*****
Поред стравичног мучења покојног Јадранка Главаша, којег је на крају Неџад Хоџић заклао. Поменуо сам и убиства Петрић Миломира, Витор Ранка, Голуб Анђелка, Давидовић Драгана, Његован Бранислава...али новинарка једино овлаштене Агенције која има права да извјештава из Суда БиХ то не помиње у свом тексту.
Такође, много тога сам рекао о страшним условима у фебруару кад су на Игману биле стравичне хладноће да су се муслимански злочинци иживљавали над немоћним српским логорашима, које су тјерали да се пењу уз залеђене јелике, затим да су тјерани у живе штитове, као и двије жене, извјесну Сабину Хрњић, те њену колегицу, нажалост Српкињу Наду Томанић /злогласне припаднице тзв. Армије БиХ/...Много других детаља сам предочио судском вијећу што нема у овом тексту....
Уз јутарњу кафицу прелиставамо данашњу штампу...
Шта ШТАМПА штампа?
Jovičić: U logoru su ubijena 24 logoraša, dok ih je 120 umrlo od posledica mučenja
Tog 27. januara na slobodu su izašla 44 logoraša. Bolna sećanja na mučenja u logoru ima i poslanik SNSD u parlamentu BiH Slavko Jovičić koji je u zatočeništvu proveo 44 meseca.
- Na slobodu sam pušten na Bogojavljenje, sa još četrdesetak logoraša, sedam dana pre konačnog zatvaranja. Bila su to 44 meseca stravičnog stradanja i zlostavljanja - kaže Jovičić, za „Novosti“.
- Prema mojim saznanjima, 24 srpska logoraša ubijena su torturama, prebijanjem i mučenjem glađu. U „Silosu“ su bili zatvoreni muškarci od 14 do 85 godina i 11 žena, od kojih jedna u šestom mesecu trudnoće.
Jovičić je naveo da je na izgradnji famoznog tunela ispod aerodromske piste „Butmir“, „tunela srpskog stradanja“, koji su Bošnjaci nazvali „tunel spasa“, oko 50 logoraša ubijeno, šest iz „Silosa“, a ostali su bili civili prisilno zatvoreni u logor u Hrasnici:
- Bošnjaci su formirali vod sastavljen od Srba koji je, zapravo, bio „živi štit“ u odbrani njihovih teritorija na području Hrasnice, Butmira, Ilidže.
Kroz logor je prošlo više od 600 srpskih civila, uglavnom sa područja Pazarića i Tarčina.
On je dodao da je za prva 63 dana ropstva, od 77 kilograma koliko je imao, izgubio 43, tako da je 8. avgusta 1992. imao svega 34 kilograma.
- Da nije bilo kože, kosti bi se same rastavljale i raspadale. Vagali smo se na vagama koje su služile za vaganje žita - seća se on.
- „Silos“ je najzloglasniji logor u proteklom građanskom ratu u BiH, zato što je najduže trajao i što su, kako su utvrdili stručnjaci na osnovu iskaza svedoka, logoraši u tom logoru mučeni na 167 načina, metodama koje su savremenoj civilizaciji nepojmljive i nerazumljive - tvrdi Jovičić.
Sva dokumentacija o tome bila je predata bivšoj glavnoj tužiteljki Haškog tribunala Karli del Ponte, ali se haški istražioci nisu previše bavili ovim zločinima.
- Od završetka rata, pa do danas, zbog stravičnih mučenja preko 120 logoraša je umrlo širom sveta, od Australije, Amerike, Evrope, Srbije i naravno na području Srpske - zaključio je Jovičić.
- 27. јануара, на Светог Саву прије 18 година распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - Силос, и то два мјесеца након парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за рспуштање логора у БиХ.Из логора Силос, у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су 44 логораша. Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле 19. јануара, те 1996. године.Логор је отворен 11. маја 1992. године, а затворен је истог датума када и злогласни фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц. Најмање ту има било какве симболике и коинциденције.Према мојим сазнањима, 24 српска логораша убијена су тортурама, свакодневним физичким злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања'`, који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба био је заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.У Силосу су били затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.Осим 11 војника који су били резервни војници ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз логор Силос прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији, више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.Логораши су сваки дан добијали по пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.За прва 63 дана, од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.1993. године почело је одвођење логораша из Силоса на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману од стране злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере.Концентрациони логор Силос је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ зато што је најдуже трајао и што су, како су утврдили стручњаци на основу исказа свједока, логораши у том логору мучени на 167 начина, мучени методама које савременој цивилизацији су непојмљиве и нразумљиве.Сва документација о томе била предата бившој главној тужитељки Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуна сатанизација српског народа. У међувремену од завршетка рата па до данас због стравичних мучења преко 120 логораша је умрло широм ове планете, од Аустралије, Америке, Европе, Србије и наравно на подручју Републике Српске.
ДА СЕ НИКАД
--------------------------------------------
у Другом свјетском рату је затворен и фашистички концентрациони логор Аушвиц!
У мом животу, најважнија ријеч је СЛОБОДА!
Сви они који, хвала Богу, нису имали ту несрећу да западну у руке злотвора, никада неће разумјети шта значи СЛОБОДА!
Само ми је Драги Бог помогао да изађем на Богојављење
крсну славу Светог ЈОВАНА!
Сутра, на БОГОЈАВЉЕЊЕ је тачно 18. година од како сам након 1.334 дана или 44 мјесеца злостављања и мучења по муслиманским конц-логорима дочекао СЛОБОДУ!
---------------------------------------
У логор сам затворен 26. маја 1.992. године, а СЛОБОДУ сам дочекао 19. јануара 1.996. године!
1.997. гиодине, написао сам књигу: "СИЛОС" - најзлогласнији муслимански концентрациони логор смрти од 1992 - 1996. године,
БОГ СЕ ЈАВИ!
Beograd 02. 12. 2013
Agencije
Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu osudilo je na 12 godina ratnog starešinu policije BiH Iliju Jurišića zbog napada na kolonu vojnika JNA u Tuzli 1992. godine
Tužilaštvo za ratne zločine predložilo je sudu u završnoj reči da Jurišića osudi na 15 godina zatvora, dok je njegova odbrana tražila oslobađanje od optužbi.
Jurišiću je prvu presudu kojom je bio osuđen na 12 godina zatvora zbog krivičnog dela nedozvoljena sredstva borbe, odnosno napada na kolonu JNA 1992. godine, ukinuo Apelacioni sud u Beogradu 11. oktobra 2010. i istog dana mu je ukinuo i pritvor u kojem je proveo dve i po godine.
Njemu se ponovo sudilo zbog optužbe da je kao dežurni operativnog štaba stanice bezbednosti Tuzla naredio napad na kolonu vojnika JNA koja se povlačila iz kasarne Husinska buna, 15. maja 1992. godine.
