То и те цјеви из Кртеља (главна база Специјалних јединица МУП-а БиХ – оп.а) пренијели у Дом полиције. И то могу наравно потврдити многи људи који су у Дому полиције долазили као добровољци, па и људи који су водили одређене групе људи, почев од Борка, па сад горе Бостарића, па не знам Фалетића. Ја знам и многе људе, те који су у то вријеме водили Салем Ченгић, Фахро, послије код Јуке био. (Јука Празина, предратни криминалац и оснивач 'Зелених беретки' – оп.а). Па код њих је био, не могу му се презимена тачно сјетити, зна Шутало Ивица колко смо дали његовом оцу горе и људима на Сокољу, па овамо према Вогошћи, па доле колко је цјеви дато у Нови град. Па Керим је ту, кад се у Добрињу улазило, а људи који су улазили из његове јединице, из Јукиних јединица, из наше јединице, сваки је на својим леђима по двије пушке унио, са борбеним комплетима противоклопним средствима да би се Добриња спасила. Значи, све и један човјек који је ушао у Добрињу носио је и за оне људе доле, а то мутевелија (муслимански вјероучитељ – оп.а) који је доле, у то вријеме у Добрињи био, могао нормално да потврди. Хоћу да кажем, било би мало, господин Дивјак, илузорно да би се Сарајево баш обранило са неких 1.600 цијеви и тако даље.

Мислим, да смо јако пуно противоклопа унијели. Морам Керима исправити.  Нисмо ми једну осу имали, него смо 4 лансера у то вријеме имали, која  смо донијели, зоље и негдје око 26 ручних бацача са многим тим борбеним комплетима које су унесене, са транспортерима са којих смо скинули бестрзајне топове. А он зна, кад се радио Водовод на Мојмилу да су ти топови који су скинути са, боље речено препилани са транспортера - учествовали у чишћењу. Значи, горе овог дијела који је блокирао улазак у Добрињу, горе Мојмила. Морам и ово да кажем као полицајац, нормално да знам колико је ловачког оружја и то кад мислим на ловачко, не мислим само на оне ловачке пушке класичне који сачму користе, него ловачког наоружања карабина који су били далеко ефикаснији и бољи  и можда по пет пута скупљи од војних снајпера, које су наравно нама, наши људи који су се некада бавили политиком - донирали.

Ја морам казат да смо од господина Бранка покојног Микулића, његов арсенал ловачког оружја добили ми. Морам казати од господина Драгана Биједића, његовог оца, да су пушке дате од фамилије, од фамилије Џемала Биједића. Морам казати о фамилији Поздерцима. Нек ми многи људи опросте. Јако је много  тог оружја донесено, које је било врхунског квалитета, што се тиче, које се могло користити у заштиту града, у борбене сврхе. А гдје је онолики број ловачког наоружања? Ја мислим да га је негдје преко 30.000, можда и више хиљада налазило на  просторима комплетног града. Кад узмемо на ове опћине које су биле под контролом, значи да кажем патриота, полиције, војне полиције, армије, ових структура, да је ту јако много тог наоружања било. И ја се, очито, не могу са господином Дивјаком сложити да су то ти спискови валидни, били ваљани. Да је то било у арсеналу  браниоца града Сарајева, мислим да Сарајево не би данас било оно што јесте''.

 Јован ДИВЈАК: ''Викићу опрости, али ја сам говорио о крају априла и 2. мају, а нисам говорио касније. Али, треба да знаш да је и касније, онда су они имали 243 снајпера, а ми читавог рата 25''.

 Драган ВИКИЋ: ''Ја сам много више снајпера им'о од 5. априла с' доласком. Ја знам да сам тебе разумио шта си говорио и ја говорим о 2. мају. Значи, о 2. мају и оно шта се налазило у арсеналу  бранитеља града Сарајева''.

 Водитељ Јасмина: ''Јако је битно да су браниоци имали тада оружје, да је град одбрањен. Ево још једног специјалца, Кемо Адемовић''.

 Кемо АДЕМОВИЋ: ''Да се не расправљамо. Ја ћу се вратити на оно Ваше питање - ко је командовао тог дана и ко је иначе командовао?  Чињеница је да је МУП у то вријеме, дакле  био можда увезан својим, прије свега тиме што је имао свој систем везе итд. Био увезан, да је постојала субординација. Наравно, ја могу говорити, ипак, само о Специјалној јединици и о субординацији специјалном и њеном поступању. Не могу говорити о комплетном МУП-у, а камоли да говорим о овим формацијама 'Патриотске лиге' и 'Зелених беретки'. Мада, морам признат', да смо ми имали јако добру сарадњу са свим, овим сегментима. Наиме, ми  смо направили следећу ствар. 

Ми смо у Дому полиције направили један, тако смо га звали штаб, мада су горе  сједила, само два човјека су дежурала. Један човјек је био старјешина - официр из Специјалне јединице. Други је био испред ових формација 'Патриотске лиге', или 'Зелених беретки'. Њихов задатак био је да координирају и да не дозволе  да дође на терену до судара између дјелова наше јединице и тамо дијелова 'Зелених беретки', 'Патриотске лиге', итд., које су биле територијално распрострањени, покривале су комплетан простор, не само Сарајева, него и БиХ. Дакле, били су распрострањени. Доста смо то успјешно радили тих првих мјесеци, док касније у потпуности није профункционисало руковођење и командовање територијалном одбраном. Свакако, имали смо ми и одличну, могло би се рећи одличну комуникацију. Имали смо комуникацију са Штабом територијалне одбране из Сарајева, а и за цијелу БиХ.

За Сарајево је био комадант рахметли Мустафа Хајрулаховић Талијан, а за цијелу БиХ је био Хасан Ефендић. Навест ћу један примјер те координације. Дакле ми, тј. Специјална јединица је ипак улазила у ове борбене активности кад су се радиле акције, улазила је на захтјев Штаба територијалне одбране, дакле и по њиховим плановима. И ову акцију коју је споменуо господин Викић претходно, дакле 'Претис', планирао је Штаб територијалне одбране. Ја јесам водио ту акцију у неком њеном другом дјелу, али комадант Штаба територијалне одбране Хасан Ефендић.  Господин је лично дошао на Кобиљу главу и изложио план и дао, издао задатак практично, наравно,  обзиром да су сегменти који су требали учествовати како је била замишњена акција, била је мало шире замишљена, нису у потпуности успјели. Онда смо ми, претежно припадници специјалне јединице, са још неким групицама од овог  Керима и ови из 'Патриотске лиге', дакле онда смо ми отишли и извршили тај задатак и покупили та средства. Дакле, било је петероструко мање људи од планираног броја.

Али, ипак дакле, је била иницијатива од овог Штаба територијалне одбране. Дакле, ипак постојала је координација. Ми у јединици примали смо задатке од команданта на састанцима. Командант је одлазио тамо на састанаке, вјероватно, или сам одлазио ја, кад пошаље мене. Дакле, на састанке гдје се договарало о акцији и задатак који отпада на Специјалну јединицу шта ће да ради. Дакле, није се ипак до краја радило напамет. Мада, било је тог сударања на терену. Појаве се групе, вишка људи, мањак људи, итд. Међутим, услови у којима се све дешавало, све треба смјестит' у временски оквир дешавања. Дакле, није рат нешто што се нама дешавало сваки дан,  па да смо ми богами били апсолутно спремни. Било је хиљаду ту проблема. Фали ово, фали оно, фали оно итд. Међутим, било је добро расположење  грађана и грађани су нудили своју помоћ и у оружју, као што рече Драган. А нудили су свакако и стављали се на располагање, дакле прије свега, један велики број грађана ставио се на располагање Специјалној јединици.

Специјална јединица поред овог начина рада излазила је на терен у мањим групама, на захтјев  полицијских станица, чак на захтјев грађана. Дакле, на захтјев грађана, пошто смо ми се, ипак, сматрали и осјећали полицајцима који треба да заштите живот људи. Ми смо излазили и на такве интервенције. Оно што смо, вјероватно, данас видјели да смо успјели да одржимо систем руковођења. Свакако, било је и код нас искакања. Било је и код нас искакања, било је самовоље и тако даље. Међутим, ми смо настојали да то елиминишемо, да то санкционишемо кроз институцију на састанцима итд. И било је варничења, било је свашта. Не може човјек приказати сад, било је све идеално, цвјетале су руже. Нису, али ето изнијели смо се са свим проблемима, функционисали смо. Сарајево и тог 2. маја и наредних мјесеци и читав рат, неко ко у  Сарајево је био 2,3,5. мјесеци, па је отиш`о. Неки су остали читав рат. Дакле, читав рат функционисало је, радило се, тражила се најбоља рјешења. Дакле, ми смо ипак били нападнути. Тражили смо најбоља рјешења''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Колегице Јасна молим Вас, господин Бацковић... навиру му сјећања... Само да не би нешто заборавио''?

 Заим БАЦКОВИЋ: ''Ако ми дозволите, у потпуно би се, прије свега, сложио са Драганом Викићем и са Кемом Адемовићем и са Керимом. Наиме, уважени генерале, морате нас разумјети да у оној фази нисмо имали пуно повјерења, обзиром на све што нам се дешавало''!?

 Јован ДИВЈАК (убацивање у разговор): ''Не знам да имаш сад''?….

 Заим БАЦКОВИЋ: ....''Мајке ти…… Ти то добро знаш да имам''….

 Јован ДИВЈАК: ''Па немој тако''….

 Заим БАЦКОВИЋ: ....''И цијело вријеме имам што се тебе лично тиче. Наиме, да не заборавимо Керим је ту, па и он може дати детаље. Хидрометеоролошки завод Босне и Херцеговине се ставио у функцију одбране БиХ и у току јануара, фебруара и марта мјесеца - практично са свих простора су изузете радио везе хидрометеоролошког завода и стављено је у функцију 'Патриотске лиге'. У самом Сарајеву распоређено је 24 радио станице, како се то каже широког опсега, ја се у то не разумијем, које су међусобно биле у потпуности повезане.  Први репетитор је постављен на брду код Краке  Бехудина. Кериме, како се оно брдо зове,…….  Не знам како тачно богами… Први репетитор  гдје смо били  у потпуности увезани и то је било урађено већ у фебруару '92. године. Друга ствар која значи око наоружања, ту је мој уважени колега Мушан Ковач. Он зна шта је било 1. маја  навече и  колико наоружања је однесено у Специјалну јединицу. А наоружање је изузето од оних који су спречавали  пролаз тадашњом улицом Ђуро Ђаковића. Наиме, разоружане Циглане. Па се надам да ћеш се Мушане укључити и рећи  колико је тад наоружања изнијето из станова''?

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: ''Хоће господине Бацковићу… Слуша Вас Мушан''…

 Заим БАЦКОВИЋ: (наставља – оп.а)....''Аутоматског наоружања, снајперских пушака. Колко се ја сјећам Мушане, било је 10 зоља, ручни бацачи, брдо бомби. На другој страни је дио наоружања из  војних небодера преко пута стадиона Кошево, изузето и подјељено људима на простору Бреке. Значи, наоружања је у граду било страшно пуно. У наше руке оно је дошло тек након ових дјеловања, односно изузимања тог наоружања.  Тачно је Кериме ово -  2230 пушака је било подјељено прије рата, по имену и презимену људима, плус  наоружање МУП-а, плус наоружање - да не заборавимо то. Јусуф Пушина је  ту релевантна личност. То су камиони из Школског центра на Врацама који су успјели да се извуку. Значи, камиони наоружања!? Није један! Тада наоружање из Кртеља''.

         Водитељ Јасмина: (убацивање у разговор)…''Ево, ја се извињавам што вас прекидам, али наш један саговорник,  господин Хавдо Ебиб има неодложиви посао. Жури се, па да искористимо прилику да обавимо с њим разговор везано за 2. мај, а онда ћемо наставити. Имамо времена. До  16 сати наша емисија иде. Господине Хебиб, изволите''…

 Авдо ХЕБИБ: ''Ја би' се ипак желио вратити на ово  питање - ко је командовао овом акцијом, односно ситуацијом која се створила 2. маја? И прије 2. маја док није профункционирала наша ТО, у времену кад је БиХ и призната од стране Уједињених нација - једине организоване, легалне оружане снаге БиХ - био је активни и резервни састав полиције. Све игре, сва организација, сва одбрана у то вријеме до формирања Армије, ослањала се на организоване снаге Министарства унутрашњих послова, које су дјеловале организовано под командом на подручју цјеле БиХ. А на подручју града, у појединим опћинама је дјеловало по неколико полицијских станица. Све групе из 'Патриотске лиге', 'Зелених беретки' и осталих, наслањале су се и везале се организовано уз станице полицијске. Па је чак и група Јуке, рахметли Јуке Празине била везана на Специјалну јединицу, формално организационо била је везана и била је, на неки начин, под командом МУП-а. Према томе, о некаквом хаосу, о некаквом нереду - не може се говорити. То је било великим дјелом контролисано. Тачно је што је господин Адемовић рекао да је било негдје мало и некаквих сударања итд. Међутим, ми смо у великом дијелу држали контролу над цјелом ситуацијом дуго, дуго времена - све скоро до формирања Армије. И та сарадња, ја морам рећи да је функционирала на сасвим задововољавајућем нивоу, с обзиром на околности у којима се одвијала читава та ситуација.

Према томе, о некаквом хаосу, о некаквоме, не знам, самовољноме, самоорганизованоме начину дјеловања - не може се у великој мјери говорити. Негдје је  помало било иступања, али смо ми држали великим дијелом контролу, ситуацију под контролом. Истина, у најделикатнијим ситуацијама наша Специјална јединица је имала и специјалне задатке. Међутим, нимало мање нису активно дјеловале све полицијске станице на простору, посебно града, али и шире и на простору БиХ. Према томе, не можемо сводити све само на једну јединицу специјалну, која је дала, зна се колики свој удио у свему овоме, која је била и оспособљена. Зато смо је и оспособљавали под специјалним увјетима прије рата да може да изврши најтеже специјалне задатке итд. Али нимало, нимало, не заостају остале јединице полиције и садејство грађана града Сарајева''.

         Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Господине Хебиб, извините. Ја бих Вас замолио да вас мало прекинемо овдје. Једну реплику на ово што сте Ви рекли има комадант Викић''….

 Драган ВИКИЋ: ''Па ево, моја реплика ће се у два правца односити. Једна је да Јукина јединица није била формално везана за нашу јединицу. Била је за министарство везана. Јел да би била везана организационо, онда сте, господине Хебибе, морали промјенити организациону шему, а знали сте  да у оно вријеме... Ја  немам ништа против Јуке Празине и  његовог овдје рада у рату. Он је  стварно, његови људи су стварно красни људи, им'о велики допринос. Имао је наравно, он и људи сумњиве прошлости, који су опет, имали некакве своје ствари које су се по насељима дешавале. Значи, та јединица се наслања на Р МУП. Међутим, могу казат` да је било одређених притисака и захтјева према мени као команданту да се та јединица веже. Ја сам кз'о, ја немам проблема са Јуком у комуникацији, извршавању одређених послова. Међутим, Јука је имао у свом саставу и људи који нису слушали. И другу ствар казао сам, ако желите то да урадите, онда морате да направите нову ратну организацију. Јер, наша ратна организација је негдје око 900 људи имала. А Јука је у то вријеме говорио да има пар хиљада. Значи, морало се све то 'Јово на ново'  истумбати и направити. Јел' је у нашој организацији био један комадант. то Кемо зна! А Јука је био комадант, тако да у једном одреду не могу бити два, ни три комаданта итд. Значи, то је што се тиче тих јединица. Па онда, могу вам  казати. Ови у Р МУП-у, тамо састав који је некада руководио то најбоље зна, ја вас само на то подсјећам. Другу ствар морам казат', слажем се господине Хебиб са тим да се на полицију штошта ослањало: да је полиција легалан састав био и да су резервни састави дигнут' и доста прије него што је рат у БиХ кренуо. Уствари, можда  и тада кад је кренуо, ако не би заборавили село Равно (село Равно, општина Требиње, простор на којем је 01. 10. 1991. године - почео рат у БиХ – оп.а). Али, не смијемо заборавити групе људи. Те групе су људи  постојале по свим рубним дјеловима града и оне су живиле и радиле. Морам вам казати и морам свима напоменути, Керим се тога сјећа. С једног састанка, ја мислим негдје почетак априла у Дому полиције. Ја сам иницијатор тог састанка. Био је на том састанку Керим, рахметли Талијан. Био је 'Шуми'. Био је 'Заги'' ту. Био сам ја. Био је Кемо. Био је Швракић (Емин Швракић, оснивач и командант 'Зелених беретки' у Старом Граду, Башчаршија – оп.а).

