Slavko Jovičić

Пјесма Ђурђевдан настала у сарајевском возу смрти за Концентрациони усташки логор Јасеновац ...ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:44
 
 
 
Пјесма Ђурђевдан настала је возу смрти који је путовао из Сарајева за Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су да падају у кризе због страха и неизвијесности.

У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“ у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе први пут је запјевао: „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“

„Од самог почетка сукоба, усташе су хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бјежати из Сарајева. Уточиште су налазили на сусједним планинама или пак у Србији. Наравно, одређен број људи је остао у свом граду, вјерујући да у душманима ипак постоји мрва човјечности и емпатије. Нису ни претпоставили шта им ђаволи спремају.

Освануо је шести мај 1942. године. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција Независне државе Хрватске (НДХ) наредила је да се Србима припреми „ђурђевдански уранак“. У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне – са брда изнад Бембаше. Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана где су дочекали воз смрти.
 
 Башчаршија - Усташе одводе похапшене Србе у воз смрти Сарајево - Јасеновац
 
Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускоколотрачне жељезнице па је воз из Брода по наредби руководства НДХ ушао у град.
Пред очима српских мученика на Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника – од Вјећнице па све до Електроцентрале.

У колони је било око три хиљаде Срба, махом младих људи. Међу њима је било и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима. Разуларени усташа пред колоном је узвикивао: „Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац!“.
На вагонима је писало „седам коња или четрдесет војника“ а усташе су у један вагон уводиле и до двије стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвијесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“ у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је: „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“

По доступним свједочењима, усташе су због пјесме Ђурђевдан затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха на малом простору збијени једни до других. Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло двије хиљаде душа, а њих двије стотине је преживјело тортуру. Захваљујући преживјелима ми данас знамо за овај догађај.
 
 
Под утиском ове приче, Горан Бреговић је обрадио пјесму коју су пјевали заробљеници – „Ђурђевдан је“. Та пјесма је у међувремену постала планетарни хит који се изводи на више свјетских језика. 

Али, на нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за воз смрти и за право значење ове пјесме. Сви смо свједоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке. Било би сјајно када бисмо за промјену почели поштовати нашу прошлост. То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови крвави Ђурђевдан.

Нека је вјечна слава свим жртвама јасеновачког усташког казамата смрти!


Некажњени ратни злочин у Добровољачкој улици у Сарајеву

— Autor sjovicicslavuj @ 08:16

ПИШЕ Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Ратни члан Предсједништва БиХ Ејуп Ганић никад није изашао пред суд и да суд каже је ли он крив или није за злочин у сарајевској Добровољачкој, данас Улици Хамдије Крешевљаковића 3. маја 1992. године
Нећу хипотетички да правим спекулације, нисам ни судија ни тужилац. Ја само тражим правду за српске жртве. Нека Ејуп Ганић изађе пред суд и нека се докаже је ли крив или није. На жалост, надао сам се да ће то утврдити Хашки трибунал, јер сам још давно лично предао предмет "Добровољачка улица" бившем главном хашком тужиоцу Карли дел Понте.
Антисрпски тужилац
и жена монструм
Карла дел Понте
 
Моје надање се није остварило, јер док је она била главни тужилац Хашког трибунала није хтјела да отвори ни један предмет гдје су Срби страдали. Свима је познато да је Хашки суд политички и селективни суд који је имао задатак само да суди Србима.

Послије престанка вођења истрага од стране Хашког трибунала никада ни Суд БиХ није отворио предмет "Добровољачка" и тако је Ганић, један од главних актера у случају "Добровољачка улица", сад за сад, амнестриран од одговорности. Постоје живи свједоци и бројни документи, тонски и видео-записи захваљујући којима се јасно може доказати да је Ганић један од најодговорнијих за почињенени злочин над припадницима ЈНА.
Заробљени војници регуларне ЈНА

Ганић и даље као папагај понавља већ излизану матрицу да су се у мају 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву сукобиле двије војне формације Територијална одбрана БиХ и бивша ЈНА и да је том приликом погинуло пет или шест људи. 
И данас подсјећам Ганића и живе муслиманске злочинце да је ЈНА тада била једина регуларна армија у бившој Југославији.

То што је /тадашњи предсједавајући Предсједништва БиХ/ Алија Изетбеговић двије године прије рата наредио да се муслимани повуку из ЈНА, била је њихова стратегија коју је подржао тадашњи амбасадор САД у Београду Ворен Цимерман који је давао упуства Изетбеговићу како да направи самосталну БиХ, а огромну улогу у свему томе је имао и Ганић. 


 Надам се да ће једног дана бар суд у Београду отворити предмет "Добровољачка",  јер ако суд у Њемачкој и САД може да суди за злочине почињене на подручју бивше Југославије, не видим разлог зашто онда не би могао да суди и суд у Беогрду Ганићу. Још увијек се надам да ће Ганић завршити на суду у Београду, али немам ништа против да ускоро буде процесуиран и пред Судом БиХ.
 
