Autor sjovicicslavuj |
22 Maj, 2017 |
read_nums (522)
СПОМЕНИК У БАЊА ЛУЦИ
ВЕЛИКА СРАМОТА НА САВЈЕСТИ ЧОВЈЕЧАНСТВА И НА САВЈЕСТИ МОЋНИКА КОЈИ НИСУ ДОЗВОЛИЛИ ДА СЕ ТЕК РОЂЕНИ ЖИВОТИ НАСТАВЕ!
------------------------------
ЗЛОЧИНЦИ
ВИ КОЈИ СТЕ УБИЛИ ТЕК РОЂЕНУ ДЈЕЦУ
- ТО ВАМ НИКАДА НЕ МОЖЕМО ОПРОСТИТИ!-------------------------------------
Данас се обиљежава 25 година од страдања 12 бањалучких беба, које су умрле од посљедица недостатка кисеоника чији је транспорт, због неразумијевања свјетских моћника, онемогућен на простор Бањалуке.
У болници у Бањалуци, 22. маја. 1992. године, умрла је прва беба због несташице кисеоника, за вријеме оружаних сукоба за коридор код Брчког током грађанског рата у БиХ.
САД и друге западне земље тада нису дозволиле допремање хуманитарне помоћи ваздушним путем западном дијелу Републике Српске.
На одјељењу за интензивну његу бањалучког породилишта од 22. маја до 19. јуна 1992. године умрло је 12-оро новорођенчади због недостатка кисеоника који није могао да буде допремљен из Београда.
ВЕЛИКА СРАМОТА НА САВЈЕСТИ ЧОВЈЕЧАНСТВА
И НА САВЈЕСТИ МОЋНИКА КОЈИ НИСУ ДОЗВОЛИЛИ ДА СЕ ТЕК РОЂЕНИ ЖИВОТИ НАСТАВЕ!
------------------------------
------------------------------
ЗЛОЧИНЦИ
ВИ КОЈИ СТЕ УБИЛИ ТЕК РОЂЕНУ ДЈЕЦУ
- ТО ВАМ НИКАДА НЕ МОЖЕМО ОПРОСТИТИ!
-------------------------------------
Данас се обиљежава 25 година од страдања 12 бањалучких беба, које су умрле од посљедица недостатка кисеоника чији је транспорт, због неразумијевања свјетских моћника, онемогућен на простор Бањалуке.
У болници у Бањалуци, 22. маја. 1992. године, умрла је прва беба због несташице кисеоника, за вријеме оружаних сукоба за коридор код Брчког током грађанског рата у БиХ.
САД и друге западне земље тада нису дозволиле допремање хуманитарне помоћи ваздушним путем западном дијелу Републике Српске.
На одјељењу за интензивну његу бањалучког породилишта од 22. маја до 19. јуна 1992. године умрло је 12-оро новорођенчади због недостатка кисеоника који није могао да буде допремљен из Београда.
САД и друге западне земље тада нису дозволиле допремање хуманитарне помоћи ваздушним путем западном дијелу Републике Српске.
На одјељењу за интензивну његу бањалучког породилишта од 22. маја до 19. јуна 1992. године умрло је 12-оро новорођенчади због недостатка кисеоника који није могао да буде допремљен из Београда.
+++++++++++++++++РЕПУБЛКА СРПСКА и српски народ ће носити бол за 12 беба и он никада неће престати, као ни за најмилијима страдалима у рату. Та бол је најјача код родитеља, браће и сестара, али сви морамо да будемо одговорнији и на бољи начин прикажемо и докажемо све оно што се дешавало.
У Бањалуци је данас обиљежено 25 година од страдања 12 беба у бањалучком Клиничком центру због недостатка кисеоника.
Као датум oбиљежавања овог догађаја узима се 22. мај, јер је на тај дан 1992. године, због недостака кисеоника, умрла прва од 12 беба, а остале су преминуле до 19. јуна 1992. године.
+++++++++++++++++
РЕПУБЛКА СРПСКА и српски народ
ће носити бол за 12 беба и он никада неће престати, као ни за најмилијима страдалима у рату. Та бол је најјача код родитеља, браће и сестара, али сви морамо да будемо одговорнији и на бољи начин прикажемо и докажемо све оно што се дешавало.
У Бањалуци је данас обиљежено 25 година од страдања 12 беба у бањалучком Клиничком центру због недостатка кисеоника.
Као датум oбиљежавања овог догађаја узима се 22. мај, јер је на тај дан 1992. године, због недостака кисеоника, умрла прва од 12 беба, а остале су преминуле до 19. јуна 1992. године.
Autor sjovicicslavuj |
18 Maj, 2017 |
read_nums (434)
О смрти Срђана Алексића Др Мирољуб Петровић пише овако: ПРОЧИТАТИ - OВДJE
Прави се тако легенда о случају Срђана Алексића који није ни близу приповједача о јунаштву. И ко онда фабрикује такве "истине". Па управо они који ни географски не знају гдје је Требиње, а поготово немају појма о рату у Босни и Херцеговини.
Никада нико од таквих "зналаца" неће ни поменути муслиманско злочиначко стријељање двоје младих људи који су се вољели и који су само хтјели да из муслиманског Сарајева пређу на српску страну.
Годинама су муслимански медији ширили лаж да су двоје младих људи, различитих нација и вјера убијени од стране Војске Републике Српске.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Ко и од кога сакрива истину како су убијени
Адмира Исмић и Бошко Бркић
А само су се вољели и хтјели су да живе заједно!
А само су се вољели и хтјели су да живе заједно!
Срђан Алексић је постао синоним "јунаштва" за Бошњаке и Србе у Србији и то за оне који не знају ништа о том догађају.
О смрти Срђана Алексића Др Мирољуб Петровић пише овако: ПРОЧИТАТИ - OВДJE
Прави се тако легенда о случају Срђана Алексића који није ни близу приповједача о јунаштву. И ко онда фабрикује такве "истине". Па управо они који ни географски не знају гдје је Требиње, а поготово немају појма о рату у Босни и Херцеговини.
