ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


27. јануара, на Светог Саву, прије 19. година распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - "Силос", и то два мјесеца након парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање свих логора у БиХ.





Из логора "Силос", у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су преостала 44 логораша. 
Само седам дана раније, на Богојављење, и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана,  муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле 19. јануара, те 1996. године.


Логор "Силос"  је отворен 11. маја 1992. године, а затворен је истог датума када и злогласни фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц. 
Најмање ту има било какве симболике и коинциденције.


Према мојим сазнањима, 24 српска логораша убијена су тортурама, свакодневним физичким злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.


На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања'`, који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из логора "Силос", а остали су били цивили присилно затворени у логор "Храсница"  у Храсници или који су били присилно мобилисани у тзв. Радни вод, који је био састављен искључиво од Срба.  Заправо, био је то 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.


У логор "Силос"  били су затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих је једна била у шестом мјесецу трудноће.


Осим 11 војника, који су били резервни војници тадашње ЈНА и који су били ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали Срби затворени у злогласни концентрациони логор "Силос" били су цивилна лица. Према мојим сазнањима и евиденцији, кроз логор "Силос" прошло је више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина, дијелова сарајевске општине Хаџићи.


Логораши су злостављани и мучени на разне начине, између осталог и најтежом казном - казном глађу. Сваки дан добијали смо по пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.


За прва 63 дана, од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су биле у ходницима силоса и које су служиле за вагање жита.


1993. године, из логора "Силос" почело је одвођење логораша на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману. Српске логораше одводили су припадници злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из Санџака/, затим одвођење у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере и радили најтеже физичке радове на првим борбеним линијама зараћених војски.


Концентрациони логор "Силос" је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ,  не само што је најдуже трајао,  већ и зато што су на основу исказа свједока  стручњаци утврдили да су у том логору српски логораши мучени на 167 различитих начина, мучени су методама које савременој цивилизацији нису појмљиве и нису разумљиве.

Сва документација о страдању Срба била предата тадашњој главној тужитељици Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуна сатанизација српског народа. Злочини које су над Србима починили припадници других народа нису је интересовали, као ни њене налогодавце, прије свега САД и Европску унију.



Лично сам Карли дел Понте предао огромну документацију
и бројне доказе о стравичним злочинима почињеним над Србима,
али то злогласну Карлу дел Понте није интересовало.
Она је имала само један циљ - оптуживати СРБЕ!
***********************************************
С обзиром да је у току
суђење муслиманским злочинцима за злочине 
почињене над Србима у конц-логору "Силос", 
ниједном реченицом нити својим потезом 
не желим да ометам ток суђења.
**********************************
Свим сапатницима који су због стравичних посљедица злостављања, у току и након рата, на најтрагичнији начин завршили своје животе од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет 
и стално се молим Господу Богу за њихове племените душе 
и за смирај у Царству небеском.

Прије 19 година, у ноћи између 3. и 4. августа, започела војна акција етничког чишћења Срба из Хрватске.

ВАТРОМ из разног артиљеријског оруђа, која је отворена на Републику Српску Крајину у раним јутарњим часовима 4. августа 1995. године, почела је „Олуја“. Са 138.500 војника, 350 тенкова и 30 авиона Хрвати су отпочели „војно-редарствену акцију“, односно - етничко чишћење Лике, Баније, Кордуна, северне Далмације...

Народ је кренуо путем без повратка, а хрватска војска почела затирање сваког трага њиховог живљења на том подручју - паљена су села и градови, уништавана имовина...

Више од 220.000 Срба је практично за један дан прогнано из Хрватске, убијено је близу 2.000 српских цивила и војника. Око 800 људи се још увек води као - нестало.

 Напад на колону ЈНА у Тузли извршиле су муслиманске снаге 15. маја 1992. године, приликом повлачења припадника ЈНА из Тузле. Догађај је познат као „Тузланска колона“.

Напад је био један од важнијих догађаја током рата у Босни и Херцеговини, а извршили су га припрадници Патриотске лиге и муслиманског МУП БиХ. Напад је директно приказиван на локалној телевизијској станици.

 У нападу на колону погинуло је 59 припадника ЈНА, док су 44 рањена. Колона ЈНА је из засједе нападнута у Тузли 15. маја 1992. године приликом договореног напуштања касарни и града.

ЗАШТО?

                          /ПРЕУЗЕТО ИЗ ДРУГОГ МЕДИЈА/.

  Британски „Индипендент“ од 7. априла, објавио је чланак Тонија Петерсона, под насловом „Аустроугарска војска убија цивиле у Србији“, а све у оквиру једног сета од стотину текстова на тему Првог светског рата – „Историја Првог светског рата у сто слика“. Чланак о Србији је пети у низу осврта на догађаје из Првог светског рата. Такав „пројекат“, везан за стогодишњицу Првог светског рата, „Индипендент“ је започео 3. априла.