И инститир`о сам. Знали смо  да постоје те групе. Постојале су и не можемо казати да су оне биле одмах укључене у Штаб територијалне одбране и тако даље. Оне су и прије тога постојале и нису се формирањем штаба и штабова трансформирале. И на том смо састанку битне ствари договорили. Имали смо јако много и људи. Било је наоружања. Било је средстава везе. Сви су радили на неким својим каналима. Нит' ко може коме у испомоћ доћи, нит' ко ским може комуницирати и тако даље. И непосредно послије тог састанка у нашем центру везе, доле у Р МУП-у су кристали мјењани и тако, да смо један мобилни систем веза послије тог састанка урадили. И тако да смо послије тога у сваком моменту могли једни другима притећи у помоћ, не само то, него смо могли комуницирати. Уосталом, могли смо из тог центра, могли смо и пратити дешавања која су, на терену која су била. Па према томе,  желим само то да нагласим  да је било то, господине Хебиб. Да смо ми одређене ствари те радили. Није све у то вријеме могло баш  тако се дешавати да иде све из једног центра. Вријеме је нас претицало, тако да смо ми у одређеном времену, много прије, него што би се тај центар и сјетио да се то уради. Ми смо те одређене послове урадили и на концу - ефикасно овај дио даљњег рата и водили''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Ја имам једно питање за господина Хебиба, ако се слажете. Господине Хебиб, како је Републички МУП могао уопће да дјелује на патриотској линији кад су министар Делимустафић и његов замјеник Жепинић били у сурадњи са шефовима КОС-а, са генералима Васиљевићем и Тумановим''?

 Авдо ХЕБИБ: ''То је већ сложеније питање. Мислим да ову данашњу тему оно превазилази, да не би требали данас о томе да разговарамо. Могли би другу једну емисију. То је питање унутрашњега устројства МУП-а, односа тада и политичких и осталога.

Што се тиче овога питања, ово што је Драган Викић  рек`о, ми се апсолутно ту не разилазимо. Само што Драган  себе види у овом свему помало ван ресора унутарњих послова. И Специјална јединица и све јединице полиције дјеловале су унутар МУП-а. Према томе, не можемо се разилазити, јер није било пуно слободних стријелаца унутар МУП-а. И оно све што се радило, координирало се у МУП-у. Тако да се ми ту не разилазимо. Ја нисам тврдио да је Јука Празина био наш у организационој шеми, али се поставио и понашао се. Али, ми смо имали извјеснога утицаја на контролу његовога понашања у граду што је сигурно допринијело да ти слободни  стријелци о којима Драган говори, за које знамо сви... је ли тако итд. Да смо их ипак могли држати једним добрим дијелом под контролом је ли и да су они извршавали оне задатке које су требали, поред осталога, је ли извршавати. Тако да ми ту не можемо се разилазити, с обзиром да је ресор МУП-а функционирао као јединствени систем тада. А  није било слободних јединица које су неовисно дјеловале''.

 Керим ЛУЧАРЕВИЋ: ''Ја сам рек'о да ми нисмо  ни у ком случају, нисмо били под било каквом јурисдикцијом МУП-а, нити смо ми  примали од њих некакве  инструкције, нити смо ми њих слушали, пошто су нам људи из МУП-а претресали станове. Нису нам дали да радимо, пратили  нас, разумијете.  Тако да ми, могу рећи ја, овдје одговорно, јер ово је на неки начин емисија један, која ће остављати неки траг. Кад смо ми имали најбољу сарадњу једино са Специјалном јединицом МУП-а  која је, а мислим да смо и ми према њима били веома коректни кад смо се помагали и у људском и материјалним средствима, да смо  једноставно помагали једни другима. Јер, апсурд је да се прича о, на неки начин, тој једној таквој  координацији свих јединица кад ви сте имали управо, једно такво руководство  које сте ви малоприје споменули. Чак што више, од мене је тражио господин Пушина да ја даднем 40 људи да зграду главнога МУП-а, централу обезбјеђују тамо. Јер, унутра су сједили. Није се знало ко је за државу БиХ, ко није. Наоружани сједили у канцеларијама, па каже да се не би поубијали, нек они буду напоље, па нек их види. Тако да су ти људи били били 7-8 дана тамо, након тога је дошло до рашчишћавања унутар саме зграде МУП-а''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Ево и колега Ивелић има''………..

 Керим ЛУЧАРЕВИЋ: ...''Може још само ово.  'Патриотску лигу', формације којима сам ја координир'о су тек у фебруару ушле на састанку у Лозни гдје је било испред... не знам - 32  града.  Не знам колико је било мањих мјеста? Око 50 је било тих активиста наших, гдје је одржан централни скуп и гдје су тек тад наше формације ушле у 'Патриотску лигу'''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: …''Колега Ивелић. Кратко''…

 Водитељ Јасмина: ''Ево овамо, прије тога, молим те Кристијане да чујемо један прилог. Музичар и наш колега Влатко Марковић 2. маја `92. године био је на једној од првих ратних линија. Ево шта нам је испричао''.

 Влатко МАРКОВИЋ (тонски снимак): ''Тај 2. мај ћу памтити цјелог живота, сигурно. Ја сам горе, у ствари, привремено становао у Уријан Дединој број 2., код Халваџија. Тог 2. маја пријеподне ја сам био судионик свега што се догађало на Скендерији доле и због тога сам се јавио телефоном у ТВ програм. У студију су били тада Расим Борчак и Владо Билић. Ја сам посвједочио, тачно, у тренутку кад је Палма пуцао по згради бившега 'Валтера Перића', дистрибуцији. Кад је почео кров да гори ја сам управо тог тренутка  то  преносио у ТВ програму, телефоном. Тај дан је прекрасан био сунчан, диван дан. Мене, у ствари, из тог дремежа пробудило дрмање тла. Ја сам излетио напоље. То је приземље те  куће у  Уријан Дединој 2. и стражар који је ту био. А некаква је била. Одбрамбени некакви углови  који су били од чутука, дрво за цјепање, што је било стварно смијешно. Овај, он, који је ту био са обичном ловачком пушком, неком. Ја не знам. Он је вјероватно кад је видио да два тенка наилазе, он је побјегао. А тенк је испод мене, испод коприве и жаре на самом. Ту су семафори били дакле, раскршће заобилазнице Уријан Дедине, крај кокошињца, да кажем детаљно Мујаге Халваџије. И немам никаквог ни оружја, ништа. И сјетим се да у ходнику, у ком станујем, да имам у једној гајби коктела 'Молотовљевих'!? Отрчао  сам у ходник и зграбио кол'ко сам могао тих коктела и прво бацање било је пребачај. Друго подбача. Следећи је био погодак, па четврти, па пети. У тој еуфорији сам чуо дозивање Нина. Нихад Крајина, комшија који је ту становао ми је почео иза зграде добациват наредне коктеле и док није, у крајњој линији, тај тенк почео да гори. То је димило страшно, тај први тенк. Други је био 15 метара иза њега. Сљедеће што се догодило, то је да смо доживили, он и ја, удар грома. Нисмо знали у том тренутку шта се догађа. У ствари, једину кумулативну гранату коју смо имали из јединог ручног бацача испалили су 'Шики' и 'Брко'. Они су испалили ту кумулативну гранату и она је, како се то каже, штартнула, окрзнула куполу тенка. То је било, у ствари, негдје иза 13 сати, тај исти дан. Тенкови су кренули у повлачење. Мислим да су тада ушле њихове формације, у којима је било и 'Шешељеваца' и да су ушле међу те куће  иза Јеврејског гробља, тамо, вамо. Да би највјероватније, то поподне или ту ноћ, једноставно, неминовно би било да би пала та страна града ил' би страховито пуно жртава било''.

 Водитељ Јасмина: ''Ево, тако су патриоте сарајевске одбраниле град. Сенад Хаџифејзовић је с` нама, наравно. Ево ниси имао прилику. Колико? Два сата да се јавиш''.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ:… ''Два и по сата''.

 Водитељ Јасмина: ''Тих дана су грађани, поготову 2. маја и касније, имали јако повјерење у Телевизију и Радио Сарајево. Јављали су се и у вашу редакцију доље''.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: ''Да ја кажем ово, што овако  говорим. То је био директан  пријенос рата, дословце. Мада ја, овдје сам позван да говорим о 2. мају, о функцији телевизије тог дана, цјелог дана. Значи, 12 и по сати директног  пријеноса, али ја сам, право  да ти  кажем, мало збуњен свим овим  подацима. Рецимо, први пут их чујем и можда је моја новинарска срећа да тад нисам знао неке ствари. Ово је апсурдно звучало. Није лоше кад новинар понекад нешто и не зна, јел. Ја сам збуњен овим цифрама, о броју наоружања које су имали поједине групе у граду или специјалци, или ове наше јединице''.

 Водитељ Јасмина: ''Иако су тада  нашу зграду, ти се сјећаш, чувале Специјална јединица МУП-а''...

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: ''Знам. Знам то. Али, рецимо ја знам као новинар 2. маја и, прије тога и послије тога, да су оно што нисмо могли да објавимо, што нисмо смјели да објавимо, што је било лудо објавити, наравно, да су људи на првим линијама око града, оно стотине таквих прича сам чуо од својих пријатеља, раје, комшија, другара, који су горе били. Они су били  на првим линијама са једним метком у цијеви. Тако да кад ово слушам  овако, кад чујем ове податке - сам мало збуњен. Право да ти кажем, размишљам о томе, јел' нам  требало укидање ембарга на оружје. Овај, што се тиче овог директног пријеноса тог 2. маја, само да кажем да су ту врло битне ствари. Мислим да је о томе требало говорити. Значи, говорити о тим феноменима који су се тог дана дешавали. Значи, и о овој организацији и о томе ко се први снашао итд. А кад је телевизија у питању, мислим да је ту највећа вриједност била то што су се тог дана у тај програм морали јавити. Ми смо их натјерали да се јаве''.

 Водитељ Јасмина: ''Практично су  новинари говорили политичарима шта да раде тога дана''.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: ''Да, како би' ти рек'о имали, ма колко то грубо звучало, рецимо јављале су се обје стране, је ли. Ми смо натјерали генерала Кукањца да нам се јави. Ми смо натјерали генерала Аксентијевића ( Милан Аксентијевић, помочник генерала Кукањца. У Карловцу, у Хрватској, од стране ХОС-а био је, заједно са хеликоптерском посадом, заробљен.  Размијењен за међународног шверцера оружјем Кикаша – оп.а) да нам се јави. Навече, кад је предсједник киндапован, натјерали смо и генерала Ђурђевца да нам се јави. То је тај феномен. Због чега је то битно? Због чега о томе говоримо? Зато што су они у том  програму уживо, то је врло рискантан, ево види се и по овоме, врло  рискантан - програм уживо. Програм у којем, то је за психологе. То би господин Хебиб, боље могао да објасни. То је програм у којем људи не могу себе баш да контролишу. Чак  ни као новинар себе тешко  може, који је навикао на то, а камоли људи? Не потцјењујем их, али војна лица која нису вична томе, је ли?! Они који само наређују. Тако да се из тих њихових јављања у програм уживо, јасно могла видјети, врло јасно, та њихова акција, то да је испланирано, то да је то кренуло. Генерал  Аксетијевић, у једном моменту, на више пута понуђено исто, на моје питање, на крају одговара да је генерал Кукањац наредио тенковима да крену. И лавина је кренула и то  незаустављиво. Знаш, то су страшне ствари. То су ствари које су један оригинални документ, изречен уживо у програм. Е, сада када ја  слушам приче, сада  о броју наоружања, овдје у граду и, о овоме што је говорио генерал Аксентијевић, опет морам да вагам као новинар - однос тог оружја у граду и од тога који је био около града. Сјећам се, рецимо довољно, то је врло упечатљива слика. Свакодневно се може да врати тај филм 2. мај поподне, када Топа пуца неком пушкицом, онде на оној раскрсници Куловића улице и оне гдје је 'Нама' (робна кућа – оп.а), а одозго му тенк одговара и развали 'Наму'!? Мислим да  је у томе сва суштина ове приче, овдје. И мислим да смо мало скренули с пута правог, ове приче. А то да је истина? Не знам ја колико је било цијеви? Али, мој дојам је у свему томе да су заиста и ја ћу увијек остати при томе... то је сигурно истина ма колико било прича о броју цијеви, да су овај град тог дана одбранили неки голобради момци, са  голим прсима и некаквим пушкицама!? Дословце да су то биле пушкице у односу на оно чиме одозго одговара. Малтене, ово је био метак из града, а граната на град.  Јер, то је та релација о којој треба говорити''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: ''Јасна, можемо ли ми да се укључимо''?

 Водитељ у студију Јасмина: ''Изволите, колега Трбојевићу''...

 Заим БАЦКОВИЋ: ''Чета која је била смјештена у Улици Давалаца крви, јединице за специјалну намјену МУП-а. Када је почео овај опћи напад на Сарајево, у правном смислу опћи напад - ја могу само  пар детаља.  Нисам знао да у Сарајеву постоје двије Партизанске улице, да постоје двије Фочанске улице? Драган је заборавио тај детаљ. То је тенк из Партизанске улице који је у потпуности онемогућио кретање срцем града Сарајева. То је тај тенк који је сијао смрт по Титовој, по Скендерији и два транспортера. Винко Шамарлић покојни, је прихватио да иде да неутралише то што је стварно представљало неспорну опасност, него је представљало потпуну блокаду комуникације у Сарајеву. У само предсједништво стигла је јединица, одред са Кошевског брда и са Асимом Нуманићем ушла у Кошевски поток.

Јединица која је била при МУП-у или у том моменту је дјеловала при Центру службе безбједности опћине Центар, Исмет Бајрамовић. Они су се спустили и прихватили... у такозваном Валтеру Перићу, тадашњем. Јединицу коју је водио Лекић, то је тај дио специјалаца који се раздвојио, ушао је у Скендерију  и жене и дјецу који су у том моменту налазили у Скендерији блокирао и њиховим животима условљавао њихов излазак. Блокирао је, рекао сам господин Лекић. Те детаље не треба заборавити. Напад није текао само значи, на дио који се зове предсједништво, он је био на читаво Сарајево. Из касарне у Неђарићима, дијела водовода и  Лукавице, покушало се ићи смјером Неђарићи, Водовод, тај рубни дио и спајање према Грбавици. Значи, имали смо и попречно и уздужна кретања која су требала Сарајево да исјеку. Не знам више, као новински папир  да ли је то организовано или самоорганизовано? Не могу рећи. Али, знам да су сви прихватили своју улогу и оно што се података сливало у тадашњи Штаб територијалне обране Републике БиХ, показивало је да су борци на читавом простору града у садејству. Наиме, да се ништа анархично не дешава''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: … ''Ви сте имак имали неки  начин комуникација. Ја сам у нашем архиву такође, нашла податак да сте ви преносили наредбе из штаба радио-станицом: 'Пажња! Овдје Заги. Моја је извршна''!