U napadu na kolonu JNA iz zasede je ubijeno više od 54 vojnika JNA, a ranjeno 44.
Prilikom dogovorenog napuštavanja kasarne i grada Tuzla, paravojne formacije tzv. Patriotske lige, Zelenih beretki i jedinica Teritorijalne odbrane BiH iz zasede su napale kolonu vojnih vozila, koja je u mirnodopskoj formaciji napuštala grad.
--------------------------------------------------------------
Напомена:
КОМЕНТАР: Славко Јовичић Славуј
Е, па лијепо богами. Напокон се неко ко је имао храбрости нашао и у судском вијећу Вишег суда у Београду у Одјељењу за ратне злочине да изрекне затворску казну, неспорном ратном злочинцу Илији Јуришићу.
Тек сад, као и раније, почеће оркестрирана хајка свих позваних, а биће највише оних непозваних, из реда бошњачког народа и готово из цијеле Федерације БиХ, који ће осути дрвље и камење по српском правосуђу и наравно по Србији.
За очекивати је да их, као и у свим ранијим приликама, предводи Жељко Комшић, члан Предсједништва БиХ и носилац "златног љиљана", који ће опет, као и до сад, некоме у Србији пријетити да ће добити "по прстима"...
Комшићу ће друштво правити и неизбјежни градоначелник Тузле Јасмин Имамовић, па онда бивши високи политичар и у рату надређени Јуришићу, сада пензионер Селим Бешлагић, као и актуелни предсједавајући Представничког дома и мој колега у парламенту БиХ Денис Бећиревић.
У овом тренутку нико жив не може чак ни прогнозирати колико ће се огласити представника тзв. невладиних организација и разних самозваних бораца за заштиту људских права који ће осудити пресуду ратном злочинцу Илији Јуришићу. Иста слика је у бошњачком тзв. невладином сектору као и у Србији, почевши од разних Наташа Кандићки, те Соња Бисерко, па Сташа Зјајевићки /жене у црном/ итд. итд...Наиме, немогуће је и предвидјети ко се све налази на плаћеничким антисрпским јаслама разних Сороша и другог бјелосвјетског олоша. Али зато се зна да су сви они ту да заједно нападају Србију и правни поредак у Србији. Ништа чудно, па зато их странци и финансирају.
Међутим, тај сценариј давно је написан и много пута до сад су виђене исте матрице осуда које су стизале из Сарајева и из Тузле, јер забога, осим Срба ниуједном другом народу није било ниједног ратног злочинца и ниједан припаднок тзв. Армије БиХ /читај муслиманске и хрватске војске у БиХ/ никад није починио ниједан ратни злочин над Србима (!).
Близу тридесет хиљада Срба који су страдали у претходном рату у БиХ се само поубијало и на десетине хиљада српских логораша, који су затварани у муслиманске казамате смрти, "добровољно" се јављало у логоре да трпи вишегодишња злостављања и мучења каква свијет и цивилизација не познају.
Један од тих несрећника био сам и ја ...У муслиманским конц-логорима провео сам 1.334 дана или 44 мјесца, а сам рат у БиХ је трајао 42 мјесеца (!).
Пошто се у случају Јуришић ради о првостепеној пресуди за очекивати је да га Апелациони суд у другостепеном поступку поново ослободи, што не би било никакво изненађење, јер ваља Србијанском правосуђу гајити добре и братске односе са беха правосуђем.
Машалаааааа...
Славко Јовичић наглашава да не може тако лако бити стављена тачка на злочин за који постоје докази и живи сведоци
Од нашег дописника
Сарајево – Концентрациони логор „Силос” у Тарчину код Сарајева основан је 11. маја 1992. године у објекту у којем се пре рата чувала пшеница, а затворен је 27. јануара 1996. године на Светог Саву, дакле више од два месеца након што је потписан Дејтонски мировни споразум. Истог датума, случајно или не, затворен је и злогласни логор из Другог светског рата Аушвиц.
У логору „Силос”, једном од укупно 126 на подручју ратног Сарајева, било је заточено више од 600 Срба, углавном цивила са подручја Тарчина, Пазарића и неких других околних места. Најмлађи међу њима био је 14-годишњи Лео Капетановић, а најстарији Васо Шаренац који је био превалио 85. годину и умро је у „Силосу” на температури која је увек била нижа за десет степени у односу на спољну.
Славко Јовичић Славуј, данас посланик СНСД-а у парламенту БиХ, присећа се 27. јануара 1996. године када је, након 1.334 дана заточеништва, са још 43 своја сапатника изашао из, како каже, логора смрти.
„Логор ’Силос’ био је лабораторија за испитивање људске издржљивости, где су муслимански војници и чувари затворенике гледали као животиње које су свакодневно тукли, мучили на разне начине, ’убијали’ глађу и тровали разним лековима”, тврди Јовичић.
Он у разговору за „Политику” наглашава да тортуре нису биле поштеђене ни жене, њих 11, међу којима је једна била у шестом месецу трудноће. Међу хладним зидинама објекта у којем су заробљеници спавали на бетону, према Јовичићевим речима, окончало је живот више од 20 Срба, „неки су убијени, а неки су умрли од батина и глади”.
Прича нашег саговорника о томе како су логораши одвођени на прве борбене линије муслиманске војске, где су даноноћно копали прилазе, правили утврђења, ровове и бункере звучи невероватно. Срби заточени у „Силосу” радили су и на прокопавању такозваног тунела спаса испод аеродромске писте који ће касније служити, искључиво, за допремање оружја за потребе муслиманске војске.
„Тукли су нас и у камионима којима су нас превозили и вршили нужду нам нама”, прича Јовичић и напомиње да су се поједини Срби са копања враћали тешко рањени и без појединих делова тела, а неки се нису ни вратили – „убијени су”.
На суђењу осморици осумњичених за злочине над Србима у „Силосу” Јовичић, који је рекордер по броју дана проведених у заточеништву, сведочио је шест пута. Каже да је и у судници изјавио, између осталог, да је „Силос” најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ и да су логораши у том логору, „како су утврдили стручњаци и на основу исказа сведока”, мучени на 167 начина. Он је и приликом сведочења подсетио да је сва документација о томе „била предата” бившој главној тужитељици Карли дел Понте.
Коментаришући наредбу Бехаија Крњића, тужиоца Тужилаштва БиХ, о обустављању истраге против 455 особа за ратне злочине у логорима „Силос”, „Тарчин” и ОШ „9. мај”, Јовичић наглашава да „не може” тако лако бити стављена тачка на злочин за који постоје докази и живи сведоци, иако је, подсећа он, до сада умрло око 100 бивших логораша.
„Не може се одговорност за злочине у ’Силосу’ свести само на осморицу припадника бошњачке војске и полиције, шта је са оснивачима и налогодавцима, у чему су пресудну улогу имали кључни чланови ратног политичког и војног руководства у Сарајеву”, пита се Јовичић.
