Slavko Jovičić

Злочин у Сарајеву, у некадашњој Добровољачкој, а данас Хамдије Крешевљаковића улици.

— Autor sjovicicslavuj @ 00:18
Никад српска историја
и бошњачка повијест 
неће доћи до истине,
јер се до истине
не долази компромисом.
******************
ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!

За сјећање и за памћење...

3. мај 1992. године...

Слава и покој душама свим невино страдалим
 
припадницима тадашње ЈНА!
 
 
НАПОМЕНА: 
На сликама - Ејуп Ганић(и), 
тадашњи члан Предсједништва БиХ 
и лажно декларисани "Југословен" 
и његова злочиначка муслиманска братија 
из "Патриотске лиге" 
и "Зелених беретки"...
 

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:47

Није било свјетске вукојебине коју није посјетио злочинац Јosip Broz, 
али зато никад ни на ум му није пало да посјети Јасеновац

и да се поклони жртвама

усташких злочина. 

ЗАШТО?

 

Крвава и мутна Саво знаш ли да пјеваш пјесму

о планетарном страдању Срба 

у твом мутном кориту и у твојој хладној води...

 

Опомињу ли те уморене душе са неба које не дају мира, 

а ни смираја злочинцима који на најсвирепије начине

убише на стотине хиљада невиних жртава, 

дјецу, жене и мушкараце...


 

КО СМИЈЕ ОВО ДА ЗАБОРАВИ?! СРБИ НЕ СМИЈУ!!! Индипендент: Рат до уништења – Срби морају да умру!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:57

                          /ПРЕУЗЕТО ИЗ ДРУГОГ МЕДИЈА/.

(Фото: Срби на окуп)

  Британски „Индипендент“ од 7. априла, објавио је чланак Тонија Петерсона, под насловом „Аустроугарска војска убија цивиле у Србији“, а све у оквиру једног сета од стотину текстова на тему Првог светског рата – „Историја Првог светског рата у сто слика“. Чланак о Србији је пети у низу осврта на догађаје из Првог светског рата. Такав „пројекат“, везан за стогодишњицу Првог светског рата, „Индипендент“ је започео 3. априла.

                                  *************************************

Свака илузија о „романтичном рату“ – пише Патерсон – нагло је нестала када је Аустроугарска напала Србију. Огромна сила наишла је на неочекивано јак отпор, чиме је покренут један циклус невиђених злочина.

Патерсон каже да га је шокирала црно-бела фотографија, која је снимљена крајем лета 1914. године. На прилазима једном српском селу, само неколико дана по уласку огромне Аустроугарске силе у Србију, виде се Срби у цивилној одећи, привезани за стубове: били су највероватније већ мртви или су чекали егзекуцију.

Постоје и друге фотографије. На једној од њих виде се три жене у живописним сеоским костимима и четири човека у тамним оделима како беспомоћно висе на дрвеним стубовима направљеним у облику крста; лица су им прекривена белим повезима, док около стоје аустроугарски војници, са пушкама у рукама. На трећој фотографији, цивили, такође с повезима преко очију, клече у полукругу, сви везани за мале стубове, док их стрељачки строј узима на нишан.

Такве снимке, највероватније, направили су аустроугарски војници – закључује Патерсон. Оне нам дају само површни увид у ужас који су доживели цивили готово непосредно по нападу Аустроугарске на Србију 12. августа 1914.

Оправдање за овакав масакр цивила углавном се тражило у тврдњама да је ту реч о „одметницима“ који су укључени у герилски рат против освајача. Негде око 17. августа, аустроугарски генерал Лотар фон Хортштајн се пожалио да је било немогуће да се пошаље извидничка патрола унутар територије коју су контролисали Срби, јер „сви би бивали убијени од стране српских сељака“.

Али – напомиње Патерсон – засигурно се зна да је [унутар Царевине] преовлађујући антисрпски сентимент давао аустроугарској војсци „бланко кредит“ за вршење злочина над Србима. Те године у августу била је посебно популарна песма “Алле Сербен мüссен стербен” („Сви Срби морају да умру“).

Штампане су и продаване пропагандне „разгледнице“ по Бечу где су Срби приказивани као заостали и ниже вредни људи (Унтерменшен) или „подљуди“ – термин који ће Адолф Хитлер и нацисти касније да користе при описивању Јевреја и Срба. Неким од тих пропагандних разгледница поручивало се да Србе треба скувати у котловима, а потом их набити на виљушке и појести.

Аустријска царевина је кренула да се свети за смрт надвојводе и престолонаследника Франца Фердинанда; и чинила је то са таквом свирепошћу каква се до тада није могла срести у модерним ратовима.

Било је много приче о масакру над цивилима у Белгији који су починили Немци на почетку Другог светског рата – подсећа нас Патерсон. Али веома се ретко причало о аустроугарским злочинима над цивилима у Србији.

Ратовање против цивила тада је описивано као почетак једне посебне врсте борбе, која је названа „рат до уништења“ (“Верницхтунгскриег”), а такав рат до уништења, само четврт века касније, безобзирно је спроводио Адолф Хитлер над цивилима широм Европе. Антон Холцер, аустријски историчар и експерт за аустроугарску инвазију на Србију 1914, године, написао је:

Над српским становништвом вршени су безбројни системски масакри. Војска је нападала села, заробљавала ненаоружане људе, жене и децу. Потом су их убијали пушчаним мецима, бајонетима или су их вешали. Жртве су затваране у амбаре и живи спаљивани. Жене су одвођене на борбене линије и тамо пдвргаване масовним силовањима. Мештани читавих села узимани су као таоци, понижавани су и мучени. А све то су радили војници аустроугарске армије.“

Велики број доказа о аустроугарским злочинима над цивилима у Србији сакупио је швајцарски професор криминологије Родолфо Арчибалд Рајс, који је био позван од српске владе да као неутралан посматрач изврши истраживање. Рајс је сачинио извештај 1916. године у коме је потврдио да постоје небројени искази аустроугарских војника да су добијали наређења више команде да нападају и масакрирају српске цивиле, при чему им је „све било дозвољено“.

Српско цивилно становништво – завршава свој чланак Патерсон – није морало дуго да чека да би им се иста ствар поновила. Хитлер је окупирао Србију 1941. године и наставио да масакрира српске цивиле. Као и 1914, неки су називани „одметницима“. Други у били убијани у репресалијама, да би се осветила смрт немачког војника. Овог пута неки немачки војници су били опремљени филмским камерама. Њима су снимали беспомоћне српске цивиле у часовима када су они били убијани или су били масовно вешани на импровизованим вешалима. Фотографија је напредовала од 1914 – овог пута слике су биле у покрету, па и у боји.


Рат у БиХ није почео 26. марта 1992. године, како то многи говоре и о томе пишу. А ни у Сијековцу није почињен први ратни злочин

— Autor sjovicicslavuj @ 00:29
Данас се обележава дан стравичног злочина регуларне Хрватске војске који је почињен у Сијековцу /Босански Брод/ 26. марта 1992. године, али није то званичан почетак рата, а нити су то први злочини почињени на простору тадашње БиХ, злочини у којима су на почетку рата углавном страдали СРБИ!
       ****************************
СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА!

            Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Прошле су више од две деценије од самог почетка рата у БиХ. Време неумитно пролази. Догађаји се довољно не памте. Сећања полако бледе. Шта раде сведоци тог времена?

Додуше, они су ту, али нажалост, шуте!? Још само новинари и понеки хроничар по нешто бележе. Новинари пишу, онако и како им ко каже, јер оних правих новинарских истраживача и очевидаца неких од стварних догадјаја - скоро и да нема. Или не смeју да саопштавају истину, или само, опет, по задатку пишу своју историју и јавности презентирају догађаје по систему: ''накнадне памети''. Хоће ли онда, ишта остати за историју?