Тешка времена шутње и даље трају, још из турског времена, остала су. Шутња је злато многи кажу, мада тај појам негдје другдје и не постоји. Или "Боље свашта јест' него свашта причат'". Резултат је прво шутња, онда лажи. Послије шутње о двоје младих, Бошку и Адмири убијеним на Врбања мосту у Сарајеву, искрснула је истина. А истина је једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право.
Међутим, како рекох истина је једна. Припадници тзв. Армије РБиХ прво су их пустили да пређу на српску страну, а онда су убили њу, Адмиру. Затим су причекали да јој он, Бошко, покуша помоћи. Меци злочинаца из тзв. Армије РБиХ су му прво решетали удове, онда пуцали по њему, рањавали га док није искрварио.
Седам дана након што су убијени, Војска РС извукла је њихова тијела са моста и сахранила их у Лукавици у Републици Српској. По завршетку рата, 1996, на иницијативу и жељу Адмириних родитеља, њихови посмртни остаци су пребачени на гробље Лав у Сарајеву, у Федерацију БиХ и заједно су сахрањени.
Прокламовање неодређености је дугог вијека у БиХ, али лажи нису. Прошло је више од 25. година, откако је БиХ постала каква таква држава. Од референдума наовамо, провлаче се теорије које је OHR озаконио о држави БиХ, али не и документовао, јер нема печата. Као у оној снимци на "YouTube", кад раднички трибун чита с папира, а "обични мали човјек" се надвирује и пита "А гдје је ту печат!?".
И ко је онда 18. маја 1993. године снајперским хицима на сарајевском Врбања мосту убио муслиманку Адмиру Исмић и Србина Бошка Бркића. Њих двоје су се вољели и у жижу свјетске и домаће јавности доспјели су по два основа: прозвани су сарајевским Ромеом и Јулијом због начина њихове смрти (умрли док су лежали једно преко другог), те је њихова смрт, доведена у везу са терористима из јединице "Шеве" Службе државне безбједности тзв. РБиХ.
Бошко и Адмира покушали су, на једном од прелаза гдје су се договарале илегалне размјене и преласци у, и из муслиманског Сарајева - Врбања мосту, прећи на српску страну, територију коју је контролисала Војска Републике Српске. Приликом покушаја преласка убијени су снајперским хицима од стране муслиманских злочинаца.
Након завршетка рата у БиХ бивши агент тајне службе АИД Един Гараплија посвједочио је да је приликом испитивања терористе и убице Неџада Херенде дошао до његовог признања да су Бошка Бркића и Адмиру Исмић убили припадници муслиманске терористичке јединице "Шеве" Неџад Херенда и Драган Шошић пуцајући, како је Гараплија свједочио, са зграде "Стелекса" /Напомена аутора текста – Ради се о згради тадашње познате сарајевске студентске "кафе-дискотеке”/.
А само су се вољели и хтјели да живе заједно
Иако се Херенда и Шошић доводе у везу са, поред овог, са још два ратна злочина они никада нису процесуирани од стране било којег тужилашта у БиХ, заправо против њих никада тужилаштво није подигло оптужницу. Херенда се теретио за три ратна злочина у којима је учествовао - убиство Бркића и Исмићеве, затим злочин у Великом парку кад је стријељано осам припадника тадашње регуларне Југословенске народне армије и атентат на породицу првог командната тзв. Армије Републике БиХ генерала Сефера Халиловића.
Терориста Херенда живи у Гронингену. Никада ниједна надлежна институција у БиХ није тражила његово изручење!
Такођер, Шошић се доводи у везу са два ратна злочина и четири убиства али до данас никада није ни осумњичен од стране било којег "независног" тужилаштва у БиХ, већ је, парадоксално, запоселен као шеф обезбјеђења Централне банке БиХ што довољно говори како се систем, у случају Херенде и Шошића добро побринуо за своје штићенике и убице.
А о покојној Адмири и покојном Бошку ни ријечи. То је Босна и Херцеговина.
Такођер, Шошић се доводи у везу са два ратна злочина и четири убиства али до данас никада није ни осумњичен од стране било којег "независног" тужилаштва у БиХ, већ је, парадоксално, запоселен као шеф обезбјеђења Централне банке БиХ што довољно говори како се систем, у случају Херенде и Шошића добро побринуо за своје штићенике и убице.
А о покојној Адмири и покојном Бошку ни ријечи. То је Босна и Херцеговина.
Autor sjovicicslavuj |
15 Maj, 2017 |
read_nums (281)
Муслимански злочин је познат као „Тузланска колона“.
Напад је директно преношен путем локалнe телевизиje Tузла.
Данас, 15. маја обиљежава се 25. године од злочиначког масакра муслиманских полицијских и паравојних снага над припадницима тадашње регуларне ЈНА!
Напад на колону ЈНА у Тузли из добро планиране акције и засједе извршиле су муслиманске снаге 15. маја 1992. године, приликом повлачења припадника ЈНА из Тузле.
Муслимански злочин је познат као „Тузланска колона“.
Напад је био један од тежих злочина током рата у Босни и Херцеговини, а извршили су га припрадници злочиначке Патриотске лиге и муслиманског МУП БиХ.
Напад је директно преношен путем локалнe телевизиje Tузла.
У нападу на колону погинуло је 59 припадника ЈНА, док су 44 рањена. Колона ЈНА је из засједе нападнута у Тузли 15. маја 1992. године, приликом договореног напуштања касарни и града.
Autor sjovicicslavuj |
5 Maj, 2017 |
read_nums (305)
Пјесма Ђурђевдан настала је возу смрти који је путовао из Сарајева за Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су да падају у кризе због страха и неизвијесности.
У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“ у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе први пут је запјевао: „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“
„Од самог почетка сукоба, усташе су хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бјежати из Сарајева. Уточиште су налазили на сусједним планинама или пак у Србији. Наравно, одређен број људи је остао у свом граду, вјерујући да у душманима ипак постоји мрва човјечности и емпатије. Нису ни претпоставили шта им ђаволи спремају.