 Заим БАЦКОВИЋ: ''Ја сам добио такав задатак од стране Штаба територијалне одбране и начелника Штаба територијалне одбране господина Халиловића. И на мене је ту област пренио и господин Мустафа Хајлаховић Талијан, те Министарство унутрашњих послова. Зато што је морала постојати укупна координација дејстава. Јер, је напад текао на свим просторима Сарајева. Имали смо напад, са покушајем пробоја напада са Пољина према репетитору на Хуму. Тај напад је исто тако био врло жесток. Напад који је текао  правцем Хум - Пофалићи према мосту 'Братства и Јединства'. Напад који је текао правцем Жуч, преко Буљаковог потока према Неђарићима. Напад који је требао да иде Илиџа према Радио Телевизији Сарајево и тако даље.  Тако да смо у бити пуну координацију дејстава свих јединица, ако се то могу звати у том моменту јединице, јер то нису биле јединице великог броја људи, али свега што смо имали у одбрани Сарајева. Не треба заборавити ни начин на који је директан улазак у предсједништво спријечен, а то је управо оно о чему је говорио Керим. Приручним средствима уништавање транспортера, то је Нусрет  Шишић Дедо и Шемсо Клапна. Не треба их заборавити. Но, о томе  ћемо можда имати још прилике разговарати''.

 Џевад ТОПИЋ: ''Ја бих прво да поздравим слушаоце и своје уважене пријатеље, колеге. Ја бих само прво један мали увод. Ја бих рекао, ми смо, ја са својом групом сам био малтене самосталан. Значи, имао сам људе које сам имао на списку, са потребним оружјем. Прво сам се обратио Емину Швракићу, 'Зелене беретке'. Послије сам упознао 'Доктора', 'Талијана', 'Зенгу' и тако. Упознавао сам људе кроз те спискове.  Тад је била  као једна групица''.

         Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Како сте обезбиједили оружје''? …

 Џевад ТОПИЋ:…''Обезбјеђивали смо на ратишту. Значи, имали смо прво мале пушкице итд. Онда,  прије тога, било је, био је 'УНИС'. Па смо имали на Јеврејском гробљу  борбе, гдје смо заробили тада осу и девет пуњења и митраљез. Онда смо имали још пар тих акција прије 2. маја''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Јесте ли знали руковати тим оружјем?….Реците''!

 Џевад ТОПИЋ: ''Тада ми нисмо фактички  знали шта је оса, него смо ми то заробили и донијели у штаб и онда смо мислили, пошто су сви долазили  да узму ту осу од нас, ми нисмо знали. Онда је Џевад Раџен донио једну брошуру преко које смо научили да гађамо, односно Јеж Адем је научио и он је први и опалио 2. маја ту осу''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Срећом, брзо сте научили. Да се вратимо на овај бивши Дом ЈНА''.

 Џевад ТОПИЋ: ''Пошто смо тако сви били увезани, у Центар је дошао из Старог Града Сакиб Пушка и Фудо Абаџић гдје су, ја сам видио да се нешто дешава. Нисам знао шта? Онда су мени објаснили да хоће, да се из Дома ЈНА повуче војска. И они су  рекли могу и отићи, али само без оружја. И тако је у ствари то и почело. Асаф је отишао 'алах рахметиле' и он је био прва жртва тог дана, баш у  Дому 'Љиљана', је ли, садашњем дому 'Љиљана', Дому ЈНА. Послије тога, ја сам предпостављо да ће доћи помоћ Дому, јел ЈНА и онда смо стали ту код Позоришта пар комбија, да не би могли да прођу специјалци са транспортерима. У ствари, тако је и кренуо и 2. мај''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''То су Нишки специјалци''.

 Џевад ТОПИЋ: ''То су Нишки специјалци који су дошли испред Дома, испред Позоришта да би помогли Дому ЈНА. Многи говоре, планирало се, непланирало, било овако, а мислим, тада у то вријеме, па то имамо и снимке и све. Титовом су грађани нормално ходали, а ми смо вамо ратовали. Значи, вамо су људи се убијали, а вамо су људи нормално ходали. Ето, тако је то било. Да многи говоре било планирано, било овако, било онако? То је једноставно. Тако долази. Ту испред Позоришта  они нису могли да прођу транспортерима. Тако су стали. Један транспортер је отишао на Обалу који је ушао гдје је 'Металка', у пролаз, а трећи транспортер је отишао горе код данашње 'Естраде', гдје је погођен. Ја мислим, алах рахметиле да је Алија Радин, то погодио њега. Касније сам то чуо. Мислим, послије те акције се све препричавало и све се знало ко је шта урадио. Тада су ти специјалци ушли опет у 'Театар'. Из 'Театра' су отишли  у кино 'Ђуре Ђаковића'''…

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''То је два спрата испод нас. Ми смо сад у тој згради''…

 Џевад ТОПИЋ: ''Јесте. Ми као група смо дошли ту и ми смо се као са свих страна опколили и пуцали.  Значи, ми смо се борили цијели дан. Послије рањавани људи. Један Горан је рањен навечер, јер су они остали у тој згради. И они су цјелу ноћ били у тој згради. Тек сутра ујутру у 9,00 сати су они се предали. Зоран Чегар, пошто смо ја и он пријатељи, стварно дуго година, он је пролазио. Ја кажем Зоране има ли шта да истјерамо ове. Он је отишао по, како се зове загушљивце, тако да је стварно помого. Ево, чули сте њега шта је рек'о. И Шуман је баш то исто и поновио. Значи, то је било тако. Они су изашли, предали се. Ми смо се тада добро наоружали. Тад је био ухапшен пуковник Шупут, био је Рамбо, злогласни Рамбо који је у Хрватској имао преко 200 убистава. Ми нисмо знали, јер је он био обичан водник. Ми нисмо знали ко је он? Сви ти људи су послије, та војска је дата у размјену и ми смо добили друге људе''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Још само једно питање, молим Вас Топа. Ви сте дијете из Центра града. Шта је вас и људе које сте ви окупили мотивирало да устанете тако спонтано''!?

 Џевад ТОПИЋ ТОПА: ''Случајно је то све било. Ја сам им'о  у Новом Граду, доле радњу. И на годину дана прије, СДС  хтио да сруши радњу!? Ја сам тражио помоћ од доле, општине Нови Град. Тад је био начелник општине Ченгић. Онда је он рекао СДС не да, ХДЗ шта ја знам и тако. Углавном, по мом ресторану хтјели су да ми сруше. Тад сам ушао у једну организацију из општине јел? Тад сам видјео да морам да се прикључим, јер сам видио да се спрема нешто? Нисам знао шта? Нисам, сада да кажем, ја сам био ово, био оно. Многи људи сада причају да су били, а нису били. Многи људи причају лажи. Ја сам случајно уш'о у то. Послије сам направио списак људи''!?…

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Али, нисте случајно херој''…

 Џевад ТОПИЋ ТОПА: ''То је тако испало, вјеруј, случајно. Ја не могу да кажем да сам ја херој, јел? Ја нисам мог'о то сам да урадим. Све што сам радио, радио сам са својим колегама, пријатељима који су били на мом списку. Послије сам био, рецимо 'Зелена беретка'. Био сам 'Патриотска лига''. Био сам територијална одбрана. На крају, док нисам дошо до постављења комаданта Регије војне полиције''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Са нама је и господин Џевад Нумић. Ви сте тада били припадник 'Зелених беретки', а и сада сте у удружењу грађана Кантоналне организације 'Зелене беретке'. Господине Нумићу, гдје сте ви били 2. маја. '92?

 Џевад НУМИЋ: ''Ја ћу на првом мјесту да искористим прилику да поселамим и поздравим слушаоце Федералног Радија и послије овако исцрпног образложења које је дао Топа и Заги и мени је остало врло мало да кажем слушатељству. Базираћу се на учешћу 'Зелених беретки' у тим судбоносним данима 2/3 мај, који за опстојност државе и БиХ чине главну окосницу. Да смо тада ми затајили шта би се десило? Ја не могу ни претпоставити.  Ја сам био у 'Зеленим береткама', замјеник комаданта 'Босне 23', легендарног Дине Магоде. И наша јединица тај дан је дигнута, а наредба из нашег Центра везе, од нашег комаданта Емина Швракића.

Ми смо прво блокирали Команду Друге војне области, а послије тога смо учествовали у заустављању конвоја и оним борбама које су се водиле у Добровољачкој улици, између наших јединица и јединица бивше Армије, Југословенске армије.  Користим прилику да кажем следеће. Да сваки рат па и овај најновији у БиХ, који је трајао од '92. до '95. године, има своју кључну битку, бој или операцију. Ово о чему је господин Заги говорио, то је стварно била једна операција, врло припремљена, добро организована, а сврха јој је била да се са власти скине тадашња гарнитура која је добила изборе, која је била легално изабрана, на челу са предсједником Предсједништва господина Изетбеговића. Они су највјероватније хтјели тада да доведу Фикрета Авдића, који је чекао да преузме власт. То смо чули, ево, и од Сенада Хаџифејзовића који је то рекао. Мада, битка као појам не егзистира у војној терминологији, често поистовјећује се и са бојем. Сваки од тих догађаја, битака, бојева, операција, могу, а и не морају, носити назив - кључни. Зависно од могућности доказивања. Одбрамбено-ослободилачки рат  у БиХ и за БиХ, барата са неколко таквих догађаја, који се сматрају кључним. За опстанак ове земље интересантно да се у свим набрајањима битака 2 и 3. маја '92. године, блокада и борбе око касарне Друге војне области, пресјецање колоне  моторних возила Југословенске армије  у Добровољачкој улици, ослобађање предсједника Предсједништва Републике БиХ Алије Изетбеговића и одбрана зграде Предсједништва Републике БиХ - уврштава се као један од кључних догађаја за опстанак ове земље. Што даје довољно разлога да се тако и третира. 

Било како било, овај догађај гледан историјским редосљедом након признања Републике БиХ, као суверене земље, јесте други кључни догађају у рату '92-'95. година. Разлика међу њима је само у томе, што је први био политички, а други чисто војни догађај, односно наша побједа. Дакле,  након политичке побједе и признања Републике БиХ од свих међународних релевантних фактора, први практични бој за БиХ и прва практична побједа босанско-херцеговачких патриота, јесте управо и догађај који се збио 2. и 3. маја 1992. године''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Господине Нумићу, само кратко да подсјетим и наше госте и наше слушаоце да је 2. мај, не без разлогом проглашен даном опћине Стари Град и Центар. Ви сте данас имали пригодне манифестације. Вјероватно је сад прилика да се присјетите сабораца који нису нажалост, са нама''.

 Џевад НУМИЋ: ''Јесте, врло радо, ми смо. Општина Стари Град је узела баш тај датум 2. мај за дан, а и сусједна општина Центар, исто тако. И данас су биле и јуче биле су манифестације посвећене тим догађајима, тако да смо обишли школе на којим су постављене табле наших шехида и палих бораца, мјесне заједнице, породице шехида и палих бораца. Данас смо 2. маја имали централно окупљање на шехитском гробљу Ковачи гдје је, поред начелника Шкаљића и његовог замјеника Мустафе Решића, била цијела, цјели персонал општине, 'Зелене беретке', 'Патриотска лига' и МУП. Тако да смо на један достојан начин евоцирали успомене на тај догађај. Ја бих само подсјетио да је у тим борбама од стране 'Зелених беретки' изгинуло 18 бораца, а то су:

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: (убацивање водитеља –оп.а)… ''Дакле, тог 2. маја''…

 Џевад НУМИЋ (наставља): ''Дакле, тог 2. маја и неки су и 3. маја, сутрадан гинули, али 2. маја је погинуо рецимо, ево, Абедбеј Махфуд. Он је био у 'Зеленим береткама', јединица 'Босна 200'. Погино је на заузимању Команде града на Бистрику. Агић Алмедин, 'Босна 84', погинуо исто 3.5. Аруковић Нермин,  'Босна 88' , рођен је у Рогатици, а погинуо је 02.05. на Новом Граду, доле. Ово што је Заги говорио да је цијели град био обухваћен борбама, значи и доле су наши људи гинули. А славни Аднан, 'Босна 77', погину 02.05. на Маријином Двору у Сарајеву, добитник златне полицијске звјезде.  Баручија Шефкија, 'Босна 923', погинуо је 02.05. на 'Латинској ћуприји' од гранате. Булић Суад, 'Босна 37', погино 03.05. на Требевићкој цести, јер и горе смо имали окршаје. Јединице одозго агресорске настојале да продру у град. Ђикић Енес, 'Босна 51', рођен у Бијељини, погинуо на Борку 02.05., то је близу Скендерије моста. Хаџић Асаф, о којем је говорио мој уважени колега Заги. Он је погинуо гдје је све и почело. На Дому ЈНА, био је прва жртва. Кадић Махид, такође је погинуо 02.05. на Богушевцу. Клицо Амир је погинуо 02.05. у Неђарићима код касарне. Пељто Нихад, са Газиног Хана одозго, значи погино на команди 2. Војне области 02.05. Адмир Сакић, погино 02.05. на Скендерији. Чешко Мурис, Полицијска управа (ПУ) Стари Град, погино 02.05. на 'Латинској ћуприји'. Хурић Рифет, погино 02.05., на Бистрику, носилац полицијске медаље. Такође,  Калџо Едиб, ПУ Стари град, погино 02.05., на Бистрику. Касимовић Мирсад, ПУ Стари Град, погинуо 02.05. на Бистрику. Медић Смајил, ПУ Стари Град, погинуо 02.05., на Бистрику. Такође и Мушановић Неџиб, ПУ Стари Град, погинуо 02.05., на Бистрику,  носилац полицијске медаље за храброст.

Као што се види из ових података само тај дан, у ствари 02/03. погинуло је 18 припадника ПУ и јединица 'Зелених беретки'''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: (убацивање у програм – оп.а)… ''Ја бих заокружила ово прво јављање из овог пункта Радио Федерације БиХ. Колега Раде Трбојевић је  у студију 4''.

 Мушан КОВАЧ: ''Ја бих искористио да поселамим све грађане града Сарајева који је преживљавао најтеже тренутке опсаде у повијести човјечанства и све браниоце града Сарајева и све ратне комаданте. Ја се нећу сада обазирати, претходне моје колеге су рекли све што је требало рећи око организације. Ја ћу се базирати тачно на 2. мај, гдје сам руководио неким дјеловима операције. Првог на други мај добили смо информацију. У Дому полиције позвао ме комадант Викић. Наш штаб, наше  Специјалне јединице и презентовано нам је план напада и пресјецање града на кључне дјелове, значи да се испарча град  и да се тако освоји. Они су то били планирали као 2-3 дана да ће бити. Правац дејства је био 'Мост', да се споје горе са Велешићима, пошто знамо да у Велешићима, у Пофалићима била њихова паравојна формација добро наоружана. Значи, то је неких пар стотина метара, да направе тенком проходан правац, правац Врбања мост, да се споје горе са Језером и ово што је било горе код Дома ЈНА, значи била већ стационирана једна јединица  и да се повеже са Командом.  Значи, да се град испарча на три четири дјела, правац доле Неђарићи и Ступска петља.