Безброј пута сам поставио питање зашто Суд БиХ и тужилаштво нису отворили тај, као и неке друге  предмете гдје су Срби страдали, али увијек као одговор добијао сам једну флоскулу - истражне радње су у току.
Ганић је годинама понављао исту неаргументовану причу да су Срби 2, маја срушили "пола Сарајева".

Њему се у магли причањавало да је пола Сарајева било сравњено вјероватно због  једне виле чији је власник био Србин, а коју је у току рата отео, као што су отели многе куће и пословне просторе Срба које им ни дан данас нису вратили, као ни огромну имовину Српске православне цркве. Кад смо већ код Српске православне цркве желим да подсјетим да је један дио Сарајева изграђен на имовини СПЦ која још није враћена.

Тужилаштво за ратне злочине Србије покренуло је крајем 2010. године истрагу против 19 држављана које сумњичи за убиство војника ЈНА почињено у мају 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву, међу којима су и чланови ратног Предсједништва БиХ Ејуп Ганић и Стјепан Кљујић.

Захтјевом за провођење истраге одређени број осумњичених се, као високи политички и војни функционери тадашњих власти БиХ, терете за издавање наређења за напад, за планирање и организовање напада на војнике и друге припаднике ЈНА у Сарајеву.

Њих сумњиче за ратне злочине почињене у нападу на војну болницу, Дом ЈНА и касарну Сарајеву, као и за напад у Добровољачкој улици 2. и 3. маја 1992. године.

У изводу из кривичне пријаве наводи се да су Ејуп Ганић и Стјепан Кљуић, као чланови Предсједништва БиХ, организовали и наредили Мустафи Хајрулаховићу /у међувремену умро/ и Јусуфу Пушини да 3. маја 1992. године нападну колону бивше ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву.


Ратни чланови Предсједништва БиХ
-Ејуп Ганић и Стјепан Кљујић
Ганић и Кљујић су, према пријави, издали наређење за напад иако је био постигнут договор да се Команди Друге области ЈНА омогући да мирно напусти Сарајево. На тај начин њих двојица непосредно су учествовали у убијању и рањавању више десетина припадника ЈНА.

Упркос доказима за овај злочин који су достављени и Тужилаштву БиХ, још нико није одговарао.
 

ЗЛОЧИН У ДОБРОВОЉАЧКОЈ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:14
 
На данашњи дан, 3. мај
.................................
Никад српска историја 
и бошњачка повијест 
неће доћи до истине,
јер се до истине
не долази компромисом.
 

********************************************************
 

ЈАСЕНОВАЦ - УСТАШКИ ГЕНОЦИД И СРПСКО СТРАДАЊЕ!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:27

ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!

***********

 
ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ  СТРАДАЊЕ НЕВИНИХ СРБА, ЈЕВРЕЈА, РОМА И ОСТАЛИХ, У ЗЛОГЛАСНОМ УСТАШКОМ КОНЦЕНТРАЦИОНОМ ЛОГОРУ СМРТИ И ГЕНОЦИДА - ЈАСЕНОВЦУ
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++
ВЈЕЧНА СЛАВА СВИМ СТРАДАЛИМ!
 
 
У Доњој Градини данас је обиљежен Дан сјећања
на жртве усташког злочина - геноцида
у концентрационом логору Јасеновац
и његовом највећем стратишту Доња Градина.

Церемонија обиљежавања почела је полагањем вијенаца,
након чега је услиједио вјерски помен жртвама,
затим обраћања званичника и Меморијална академија,
којом је ова церемонија и завршена.

У Јасеновцу и Доњој Градини
од августа 1942. до априла 1945. године
страдало више од 700 хиљада људи,
преко 500 хиљада Срба,
затим Јевреја и Рома. 

 

КО МОЖЕ ДА ЗАБОРАВИ 24. МАРТ И ЗЛОЧИНАЧКУ НАТО АГРЕСИЈУ НА СРБИЈУ?!

— Autor sjovicicslavuj @ 20:31

                 

 На данашњи дан /24. марта 1999. године/
НАТО злочинци су почели агресију
на тадашњу СР Југославју!
 
ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
 

 


Tužilaštvo zna ko je ubio mog oca!

— Autor sjovicicslavuj @ 08:19

Banjaluka 26. 02. 2015

Nema pravde - Sin sarajevskog Srbina ogorčen

Aleksandar Krstić, sarajevski Srbin koji živi u Melburnu, tvrdi da Tužilaštvo BiH već godinama namerno opstruiše istragu o ubistvu njegovog oca Milana, zatočenika nekadašnjeg zloglasnog logora "Silos" u Tarčinu!

Navodeći da poseduje pouzdane informacije da tužiteljka Tužilaštva BiH, Zorica Đurđević, ima sve potrebne dokaze o ubistvu njegovog oca te da su joj poznata imena egzekutora i nalogodavaca ovog zločina, ogorčeni Krstić za Press kaže da mu je neshvatljivo da Đurđevićeva i bh. tužilaštvo još nisu podigli optužnicu protiv odgovornih.