Освануо је шести мај 1942. године. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција Независне државе Хрватске (НДХ) наредила је да се Србима припреми „ђурђевдански уранак“. У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне – са брда изнад Бембаше. Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана где су дочекали воз смрти.
Башчаршија - Усташе одводе похапшене Србе у воз смрти
Сарајево - Јасеновац
Сарајево - Јасеновац
Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускоколотрачне жељезнице па је воз из Брода по наредби руководства НДХ ушао у град.Пред очима српских мученика на Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника – од Вјећнице па све до Електроцентрале.
У колони је било око три хиљаде Срба, махом младих људи. Међу њима је било и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима. Разуларени усташа пред колоном је узвикивао: „Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац!“.
На вагонима је писало „седам коња или четрдесет војника“ а усташе су у један вагон уводиле и до двије стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвијесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“ у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је: „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“
По доступним свједочењима, усташе су због пјесме Ђурђевдан затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха на малом простору збијени једни до других. Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло двије хиљаде душа, а њих двије стотине је преживјело тортуру. Захваљујући преживјелима ми данас знамо за овај догађај.
Под утиском ове приче, Горан Бреговић је обрадио пјесму коју су пјевали заробљеници – „Ђурђевдан је“. Та пјесма је у међувремену постала планетарни хит који се изводи на више свјетских језика.
На нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за воз смрти и за право значење ове пјесме. Сви смо свједоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке. Било би сјајно када бисмо за промјену почели поштовати нашу прошлост. То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови крвави Ђурђевдан.
Нека је вјечна слава свим жртвама
јасеновачког усташког казамата смрти!
Autor sjovicicslavuj |
3 Maj, 2017 |
read_nums (313)
Павловић се упустио се у неравноправну битку против 16 НАТО авиона, успео да их збуни и чак натера у бекство смелим наступањем али је, нажалост, убрзо, око 12:45, био погођен са три ракете, испаљене од стране холандских пилота са авиона F-16 фајтинг фалкон који су били западно од Тузле те их он није ни приметио. Погинуо је још у ваздуху.
Вјечна
ти слава
ти слава
и хвала
– српски јуначе!
На данашњи дан, 4. маја 1999. године, у ваздушној бици против четири НАТО авиона на небу изнад Ваљева у авиону „Миг 29″ погинуо је пилот потпуковник Миленко Павловић, командант 204. ловачког авијацијског пука у Батајници.
На радио вези забележене су његове последње речи у неравноправној борби: „Имам их, имају и они мене“… Посмртно је унапређен у чин пуковника.
Бомбардовање Савезне Републике Југославије затекла га је на дужности команданта 204. ловачког пука, чије је седиште било измештено у Стару Пазову. Летачка техника је била на изузетно слабом нивоу одржавања и несигурна. До тог 4. маја неколико авиона је изгубљено услед разних кварова који су се обично дешавали непосредно по узлетању. Већина пилота је успела да се спасе, погинуо је једино мајор Зоран Радосављевић.
4. маја 1999. око 12 часова примећена је већа група НАТО авиона која је дејствовала у правцу Ваљева, углавном на фабрику муниције Крушик, као и на војна складишта у селу Причевић. Команду да полети добио је један од млађих официра. Међутим, потпуковник Павловић је телефонском везом наредио да се позвани пилот задржи и уместо њега је он полетео ка Ваљеву са својим авионом МиГ-29, № 18109. Убрзо се нашао над Ваљевом, међутим, после самог узлетања му се покварио генератор наизменичне струје тако да је остао без радара.
Павловић се упустио се у неравноправну битку против 16 НАТО авиона, успео да их збуни и чак натера у бекство смелим наступањем али је, нажалост, убрзо, око 12:45, био погођен са три ракете, испаљене од стране холандских пилота са авиона F-16 фајтинг фалкон који су били западно од Тузле те их он није ни приметио. Погинуо је још у ваздуху.
Остаци његовог авиона пали су у село Петница.
Сахрањен је 6. маја 1999. на Бежанијском гробљу.
Autor sjovicicslavuj |
3 Maj, 2017 |
read_nums (315)
--------------------------------------
ЗЛОЧИН
У ДОБРОВОЉАЧКОЈ УЛИЦИ
У САРАЈЕВУ
Никад српска историја
и бошњачка повијест
неће доћи до истине,
јер се до истине
не долази компромисом
--------------------------------------
+++++++++++++++++++++++
ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ И ПОКОЈ ДУШАМА
ЗВЈЕРСКИ ЛИКВИДИРАНИМ ЉУДИМА!
Autor sjovicicslavuj |
3 Maj, 2017 |
read_nums (300)
Моје
надање се није остварило, јер док је она била главни тужилац Хашког
трибунала није хтјела да отвори ниједан предмет гдје су Срби страдали.
Три пута сам се састајао са Карлом дел Понте, једном на њен позив и у Хашком трубуналу у Хагу, али није било користи. Све што ми је обећавала биле су само лажи.
Свима је познато да је Хашки суд био политички и селективни суд који је имао задатак само да суди Србима.
Безброј
пута сам поставио питање зашто Суд БиХ и тужилаштво нису отворили тај,
као и неке друге предмете гдје су Срби страдали, али увијек сам добијао
исти одговор - "истражне радње су у току".
Упркос доказима за овај злочин који су достављени и Тужилаштву БиХ још нико није одговарао.
ПИШЕ Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Ратни
члан Предсједништва БиХ Ејуп Ганић никад није изашао пред суд и да суд
каже је ли крив или није за злочин у сарајевској Добровољачкој, данас
Улици Хамдије Крешевљаковића 3. маја 1992. године.
Нећу
да спекулишем, јер нисам ни судија ни тужилац. Ја само тражим правду за
српске жртве. Нека Ејуп Ганић изађе пред суд и нека се докаже је ли
крив или није. Нажалост, надао сам се да ће то утврдити Хашки трибунал,
јер сам још давно лично предао предмет "Добровољачка улица" бившем
главном хашком тужиоцу Карли дел Понте.