Ово су само неке од констатација, и, нека од отворених питања на која се морају дати одговори: тачни, јасни и прецизни.

Почетак последње деценије прошлог века донео је највећу несрећу за све народе на просторима тадашње СФР Југославије. Најтрагичнија судбина и највећа катаклизма задесила је све три «конститутивна народа» у Босни и Херцеговини.

Почео је рат!
Неки «експерти» из разно разних области, поготово политички и војни аналитичари, к томе, дакле рату, додају још и префиксе, односно атрибуте - «крвави и прљави» рат. Баш чудно? Као да постоји рат без пролевања крви!? Као да постоји чист, поштен и мирољубив рат, уопште?! Овде се, заправо, на овим просторима није водила само «љубав», овде су се међусобно убијали људи, и то на најсвирепије и на најгнусније начине. Овде, на овим увек национално трусним подручјима и стално тектонски уздрманим, поремећеним и нерешеним међунационалним односима – сваки од народа ратовао је против оног другог или трећег... Слободно се може рећи да је у БиХ ратовао свако против свакога. Бројне су комбинације и варијанте ратног учешћа једних, других или трећих народа. Не треба заборавити да је у дужем временском периоду у току трајања рата, изванредно функционисала хрватско-муслиманска ''братска'' коалициона машинерија, која је била усмерена, наравно, против Срба. Чак су међусобно ратовали и припадници истог народа (Изетбеговићевци против Абдићеваца). О ''псима рата'' (исламским плаћеницима) и тзв. добровољцима из исламског света биће говора неком другом приликом. У свакој од тих ситуација само су Срби увек били сами и увек су остајали на једној страни – одбрани својих прадедовских огништа.

. Непријатеље, дакле своје противнике, убијао је онај ко је имао пушку или, пак, онај ко је имао злочиначке пориве. Убијали су и они који су бранили своја огњишта, породична гнезда, па напокон и државу. Мада ни једно убијање није оправдано, ипак, није грех, ни људски, а поготово не може бити божији – бранити се, бранити свој народ, своју родну груду...

Већ рекох, почео је рат! Али, како, где и због чега? До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник на редовној служби у формацијама ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге – нп.). Недуго затим, на другом крају БиХ, припадници «Патриотске лиге» код војног складишта Љубаче у Тузли, из засједе, убили су једног поручника ЈНА. На сличан начин, и, по истом сценарију, муслимански патриотски «лигаши» ликвидирали су још једног подофицира (заставник) ЈНА у Сапни код Зворника.

Са територије Хрватске у ноћи између 15. и 16. септембра 1991. године, гранатирана су српска села у општини Босански Брод, и то Лијешће, Винска, Мала Брусница и оба Клакара (Доњи и Горњи). У раним јутарњим часовима 16. септембра погинуо је инжењер Војислав Горановић, технички директор предузећа „Грамат“ у Клакару. 

Били су то - како би «аналитичари» рекли – појединачни унутрашњи инциденти. Али добро. Тзв. аналитичарима не треба земерати, јер они, заправо, увек се позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе са подацима из ''поверљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.

Но, као најтежи «инцидент», а могло би се поуздано речи, и званичан почетак рата у Босни и Херцеговини, засигурно јесте напад регуларне војске Републике Хрватске на, исто тако, тада регуларну ЈНА. Напад се десио 01. октобра 1991. године у херцеговачком селу Равно у Поповом пољу, општина Требиње. Опште познато је да је, управо у селу Равно, које је било претежно насељено Хрватима, још у Другом светском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилсгођавања ''истине'' победницима, скоро сви догађаји из Другог светског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима, ''морали су бити заборављени''. Мало тога, из тог времена, остало је у сећању комунистичким официрима. Јер, да је било супротно, и, да их је ''држало памћење'', онда би им све те страхоте о страдању српског народа биле довољна опомена и упозорење, и не би се десило да (01.октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село. Проводећи војнике у «маршевском кораку» (???) кроз село, у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници регуларне војске Републике Хрватске су, из добро припремљене акције, на зачељу колоне убили 14 војника и старшина ЈНА. Тек, након неколико дана дошло је до консолидације у редовима ЈНА, чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје, ликвидиране другове. Дошло је до жестоких борби хрватске војске из Републике Хрватске и ЈНА и то на тлу БиХ!?. У редовима «хрватских бојовника» настала је стравична паника и расуло. Хрватски бојовници, уз велике губитке морали су се вратити на полазне линије и на своју територију, простор Републике Хрватске.

Званичним органима БиХ у Сарајево, стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши функционери ХДЗ-а у БиХ говорили о стравичним злочинима које је наводно ЈНА починила над хрватским цивилним и домицилним становницима. Дакле, од стране највиших политичких званичника Хрвата и муслимана, најхитније је затражено да се формира «државна» делегација БиХ, којој су у задатак ставили - да утврди стварне чињенице и истину о догађајима у Равном.

Све је текло врло брзо, па је одлуком Председништва БиХ састављена мешовита делегација, која је 7. октобра кренула пут Херцеговине. На челу делегације био је члан Председништва БиХ, «Југословен» Ејуп Ганић(и). Српски члан делегације био је потпредседник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали, члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и, сам Бог би знао како и због чега, члан делегације био је и хрватски ''слободни'' кљижевник Анђелко Вулетић. (Анђелко Вулетић је родом из тог краја и по националности је Хрват што сам тек тада сазнао (?!) – н.п.а.).

Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина - нису одговарали, нити су били у интересу наручилаца извештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтео - могао је, без обзира на опасност, уверити се да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, тзв. «пси рата». Већина њих су били тамнопути и нису припадали белој раси.

Дакле, ад хоцк формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити «оправдану бежанију» из Херцеговине и у Сарајево се вратити са необављеног, боље речено, са нарученог задатка. Истинит извештај, о свему што се догађало у селу Равно, никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме, ни пред очима беха јавности.

РАТ ЈЕ ПОЧЕО!

Са ове временске дистанце не знам - да ли сам имао срећу или несрећу – да лично будем сведок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте - истина коју сам видео сопственим очима, а богами, и чуо властитим ушима. Међутим, како тада тако и данас, у зависности од ''приповедача'', слушам разно разне приче, и друге само њихове ''истине'', од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне. Иако је истина једна и недељива, она је, у већини случајева, скројена по мери онога ко је био победник у ратовима и конфликтима. Не смије се заборавити да је, исто тако, по устаљеној пракси и аутоматизму, ''истина'' прилагођена и дозирана за јавност - у оној мери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.

Сви каснији догађаји у БиХ само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ.....

Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини – рат је висио у ваздуху!

Следећи битан догађај је убиство српског свата у центру Сарајева на Башћаршији. Убијен је Никола Гардовић. Иако су муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ, исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза тог убиства српског свата, ево и након 14. година – још није расветљен тај злочин. И не само тај злочин да није решен, већ скоро да није разјашњен ниједан злочин који су муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву....

Затим, 26. марта 1992. године, десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Наиме, регуларна војска Републике Хрватске је већ 03. марта, исте године, из Хрватске прешла на територију Босне и Херцеговине. 26. марта 1992. године, хрватски бојовници су зверски ликвидирали и масакрирали 23 српска цивила, углавном жене и изнемогле старце.

У Сијековцу сам лично био 27. марта, дакле одмах сутрадан и видео сам стравичне слике - слике српског страдања.Па, онда се ратни пожар шири и на подручје Семберије. Заправо, 31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између Муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се видети, донети несрећу свим народима у БиХ.

У Бијељину сам стигао 01. априла, дакле сутрадан и могао сам се и лично уверити у стравичне слике страдања народа.

Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити...Кренула је једна од највећих трагедија свих народа у БиХ....

Тако је почео рат! Како се завршио, нажалост – још не знамо. Не знамо зато што још нема праве истине о свим ратним догађајима из тог времена....