- Pre dve godine Australiju su posetili inspektori SIPA s kojima je tada razgovarao Đorđo Šuvajlo, predsednik Udruženja logoraša RS iz Sidneja. Cilj njihove posete bilo je prikupljanje dokaza o ratnim zločinima nad Srbima s područja Tarčina i Hrasnice. S obzirom na to da je moj pokojni otac, kao civilno lice, bio zatočenik "Silosa" i da ga je 22. aprila 1993. u Hrasnici ubio pripadnik tzv. Armije BiH pod nadimkom Feđa, Šuvajlo mi je posle sastanka s inspektorima SIPA rekao da oni znaju ko je osoba koja nosi taj nadimak - priča Krstić.

*************************************
Kojić: Stalne opstrukcije

Milorad Kojić, direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, kaže da opstrukcija istrage o slučaju ubistva Milana Krstića u Tužilaštvu BiH nije jedini slučaj gde ova pravosudna institucija odugovlači s podizanjem optužnica za ratne zločine nad Srbima.

- Predmeti "Hrasnica" i "Tarčin" već godinama se nalaze u Tužilaštvu BiH. SIPA je ozbiljno radila na prikupljanju dokaza o tim zločinima i sada je na tužilaštvu da konačno podigne optužnice - kaže Kojić.

***************************************
Ističući da je isključena bilo kakva mogućnost da u Tužilaštvu BiH ne znaju ko je ubio njegovog oca, Krstić zaključuje da ne postoji nijedan opravdani razlog zbog kojeg tužiteljka Đurđević odlaže podizanje optužnice u ovom slučaju.


- Moja majka je prilikom prošlogodišnje posete BiH razgovarala s tužiteljkom Đurđević i u Bijeljini dala izjavu inspektorima SIPA. Iako sam u oktobru prošle godine o opstrukciji istrage o ubistvu mog oca pismeno obavestio Tužilaštvo i Sud BiH, nadležne u SIPA i Amnesti internešenel, stvari se još nisu pomerile s mrtve tačke - kaže Krstić.

**************************

Slavko Jovičić, jedan od najpoznatijih zatvorenika iz "Silosa", za naš list otkriva da je bio direktni svedok zverskog ubistva Milana Krstića, kao i još dvojice srpskih civila u Hrasnici!
Ubijeni isti dan
- Pokojni Milan Krstić, Ranko Varagić i Slavoljub Kapetina ubijeni su istog dana u znak odmazde zbog bekstva četvorice logoraša iz "Silosa", koji su zajedno s nama radili na kopanju rovova u Hrasnici. Kada su saznali za bekstvo te četvorice, bošnjački policajci i vojnici počeli su da se iživljavaju nad nama, a zlikovac, koga su zvali Feđa, s razdaljine od dvadesetak centimetara pucao je u glavu nesrećnom Milanu Lukiću!

Tada su ubijeni i Varagić i Kapetina, a mene su danima teško prebijali i mučili da je pravo čudo kako sam uopšte ostao živ - svedoči Jovičić.

On dodaje da je o ubistvu Krstića, Varagića i Kapetine, kao svedok u nekim ranijim predmetima, već davao iskaz pred Sudom BiH ali da do danas niko nije osuđen za taj zločin.

- Pored opstrukcija Suda i Tužilaštva BiH problem je i u tome što malo Srba, pa čak i bivših logoraša, pristaje da svedoči o ovim zločinima - ističe Jovičić.

*************************************

U Tužilaštvu BiH, s druge strane, nisu želeli da nam daju odgovor na pitanje u kojoj fazi se nalazi predmet o ubistvu srpskog civila Milana Krstića.

- Tužilaštvo BiH ne može davati komentar o toj temi - rekao je Boris Grubešić, portparol tužilaštva.

Boris Knežević

*****************************************
-------------------------------------------------------------------------------------------------------
НАПОМЕНА:
 
Знам да многи у Аустралији прате моја два блога и знам да ће многи ово прочитати.
Александре, није проблем у Тужилаштву БиХ, вјеруј ми. Никога не браним, али сви јади и несреће зашто нема оптужница за страдање Срба, па и твог покојног оца Милана - су у томе што Срби неће да свједоче (!).
У неким предметима који се воде на Суду БиХ неки Срби који су били свједоци било би много боље да се никада нису ни појавили на суду. Стравична мука ми је била кад сам читао неке изјаве српских свједока у неким предметима пред Судом БиХ. Најблаже речено, срамно је како су ти Срби свједочили и ти Александре очекујеш да се муслиманским злочинцима суди за убиство твог оца.

Понављам и теби Александре, а највише овом весељаку Милораду Којићу, direktoru Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica.
Па како тог човјека /Којића/ није стид било шта да каже? Никада се нисмо видјели уживо, али и не морамо. Но, седам дана и то у врло лошем здравственом стању свједочим у Суду БиХ за злочине почињене над Србима у злогласном логору "СИЛОС", одакле сам заједно са твојим покојним оцем одведен у логор Храсницу и зар мислиш да ме Којић или било ко из те канцеларије икада назвао и интересовао се за било шта око свједочења или зар мислиш да Којићева канцеларија проналази свједоке.
Зар мислиш да они уопште ишта брину осим својих положаја. Да је тако говори и небулозна Којићева изјава да Тужилаштво БиХ треба да подигне оптужницу и за "Тарчин", како он каже?! Да имало прати догађаје знао би да се већ двије године осморици Бошњака суди пред судом БиХ за злочине у злогласном концентрационом логору "Силос" у Тарчину.
Кључ српске несреће и неподизања оптужница није у једном тужиоцу или у тужилаштву, већ у томе како сам на почетку нагласио - 
НЕЋЕ СРБИ ДА СВЈЕДОЧЕ! 
То је несрећа мој Александре!