Антисрпски тужилац и жена монструм
Карла дел Понте
Три пута сам се састајао са Карлом дел Понте, једном на њен позив и у Хашком трубуналу у Хагу, али није било користи. Све што ми је обећавала биле су само лажи.
Свима је познато да је Хашки суд био политички и селективни суд који је имао задатак само да суди Србима.
Послије
престанка вођења истрага од стране Хашког трибунала никада ни Суд БиХ
није отворио предмет "Добровољачка" и тако је Ганић, један од главних
актера у случају "Добровољачка улица", сад за сад, амнестриран од
одговорности. Постоје живи свједоци и бројни документи, тонски и
видео-записи захваљујући којима се јасно може доказати да је Ганић један
од најодговорнијих за почињенени злочин над припадницима ЈНА.
Заробљени војници регуларне ЈНА
Ганић
и даље као папагај понавља већ излизану матрицу да су се у мају 1992.
године у Добровољачкој улици у Сарајеву сукобиле двије војне формације -
Територијална одбрана БиХ и бивша ЈНА и да је том приликом погинуло пет
или шест људи.
И данас подсјећам Ганића и живе муслиманске злочинце да је ЈНА тада била једина регуларна армија у бившој Југославији.
То
што је /тадашњи предсједавајући Предсједништва БиХ/ Алија Изетбеговић
двије године прије рата наредио да се муслимани повуку из ЈНА била је
њихова стратегија коју је подржао тадашњи амбасадор САД у Београду Ворен
Цимерман, који је давао упуства Изетбеговићу како да направи самосталну
БиХ, а огромну улогу у свему томе је имао и Ганић. цесуиран и пред Судом БиХ.
Припрема "Зелених беретки" за запречавање проласка колоне возила ЈНА у Добровољачкоиј улици
Надам
се да ће једног дана бар суд у Београду отворити предмет
"Добровољачка", јер ако суд у Њемачкој и САД може да суди за злочине
почињене на подручју бивше Југославије, онда не видим разлог зашто Ганићу не
би могао да суди и суд у Беогрду. Још увијек се надам да ће Ганић
завршити на суду у Београду, али немам ништа против да ускоро буде процесуиран и пред Судом БиХ.
Ганић је годинама понављао исту неаргументовану причу да су Срби 2, маја срушили "пола Сарајева".
Њему
се у магли причањавало да је пола Сарајева било сравњено вјероватно
због једне виле чији је власник био Србин, а коју је у току рата отео,
као што су отели многе куће и пословне просторе Срба које им ни дан
данас нису вратили, као ни огромну имовину Српске православне цркве. Кад
смо већ код Српске православне цркве желим да подсјетим да је један дио
Сарајева изграђен на имовини СПЦ која још није враћена.
Тужилаштво за ратне злочине Србије покренуло је крајем 2010. године истрагу против 19 држављана које сумњичи за убиство војника ЈНА почињено у мају 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву, међу којима су и чланови ратног Предсједништва БиХ Ејуп Ганић и Стјепан Кљујић.
Захтјевом за провођење истраге одређени број осумњичених се као високи политички и војни функционери тадашњих власти БиХ терете за издавање наређења за напад, за планирање и организовање напада на војнике и друге припаднике ЈНА у Сарајеву.
Њих сумњиче за ратне злочине почињене у нападу на војну болницу, Дом ЈНА и касарну Сарајеву, као и за напад у Добровољачкој улици 2. и 3. маја 1992. године.
У изводу из кривичне пријаве наводи се да су Ејуп Ганић и Стјепан Кљуић као чланови Предсједништва БиХ организовали и наредили Мустафи Хајрулаховићу /у међувремену умро/ и Јусуфу Пушини да 3. маја 1992. године нападну колону бивше ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву.
Но, и ово је била једна од мојих илузија. Очекивати да бивши главни тужилац за ратне злочине у Србији Владимир Вукчевић и његов замјеник Бруно Векарић покрену иоле озбиљне истраге и подигну оптужнице - било је равно вјероватноћи да ће пасти комета на Хашки трибунал.
Тужилаштво за ратне злочине Србије покренуло је крајем 2010. године истрагу против 19 држављана које сумњичи за убиство војника ЈНА почињено у мају 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву, међу којима су и чланови ратног Предсједништва БиХ Ејуп Ганић и Стјепан Кљујић.
Захтјевом за провођење истраге одређени број осумњичених се као високи политички и војни функционери тадашњих власти БиХ терете за издавање наређења за напад, за планирање и организовање напада на војнике и друге припаднике ЈНА у Сарајеву.
Њих сумњиче за ратне злочине почињене у нападу на војну болницу, Дом ЈНА и касарну Сарајеву, као и за напад у Добровољачкој улици 2. и 3. маја 1992. године.
У изводу из кривичне пријаве наводи се да су Ејуп Ганић и Стјепан Кљуић као чланови Предсједништва БиХ организовали и наредили Мустафи Хајрулаховићу /у међувремену умро/ и Јусуфу Пушини да 3. маја 1992. године нападну колону бивше ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву.
Но, и ово је била једна од мојих илузија. Очекивати да бивши главни тужилац за ратне злочине у Србији Владимир Вукчевић и његов замјеник Бруно Векарић покрену иоле озбиљне истраге и подигну оптужнице - било је равно вјероватноћи да ће пасти комета на Хашки трибунал.
Ратни чланови такозваног Предсједништва БиХ
- Ејуп Ганић и Стјепан Кљујић
Ганић
и Кљујић су према пријави, издали наређење за напад иако је био
постигнут договор да се Команди Друге области ЈНА омогући да мирно
напусти Сарајево. На тај начин њих двојица непосредно су учествовали у
убијању и рањавању више десетина припадника ЈНА.
Autor sjovicicslavuj |
30 April, 2017 |
read_nums (406)
Да подсјетим 
Ко је био злочинац Јосип Броз
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
+++++++++++++++++++++++++++++++++
---------------------------------------------------
++++++++++++++++++++++++++
Autor sjovicicslavuj |
23 April, 2017 |
read_nums (432)
ДА
СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ
СТРАДАЊЕ НЕВИНИХ СРБА,
ЈЕВРЕЈА, РОМА И ОСТАЛИХ,
У
ЗЛОГЛАСНОМ УСТАШКОМ
КОНЦЕНТРАЦИОНОМ ЛОГОРУ
СМРТИ И ГЕНОЦИДА У ЈАСЕНОВЦУ
+++++++++++
ВЈЕЧНА СЛАВА СВИМ СТРАДАЛИМ!
