

Да не заборавимо!


У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12,Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди.
Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде."
Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше.
Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.



ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Прођоше тако многе године, прођоше деценије, а многи од нас ево живимо чак и у два вијека. Започели смо живот у двадесетом и наставили га у двадесет и првом стољећу.
Знам да није могуће у једном кратком осврту да се све оно што је прошло "стрпа" у један текст, но била су то времена кад нашим прецима /не свим наравно/ није ваљао краљ, па им касније нису никако одговарали комунисти, па онда социјалисти и ево нас данас ту гдје смо? А како ствари стоје, изгледа да нисмо нигдје.
Теоретичари ово доба зову капитализмом, а они који су разочарани, а таквих је највише, најрадије би овакво стање умјесто капитализмом назвали - катаклизмом. Итина, прегруб је то термин и не би одговарао објективном стању у друштву, али се сасвим добро уклапа у размишљање оног човјека који нема ништа, који живи у потпуној биједи и у сиромаштву. Јер, за њега није битна дефиниција ниједног система.
За њега би било важно да функционише иоле поштенији систем у којем би и ОН имао право бар на комад хљеба. Неки ранији тирани отели су му комад родне груде и рођене земље, коју су многи својатали као отаџбину, јер то им је требало због њих самих и због њихове користи.
Многи од нас знају на хиљаде лопова који су се на крви и на патњама честитог народа обогатили без икаквог рада. Обогатили су се пљачкама и лоповлуцима. Али, каква корист ако их знамо, кад никога од њих не смијемо да назовемо правим именом - ЛОПОВ. Јер забога, само суд и пресуда могу да кажу ко је лопов.
Уосталом, никада се никоме није судило, па самим тиме, није му се ни изрицала "пресуда" што је поштен. Много је ситуација кад не можеш доказати ни оно што видиш сопственим очима. Није онда чудо што и лопови имају имагинарну слику, јер и они мисле да су сви други, наравно осим њих, они прави лопови.
Треба ли народним масама само "хљеба и игара" и могу ли од тога живјети? Можда краткорочно гледано могу преживјети. Али, колико времена, кад у наставку живота треба и даље живјети. Много је оних који мисле да су заслужни за неки друштвени напредак, али основни проблем је у томе што нема имена оних који су кривци за назадак.
Ордење се увијек дијели оним заслужним, мада се често додјељује и оним послушним. Тешко је одговорити на питање којих има више? Кад у прошлости нисмо знали, ево барем данас знамо да је много оних који су прошлост искористили у корист своје удобне и угодне садашњости.
Све су то слике које су већ давно виђене. Да ли се баш толико разликујемо што су неки прихватили Цезаров, а они други Миланковићев календар. Сасвим је свеједно, јер вријеме не може да стоји, ма како га ми бројали и ма како га и којим датумима обиљежавали.
Приближава се Нова година, која ће постати стара, као и све претходне. Дакле, све се своди на вријеме и прелазак из "старог у ново" и опет повратак на старо, а ваљда ће неко дочекати и нешто ново?
Оно новије или најновије што нас очекује десиће се и без наше воље, али са нашим учешћем, па било то учешће активно или само пасивно посматрање ствари.







Историја каже да је међу првим подухватима којих се свети цар Константин Велики подухватио пошто је преузео власт над целим Римским царством, било је обнављање хришћанских светиња у Светој земљи.
Једна од највећих жеља светог цара Константина и његове мајке, свете царице Јелене, била је да пронађу Часни крст на којем је 3 века раније био распет Исус Христ.
Тешке муке царица Јелена успела је да од неког старца дозна место где се налази Часни крст - било је то место на којем је потом био изграђен Венерин храм. Царица је наредила да се то идолско светилиште сруши и да се на том месту копа.
После извесног времена копачи осетише диван мирис из земље, а недуго затим откопаше и три крста, таблицу на којој је писало "Исус Назарећанин, цар Јудејски" и клинове којима је био прикован за Крст.
Не могавши да разазнају на којем је тачно крсту био распет Христ, досете се да на мртваца чија је погребна поворка пролазила у близини положе сва три крста. Када је Часни крст дотакао тело мртваца, он је васкрсао, а Крст је однесен на Голготу.
На вест да је Часни Христов крст пронађен, слегло се мноштво народа - сви су желели да га виде, додирну и целивају. Они удаљенији су желели макар да га виде, па патријарх Макарије одлучи да подигне Крст на једно узвишење.
То прво уздизање ("воздвижење") Часног крста догодило се 326. године, а од тада је Часни крст стајао у сребрном ковчегу у Храму Христовог васкрсења који је царица Јелена потом подигла на Гологоти.