ДУШКО ТРИФУНОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 00:35

За сјећање и за памћење....
На данашњи дан /28.1/ умро је пјесник
 
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ

 


Данас, 27. јануара 1996. године, на Светог Саву, затворен је посљедњи концентрациони логор у претходном грађанском рату у Босни и Херцеговини.

— Autor sjovicicslavuj @ 21:54

    ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

    27. јануара, на Светог Саву, прије 19. година распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - "Силос", и то два мјесеца након парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање свих логора у БиХ.


    Из логора "Силос", у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су преостала 44 логораша. 
    Само седам дана раније, на Богојављење, и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана,  муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле 19. јануара, те 1996. године.

    Логор "Силос"  је отворен 11. маја 1992. године, а затворен је истог датума када и злогласни фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц. 
    Најмање ту има било какве симболике и коинциденције.

    Према мојим сазнањима, 24 српска логораша убијена су тортурама, свакодневним физичким злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.

    На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања'`, који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из логора "Силос", а остали су били цивили присилно затворени у логор "Храсница"  у Храсници или који су били присилно мобилисани у тзв. Радни вод, који је био састављен искључиво од Срба.  Заправо, био је то 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.

    У логор "Силос"  били су затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих је једна била у шестом мјесецу трудноће.

    Осим 11 војника, који су били резервни војници тадашње ЈНА и који су били ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали Срби затворени у злогласни концентрациони логор "Силос" били су цивилна лица. Према мојим сазнањима и евиденцији, кроз логор "Силос" прошло је више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина, дијелова сарајевске општине Хаџићи.

    Логораши су злостављани и мучени на разне начине, између осталог и најтежом казном - казном глађу. Сваки дан добијали смо по пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.

    За прва 63 дана, од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су биле у ходницима силоса и које су служиле за вагање жита.

    1993. године, из логора "Силос" почело је одвођење логораша на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману. Српске логораше одводили су припадници злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из Санџака/, затим одвођење у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере и радили најтеже физичке радове на првим борбеним линијама зараћених војски.

    Концентрациони логор "Силос" је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ,  не само што је најдуже трајао,  већ и зато што су на основу исказа свједока  стручњаци утврдили да су у том логору српски логораши мучени на 167 различитих начина, мучени су методама које савременој цивилизацији нису појмљиве и нису разумљиве.

    Сва документација о страдању Срба била предата тадашњој главној тужитељици Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуна сатанизација српског народа. Злочини које су над Србима починили припадници других народа нису је интересовали, као ни њене налогодавце, прије свега САД и Европску унију.

    Лично сам Карли дел Понте предао огромну документацију
    и бројне доказе о стравичним злочинима почињеним над Србима,
    али то злогласну Карлу дел Понте није интересовало.
    Она је имала само један циљ - оптуживати СРБЕ!

    ***********************************************
    С обзиром да је у току
    суђење муслиманским злочинцима за злочине 
    почињене над Србима у конц-логору "Силос", 
    ниједном реченицом нити својим потезом 
    не желим да ометам ток суђења.
    **********************************
    Свим сапатницима који су због стравичних посљедица злостављања, у току и након рата, на најтрагичнији начин завршили своје животе од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет 
    и стално се молим Господу Богу за њихове племените душе 
    и за смирај у Царству небеском.





Ни највећи непријатељи никада ништа слично не доживјели!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:22

 
 
Никад и никоме на свијету не поновило се такво страдање и таква стравична мучења, која свијет и савремена цивилизација никад неће моћи да схвате, нити да разумију!
 
19. ЈАНУАР / БОГОЈАВЉЕЊЕ/

ЈЕДАН ЈЕ ОД НАЈВАЖНИЈИХ ДАТУМА 

У МОМ ЖИВОТУ!


На БОГОЈАВЉЕЊЕ тачно је 19. година 


од како сам након 1.334 дана или 44 мјесеца 

злостављања и стравичних мучења 

по муслиманским конц-логорима дочекао 

СЛОБОДУ!


---------------------------------------
У логор сам затворен 26. маја 1992. године,


а СЛОБОДУ 

сам дочекао 19. јануара 1996. године!
***************************

1997. године, написао сам књигу: "СИЛОС" -

 најзлогласнији муслимански концентрациони логор

 смрти од 1992 - 1996. године,

у бившој Босни и Херцеговини.
 
 
Насловница књиге, коју сам написао
 
 

ДОЧЕКАО САМ СЛОБОДУ - Бог се јави! Ваистину се јави!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:16

      ДА СЕ НИКАД 
      НЕ ЗАБОРАВИ!

