Документација прикупљена, оптужница још нема

Како је потврђено "Независним" у окружним тужилаштвима у Источном Сарајеву, Добоју, Бањој Луци и Бијељини сви предмети ратних злочина добијени од центара јавне безбједности МУП-а РС прослијеђени су током 2005. године Тужилаштву БиХ у чијој су надлежности и данас. Иако су "Независне" од Тужилаштва БиХ за више од 20 предмета затражиле податке о фази у којој се налазе, односно податке о томе да ли су неки од предмета процесуирани, да ли су у току провјере или су неки од њих одбачени, конкретан одговор се није могао добити.

"Сви извјештаји о почињеном кривичном дјелу које је примило Тужилаштво БиХ дати су у рад тужиоцима који су надлежни за одређено географско подручје на којем је злочин почињен. По свим тим предметима тужиоци раде, а у циљу неометане истраге, те у складу са закључцима колегијума тужилаца који се баве процесуирањем ратних злочина више детаља није могуће дати јавности док је предмет у фази истраге", наведено је у одговору Тужилаштва БиХ, достављеном још почетком фебруара 2006. године. Ситуација се ни до данас није промијенила, а оптужнице нису подигнуте иако за највећи број предмета, поготово оних који се односе на страдање српских цивила и војника на подручју Сарајева у периоду од 1992. до 1995. године, постоје исцрпно задокументовани подаци.

У документацији која је у посједу "Независних", за велики број конкретних случајева злочина на подручју Сарајева, са којима је јавност упозната већ годинама, наводе се имена жртава, починилаца, налогодаваца и организатора, као и описи догађаја о којима свједоче преживјели, очевидци и родбина.

ЦЈБ Српско Сарајево је још у мају 2005. године Окружном тужилаштву у том граду поднио извјештај о почињеном кривичном дјелу злочина против ратних заробљеника почињеног над осам припадника ЈНА који су 22. априла 1992. године усљед квара на транспортеру заробљени, а потом убијени на локалитету Велики парк у сарајевском насељу Добриња.

Према тој документацији припадници Армије Републике БиХ су убили резервисте ЈНА Миливоја Лаловића (1951), Ђорђа Бјелицу (1970), Драгомира Ђерића (1943), Влајка Голубовића (1970), Недељка Вујичића (1969), Зорана Марковића (1957), Миладина Вукмановића (1957) и Стевана Ђокановића (1952).

Припадници ЈНА, поменутог априлског дана 1992. године упућени су из касарне "Слободан Принцип Сељо" у Лукавици оклопним транспортером гусјеничарем у правцу општине Илиџа са задатком да успоставе тампон зону између страна у оружаном сукобу. Транспортер се, међутим, због квара на гусјеници зауставио у Аеродромској улици у Добрињи, а резервисти су изашли покушавајући да пронађу телефон и јаве у команду шта се догодило. Тада их заробљавају припадници Армије РБиХ и везане одводе у Полицијску станицу Нови град Сарајево. Приликом одвођења у станицу заробљеници су изложени знатижељи масе која је играла и плесала око њих прослављајући заробљавање. Приликом испитивања и претреса у Полицијској станици над заробљеницима је вршено психичко и физичко злостављање, послије чега су одведени у Велики парк и убијени пред Домом полиције. Њихови посмртни остаци су бачени у ријеку Миљацку. Тијела убијених ни до данас нису пронађена, а евидентирани су као нестале особе.

Извјештај по овом предмету је поднесен против 13 лица, а током 2005. године достављен је Тужилаштву БиХ. Шест лица међу којима су највиши званичници Министарства одбране и МУП-а РБиХ сумњичи се да су по принципу надређености одговорни за извршење дјела, док се седам лица сумњичи да су противправно заробили, а по том и убили припаднике ЈНА. Сви они терете се за кривична дјела ратног злочина против ратних заробљеника, организовње групе људи и подстрекавање на чињење геноцида, злочина против човјечности и противправног убијања и рањавања непријатеља.

Окружном тужилаштву Српско Сарајево у априлу 2005. године поднесен је и Извјештај као допуна кривичне пријаве из 1996. године против 15 лица која се терете за злочине почињене над припадницима ЈНА у Добровољачкој улици. И овај предмет достављен је током 2005. године Тужилаштву БиХ.

Првих осам осумњичених, међу којима су такође неки од највиших званичника Републике БиХ, терете се да су супротно одлуци Предсједништва РБиХ о повлачењу јединица ЈНА, непоштујући споразум о мирној евакуацији Команде Друге војне области планирали, руководили и организовали преко Главног штаба ТО РБиХ, здружене јединице Армије РБиХ да на терену изврше нападе на припаднике ЈНА 2. и 3. маја 1992. године. Сумњиче се да су на тај начин учествовали у убијању 42, рањавању 73, те заробљавању 215 припадника ЈНА, али и у њиховом психичком и физичком злостављању. Терете се да су починили кривична дјела ратног злочина против ратних заробљеника и противправног убијања и рањавања непријатеља. Остали осумњичени терете се да су непосредно учествовали у извршењу описаних кривичних дјела чиме су починили ратни злочин против ратних заробљеника.

Тужилаштву БиХ у 2005. години достављен је и предмет по основу злочина почињених над лицима српске националности у војном затвору касарне ЈНА "Виктор Бубањ", а извјештај ЦЈБ Српско Сарајево терети 38 лица.

Свједочења преживјелих логораша, наведена у извјештају, говоре да је одвођење у тај војни објекат започето још у јуну 1992. године, али тек када би одведена лица преживјела злостављања и мучења у неком од притвора јединица Оружаних снага РБиХ. Услови у затвору били су испод сваког људског достојанства. Велики број људи на малом простору, без основних услова за хигијену и вршење физиолошких потреба, стална туча и пемлаћивање без пружања медицинске помоћи однијели су бројне животе. Преживјели логораши свједоче о бројним и различитим врстама тортура које су смишљали управници и чувари затвора, а као вријеме потпуног безакоња наводе период од 23. јуна до 1. септембра 1992. године када је након дуготрајног физичког и психичког мучења убијен велики број лица српске националности. Логораши су премлаћивани гуменим палицама, дрвеним моткама, кундацима од оружја, рукама, ногама, вишежилним електро кабловима... Премлаћивани су по свим дијеловима тијела, а тијела су им по том стављана у неприродне положаје због чега су доживаљавли посебно тешку физичку бол. Многи те тортуре нису преживјели.

 У току рата у војној касарни бивше ЈНА "Виктор Бубањ" био је конц-логор за Србе, а данас је у овом простору Суд и тужилаштво БиХ?! Каква иронија и какав поновни злочин у миру према српским жртвама. Ово је једна од судница....

 Жене су у затвору "Виктор Бубањ" поред туче, силовања и психичког злостављања доживљавале и разна понижавања без обзира на године старости, менталну и физичку способност.

За првих шест лица која терети извјештај ЦЈБ Српско Сарајево постоји основана сумња да су од од 1. септембра 1992. па до 21. новембра 1995. године организовали и планирали функционисање војног затвора "Виктор Бубањ" усмјерено, између осталог, на смишљено убијање и наношење тешких тјелесних повреда, те учествовали у извршењу тих дјела као и мучењу лица српске националности. Преостала 32 лица терете се да су учествовали у масовним убијањима, мучењима физичком и психичком злостављању лица српске националности. Сви они терете се да су према Кривичном закону БиХ починили дјела злочина против човјечности, ратног злочина против цивилног становништва, ратног злочина против рањеника и болесника, те ратног злочина против ратних заробљеника.

Најзлогласнији концентрациони логор смрти - "Силос"

За злочине почињене над лицима српске националности у општини Хаџићи ЦЈБ Српско Сарајево поднио је у септембру 2005. године Окружном тужилаштву у том граду извјештај о почињеном кривичном дјелу против 415 идентификованих и 70 неидентификованих лица, која се сумњиче да су починили једно или више кривичних дјела ратног злочина. Тај извјештај прослијеђен је такође Тужилаштву БиХ. Према наводима истраге установљено је да су припадници оружаних снага РБиХ 11. маја 1992. године на подручју општине Хаџићи започели организоване и масовне нападе како би заузели објекте ЈНА, касарне "Крупа" и "Жуновница". Истовремено су провођене опсежне и плански организоване репресивне мјере према цивилном српском становништву, чији је циљ било етничко чишћење територије општине Хаџићи. Провођена су масовна хапшења и затварања Срба у три концентрациона логора у Тарчину, Пазарићу и Зовику, пљачка покретне и уништавање непокретне имовине у власништву Срба, те изолација, ускраћивање снабдијевања храном, физичка злостављања, силовања и застрашивања преосталог српског становништва. Према налазима истраге више од 1.000 лица српске националности нашло се у изолацији, у такозваном кућном притвору, што је резултирало њиховим постепеним напуштањем подручја Тарчина и Пазарића.