Ја сам добио наредбу са два вода, пошто сам тад обављао дужност командира Прве специјалне јединице. Са два вода сам добио наредбу ујутро у шест сати да покријемо тенко-проходне правце, значи од потеза предсједништво до Пофалића. Заједно, са патриотима овог града ми смо запосјели ујутро у 6 сати положај на, са противоклопним средствима до предсједништва. То је јединица била присутна 'Бисера' и Јуке Празине, Дедо рахметли Шишић. Из територијалне обране је била са Кошевског брда. Не могу се сад сјетити свих имена. Доле је код 'Валтер Перића' смо поставили противоклопну групу са 10 људи. Ту је била група мислим да се звала 'Хасо', од Исмета Бајрамовића. Врбања мост исто је била наша једна противоклопна јединица код Музеја и доле  на Пољопривредном факултету. Мислим да се зове Шумарска школа.

И тако, до  тог кључног тренутка ми смо добили информацију преко радио везе да се  комадант диверзантске јединице, бивше ЈНА, мислим да се звао Лабудовић, налази у Војној болници, одакле су сипали по грађанству снајперским мецима. Добили смо информацију преко Радио везе, они крећу у правцу. Преобукли су се у неке цивилне униформе и тако даље и као да је то камуфлажа. Он је командовао комплетном операцијом и дошло је до значи, на  мјесту Скендерија, то је било негдје ујутро око 7 сати. Кад смо ми видјели колону тамо, тачно су њега уочили, то је био онај блиски додир.

И тада је, мислим Дедо Шишић рахметли, ово што сте помињали око ових оса лансера, спалио, мислим да је спалио двије гранате. Једна је погодила прво возило претходно, а друга је погодила трамвај. Касније доле на Врбања мосту кренули су тенкови из правца Врбања моста, одозго са бензинске пумпе из правца Грбавице. Ту су сада наше противоклопне екипе заједно са овим људима што сам набројао, значи сад прије пар минута уништена су два тенка и ту смо заробили 3-4 пинцгауера са доста муниције. Послије тога је ово што се дешавало горе, не би понављао. Значи, била увезана преко система веза. Били смо увезани и чули смо практично разговоре гдје, шта ко ради, јединица шта ради.

Касније кад смо чули ми да је то киша, кад су осули гранате, знате то је страва била дјеца, жена. Што каже Топа, ходају другом улицом, ми овамо, гори од Скендерије до Врбања моста. Све је горило, 'Валтер Перић'. Тад је погино наш један припадник, рахметли Јунуз Шиљевић који је уништио тенк, у ствари, транспортер горе изнад заобилазнице. То је, по мени, кључни, кључни моменат био одбране града Сарајева. Значи, да су прошли тенковима Сарајево би било''…

 Водитељ Ђуро КОЗАР (убацивање): ''Кристијан Ивелић, ваш саборац, који је сад ваш саговорник у једном од студија, који је снажно и емотивно везан за јединицу и те људе и дан данас, врло често ми је у посљедње вријеме говорио о потпуној спремности вас и специјалне јединице. Увијек то у свакој прилици каже, ти  момци су били потпуно спремни. Уосталом, Ви сте то и на Скендерији и на Врбањи мосту и доказали. Потпуно сте надмудрили те који су били професионални, практично војници и руководиоци''.

 Мушан КОВАЧ: ''Ми смо прије рата, пошто смо ми од '82., ја и мој колега Ивица Шутало били у тој јединици. Обучавали смо се за противтерористичке активности. Значи, били смо способни да руководимо са већим бројем људи и да употребљавамо противоклопна средства. То су осе, ручни бацачи и тако даље, које смо ми имамо на располагању. Ми смо то упуцали и подијелили по осталим јединицама територијалне одбране, тадашње Територијалне одбране БиХ подјелили, обучили људе, јер ми нисмо фактички могли на све стране стићи да покријемо те прилазе''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: ''Ивица Шутало,  оно често помињан у излагањима многих које смо већ чули, најприје Зорана Чегара, онда доктора Бакира Накаша, сједио је снама цијело вријеме и сједиће надаље и пратио све то скупа. Господине Шутало, Ви сте често пута реаговали, онда мислим  и сада је требало помињати и друге детаље који су најдиректније везани за ваше име. Кад је у питању Војна болница и друге, друге акције из ваше непосредне близине, овог тренутка преко поште, око поште и у цијелом овом крају. Изволите''…

 Ивица ШУТАЛО: ''Ја бих поздравио прво све бранитеље града Сарајева и БиХ, слушаоце Федералног радија. И данас, кад се присјећамо 2. маја '92. године, сматрам да је битно напоменути све до тог 2. маја '92. године, ми нисмо имали директно борбених сукоба са Југословенском војском. Управо, због тога што смо поштовали наређења виших истанци и команди надређених да војна возила имају слободна кретања, на основу потписаног протокола, са командом армије у Сарајеву да се слободно могу кретати градом.

Међутим, 2. маја, они су покушали злоупотријебити тај потписани протокол, са већим снагама ући у Центар града и, по мом мишљењу, настојали су остварити садејство изнутра и извана, како би Сарајево оборили на кољена и поразили. Међутим, управо храбрости свих бранитеља града Сарајева они су онемогућени. Више се ту ишло срцем. Нисмо имали ни довољно тог наоружања, али смо имали довољно мудрости и тактике да на мјестима гдје смо очекивали најјаче ударе, тенкопроходне правце, поставимо одважне момке спремне, који су спремни изаћи пред тенк, пуцати у тенк, без обзира на даљу своју судбину.

Мушан је управо напоменуо рахметли Шиљевића Јунуза, који је покушао, испалио из ручног бацача у транспортер, да би од следеће гранате био управо он убијен у улици Вразовој. Оно што је битно још напоменути да је  око Војне болнице, кад се дешавало пред само исељавање Војне болнице, кад смо дошли, ја сам био са једном јединицом. Заузели смо Војну болницу по договору да се обезбједи прије 24 сата њихов несметан, измјештање на основу протокола потписаног између тадашњег Предсједништва Републике БиХ и Команде војске, Југословенске војске.

Уласком у саму Војну болницу ја сам ступио у контакт са тадашњим, он је обнашо функцију директора, команданта Војне болнице Шупут. Био је по чину пуковник. Са њим сам договорио, тражио сам да нам испоручи наоружање, које су, сматрао сам да имају тада у Војној болници, јер је Војна болница била мјесто одакле се непрестано дејствовало по граду из пјешадијског наоружања по предјелу Марин Двора и шире, према Горици и свим тим дјеловима, гдје би се могло пролазити, возила, цивили.  Он је мени упорно тврдио да они немају наоружања. Ја сам са њим завршио тај разговор. Сишао сам доле, узео сам кључеве од  просторија које су се налазиле у подруму Војне болнице, отворио сам, и тад сам из Војне болнице извукао негдје око 150 цијеви дугог наоружања, које смо пребацили у Дом полиције.

Након тога сам се вратио поново у круг Војне болнице. У возилима који су били припремљени за њихов излазак сутрадан за Лукавицу, примијетио сам једно возило које је, сматрао сам, неопходно за нас. И нисам могао да се помирим с тим да то возило иде у Лукавицу. То је било возило  покретне хирургије 'Мерцедес', у који је комплетно урађена мала операциона сала. Ја сам самоиницијативно узео кључеве од тога возила, мада је на мене било тад од стране начелника СУП-а Центар. Било је наређено да се пуца на мене ако извучем то возило, јер је договор био да то све иде доле у Лукавицу. Ја сам на силу извукао, кроз капију сам прошао са возилом и довукао возило у Дом полиције, гдје смо га касније припремили и формирали смо фактички прву хируршку екипу, која је могла радити на терену и пружати помоћ рањеним борцима.

У тој првој екипи, сјећам се, возач тог возила био је наша легенда спорта голман Муфтић (Рефик Муфтић, голман фудбалског клуба Сарајево – оп.а). Од доктора, био је доктор Солаковић, доктор Куртовић и доктор Бесим Чалкић. Значи, формирали смо управо....с тим возилом смо формирали једну прву покретну хируршку екипу која је на лицу мјеста, гдје су се водиле борбе, могла пружити ону прву и основну помоћ  до довожења до Клиничког центра, гдје би се даље вршила санација повреда''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: (убацивање водитеља)…''И сад оно што је господин Лучаревић говорио о касарни 'Маршал Тито' и ваше име се ту често помиње''.

 Ивица ШУТАЛО: ''Ми смо поред касарне 'Маршал Тито' често пролазили кад смо вршили смјене, јер смо држали линију од 'Бристола' до Врбање моста. Пар пута се десило да нисмо били у стању проћи. Једно вријеме смо се пребацивали преко Велешића, па су нас они, откривајући путеве наше, гранатирали из круга болнице, из круга касарне 'Маршал Тито'. Често пута се десило да возила, јер саобраћај се није одвијао, ми смо ишли контра траком, која сад иде из Пофалића према граду. У великој брзини ми би пролијетали. Они би рафалима нас закачили, отприлике су нам на транспортеру избушили све гуме, гдје је вршено дејство кад смо вршили смјену.  Битно је истакнут, самим тим, њиховим дејством из касарне, ми смо успјели једне прилике, дејствовајући на касарну погодити један тенк који је био у кругу касарне. Камион на коме се кретао минобацач у кругу касарне и непосредно 5/6 дана прије самог исељавање касарне 'Маршал Тито', формиране су биле већ припремљене колоне за њихово измјештање. Једном акцијом смо успјели запалити неких 6-7 камиона у самом кругу касарне, који су изгорили''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: ''Господине Ковач и дан данас се препричавају детаљи везани за ону акцију и обрану града Сарајева на дијелу око Скендерије. Момци који су тада имали 19 или 20 година, причају да се дословно поштовале све заповједи у односу на противника који је покушао да нападне град, који је почео да пуца. Мислим да сте издавали заповјед да се према рањеним непријатељским војницима не пуца, да се не убијају, да се поштује, оно што је правило у рату или конвенције, које наши сада често помињу''.

 Ивица ШУТАЛО: ''Ми смо имали кодексе таквог понашања професионализма од прије рата  итд., и утицали смо доста. Мислим да смо доста утицали на ове припаднике који су дошли у резервни састав наше јединице. Тог критичног дана ми смо  ту заробили једну диверзантску јединицу у Кошевском потоку и ту смо затекли једног дечка, рањен војник јел'? Ми смо га, мобилизирали смо  ту рану његову. Пружили му хитну медицинску помоћ, пребацили га у Војну болницу доле. Овога другог што смо  заробили, мислим да је он био из Крагујевца''… 

 Мушан КОВАЧ (убацује се у разговор):… ''Из Чачка''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: … ''Колегице Нухоџић, трећег саговорника предвиђеног за овај пункт, ево имамо снимку''

 Водитељ Јасмина: (прузима вођење емисије)… ''Тако је. Ево управо ћемо сада да чујемо  Јуска Исмира. То је специјалац који је био такође 2. маја на улицама Сарајева и бранио је град''.

 Јуско ИСМИР ( иде тонски снимак): ''Тај дан је кренуо необично мирно. Дани прије 2. маја били су, па да кажем, у прекидима. Пола дана је била борба на одређеним дјеловима око града, пола дана опет је владало затишје. Значи, то је трајало мање више од 15 априла, па све према 1. мају.  Ми смо добили задатак да дођемо у рејон Скендерију. У ствари, читава јединица је била распоређена на потезу мост 'Братства и Јединства', па све до кафеа 'Естраде' и реона око кафеа 'Естраде'.

Када смо дошли у општину Центар, ми смо заузели први спрат, значи прозори који гледају према трамвајској станици. Није било никаквих наговјештаја да је могло доћи до неке борбе. Видио сам из правца, из  правца Марин Двора како долази колона возила. На челу колона били су 'пинцгауери'. У зачељу колоне била су нека цивилна возила. Мислим, да се радило о неким возилима караванима, нисам сигуран сада. Шта је било интересантно? На првом 'пинцгауеру' био је војник који је имао пушкомитраљез и држао га је на крову 'Пинцгауера', и остали војници, значи окренути једни наспрем других и мислим, да их је био у сваком 'пинцгауеру' по шест. 'Пинцгауери' нису били покривени. Оно колико смо ми могли видјети са те удаљености, били су доста добро опремљени. Имали су шљемове, панцире, аутоматске пушке са добошима. То смо касније видјели. Једноставно се могло видјети да се не ради о обичним војницима, већ се ради о специјалцима.

Чим су дошли на дио гдје се налази трамвајска станица на Скендерији, 'пинцгауери' су успорили. Војник који је стајао на првом 'пинцгауеру', значи онај који је имао пушкомитраљез, чим је примијетио Деду Шишића и људе који су се налазили у парку испред општине Центар, отворио је ватру по њима. Ми смо у моменту били у шоку јел`, мање  више, прије тог дана, да је ЈНА, заједно са паравојним српским формацијама, али ни једног момента нису се отворено ставили на њихову страну ко тај моменат. Почели су да пуцају по парку. Људи који су били по парку посакривали су се иза саксија, које су биле испред општине. Чим је видио да су отворени прозори на згради општине, јер је дан био доста врућ, ми смо дошли у општину, отворили смо прозор. Он је са парка пренио ватру на прозоре. Значи, отворио ватру по нама. Више се није имало шта размишљати? Значи, ми смо заузели борбене положаје и узвратили на ватру. И ту је настала општа битка.

Желим само напоменути да од тог момента апсолутно нигдје није почела, значи борба. Ни на Врбањи, ни на мосту 'Братства и Јединства'', значи пошто смо имали доста добар радио систем, пошто нам је веза била добро увезана, ми смо знали да од тог момента, значи било тихо. На Скендерији је, значи то прва, значи борба која је кренула 2. маја. Почела је на Скендерији. Ту је дошло до страховито јаке борбе. Момци који су били у 'пинцгауерим' нису били аматери, били су професионалци. Начин на који су они поискакали из возила и заузели положај  око 'пинцгауер' и око трамваја, значи око уопштеног реона, око трамвајске станице, видјело се одма' да се ради о доста утренираним људима.  Али, војник који је био, у ствари то је био  поручник, послије смо сазнали да се ради о поручнику који је стајао на 'пинцгауеру', направио је највећу глупост коју је могао направити. Он уопште није рачунао да се налази људи у згради. Ми смо били у згради, људи  из 'Патриотске лиге' и 'Зелених беретки' били су испред зграде.

Значи, све оне зграде около општине Центар имале су мале групице људи. Неки су били добро наоружани, неки су били лоше наоружани. Углавном, сви ти ћошкови су били покривени наоружаним људима. Тако да се та групица нашла у једном неповољном положају. Међутим, они уопште нису имали намјеру да се предају, чак смо ми у моменту почели, кад смо видјели да трпе јаке губитке, позивали на предају, али свако наше позивање на предају није се значи, одговарало ничим другим, него само јаком ватром. Чак је било ту и рањених на нашој страни, из простог разлога што су хтјели да испадну пуно веће патриоте, значи бољи него што су они на другој страни, позивајући на предају.

Кад смо видјели да се више нема, значи шта разговарати, ми смо наставили, значи са борбом. У међувремену смо добили информације да исто тако почиње, почело се са борбом на Врбањи мосту, да је исто тако у рејону кафе бара 'Естрада' исто да је дошло до борби. Кад су нам рекли да на свим тим тачкама Армија ЈНА укључена у борбу, нама је апсолутно било јасно шта се ради. Све те, значи  дионице, мост Врбања, мост 'Братства и Јединства', кафе 'Естрада' која је  билизу тада била команде, било нам је јасно да они у ствари желе да се увежу, да једноставно ако буду успјели у својим намјенама да ће тотално сасјећи град''.