19. јануара 1996. године, дакле прије 19. година, на Богојављење - Бог се јавио и помогао ми је да након 44 мјесеца или 1.334 дана, стравичног страдања, мучења, злостављања и несхватљивих тортура, изађем из најзлогласнијег муслиманског концентрационог логора смрти "СИЛОС" у Тарчину и да дочекам тако жељену СЛОБОДУ!


Најзлогласнији муслимански концентрациони 
логор смрти "СИЛОС" у Тарчину, 
отворен је за Србе 11. маја 1992. год., 
а затворен је
27. јануара 1996. године,
на Светог Саву!

Коинциденција да или не - на исти дан 
у Другом свјетском рату затворен је
и фашистички концентрациони логор Аушвиц!
---------------------------------------
У мом животу, најважнија ријеч је СЛОБОДА
Сви они који, хвала Богу, нису имали ту несрећу 
да западну у руке злотвора, 
никада неће разумјети шта значи  СЛОБОДА!

Само ми је Драги Бог помогао да изађем 
на Богојављење и да стигнем на своју породичну 
крсну славу Светог ЈОВАНА!

           ХВАЛА ТИ 
     ГОСПОДЕ БОЖЕ!

      А М И Н !


Политичка хипокризија, односно кажи нешто за новине!

— Autor sjovicicslavuj @ 09:45
 
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
 
Сваки дан читам дневне новине “ПРЕСС” Републике Српске. Тако у “Пресс”-у од 12. јануара ове године на другој и трећој страни читам врло коректан текст који је написала новинарака Бранкица Спасенић и ту се не може ништа змјерити, па чак ни њеном избору саговорника. Тема је актуелна и ова тема је узбуркала јавност у БиХ, јер је потпредсједник Федерације БиХ Мирсад Кебо у емисији РТ РС објелоданио неке ствари и јавно показао документацију о почињеним злочинима над Србима од стране припадника такозване Армије БиХ.

Основно питање на које ниједан текст, па ни телевизијска емисија не дају одговор, а оно је кључ свега – Какве свејдоке српска страна изводи пред релевантне судске институције?! Можете имати брда и брда докумената, али ако пред судовима немате релевантне свједоке који ће својим свједочењима то и потврдити – све је узалуд и све пада у воду.

Мој примјер, а има их безброј, најбоље илуструје све оно о чему говорим. Наиме, концентрациони логор “СИЛОС” је први предмет који се води пред Судом БиХ и он управо илуструје све супротно о чему су саговорници “Пресс”-а говорили на тему Кебине документације. Процес је и даље у току и ниједном својом изјавом не желим да га ометам.

Као што је познато при Влади Републике Српске постоји Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица и зар је нормално да ме из те институције никада нико није контактирао по било чему, иако сам у два наврата седам дана свједочио у Суду БиХ. Све што је тај Центар могао да сазна било је могуће на основу извјештаја новинске Агенције БИРН која једина има ексклузивна права да о свим процесима који су везани за ратне злочине у потпуности извјештава.

Да будем још јаснији, ма нико се из Бања Луке, а поготово из тог Владиног Центра ни по дупету није почешао, а камоли да је покушао бар да се распита о именима свједока или да се упита – како ја болестан могу седам дана да проведем у судници и да будем изложен поновним патњама и да по не знам који пут преживљавам сва страдања гледајући злочинце у судници, а да неки други српски свједоци буду сат или два или уопште неће да се одазову без привођења полиције. 
Како су неки, и то Срби, свједочили у неким предметима било би много боље да се на суду никада нису ни појавили, јер би без њиховог "свједочења" пресуде биле сигурно изречене, овако, на нашу жалост нису.То су суштински проблеми зашто нема пресуда над злочинцима из реда бошњачког и хрватског народа који су починили стравичне злочине над Србима, а не гомиле разних материјала и политичка галама која долази из Републике Српске од које нико нема никакве користи. На ово упозоравам већ више од деценије и тако стално, али није било никаквог ефекта, нажалост.

Тачности ради, морам да истакнем одличну сарадњу са господином Симом Тушевљаком који се о свему бринуо и како да одем на суд и како да се вратим и цијело вријеме је био уз мене, јер се и сам увјерио у каквом сам био лошем здравственом стању. (Симо Тушевљак је кординатор у МУП-у РС за истраживање ратних злочина, али како сазнајем ни такав човјек није по вољи некима, који се тобоже брину о страдању Срба и о процесима пред Судом БиХ!?). Многим српским силним галамџијама могу само да кажем – како вас барем није стид и страх Бога!

Да се не схвати погрешно, али дегутатно је то и није људски лупати по новинама а у пракси ништа не подузимати да се то стање промијени. Узећу примјер моје бивше колегинице - посланице у парламенту БиХ Душанке Мајкић, која је знала у каквом стању идем да свједочим и зар мислите да ме икада, прво као човјека, па онда и као колегу упитала како се одвија суђење и како се ја осјећам поново преживљавајући све ратне страхоте. Ма није јој ни на ум пало да ме упита једну једину ријеч. 
Не улазим у то што ме као човјека никада није подносила. Међутим, то су њени проблеми и то је карактер њене личности, а ето, као данас и она брине о страдању Срба и о предметима на Суду БиХ. Ако ништа друго, онда би било људски да се никад не јавља,  јер тако не би чинила гријех према нама - над којима су почињени страшни злочини.