У Доњој Градини данас је обиљежен Дан сјећања
на жртве усташког злочина - геноцида
у концентрационом логору Јасеновац
и његовом највећем стратишту Доња Градина.
Церемонија обиљежавања почела је полагањем вијенаца,
Церемонија обиљежавања почела је полагањем вијенаца,
након чега је услиједио вјерски помен жртвама,
затим обраћања званичника и Меморијална академија,
којом је ова церемонија и завршена.
У Јасеновцу и Доњој Градини
У Јасеновцу и Доњој Градини
од августа 1942. до априла 1945. године
страдало више од 700 хиљада људи,
преко 500 хиљада Срба,
затим Јевреја и Рома
Autor sjovicicslavuj |
26 Mart, 2017 |
read_nums (378)
Чланови породица Мартић и Дујанић убијени су 25. марта 1992. године у Броду, а већ сутрадан, 26. марта, догодио се покољ у Сијековцу.
Припадници регуларне Војске Хрватске, заједно са паравојним хрватско-муслиманским јединицама из БиХ и Хрватске, 26. марта 1992. године у Сијековцу су убили девет српских цивила, а наредних дана убијено је још 37 Срба из овог приградског насеља.
Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити...
Данас се обележава дан стравичног злочина регуларне Хрватске војске који је почињен у Сијековцу /Босански Брод/ 26. марта 1992. године.
Међутим, није то званичан почетак рата, а нити су то први злочини почињени на простору тадашње БиХ.
СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
************************************
Сијековац, Босански Брод
Сијековац, Босански Брод
26. марта 1992. године, десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Наиме, регуларна војска Републике Хрватске већ 3. марта исте године из Хрватске прешла је на територију Босне и Херцеговине.
Чланови породица Мартић и Дујанић убијени су 25. марта 1992. године у Броду, а већ сутрадан, 26. марта, догодио се покољ у Сијековцу.
Припадници регуларне Војске Хрватске, заједно са паравојним хрватско-муслиманским јединицама из БиХ и Хрватске, 26. марта 1992. године у Сијековцу су убили девет српских цивила, а наредних дана убијено је још 37 Срба из овог приградског насеља.
27. марта, дакле одмах сутрадан у Сијековац је стигла највиша "државна" делегација БиХ у којој су били Биљана Плавшић, српски чалан Председништва БиХ, затим Фрањо Борас, хрватски члан председништва и представник муслиманског народа члан Председништва БиХ Фикрет Абдић.
Тада као инспектор Државне безбедности задужен за безбедноост највиших функционера БиХ, заједно са још неколико колега, стигао сам у Сијековац. На лицу мјеста на сваком кораку били су видљиви још свежи трагови стравичних злочина. У двориштима испред својих кућа лежала су измасакрирана и изрешетана тела српских мученика. Видео сам стравичне слике, слике српског страдања. Да и то нагласим. Доласком у Босански Брод хрватски члан Председништва БиХ Фрањо Борас је побегао са места злочина и тек након неколико дана видео сам га у Сарајеву.
***************************************************
Као по ланчаној реакцији ратни пожар се ширио по БиХ, па се тако проширио и на подручје Семберије.
31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се испоставити, донети највећу несрећу свим народима у БиХ.
Опет је као и у ранијим сличним ситуацијама врло брзо оформљена "државна" делегација у којој су били: Фикрет Абдић, члан Председништва БиХ, Миодраг Симовић, потпредседник Владе БиХ и Јерко Доко, министар одбране БиХ. У Бијељину смо стигли 01. априла 1992. године. И поново исте стравичне слике страдања народа.
Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити...
----------------------------------
Кренула је незаустављива и једна од највећих трагедија свих народа у БиХ.
* * * * *
САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, нити због убиства српског свата покојног Николе Гардовића.
Такође, рат у БиХ није почео ни почињеним стравичним злочинима у селу Сијековац и агресијом Хрватске на тадашњи Босански Брод 26. марта 1992. године.
Рат у БиХ је почео много раније ...
Autor sjovicicslavuj |
25 Mart, 2017 |
read_nums (387)
Швајцарске власти изручиле су Босни и Херцеговини Елфету Весели,
осумњичену за монструозно убиство 12-годишњег дјечака Слободана
Стојановића,
из Доње Каменице код Зворника.
Након 25 година, Елфета Весели требало би коначно да одговара за монструозно убиство 12-годишњег Слободана Стојановића из села Доња Каменица код Зворника.
Жена монструм, како су о Елфети Весели званој Хосовка, казивали њени саборци, након више од двије деценије поново је на мјесту злочина – у БиХ
Оптужују је, у својим исказима саборци – припадници формације Сакиба Халиловића КИБЕТА, под чијом је непосредном командом злочин над дјечаком Слободаном, и починила.
Подсјетимо са непуних 12 љета, у јуну 92. године, пред надолазећим злочинцима, Слободан је са сестром и родитељима, побјегао код кумова у заселак Џенарике код Зворника.
Но у родној Кемници заборавио је завезаног пса Лесија. Невина дјечија љубав према љубимцу отргла га је из сигурног уточишта. У трку према селу да спасе пса, улетио је право у руке онима који су по Каменици већ убијали и уништавали све што је српско преостало.
Елфетини саборци, а најмање два чија имена знају у тужилаштву БиХ, казивали су како је Слободан заробљен. Како је у заробљеништву био неколико дана. И како га је неколицина војника, међу којима и командир формације Сакиб Халиловић, тукла и малтретирала. Пресудила је Елфета. И то свирепо, о чему је свој исказ дао и заштићени свједок, Елфетин саборац и очевидац убиства.