 (Иде музика из студија, композиција 'Војник среће'.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: ... ''Ковач''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: ''Да помогнемо Сенаду и да изговоримо оно што је Заим Бацковић негдје поменуо. Овај, Мушане, Вас управо као човјека који сте били добро обавијештени и најдиректније били везани за многе ствари када је ријеч о броју цијеви и наоружања''.

 Мушан КОВАЧ: ''Да не би било забуне, да не би испало да је била нека дезорганизација првог и другог маја, ово што је малоприје командант Викић напоменуо... значи, све патриотске снаге...Добро се сјећам територијалне штаб. Ту је командант био 'Заги'. То је било на Кошевском брду, па Керима Лучаревића, па ови Швракић и тако даље. Значи, тог другог маја кључног је била једна увезана акција. Значи, представници свих ових јединица били су горе у Дому полиције. Радили смо на једном каналу. Значи, није се могло десити, знало се шта ради Топа, знало се шта се ради код Касарне, знало се шта се ради на Врбања мосту  и тако даље. Значи, ред ствари је ишао системом веза, знало се гдје се шта  дешева и тако даље. Мислим, да и ово што каже Сенад...Телевизија ... Ја скидам њима капу, свака част, али молим вас Сенад зна да је другог маја, све телефонске линије су прекинуте. Да је другог маја блокиран Кукањац са својом јединицама. Да другог маја значи, уништено је доста њихових тенкова, када је он наредио тенковима, када  се он нашао у безизлазној ситуацији. Једина његова комуникације је била телевизија,  једина његова комуникација је била телевизија, а ми на линијама нисмо могли добивати....није било телевизије није било ничег''.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: ''Мушане, Мушане, то о чему ти говориш јесте та, у том техничком смислу, јесте била његова потреба. Он никаквог разлога није имао да се јави. Ми смо њега натјерали да се јави...Само молим те да завршим...Натјерали смо га да се јави, јер смо га из простог разлога... јер, смо га прозвали. Јесте био одговоран за напад на град и он је се морао јавити, а не због техничких разлога, јер није имао друге телефонске линије, већ да објасни да ли је или није крив? То је мислим. Али добро, да не бркамо неке ствари''.

 Мушан КОВАЧ: ''Све ја знам. Све  знам. Ми смо добили информацију од људи који су били у штабовима и то је било руковођење и тако даље. Ми смо имали јако добру информацију од система везе ...овај..., а што се тиче оружја, па било је доста лаких цијеви. Нисмо имали система противоклопних. Нисмо имали минобацача. Нисмо имали хаубица. Ја се добро сјећам да смо добили само два минобацача. То је момак један Салкић  полицајац, не сјећам се како се зове, које су донијели у аутобусу у Дом полиције, мислим да су биле осамдесетке. То је све што смо имали, значи од тешких. А разлика је била хиљаду и нешто цијеви тешког наоружања, а ми смо имали пушкице. То је била голобрада дјеца и момци су одбранили овај град''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ:  ''Негдје је у разговору  била поменута обитељ Шутало, син Ивица је овдје. То је господин Викић негдје поменуо, каже - зна то Ивица Шутало све"!

 Ивица ШУТАЛО: ''Ја ћу само рећи констатацију коју су већ изрекле колеге, да у систему руковођења и командовања није било тог хаоса и дезорганизације, како неко жели представити. Напоменуо бих само да на дијелу гдје је моја обитељска кућа, гдје су били моји родитељи,  да сам ја одвезао управо из Одреда и нешто дио оружја, које ми је рахметли Талијан дао - 25 пушака, гдје сам оформио једну јединицу која је покривала терен од џамије Сокоље према градској депонији, гдје се везала за другу јединицу која је  држала Бољаков поток. То је тад била прва линија одбране према Жучи. Тада сам горе одвезао и противтенковске мине да би се запријечили тенковски правци проходни од  правца Крајишникове (мисли на Момчила Крајишника, предсједника Народне скупштине РС – оп.а) куће из Забрђа. И једну би чињеницу изнио у вези другог маја, која никад није ни поменута, нити  је добила неку информацију у било којим средствима информисања. Другог маја су агресорски авиони надлетјели тај дио и избацивали су касетне кумулативне бомбе. Тад од бомбардовања..., јер смо нашли сандуке, те  касније смо ми ишли испред КДЗ-а (јединице контра-диверзионе заштите – оп.а) водио сам их да дижемо те неексплодиране кумулативне бомбе и нашли смо сандуке и људе који знају како су паковане. Рекли су да је ту бачено 500 касетних  кумулативних бомби, које су намијењене за уништавање оклопних колона. Од те једне кумулативне бомбе рањен је, која је бачена, тад је погинуо и Машић Џенан који је био у рову, у земуници коју смо ми већ  били направили,  али га је убио кумулативни млаз који је прошао метар доље. О томе се никад у средствима јавног информисања, ни било гдје појављивало да су авиони бомбардовали тај рубни дио града, већ само да су се водиле борбе у центру града

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Колегице Јасна, ево поново се ми укључеујемо из студија три. Топо жели да каже гдје је било његово командно мјесто, оно што је Мушан  малоприје говорио -да су сви знали шта им је задатак тог дана''.

 Џевад ТОПИЋ ТОПА: ''Ја сам имао комадно мјесто 'Маршаловој Тито', у МЗ Ослобођење 1.,  и ту смо се  ми као група искупљали.  Сви знају. Долазио је ту и Керим и 'аларахметиле' Талијан и Сефер и сви смо ту долазили и добивали различите наредбе. А те наредбе нису биле ни писане,  него су све биле усмене. И усмене наредбе ја не бих прихватио да, то је, ако је усмена наредба, да је то била наредба, јер ми тада нисмо имали, имали смо ми командовање. Имали смо све, него смо ми иначе и прије тога ...акције каже: 'Идемо на Илиџу,  идемо сви на Илиџу. Идемо сви на Јеврејско, идемо сви на Јеврејско. Идемо на Божића пумпу, идемо на Божића пумпу.  То је било све прије другог маја. Значи, ми смо већ имали ратна искуства као групе, као групице.  Ја сам тада мислио да ће доћи једно војно лице покупити нас десет група и рећи – е, ви ћете бити под командом том и том. Међутим, то никада нико није изашо и ником то није пало на памет. 

Рецимо, ја сам постављен за команданта Војне полиције Регије, а нико ме није пит'о, него ми Керим  донио. Ујутро ме пробудили и донијели ми наредбу. Значи то се...биле су...мислим... нисмо... И зато мислим, да док смо ми тада тако радили, то је било из срца и тако смо ми...добро, добро, онај, како се зове,  функционисали све до оног момента док нам нису дошла војна лица на наша мјеста и гдје разорили нас који смо добро функционисали прије овога, овај, онај, другог априла и маја''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''На кога ти мислиш на војна лица? Јел' на господина Сифета Поџића?

 Џевад ТОПИЋ ТОПА: ... ''Не, не, не''!

 Водитељ Ђуро КОЗАР: (узима ријеч од Топића)... ''Он је био послије, он је сада командант Петог корпуса''.

 Џевад ТОПИЋ ТОПА: ''Сифет Поџић, ја сам онај  од Сефера, као ... ја га ставио као свога савјетника, као  команданта. Ја сам био командант батаљона Војне полиције тада, али сад ћу вам рећи, тачно знам и имена који су се скидали да нам покажу да су муслимани, а ми их похапсили у команди и тако.  Ја нећу сада имена, ту онај појављиво, јер незгодно је сада говорити, овај. Мене иритира, јер када у новинама видим за 'Шести апарил' (дан ослобођења Сарајева у Другом свјетском рату – оп.а) неке људе који су били на другој страни, а они су ту, онај,  као за 'Шести април'''...

 (из студија иде архивски снимак говора Фикрета Абдића)

 Фикрет АБДИЋ (архивски снимак):  "Путујући из Зенице за Сарајево слушао сам радио и обавијештен сам сад око ових свих догађања и мислим да сада нема времена говорит' своје утиске. Мислим да треба усмјерити на то шта сада чинити? Ја прије свега, подржавам у цјелости и дивим се напорима господина Дојла које је учинио. Међутим, ја мислим да ситуација у Сарајеву диктира да се још једном понови тај апел, то је једна ствар. Друго, да то диктира сугестију Дојла да се Европа и Америка далеко више и брже морају повезивати око случаја, око све ове ситуације у Босни и Херцеговини, јер се политичко-безбједносна ситуација, из сата у сат смо говорили до сада, али и из минута у минут погоршава. Мислим да то диктира једну далеко бржу комуникацију  и то је случај, по мом мишљењу и непоновљив у свијету и он захтијева посебан приступ. Док се чине ови напори, лично мислим да би требао покренути хитно  Дојл активност, да се још 3000 посматрача упути у БиХ, јер ми се вртимо. Сви наши проблеми врте се у кругу тога како онемогућити све ове нападе. Јер, док свијет трага која је страна у праву, наши грађани трпе страх. Грађани губе животе. Градови се руше, а поготово град Сарајево. Међутим, оно што сад ја осјећам потребу да кажем. Ја иако сам укључен био у радио, слушао сам генерала Кукањца. Ја га сад позивам да хитно обустави оружана дејства.  ('наштиклан' наставак говора Ф.А. –оп.а) Морам да кажем да су везе  у тој мјери лоше у Сарајеву, да сам ја овдје практично у Неџарићима у овој  згради УМПРОФОР-а, да не могу за сат времена ступити у везу са Дојлом, односно добити телефонски број. Мене чека генерал Мекензи на линији, према томе, од овога разговора зависе све моје даље активности. Ја ћу вам се јављати."

 Водитељ Јасмина:  ''Након тога, господин Абдић је дошао у телевизију. Сенаде...испричај нам тај детаљ, прије него што одеш''.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: ''Не знам. То је било пет звјезданих детаља, да  је то нејвероватно. Дакле, прво иде одјава дневника, у тих 20 секунди јавља се пресједник Изетбеговић. Одмах укључујемо наш пункт тзв. четворожичну линију у Предсједништво БиХ, гдје су чланови предсједништва Ганић и Кљујић и у том моменту на врата студија улазе Фикрет Абдић, Јерко Доко ( опаска водитељице, 'тадашњи министар одбране'), преводилац енглеског Весна Црногорчевић. Дакле, ми смо  на три пункта имали четири члана Предсједништва БиХ. Ја не знам, мислим ми смо у току тог пријеноса, поподневног од 15 сати, имали неколико информација о томе гдје је господин Абдић. Једна информација је да иде за Сарајево из правца Сплита. Друга је информација да долази према Сарајеву из правца Загреба. И трећа, која је очигледно тачна, коју и он потврђује да је био у згради УМПРОФОР-а, неколико сати прије него што је ушао у наш студио. Неко је рекао овдје да је онај у току данашње емисије, да је,  да сам ја рекао да је господин Абдић био у студију да би, овај, прогласио да је  ово - није државни удар, али  да би извршио државни удар је ли?  Ја мислим да нико од нас није мјеродаван да у овом моменту то каже. Ја имам неке своје дојмове и неко своје мишљење о њему, о његовој улози те вечери. За то сам чуо од господина Кљујића који је говорио о томе у току рата - да је господин Доко био на неки начин 'фластер' господину Абдићу у студију, да не би он нешто рекао подузео, прогласио и тако даље. Ја нешто баш такав дојам нисам стекао, јер је господин Доко цијело вријеме  излазио и улазио у студио, тако да он баш није био фластер. Ал' ето, да кажем неке ствари које су битне.

Битно је да ми данас, десет године послије тога, говоримо о том другом мају. Мало је сва ова прича збркана. Ко је био на којем нивоу? Каква је била комадна одговорности? Како су командне линије биле увезане? Ко је био под чијом командом? Шта се дешавало на телевизији и тако даље. Али је битно, да смо почели да говоримо о томе. Ја се добро сјећам, јер сам потупно свјестан важности другог маја, да је другог маја 1993. године држава Босна и Херцеговина, барем оно што је од те државе било у Сарајеву, дакле званичне институције, су обиљежиле ту прву годишњицу другог маја. Врло, не могу да кажем свечано, али, али, обиљежено је.  И то је обиљежено као хисторијски, историјски,  повијесни датум и тада је тај датум окарактерисан  као дан 'Д' за Босну и Херцеговину, као дан  када је покушан државни и војни удар на тек признату, ни мјесец дана стару државу Босну и Херцеговину. Од 1993. године, до овог дана,  до ове емисије Радија Федерације Босне и Херцеговине,  тај дан никада више није помињан ни у каквом контексту, чак ни у ...ето, у неком 15-то секундном прилогу у дневнику. Тако да је битно да смо почели да говоримо о томе и очигледно је, да на основу ове приче од 3 сата и 15 минута, да има толико детаља, да је то толико битан дан,  да је то толико значајан датум, да је толико преломан био, да  треба о томе, заиста врло озбиљно направити у неком документу, направити у неком, неком, историјском документу. Колико ту нивоа има? Улога медија, улога ове јединице, улога специјалаца, колико је ко био наоружан? Занимљиво је сад колико смо мало отишли криво у овој причи. Ми говоримо о нама другог маја, нико не говори ко је нападао другог маја и како је то текло? Како је то било планирано? Шта је био циљ свега тога? То треба да буде прича ових наредних емисија којих буде, а знам да ће их бити. Е сад, предуго смо шутјели о свом, да тако кажем, тешка је ријеч, али.... факат,  о свом херојству, да бисмо онај, изгубио сам мисао''... (смије се)

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: (упада у разговор) ''Колегице Јасна, ево господин Бацковић би да коментира изјаву Фикрета Абдића''

 Водитељ Јасмина: ''Само изволите''!

 Заим БАЦКОВИЋ: ''Ја нећу да коментирам изјаву господина Абдића, али хоћу чињенично стање да кажем. Сенаде, у предсједништво је дошао генерал Мекензи и врло прецизно рекао - до рјешења проблема са Изетбеговићем да ће Фикрет Абдић преузети вођење, чак диктирао то''.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ:  ''А кад је рекао то? У колико сати''?

 Заим БАЦКОВИЋ: ''То ти ја, немој ме сад, имам дневник, спремам сам ти га дати да прочиташ. А Стјепан Кљујић и Ејуп Ганић би то ... не... потврдити, него морају потврдити. Значи, одржано у предсједништву''...

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ (упада): ''Кад је то било? То је врло битно''!?

 Заим БАЦКОВИЋ (не одговара него наставља):.....''Тад смо први пут сазнали да се он налази у Сарајеву. Мистериозно дошао у Сарајево. То је истина''.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: .... ''Па, и ја сам рекао да је мистериозно дошао''.

 Заим БАЦКОВИЋ (наставља):.... ''Значи, рекао да ће преузети и да ће то објавити''.

 Водитељ Јасмина: (упада у разговор) ....''Ево, имамо врло кратко''...

 Заим БАЦКОВИЋ: ''Не! Не! Само да кажем''!

 Водитељ Јасмина: ''Само изволите''!

 Заим БАЦКОВИЋ (наставља): ... ''Тада су одређена два момка. Сенад их се мора добро сјетити. Једног зна одлично. Чомбе и Самир, били су ти са пушкама у студију. Значи, Сејо Бајрактаревић''.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: ''Нико са пушкама није био у студију''!