За сјећање и за памћење....На данашњи дан /24. марта 1999. године/ НАТО злочинци су почели агресију на тадашњу СР Југославију!

— Autor sjovicicslavuj @ 00:01

На данашњи дан /24. марта 1999. године/ НАТО злочинци су почели агресију на тадашњу СР Југославију!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:55
 
ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
 
*****

*****

 

“Nek vam je Bog na pomoći”

— Autor sjovicicslavuj @ 22:56

30 Januar 2014
Vijest
Albina Sorguč BIRN BiH Sarajevo
U nastavku suđenja za zločin počinjen na Igmanu (općina Hadžići), svjedok Tužilaštva BiH ispričao je da je od drugih osoba čuo da je optuženi Nedžad Hodžić učestvovao u ubistvu zarobljenika Jadranka Glavaša.
 
Slavko Jovičić je ispričao da je dvadesetak ljudi koji su s njim tokom 1993. godine bili zatvoreni u kasarni “Krupa”, među kojima je bio Glavaš, odvedeno na Igman. Kasnije je, kako je dodao, od drugih zarobljenih ljudi, kao i stražara, čuo da je Hodžić zajedno s drugim vojnicima mučio i zlostavljao Glavaša, koji je od povreda preminuo. 

Ja bih volio kao čovjek da optuženi Hodžić, 21 godinu nakon smrti Jadranka Glavaša, kaže gdje je grob (…) Pričalo se da je zlostavljanje trajalo dva dana i dvije noći. Sve su mu polomili (…) Ubili su ga samo zato što je nosio prezime Glavaš. U to vrijeme Tihomir Glavaš je bio načelnik policije na Ilidži pa su ga povezivali s njim”, rekao je Jovičić.     
 
On je ispričao da su mu stražari, “kojima je valjao” i koji su se trudili da ga sačuvaju, pokazali Hodžića, kojeg je viđao kada je džipom dolazio u “Krupu”.
 
Dva-tri puta sam vidio kada je udario dva logoraša, koji su pali, da li od straha ili udarca (…) Nije me tražio nikad imenom i prezimenom. Znalo se kad on stiže. Stražari su govorili: ‘Nek vam je Bog na pomoći koga dočepa’”, kazao je Jovičić,

Nedžad Hodžić i Dževad Salčin optuženi su da su, kao pripadnici Specijalnog odreda za posebne namjene “Zulfikar” Štaba Vrhovne komande Armije BiH (ABiH), mučili, premlaćivali i seksualno zlostavljali zatvorenike, odsijecali im dijelove tijela, zastrašivali ih i učestvovali u drugim nečovječnim djelima na planini Igman. 

Također, prema optužnici, Nedžad Hodžić je s drugim pripadnicima jedinice iz zatočeničkog objekta na Igmanu izveo Jadranka Glavaša, kojeg su udarali željeznim šipkama dok nije umro, te je optuženi poslije prijetio i drugim zatočenicima da će završiti isto.
 
Salčina zvanog Struja optužnica tereti da je odsjekao uho jednom zatočeniku.
--------------------------------------------------------------
Mujo Spirijan je svjedočio da je čuo da je osobi pod nadimkom Vojvoda Struja odsjekao uho. Svjedok je rekao da je pomislio da je to uradio optuženi Dževad Salčin, kojeg je poznavao po imenu i prezimenu, kao i po nadimku. 

Spirijan, nekadašnji pripadnik jedinice “Zulfikar”, kazao je da su do njega doprle priče da je to uradio Salčin. Na pitanje Salčina, svjedok je precizirao da je čuo da je to uradio Struja, pa da ga je to asociralo na njega.

Svjedok je kazao da on nije poznavao još jednu osobu s nadimkom Struja. 

Nastavak suđenja zakazan je za 6. februar.
 *************************************
                                     НАПОМЕНА:

 Поред стравичног мучења покојног Јадранка Главаша, којег је на крају Неџад Хоџић заклао. Поменуо сам и убиства Петрић Миломира, Витор Ранка, Голуб Анђелка, Давидовић Драгана, Његован Бранислава...али новинарка једино овлаштене Агенције која има права да извјештава из Суда БиХ то не помиње у свом тексту.

Такође, много тога сам рекао о страшним условима у фебруару кад су на Игману биле стравичне хладноће да су се муслимански злочинци иживљавали над немоћним српским логорашима, које су тјерали да се пењу уз залеђене јелике, затим да су тјерани у живе штитове, као и двије жене, извјесну Сабину Хрњић, те њену колегицу, нажалост Српкињу Наду Томанић /злогласне припаднице тзв. Армије БиХ/...Много других детаља сам предочио судском вијећу што нема у овом тексту....

 


Osnivači logora “Silos“ na slobodi

— Autor sjovicicslavuj @ 09:14

 Уз јутарњу кафицу прелиставамо данашњу штампу...

Шта ШТАМПА штампа?



На данашњи дан /27. 1. 1996. г./, на Светог Саву затворен је и посљедњи концентрациони логор смрти "СИЛОС" у грађанском рату у бившој БиХ.

— Autor sjovicicslavuj @ 18:04
  1.  
      27. јануара, на Светог Саву прије 18 година распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - Силос, и то два мјесеца након парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за рспуштање логора у БиХ.

      Из логора Силос, у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су 44 логораша. Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле 19. јануара, те 1996. године.

      Логор је отворен 11. маја 1992. године, а затворен је истог датума када и злогласни фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц. Најмање ту има било какве симболике и коинциденције.
      Према мојим сазнањима, 24 српска логораша убијена су тортурама, свакодневним физичким злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.

      На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања'`, који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба био је заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.

      У Силосу су били затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.

      Осим 11 војника који су били резервни војници ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз логор Силос прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији, више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

      Логораши су сваки дан добијали по пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.

      За прва 63 дана, од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.

      1993. године почело је одвођење логораша из Силоса на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману од стране злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере.

      Концентрациони логор Силос је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ зато што је најдуже трајао и што су, како су утврдили стручњаци на основу исказа свједока, логораши у том логору мучени на 167 начина, мучени методама које савременој цивилизацији су непојмљиве и нразумљиве.

      Сва документација о томе била предата бившој главној тужитељки Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуна сатанизација српског народа. У међувремену од завршетка рата па до данас због стравичних мучења преко 120 логораша је умрло широм ове планете, од Аустралије, Америке, Европе, Србије и наравно на подручју Републике Српске.

  2. С обзиром да је суђење у току ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам ток суђења.

    Свим мојим сапатницима који су на најтрагичнији начин и у току рата, али због стравичних посљедица након рата завршили своје животе од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу Богу за њихове племените душе у Царству небеском.
    ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА, КОЈА ПОСТРАДАСТЕ САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!


Бог се јави! Ваистину се јави!

— Autor sjovicicslavuj @ 14:17

        ДА СЕ НИКАД 
      НЕ ЗАБОРАВИ!

             На данашњи дан 1996. године, дакле прије 18. година, на Богојављење - Бог се јавио и помогао ми је да након 44 мјесеца или 1.334 дана, стравичног страдања, мучења, злостављања и несхватљивих тортура, изађем из најзлогласнијег муслиманског концентрационог логора смрти "СИЛОС" у Тарчину
и да дочекам тако жељену СЛОБОДУ!
--------------------------------------------

Најзлогласнији муслимански концентрациони логор смрти "СИЛОС" у Тарчину, отворен је за Србе 11. маја 1992. год.,
а затворен 27. јануара 1996. године,
на Светог Саву!  
 
Коинциденција да или не - на исти дан 
у Другом свјетском рату је затворен и фашистички концентрациони логор Аушвиц!
--------------------------------------- 

У мом животу, најважнија ријеч је СЛОБОДА
Сви они који, хвала Богу, нису имали ту несрећу да западну у руке злотвора, никада неће разумјети шта значи  СЛОБОДА!