Д. Станишић
----------------------------------------------
Одлуку донео међународни тужилац
Бањалука – Тужилачка одлука у предмету који се односи на ратне злочине у „Силосу” у Тарчину и другим објектима донесена је након вишегодишње истраге и прикупљања доказа и саслушања десетина сведока, саопштио је јуче портпарол Тужилаштва БиХ Борис Грубешић, наводећи да је међународни тужилац који је радио на том предмету подигао оптужницу против осам особа, којима се суди у предмету Мустафа Ђелиловић и други.
„Предмет против 11 лица прослеђен је на даље процесуирање Кантоналном тужилаштву у Сарајеву, а против одређеног броја особа истрага је још увек у току”, навео је он. „Упоредо са овим активностима, донесена је и одлука о неспровођењу истраге против већег броја пријављених особа, за које нису пронађени докази да су одговори за кривична дела ратних злочина. Одлуку је донео међународни тужилац који је раније подигао оптужницу у предмету Ђелиловић и други.”
Б. М.
S. MIŠLjENOVIĆ | 23. januar 2013.
Slavko Jovičić, bivši logoraš, podnosi krivičnu prijavu protiv tužioca BiH koji je obustavio istragu protiv 455 osoba zbog zločina nad Srbima u sarajevskim logorima
Zgrada Suda i Tužilaštva BiH, bivši logor
BANjALUKA - Slavko Jovičić Slavuj, bivši logoraš iz logora "Silosa" i "Hrasnice", a danas poslanik SNSD u Parlamentu BiH, podneće krivičnu prijavu protiv tužioca BiH Behaije Krnjića, koji je obustavio istragu protiv 455 osoba zbog zločina nad Srbima u sarajevskim logorima tokom rata.
Jovičić kaže za "Novosti" da već piše krivičnu prijavu i da će je naredne sedmice predati glavnom tužiocu BiH Goranu Salihoviću.
- Takođe, tražiću od predsednika Visokog sudskog i tužilačkog saveta BiH da sankcioniše tužioca Krnjića za obustavljanje istrage u sarajevskim logorima - ističe Jovičić.
On dalje kaže da krivičnu prijavu podnosi u svojstvu građanina i logoraša, a ne političara jer ne želi da ruši pravosuđe u BiH već samo da radi po zakonu i da je zakon jednak za sve.
- Razočaran sam potezom tužioca Behaija Krnjić. On nije pozovao nijednog svedoka koji se navodi u predmetu sarajevskih logora. Morao je da sasluša svedoke i da na osnovu izjava donese odluku o budućnosti predmeta, odnosno ima li elemenata za podnošenje krivične prijave protiv N. N. osoba, a ja ih znam koja su to lica. Ja ću dokazati i svedočiti na sudu ko su ljudi koji su ubijali Srbe u sarajevskim logorima i neću odustati od borbe za istinu-poručuje Jovičić.
On kaže da ga je posebno pogodilo jer je na adresu gde stanuje dobio službeni dopis od tužioca Krnjića da se obustavlja istraga o zločinima u sarajevskim logorima koja je obuhvatala 455 osoba.
- Pa, zašto me tako nije pozvao da svedočim i upoznam ga sa činjenicama o ubijanju Srba u logorima - pita se Jovičić.
On kaže da je nemoguće da ljude streljaju po logorima u Sarajevu, a da za to niko ne odgovara.
- Nemoguće je da su nas logoraše slali kao žive štitove i da danonoćno kopamo rovove i tunel kojim se diče u Sarajevu, a taj tunel je natopljen krvlju logoraša - dodaje Jovičić.
Prema njegovim rečima, institucije RS moraju podneti krivične prijave i zahtevati svaki dan da se radi na tim predmetima, a ne pustiti Tužilaštvo BiH i razne tužioce da rade šta hoće u ovim predmetima.
- Očitio je da pojedini tužioci u Tužilaštvu BiH imaju ulogu zataškavanja zločina nad Srbima u protekolim ratu. To se još jednom potvrdilo i da ostane stara priča da su Srbi krivi za sve zločine koji su se desili u ratu. Sada ispada da sam i ja kriv što sam bio u logoru i da sam se sam prijavio da idem u logor u Sarajevu - ističe Jovičić.
Tužilac Behaija Krnjić, samo mesec dana nakon što je preuzeo predmete sarajevskih logora, odlučio je da donese odluku o nesprovođenju istrage protiv 455 osoba za ratne zločine počinjene u logorima "Silos", Tarčin OŠ "9. maj", "Krupa", "Igman", "Hrasnica", a u kojima su stradala lica srpske nacionalnosti u periodu od maja 1992. do 27. januara 1996. godine.
-------------------------------------------------------------------------------------
SELEKTIVNA PRAVDA
PREDSEDNIK Vlade RS Aleksandar Džombić i predsednik Akademije nauka i umetnosti RS Rajko Kuzmanović konstatovali su da je u ovom času najvažnije da pravosudne institucije na nivou BiH, Sud i Tužilaštvo, ne pokazuju izrazitu selektivnu pravdu neprocesuirajući zločine nad srpskim narodom, sa očiglednim ciljem da se kreira istorija na pogrešnim činjenicama. Oni su ocenili da u prilog tome govore obustavljeni i neprocesuirani brojni predmeti kao što su "Dobrovoljačka", "Tuzlanska kolona", ali i mnogi drugi predmeti.
Slavko Jovičić Slavuj, poslanik SNSD u Parlamentu BiH, jedan je od srpskih zatočenika sa najviše dana u logoru. “Silos” je bio laboratorija za testiranje ljudske izdržljivosti
Logor “Silos” i Slavko Jovičić
BANjALUKA - Tog 19. januara 1996. godine Slavko Jovičić Slavuj, danas poslanik SNSD u Parlamentu BiH, razmenjen je zajedno sa drugim zatvorenicima zloglasnog sarajevskog logora “Silos”. Posle 1.334 dana provedena u sarajevskim logorima, popularni Slavuj je ugledao slobodu.
Psihički i fizički slomljen, sa 40 kilograma manje nego kad je uhapšen i zatvoren, Slavko se našao na slobodi.
Iako je prošao golgotu sarajevskih logora, ostao je da živi u Sarajevu. U politiku je ušao da se bori za istinu o stradanju Srba i da se kazne krvnici iz logora.
- Na heliodrom je više puta sletao helikopter Unprofora i Crvenog krsta. Tada su nas sklanjali da ne vidimo ko je došao - ispričao je Jovičić, te dodao da je čuo da sleće i helikopter Alije Izetbegovića, kojeg je i video.
Već dva mandata je poslanik u Parlamentu BiH. Važi za jednog od najpopularnijih, poštuju ga i u Republici Srpskoj i Federaciji BiH.
Kad se nakon 17 godina priseti dana kada je ponovo počeo da živi, samo uzdahne. Jovičić ovih dana često posećuje Sud BiH, gde je jedan od glavnih svedoka protiv krvnika iz sarajevskih logora. I ponovo na suđenjima prolazi u sećanjima životnu golgotu.