 Заим БАЦКОВИЋ: ''Присјети се''!

 Водитељ Јасмина:  ''Упитали смо господина Јерка Доку - да ли је другог маја 1992. гопдине  имао задатак да спријечи, тадашњег члана предсједништва Фикрета Абдића, да се прогласи новим предсједником, како је то својевремено господин Кљујић изјављивао. Ево, само кратко да чујемо одговор''.

 Јерко ДОКО (снимак): ''Не, ја се са тиме не слажем, јер то не одговара истини. Нити је он што пришао ту, нити сам ја имао каква задужења у том правцу, нити сам ја то знао. Ја сам са господином Кљујићем расчистио. Рекао сам му да то није истина, да то није истина тај дан, а за друго ја не знам. Не могу рећи оно што није''.

 Водитељ Јасмина: ''Ево, то је била изјава коју смо добили прије неки дан од господина Доке. Изволите наставите''!

 Мушан КОВАЧ (јавља се  први за разговор): ''Ја бих мало допуинио ово што Сенад каже''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: ''Ово је Мушан Ковач, ваљда га препознајете''!

 Мушан КОВАЧ (наставља): ''Кључни детаљ, кључни детаљ, значи други мај, била је отмица предсједника и мсилим да је телевизија одиграла кључни моменат у свему овоме. Јер, чим је успостављена веза да је предјседник жив... ми нисмо имали информација... да ли је жив, није ли жив? Знали смо да је слетио тамо. Значи, сва поента је била да се уклони предсједник државе, да се направи општи хаос и да се заузме град Сарајево и чим се заузме град Сарајево, значи Босне не би било. Ово што Сенад каже, свака му част и да је ово, значи након мјесец дана од признања Босне и Херцеговине,  да је било планирано да се уништи једна млада држава. А како ће те рибу убити, него да јој смрскате главу. Значи, кључни детаљ је била отмица предсједника и његово заробљавање''.

 Кристијан ИВЕЛИЋ: ''Па, ево овако, ми овде у студију коментирали смо ове неке ствари, већ 25 минута чекамо констерирани након једне изјаве господина Хебиба који нажалост, вјероватно, сада није у студију''?

 Водитељ Јасмина: ''Још увијек је ту''.

 Кристијан ИВЕЛИЋ: ''Још увијек је ту?  Па, ево коментирали смо ту, будући да су ту заповједник специјалне и заповједник војне полиције. Морамо казати да једна ствар једноставно фактички не одговара истини, а која је то? Данас у ово доба, десет година касније,  ретуширати и отворити оно што је повијесна истина, врло је  двојбено. О чему говорим? Говорим о томе, ево живих свједока овдје поред мене, кажем, заповједника специјалне и заповједника војне полиције - да Јука Празина, уз дужно поштовање према онима који су погинули у обрани града у његовим формацијама - није био  под контролом МУП-а. Да је био под контролом МУП-а, не би радио оне ствари које је радио код 'Делминијума''. Не би завршио у Херцеговини.  Не би се придружио Кажњеничкој бојни Младена Налетилића Туте и не би судјеловао у многим стварима које су, зна се, како криминогене. Не би имао онолики број људи с досјеима, за које полиција јако добро зна, нити би извршио, нити би судјеловао у ономе што је било у пљачки 6.000 трговина у Сарајеву. Тако да морамо то нагласити, да то једноставно не одговара чињеници. Ако неком одговара да данас тврди да је тако било, бојим се, да поред живих свједока, та истина не може проћи":

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Ево, сад би хтио да се укључи и господин Керим Лучаревић''.

 Керим ЛУЧАРЕВИЋ: ''Ево, само ја бих најкраће, јер смо дуго чекали, па на неки начин мислим да се ова емисија и приводи. Хтио бих рећи да су и познате ствари које су се дешавале са Јуком Празином. А колико је  он био под стварном контролом Републичког МУП-а? Како је онда могуће да је он упадао Сеферу Халиловићу у штаб, постројавао их доле, тражио их да их малтретира, да му потписују да је он генерал?! Па сам ја онда морао интервенисати, то истјеривати и тако даље. Неке ствари се нису смјеле догађати. Друга ствар која, то мислим, се мало повезује и за овај трећи јануар, овај, извињавам се 3. мај, то је у доба када је овај  Фикрет Абдић ишао у телевизију и  тако даље. Дешавало се то што се дешавало. Могу рећи није само телевизија о томе одлучила, одлучили су борци армије, прије свега. Могли сте о телевизији причати и пуно више, вјероватно је дала допринос, али да није било омладине, ослободилаца, бораца који нису жалили животе и дијелове тијела, вјероватно би ситуација била сасвим другачија. Међутим, у Штабу територијалне одбране Републике Босне и Херцеговине дешава се да старјешине отказују послушност и према Халиловићу и тад они говоре да ће они прихватити Абдића. Тако да ја тог трећег маја добијам хитан позив Сефера, да хитно дођем у Штаб територијалне одбране, као војна полиција. Мени је жао што није присутан и господин Сефер Халиловић, који би ми то могао и да потврди. Кад смо ми тамо дошли? Дошао сам ја са својим људима да видим о чему се дешава, јер је ситуација била тотално хаотична. Тад смо им рекли да ће се морати придржавати закона и правила које су сами усвојили и донијели, да се мора поштовати начелник Главног штаба Сефер Халиловић. У противном мораће сносити санкције, које су они кроз закон дефинисали. Након тога се помиче ситуација у Главном штабу Босне и Херцеговине, јер су видјели да је оружана сила на страни легалних органа Босне и Херцеговине''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Ево, сада из нашег студија''....

 Водитељ Јасмина: ... ''Ево сада''...

 Јован ДИВЈАК (упада): ... ''Само ја морам рећи, ја сам био у Штабу територијалне одбране. Прво, у то вријеме Сефер још није био начелник штаба. Био је оперативац и ја бих те замолио Лучаревићу, кажи именом и презименом ко је из Штаба територијалне одбране био спреман да подржи Абдића''?

 Керим ЛУЧАРЕВИ: ''Ја то знам. Али, када сутра дође Халиловић, буде порилика нека и он изнесе, јер ако се сјећаш''? ....

 Мушан КОВАЧ: ...''Ако не у књизи, ја их знам поименично, али не бих сад то. Нека то уради Сефер Халиловић''.

 Јован ДИВЈАК: ''Мислим да Сефер тада још није био начелник штаба''.

 Мушан КОВАЧ: ''Ма није! Али, је била општа пометња. Схватате! Али, је Сефер у тој ситуацији координирао тим мјестом''.

 Водитељ Јасмина: ''Ево, враћамо се поново другом мају. Наши гости, Сенад Хаџифејзовић и Авдо Хебиб, морају да иду. Ево, да их чујемо''.

 Авдо ХЕБИБ: ''Ја бих само на кратко желио да ме се погрешно не схвати, кад сам говорио о координацији и утицају МУП-а на организовано дјеловање највећег броја свих група у граду, а чак и група Јуке Празине, у једноме доброме дијелу. Свакоме је познато да су јединице 'Игмана', на одређеним просторима, биле под контролом и да су сачувале... Јединица 'Игман 80' је сачувала улаз у град Сарајево на Ступу и Ступскоме брду. Према томе, те јединице не можемо везати за оно што се ја апсолутно слажем, да је у тим групама и јединицама било оних који су искакали, који су правили оно против чега се, читав МУП, цијело вријеме борио. Тако да не би желио да будем  ту погрешно схваћен. Међутим, мислим да ова емисија не би била потпуна, ако не би се, један значајан догађај који се десио трећег маја, ово о чему је господин Хаџифејзовић говорио. Да је међународна заједница била добрим дијелом погрешно информисана  од њихових представника овдје,  о стању и ситуацији, која се овдје  дешава.

Ја сам самоиницијативно трећега маја назвао Раифа Диздаревића у Фојници, преко свога шефа полиције - да обезбиједимо и да покушамо успоставити контакт са Бутросом Бутросом Галијем - да му пренесемо праву информацију, јер сам знао да одавде често иду погрешне иформације према УН о стању у Босни и Херцеговини. Успјели смо, господин Диздаревић је успио успоставити директни контакт са господином Бутросом Бутросом Галијем. Дао му праве информације. Замолили смо га да учини, оним другим дипломатским путевима, да се Сарајево ипак не доведе у ону позицију у коју се било доводило и мислим да је велики допринос и господина Диздаревића и господина Фаика Диздаревића, који је анимирао,  у исто вријеме и Француску владу,  да у оквиру УН и Савјета безбједности дају, да добију прије свега праве информацију и  да дају свој одређени допринос у даљем току и борбе и информација, које су ишле одавде из Сарајева. Мислим да тај дан не би био, ова информација не би била? Мислим, била би штета ако се не би у контексту читавога овога договора и ове  ситуације првога, другога, трећег и осталих мајева - ако се не би знало, с обзиром да је то један од великих доприноса, који  ће касније имати сасвим други утицај на понашање дипломата према Босни и Херцеговини''.

 Водитељ Јасмина: ''Још један аспект наше одбране. Господине Хехбибу, хвала вам најљепша што сте се одазвали нашем позиву и били учесник и гост специјалне емисије Федералног радија. Сенаде и ти треба да идеш''...

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: ''Ја бих само. Још пола сата има до краја емисије, мислим да неке ствари можемо закључити. На примјер, а да не погријешино. Очигледно је, сасвим очигледно, да се тог другог маја, та драма дешавала у нека два периода. Мислим, то сасвим нема дилеме. То је дакле, војним средствима покушан, сасвим  сигурно, непогрешиво дефинисан термин –државни-војни, или државни удар?! Када то није успјело преко дана, онда је сасвим очигледно да је киднаповање предсједника државе, у овој другој етапи можда случајно?! Је ли...  то исто пробало од његовог слијетања авионом у Сарајево, а све ово друго... рецимо прича, ко је гдје био у моменту? Шта се дешавало? Колико је ко био наоружан? Сва та, на неки начин конфузија, која је овдје у току  три и по сата презентирана, значи да ми само дуго нисмо говорили о томе. Само дуго нисмо говорили и да треба заиста  о оваквим стварима чешће говорити. И о овоме свему, треба некако да завршну ријеч кључну,   да неко ко је специјализиран за објашњење свега тога. Можда су то неки новинари, који имају више информација? Можда су то хисторичари? Можда су то некакко неутралнији људи итд. Али, нема никакве  дилеме, да је други мај био пресудан дан за државу Босну у Херцеговину.  Било како да се тај дан завршио у корист оних који су нападали на овај град, ми данас сигурно у овом студију не би сједили''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Колегице Дучић''...

 Водитељ Јасмина: ''Изволите!  Ево, само да се ја захвалим Сенаду Хаџифејзовићу. Хвала ти лијепа што си данас био са нашим слушаоцима''.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: ''Хвала''!

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Ево и Драган Викић би  треба да иде по другом послу, па да га на крају чујемо''.

 Водитељ Јасмина: ''Изволите''!

И морам још завршити са тим, да тих момака, тих наших најбољих, кажем синова. Нажалост, ми данас немамо времена да сви читамо колико је људи дало животе за град Сарајево, а онда морамо казати за Босну и Херцеговину. За то нема сигурно времена. Међутим, да њих није било, прво њих који су дали своје животе, који су дали своје дијелове тијела и људи који су у организационом дијелу јако пуно посла урадили , мислим да данас не би сједили овдје, да  Сарајева не би било, да Босне и Херцеговине не би било. Нажалост, од нас нико  није у политици па да ми сада причамо шта се кухало и гдје се већ шта било скухало? Наравно, многи су новинари о томе писали. Ми знамо каква је се кухиња спремала Босни и Херцеговини. Али ето, фала Богу, ти наши младићи су ту  кухињу спознали и осујетили је и ја им, мислим, одајем сва признања за што су урадили. Наравно и они који су данас живи, наравно и многи данас незадовољни својим статусом. Наравно, данас  о томе немамо времена да, да,  да, да,...., нит' је можда мјесто да се о томе говори? Али се мора казати стварно о једном елану и једном духу и једном патротизму, који је провејавао међу свим борцима, међу свим тим командантима.

Нормално, бивало је проблема, али мислим да они, на данашњи дан, нису толико ни битни,  који су се дешавали у одређеним штабовима, на неким политичким нивоима. Међутим, ја кажем, нашој омладини и патриотима треба одати сву почаст. Јел, захваљјући њима и људима који сједе и оним који не сједе данас у овим студијима, који су на неким другим мјестима, овај, захваљујући имамо град Сарајево! Имамо Босну и Херцеговину! Ако Бог да - имаћемо је, нако нормално, како је се некад сјећамо''

 Водитељ Ђуро КОЗАР:  ''Ја бих се у име Радија Федерације Босне и Херцеговине зафалио господину Драгану Викићу,  а захвалио бих се и специјалцима за њихов допринос који су дали другог маја. И ја бих за кратко дао ријеч господину Бакиру  Накашу, који нам се дуго запостављен. Он није по овој заповједној линији био ангажиран, али желио бих нешто о томе да каже''.

 Бакир НАКАШ: ''Ево ја бих...него баш кроз живи разговор. Исто тако било би ми тешко да нисам био судионик свега овога и да нисам, провео сам цијели рат у Сарајеву, не би имао о чему свједочити. Међутим, ја сам имао војно образовање прије овога дешавања. Имао сам чин потпуковника бише ЈНА, тако да посједујем одређена образовна знања и сазнања у командној, руководној функцији. И могу констатовати да је било илузорно очекивати да 2. маја постоји било каква командна повезаност на овом нивоу. И да смо свјесни да је тадашња агресорска ЈНА остала без команде и без повезаности. И толико увјежбавана и толико тренирана да није била у стању да координира ту активност, а ови голобради младићи су је искоординирали.

Прво што бих хтио да кажем јесте то, а и то је везано за моје образовање. Ипак се потврдила теорија наоружаног народа као оправдана и једина могућа, уколико постоји оправдан и реалан мотив да се прихвати одбрана и да се прихвате оне тековине зашто се неко борио. Из тог разлога, мислим да  ове све групе и групице и сви ови организовани облици отпора, који су се каснијим слиједом догађаја морали увезати, у суштини су пут стварања система који није могао бити створен преко ноћи, а није могао бити планиран. И на крају, нешто о чему смо мало говорили, а то је улога међународне заједнице.

Ми смо само овлаш дотакли УНПРОФОР, Мекензија и Бутроса Бутроса Галија и посматраче. Чули смо из Авдићеве изјаве да их треба још довести, јер су посматрачи требали да посматрају то све. Мислим да би требало у једном проспектном и ретроспективном поступку дати оцјену УМПРОФОР-а  у тадашњем тренутку, који је био у граду Сарајеву. Која је била његова улога од недоласка и не дочекивања предсједника,  верифициране и признате државе на аеродрому? Омогућавања да он буде ухапшен и одведен, до измјена и допуна, које су биле биле рјешаване у току, а ми очекујемо.... Пазите! УМПРОФОР у току акције мијења стратешке циљеве и доноси нове одлуке, које доноси један појединац Мекензи, а очекујемо да ми можемо имати систем од људи који су у тенама и патикама и од обичних цијеви направили одбрамбено оружје. Мислим да би то требала бити једна озбиљнија активност која, можда не би требала ићи уживо? Али би се и том  моменту морало посветити дужна  пажња, а а све да би се одала стварно  почаст и признање свима онима којих данас нема међу нама или онима који су дали дио тијела за ово''.