Само ми је Драги Бог помогао да изађем на Богојављење
и да стигнем на своју породичну 
крсну славу Светог ЈОВАНА! 
 
       ХВАЛА ТИ 
     ГОСПОДЕ БОЖЕ!
      А М И Н !

Никад и никоме на свијету да се не понови такво страдање и таква мучења, која свијет и савремена цивилизација никад неће моћи да схвате, нити да разумију!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:36
Данас, 19. ЈАНУАР, НА БОГОЈАВЉЕЊЕ, ЈЕДАН ЈЕ ОД НАЈВАЖНИЈИХ ДАТУМА У МОМ ЖИВОТУ!!!

Сутра, на БОГОЈАВЉЕЊЕ је тачно 18. година од како сам након 1.334 дана или 44 мјесеца злостављања и мучења по муслиманским конц-логорима дочекао СЛОБОДУ!
---------------------------------------
У логор сам затворен 26. маја 1.992. године, а СЛОБОДУ сам дочекао 19. јануара 1.996. године!

1.997. гиодине, написао сам књигу: "СИЛОС" - најзлогласнији муслимански концентрациони логор смрти од 1992 - 1996. године, 
у бившој Босни и Херцеговини.

БОГ СЕ ЈАВИ!
 

Iliji Jurišiću 12 godina zatvora!

— Autor sjovicicslavuj @ 14:31

Beograd 02. 12. 2013

Agencije

Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu osudilo je na 12 godina ratnog starešinu policije BiH Iliju Jurišića zbog napada na kolonu vojnika JNA u Tuzli 1992. godine

To će Jurišiću biti druga prvostepena presuda pošto mu je prvu kojom je bio osuđen na 12 godina zatvora ukinuo Apelacioni sud i naložio da se suđenje ponovi pred potpuno novim sudskim većem.

Tužilaštvo za ratne zločine predložilo je sudu u završnoj reči da Jurišića osudi na 15 godina zatvora, dok je njegova odbrana tražila oslobađanje od optužbi.

Jurišiću je prvu presudu kojom je bio osuđen na 12 godina zatvora zbog krivičnog dela nedozvoljena sredstva borbe, odnosno napada na kolonu JNA 1992. godine, ukinuo Apelacioni sud u Beogradu 11. oktobra 2010. i istog dana mu je ukinuo i pritvor u kojem je proveo dve i po godine.

Njemu se ponovo sudilo zbog optužbe da je kao dežurni operativnog štaba stanice bezbednosti Tuzla naredio napad na kolonu vojnika JNA koja se povlačila iz kasarne Husinska buna, 15. maja 1992. godine.

U napadu na kolonu JNA iz zasede je ubijeno više od 54 vojnika JNA, a ranjeno 44.

Prilikom dogovorenog napuštavanja kasarne i grada Tuzla, paravojne formacije tzv. Patriotske lige, Zelenih beretki i jedinica Teritorijalne odbrane BiH iz zasede su napale kolonu vojnih vozila, koja je u mirnodopskoj formaciji napuštala grad.

--------------------------------------------------------------

Напомена:

КОМЕНТАР:  Славко Јовичић Славуј

Е, па лијепо богами. Напокон се неко ко је имао храбрости нашао и у судском вијећу Вишег суда у Београду у Одјељењу за ратне злочине да изрекне затворску казну, неспорном ратном злочинцу Илији Јуришићу.

Тек сад, као и раније, почеће оркестрирана хајка свих позваних, а биће највише оних непозваних, из реда бошњачког народа и готово из цијеле Федерације БиХ, који ће осути дрвље и камење по српском правосуђу и наравно по Србији.

За очекивати је да их, као и у свим ранијим приликама, предводи Жељко Комшић, члан Предсједништва БиХ и носилац "златног љиљана", који ће опет, као и до сад, некоме у Србији пријетити да ће добити "по прстима"...

Комшићу ће друштво правити и неизбјежни градоначелник Тузле Јасмин Имамовић, па онда бивши високи политичар и у рату надређени Јуришићу, сада пензионер Селим Бешлагић, као и актуелни предсједавајући Представничког дома и мој колега у парламенту БиХ Денис Бећиревић.

У овом тренутку нико жив не може чак ни прогнозирати колико ће се огласити представника тзв. невладиних организација и разних самозваних бораца за заштиту људских права који ће осудити пресуду ратном злочинцу Илији Јуришићу. Иста слика је у бошњачком тзв. невладином сектору као и у Србији, почевши од разних Наташа Кандићки, те Соња Бисерко, па Сташа Зјајевићки /жене у црном/ итд. итд...Наиме, немогуће је и предвидјети ко се све налази на плаћеничким антисрпским јаслама разних Сороша и другог бјелосвјетског олоша. Али зато се зна да су сви они ту да заједно нападају Србију и правни поредак у Србији. Ништа чудно, па зато их странци и финансирају.

Међутим, тај сценариј давно је написан и много пута  до сад су виђене исте матрице осуда које су стизале из Сарајева и из Тузле, јер забога, осим Срба ниуједном другом народу није било ниједног ратног злочинца и ниједан припаднок тзв. Армије БиХ /читај муслиманске и хрватске војске у БиХ/ никад није починио ниједан ратни злочин над Србима (!).

Близу тридесет хиљада Срба који су страдали у претходном рату у БиХ се само поубијало и на десетине хиљада српских логораша, који су затварани у муслиманске казамате смрти, "добровољно" се јављало у логоре да трпи вишегодишња злостављања и мучења каква свијет и цивилизација не познају.

Један од тих несрећника био сам и ја ...У муслиманским конц-логорима провео сам 1.334 дана или 44 мјесца, а сам рат у БиХ је трајао 42 мјесеца (!).

Пошто се у случају Јуришић ради о првостепеној пресуди за очекивати је да га Апелациони суд у другостепеном поступку поново ослободи, што не би било никакво изненађење, јер ваља Србијанском правосуђу гајити добре и братске односе са беха правосуђем.

Машалаааааа...


У логору „Силос” испитивана је људска издржљивост

— Autor sjovicicslavuj @ 22:25

Славко Јовичић наглашава да не може тако лако бити стављена тачка на злочин за који постоје докази и живи сведоци

Концентрациони логор „Силос” у Тарчину

Од нашег дописника

Сарајево – Концентрациони логор „Силос” у Тарчину код Сарајева основан је 11. маја 1992. године у објекту у којем се пре рата чувала пшеница, а затворен је 27. јануара 1996. године на Светог Саву, дакле више од два месеца након што је потписан Дејтонски мировни споразум. Истог датума, случајно или не, затворен је и злогласни логор из Другог светског рата Аушвиц.

У логору „Силос”, једном од укупно 126 на подручју ратног Сарајева, било је заточено више од 600 Срба, углавном цивила са подручја Тарчина, Пазарића и неких других околних места. Најмлађи међу њима био је 14-годишњи Лео Капетановић, а најстарији Васо Шаренац који је био превалио 85. годину и умро је у „Силосу” на температури која је увек била нижа за десет степени у односу на спољну.

Славко Јовичић Славуј, данас посланик СНСД-а у парламенту БиХ, присећа се 27. јануара 1996. године када је, након 1.334 дана заточеништва, са још 43 своја сапатника изашао из, како каже, логора смрти.

„Логор ’Силос’ био је лабораторија за испитивање људске издржљивости, где су муслимански војници и чувари затворенике гледали као животиње које су свакодневно тукли, мучили на разне начине, ’убијали’ глађу и тровали разним лековима”, тврди Јовичић.

Он у разговору за „Политику” наглашава да тортуре нису биле поштеђене ни жене, њих 11, међу којима је једна била у шестом месецу трудноће. Међу хладним зидинама објекта у којем су заробљеници спавали на бетону, према Јовичићевим речима, окончало је живот више од 20 Срба, „неки су убијени, а неки су умрли од батина и глади”.

