње зима.

На дан почетка љета, обданица је најдужа, а ноћ најкраћа.

Како Сунце на нашем подручју излази у 04 часова и 52 минута, а залази у 20 часова и 27 минута, обданица ће трајати 15 сати и 35 минута, а ноћ свега 8 сати и 25 минута.

 
Autor sjovicicslavuj | 19 Jun, 2020 | read_nums (69)

На данашњи дан, 19. јуна 1885. године
 рођен је славни српски композитор

СТЕВАН ХРИСТИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји



Гроб СТЕВАНА ХРИСТИЋА, 
славног српског композитора и педагога ...
Autor sjovicicslavuj | 18 Jun, 2020 | read_nums (55)

18. јуна 1936. године умро је 
славни руски књижевник
МАКСИМ ГОРКИ




Autor sjovicicslavuj | 17 Jun, 2020 | read_nums (61)
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан, 17. јуна умро је 
прослављени српски глумац

ВЛАСТИМИР ЂУЗА СТОЈИЉКОВИЋ



-------------------------

ТУЖАН ЖИВОТНИ КРАЈ!

Живот је суров према многима. 
Увесељавао је многе, а умро је 
у великој биједи, чак толикој да није 
имао пара да купи ципеле! 

То није судбина. 
То је иронија живота којем се сви радују, 
али га многи на невјероватан начин 
и несрећно завршавају.


1 2 3  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva