Slavko Jovičić

Љубиша Стојановић ЛУИС ... Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:28


ЗА СЈЕЋАЊЕ И ПАМЋЕЊЕ ...

 31. јула је годишњица 
трагичне погибије 
непоновљивог 

 
ЛУИСА
 



 


Данас, 30. јула је СВЕТА ОГЊЕНА МАРИЈА!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:16
 
Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у дванаестој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва.

Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему”. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу.

У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља”. И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем.

Пред саму смрт - јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука свете Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани.
-------------------
Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира.
        ------------------------------------

Народна песма вели:
---------------------------
'... Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија,
Свети Врачи помазују миром,
а Крститељ водом покрепљује...'

Проговара Свети Пантелија:
'Удри громом громовник Илија
Удри огњем Огњена Марија
а ја ветром Св. Пантелија
-------------------------------------
Боже, благослови онога који улази у овај дом,
заштити и сачувај онога који излази из њега,
и дај мир ономе ко у њему остаје.


ОЛГА ДАНИЛОВИЋ ... Незабиљежен успјех ... Прва учешће и одмах и прва титула на ВТА турниру!

— Autor sjovicicslavuj @ 15:08
 
ОЛГА ДАНИЛОВИЋ Анастасија Потапова  
2:1 (7:5, 6:7/1:7/, 6:4)


--------------------

Олга и Анастасија су вршњакиње, имају по 17 година и прве су играчице рођене 2001. године или касније које играју у финалу неког ВТА турнира.

СРПКИЊА је 187. играчица планете,
док Рускиња заузима 204. позицију на свјетској ранг листи. 



Сјајна 17-годишња ОЛГА ДАНИЛОВИЋ у свом првом професионалном наступу на ВТА тирниру у Москви освојила је своју прву ВТА титулу, 
чиме је постигла до сада незабиљежен успјех. 

Иако је испала у другом колу квалификација као "лаки лузер" ушла је у главни жријеб и све је редом побјеђивала, чак и четири тенисерке из првих стотину, а једну из десет најбоље рангираних играчица на свијету /Њемицу Јулију Гергес/.

-----------------------------------------------
Успјех из снова!
Олга Даниловић је осим прве ВТА титуле зарадила 
и невјероватних 163 хиљаде долара!


На најновијој ранг листи Женске тениске асцоцијације, наша млада тенисерка Олга Даниловић остварила је најбољи пласман у каријери.

Историјска, прва професионална титула, освојена на ВТА турниру у Москви, донијела је овој 17-годишњој играчици 280 бодова, али и скок са са 187. на 112. мјесто свјетске ранг листе.



БРАВО СРБИЈО! СРБИЈА ЈЕ ПРВАК ЕВРОПЕ ... Четврти пут заредом Србија освојила златну медаљу на Европском првенству!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:30
 
У мечу за златну медаљу
на Европском првенству 
у Барцелони СРБИЈА је
по четврти пут заредом 
освојила златну медаљу.

Овај пут жртва су били домаћини - Шпанци!
 

 
Србија четврти пут узастопно на европском трону, 
послије петераца савладани су домаћини Шпанци!


Србија – Шпанија 
7:7 (0:1, 3:3, 3:2, 1:1) - 5:3 послије петераца

СРБИЈА

Г. Пијетловић, Мандић 1, Рашовић, Ранђеловић, 
Ћук 1, Д. Пијетловић, Вицо, Алексић 1, 
Јакшић 1, Филиповић, Прлаиновић 2, 
С. Митровић 1, Б. Митровић (9 одбрана). 
Селектор: Дејан Савић.
---------------------------

Капитен ватерполо репрезентације Србије
Филип Филиповић
проглашен је вечерас за најкориснијег играча
Европског првенства у Барселони.
 

----------------------------------------
 

ЈОВАН РАШКОВИЋ ... Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 11:42

 
На данашњи дан, 28. јула умро је академик, проф. др

ЈОВАН РАШКОВИЋ
 

 ----------------------

Имао сам срећу, захваљујући Бори Сендићу, првом предсједнику СДС-а Бањалуке и истакнутој новинарки Ружици Касаловић да прије и у току рата у неколико наврата сретнем се са Јованом Рашковићем.

Нажалост, нико од њих није више међу живима.
ПОКОЈ ЊИХОВИМ ДУШАМА!


Данаса, 28.07. су: Свети мученици Кирик и Јулита

— Autor sjovicicslavuj @ 11:38
 
Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком.

Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.

Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију.

Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу.

Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године.

Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне.
Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице.
-------------------------------------------------------
Претпостављам да ни многи вјерници не знају да је
ово први женски манастир у нишкој епархији
и једини манастир у Србији назван по овим свецима.

На обронцима планине Видлич, на надморској висини од 1004 метара, недалеко од села Смиловци налази се манастир светих Кирика и Јулите. Постоје претпоставке да је првобитни манастир саграђен у X или XI веку.

Дугогодишњи игуман манастира Арсеније Куршумнин записао је у Летопису, да је манастир подигнут крајем XVII века.  

Манастир је страдао од Турака и био је у рушевинама све до 1839. године.

На темељима старог разореног храма, протомајстор Никола из села Бољев Дол подигао је данашњи храм. Манастирска Црква је саграђена од обичног тесаног камена и покривена је каменим плочама.

У време обнове манастира, овим крајевима је харала куга, која је дневно односила на десетине живота. Људи су бежали од куге на ово место и помогли обнову манастира.

Изградња манастира је у потпуности завршена 1839. године. Исте године подигнут је велики манастирски конак.




ПЕТАР ЛУБАРДА - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 07:36
 
На данашњи дан 27. јула рођен је 
један од најзначајнијих 
српских сликара двадесетог вијека

ПЕТАР ЛУБАРДА


Био је члан Српске академије наука и умјетности и један од наших најзначајнијих сликара у 20. вијеку. Сликарство је студирао у Београду и Паризу. Сликао је предјеле, мртву природу, портрете, а у посљедњем стваралачком периоду опробао се у апстрактном сликарству, задржавајући особени стил и препознатљив снажан колорит.

У САНУ је оставио писмо у којем захтјева да се при сваком излагању његових дјела обавезно нагласи да је по националности Србин.

--------------------------------------------
 

Ево шта један од највећих сликара међу Србима, свјетског формата, говори о себи, свом поријеклу, али и превртљивости разних комунистичких апаратчика...

-----------------

 Писмо поводом изложбе у Паризу 
Београд, 18. март 1971. 

Драги Коларићу,

Желео бих да ти се обратим са једном молбом; унапред се извињавам за узнемирење. 

Како си ти члан Одбора за приређивање "Југословенске изложбе кроз векове" у Паризу (од 2. марта до 17. марта 1971. године), молио бих те да на првој идућој седници Одбора прочиташ ово моје писмо. 

Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом "Сумрак Ловћена", датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може подкрасти грешка), решио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени. 

То су: Петар Лубарда,
рођен 1907. године, Љуботињ;
Србин; живи у Београду, Иличићева бр: 1

Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке. 

Што се тиче аранжирања саме изложбе, ја ћу бити слободан да замолим следеће: уколико се изложба аранжира по републикама, односно по националном кључу, да као што је разумљиво - будем у саставу другова-колега СР Србије. 

Све сам ово саопштио у телефонском разговору са другом Матвејевићем, као и са проф. др Стеље, такође и са тобом, али желим да то потврдим и писмено, да не би било забуне и нових компликација. 

Још једном захваљујем теби као и друговима из Одбора на труду и желим много успеха. 
 
Срдачно те поздрављам,
Петар Лубарда,
Иличићева бр. 1 
__-------------------__
Петар Лубарда - Битка код Вучјег дола

НАПОМЕНА: Вучји до, зараван око 6 km источно од Билеће, у општини Никшић, Црна Гора,
на којој се 1876. водила одлучујућа битка између Турака са једне
и Црногораца и Херцеговаца са друге стране.
_____________

Текст према завештању Петра Лубарде 
од 14. априла 1972. године 
које је предато САНУ


Петар Лубарда. Рођен је 27. јула 1907. у Љуботињу у Црној Гори, по националности Србин, отац Ђуро И. Лубарда, мајка Марија М. Вујовић. 

Основну школу похађао у Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу. Уметничку школу у Београду уписао је 1925. (проф. Б. Вукановић, Љ. Ивановић, И. Шобајић). 

Годину дана касније одлази у Париз, где први пут излаже на Салону независних 1927. године. У Паризу остаје до 1932, а непосредно пред Други светски рат поново борави у њему годину дана и путује по Шпанији и Немачкој. 

Рат проводи у заробљеништву, а од 1946. до 1950. је на Цетињу где заједно са Милом Милуновићем оснива прву Уметничку школу у Црној Гори. 

За дописног члана САНУ изабран је 1959, а за редовног 1961. 

Добитник је многих значајних награда и признања од којих су најзначајније "Grand prix" на Светској изложби у Паризу 1937, прва награда на Интернационалној изложби у Хагу 1939, прва савезна награда ФНРЈ 1948, прва републичка награда Црне Горе 1948. и 1949, интернационална откупна награда на II Бијеналу у Сао Паолу 1953, награда на II Бијеналу у Токију 1955, Октобарска награда града Београда 1955, Национална награда у Гугенхајму 1956, Седмојулска награда СР Србије 1964, награда АВНОЈ-а 1966. и Хердерова награда 1973. у Бечу. 

Поред учешћа на многобројним групним изложбама у земљи и иностранству самостално је излагао у Риму (1929, 1962), Београду (1933, 1934, 1951, 1961, 1962, 1964, 1967, 1968, 1969, 1971), Паризу (1952, 1954), Лондону (1955), Титограду (1958, 1968), Љубљани (1959/60), Њу Делхију (1963), Бомбају (1963), Нишу (1963), Скопљу (1963, 1967), Цетињу (1968), Крагујевцу (1968, 1969), Сомбору (1970), Врбасу (1970). Умро је 13. фебруара 1974. у Београду.


 

СРБИЈА - Хрватска ... Полуфинале Европског првенстава у ватерполу ... Утакмица може да почне!

— Autor sjovicicslavuj @ 16:56
 

Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Волим спорт. Волим све спортове. Кад год имам времена пратим све утакмице, а времена увијек нађем за спорт.

Ништа необично и ништа неуобичајено. Напротив, све је разумљиво.
Живимо у таквом свијету и у таквој стварности у којој се чак ни спорт не може изоловано посматрати од укупног стања у друштву. А то стање детерминишу историјске прилике и наравно у већини случајева и појединци.

Појединци. Који? Па они који су имали политичку моћ и који су клечали пред ногама великих и моћних свјетских политичара чинећи све да се прво развали некадашња заједничка држава Југославија, а касније и да се у свакој прилици СРБИЈИ нанесе што већа штета.

Нема потребе за било каквим додатним елаборацијама оваквих констатација. 
Да одагнам све сумње и да одмах кажем - навијам за све репрезентативне селекције и то само за оне са грбом, заставом и химном СРБИЈЕ.

Појединачно навијам за све селекције Спортског друштва ЦРВЕНА ЗВЕЗДА. Али репрезентативни спорт Србије је изнад свега, без обзира да ли се ради о колективним или о појединачним спортовима.

Не може се садашњост посматрати изоловано, нити се може избјећи поређење са не тако давном прошлошћу. Док пишем овај осврт, данас ће у Барцелони снаге одмјерити ватерполо селекције Србије и Хрватске. Заправо, данас ће почети одмјеравање снага до коначне побједе једне селекције. Кажем једне репрезентације као да се богами унапријед већ сад не може говорити о побједи Србије. Овај полуфинални двобој Европског првенства је много више чак и од саме игре и резултата.

СРБИЈА – Хрватска. Немам никаквог разлога да према њима /Хрватима/гајим било какве симпатије, па чак ни оне спортске. Данас су околности много другачије. Присутне разлике између Србије и "лијепе њихове" морају се ставити у одређени временски и историјски  контекст.
Знам да многи спортисти, па и хрватски не сносе одговорност за стање у којем су се и они борили против Србије, а боре се и данас и то боре се грчевито, па чак и више него против неких других репрезентација. И све то пуне "адрелинским" наступима Томпсона.

У таквој констелацији укупних друштвених односа, а спорт је само један сегмент тог стања, и Хрвати морају да знају, а знају сигурно, да наши анимозитети према њима су најизраженији кад играју против наше СРБИЈЕ, као што и ми разумијемо Хрвате. Овај пута за надати се да Томпсон неће имати прилику да пјева "побједничке" хрватске пјесме.

Ако ћемо бити искрени и поштени онда треба отворено казати – Хрвати ни смислити не могу Србе, па на крају крајева ни СРБИЈУ. Сваки други закључак било би најобичније лицемјерство и људска подлост са највећом дозом покварености.

Тако је како је и никакво уљепшавање не може да промијени чињенично стање, дакле садашње, па чак и спортско надметање у базену и у међусобним односима и то не само спортских екипа, већ у крајњој линији и у међусобним пријатељским међудржавним односима, много пута изнуђеним. Но, то је тако, па ком' било мило било му, а ком' не било опет ће остати овако.

И да закључим. Најважније је да дуел “ДЕЛФИНА” и “баракуда”, дуел двије ватерполо репрезентације протекне у спортском духу. 
Срби најбоље знају како се воле своји спортисти, али и како се поштују и они који играју против наше Србије.

Текст који написах је ствар личног опредјељења и сопствене перцепције и у њему нема мржње према хрватском народу, али нема ни љубави као некад кад су нас многи лагали да су СРБИ и и Хрвати “братски” народи.
Можда и није лоше да напокон сазнамо све наше досадашње заблуде ...

Слика из Барцелоне ће отићи у свијет, и у онај свијет који је много зла нанио Србији и чију мржњу према Србима неће и не може да опере ниједан меч, вода још мање. Јер данашњи почетак ватерполо дуела између Србије и Хрватске у полуфиналу Европског првенства је више од сваке игре и побједе.
 

БРАВО СРБИЈО ... Репрезентација Србије у ваздухопловном моделарству постала је екипни шампион Европе

— Autor sjovicicslavuj @ 16:54
 
Репрезентација Србије у ваздухопловном моделарству постала је екипни шампион Европе на првенству у Мађарској.


Екипа у саставу Радоје Благојевић (аеро клуб Војка), Светозар и Бојан Гостојић (Зрењанин) је послије свјетске титуле показала да је неприкосновена у категорији слободно летећих модела Ф1Б (модели на погон гумом) у конкуренцији 26 репрезентација.

Такође, у појединачном пласману великих успјех направио је Светозар Гостојић освајањем другог мјеста од укупно 75 такмичара

 

Српска православна црква, 26. 7. 2018. обиљежава празник Сабор Светог архангела Гаврила!

— Autor sjovicicslavuj @ 16:50
 
Српска православна црква обиљежиће данас празник Сабор Светог архангела Гаврила, једног од седам великих ангела серафима који су учествовали у стварању свијета.

Празник Сабора Светог архангела Гаврила није обиљежен "црвеним словом" у календару СПЦ, која му, ипак, даје велики значај и слави га као - благовјесника који је учествовао и најављивао све значајне догађаје везане за настајање хришћанства.

Архангел Гаврило је жива сила бестјелесна и један од седморице серафима најближих Божијем престолу. Учествовао је у Божијем стварању свијета и у борби против "палих" анђела, предвођених самим злом, Сатаном.

Архагел Гаврило је свједочанство о почетку настајања Божије творевине пренио пророку Мојсију јавивши му се у пустињи и поучивши га како да напише Књигу постања.
Слави се као анђео благовјесник задужен за радосне или благе вијести и онај који је најавио Захарији рођење Јована Претече Христовог - Светог Јована Крститеља.

Исти архангел Гаврило јавио се Јоакиму и Ани и најавио рођење Пресвете Богородице Марије, а потом и Пресветој Богородици Марији са вијешћу да ће родити сина, спаситеља људског рода, Господа Исуса Христа.

Лик анђела Гаврила слика са Пресветом Богородицом Маријом, која прима Благовијест, на царским дверима православних олтара која се симболично отварају током литургије, јер је овај догађај отворио пут у Царство небеско.

Највећа и најрадоснија вијест у хришћанству коју је јавио Благовјесник је вијест о Васкрсењу Христовом.
Ова сцена са архангелом Гаврилом како сједи на гробном камену и показује на празан гроб најчешће се слика на православним представама догађаја Васкресења.

Фреска у средњовјековном манастиру Милешева, позната као Бели анђео, једна је од најљепших и најбоље очуваних и проглашена је за слику прошлог миленијума.
У народу је празник познат и као љетни Аранђеловдан за који се везују многобројни обичаји, према којима се оним који поштују вјеру тог дана забрањен скоро сваки рад.

Гаврило је први уз архангела Михаила који је предводник војске анђела и сила добра, а за њима слиједе равни по части Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил и Јеремил.

Саборни дан Светог архангела Гаврила празнује се такође 8. априла, када СПЦ слави његова јављања кроз сву историју људског спасења.

Новоизграђени Саборни Храм 
у новоизграђеном дијелу ПАЛА!
 

Да се не заборави ... 25. јула 1894. године рођен је славни српски јунак ГАВРИЛО ПРИНЦИП!

— Autor sjovicicslavuj @ 14:47
 
Гаврило Принцип
 
 
25. јула 1894. године рођен је
славни српски јунак



-----------------------------------------------
Најбољи пјевач севдалинки свих времена 
Сафет Исовић, 
некад је овако пјевао 
о славном Гаврилу Принципу!

Одјекују звуци добошара
Сарајево дочекује цара
Видовданак за поход бијаше
Фердинанд се крену до Бентбаше
 
Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе

Сунце сину са плавих висина
Сакупи се народ из даљина
Смјели јунак у народу био
Са три пуцња цара усмртио

Ропство тешако, а слобода мила
Слави народ Принципа Гаврила
Гдје Миљацка тече још и сада
Спомен оста на плочнику града
 
Рефрен:
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе.