- Teško je o tome pričati. Ja sam u maju 1992. godine odveden iz svoje kuće u “Silos”, gde sam zadržan zajedno s drugim muškarcima srpske nacionalnosti - priseća se Slavuj za “Novosti” crnih dana svoga života.
Pored logora “Silos”, prebacivan je i u logor “Krupa”. Ali, tortura je bila ista. Premlaćivanje i iživljavanje do smrti. Pa ko preživi...
- “Silos” je bio laboratorija za ispitivanje ljudske izdržljivosti. Ljudi su bili posmatrani kao životinje i korisni samo da rade stvari potrebne za vojsku. Niko vas tu nije gledao kao čoveka, samo je bilo važno da se uradi planirani posao. Iako smo pokušavali da radimo, tukli su nas i vršili nuždu po nama - priča Jovičić
On kaže da su u “Silosu” bili zatvoreni muškarci od 14 do 90 godina i 11 žena, od kojih jedna u šestom mesecu trudnoće: - Osim 11 rezervnih vojnika, uhapšenih na liniji u Hadžićima, svi ostali su bili civilna lica. Kroz logor “Silos” prošlo je, prema mojim saznanjima i evidenciji, više od 600 srpskih civila, uglavnom sa područja Pazarića i Tarčina.
----------------------------------------------------------
- U početku, u toku 63 dana, od 77 kilograma - koliko sam imao, izgubio sam 43, tako da sam imao svega 34 kilograma. Da nije bilo kože, kosti bi se same rastavljale. Vagali smo se na vagama koje su služile za vaganje žita - rekao je Jovičić.
Dodaje da su logoraši, osim svakodnevnih fizičkih zlostavljanja i prebijanja, mučeni i - kaznom glađu.
-------------------------------------------------------
Jovičić kaže da se posebno seća 22. aprila 1994. godine, kada su pobegla dvojica logoraša.
-
Tada su logoraše ponovo po ko zna koji put skupili. Znao sam šta sledi.
Ja sam opet optužen da sam organizovao beg zatvorenika i počelo je
premlaćivanje na smrt. Molio sam jednog čuvara da me ubije - priseća se
uz uzdahe Jovičić.
- Tada sam sebi dao zadatak da ću, ako preživim, pričati istinu, a nekada sam molio Boga da se neko smiluje i da me ubije, kako bi mi prekratio patnje.
Logor za Srbe “Silos” je raspušten dva meseca nakon parafiranja Dejtonskog mirovnog sporazuma, a 27. januara 1996. na Savindan, kad je zatvoren, izašla su 44 logoraša.
- Zatvoren je istog datuma kada i zloglasni fašistički logor iz Drugog svetskog rata “Aušvic”. Ne znam je li to bila koincidencija, ali sam siguran da u ovome najmanje ima simbolike - ističe Jovičić.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.-Ispovest-logorasa-iz-Silosa-Molio-sam-da-me-ubiju
На данашњи дан, 19. јануара 1996. године, дакле прије 17. година, на
M. FILIPOVIĆ | 12. januar 2013.
Posle inicijative federalnih vlasti o gradnji spomenika na Kazanima.
Košarac: Spomenik ne sme da se gradi bez Srba.
Jovičić: Nova podvala sa Miljacke
Ekshumacija kod jame Kazani kod Sarajeva
BANjALUKA - Predstavnici boračkih organizacija, institucija i porodica žrtava iz Srpske odlučni su da na području Kazana bude izgrađen spomenik za sve nevino ubijene sarajevske Srbe, ali to ne sme da bude urađeno u “sarajevskoj režiji”. Svi su složni u stavu da idejno rešenje mora doći iz Srpske!
Porodice ubijenih tvrde da nije dovoljna samo spomen-ploča, na kojoj insistiraju sarajevske vlasti, već da je neophodno izgraditi memorijalni centar sa spomen-sobom u kojoj će biti ispisana imena svih nevino likvidiranih Srba početkom rata u Sarajevu.
Pošto su potpredsednik Federacije BiH Svetozar Pudarić i gradonačelnik grada Sarajeva Alija Behmen konačno pokrenuli proceduru za gradnju spomen-obeležja Kazani, na obroncima Trebevića, u srpskim boračkim i organizacijama porodica ubijenih i nestalih tvrde da se inicijativi treba pristupiti - oprezno.
Srbi sumnjaju da je reč o još jednoj sarajevskoj podvali i nameri da se spomenik izmesti izvan grada, na nepristupačnu lokaciju Kazana, kako ga niko praktično ne bi mogao ni videti.
Nepoverenje iz Srpske je posledica činjenice da sarajevske i federalne vlasti već gotovo dve decenija ignorišu zahteve porodica žrtava da grad na Miljacki dobije spomenik koji će svedočiti o brutalnom i sistematskom ubijanju više od šest hiljada Srba.
- Srbe su nemilosrdno likvidirali bošnjački vojnici pod komandom zloglasnog Mušana Topalovića Cace, a potom bacani u jame na Kazanima. Posle rata iz tih jama su izvađeni posmrtni ostaci 29 osoba. Broj ubijenih službeno nikada nije utvrđen. Od 1994. godine do danas za zločine na Kazanima je osuđeno 14 pripadnika Armije RBiH na kazne od deset meseci do šest godina zatvora. U Sarajevu je tokom rata bilo formirano 129 logora u kojima su Srbi takođe mučeni i ubijani.
----------------------------------------------------
Šef Tima za istraživanje ratnih zločina i traženje nestalih RS Staša Košarac kaže za “Novosti” da Sarajevo, ako istinski želi da na human i objektivan način reši ovaj problem, mora uvažiti stav i predloge iz Srpske.
- Imamo informaciju da sarajevska vlast namerava da na spomen-ploči piše “ubijeni građani Sarajeva”, što je za nas neprihvatljivo. Mora biti navedeno nevino ubijeni sarajevski Srbi - rekao je Košarac.
- Srbe su nemilosrdno likvidirali bošnjački vojnici pod komandom zloglasnog Mušana Topalovića Cace, a potom bacani u jame na Kazanima. Posle rata iz tih jama su izvađeni posmrtni ostaci 29 osoba. Broj ubijenih službeno nikada nije utvrđen.
Košarac tvrdi da u Sarajevu, osim Kazana, postoje brojne srpske grobnice - Alipašino polje, Dariva, nekadašnja Dobrovoljačka ulica, kasarna “Viktor Bubanj”...
- Celo Sarajevo je, zapravo, spomenik srpskog stradanja. Nećemo odustati sve dok zločinci ne budu procesuirani, a mesta stradanja budu dostojanstveno obeležena - poručio je Košarac.
-----------------------------------------
Poslanik SNSD u parlamentu BiH Slavko Jovičić rekao je za “Novosti” da Srpska ne sme da prihvati sarajevsku inicijativu, jer je reč o manipulaciji i sakrivanju istine.