Прича нашег саговорника о томе како су логораши одвођени на прве борбене линије муслиманске војске, где су даноноћно копали прилазе, правили утврђења, ровове и бункере звучи невероватно. Срби заточени у „Силосу” радили су и на прокопавању такозваног тунела спаса испод аеродромске писте који ће касније служити, искључиво, за допремање оружја за потребе муслиманске војске.

„Тукли су нас и у камионима којима су нас превозили и вршили нужду нам нама”, прича Јовичић и напомиње да су се поједини Срби са копања враћали тешко рањени и без појединих делова тела, а неки се нису ни вратили – „убијени су”.

На суђењу осморици осумњичених за злочине над Србима у „Силосу” Јовичић, који је рекордер по броју дана проведених у заточеништву, сведочио је шест пута. Каже да је и у судници изјавио, између осталог, да је „Силос” најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ и да су логораши у том логору, „како су утврдили стручњаци и на основу исказа сведока”, мучени на 167 начина. Он је и приликом сведочења подсетио да је сва документација о томе „била предата” бившој главној тужитељици Карли дел Понте.

Коментаришући наредбу Бехаија Крњића, тужиоца Тужилаштва БиХ, о обустављању истраге против 455 особа за ратне злочине у логорима „Силос”, „Тарчин” и ОШ „9. мај”, Јовичић наглашава да „не може” тако лако бити стављена тачка на злочин за који постоје докази и живи сведоци, иако је, подсећа он, до сада умрло око 100 бивших логораша.

„Не може се одговорност за злочине у ’Силосу’ свести само на осморицу припадника бошњачке војске и полиције, шта је са оснивачима и налогодавцима, у чему су пресудну улогу имали кључни чланови ратног политичког и војног руководства у Сарајеву”, пита се Јовичић.

Д. Станишић

----------------------------------------------

Одлуку донео међународни тужилац

Бањалука – Тужилачка одлука у предмету који се односи на ратне злочине у „Силосу” у Тарчину и другим објектима донесена је након вишегодишње истраге и прикупљања доказа и саслушања десетина сведока, саопштио је јуче портпарол Тужилаштва БиХ Борис Грубешић, наводећи да је међународни тужилац који је радио на том предмету подигао оптужницу против осам особа, којима се суди у предмету Мустафа Ђелиловић и други.

„Предмет против 11 лица прослеђен је на даље процесуирање Кантоналном тужилаштву у Сарајеву, а против одређеног броја особа истрага је још увек у току”, навео је он. „Упоредо са овим активностима, донесена је и одлука о неспровођењу истраге против већег броја пријављених особа, за које нису пронађени докази да су одговори за кривична дела ратних злочина. Одлуку је донео међународни тужилац који је раније подигао оптужницу у предмету Ђелиловић и други.”

Б. М.

 

Krivična protiv tužioca BiH

— Autor sjovicicslavuj @ 07:47

S. MIŠLjENOVIĆ | 23. januar 2013.

Slavko Jovičić, bivši logoraš, podnosi krivičnu prijavu protiv tužioca BiH koji je obustavio istragu protiv 455 osoba zbog zločina nad Srbima u sarajevskim logorima

BANjALUKA - Slavko Jovičić Slavuj, bivši logoraš iz logora "Silosa" i "Hrasnice", a danas poslanik SNSD u Parlamentu BiH, podneće krivičnu prijavu protiv tužioca BiH Behaije Krnjića, koji je obustavio istragu protiv 455 osoba zbog zločina nad Srbima u sarajevskim logorima tokom rata.

Jovičić kaže za "Novosti" da već piše krivičnu prijavu i da će je naredne sedmice predati glavnom tužiocu BiH Goranu Salihoviću.

- Takođe, tražiću od predsednika Visokog sudskog i tužilačkog saveta BiH da sankcioniše tužioca Krnjića za obustavljanje istrage u sarajevskim logorima - ističe Jovičić.

On dalje kaže da krivičnu prijavu podnosi u svojstvu građanina i logoraša, a ne političara jer ne želi da ruši pravosuđe u BiH već samo da radi po zakonu i da je zakon jednak za sve.

- Razočaran sam potezom tužioca Behaija Krnjić. On nije pozovao nijednog svedoka koji se navodi u predmetu sarajevskih logora. Morao je da sasluša svedoke i da na osnovu izjava donese odluku o budućnosti predmeta, odnosno ima li elemenata za podnošenje krivične prijave protiv N. N. osoba, a ja ih znam koja su to lica. Ja ću dokazati i svedočiti na sudu ko su ljudi koji su ubijali Srbe u sarajevskim logorima i neću odustati od borbe za istinu-poručuje Jovičić.

BORS: ŠAMAR PRAVDIBORAČKA organizacija RS daće svoj doprinos u analizi rada Tužilaštva i Suda BiH time što će uskoro u svim opštinama i gradovima Republike Srpske pokrenuti ranije najavljenu peticiju o radu Suda i Tužilaštva BiH da bi građanima omogućila da na ovaj način iskažu svoje mišljenje o radu ove dve institicije, ali i radu Haškog tribunala. BORS smatra da je odluka Tužilaštva BiH da obustavi istragu protiv 455 osumnjičenih za zločin nad Srbima Sarajeva još jedan šamar pravdi i žrtvama i novi pokušaj prikrivanja organizovanog ubijanja i mučenja Srba u takozvanom multietničkom Sarajevu tokom proteklog rata.

On kaže da ga je posebno pogodilo jer je na adresu gde stanuje dobio službeni dopis od tužioca Krnjića da se obustavlja istraga o zločinima u sarajevskim logorima koja je obuhvatala 455 osoba.

- Pa, zašto me tako nije pozvao da svedočim i upoznam ga sa činjenicama o ubijanju Srba u logorima - pita se Jovičić.

On kaže da je nemoguće da ljude streljaju po logorima u Sarajevu, a da za to niko ne odgovara.

- Nemoguće je da su nas logoraše slali kao žive štitove i da danonoćno kopamo rovove i tunel kojim se diče u Sarajevu, a taj tunel je natopljen krvlju logoraša - dodaje Jovičić.

Prema njegovim rečima, institucije RS moraju podneti krivične prijave i zahtevati svaki dan da se radi na tim predmetima, a ne pustiti Tužilaštvo BiH i razne tužioce da rade šta hoće u ovim predmetima.

- Očitio je da pojedini tužioci u Tužilaštvu BiH imaju ulogu zataškavanja zločina nad Srbima u protekolim ratu. To se još jednom potvrdilo i da ostane stara priča da su Srbi krivi za sve zločine koji su se desili u ratu. Sada ispada da sam i ja kriv što sam bio u logoru i da sam se sam prijavio da idem u logor u Sarajevu - ističe Jovičić.

Tužilac Behaija Krnjić, samo mesec dana nakon što je preuzeo predmete sarajevskih logora, odlučio je da donese odluku o nesprovođenju istrage protiv 455 osoba za ratne zločine počinjene u logorima "Silos", Tarčin OŠ "9. maj", "Krupa", "Igman", "Hrasnica", a u kojima su stradala lica srpske nacionalnosti u periodu od maja 1992. do 27. januara 1996. godine.

-------------------------------------------------------------------------------------

SELEKTIVNA PRAVDA

PREDSEDNIK Vlade RS Aleksandar Džombić i predsednik Akademije nauka i umetnosti RS Rajko Kuzmanović konstatovali su da je u ovom času najvažnije da pravosudne institucije na nivou BiH, Sud i Tužilaštvo, ne pokazuju izrazitu selektivnu pravdu neprocesuirajući zločine nad srpskim narodom, sa očiglednim ciljem da se kreira istorija na pogrešnim činjenicama. Oni su ocenili da u prilog tome govore obustavljeni i neprocesuirani brojni predmeti kao što su "Dobrovoljačka", "Tuzlanska kolona", ali i mnogi drugi predmeti.