Интересантно је како је о српском јунаку 
пјевао Сафет Исовић.
------------------------------ 

Наиме, ево како и о чему је некада пјевао Сафет Исовић. Данас је за Бошњаке у Сарајеву, односно у БиХ -  Гаврило Принцип највећи терориста. 

Сви трагови о Принципу у Сарајеву су избрисани. Стопе испред некадашњег Музеја "Младе Босне" су забетониране.

У Сарајеву ништа више није као некад. У Сарајеву данас мало шта подсјећа на 28. јуни 1914. и атентат на аустроугарског окупатора - престолонасљедника Франца Фердинанда, 

Нема више ниједне улице која носи име видовданских јунака. Нема ни Улице Младе Босне, нема ни Принципове. Некадашња Рудолфоваулица у којој је убијен Фердинанд, сада је Улица "Зелених беретки". Мост са Принциповим именом још током деведесетих прекрштен је у Мост Франца Фердинанда, а данас носи име Латинска ћуприја.

Некадашња Улица Данила Николића (главног организатора атентата) на Башчаршији, у чијој је кући пред атентат одсјео Принцип и у чијем сусједству је био подстанар Иво Андрић, данас се зове Опркањ. Баш као прије Првог свјетског рата и за вријеме НДХ.
У Сарајеву у граду у којем су по попису становништва из 1961. године Срби били у великој већини, данас живи занемарљив број Срба. Нема више никаквих трагова о некадашњем времену, о постојању и о животу Срба у Сарајеву. Избрисани су сви трагови и назнаке да су и Срби некада били старосједиоци у Сарајеву. Довољно је рећи да у данашњем Сарајеву не постоји ниједна улица која носи српско име. Тиме је све казано.

ЗБОГОМ некадашње Сарајево!
------------------

За разлику од федералног Сарајева, 
у Источном Новом Сарајеву /Република Српска/ 

подигнут је споменик славном српском јунаку 

Гаврилу Принципу


На споменику су уклесане ријечи Гаврила ПРИНЦИПА: 

  "Ал’ право је рекао Жерајић пре
 Српски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
Ко хоће да мре нек живи"!





КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ! Из трагичне српске прошлости!

— Autor sjovicicslavuj @ 14:44

На многим мјестима у литератури, 
као и у савременим средствима комуникација 
појављују се различити датуми и рођења, 
па и убиства славног КАРАЂОРЂА!
Међутим, као званични прихватају се ови датуми, 
наведени у поменутој објави...


Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
у нашој историји.
 


 

СРБИЈА је на првенству Балкана у атлетици освојила осам злата, два сребра и двије бронзе.

— Autor sjovicicslavuj @ 14:40
 
Наша репрезентација је на првенству Балкана за сениоре освојила четири златне и двије бронзане медаље, а посебно је бриљирала женска штафета на 4400 метара.

Маја Ћирић, Тамара Салашки, Зорана Барјактаровић и Бојана Каличанин поставиле су нови државни рекорд који је сада 3:34,64
Претходни рекорд био је стар 18 година и износио је 3:35,36.

Другог дана Првенства Балкана за сениоре, које је завршено у Старој Загори, наша репрезентација освојила је 4 златне медаље и двије бронзане. Поред медаља, оборена су и два национална рекорда.
Првак Балкана постао је Ведран Самац који је бацио копље 76.88м. Драгана Томашевић освојила је златну медаљу у бацању диска резултатом 60.19м.

Теодора Симовић освојила је друго злато на овој Балканијади. Она је трчала на 5000м резултатом 16:41,80.
Елзан Бибић је и другог дана био најбржи, у трци на 3000м он је побиједио резултатом 8:15,06.

Српски вишебојац Александар Грновић освојио је треће мјесто и бронзану медаљу.

Наша репрезентација укупно је освојила осам злата, два сребра и две бронзе.
 


Недјељна цртица ... Поглед из мог многоугла ... ЧОВЈЕК међу људима!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:25
 
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Све полази од човјека, јер да нема појединца не би било ни друштвене заједнице. Сваки појединац, по природи ствари, постаје свјестан да је његов живот њему најважнији и то је исправно и нормално расуђивање и поимање ствари. 

Али, није могуће посматрати само појединца ван контекста друштва у цјелини. Није могуће, а није ни сврсисходно нечију судбину изоловано посматрати, јер свака ситница је важна управо ради цјелине.