Сви који се иоле разумију у право и правосудни систем барем би требали да знају основну ствар – НЕМА НИКАКВЕ ОПТУЖНИЦЕ, А НИ ПРЕСУДЕ, АКО НЕМА ПРАВИХ СВЈЕДОКА који ће наводе и садржај из оптужнице потврдити на суду! Све друго је обична фарса и млаћење празне сламе, а Срби су склони томе и сталним неутемељеним нападима на некога другог. А и сами знају да ништа, ама баш ништа нису подузели у проналажењу правих свједока. САМО ЈЕ СВЈЕДОК ВАЖАН НА СУДУ, а не брдо наводне документације коју нема ко да потврди у судском процесу.


Хоће ли нас бити стид да овакви-никакви стигнемо пред Цара Лазара и косовске јунаке?

— Autor sjovicicslavuj @ 17:29
          
        ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Постоје ли границе до којих можемо ићи
у нашим самообманама и нашој срамоти!


 
Знамо ли о чему причамо? Ко смо заправо ми? Јесмо ли још живи или смо живи умрли прије наших сународника који су прије 19. година злочиначки поубијани у "Олуји": војно-полицискo-хрватско-међународном удруженом злочиначком подхвату и злочиначком погрому српског народа, који је бјежећи са својих вјековних огњишта мислио да ће барем сачувати главе своје дјеце, мајки, очева, па онда и својe.

Како могу да видим, а пратио сам многе извјештаје - на свим парстосима одржаним у светим српским правосланим храмовима окупило се нешто мање људи него што је у тој злочиначкој aкцији убијено Срба.

Жалосно је поређење, али мртви Срби из Олује су бројнији него живи Срби који су присуствовали свим парастосима заједно. А гдје су остали или преостали били Срби?
Један дан у години, па се и он овако неславно завршиo.

Свима нам је јасно да су у сваком мањем мјесту са неколико хиљада становника биле препуне  баште кафића. Сједила је омладина - наша будућност којој, нажалост, ни у примисли није било да оду до светих храмова и да се помоле Богу за покој душа невино страдалих и уморених Срба.

Кога ми то покушавамо да слажемо? Погледајмо истини у очи! Погледајмо се сами пред сопственим огледалом наше савјести! Коме ми то нашу трагичну прошлост и суморну садашњост остављамо за будућност? Је ли то ова наша омладина којој су прећи кафићи него сат времена да буду у светим храмовима на молитвама нашој умореној браћи.

Какви смо то људи? Коме то своје душе продајемо и о каквој то говоримо наводној српској саборности и српском јединству?! Нисмо се отријезнили, а ни опаметили, јер Срби су народ који своја страдања најбрже препушта забораву.

Није онда никакво чудо што још нисмо одбетонирали све јаме српског страдања, сва наша "Јадовна", јадна нам и кукавна била мајка.

Није никакво изненађење што у највећем граду мртвих Срба у Градини /Јасеновцу/ никада нисмо окупили барем десетак хиљада Срба. А београдску "Арену" је три дана за редом пунио Дино Мерлин, који је након рата јавно говорио да његова нога никад неће стати на тло злочиначке и агресорске Србије. Био је управу. Није само стала његова нога, већ је цијели, дакле комплет - забављао егзалтиране београђане, које баш брига шта је Мерлин говорио о њиховој земљи, а тиме и о њима самима.

Знамо ли ми докле ћемо стићи овакви кави смо - а никакви смо! Имамо ли као народ икакву будућност? Како ћемо сутра пред Цара Лазара и косовске јунаке и са каквом истином и образом доћи? А сви ћемо морати тамо и са олујом и без олује.

Има ли те мој народе?
Гдје сте моји Срби?
Имали нас још живих
или смо од срамоте
живи умрли?!

 

Данас, 4. 8. 2014. год. је ГОДИШЊИЦА ЗЛОЧИНА ХРВАТСКИХ СНАГА: “Олуја“ - злочин без казне

— Autor sjovicicslavuj @ 23:26

Прије 19 година, у ноћи између 3. и 4. августа, започела војна акција етничког чишћења Срба из Хрватске.

ВАТРОМ из разног артиљеријског оруђа, која је отворена на Републику Српску Крајину у раним јутарњим часовима 4. августа 1995. године, почела је „Олуја“. Са 138.500 војника, 350 тенкова и 30 авиона Хрвати су отпочели „војно-редарствену акцију“, односно - етничко чишћење Лике, Баније, Кордуна, северне Далмације...

Народ је кренуо путем без повратка, а хрватска војска почела затирање сваког трага њиховог живљења на том подручју - паљена су села и градови, уништавана имовина...