 Водитељ Јасмина: ''Иако је агресор у главном граду Босне и Херцеговине покушао уништити све комуникације, јер је већ била запаљена Главна пошта, на дипломатском плану се интензивно  радило на томе да истина о нашој трагедији оде у свијет. О односу свијета према агресији на Босну и Херцеговину тог 2. маја 1992. године, савјетник у Предсједништву БиХ Хајрудин Сомун, нам је рекао'':

 Хајрудин СОМУН (снимак): ''Током дана обавијештени су сви главни центри свјетски, прије свега Европска заједница. Обавијештена је Америчка амбасада. Обавијештена је Њемачка амбасада. А пошто су нам од скора прије пола сата-сат, вјероватно неке линије ометане или су прекинуте, врло је тешко даље контакте обављати са свијетом директно. И зато то радимо преко сједишта посматрачке мисије Европске заједнице на Илиџи, који имају своје 'сат-ком', тзв. директне линије. Господин Дојл, изасланик лорда Карингтона, он такођер свијет обавјештава о томе. У међувремену је још више активан на покушају смиривања, односно прекида ватре у самом граду. И ту се чине покушаји да се прекине ватра, бар привремено, како би, како Армија тврди, покупила своје рањене, можда и погинуле, између Команде града и ЈНА. А онда ће у том случају престати покрет тенковима. Европа се обавјештава на све начине о истини, али истина има више крајева.

Питање је - како ко том крају приступи. Европа... ја не знам из којих све  разлога, Европа у посљедњих седам дана покушава да изједначи све кривце за ово што се догађа у БиХ. Могуће је, да је то једна врста притиска према овој страни која напада, према ЈНА и према екстремном крилу СДС-а да се прихвати прекид ватре и преговора. Али, ово што се догодило синоћ и  данас, то је превршило сваку мјеру, што могу да тумачим отпором. Управо, ова два главна фактора агресије на Сарајево, да  против одлуке КЕБС-а у Хелиснкију, односно закључка КЕБСА у Хелсинкију, да је ЈНА главни кривац за рат у Босни и Херцеговини. А и такођер и одлуке амбасадора Кутиљера да прекине разговоре у Лисабону, како би затражио од СДС делегације да дође у Босну и Херцеговину и  да учини све на прекиду ватре, што је индиректно и ипак знак да они мисле да је СДС екстремно крило ... С друге стране, свијет је знате такав.  Када виде да се неко завадио, они гледају реално стање, реално  стање је такво да они који нападају имају све, а они који се бране да немају готово ништа. И онда, да би оне који немају ништа спасили, бар њихове голе животе спасили,  онда настоје да мало уразуме који имају све, односно да им пружају уступке и то траже и од нас, очито''.

 Водитељ Јасмина: ''Био је ово још један архивски снимак из архиве Радија Босне и Херцеговине. Ево и господин Дивјак спрема се да напусти наш студио. Има других обавеза. За крај, шта ћете нам рећи''?

 Јован Дивјак: ''Наравно, ја мислим да је прилика да сви грађани, па и преко .... Ја изражавам захвалности свим оним патриотама који су тог дана - говорим о другом. Мислим да тад тенкови нису задржани у граду...малопре смо говорили о томе и хватање Изетбеговића не би ништа променило. Значи, све што се десило ујутро од осам, па све до негдје, до заробљавања Изетбеговића, то је оно. Ето што су све групе, које су тог момента се нашле на удару добро наоружане војске Југословенске армије, успеле су да створе све предуслове да се касније добро одради 'Пофалићка битка'. То је било предуслов да се касније изађе на Мојмило брдо и да се уђе у Добрињу. То је све оно што је дало некакав подстрек и моралну снагу грађанима, тај други мај.

На тај други мај, ја се поносим што сам био један од свједока, као и ми сви који смо у студијима. И хвала вам што сте позвали. А грађанима града Сарајева нека други мај, нека остане као један од најснажнијих показатеља заједничке борбе граћана и њихових наоружаних делова за одбрану Сарајева и Босне и Херцеговине''.

 Водитељ Јасмина: ''Господине Дивјак хвала вам лијепа што сте се одазвали нашем позиву. Ево, сада да чујемо. Азра сад да чујемо нашег фото-репортера (у овом тренутку из студија 4. - ријеч узима новинар Раде Трбојевић)''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: ''Овдје студио четири! Моји гости су Ивица Шутало и Мушан Ковач, наравно ја им дугујем захвалност што су одвојили оволико дуго времена за реализацију овог пројекта Радија Федерације, који је био посвећен другом мају и терористичком нападу на град Сарајево. Господине Ковач, желите ли Ви на крају, нешто да кажете''?

 Мушан КОВАЧ: ''Хвала и вама. Ја се поносим на град Сарајево и на све пале борце и одам дужно поштовање и град Сарајево то никада не смије заборавити. Можемо опростити али, заборавити не''?

 Ивица ШУТАЛО: ''Ништа не бих посебно. Подржао бих ово све, саговорнике. Други мај мора остати за нас један датум којег се сарајлије морају сјећати и цијела Босна и Херцеговина. Јер, да другог маја нисмо пркосно стали, одбранили овај град, не би било ни овог града ни Босне и Херцеговине''.

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: ''Ево завршавамо јављање са пункта број четири. То су били наши саговорници Мушан Ковач и Ивица Шутало. У реализацији овог дијела програма са овога пункта, судјеловали су људи који су цијели рат пружали активан отпор агресији на БиХ: Аднан Ибричевић, Џевад Делић и Мухамед Окерић. Репортер са пункта број четири био је Раде Трбојевић.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Ево прелазимо на пункт три. Господине НУмићу, Ви баш нисте у цвијету младости, уз дужно поштовање момцима који су устали да бреане овај град и ову земљу и сад имате 67 година. Када сте, значи ''92. имали 57, ипак сте узели пушку и цијело вријеме били у одбрани''.

 Џевад НУМИЋ: ''Тада сам имао 57 година. '92. године кад сам почео сарађивати са организацијом 'Зелених беретки'' и могу Вам рећи да је овај град и одбранила ова младост. У ствари, то су бранили патриоти овог града,  а највише, вјерујте, највише је било тих са падинских дијелова овога града, који су устали не жалећи своје животе. Могу вам рећи на крају ове емисије да је... Видим да се приводи крају... Да можда мало и популаришем 'Зелене беретке'. Недавно је изашла и књига 'Живи мртвима'. У њој је 1224 погинулих бораца А РБиХ, 'Зелених беретки', 'Патриотске лиге' и свих других, овај асоцијација, које су браниле овај град и ову државу. А од 1225, њих је погинуло у 1992. години - њих 660. Шта то говори,? То говори да је у првим налетима највише људи погинуло. Гинула је младост. Она је у тенама и слабо обучена, али са једним невиђеним моралом, са једним полетом који је задивио цијели свијет, да смо могли да се одупремо једној таквој сили''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Господине Бацковићу, по чему ћете Ви памтити други мај 1992. године? Шта је то било пресудно''?

 Заим БАЦКОВИЋ: ''Пресудно, пресудна је  жеља младости Сарајева да Сарајево буде оно што јесте и оно што имамо данас. Наравно, не у оваквом облику каквим га имамо данас. Наиме, жеља да сачувају свој град грађани Сарајева.  И овом приликом на крају,  желио бих поздравити оне грађане Сарајева који су остали да чувају и да у коначно сачувају свој град. И коначно прецизно - све оне који су били ту и бранили Сарајево. Нису га бранили само они са пушком, него сви који су остали бранили су Сарајево''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: Џевад Топић-Топа?

 Џевад ТОПИЋ  ТОПА: ''Ја бих поздравио свију и за крај рекао да се зна ко је урадио све. И неистина никад не може да дође до изражаја. Ја мислим да је овај град, иначе  у принципу, и прије другог маја, одбранила младост и сарајлије, али праве Сарајлије и са осталим који су дошли у овај град. Значи, свима фала за  што су урадили. То,  јер ми данас не би били ово што јесмо да није било тога''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Ја се захваљујем мојим гостима Неџаду Нумићу, Џеваду Топићу и Заиму Бацковићу.  У реализацији овог јављања из студија три судјеловали су: Ризо Лукачевић, Бранко Васић, Нихад Пенава, Нермин Шуњ и Азра Сиповић. На крају, дужна сам да изразим захвалност пословном систему УПИ, који нам је омогућио да у њиховом простору направимо импровизовани студио''.

 Водитељ ЂУРО КОЗАР: ''Јасна, хоћемо ли се и ми одјавити

 Водитељ Јасмина: ''Па, ево полако приводимо крају ову нашу данашњу четверосатну емисију. Изволите!

        Водитељ Ђуро КОЗАР:  ''Ево ја бих на крају. Само да уважени командант војне полиције из тог времена господин Керим Лучаревић Доктор каже, у име нас, из овог студија, једну  завршну ријеч.

 Керим ЛУЧАРЕВИЋ: ''Ја бих се, прије свега, захвалио Вама кад сте ме позвали. Ово је први пут у задњих десет година да сам и ја дошо да, на неки начин, евоцирамо неке  успомене. Мислим да би требало да буде више оваквих емисија због аутентичности догађаја из тог доба, о  и о њима могу само да причају, само они који су активно учествовали. Тако ће се доћи до једне објективне истине, која ће послужити да се тај период не заборави. Желио бих поздравити све слушаоце, прије свега борце, који су преживјели све те страхоте, посебно борце у јуришним јединицама, јер то су најтежа борбена дејства, која су они осјетили на својим леђима. Мислим да није им се на адекватан начин држава одужила, за све што оно су урадили и надам се да ће у наредном периоду настојати да  бар неко повести мало више рачуна о тим који су одбранили,  ово што данас имамо  и што настојимо да буде Босна и Херцеговина каква је била и прије рата''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Ево пожељели нешто на крају да кажу и остали судионицви у овом студију. Ево, колега Ивелић''.

 Кристијан ИВЕЛИЋ: ''Па, неком ће то звучати као патетична реторика, али треба казати једну ствар у име наших мртвих, у име оних који су преживјелу и који, унаточ свему, сматрају и свих година разочарања и онога што нам је рађено изнутра и извана, од стране меуђународне заједнице. Дакле, у име свих оних који сматрају и даље Босну и Херецеговину својом домовином, а и у име свих покушаја извана и изнутра да се селективном меморијом пребрише сјећање и наше заједничке успомене. Треба казати да је 2.5. један од кључних датума наше укупне повијести, свих нас Босанаца и Херцеговаца који смо бранили ову земљу, да је коначно након дугих низа година резигнације, шутње, прешућивања, или замагљивања на десету обљетницу. Овај датум обиљежен како треба, не само на нашем медију и да би у том смислу требало се надати да ми који смо преживјели, да ћемо једнога дана дочекати да Босна и Херцеговина, за коју смо  стали у одбрану прије десет година и да ће једнога дана бити онаква, какву смо жељели да буде''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Доктор Накаш''?

 Др Бакир НАКАШ:  ''Ево и ја бих на крају, након свих ових изјава - желио да се сјетим свих оних који данас нема са нама и у свих оних који ће доћи иза нас. Да замолим све оне који мугу да то омогуће, да истина о Сарајеву, да истина о Босни и Херцеговини не буде заборављена и не буде причана устима и пером оних који нису били у Сарајеву и оних који нису били у Босни и Херцеговини.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Ја бих се на крају захвалио свим учесницима у студију. Овде су били уважени ратни команданти:  господин Драган Викић и господин Керим Лучаревић, бивши специјалац и наш колега Кристијан Ивелић. Доктор Накаш, технички  реализатор био је Елвир Хето, а водитељ и уредник у овом студију био је Ђуро Козар.

 Водитељ Јасмина: ''Ево, остало нам је још десет минута до краја емисије. Сад предлажем да чујемо једну лијепу композицију, а онда ћемо да се опростимо са још једним гостом који је остао у нашем студију.....након композиције.....

 (режија емитује пјесму 'Понеси заставу Драгане Викићу'' – оп.а)

 Водитељ Јасмина: Ево пред крај смо данашње емисије поштовани слушаоци, у којој смо говорили о другом мају хисторијске битке за Сарајево и за БиХ и у којој смо говорили о храбрости бранитеља Сарајева и Босне и Херцеговине. Наравно, и вас поштовани слушаоци наших суграђана. Господин Кемо Adемовић специјалац, легендарни специјалац, ево, да за крај  и вама каже''.

 Кемо АДЕМОВИЋ: ''Прије свега, желим да Вам се захвалим на позиву и учествовању у овој емисији. Шта на крају рећи? Чули смо много информација и да ја не бих сада понављао. Прије свега, желим да поручим свим грађанима Сарајева, Босне и Херцеговине - да се овог важног датума - другог маја присјећају, али не зато да се само сјећају тог датума ради сјећања, него да се зло не понови. Са друге стране, желим да поручим свима онима који брину о борачким популацијама, шехитским породицама, ратним војним инвалидима итд., да уложе максимум напора да овим популацијама обезбиједе што бољи живот: да обезбиједе посла демобилизираним борцима. И на крају, још једном хвала''.

 Водитељ Јасмина: ''Хвала вам што сте се одазвали нашем позиву. Поштовани слушаоци,  у протекла четири сата покушали смо се сјетити догађаја који су се десили на данашњи дан. Ако смо успјели у нашој намјери биће нам задовољство, ако нисмо биће прилике да поново о томе причамо.

Данашњу емисију реализовали су: Нермин Хоџић, Елвир Хето, Дијана Бечо, Слујеман Југо, Јадранко Одаловић, Перо Напрта, Милан Ђајић, а ја сам Јасмина Дучић - Нухоџић.

 Лудилу нема лијека, али сва срећа, има краја! До виђења''!

К Р А Ј

БАЊАЛУКА, 14. АПРИЛА (СРНА) - Грађане БиХ неко гадно лаже, а вријеме ће показати да ли то раде међународне антитерористичке агенције и организације које тврде да је БиХ безбједно уточиште за радикалне исламисте или домаће службе познате по сталним и гласним негацијама свих могућих упозорења о постојању веза са екстремним групацијама, тврди члан Заједничке комисије за надзор над радом Обавјештајно-безбједносне агенције (Оба) парламента БиХ Славко Јовичић.

Федерални медији објавили су да је у званичној информацији Министарство безбједности БиХ навело податке Обе да прошле године у БиХ није извршено ниједно кривично дјело које би се могло сматрати међународним тероризмом.

"Прво, таква информација је чиста глупост, јер не може Министарство безбједности оквалификовати неко кривично дјело као међународни тероризам или нешто друго. То треба да раде правосудни органи. Са друге стране, ако и није било терористичких напада, значи ли то да је БиХ имуна на међународни тероризам", упитао је Јовичић.

Он је изјавио за "Фокус" да упозорења страних обавјештајних служби говоре нешто сасвим друго.

Члан Експертског тима југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала Домагој Маргетић рекао је да је тешко вјеровати да Оба и њен генерални директор Алмир Џуво не располажу подацима о терористичким организацијама, групама и терористима на територији БиХ, те о повезаним терористичким ентитетима на Косову, у Хрватској, Македонији и Црној Гори, те Албанији.

Он сматра да је очигледно ријеч о намјерно фалсификованим подацима у извјештају, чију су израду, према његовом мишљењу, координисали Џуво и министар безбједности БиХ Тарик Садовић.

Према најновијим подацима америчке обавјештајне заједнице, на територији БиХ дјелује више од 1 100 терориста, а БиХ је и даље на листи земаља повезаних са тероризмом и то према извјештајима обавјештајних служби САД из марта 2009. године, пише "Фокус".