Управо те ситнице и појединачне жеље укрштају се и стапају у јединствену људску енергију. Свака таква животна прича и угао посматрања добија највећу ширину у продужењу људске врсте без које не би ни постојало човјечанство.

Та матрица никада неће бити замијењена неком другом формулом. Остаће заувијек исти редослијед рађања и умирања. Мајка и отац, па дијете и све тако у круг и ширење у цикличним никад затвореним круговима.
Јер без та три бића не би било могуће ни живјети по Светом тројству, нити би постојао овоземаљски живот.

А ако не би било живота на земљи, онда не би било ни вјечног живота у Царству небеском, а ни васкрсења човјека.

Закључак, ако је  уопште он и потребан, морао би да буде сљедећи: ЧОВЈЕК је све. Човјек је сва доброта. Он је заслужан за сваки напредак цивилизације. Пред човјеком стоје велики изазови. Човјек је мотор и сваки покретач развоја техничких и материјалних могућности до неслућених граница, а све у функцији лакшег и бољег живота. 

Супротно човјеку је НЕЧОВЈЕК! Он је деструктивно биће које уништава свако добро и сваку племенитост коју посједује човјек.

Дакле, остаће вјечита борба између човјека и нечовјека.

 

Предраг Гојковић Цуне - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:07
 
На данашњи дан, 21. јула 2017. године
умро је славни српски умјетник
 
Предраг Гојковић Цуне



 

ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:03
 
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан, 21. јула, умро је
славни и непоновљиви српски глумац
 
ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ



++++++++++++++++++++++
-------------------------
 

21. јула је - Свети великомученик Прокопије

— Autor sjovicicslavuj @ 11:59

 
Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу.

Утрећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „ко си ти, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим.

Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије.

Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их Св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички.

Зато се у чину венчања брачних помиње Св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када Св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву Свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена.

И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада Св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.

Мошти Светог Прокопија донете су из Ниша у Прокупље 1386. непосредно уочи битке на Плочнику.

– Кивот светог ратника је спасаван од турске инвазије, али је вероватно имао и функцију „заветног ковчега“ који је требао да помогне српској војсци. То је био морални подстрек ратницима кнеза Лазара, који су тешко поразили Муратову војску у бици на Плочнику код Прокупља.

 

Прође вијек, а српске заблуде још увијек трају ... Крфска декларација и похлепа краља Карађорђевића за влашћу на што већем простору били су смртни ударац од којег се Срби никада нису опоравили!

— Autor sjovicicslavuj @ 06:56

 
20. јули 1917 - 20. јули 2018. године


ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
 
 Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан /20. јула 1917. године/ направљена највећа грешка у историји српског народа.

Дакле, тог несрећног дана потписана је "Крфска декларација" о стварању заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Декларацију су потписали тадашњи премијер Србије Никола Пашић и предсједник Југословенског одбора Анте Трумбић. Српска влада чији је тада први министар био Никола Пашић и такозвани Југославенски одбор хрватског политичара Анте Трумбића потписали су на грчком острву Крф - "Крфску декларацију", којом су јужнословенски народи у Аустроугарској затражили уједињење са Краљевином Србијом у заједничку државу под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, с династијом Карађорђевића на челу. 
Е та династија нам је и дошла главе баш онако како су и они превратима  долазили на краљевски трон. 

Наиме, СРБИ су већ тада, дакле тог дана, потписивањем декларације о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли  да створе и да имају своје националне државе, али оно најважније - нису једино створили државу за свој српски народ. 

Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи каније су у томе и успјели.



Прошле су деценије, а ево и цијели вијек у којем Срби и даље живе под сталном амнезијом, али који још увијек како тако успјевају да се одрже само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једино ми - небески народ.

А други народи су искористили српске заблуде и остварили су своје националне циљеве, створили су самосталне националне државе. То су урадили и Словенци и Хрвати, касније и "браћа" Црногорци, па на крају и Македонци.

Босну и Херцеговину нико и не помиње, јер она је остављена на милост и на немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.

Из свега казаног бјелодано је јасно да  једино Срби никад нису успјели да створе своју српску државу, наравно у којој равноправно требају и могу да живе и други народи!

Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли Србији су највише забијали нож у леђа, при том, увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.

Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише крварио, страдавао и нестајао.
Историјски гледано, овај датум постоји, али фактички гледано он је више од једног вијека стрмоглавио и уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију.

Упропастио је  СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала само зато што је свим другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком и бременитом времену, без јасног путоказа гдје и куда то иду и Србија, па и цијели српски народ.

Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је било коме важно ово што написах, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо само да би њима створили државе.


Наш проблем је у томе што никад нисмо знали да одаберемо оне народе и државе који су истински српски пријатељи и да уз њихову помоћ остваримо своје националне циљеве.

Међутим, има ту још један већи проблем - НИКАД НИСМО ЗНАЛИ ШТА ЈЕ НАШ ЦИЉ!
А он је требао да буде врло једноставан - СТВОРИТИ СВОЈУ СРПСКУ НАЦИОНАЛНУ ДРЖАВУ, па тек онда бринутии о другим народима! 

По свему судећи, ево ни данас ове чињенице никога не интересују и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати и биће тако све до судњега дана.


"Шеширџије" су уништиле српску будућност!


ПРИЛОГ:

Ако на тренутак занемаримо историјске грешке краља и његове свите, а не смијемо, онда морамо узети у обзир свједочење владике Николаја Велимировића које је описано у дневнику Драгише Цветковића.

Многи и данас говоре о краљу најгоре ствари, јер је створио Југославију. И то није спорно, али онда исти ти људи у сљедећој реченици говоре 

“Како смо лијепо живјели за вријеме Тита”.

У којој земљи?


У свом дневнику Драгиша Цветковић наводи интересантан разговор са Владиком Николајем Велимировићем. Наиме током једног разговора Владика Николај му је рекао да запише детаље састанка Николе Пашића и Британског премијера Дејвида Лорд Џорџа. Састанак се одиграо у Лондону 1917,. године Владика Николај Велимировић присуствовао је састанку као преводилац јер Никола Пашић није говорио енглески језик.


Тема разговора било је решење статуса будуће државе.


Владика Николај тврди да је британски премијер чим су ушли у кабинет кренуо ка Николи Пашићу и рекао: „Чујем да не желиш стварање Југославије?“, овај му је одговорио да жели али да се прво признају новоформиране границе Србије, Лојд Џорџ му је на сто ставио један папир и мапу а затим рекао: “Америка и ми смо се договорили. Овако ће изгледати ваша нова држава”.


Никола Пашић је поново питао да ли је могуће да се само у оквире државе (Краљевина СХС) уцртају границе Србије са новоослобођеним територијама и прстом повлачио границе по мапи која је стојала на столу.


Премијер Лојд Џорџ није ни гледао какве границе Пашић црта, само му је само поновио: “Америка и ми смо се договорили”

Краљевину СХС управо је Америка прву признала у фебруару 1919 године, не Француска као наш највећи савезник, већ Америка, што иде у прилог дневнику Драгише Цветковића.

Када се све то узме у обзир и чињеница да краљ Александар није присуствовао потписивању, нити је потписао Крфску деклерацију.
Не делује баш уверљиво да се само краљ Александар питао о статус и границама нове државе. Али, његово доба је погубно по српски народ!
-----------------------------

Било како било - Срби су највећи страдалници 
и губитници у Првој, и у Другој, и у Трећој, 
и у свакој на силу склепаној Југославији. 

Јер, никада нису успјели са створе 
своју српску самосталну националну државу! 

А цијела Европа се састоји 
од националних држава.



На данашњи дан, 19. јула 1945. године, умро је славни српски пуковник Драгутин П. Гавриловић, командант одбране Београда! Јесмо ли било шта боље заслужили или ће нас вјечно пратити проклетство српских заблуда и злочиначке прошлости Јосипа Броза.

— Autor sjovicicslavuj @ 09:28
 
 
НАПОМЕНА:

 
ИСТОРИЈО, СВА ИЗГОРЈЕЛА 
 
- ЈЕР НАС НИКАД НИЧЕМУ, 
 
А ПОГОТОВО ПАМЕТИ 
 
- НИСИ НАУЧИЛА! 

/Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ/

---------------------------
ИЗ СЛАВНЕ, АЛИ ИСТОВРЕМЕНО 
И ТРАГИЧНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ, 
ОДНОСНО ТРАГИЧНИХ
ЉУДСКИХ СУДБИНА!


Славни командант одбране Београда

Драгутин П. Гавриловић

умро је 19. јула 1945. године у Београду.


У Први светски рат Гаврииловић је ступио као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. кад је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда

Храброст српских војника у Великом рату (И Светски рат), битке које су водили и у којима су до тада невиђеном храброшћу побеђивали бројнијег и боље опремљенијег непријатеља и данас се изучавају се у војним школама и академијама свуда у свету.