                                  *************************************

Свака илузија о „романтичном рату“ – пише Патерсон – нагло је нестала када је Аустроугарска напала Србију. Огромна сила наишла је на неочекивано јак отпор, чиме је покренут један циклус невиђених злочина.

Патерсон каже да га је шокирала црно-бела фотографија, која је снимљена крајем лета 1914. године. На прилазима једном српском селу, само неколико дана по уласку огромне Аустроугарске силе у Србију, виде се Срби у цивилној одећи, привезани за стубове: били су највероватније већ мртви или су чекали егзекуцију.

Постоје и друге фотографије. На једној од њих виде се три жене у живописним сеоским костимима и четири човека у тамним оделима како беспомоћно висе на дрвеним стубовима направљеним у облику крста; лица су им прекривена белим повезима, док около стоје аустроугарски војници, са пушкама у рукама. На трећој фотографији, цивили, такође с повезима преко очију, клече у полукругу, сви везани за мале стубове, док их стрељачки строј узима на нишан.

Такве снимке, највероватније, направили су аустроугарски војници – закључује Патерсон. Оне нам дају само површни увид у ужас који су доживели цивили готово непосредно по нападу Аустроугарске на Србију 12. августа 1914.

Оправдање за овакав масакр цивила углавном се тражило у тврдњама да је ту реч о „одметницима“ који су укључени у герилски рат против освајача. Негде око 17. августа, аустроугарски генерал Лотар фон Хортштајн се пожалио да је било немогуће да се пошаље извидничка патрола унутар територије коју су контролисали Срби, јер „сви би бивали убијени од стране српских сељака“.

Али – напомиње Патерсон – засигурно се зна да је [унутар Царевине] преовлађујући антисрпски сентимент давао аустроугарској војсци „бланко кредит“ за вршење злочина над Србима. Те године у августу била је посебно популарна песма “Алле Сербен мüссен стербен” („Сви Срби морају да умру“).

Штампане су и продаване пропагандне „разгледнице“ по Бечу где су Срби приказивани као заостали и ниже вредни људи (Унтерменшен) или „подљуди“ – термин који ће Адолф Хитлер и нацисти касније да користе при описивању Јевреја и Срба. Неким од тих пропагандних разгледница поручивало се да Србе треба скувати у котловима, а потом их набити на виљушке и појести.

Аустријска царевина је кренула да се свети за смрт надвојводе и престолонаследника Франца Фердинанда; и чинила је то са таквом свирепошћу каква се до тада није могла срести у модерним ратовима.

Било је много приче о масакру над цивилима у Белгији који су починили Немци на почетку Другог светског рата – подсећа нас Патерсон. Али веома се ретко причало о аустроугарским злочинима над цивилима у Србији.

Ратовање против цивила тада је описивано као почетак једне посебне врсте борбе, која је названа „рат до уништења“ (“Верницхтунгскриег”), а такав рат до уништења, само четврт века касније, безобзирно је спроводио Адолф Хитлер над цивилима широм Европе. Антон Холцер, аустријски историчар и експерт за аустроугарску инвазију на Србију 1914, године, написао је:

„Над српским становништвом вршени су безбројни системски масакри. Војска је нападала села, заробљавала ненаоружане људе, жене и децу. Потом су их убијали пушчаним мецима, бајонетима или су их вешали. Жртве су затваране у амбаре и живи спаљивани. Жене су одвођене на борбене линије и тамо пдвргаване масовним силовањима. Мештани читавих села узимани су као таоци, понижавани су и мучени. А све то су радили војници аустроугарске армије.“

Велики број доказа о аустроугарским злочинима над цивилима у Србији сакупио је швајцарски професор криминологије Родолфо Арчибалд Рајс, који је био позван од српске владе да као неутралан посматрач изврши истраживање. Рајс је сачинио извештај 1916. године у коме је потврдио да постоје небројени искази аустроугарских војника да су добијали наређења више команде да нападају и масакрирају српске цивиле, при чему им је „све било дозвољено“.

Српско цивилно становништво – завршава свој чланак Патерсон – није морало дуго да чека да би им се иста ствар поновила. Хитлер је окупирао Србију 1941. године и наставио да масакрира српске цивиле. Као и 1914, неки су називани „одметницима“. Други у били убијани у репресалијама, да би се осветила смрт немачког војника. Овог пута неки немачки војници су били опремљени филмским камерама. Њима су снимали беспомоћне српске цивиле у часовима када су они били убијани или су били масовно вешани на импровизованим вешалима. Фотографија је напредовала од 1914 – овог пута слике су биле у покрету, па и у боји.