- Spomenik stradalim Srbima mora da bude u užem centru Sarajeva. Izmeštanje spomenika na Kazane, do kojih se, zbog nepristupačnog terena i makadamskog puta, ne može ni doći je obična prevara - tvrdi Jovičić koji je tokom rata bio zatočen u sarajevskom logoru.
On je kazao da su jame na Kazanima, posle likvidacija Srba, zatrpavane smećem, peskom, kamenjem, zbog čega je nastavak iskopavanja gotovo nemoguć.
- Niko ne zna koliko još tela ima u jamama - kaže Jovičić.
----------------------------------------------
ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 11.
ЈАНУАРА /СРНА/ - Посланик СНСД-а у Представничком дому Парламентарне
скупштине БиХ Славко Јовичић сматра да је иницијатива потпредсједника
Федерације БиХ /ФБиХ/ Светозара Пударића и градоначелника Сарајева Алије
Бехмена за изградњу споменика убијеним Србима и Хрватима на Казанима
1993. године превара и покушај сарајевских власти да "оперу савјест"
због тих злочина.
"Уз
уважавање свих невиних српских жртава које су злочиначки поубијане на
Казанима, покој њиховим душама, та иницијатива је само покушај
сарајевских власти за прањем савјести за злочине над неколико хиљада
сарајевских Срба", рекао је Јовичић Срни.
Он каже да је то
превара, јер на тај споменик због неприступачности никад нико неће доћи.
"На Казане се не може доћи ни џипом, а камоли неким другим превозним
средством. Коме би онда такав споменик на тој локацији служио? То и
јесте циљ сарајевских власти - да га никад нико не види, поготово не
странци и они који посјећују Сарајево", наводи Јовичић.
Према
његовим ријечима, када су тако "великодушни" зашто не направе споменик у
центру Сарајева, као што су у Парку направили страдалој дјеци.
Јовичић
каже да би најављени споменик служио само бошњачким властима да увијек
имају разлог да кажу да су се, наводно, одужиле невино страдалим Србима.
"Ријеч
је о смишљеној подвали иницијатора идеје Пударића. Морам да га
подсјетим да у име Савеза логораша Републике Српске већ 15 година тражим
да се у Сарајеву барем на једној локацији гдје су били логори за Србе
постави спомен-плоча, али никада нам то нису дозволили", рекао је
Јовичић.
Он је подсјетио на покушај постављања спомен-плоче у
кругу логора "Виктор Бубањ" 2003. године, када су представници Савеза
логораша Републике Српске једва извукли "живе главе" из "мултиетничког"
Сарајева.
Јовичић, који је и сам био заточен у логору "Силос",
наглашава да је познато да је у Сарајеву било 124 логора у којима су
муслиманске власти затварале и убијале Србе, али сада сарајевске власти
имају, како је рекао, много бољих локација да направе споменик страдалим
Србима.
"Када се Пударић који је, како сам каже, покренуо ту
идеју, залаже да се напокон направи споменик звјерски ликвидираним
Србима у главном граду БиХ, у којем је и он провео цијели рат и био у
такозваној Армији БиХ, зашто се, рецимо, такав споменик не би направио у
кругу данашњег Суда и Тужилаштва БиХ, некадашњој касарни `Виктор
Бубањ`, у којој је био логор за Србе и у којем је на десетине невиних
Срба звјерски ликвидирано", запитао је Јовичић.
-----------------------------------------
Потпредсједник
ФБиХ Светозар Пударић и градоначелник Сарајева Алија Бехмен потписали су
јуче у Сарајеву уговор о сарадњи у вези са изградњом споменика убијеним
Србима и Хрватима на Казанима 1993. године.
Иницијатива да се на
локалитету Казани на обронцима планине Требевић изгради спомен-обиљежје
жртвама српске и хрватске националности, који су од средине 1992. до
октобра 1993. године ту убијани и након чега су њихова тијела бацана у
јаму, покренута је прије двије године.
Из јаме на Казанима су након рата извађени посмртни остаци 29 лица.
Број убијених званично никада није утврђен, а многи сматрају да су неке убице са Казана још на слободи.
Од 1994. године за злочине на Казанима осуђено је 14 припадника такозване Армије БиХ на казне затвора од 10 мјесеци до шест година.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
У лијепој њиховој, све је баш лијепо и раздрагано. Чини ми се да никад
није било већег "спонтаног“
славља и то широм и уз дуж Хрватске. Славило се гдје се ко нашао,
онако „случајно“?
Стварно ми никад неће бити јасно до којих граница Срби могу да буду наивни или нам је то онако, право ни од куд, само од себе урођено? Да се вратим суштини коју нико не може да замагли, а о којој нико од Срба и не говори. Заиста не знам да ли постоји иједан иоле познатији српски политичар, како у Србији, тако и у Републици Српској, који се није огласио и који није, с разлогом, осудио ослобађајућу пресуду Жалбеног вијећа Хашког трибунала. Баш су биле жестоке реакције, а морам признати да су ме неке дубоко и гануле, наравно због количине српског бијеса и незадовољства. И све су реакције биле патриотске, као можда никад прије.
Но, зар није мало заћуђујуће да се у скоро свим већим хрватским градовима пратио пренос из хашке тзв. суднице и то на трговима градова, наравно на великим видео-бимовима. Зар није заћуђујуће да се исти дан кад је изрицана ослобађајућа пресуда за Готовину и Маркача одржавала и сједница хрватског сабора. Кога су изенадили хрватски заступници који су прије почетка, опет "случајно“, исти дан заказане сједнице, сви отишли на Трг Бана Јелачића и "помијешали се" са масом од десетина тисућа оних који су "са нестрпљењем и са неизвијешношћу" чекали шта ће прочитати Мерон, сенилни старац од 82. године, који се од оснивања нелегалног Хашког трибунала мотао по судницама и наравно узимао огромне паре, а и могао је. Лутајући тако по пространој згради трибунала стигао је и до предсједника Суда у Хагу, а задњи ко затвара врата највише и наплаћује, наравно на разним банковним рачунима и то све далеко oд очију јавности и далеко од надлежних пореских служби...
Да будем конкретнији. Хрватска влада и саборници су знали исход тзв. пресуде много раније и све су темпирали, онако "спонтано" за исти дан, дакле и избор министара, односно реконструкцију владе, јер у слављу никоме није стало до имена, нити ко ће бити нови министар? Тако се у еуфоричном стању славља најлакше изаберу они о којима би се можда и водила племика, да није било "спонтаног" окупљања народа на тровима.