А као пример највећег јунаштва и најтрагичније војне команде икада издате, памти се легендарни говор чувеног мајора Гавриловића браниоцима српске престонице, 7. октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда:

– Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!
Овај говор забележио је водник 10. кадровског пука Ђорђе Рош, када је, како је такође записао “загрмео Гавриловићев глас пун заноса”.
------------------------------------------
Драгутин П. Гавриловић рођен је 25. маја 1882. у Чачку. По завршеном шестом разреду гимназије примљен је у Нижу школу Војне академије.

Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети.

Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.

У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.

У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.

Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора.

Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима.

Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.

Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима.

Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима. 

 Одликован је Карађорђевом звездом, орденима Светог Саве, Белог орла, Југословенске круне,Француским ратним крстом, Легијом части, медаљом Милоша Обилића, Споменицом на рат 1914. и са још 12. одличја.

Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.

Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука.

Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“.

И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин!

Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.
----------------------------------------

Други светски рат је провео у немачком заробљеништву. По изласку из логора вратио се у Београд.

Жељан да се прошета београдским улицама, обукао је једино расположиво одело, парадну официрску униформу са широким црвеним лампасима (украсне траке на панталонама).

На улици су га уочили увек будни, ревносни скојевци, и вероватно провоцирани његовим изгледом, брутално претукли.

Гавриловић је некако дошао до куће и после краћег боловања преминуо. Међутим, ту се прича не завршава. Док је лежао у кући на одру, упала је група младих активиста и исекла лампасе да од њих реже петокраке. Врли скојевци су се постарали да Гавриловић оде у вечну кућу у истом оделу у којем се родио – наг!
 


Умро је 19. јула 1945. године.
 
Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду.
 

Гроб Драгутина Гавриловића на Новом гробљу у Београду

Оно што су за Грке Термопили, за Београђане би требало да буде угао улица Цара Уроша и Мике Аласа. Међутим, Драгутину Гавриловићу и херојским браниоцима Београда, 2011. године, неки нови нараштаји дрзнули су се да украду и спомен плочу са зида на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа, где је Гавриловић одржао свој легендарни говор.

Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским херојима. 
 
 

Славни српски јунак и војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ - Да се не заборави!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:48
Живојин Мишић
 

Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
у нашој историји.
 


Био је ожењен са Лујзом Крикнер 
(вјенчани 25. XI 1884. у београдској Вазнесенској цркви). 


Трагична судбина синова 
славног војводе Мишића

Синови: 

Радован, банкарски чиновник, заробљен као резервни официр у прољеће 1941. и интерниран у Њемачку одакле се није ни вратио; 

Александар, официр, припадник Равногорског покрета, стријељали га Нијемци у Ваљеву у децембру 1941; 

Војислав, инжењер агрономије  учесник партизанског устанка 1941, робијао на Голом отоку. 
---------------------------

Кћери: 

Елеонора, рођена 1885. у Ужицу, умрла 1952. у Ваљеву; била је најприје удата за Богдана Анђелковића, официра, а послије његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара;

Олга (1886-1977), удата за сликара Милана Миловановића;

и Анђелија (1889-1969).

---------------------------------------------- 

Уз велике грађанске и војне почасти славни војвода Живојин Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3.XII 1922. године.

--------------------------

Али с обзиром ко и какав је био славни и легендарни војвода 

ЖИВОЈИН МИШИЋ,

највећа срамота тадашње државе је подсјећање 
да је умро у великој биједи и неимаштини.
Морао је да прода свој војнички шињел да би прехранио породицу.

+++++++++++

Славни и легендарни војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ
и његови трагично страдали синови!





Славни војвода Мишић је кроз цијели свој живот ишао усправно, да би на самртничкој постељи, 20. јануара 1921. године, сузних очију милујући руке дјеце и жене, изговорио најчасније ријечи:

Опростите што одлазим,
а ништа вам не остављам.
Ама баш ништа, сем једно часно име.”


 
ИЗВЕШТАЈ
Војводе Живојина Мишића 
Њ.К.В. Александру о Хрватима
(након обиласка Загреба, 
Карловца, Вараждина, Сушака 
и других места)
з свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице... Сви они мисле једно, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала... Ништа се неће моћи учинити. Tо нису људи на чију се реч можеш ослонити.

Ја сам начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нек ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити и дати им њихову државу."

(На питање Регента како одредити нове границе, Мишић предлаже да то буду обичаји, историја, традиција, најзад и опредељење народа. На примедбу Александра да би то Хрвате гурнуло у наручје Италијанима, Мишић одговара).


"Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... То су људи сви одреда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати".






1 2 3  Sledeći»

Powered by blog.rs