Ispovest logoraša iz „Silosa“: Molio sam da me ubiju

— Autor sjovicicslavuj @ 01:48

Slavko Jovičić Slavuj, poslanik SNSD u Parlamentu BiH, jedan je od srpskih zatočenika sa najviše dana u logoru. “Silos” je bio laboratorija za testiranje ljudske izdržljivosti

BANjALUKA - Tog 19. januara 1996. godine Slavko Jovičić Slavuj, danas poslanik SNSD u Parlamentu BiH, razmenjen je zajedno sa drugim zatvorenicima zloglasnog sarajevskog logora “Silos”. Posle 1.334 dana provedena u sarajevskim logorima, popularni Slavuj je ugledao slobodu.

Psihički i fizički slomljen, sa 40 kilograma manje nego kad je uhapšen i zatvoren, Slavko se našao na slobodi.

Iako je prošao golgotu sarajevskih logora, ostao je da živi u Sarajevu. U politiku je ušao da se bori za istinu o stradanju Srba i da se kazne krvnici iz logora.

-------------------------------------------------
TUKAO KO JE HTEO
 
U “SILOS” je mogao da uđe svako ko je hteo da Srbe tuče i maltretira. Logoraše su, kako je naveo, vodili da prave heliodrom, zgradu 14. divizije i benzinsku pumpu, za čiju gradnju su uzimali građevinski materijal ispred srpskih kuća.
- Na heliodrom je više puta sletao helikopter Unprofora i Crvenog krsta. Tada su nas sklanjali da ne vidimo ko je došao - ispričao je Jovičić, te dodao da je čuo da sleće i helikopter Alije Izetbegovića, kojeg je i video.
---------------------------------------------------------

Već dva mandata je poslanik u Parlamentu BiH. Važi za jednog od najpopularnijih, poštuju ga i u Republici Srpskoj i Federaciji BiH.

Kad se nakon 17 godina priseti dana kada je ponovo počeo da živi, samo uzdahne. Jovičić ovih dana često posećuje Sud BiH, gde je jedan od glavnih svedoka protiv krvnika iz sarajevskih logora. I ponovo na suđenjima prolazi u sećanjima životnu golgotu.

- Teško je o tome pričati. Ja sam u maju 1992. godine odveden iz svoje kuće u “Silos”, gde sam zadržan zajedno s drugim muškarcima srpske nacionalnosti - priseća se Slavuj za “Novosti” crnih dana svoga života.

Pored logora “Silos”, prebacivan je i u logor “Krupa”. Ali, tortura je bila ista. Premlaćivanje i iživljavanje do smrti. Pa ko preživi...

- “Silos” je bio laboratorija za ispitivanje ljudske izdržljivosti. Ljudi su bili posmatrani kao životinje i korisni samo da rade stvari potrebne za vojsku. Niko vas tu nije gledao kao čoveka, samo je bilo važno da se uradi planirani posao. Iako smo pokušavali da radimo, tukli su nas i vršili nuždu po nama - priča Jovičić

On kaže da su u “Silosu” bili zatvoreni muškarci od 14 do 90 godina i 11 žena, od kojih jedna u šestom mesecu trudnoće: - Osim 11 rezervnih vojnika, uhapšenih na liniji u Hadžićima, svi ostali su bili civilna lica. Kroz logor “Silos” prošlo je, prema mojim saznanjima i evidenciji, više od 600 srpskih civila, uglavnom sa područja Pazarića i Tarčina.

----------------------------------------------------------

IZGUBIO 43 KILOGRAMA
 
JOVIČIĆ se priseća da je jedini obrok svakog dana bilo po pet kašika neke tečnosti i parče hleba, i to je tako trajalo više od pola godine, sve dok Međunarodni komitet crvenog krsta nije počeo da donosi hranu već iznemoglim logorašima.
- U početku, u toku 63 dana, od 77 kilograma - koliko sam imao, izgubio sam 43, tako da sam imao svega 34 kilograma. Da nije bilo kože, kosti bi se same rastavljale. Vagali smo se na vagama koje su služile za vaganje žita - rekao je Jovičić.

Dodaje da su logoraši, osim svakodnevnih fizičkih zlostavljanja i prebijanja, mučeni i - kaznom glađu.

-------------------------------------------------------

Jovičić kaže da se posebno seća 22. aprila 1994. godine, kada su pobegla dvojica logoraša.

- Tada su logoraše ponovo po ko zna koji put skupili. Znao sam šta sledi. Ja sam opet optužen da sam organizovao beg zatvorenika i počelo je premlaćivanje na smrt. Molio sam jednog čuvara da me ubije - priseća se uz uzdahe Jovičić.

- Tada sam sebi dao zadatak da ću, ako preživim, pričati istinu, a nekada sam molio Boga da se neko smiluje i da me ubije, kako bi mi prekratio patnje.

Logor za Srbe “Silos” je raspušten dva meseca nakon parafiranja Dejtonskog mirovnog sporazuma, a 27. januara 1996. na Savindan, kad je zatvoren, izašla su 44 logoraša.

- Zatvoren je istog datuma kada i zloglasni fašistički logor iz Drugog svetskog rata “Aušvic”. Ne znam je li to bila koincidencija, ali sam siguran da u ovome najmanje ima simbolike - ističe Jovičić.

 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.-Ispovest-logorasa-iz-Silosa-Molio-sam-da-me-ubiju

 


На данашњи дан, прије 17. година...

— Autor sjovicicslavuj @ 00:29
Бог се јави!
Ваистину се јави!
********************

На данашњи дан, 19. јануара 1996. године, дакле прије 17. година, на Богојављење - Бог се јавио и помогао ми је да након 44 мјесеца или 1.334 дана, стравичног страдања, мучења, злостављања и несхватљивих тортура, изађем из
најзлогласнијег муслиманског концентрационог логора смрти "СИЛОС" у Тарчину и да дочекам тако жељену СЛОБОДУ!
***********

Најзлогласнији муслимански концентрациони логор смрти "СИЛОС" у Тарчину отворен је за Србе 11. маја 1992. год., а затворен 27. јануара 1996. године, на Светог Саву!
Овај логор посљедњи је затворен у БиХ, па чак  и након истека временског рока који је јасно дефинисан у Дејтонском споразуму о распуштању свих логора у БиХ.
 Коинциденција или не - на исти дан у Другом свјетском рату је затворен и фашистички концентрациони логор Аушвиц!!!
*******************
 
1997. године, написао сам књигу: "СИЛОС" - најзлогласнији муслимански логор смрти у бившој Босни и Херцеговини 1992 - 1996. година.
*************** 

У мом животу, најважнија ријеч је СЛОБОДА! Сви они који, хвала Богу, нису имали ту несрећу да западну у руке злотвора, никада неће разумјети шта значи СЛОБОДА!!!!

Само ми је Драги Бог помогао да изађем на Богојављење и да стигнем на своју породичну крсну славу Светог ЈОВАНА!
 

 
 
 

RS: Srbima ubijenim na Kazanima spomen centar

— Autor sjovicicslavuj @ 14:59

 M. FILIPOVIĆ | 12. januar 2013.

Posle inicijative federalnih vlasti o gradnji spomenika na Kazanima.

Košarac: Spomenik ne sme da se gradi bez Srba.

Jovičić: Nova podvala sa Miljacke

BANjALUKA - Predstavnici boračkih organizacija, institucija i porodica žrtava iz Srpske odlučni su da na području Kazana bude izgrađen spomenik za sve nevino ubijene sarajevske Srbe, ali to ne sme da bude urađeno u “sarajevskoj režiji”. Svi su složni u stavu da idejno rešenje mora doći iz Srpske!