За режију и цијели гламур хрватској власти треба одати признање, а још веће за све оно што су урадили за ослобађање генерала, наравно лобирајући код оних од чије воље је и зависила ослобађајућа тзв. пресуда. Наравно, да је у цијели пројекат спашавања Готовине и Маркача уложено на десетине милиона евра, ваљда опет, онако спонтано? Не, то је било више него сјајно сконтано од свих актера у спашавању хрватских генерала, али још више у спашавању Хрватске од удруженог злочиначког подухвата, који је Хрваткој висио изнад главе, јер била би то тешка хипотека једне од најмлађих чланица Европске уније.
Све оно што се "спонтано" дешавало у представи за народ мора се признати да су Хрвати одлично одрадили. Ма и могли су, јер су имали много дана испред себе да све добро припреме и да не направе ниједан пропуст, па ни са одласком авиона хрватске владе и експресним слијетањем хрватских генерала и то за само неколико сати на загребачки аеродром. Дакле, све се десило у најкраћем могућем времену, а сигурно је требало бар неколико сати да се Готовина и Маркач барем раздуже са стварима које се користили у притвору у Шевенингену.
У свему овоме и цијелој фарси хашког трибунала за Хрватску је најважније да је са себе скинула сваку одговорност за страдање српског народа и за његово трајно протјеривање са вјековних огњишта.
Хрватској је најважније да је ослобођена тешког бремена удруженог злочиначког подхвата,
као државног пројекта истребљења Срба из те државе и тај најважнији циљ Хрвати
су и остварили. Све друго мање је важно.
11 oktobar 2012.
Na suđenju za zločine počinjene na području opštine Hadžići, Sudsko vijeće je udaljilo je branioca Duška Tomića iz sudnice zbog “nepoštivanja suda i svjedoka”.
Tokom unakrsnog ispitivanja, svjedok Slavko Jovičić je braniocu rekao da ga ne ispituje već da “više polemiše sa Sudskim vijećem i Tužilaštvom”, na šta mu je Tomić uzvratio da se njegovo ponašanje u sudnici “toleriše već četiri dana”.“Svjedoče, vama se već četiri dana toleriše kao da ste u parlamentu. Vi ovdje dajete lekcije”, kazao je Tomić, te se obratio i Sudskom vijeću kazavši da i Vijeće to toleriše.
Sudsko vijeće je Tomiću, koji u ovom predmetu brani Nermina Kalembera, naredilo da napusti sudnicu, jer je “iznerviran”, te mu je kazalo da će dobiti “rješenje o novčanom kažnjavanju”. Nakon toga i optuženi Kalember je zatražio da napusti suđenje.
“Odbrana osmooptuženog Kalembera će ispitivanje svjedoka nastaviti na narednom suđenju”, kazala je Minka Kreho, predsjedavajuća Sudskog vijeća, nakon čega je Kalember ostao u sudnici.
Svjedok Jovičić, koji je poslanik u Parlamentarnoj skupštini BiH, naglasio je da je on u sudnici samo “svjedok i građanin”.
Kalembera Tužilaštvo BiH tereti, zajedno sa Mustafom Đelilovićem, Fadilom Čovićem, Mirsadom Šabićem, Nezirom Kazićem, Bećirom Hujićem, Halidom Čovićem i Šerifom Mešanovićrm, za zločine počinjene u kasarni “Krupa”, logoru “Silos” i Osnovnoj školi “9. maj”.
Nermin Kalember je, prema optužnici, bio stražar u “Silosu”. Odgovarajući na pitanja Odbrane optuženog Fadila Čovića, koji je, prema optužnici, bio načelnik Stanice javne bezbjednosti (SJB) u Hadžićima i član Kriznog štaba, svjedok Jovičić je kazao da u “Silosu” nije vidio optuženog niti je imao priliku da ga kontaktira.
“Ja Čovića nisam vidio, a ne znam da li je kontaktirao sa drugima. Vi tu niste mogli kontaktirati sa logorašem koji sjedi do vas, pa kako onda da imate neki drugi kontakt. Nisam bio u poziciji da se obratim ni stražaru”, ispričao je svjedok.
Govoreći o uslovima u “Silosu” Jovičić je kazao da mu nije poznato da je doktor ikada bio u tom objektu, te da su početkom augusta 1992. godine zarobljenici vođeni na kupanje u improvizovano kupatilo.
“Jednom je jedan katolički sveštenik molio upravu logora da se zatvorenicima podjele kuhana jaja za praznik i to je urađeno. Međutim, to nije bila inicijativa uprave logora, već je to sveštenik uradio”, kazao je Jovičić.
10 oktobar 2012
U nastavku suđenja za zločine počinjene na području opštine Hadžići, Slavko Jovičić je rekao da su svi Srbi sa područja Pazarića i Tarčina privođeni, što je Odbrana Mustafe Đelilovića nastojala da ospori.
Odgovarajući na pitanja Odbrane prvooptuženog
Đelilovića, Jovičić je kazao da su privođeni svi Srbi od 14 do 80 godina
sa područja Pazarića i Tarčina. Braniteljica Vasvija Vidović upitala je
svjedoka da li zna da su izvjesni Mrakić i Vlaisavljević bili
pripadnici Armije BiH (ABiH).
“Vlaisavljevića i Mrakića sam vidio
u logoru, bili su sa mnom u istoj ćeliji. Eto, bili su pripadnici
muslimanske vojske pa su zaglavili logoru. Izašli su prije mene iz
logora”, naveo je svjedok Jovičić, kojeg je Tužilaštvo BiH ispitivalo
13. i 27. septembra.
Braniteljica Vidović je rekla da ova dvojica nisu bili u logoru, te da mu može nabrojati imena Srba koji nisu bili hapšeni.
Prema optužnici, Đelilović je bio predsjednik Skupštine opštine, Kriznog štaba i ratnog Predsjedništva opštine Hadžići.
Za
zločine počinjene u kasarni “Krupa”, logoru “Silos” i Osnovnoj školi
“9. maj”, Tužilaštvo BiH, uz Đelilovića, tereti Fadila Čovića, Mirsada
Šabića, Nezira Kazića, Bećira Hujića, Halida Čovića, Šerifa Mešanovića i
Nermina Kalembera.
Na upit braniteljice Vidović da li su mu prije zatvaranja oduzeti pištolj, puška i motorola, svjedok je kazao da je, kao pripadnik Službe državne bezbjednosti (SDB), imao oružje, koje je predao.
”To što sam imao, nije mi oduzeto istovremeno. Pripadnici muslimanske policije su mi uzeli pištolj, automatsku pušku i motorolu. Međutim, ostavili su mi hekler i rekli: ‘Evo ti, neka imaš ovo, tu si sam sa muslimanima’”, ispričao je svjedok.
Jovičić
je pojasnio da je u aprilu 1991. godine primljen u SDB, te je napomenuo
da nije imao nikakvu političku ulogu u ratnim zbivanjima.