БиХ је и у извјештајима Савјета безбједности УН идентификована као држава на чијој територији дјелују терористичке организације и терористи, те се БиХ, пише лист, налази и на попису земаља повезаних са тероризмом.

"Тај попис ажурирају антитерористички експерти Савјета безбједности УН. У смислу терористичке пријетње, БиХ је данас у Европи оно што је Иран у свом окружењу, а безбједносни систем БиХ озбиљно је премрежен том терористичком мрежом и представља дио проблема, а никако његово рјешење", навео је Маргетић.

Маргетић сматра да су надлежне службе у БиХ пропустиле да у извјештају помену податке које су добиле од западних обавјештајних служби, а који указују како је недавни терористички напад у Мумбаију у Индији доводен у везу са терористичком мрежом и њеним припадницима у БиХ, те да је тај стравични терористички чин, највјероватније, координисан управо са територије БиХ из једне од терористичких логистичко-обавјештајних ћелија.

Исти је случај, наводи Маргетић, са недавно ухапшеним терористима у Белгији и Француској, од којих су неки били директно повезани с терористичком мрежом у БиХ.

 Муџахедин ногом гази три одсјечене главе српских цивила са Озрена /Добој/

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

 Абу Хамза не жели да добровољно напусти БиХ из више разлога, а поготово му не пада на ум да се врати у Сирију. Заправо, сви „свети ратници“ и борци за ширење ислама и доминацију у земљама каква је БиХ, те подручја као што је српска покрајина Косово и Метохија, сматрају да је то њихов дуг према муслиманској браћи у стварању исламских држава у срцу Европе. Абу Хамза је само један од неколико хиљада најрадикалнијих исламских терориста који су бежећи од закона из земаља свог рођења и порекла – нашли изванредно уточиште у Босни и Херцеговини од 1992. године, па све до ових дана. Мало кога у БиХ интересује где се тренутно налази Абу Хамза!?

Стравично: Муџахедин са одсјеченом главом Србина!

Сви су ти блискоисточни ратници за ширење ислама у Европи, пре доласка у БиХ, углавном починили тешка кривична дела у својим земљама и наравно да и не помишљају да се врате у матичне земље, јер их тамо чекају законске санкције и дугогодишње затворске, па и смртне казне.

 Довољно је било да ти злочинци само кажу да желе да се боре за стварање исламске Босне и Херцеговине и тадашње политичко, војно и дипломатско муслиманско руководство их је оберучке примало у држављанство Босне и Херцеговине. Да би постали држављани БиХ није им требала никаква документација, нити било какве генералије. Чак нису требали да пријаве ни своје име и презиме!? Било је довољно да кажу да је Алах највећи и да су дошли да се боре против Срба и онда су их власти Алије Изетбеговића братски примали у Босни и Херцеговини. Већина од тих злочинаца су прошли обуку у многим камповима Ал Каиде од Авганистана, Палестине. Босне и Херцеговине...па до Косова и Метохије.

 Abu Hamza

  Босна и Херцеговина је земља сви могућих контраверзи и апсурда, тачније речено разних лакрдија. Просто је невероватно да су војне снаге међународне заједнице чекале, ево, тринаеста је година и да иронија буде већа, још ништа нису предузеле да се муџахедини из БиХ трајно протерају, а биле су дужне да то одмах ураде након потписивања Дејтонског мировног споразума.

 Још је трагичније да правосудне институције БиХ ништа нису подузеле у процесуирању муџахедина, иако постоји бројна документација о најсвирепијим злочинима тих исламских терориста, злочинима које су починили над српским народом у току грађанског рата у БиХ. О стравичним злочинима муџахедина постоји бројна документација у Хашком трибуналу!? Али, шта вреди кад то међународну заједницу није интересовало. Тек су се сетили о каквим се терористима ради кад је „мечка заиграла“ пред њиховим вратима – у Лондону, Мадриду, Њујорку, Вашингтону...

 У више наврата у Парламенту БиХ тражио сам да се Тужилаштво БиХ озбиљно позабави и истражи ратне злочине муџахедина, те да се они процесуирају и да се након издражних затворских казни, тек онда протерају из БиХ. Нажалост, у Тужилаштву раде странци којима није у интересу да се муџахедини процесуирају, јер су управо уз благослов неких страних држава муџахедини и долазили у БиХ. Јасно је да би потпуна истина о муџахединима и њиховим терористичким челијама у БиХ нанела и огромну штету тим земљама.

Нико из актуелних бошњачких власти нема интереса да се муџахедини протерају. А, и зашто би кад и данас у многим институцијама БиХ на најодговорнијим местима седе и раде Бошњаци, који су управо издавали нелегална и против законита решења о држављанству тих исламских ратника.

 Муџахедини, истина, тренутно  су у фази тзв. спавача и живе  сасвим опуштено и без проблема долазе код својих старих ратних пријатеља који су им издавали лажну документавију и који су их примали у држављанство БиХ. Долазили су и код бошњачких функционера на кахву.

 До сада је одузето 617 таквих држављанстава исламским терористима. Поступак још није завршен.

 Наравно да ћу затражити потпуну информацију и да ћу настојати да се настави парламентарна расправа о свим тим случајевима, као што сам тражио и да се већ једном стави тачка на ову причу и да се Босна и Херцеговина ослободи муџахедина, који су и највећа пошаст и опасност по глобални мир у целом свету.

"Nezavisnim novinama" potvrđeno je u okružnim tužilaštvima u Istočnom Sarajevu, Doboju, Banjaluci i Bijeljini da su svi predmeti ratnih zločina dobijeni od centara javne bezbjednosti MUP-a RS proslijeđeni tokom prošle godine Tužilaštvu BiH, u čijoj su nadležnosti i danas.

Iako su "Nezavisne" od Tužilaštva BiH za više od 20 predmeta zatražile podatke o fazi u kojoj se nalaze, odnosno podatke o tome da li su neki od predmeta procesuirani, da li su u toku provjere ili su neki od njih odbačeni, konkretan odgovor nije dobijen.

"Svi izvještaji o počinjenom krivičnom djelu koje je primilo Tužilaštvo BiH dati su u rad tužiocima koji su nadležni za određeno geografsko područje na kojem je zločin počinjen. Po svim tim predmetima tužioci rade, a radi neometane istrage, te u skladu sa zaključcima kolegijuma tužilaca, koji se bave procesuiranjem ratnih zločina, više detalja nije moguće dati javnosti dok je predmet u fazi istrage", navedeno je u odgovoru Tužilaštva BiH "Nezavisnim novinama" dostavljenom još početkom februara 2006. godine godine.

Banjalučki dnevnik podsjeća da za najveći broj predmeta, pogotovo onih koji se odnose na stradanje srpskih civila i vojnika na području Sarajeva u periodu od 1992. do 1995. godine, postoje iscrpno dokumentovani podaci.

U dokumentaciji, koja je u posjedu "Nezavisnih", za veliki broj konkretnih slučajeva zločina na području Sarajeva, sa kojima je javnost upoznata već godinama, navode se imena žrtava, počinilaca, nalogodavaca i organizatora, kao i opisi događaja o kojima svjedoče preživjeli, očevidci i rodbina.

Prema ovim dokumentima, CJB Istočno Sarajevo je još u maju prošle godine Okružnom tužilaštvu u tom gradu podnio izvještaj o počinjenom krivičnom djelu zločina protiv ratnih zarobljenika počinjenog nad osam pripadnika JNA koji su 22. aprila 1992. godine, nakon kvara na transporteru zarobljeni, a potom ubijeni na lokalitetu Veliki park u sarajevskom naselju Dobrinja.

"Prema toj dokumentaciji pripadnici Armije Republike BiH su ubili rezerviste JNA Milivoja Lalovića (1951), Đorđa Bjelicu (1970), Dragomira Đerića (1943), Vlajka Golubovića (1970), Nedeljka Vujičića (1969), Zorana Markovića (1957), Miladina Vukmanovića (1957) i Stevana Đokanovića (1952)", ističe se u tekstu.

Izvještaj po ovom predmetu je podnesen protiv 13 lica, a tokom 2005. godine dostavljen je Tužilaštvu BiH. Šest lica među kojima su najviši zvaničnici Ministarstva odbrane i MUP-a RBiH sumnjiči se da su po principu nadređenosti odgovorni za izvršenje djela, dok se sedam lica sumnjiči da su protivpravno zarobili, a po tom i ubili pripadnike JNA.

Svi oni terete se za krivična djela ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika, organizovnje grupe ljudi i podstrekavanje na činjenje genocida, zločina protiv čovječnosti i protivpravnog ubijanja i ranjavanja neprijatelja.

Okružnom tužilaštvu Istočno Sarajevo u aprilu prošle godine podnesen je i Izvještaj kao dopuna krivične prijave iz 1996. godine protiv 15 lica koja se terete za zločine počinjene nad pripadnicima JNA u Dobrovoljačkoj ulici.

I ovaj predmet dostavljen je tokom 2005. godine Tužilaštvu BiH.

Tužilaštvu BiH u prošloj godini dostavljen je i predmet po osnovu zločina počinjenih nad licima srpske nacionalnosti u vojnom zatvoru kasarne JNA "Viktor Bubanj", a u izvještaju CJB Istočno Sarajevo tereti 38 lica.

Svjedočenja preživjelih logoraša, navedena u izvještaju, govore da je odvođenje u taj vojni objekat započeto još u junu 1992. godine, ali tek kada bi odvedena lica preživjela zlostavljanja i mučenja u nekom od pritvora jedinica Oružanih snaga RBiH.

Logoraši su premlaćivani gumenim palicama, drvenim motkama, kundacima od oružja, rukama, nogama i višežilnim elektro kablovima.

Premlaćivani su po svim dijelovima tijela, a tijela su im po tom stavljana u neprirodne položaje zbog čega su doživljavali posebno tešku fizičku bol, te mnogi torture nisu preživjeli.

Žene su u zatvoru "Viktor Bubanj", osim tuče, silovanja i psihičkog zlostavljanja, doživljavale i razna ponižavanja bez obzira na dob, mentalnu i fizičku sposobnost.

Za zločine počinjene nad licima srpske nacionalnosti u opštini Hadžići CJB Istočno Sarajevo podnio je u septembru prošle godine Okružnom tužilaštvu u tom gradu izvještaj o počinjenom krivičnom djelu protiv 415 identifikovanih i 70 neidentifikovanih lica, koja se sumnjiče da su počinili jedno ili više krivičnih djela ratnog zločina. Taj izvještaj proslijeđen je takođe Tužilaštvu BiH.

Prema navodima istrage, ustanovljeno je da su pripadnici oružanih snaga RBiH 11. maja 1992. godine na području opštine Hadžići započeli organizovane i masovne napade kako bi zauzeli objekte JNA, kasarne "Krupa" i "Žunovnica".

Istovremeno su provođene opsežne i planski organizovane represivne mjere prema civilnom srpskom stanovništvu, čiji je cilj bilo etničko čišćenje teritorije opštine Hadžići.

Provođena su masovna hapšenja i zatvaranja Srba u tri koncentraciona logora u Tarčinu, Pazariću i Zoviku, pljačka pokretne i uništavanje nepokretne imovine u vlasništvu Srba, te izolacija, uskraćivanje snabdijevanja hranom, fizička zlostavljanja, silovanja i zastrašivanja preostalog srpskog stanovništva.

Prema nalazima istrage, više od 1 000 lica srpske nacionalnosti našlo se u izolaciji, u takozvanom kućnom pritvoru, što je rezultiralo njihovim postepenim napuštanjem područja Tarčina i Pazarića.

Kroz logore "Silos" u Tarčinu, "Krupanjska rijeka" u Zoviku i Osnovna škola "9. maj" u Pazariću, prema nalazima istrage, prošla su 784 lica srpske nacionalnosti.

Najzloglasniji koncentracioni logor smrti koji su osnovali i držali Muslimani - "Silos"

Logor u Pazariću postojao je nešto više od dva mjeseca, dok su mnogi Srbi u logorima "Silos" i "Krupanjska rijeka" bili zatvoreni i po četiri godine, bez ikakve optužnice, suđenja ili bilo kakvog pisanog traga o njihovom zatočenju.

Navodi se da je zbog nečovječnog postupanja, mučenja i izgladnjivanja, ubijeno, umrlo ili nestalo 39 lica, dok više stotina lica, koja su preživjela torture u ovim logorima, trpi trajne fizičke i psihičke posljedice.

Policija iz Istočnog Sarajeva u junu 2005. godine, tužiocima je podnijela izvještaj o počinjenom krivičnom djelu protiv 41 lica koja se terete za zločine počinjene u objektu Centralnog zatvora u Sarajevu.

I ovaj predmet proslijeđen je Tužilaštvu BiH gdje se i danas nalazi.

Sva prijavljena lica sumnjiče da su počinila više krivičnih djela protiv čovječnosti, čineći progone, ubistva, pojedinačna i masovna hapšenja, uz primjenu teškog nasilja, fizička i psihička mučenja i zlostavljanja nad licima lišenim slobode na svirep način.

Terete se i za silovanja i seksualna zlostavljanja žena srpske nacionalnosti uz prijetnju primjene sile i na ponižavajući način, iznuđivanje iskaza teškim fizičkim i psihičkim mučenjima i zlostavljanjima, teška kršenja ljudskih i građanskih prava i druga nečovječna postupanja.

U izvještaju CJB Istočno Sarajevo navodi se više od 50 imena žrtava.

Za zločine počinjene nad građanima srpske nacionalnosti u sarajevskim naseljima Gornji i Donji Pofalići i Velešići CJB Istočno Sarajevo je u junu 2005. godine Okružnom tužilaštvu u tom gradu podnio dopunu izvještaja o počinjenom krivičnom djelu protiv 25 lica, a predmet je tokom prošle godine dostavljen Tužilaštvu BiH.

Tokom 2005. godine Tužilaštvu BiH dostavljen je i izvještaj o počinjenom krivičnom djelu protiv 11 lica koja se terete za zločin počinjen 28. decembra 1992. godine u selu Donja Bioča, opština Ilijaš, kada je ubijeno troje civila, među kojima i djevojčica od devet godina koju su pripadnici 2. bataljona Sedme muslimanske brigade Armije RBiH prethodno silovali.

Četiri pripadnika Armije BiH CJB Istočno Sarajevo tereti za zločin počinjen u selu Bokšići, opština Ilijaš, kada su prema istrazi ubili dvoje civila.

Izvještaj je u junu 2005. godine dostavljen Okružnom tužilaštvu Istočno Sarajevo odakle je proslijeđen Tužilaštvu BiH.

U izvještaju se navodi da su dvojica prijeratnih komšija zajedno sa dvojicom nepoznatih pripadnika Armije BiH 29. decembra 1992. godine u prijepodnevnim satima upali u selo Bokšići i ispred kuće Rastka Košarca nakon čega su otvorili vatru na njegovu majku Ljubu Košarac, koju su smrtonosnim hicima pogodili u leđa.

Potom su upali i u kuću i pucali Rastku u stomak i u sljepoočnicu.

Sud i tužilaštvo BiH

Pored pomenutih predmeta, Tužilaštvu BiH centri javne bezbjednosti i okružna tužilaštva iz RS dostavili su i druge brojne predmete koji se odnose na ratne zločine počinjene nad građanima srpske nacionalnosti, ali ni po izvještajima o počinjenom krivičnom djelu, koji se odnose na zločine sa područja Bugojna, Bihaća, Milića, Tešnja, kao i na zločine pripadnika jedinice "El mudžahidin", optužnice još nisu podignute.

Priredio: Slavko Jovičić Slavuj