Porodice ubijenih tvrde da nije dovoljna samo spomen-ploča, na kojoj insistiraju sarajevske vlasti, već da je neophodno izgraditi memorijalni centar sa spomen-sobom u kojoj će biti ispisana imena svih nevino likvidiranih Srba početkom rata u Sarajevu.

MAPA
SRPSKA je izradila mapu sa 1.600 lokacija masovnih i pojedinačnih grobnica sa 4.100 tela ubijenih Srba u proteklom ratu u BiH. Na mapi su prikazane pojedinačne i masovne grobnice sa tačnim brojem ubijenih Srba po gradovima i opštinama, a samo u Sarajevu je evidentirano 275 pojedinačnih i devet masovnih grobnica u kojima su pronađena tela 394 ubijena Srbina.

Pošto su potpredsednik Federacije BiH Svetozar Pudarić i gradonačelnik grada Sarajeva Alija Behmen konačno pokrenuli proceduru za gradnju spomen-obeležja Kazani, na obroncima Trebevića, u srpskim boračkim i organizacijama porodica ubijenih i nestalih tvrde da se inicijativi treba pristupiti - oprezno.

Srbi sumnjaju da je reč o još jednoj sarajevskoj podvali i nameri da se spomenik izmesti izvan grada, na nepristupačnu lokaciju Kazana, kako ga niko praktično ne bi mogao ni videti.

Nepoverenje iz Srpske je posledica činjenice da sarajevske i federalne vlasti već gotovo dve decenija ignorišu zahteve porodica žrtava da grad na Miljacki dobije spomenik koji će svedočiti o brutalnom i sistematskom ubijanju više od šest hiljada Srba.

Od 1994. godine do danas za zločine na Kazanima je osuđeno 14 pripadnika Armije RBiH na kazne od deset meseci do šest godina zatvora.

- Srbe su nemilosrdno likvidirali bošnjački vojnici pod komandom zloglasnog Mušana Topalovića Cace, a potom bacani u jame na Kazanima. Posle rata iz tih jama su izvađeni posmrtni ostaci 29 osoba. Broj ubijenih službeno nikada nije utvrđen. Od 1994. godine do danas za zločine na Kazanima je osuđeno 14 pripadnika Armije RBiH na kazne od deset meseci do šest godina zatvora. U Sarajevu je tokom rata bilo formirano 129 logora u kojima su Srbi takođe mučeni i ubijani.

----------------------------------------------------

 Šef Tima za istraživanje ratnih zločina i traženje nestalih RS Staša Košarac kaže za “Novosti” da Sarajevo, ako istinski želi da na human i objektivan način reši ovaj problem, mora uvažiti stav i predloge iz Srpske.

- Imamo informaciju da sarajevska vlast namerava da na spomen-ploči piše “ubijeni građani Sarajeva”, što je za nas neprihvatljivo. Mora biti navedeno nevino ubijeni sarajevski Srbi - rekao je Košarac.


- Srbe su nemilosrdno likvidirali bošnjački vojnici pod komandom zloglasnog Mušana Topalovića Cace, a potom bacani u jame na Kazanima. Posle rata iz tih jama su izvađeni posmrtni ostaci 29 osoba. Broj ubijenih službeno nikada nije utvrđen.

Košarac tvrdi da u Sarajevu, osim Kazana, postoje brojne srpske grobnice - Alipašino polje, Dariva, nekadašnja Dobrovoljačka ulica, kasarna “Viktor Bubanj”...


- Celo Sarajevo je, zapravo, spomenik srpskog stradanja. Nećemo odustati sve dok zločinci ne budu procesuirani, a mesta stradanja budu dostojanstveno obeležena - poručio je Košarac.

-----------------------------------------

Poslanik SNSD u parlamentu BiH Slavko Jovičić rekao je za “Novosti” da Srpska ne sme da prihvati sarajevsku inicijativu, jer je reč o manipulaciji i sakrivanju istine.

- Spomenik stradalim Srbima mora da bude u užem centru Sarajeva. Izmeštanje spomenika na Kazane, do kojih se, zbog nepristupačnog terena i makadamskog puta, ne može ni doći je obična prevara - tvrdi Jovičić koji je tokom rata bio zatočen u sarajevskom logoru.

On je kazao da su jame na Kazanima, posle likvidacija Srba, zatrpavane smećem, peskom, kamenjem, zbog čega je nastavak iskopavanja gotovo nemoguć.

- Niko ne zna koliko još tela ima u jamama - kaže Jovičić.

----------------------------------------------

 Podaci institucija RS govore da je pre rata u Sarajevu živelo gotovo 200.000 Srba, a da ih danas tamo ima oko 15.000. Tokom rata, po sarajevskim kazamatima, ubijeno je više od šest hiljada Srba.
 
 

Joвичић: Покушај прања савјести

— Autor sjovicicslavuj @ 12:48

 ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 11. ЈАНУАРА /СРНА/ - Посланик СНСД-а у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Славко Јовичић сматра да је иницијатива потпредсједника Федерације БиХ /ФБиХ/ Светозара Пударића и градоначелника Сарајева Алије Бехмена за изградњу споменика убијеним Србима и Хрватима на Казанима 1993. године превара и покушај сарајевских власти да "оперу савјест" због тих злочина.

 "Уз уважавање свих невиних српских жртава које су злочиначки поубијане на Казанима, покој њиховим душама, та иницијатива је само покушај сарајевских власти за прањем савјести за злочине над неколико хиљада сарајевских Срба", рекао је Јовичић Срни.

Он каже да је то превара, јер на тај споменик због неприступачности никад нико неће доћи. "На Казане се не може доћи ни џипом, а камоли неким другим превозним средством. Коме би онда такав споменик на тој локацији служио? То и јесте циљ сарајевских власти - да га никад нико не види, поготово не странци и они који посјећују Сарајево", наводи Јовичић.

Према његовим ријечима, када су тако "великодушни" зашто не направе споменик у центру Сарајева, као што су у Парку направили страдалој дјеци.

Јовичић каже да би најављени споменик служио само бошњачким властима да увијек имају разлог да кажу да су се, наводно, одужиле невино страдалим Србима.

"Ријеч је о смишљеној подвали иницијатора идеје Пударића. Морам да га подсјетим да у име Савеза логораша Републике Српске већ 15 година тражим да се у Сарајеву барем на једној локацији гдје су били логори за Србе постави спомен-плоча, али никада нам то нису дозволили", рекао је Јовичић.

Он је подсјетио на покушај постављања спомен-плоче у кругу логора "Виктор Бубањ" 2003. године, када су представници Савеза логораша Републике Српске једва извукли "живе главе" из "мултиетничког" Сарајева.

Јовичић, који је и сам био заточен у логору "Силос", наглашава да је познато да је у Сарајеву било 124 логора у којима су муслиманске власти затварале и убијале Србе, али сада сарајевске власти имају, како је рекао, много бољих локација да направе споменик страдалим Србима.

"Када се Пударић који је, како сам каже, покренуо ту идеју, залаже да се напокон направи споменик звјерски ликвидираним Србима у главном граду БиХ, у којем је и он провео цијели рат и био у такозваној Армији БиХ, зашто се, рецимо, такав споменик не би направио у кругу данашњег Суда и Тужилаштва БиХ, некадашњој касарни `Виктор Бубањ`, у којој је био логор за Србе и у којем је на десетине невиних Срба звјерски ликвидирано", запитао је Јовичић.

-----------------------------------------
Потпредсједник ФБиХ Светозар Пударић и градоначелник Сарајева Алија Бехмен потписали су јуче у Сарајеву уговор о сарадњи у вези са изградњом споменика убијеним Србима и Хрватима на Казанима 1993. године.

Иницијатива да се на локалитету Казани на обронцима планине Требевић изгради спомен-обиљежје жртвама српске и хрватске националности, који су од средине 1992. до октобра 1993. године ту убијани и након чега су њихова тијела бацана у јаму, покренута је прије двије године.

