Slavko Jovičić

               ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Прођоше тако многе године, прођоше деценије, а многи од нас ево живимо чак и у два вијека. Започели смо живот у двадесетом и наставили га у двадесет и првом стољећу. 

Знам да није могуће у једном кратком осврту да се све оно што је прошло  "стрпа" у један текст, но била су то времена кад нашим прецима /не свим наравно/ није ваљао краљ, па им касније нису никако одговарали комунисти, па онда социјалисти и ево нас данас ту гдје смо? А како ствари стоје, изгледа да нисмо нигдје.

Теоретичари ово доба зову капитализмом, а они који су разочарани, а таквих је највише, најрадије би овакво стање умјесто капитализмом назвали - катаклизмом. Итина, прегруб је то термин и не би одговарао објективном стању у друштву, али се сасвим добро уклапа у размишљање оног човјека који нема ништа, који живи у потпуној биједи и у сиромаштву. Јер, за њега није битна дефиниција ниједног система.

За њега би било важно да функционише иоле поштенији систем у којем би и ОН имао право бар на комад хљеба. Неки ранији тирани отели су му комад родне груде и рођене земље, коју су многи својатали као отаџбину, јер то им је требало због њих самих и због њихове користи. 

Многи од нас знају на хиљаде лопова који су се на крви и на патњама честитог народа обогатили без икаквог рада. Обогатили су се пљачкама и лоповлуцима. Али, каква корист ако их знамо, кад никога од њих  не смијемо да назовемо правим именом - ЛОПОВ. Јер забога, само суд и пресуда могу да кажу ко је лопов.

Уосталом, никада се никоме није судило, па самим тиме, није му се ни изрицала "пресуда" што је поштен. Много је ситуација кад не можеш доказати ни оно што видиш сопственим очима.  Није онда чудо што и лопови имају имагинарну слику, јер и они мисле да су сви други, наравно осим њих, они прави лопови.

Треба ли народним масама само "хљеба и игара" и могу ли од тога живјети? Можда краткорочно гледано могу преживјети. Али, колико времена, кад у наставку живота треба и даље живјети. Много је оних који мисле да су заслужни за неки друштвени напредак, али основни проблем је у томе што нема имена оних који су кривци за назадак.

Ордење се увијек дијели оним заслужним, мада се често додјељује и оним послушним. Тешко је одговорити на питање којих има више? Кад у прошлости нисмо знали, ево барем данас знамо да је много оних који су прошлост искористили у корист своје удобне и угодне садашњости.

Све су то слике које су већ давно виђене. Да ли се баш толико разликујемо што су неки прихватили Цезаров, а они други Миланковићев календар. Сасвим је свеједно, јер вријеме не може да стоји, ма како га ми бројали и ма како га и којим датумима обиљежавали.

Приближава се Нова година, која ће постати стара, као и све претходне. Дакле, све се своди на вријеме и прелазак из "старог у ново" и опет повратак на старо, а ваљда ће неко дочекати и нешто ново?

Оно новије или најновије што нас очекује десиће се и без наше воље, али са нашим учешћем, па било то учешће активно или само пасивно посматрање ствари.