Braniteljica
Vidović svjedoku je citirala dio iz njegove knjige, u kojoj opisuje
dešavanja u “Silosu”, a gdje je napisano: “Osnovali smo svoju Srpsku
demokratsku stranku (SDS)” i upitala ga da li je učestvovao u osnivanju
te stranke. Jovičić je rekao da nije bio ni član ni aktivista SDS-a, već
samo “pripadnik srpskog naroda”.
Odgovarajući na pitanja Odbrane, Jovičić je kazao i da je tokom boravka u zarobljeništvu bio očevidac nekih ubistava.
Dio suđenja na kojem se govorilo o određenim osobama koje su obavljale neke specifične poslove, bio je zatvoren za javnost.
Unakrsno ispitivanje Jovičića će biti nastavljeno 11. oktobra.
S.U.
SARAJEVO - Svjedok Tužilaštva BiH Slavko Jovičić rekao je danas pred Sudom BiH da je logor "Silos" u Tarčinu bio laboratorija za ispitivanje ljudske izdržljivosti, gdje su muslimanski vojnici i čuvari zatvorenike gledali kao životinje koje su svakodnevno tukli i premlaćivali.
Jovičić je u nastavku suđenja osmorici optuženih u predmetu "Đelilović i drugi" za ratni zločin nad Srbima počinjen u logoru "Silos", kasarni "Krupa" i Osnovnoj školi "9. maj" ispričao da je bio među 137 logoraša koji su 1993. godine iz "Silosa" prebačeni u kasarnu "Krupa", gdje su korišteni za najteže fizičke radove.
Tu su logoraši izvođeni na prvu borbenu liniju gdje su kopali rovove i tranšee za muslimansku vojsku, rekao je Jovičić, koji je i poslanik u Predstavničkom domu parlamenta BiH.
On je naveo da su ga 10. marta 1993. godine sa još deset sapatnika odveli na kopanje rovova u selo Gornji Gradac, odakle se 8. marta vratila grupa logoraša, među kojima je bio i Vukašin Varagić, kojem je granata otkinula nogu, a drugi logoraš koji se prezivao LJujić ostao je bez uha.
"Na kopanju se radilo od osam do 16.00 časova, dok se na završi zacrtani posao", istakao je Jovičić.
Prema njegovim riječima, na tom mjestu je 17. marta od granate ranjen Dane Božić i nakon toga su muslimanski vojnici sve logoraše doveli u zemunice i tukli kundacima, alatom kojim su kopali rovove i cokulama.
Upravnik Šerif Mešanović je, ispričao je Jovičić, naredio 15. aprila da 30 zarovljenika bude odvedeno u Hrasnicu gdje su bili smješteni u podrum nedovršene zgrade.
"Dijele nas u dvije grupe i odvode na rad prema Ilidži, a mene i moju grupu prema aerodromskoj pisti", naveo je Jovičić.
On je rekao da su 22. aprila iz obje grupe pobjegla po dva logoraša.
"Tada počinje pakao za mene", istakao je Jovičić, te dodao da se nakon bjekstva logoraša čula pucnjava, a potom su im prišli čuvari i počeli da ih tuku. Logoraše su zatim odveli u kontejnere za kabastu robu gdje su nastavili da ih tuku, a Jovičić je, kaže, bio i u besvjesnom stanju.
Potom su logoraše, prema njegovim riječima, doveli pred policijsku stanicu Butmir gdje je tortura nastavljena.
Jovičić je istakao da su logorašima nakon toga naredili da se popnu u vozilo "tamić" u kojem su bila tijela Ranka Varagića, logoraša Krstića i još jednog muškarca.
"Tukli su nas i u kamionu i vršili nuždu nad nama. Dovezeni smo u Hrasnicu gdje nas je očekivala muslimanska policija i vojska. Tu nastaje masakr, premlaćivanje. Tada za mene nastaje pakao, jer su me optužili da sam organizovao bijeg četvorice logoraša", rekao je Jovičić.
On je istakao da nije vidio krvoločnijeg čovjeka od Mustafe Muja Gegalja, upitavši kako je moguće da čovjek tako nešto može uraditi?
Jovičić je u Hrasnici ostao 198 dana, odnosno do 30. oktobra 1993. godine. Poslije toga su ga ponovo vratili u "Silos" gdje su logoraši svakodnevno istovarali kamione koji su dovozili ogromne količine hrane i oružja.
On je naveo da je u "Silos" mogao da uđe svako ko je htio, da ih tuče i maltretira. Logoraše su, kako je naveo, vodili da prave heliodrom, zgradu 14. divizije i benzinsku pumpu, za čiju gradnju su uzimali građevinski materijal ispred srpskih kuća.
"Na heliodrom je više puta slijetao helikopter UNPROFOR-a i Crvenog krsta. Tada su nas sklanjali da ne vidimo ko je došao", ipričao je Jovičić, te dodao da je čuo da slijeće i helikopter Alije Izetbegovića, kojeg je i vidio, a prepoznao je i još neke ljude.
Jovičić je naglasio da su 22. aprila 1994. ili 1995. godine, jer nije mogao tačno da se sjeti godine, pobjegla još dvojica logoraša. Tada su logoraše ponovo skupili, a Jovičić je, znajući šta ga čeka jer će ga ponovo optužiti da je organizovao njihov bijeg, molio jednog čuvara da ga ubije.
Logoraše su u "Silosu", rekao je Jovičić, tukli u kancelariji upravnika logora Čovića.
Pred Sudom BiH u toku dana nastavljeno je saslušanje Jovičića, koji je u objektima "Silos" i "Krupa" proveo 1.334 dana.
Za zločine počinjene u logoru "Silos", kasarni "Krupa" i Osnovnoj školi "9. maj" Tužilaštvo BiH, uz Šerifa Mešanovića i Bećira Hujića, tereti Mustafu Đelilovića, Fadila Čovića, Mirsada Šabića, Nezira Kazića, Halida Čovića i Nermina Kalembera.
Hujić i Čović su, prema optužnici, obavljali funkcije upravnika i zamjenika upravnika logora "Silos", Mešanović je bio jedan od zamjenika upravnika u "Silosu" i upravnik logora u magacinu u kasarni "Krupa", a Kalember stražar u tom objektu.
27 septembar 2012 U nastavku suđenja za zločine počinjene na području opštine Hadžići, Slavko Jovičić je kazao da su zatvorenici iz kasarne “Krupa” vođeni na teške fizičke radove, gdje su zlostavljani i premlaćivani.
Drugog dana svjedočenja pred Sudom BiH, svjedok Jovičić
je ispričao da je doveden zajedno sa još nekoliko zarobljenika u
“Krupu”, nakon čega su odvođeni na obavljanje “najtežih fizičkih radova”
na više lokacija.
“To je bila laboratorija za ispitivanje
ljudske izdržljivosti. Ljudi su bili posmatrani kao životinje i korisni
samo da rade stvari potrebne za vojsku. Niko vas tu nije gledao kao
čovjeka, samo je bilo važno da se uradi planirani posao”, kazao je
Jovičić.