Звјерско иживљавање над недужним дјечаком посматрао је, тврди, са удаљености од свега 7 до 10 метара. Годину касније у јулу 93. - унакажено Слободаново тијело без одјеће, одсјечених прстију, поломљених екстремитета и насилно извађених зуба пронађено је у масовној гробници у Новом селу.
"Трбух је био отворен у облику крста. Имали смо повреду у виду одсијецања једне ушне шкољке. Посјекотине у предјелу главе, прострелна рана"... набраја Слободанове ране патолог Зоран Станковић.
Дванаестогодишњи мученик сахрањен је на гробљу у Дрињачи. Касније поред њега и родитељи му Деса и Илија – пресвисли од бола рана свог јединца.
Жена монструм све до септембра прошле године, када је ухапшена, слободно је живјела у Швајцарском Нушетелу. Свједоци њене монструозности, Босном још слободно кроче.
Autor sjovicicslavuj |
7 Februar, 2017 |
read_nums (315)
ПАХУЉИЦА је постављена
ОЛИМПИЈСКА ПАХУЉИЦА
Олимпијска пахуљица,
знак сјећања на Зимске олимпијске игаре,
које су на данашњи дан 8. фебруара 1984.
дакле, прије 33. године почеле у Сарајеву.
ПАХУЉИЦА је постављена
у Централном парку у Палама
/Пахуљица је ротирајућа
и стално се окреће око своје осовине/.
Некад било!
Славна Десанка Максимовић
је у својој поеми пјевала:
"Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану" ...
Али то је прошлост и нека историја,
која се више никада не може поновити.
На данашњи данприје 33. године, једна од најбољих југословенских клизачица Санда Дубравчић упалила је на Олимпијском стадиону "Кошево" олимпијски пламен и означила почетак највећег спортског догађаја икад одржаног на овим просторима до тада.
Организација Зимских олимпијских игара 1984. године коштала је 142,6 милиона америчких долара /тако је званично саопштено/, а путем ТВ-а догађај су пратиле око двије милијарде људи на планети.
Укупно је продато 250 000 улазница, од чега само у иностранству 200 000.
Учествовало је 1 272 спортиста из 49 земаља, а са догађаја је извјештавало више од 4 500 новинара.
Након 14. зимских олимпијских игара, Сарајеву је, уз олимпијске објекте, остало 2 850 новоизграђених станова, више хотела, а било је отворено и 9 500 радних мјеста.
Такмичења су одржана на Јахорини, Требевићу, Игману, Бјелашници, у "Зетри" и "Скендерији".
Југославија је, након СССР, односно Москве 1980. године, била друга земља са задашњим социјалистичким политичким уређењем која је добила организацију овог највећег спортског догађаја на планети.
"ВУЧКО", који нас је касније, мање од једне деценије - све "ПОЈЕО"!
Autor sjovicicslavuj |
6 Februar, 2017 |
read_nums (492)
ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
75. година од усташког покоља у овом бањалучком насељу,
као и оближњим мјестима Мотике, Шарговац и руднику Раковац
у коме је убијено 2.300 Срба.
Уписана имена на спомен плочи,
звјерски ликвидираних Срба
звјерски ликвидираних Срба
Усташе су 7. фебруара 1942. године извршиле покољ српског становништва у бањалучким селима Дракулић, Мотике, Шарговац и руднику Раковац. Према до сада прикупљеним званичним подацима, убијено је најмање 2.300 људи, међу којима 551 дијете.
У овом злочину усташке снаге су, под командом надпоручника Јосипа Мишлова и фра Вјекослава Филиповића, из такозваног "Тјелесног здруга Анте Павелића", уз помоћ бањалучких усташа убијале Србе без иједног испаљеног метка - сјекирама, ножевима и крамповима.
У документима, чак и оним из усташких извора тадашње Независне Државе Хрватске, наведено је да је злочин у овим бањалучким насељима био највећи покољ почињен за само један дан.
Крајем априла 1945. године, заједно са другим усташким кољачима из Јасеновца побјегао је према Загребу а касније према Аустрији. Тамо се почетком маја мјесеца предао Британциима мислећи како ће га ови заштити, али они су га одмах изручили југословенским властима, који га хапсе и спроводе у Загреб.
Послије је усташки злочинац Мирослав Филиповић изведен пред војни суд. Зато што је као један од водећих команданата усташке терористичке војске судјеловао у околини Бање Луке, посебно села Дракулићи, те Херцеговини у етничким чишћењима, у којима је масовно убијао невино српско становништво, палио њихову имовину, мучио, пљачкао, одводио у логоре, те као командант усташког логора у Јасеновцу и логора у Старој Градишки извршио масовне злочине, лично или као наредбодавац,
Војни суд ЈНА Команде града Загреба га је 29. јуна 1945. године прогласио кривим и осудио на смртну казну вјешањем, трајан губитак грађанске части и конфискацију имовине.
Autor sjovicicslavuj |
28 Januar, 2017 |
read_nums (419)
Dodik: Logor "Silos" u Sarajevu imao je sve elemente
zloglasnog "Aušvica"
BANJALUKA - Predsjednik RS Milorad Dodik izjavio je danas, povodom Međunarodnog dana sjećanja na žrtve Holokausta, da zarad budućih generacija nijedna žrtva nacističkih koncentracionih logora nikada ne smije biti zaboravljena.
"Na ovaj dan treba da se prisjetimo svih žrtava fašizma sa željom da se takvo zlo više nikada ne ponovi. Naša obaveza je da sadašnje i buduće generacije učimo da takvo zlo nikada nikome ne smije da se čini, te da ukažemo koliko su važni ljudski život, dostojanstvo, sloboda i mir", istakao je Dodik.
Podsjetivši da su Srbi drugi narod po broju stradalih u nacističkim i ustaškim logorima u Drugom svjetskom ratu, predsjednik Srpske je naveo da je na današnji dan 1996. godine, dva mjeseca nakon što je potpisan Dejtonski mirovni sporazum, zatvoren i koncentracioni logor "Silos" u Tarčinu kod Sarajeva, u kojem je bilo zatočeno više od 600 srpskih civila.