Aкртуелни европски шампион у овоj дисциплини дошао jе до сребра резултатом 1:48,90 минута што је било слабије вријеме од побједника Aустралиjанца Дени Смита за само 0,9 стотинки!.



На данашњи дан рођен је МИЈА АЛЕКСИЋ,
један од славних српских глумаца и забављача...
За памћење...


50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро.
Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан". Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме.
Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету".
И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.
Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака.
И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном.
Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, Oлтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане.
Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.
Ово је трећа медаља укупно, а друга у конкуренцији јуниора за Србију на овогодишњем првенству Европе.
Претходно је јуниорка Марија Достанић освојила бронзу у једноседу на 500 метара, док су млађи сениори Симо Болтић и Стефан Векић били сребрни у двосједу на 500 метара.

Oво jе прва медаља за Србиjу у конкуренциjи млађих сениора на овогодишњем првенству Eвропе, а укупно друга данас, пошто jе претходно jуниорка Mариjа Достанић освоjила бронзу у jедносједу на 500 метара.
Српски jуниорски женски четверосед: Mариjа Достанић, Зорана Бугарски, Ивана Jанић, Биљана Релић освоjио jе четврто мјесто у финалу на 500 метара.
Oд осталих српских такмичара Золтан Хам заузео jе пето мјесто у дисицплини K-1 500, док су Mарко Mихаjловић и Aлекса Tурудић били четврти у Б финалу K2-500.

Легенда каже да је око 300. године један незнабожац у Лаодикији имао ћерку која је глувонема. Иако неверник, чуо је за извор који је освештао Архангел Михаило, који му се наводно и јавио у сну и поручио му да ћерка тамо треба да се умије.
Човек се помоли и уми ћерку, те она одмах поче да говори и све да чује. Незнабожац се после чудотворног догађаја крстио заједно са ћерком, а на месту извора и данас се налази црква светог Архангела Михаила коју је саградио.
У хришћанству се данашњи дан обележава и као дан када се треба молити за излечење, али и као добро време за опраштање грехова свима онима који су неверници.


Прва и Друга српска армија биле су носиоци пробоја, што се испоставило као одлучујуће за слом Централних сила. Мјесец и по дана потом капитулирала је Аустро-Угарска, а убрзо и Њемачка. Српске снаге пресјекле су бугарску војску и присилиле Бугарску да положи оружје
30. септембра. Срби су приликом ослобађања отаџбине наступали тако брзо да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање, пошто француске трупе нису успијевале да држе корак са српском пјешадијом.

Операције на Солунском фронту почеле су најесен 1917. године. Британска војска поново је напала Турску, а Французи и Срби кренули су на север.
Пробој Солунског фронта отпочео је 15. септембра 1918. године, на команду француског маршала Франша Д'Епереа. Српска војска учинила је невероватан подвиг, продирући чак 700 километара у правцу своје земље за само петнаест дана.
Кључни сукоб одиграо се у бици код Доброг Поља, у којој је фронт пробијен. На заповест краља Александра, српско напредовање настављено је несмањеном жестином. Бугарска се убрзо предала, а немачка војска покушала да се организује новим појачањима.
У борбама код Ниша четрдесет седам немачких батаљона није успело да заустави двадесет седам српских. Војвода Петар Бојовић савладао је Једанаесту немачку армију, исту ону која је 1915. године освојила Београд, и 12. октобра ушао у Ниш. Након победа код Параћина и Крушевца, Срби су већ 19. октобра стигли у Београд.


Цар Стефан Душан Немањић је 1346. године уздигао српску цркву у ранг патријаршије. Успостављање српске патријаршије значило је остваривање духовног јединства српског народа са осталим народима који су живели у Душановом царству.
Оно је, међутим, значило и сукоб са обновљеном Византијом и цариградским патријархом. После пада српске државе под турску власт, патријаршија је престала да постоји.
Обновљена је 1557. године, на заузимање Мехмеда Соколовића, који је за патријарха поставио свог брата Макарија.