Za zločine počinjene u kasarni “Krupa”, logoru “Silos” i
Osnovnoj školi “9. maj”, Tužilaštvo BiH, uz Šerifa Mešanovića, tereti
Mustafu Đelilovića, Fadila Čovića, Mirsada Šabića, Nezira Kazića, Bećira
Hujića, Halida Čovića i Nermina Kalembera.
Prema optužnici,
Bećir Hujić i Halid Čović obavljali su funkcije upravnika i zamjenika
upravnika logora “Silos”, Šerif Mešanović bio je jedan od zamjenika
upravnika u “Silosu” i upravnik logora u magacinu u kasarni “Krupa”, a
Nermin Kalember je bio stražar.
Svjedok Jovičić, koji je sa
svjedočenjem počeo 13. septembra, ispričao je da je u grupi zatočenika
iz “Silosa” prebačen u objekat “Krupa”, odakle je 10. marta 1993. godine
prvi put odveden na obavljanje radova.
“Radilo se dok posao ne
bude završen. To su bili poslovi kopanja rovova, bunkera ili istovar
robe. (…) Nas su premlaćivali kada bi druga vojska gađala muslimanske
polažaje. Tuku do iznemoglosti, a ostavljaju nas među živima samo da bi
sutra radili”, kazao je svjedok.
Jovičić je, kako je rekao, 15.
aprila 1993. odveden u Hrasnicu, gdje je obavljao fizičke radove sve do
oktobra te godine, kada je ponovo vraćen u “Silos”.
“Jednom se
desilo da su neki logoraši pobjegli dok smo obavljali radove. Nas ostale
su čuvari tada tukli, a onda smo odvedeni pred policijsku stanicu u
Butmiru i postrojeni. Tu su nas strašno zlostavljali, a kada smo došli u
Hrasnicu, tu je nastao masakr, prebijanje”, ispričao je Jovičić.
Svjedok
je kazao da su logoraši tokom boravka u “Silosu” izvođeni pred sud, ali
da je to suđenje “izmišljeno samo da bi se opravdao boravak ljudi u
logoru”.
“Sebi sam dao zadatak da ću, ako preživim, pričati
istinu, a nekada sam molio Boga da se neko smiluje i da me ubije kako bi
mi prekratio patnje”, kazao je Jovičić, opisujući stanje u zatočeničkim
objektima.
On je 19. januara 1996. godine razmijenjen zajedno sa drugim zatočenicima.
“Niko
od nas logoraša nije se izjasnio da se želi vratiti u mjesto ranijeg
prebivališta. Sva imanja, bogatstva i grobovi predaka bili su
zaboravljeni”, rekao je Jovičić.
Boravak u logorima, kako je svjedok kazao, ostavio je velike posljedice na njegovo fizičko zdravlje.
Nastavak suđenja je 10. oktobra, kada će Odbrane optuženih unakrsno ispitati svjedoka.
S.U.
http://www.bim.ba/bh/341/10/35845/
13 septembar 2012.
Na suđenju za zločine počinjene na području općine Hadžići, svjedok Slavko Jovičić rekao je kako je u logoru “Silos” premlaćivan i zlostavljan.
Svjedočeći u korist Tužilaštva BiH, Jovičić je kazao da je u
maju 1992. godine odveden iz svoje kuće u “Silos”, gdje je zadržan
zajedno s drugim muškarcima srpske nacionalnosti.
“To nisu bili
uslovi ni za životinje. Tu ni jedan human čovjek ne bi zatvorio ni
životinju. Ja se pitam ko je smislio da se ljudi zatvore u takve
nehumane uslove”, rekao je Jovičić, istaknuvši da je za 63 dana u
“Silosu” izgubio 43 kilograma.
On je kazao da mu niko nije rekao
zbog čega je doveden u “Silos”, a da je po dolasku u taj objekat vidio
Šerifa Mešanovića, koji je bio zamjenik upravnika.
Za zločine
počinjene u logoru “Silos”, kasarni “Krupa” i Osnovnoj školi “9. maj”,
Tužilaštvo BiH uz Šerifa Mešanovića tereti Mustafu Đelilovića, Fadila
Čovića, Mirsada Šabića, Nezira Kazića, Bećira Hujića, Halida Čovića i
Nermina Kalembera.
Prema optužnici, Bećir Hujić i Halid Čović
obavljali su funkcije upravnika i zamjenika upravnika logora “Silos”,
Šerif Mešanović bio je jedan od zamjenika upravnika u “Silosu” i
upravnik logora u magacinu u kasarni “Krupa”, a Nermin Kalember stražar u
tom objektu.
Jovičić je rekao da ga je stražar Nermin Kalember
“prebijao i zlostavljao” dva puta tokom boravka u “Silosu”, te da je čuo
da je tukao i druge zatvorenike.
“Jednom sam dijelio hljeb
logorašima i vidio da je komad hljeba ostao. Uzeo sam taj hljeb i stavio
u jaknu. Nermin je to vidio i došao u ćeliju da traži hljeb, ali ja sam
to već podijelio logorašima. Izveo me je i isprebijao. Udario me je
kundakom u leđa i pao sam”, rekao je Jovičić.
Svjedok je dodao i
da je u logoru napisao peticiju u kojoj je zatražio da bude strijeljan
ukoliko je kriv za nešto, te da je jedne prilike uspio da se obrati
upravniku.
“Obratio sam se Bećiru Hujiću i rekao da tražim da me
izvedu pred sud. Rekao sam: ‘Strijeljajte me jer ja ovo ne mogu
podnositi.’ Hujić mi je rekao: ‘Morate biti ovdje jer pripremate
agresiju na muslimane’”, kazao je Jovičić.
Opisujući
premlaćivanja u “Silosu”, svjedok je naveo da je 4. juna 1992. godine u
objekat došla grupa od 20 do 30 ljudi, koji su tukli zatvorenike, i da
je to bio “najteži dan za logoraše”. Za dolazak tih ljudi, kako je
Jovičić rekao, znao je Bećir Hujić.
“Kada su ti ljudi došli u
moju ćeliju, prozvali su mene i Lazara Krstića da se izdvojimo. Lazara
je jedan udario. Vidio sam da Lazaru krv šiklja. Mene je neko udario
letvom u leđa, a onda u predio vilice. Curi mi krv, ali oni prilaze da
me dotuku, i izgubio sam svijest”, kazao je Jovičić.
Jovičić je
rekao da je krajem decembra 1992. odveden u kasarnu “Krupa“, odakle su
zatvorenici vođeni na prve borbene linije, kopanje rovova i u živi štit.
Upravnik objekta “Krupa”, kako je svjedok kazao, bio je Šerif
Mešanović.
Jovičić je rekao da je u objektima “Silos” i “Krupa” proveo 1.334 dana.
Zbog zdravstvenog stanja svjedoka ispitivanje je prekinuto, a nastavak je zakazan za 27. septembar ove godine.
S.U.