"Prema svjedočenjima bivših zatočenika, logor 'Silos' imao je sve elemente zloglasnog logora 'Aušvic' iz Drugog svjetskog rata i to treba da bude opomena da je fašizam kao ideologija, nažalost, bio prisutan i tada što se u budućnosti nikada i nigdje ne smije ponoviti", poručio je predsjednik RS.
Međunarodni dan sjećanja na žrtve Holokausta ustanovljen je 1. novembra 2005. godine rezolucijom Generalne skupštine UN u znak sjećanja na dan kada je 1945. godine oslobođen Aušvic-Birkenau, najozloglašeniji logor smrti u porobljenoj Evropi.
"Prema svjedočenjima bivših zatočenika, logor 'Silos' imao je sve elemente zloglasnog logora 'Aušvic' iz Drugog svjetskog rata i to treba da bude opomena da je fašizam kao ideologija, nažalost, bio prisutan i tada što se u budućnosti nikada i nigdje ne smije ponoviti", poručio je predsjednik RS.
Međunarodni dan sjećanja na žrtve Holokausta ustanovljen je 1. novembra 2005. godine rezolucijom Generalne skupštine UN u znak sjećanja na dan kada je 1945. godine oslobođen Aušvic-Birkenau, najozloglašeniji logor smrti u porobljenoj Evropi.
Autor sjovicicslavuj |
20 Oktobar, 2016 |
read_nums (534)
Невино умореним српским душама,
Нек' вјечно живе ваше сјене и нек' дјечијим погледом
АМИН! 
---------------------
ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
С великим пијететом стријељаним Крагујевчанима
помен-пјесму написао: Славко Јовичић Славуј
ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
С великим пијететом стријељаним Крагујевчанима
помен-пјесму написао: Славко Јовичић Славуј
Невино умореним српским душама,
које су стријељали њемачки фашисти
Нек' вјечно живе ваше сјене и нек' дјечијим погледом
и са осмјехом бдију у Царству небеском
и нека шире коло српске радости у вјечном животу.
Њемачки фашисти
- пролили сте и превише невине српске крви
и због таквих стравичних злочина
никад вам се ово не може заборавити,
али ни опростити,
мада нас православље учи да праштамо.
Ми падамо на црну земљу не што нас је страх,
већ што у себи носимо понос
што смо Срби и што нас нисте уништили.
Убајали сте нас, стријељали нас,
али ми смо сваки пут
васкрсавали, подизали се и опстајали.
Фашистички злочинци,
вас у паклу нема ко ни да ожали,
јер пламен православних свијећа
и наших молитви за упокојене наше Србе
створиће вам и у паклу
онакав пакао који заслужујете.
Ми морамо даље и само напријед,
али на том путу никад не смијемо заборавити:
нашу дјецу, мајке, очеве , родбину и српску браћу
коју су ваше злочиначке фашистичке
руке поубијале.
Вјечна слава и памјат
свим звјерски умореним
СРБИМА
АМИН!
+++++++++++++++++++++++++++++++++++
Autor sjovicicslavuj |
29 Septembar, 2016 |
read_nums (465)
На захтјев Тужилаштва БиХ, власти Швајцарске ухапсиле су Елфету Весели, осумњичену за убиство дјечака српске националности 1992. године у околини Зворника.
Елфета Весели, која је за вријеме рата била припадница тзв. Армије БиХ, осумњичена је да је заједно са другим војницима у љето 1992. године у близини мјеста Каменица, код Зворника, на изузетно свиреп начин, хладним оружјем, усмртила Слободана Стојановића, дванаестогодишњег дјечака српске националности.
Тужилаштво БиХ спровело је опсежну истрагу током које је прикупило доказе којима сумњичи Елфету Весели и дошло до сазнања да се осумњичена дуже времена налази на подручју Швајцарске, те су покренуте активности за њено лоцирање, хапшење и изручење правосуђу БиХ.
Тужилаштво је обавијештено да се осумњичена у Швајцарској успротивила добровољном изручењу по скраћеној процедури у БиХ, па ће се у наредном периоду приступити активностима за њено изручење и депортацију у БиХ, гдје ће јој бити суђено.
О овом свирепом убиству и настојањима правосуђа да се починиоци приведу правди, медији пишу већ годинама. Тада једанаестогодишњи Слободан је, иако су га родитељи одвраћали, измакао њиховој пажњи и вратио се по пса у родну кућу у Доњу Каменицу, код Зворника, одакле су дан раније побјегли стархујући од муслиманске војске. Пао је директно у руке припадницима тзв. Армије БиХ и комшинице Елфете Весели. Она је познавала породицу Стојановић. Имала је тог дана пуне 32 године, али и морбидну потребу да ритуалним иживљавањем над немоћним српским дјететом утоли мржњу, доказујући се пред осталим муслиманским војницима.
Зверски га је мучила пред свима! Свукла је са њега одећу и обућу, и узела нож.
Када су годину дана касније из земље извадили Слободаново тијело, призор је био ужасан. Стомак му је био расјечен у облику квадрата, видјели су се остаци унутрашњих органа и расјекотине по глави. Ноге су му биле поломљене, а из вилице избијено шест зуба. Елфета је дјечаков живот пресјекла пуцајући му из непосредне близине у сљепоочницу, метак је прошао лијеву чеону кост и изашао кроз десну.
------------------------------------------------------------------------------------------
Министарство правде БиХ
упутило молбу за изручење Елфете Весели
Министарство правде БиХ је молбу за изручење упутило раније, одмах након што је ова особа лоцирана. У међувремену, министарство је обавјештено о хапшењу. Такође, министарство је обавијештено и да је у току разматрање молбе за изручење, те је на правосудним органима Швајцарске да ли ће и у ком року екстрадиција бити проведена.
Autor sjovicicslavuj |
29 Avgust, 2016 |
read_nums (536)
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
НАТО злочинци су у акцији под називом "Намјерна сила" користили радиоактивну муницију, уз објашњење да она треба Србе у БиХ да доведе за преговарачки сто".
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
29.08.2016.