Више од 220.000 Срба је практично за један дан прогнано из Хрватске, убијено је близу 2.000 српских цивила и војника. Око 800 људи се још увек води као - нестало.


ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ! Данас, /15. маја/ обиљежава се 22. године од злочиначких муслиманских напада на војнике тадашње ЈНА

— Autor sjovicicslavuj @ 01:45

 Напад на колону ЈНА у Тузли извршиле су муслиманске снаге 15. маја 1992. године, приликом повлачења припадника ЈНА из Тузле. Догађај је познат као „Тузланска колона“.

Напад је био један од важнијих догађаја током рата у Босни и Херцеговини, а извршили су га припрадници Патриотске лиге и муслиманског МУП БиХ. Напад је директно приказиван на локалној телевизијској станици.

 У нападу на колону погинуло је 59 припадника ЈНА, док су 44 рањена. Колона ЈНА је из засједе нападнута у Тузли 15. маја 1992. године приликом договореног напуштања касарни и града.



Злочин у Сарајеву, у некадашњој Добровољачкој, а данас Хамдије Крешевљаковића улици.

— Autor sjovicicslavuj @ 00:18
Никад српска историја
и бошњачка повијест 
неће доћи до истине,
јер се до истине
не долази компромисом.
******************
ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!

За сјећање и за памћење...

3. мај 1992. године...

Слава и покој душама свим невино страдалим
 
припадницима тадашње ЈНА!
 
 
НАПОМЕНА: 
На сликама - Ејуп Ганић(и), 
тадашњи члан Предсједништва БиХ 
и лажно декларисани "Југословен" 
и његова злочиначка муслиманска братија 
из "Патриотске лиге" 
и "Зелених беретки"...
 

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

— Autor sjovicicslavuj @ 10:47

Није било свјетске вукојебине коју није посјетио злочинац Јosip Broz, 
али зато никад ни на ум му није пало да посјети Јасеновац

и да се поклони жртвама

усташких злочина. 

ЗАШТО?

 

Крвава и мутна Саво знаш ли да пјеваш пјесму

о планетарном страдању Срба 

у твом мутном кориту и у твојој хладној води...

 

Опомињу ли те уморене душе са неба које не дају мира, 

а ни смираја злочинцима који на најсвирепије начине

убише на стотине хиљада невиних жртава, 

дјецу, жене и мушкараце...


 

КО СМИЈЕ ОВО ДА ЗАБОРАВИ?! СРБИ НЕ СМИЈУ!!! Индипендент: Рат до уништења – Срби морају да умру!

— Autor sjovicicslavuj @ 12:57

                          /ПРЕУЗЕТО ИЗ ДРУГОГ МЕДИЈА/.

(Фото: Срби на окуп)

  Британски „Индипендент“ од 7. априла, објавио је чланак Тонија Петерсона, под насловом „Аустроугарска војска убија цивиле у Србији“, а све у оквиру једног сета од стотину текстова на тему Првог светског рата – „Историја Првог светског рата у сто слика“. Чланак о Србији је пети у низу осврта на догађаје из Првог светског рата. Такав „пројекат“, везан за стогодишњицу Првог светског рата, „Индипендент“ је започео 3. априла.

                                  *************************************

Свака илузија о „романтичном рату“ – пише Патерсон – нагло је нестала када је Аустроугарска напала Србију. Огромна сила наишла је на неочекивано јак отпор, чиме је покренут један циклус невиђених злочина.

Патерсон каже да га је шокирала црно-бела фотографија, која је снимљена крајем лета 1914. године. На прилазима једном српском селу, само неколико дана по уласку огромне Аустроугарске силе у Србију, виде се Срби у цивилној одећи, привезани за стубове: били су највероватније већ мртви или су чекали егзекуцију.

Постоје и друге фотографије. На једној од њих виде се три жене у живописним сеоским костимима и четири човека у тамним оделима како беспомоћно висе на дрвеним стубовима направљеним у облику крста; лица су им прекривена белим повезима, док около стоје аустроугарски војници, са пушкама у рукама. На трећој фотографији, цивили, такође с повезима преко очију, клече у полукругу, сви везани за мале стубове, док их стрељачки строј узима на нишан.

Такве снимке, највероватније, направили су аустроугарски војници – закључује Патерсон. Оне нам дају само површни увид у ужас који су доживели цивили готово непосредно по нападу Аустроугарске на Србију 12. августа 1914.

Оправдање за овакав масакр цивила углавном се тражило у тврдњама да је ту реч о „одметницима“ који су укључени у герилски рат против освајача. Негде око 17. августа, аустроугарски генерал Лотар фон Хортштајн се пожалио да је било немогуће да се пошаље извидничка патрола унутар територије коју су контролисали Срби, јер „сви би бивали убијени од стране српских сељака“.

Али – напомиње Патерсон – засигурно се зна да је [унутар Царевине] преовлађујући антисрпски сентимент давао аустроугарској војсци „бланко кредит“ за вршење злочина над Србима. Те године у августу била је посебно популарна песма “Алле Сербен мüссен стербен” („Сви Срби морају да умру“).