Из јаме на Казанима су након рата извађени посмртни остаци 29 лица.
Број убијених званично никада није утврђен, а многи сматрају да су неке убице са Казана још на слободи.

Од 1994. године за злочине на Казанима осуђено је 14 припадника такозване Армије БиХ на казне затвора од 10 мјесеци до шест година.

http://www.srna.rs/novosti/jovicic-pokusaj-pranja-savjesti.


Хрватска креативност и српска наивност

— Autor sjovicicslavuj @ 13:38

                 ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

 

У лијепој њиховој, све је баш  лијепо и раздрагано. Чини ми се да никад није било већег "спонтаног славља и то широм и уз дуж Хрватске. Славило се гдје се ко нашао, онако случајно?

 

Стварно ми никад неће бити јасно до којих граница Срби могу да буду наивни или нам је то онако, право ни од куд, само од себе урођено? Да се вратим суштини коју нико не може да замагли, а о којој нико од Срба и не говори. Заиста не знам да ли постоји иједан иоле познатији српски политичар, како у Србији, тако и у Републици Српској, који се није огласио и који није, с разлогом, осудио ослобађајућу пресуду Жалбеног вијећа Хашког трибунала. Баш су биле жестоке реакције, а морам признати да су ме неке  дубоко и гануле, наравно због количине српског бијеса и незадовољства. И све су реакције биле патриотске, као можда никад прије.

 

Но, зар није мало заћуђујуће да  се у скоро свим већим хрватским градовима пратио пренос из хашке тзв. суднице и то на трговима градова, наравно на великим видео-бимовима. Зар није заћуђујуће да се исти дан кад је изрицана ослобађајућа пресуда за Готовину и Маркача одржавала и сједница хрватског сабора. Кога су изенадили хрватски заступници који су прије почетка, опет "случајно“, исти дан заказане сједнице, сви отишли на Трг Бана Јелачића и "помијешали се" са масом од десетина тисућа оних који су "са нестрпљењем и са неизвијешношћу" чекали шта ће прочитати Мерон, сенилни старац од 82. године, који се од оснивања нелегалног Хашког трибунала мотао по судницама и наравно узимао огромне паре, а и могао је. Лутајући тако по пространој згради трибунала стигао је и до предсједника Суда у Хагу, а задњи ко затвара врата највише и наплаћује, наравно на разним банковним рачунима и то све далеко oд очију јавности и далеко од надлежних пореских служби...

 

Да будем конкретнији. Хрватска влада и саборници су знали исход тзв. пресуде много раније и све су темпирали, онако "спонтано" за исти дан, дакле и избор министара, односно реконструкцију владе, јер у слављу никоме није стало до имена, нити ко ће бити нови министар?  Тако се у еуфоричном стању славља најлакше изаберу они о којима би се можда и водила племика, да није било "спонтаног" окупљања народа на тровима.

 

За режију и цијели гламур хрватској власти треба одати признање, а још веће за све оно што су урадили за ослобађање генерала, наравно лобирајући код оних  од чије воље је и зависила ослобађајућа тзв. пресуда. Наравно, да је у цијели пројекат спашавања Готовине и Маркача уложено на десетине милиона евра, ваљда опет, онако спонтано? Не, то је било више него сјајно сконтано од свих актера у спашавању хрватских генерала, али још више у спашавању Хрватске од удруженог злочиначког подухвата, који је Хрваткој висио изнад главе, јер била би то  тешка хипотека једне од најмлађих чланица Европске уније.

 

Све оно што се "спонтано" дешавало у представи за народ мора се признати да су Хрвати одлично одрадили. Ма и могли су, јер су имали много дана испред себе да све добро припреме и да не направе ниједан пропуст, па ни са одласком авиона  хрватске владе и експресним слијетањем хрватских генерала и то за само неколико сати на загребачки аеродром. Дакле, све се десило у најкраћем могућем времену, а сигурно  је требало бар неколико сати да се Готовина и Маркач барем раздуже са стварима које се користили у притвору у Шевенингену.

 

У свему овоме и цијелој фарси хашког трибунала за Хрватску је најважније да је са себе скинула сваку одговорност за страдање српског народа и за његово трајно протјеривање са вјековних огњишта.

 

Хрватској је најважније да је ослобођена  тешког бремена удруженог злочиначког подхвата, као државног пројекта истребљења Срба из те државе и тај најважнији циљ Хрвати су и остварили. Све друго мање је важно. 


Silos: Nepoštivanje suda i svjedoka

— Autor sjovicicslavuj @ 16:27

Silos
Silos

11 oktobar 2012

Na suđenju za zločine počinjene na području opštine Hadžići, Sudsko vijeće je udaljilo je branioca Duška Tomića iz sudnice zbog “nepoštivanja suda i svjedoka”.

Tokom unakrsnog ispitivanja, svjedok Slavko Jovičić je braniocu rekao da ga ne ispituje već da “više polemiše sa Sudskim vijećem i Tužilaštvom”, na šta mu je Tomić uzvratio da se njegovo ponašanje u sudnici “toleriše već četiri dana”.   

“Svjedoče, vama se već četiri dana toleriše kao da ste u parlamentu. Vi ovdje dajete lekcije”, kazao je Tomić, te se obratio i Sudskom vijeću kazavši da i Vijeće to toleriše.

Sudsko vijeće je Tomiću, koji u ovom predmetu brani Nermina Kalembera, naredilo da napusti sudnicu, jer je “iznerviran”, te mu je kazalo da će dobiti “rješenje o novčanom kažnjavanju”. Nakon toga i optuženi Kalember je zatražio da napusti suđenje.

“Odbrana osmooptuženog Kalembera će ispitivanje svjedoka nastaviti na narednom suđenju”, kazala je Minka Kreho, predsjedavajuća Sudskog vijeća, nakon čega je Kalember ostao u sudnici.

Svjedok Jovičić, koji je poslanik u Parlamentarnoj skupštini BiH, naglasio je da je on u sudnici samo “svjedok i građanin”.

Kalembera Tužilaštvo BiH tereti, zajedno sa Mustafom Đelilovićem, Fadilom Čovićem, Mirsadom Šabićem, Nezirom Kazićem, Bećirom Hujićem, Halidom Čovićem i Šerifom Mešanovićrm, za zločine počinjene u kasarni “Krupa”, logoru “Silos” i Osnovnoj školi “9. maj”.

Nermin Kalember je, prema optužnici, bio stražar u “Silosu”. Odgovarajući na pitanja Odbrane optuženog Fadila Čovića, koji je, prema optužnici, bio načelnik Stanice javne bezbjednosti (SJB) u Hadžićima i član Kriznog štaba, svjedok Jovičić je kazao da u “Silosu” nije vidio optuženog niti je imao priliku da ga kontaktira.

“Ja Čovića nisam vidio, a ne znam da li je kontaktirao sa drugima. Vi tu niste mogli kontaktirati sa logorašem koji sjedi do vas, pa kako onda da imate neki drugi kontakt. Nisam bio u poziciji da se obratim ni stražaru”, ispričao je svjedok.

Govoreći o uslovima u “Silosu” Jovičić je kazao da mu nije poznato da je doktor ikada bio u tom objektu, te da su početkom augusta 1992. godine zarobljenici vođeni na kupanje u improvizovano kupatilo.

“Jednom je jedan katolički sveštenik molio upravu logora da se zatvorenicima podjele kuhana jaja za praznik i to je urađeno. Međutim, to nije bila inicijativa uprave logora, već je to sveštenik uradio”, kazao je Jovičić.

Nastavak suđenja je 18. oktobra, za kada je planirano da se završi unakrsno ispitivanje Jovičića, te sasluša novi svjedok Tužilaštva.                                                                                                                                                                       S.U.
 
http://www.bim.ba/bh/343/10/35925/
 

Powered by blog.rs