Годишњица злочиначког
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Годишњица злочиначког
НАТО бомбардовања
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Бомбардовани положаји Војске Републике Српске
на подручју Српског Сарајева , Пале
30. августа 1995. године почело је злочиначко НАТО бомбардовање Републике Српске које је трајало до 14. септембра и у коме је убијено више од стотину цивила.
На положаје Војске Републике Српске злочиначка НАТО авијација бацила је укупно 1.026 бомби, од чега 708 вођених.
Укупна тежина баченог експлозива била је око 10.000 тона.
НАТО злочинци су у акцији под називом "Намјерна сила" користили радиоактивну муницију, уз објашњење да она треба Србе у БиХ да доведе за преговарачки сто".
За бомбардовање мјеста која су била под контролом Војске Републике Српске, НАТО злочинци су користили осиромашени уранијум, чије посљедице се свакодневно осјећају, а осјећа ће се и у наредних седам осам вијекова. Нажалост, Република Српска је водећа по броју малигних обољења у Европи.
Исту трагичну судбину доживјела је и Србија коју су НАТО злочинци, такође бомбардовали осиромашеним уранијумом, који оставља тешке посљедице по здравље људи и животну средину, па је тако смртност у Србији и у Републици Српској изазвана малигним обољењима четири пута већа у односу на европски просјек.
Бомбардовање Републике Српске је окончано 14. септембра 1995. године када је постигнут договор да Војска Републике Српске повуче тешко оружје из такозване Зоне безбједности што је и учињено закључно са 17. септембром.
Повод за злочиначку агресију НАТО пакта била је експлозија на сарајевској пијаци Маркале, која се догодила 28. августа 1995. године, а за коју су оптужени Срби. У извјештају независне комисије из тог периода наведено је да "не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја".
Autor sjovicicslavuj |
28 Avgust, 2016 |
read_nums (390)
На данашњи дан /28.8./
На данашњи дан /28.8./
усташе су стријељале
једног од најзначајнијих
српских сликара 20. вијека
САВУ ШУМАНОВИЋА
--------------------------------
Женски акт
---------------------------------
Јабуке и грожђе /1927. год/.
Autor sjovicicslavuj |
19 Avgust, 2016 |
read_nums (406)
Владе Републике Српске и Србије организоваће данас централну манифестацију у
Спомен-подручју "Доња Градина" поводом обиљежавања 75 година од почетка
геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у концентрационом логору
Јасеновац.
Централна манифестација биће одржана на платоу испред "Тополе ужаса" у Спомен подручју "Доња Градина".
Обиљежавању
75. годишњице од почетка геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у
злогласном усташком концентрационом логору смрти Јасеновац, између
осталих, присуствоваће предсједник Републике Српске Милорад Додик,
предсједник Владе Србије Александар Вучић и српски члан Предсједништва
БиХ, Младен Иванић.
Најављени су и представници, Српске православне цркве, по први пута делегација Покрајинске владе Војводине, те представници Савеза јеврејских општина и ромске националне мањине.
Најављени су и представници, Српске православне цркве, по први пута делегација Покрајинске владе Војводине, те представници Савеза јеврејских општина и ромске националне мањине.
Биће одржана пригодна академија, а окупљени ће прислужити свијеће жртвама злогласног усташког фашистичког јасеновачког концентрационог логора.
Autor sjovicicslavuj |
4 Avgust, 2016 |
read_nums (326)
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Постоје ли границе до којих можемо ићи
у нашим самообманама и нашој срамоти!
у нашим самообманама и нашој срамоти!
Знамо ли о чему причамо? Ко смо заправо ми? Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије 21. годину злочиначки поубијани у "Олуји": војно-полицијскo-хрватско-међународном удруженом злочиначком подхвату и злочиначком погрому српског народа, који је бјежећи са својих вјековних огњишта мислио да ће барем сачувати главе своје дјеце, мајки, очева, па онда и својe.
Како могу да видим, а пратио сам многе извјештаје - на свим парстосима одржаним у светим српским правосланим храмовима, како у Републици Српској тако и у Србији - окупило се нешто мање људи него што је у тој усташкој злочиначкој aкцији убијено Срба.
Жалосно је поређење, али мртви Срби из Олује су бројнији него живи Срби који су присуствовали свим парастосима заједно. А гдје су били остали или преостали Срби?
Један дан у години, па се и он овако неславно завршиo.
Свима нам је јасно да су у сваком мањем мјесту са неколико хиљада становника биле препуне баште кафића. Сједила је омладина - наша будућност којој, нажалост, ни у примисли није било да оду до светих храмова и да се помоле Богу за покој душа невино страдалих и уморених сународника Срба.
Кога ми то покушавамо да слажемо? Погледајмо истини у очи! Погледајмо се сами пред сопственим огледалом наше савјести! Коме ми то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност? Је ли то ова наша омладина којој су важнији кафићи него сат времена да буду у светим храмовима на молитвама нашој умореној браћи.
Какви смо то људи? Коме то своје душе продајемо и о каквој то говоримо наводној српској саборности и српском јединству?! Нисмо се отријезнили, а ни опаметили, јер Срби су народ који своја страдања најбрже препушта забораву.
Није онда никакво чудо што још нисмо одбетонирали све јаме српског страдања из Другог свјетског рата. Још нисмо достојанствено обиљежили Јасеновац, сва наша "Јадовна", јадна нам и кукавна била мајка.
Није никакво изненађење што у највећем граду мртвих Срба у Градини /Јасеновцу/ никада нисмо окупили барем десетак хиљада Срба. А београдску "Арену" је три дана за редом пунио Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.
Знамо ли ми докле ћемо стићи овакви кави смо, а никакви смо! Имамо ли као народ икакву будућност? Како ћемо сутра пред Цара Лазара и косовске јунаке, Његоша, Војводе Мишића и Степу Степановића, Јована Дучића, Николу Теслу и мноштво других славних Срба. А сви ћемо једног дана морати тамо и са олујом и без олује.
Има ли те мој народе?
Има ли те мој народе?
Гдје сте моји Срби?
Имали нас још живих
или смо од срамоте умрли,
а још живимо!