Кроз логоре "Силос" у Тарчину, "Крупањска ријека" у Зовику и Основна школа "9. мај" у Пазарићу, према налазима истраге прошла су 784 лица српске националности. Логор у Пазарићу постојао је нешто више од два мјесеца, док су многи Срби у логорима "Силос" и "Крупањска ријека" били затворени и по четири године, без икакве оптужнице, суђења или било каквог писаног трага о њиховом заточењу. Наводи се да је усљед нечовјечног поступања, мучења и изгладњивања, убијено, умрло или нестало 39 лица, док више стотина лица, која су преживјела тортуре у овим логорима, трпи трајне физичке и психичке посљедице.

Од наведеног броја пријављених лица, њих 25 терети се по командној одговорности због планирања, организовања, подстицања и наређивања да се извршавају кривична дјела, док су остали пријављени по индивидуалној одговорности као извршиоци злочина. Сви они сумњиче се да су починили кривична дјела геноцида, злочина против човјечности, ратни злочин против цивилног становништва, ратни злочин против рањеника и болесника, ратни злочин против ратних заробљеника као и повреде закона и обичаја ратовања.

Полиција из Источног Сарајева у јуну 2005. године, тужиоцима је поднијела извјештај о почињеном кривичном дјелу против 41 лица која се терете за злочине почињене у објекту Централног затвора у Сарајеву. И овај предмет прослијеђен је Тужилаштву БиХ гдје се и данас налази.

Сва пријављена лица сумњиче да су починили више кривичних дјела против човјечности вршећи прогоне, убиства, појединачна и масовна хапшења, уз примјену тешког насиља, физичка и психичка мучења и злостављања над лицима лишеним слободе на свиреп начин. Терете се и за силовања и сексуална злостављања жена српске националности уз пријетњу примјене силе и на понижавајући начин, изнуђивање исказа тешким физичким и психичким мучењима и злостављањима, тешка кршења људских и грађанских права и друга нечовјечна поступања. Основ за злочине, према истрази, била је национална, вјерска и политичка припадност грађана српске националности и заробљених припадника ВРС и бивше ЈНА у објекту Централног затвора у Сарајеву. У извјештају ЦЈБ Српско Сарајево наводи се више од 50 имена жртава.

Првих 13 осумњичених  терете се да су као командно одговорна лица знали за чињење ових кривичних дјела, а нису предузимали нужне и законске мјере да спријече њихово извршење, односно да казне починиоце, или су чак директно учествовали у њиховом извршавању. Остали се сумњиче да су у својству стражара у Централном затвору починили више кривичних дјела вршећи између осталог убиства, физичка и психичка мучења затвореника, силовања и сексуална злостављања жена српске националности и друга нечовјечна поступања чиме су починили ратни злочин против цивилног становништва, ратни злочин против рањеника и болесника  и ратни злочин против ратних заробљеника и противправног убијања и рањавања непријатеља.

За злочине почињене над грађанима српске националности у сарајевским насељима Горњи и Доњи Пофалићи и Велешићи ЦЈБ Српско Сарајево је у јуну 2005. године Окружном тужилаштву у том граду поднио допуну извјештаја о почињеном кривичном дјелу против 25 лица, а предмет је током прошле године достављен Тужилаштву БиХ.

Према наводима из извјештаја систематично и планско дјеловање против грађана српске националности на подручју општине Ново Сарајево које је резултирало њиховим протјеривањем са територије Горњих и Доњих Пофалића, Велешића, брда Хум, насеља Храсно, Долац Малта и Ченгић Вила трајало је  неколико мјесеци прије коначног напада јединица оружаних снага Републике БиХ. Наводи се да су убиства и рањавање тројице Срба  између 4. и 14. маја у Горњим Пофалићима претходила припреми, психолошком дјеловању и застрашивању српског народа са тог подручја, а потом и прогону који се десио приликом напада 16. маја и наставио непрекидно до краја 1992. године. Најбруталнији злочини почињени су у данима који су наступали, а у извјештају се наводи читав низ посљедица које представљају гнусност, суровост, окрутно и нечовјечно поступање према невиним цивилима независно од пола и доби. Српско становништво на тој територији које није успјело избјећи током напада било је изложено константном теророру, премлаћивању, убијању али и уништавању, пљачки и паљењу личне имовине. Послије напада од 16. маја појединци су одвођени у притвор бивше зграде предузећа "Враница" гдје су пребијани, а потом притварани у подрумске просторије без свјетла и минималних услова живота. Из тог притвора људи су одвођени и нестајали док су неки спровођени у затвор "Виктор Бубањ", одакле су након суђења пребацивани у Централни затвор. Припадници оружаних снага РБиХ упадали су у куће тукући појединце, али и бројне брачне парове, приводили су их на информативне разговоре, покретали судске поступке, изрицали сурове казне, насилно одводили и убијали. Велики број жена одвођен је од кућа, затваране су и мучене чак и по шупама, а силовања тих жена и по неколико пута на дан одвијала су се мјесецима. Основ за терор, убиства, мучења и силовања била је вјерска и национална припадност. Првих шест осумњичених терете се да су у периоду од априла до децембра 1992. планирали и организовали шири и систематичан напад, чиме су починили кривична дјела злочина против човјечности и ратни злочин против цивилног становништва. Преосталих 19 сумњиче се да су заједно са осталима непосредно учествовали у извршењу поменутих злочина чиме су такође починили злочина против човјечности и ратни злочин против цивилног становништва.

Током 2005. године Тужилаштву БиХ достављен је и извјештај о почињеном кривичном дјелу против 11 лица која се терете за злочин почињен 28. децембра 1992. године у селу Доња Биоча, општина Илијаш, када је убијено троје цивила, међу којима и дјевојчица од девет година коју су припадници 2. батаљона Седме муслиманске бригаде Армије РБиХ претходно силовали.

Злочин се, према извјештају ЦЈБ Српско Сарајево, који је тужиоцима достављен у јулу 2005. године, догодио након напада и освајања положаја Војске РС у селу Горња Биоча, када су припадници Армије РБиХ упали у небрањено село Доња Биоча и почели да убијају цивиле. Том приликом хицима из ватреног оружја убијени су Никола Мићић и Ленка Скочо док је Милојка Драшкић тешко рањена. Тројица припадника 2. батаљона Седме муслиманске бригаде ушли су по том у један објекат гдје су свирепо силовали, а потом и убили деветогодишњу Мирјану Драгичевић.

   Незапамћен звјерски злочин над деветогодишњом несрећном дјевојчицом.

                                         МИРЈАНА (1983 - 1992.)

При томе су мајку дјевојчице Раду Драгичевић присилили да присуствује силовању и убијању дјетета, да би по том и у њу испалили више хитаца.

 Неколико година након завршетка рата у БиХ, мајка Рада над гробом звјерски силоване, а потом стријељане деветогодишње (?!?) дјевојчице Мирјане.

 Прва осморица осумњичених терете се да су знали или морали знати за извршења ових кривичних дијела, а нису предузели ништа да спријече тешке злочине чиме су починили ратни злочин против цивилног становништва. Преостала тројица сумњиче се да су извршили поменуте злочине.

Четири припадника Армије БиХ ЦЈБ Српско Сарајево терети за злочин почињен у селу Бокшићи, општина Илијаш, када су према истрази убили двоје цивила. Извјештај је у јуну 2005. године достављен Окружном тужилаштву Српско Сарајево одакле је прослијеђен Тужилаштву БиХ.

У извјештају се наводи да су двојица пријератних комшија заједно са двојицом непознатих припадника Армије БиХ 29. децембра 1992. године у пријеподневним сатима упали у село Бокшићи и испред куће Растка Кошарца након чега су отворили ватру на његову мајку Љубу Кошарац коју су смртоносним хицима погодили у предјелу леђа. Потом су упали и у кућу и пуцали Растку у стомак и у сљепоочницу. И ови хици били су смртоносни. Након извршеног злочина сва четворица су побјегла у шуму у правцу мјеста Средње.

Јовичић предаје бројну документацију Карли дел Понте

Поменути припадници Армије БиХ сумњиче се за кривична дјела ратног злочина против цивилног становништва. Поред поменутих предмета Тужилаштву БиХ центри јавне безбједности и окружна тужилаштва из РС доставили су и друге бројне предмете који се односе на ратне злочине почињене над грађанима српске националности. Међутим, ни по извјештајима о почињеном кривичном дјелу који се односе на злочине са подручја Бугојна, Бихаћа, Милића, Тешња, као и на злочине припадника јединице "Ел муџахидин" оптужнице још нису подигнуте.   

**************************************