Штампане су и продаване пропагандне „разгледнице“ по Бечу где су Срби приказивани као заостали и ниже вредни људи (Унтерменшен) или „подљуди“ – термин који ће Адолф Хитлер и нацисти касније да користе при описивању Јевреја и Срба. Неким од тих пропагандних разгледница поручивало се да Србе треба скувати у котловима, а потом их набити на виљушке и појести.

Аустријска царевина је кренула да се свети за смрт надвојводе и престолонаследника Франца Фердинанда; и чинила је то са таквом свирепошћу каква се до тада није могла срести у модерним ратовима.

Било је много приче о масакру над цивилима у Белгији који су починили Немци на почетку Другог светског рата – подсећа нас Патерсон. Али веома се ретко причало о аустроугарским злочинима над цивилима у Србији.

Ратовање против цивила тада је описивано као почетак једне посебне врсте борбе, која је названа „рат до уништења“ (“Верницхтунгскриег”), а такав рат до уништења, само четврт века касније, безобзирно је спроводио Адолф Хитлер над цивилима широм Европе. Антон Холцер, аустријски историчар и експерт за аустроугарску инвазију на Србију 1914, године, написао је:

Над српским становништвом вршени су безбројни системски масакри. Војска је нападала села, заробљавала ненаоружане људе, жене и децу. Потом су их убијали пушчаним мецима, бајонетима или су их вешали. Жртве су затваране у амбаре и живи спаљивани. Жене су одвођене на борбене линије и тамо пдвргаване масовним силовањима. Мештани читавих села узимани су као таоци, понижавани су и мучени. А све то су радили војници аустроугарске армије.“

Велики број доказа о аустроугарским злочинима над цивилима у Србији сакупио је швајцарски професор криминологије Родолфо Арчибалд Рајс, који је био позван од српске владе да као неутралан посматрач изврши истраживање. Рајс је сачинио извештај 1916. године у коме је потврдио да постоје небројени искази аустроугарских војника да су добијали наређења више команде да нападају и масакрирају српске цивиле, при чему им је „све било дозвољено“.

Српско цивилно становништво – завршава свој чланак Патерсон – није морало дуго да чека да би им се иста ствар поновила. Хитлер је окупирао Србију 1941. године и наставио да масакрира српске цивиле. Као и 1914, неки су називани „одметницима“. Други у били убијани у репресалијама, да би се осветила смрт немачког војника. Овог пута неки немачки војници су били опремљени филмским камерама. Њима су снимали беспомоћне српске цивиле у часовима када су они били убијани или су били масовно вешани на импровизованим вешалима. Фотографија је напредовала од 1914 – овог пута слике су биле у покрету, па и у боји.


Рат у БиХ није почео 26. марта 1992. године, како то многи говоре и о томе пишу. А ни у Сијековцу није почињен први ратни злочин

— Autor sjovicicslavuj @ 00:29
Данас се обележава дан стравичног злочина регуларне Хрватске војске који је почињен у Сијековцу /Босански Брод/ 26. марта 1992. године, али није то званичан почетак рата, а нити су то први злочини почињени на простору тадашње БиХ, злочини у којима су на почетку рата углавном страдали СРБИ!
       ****************************
СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА!

            Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Прошле су више од две деценије од самог почетка рата у БиХ. Време неумитно пролази. Догађаји се довољно не памте. Сећања полако бледе. Шта раде сведоци тог времена?

Додуше, они су ту, али нажалост, шуте!? Још само новинари и понеки хроничар по нешто бележе. Новинари пишу, онако и како им ко каже, јер оних правих новинарских истраживача и очевидаца неких од стварних догадјаја - скоро и да нема. Или не смeју да саопштавају истину, или само, опет, по задатку пишу своју историју и јавности презентирају догађаје по систему: ''накнадне памети''. Хоће ли онда, ишта остати за историју?

Ово су само неке од констатација, и, нека од отворених питања на која се морају дати одговори: тачни, јасни и прецизни.

Почетак последње деценије прошлог века донео је највећу несрећу за све народе на просторима тадашње СФР Југославије. Најтрагичнија судбина и највећа катаклизма задесила је све три «конститутивна народа» у Босни и Херцеговини.

Почео је рат!
Неки «експерти» из разно разних области, поготово политички и војни аналитичари, к томе, дакле рату, додају још и префиксе, односно атрибуте - «крвави и прљави» рат. Баш чудно? Као да постоји рат без пролевања крви!? Као да постоји чист, поштен и мирољубив рат, уопште?! Овде се, заправо, на овим просторима није водила само «љубав», овде су се међусобно убијали људи, и то на најсвирепије и на најгнусније начине. Овде, на овим увек национално трусним подручјима и стално тектонски уздрманим, поремећеним и нерешеним међунационалним односима – сваки од народа ратовао је против оног другог или трећег... Слободно се може рећи да је у БиХ ратовао свако против свакога. Бројне су комбинације и варијанте ратног учешћа једних, других или трећих народа. Не треба заборавити да је у дужем временском периоду у току трајања рата, изванредно функционисала хрватско-муслиманска ''братска'' коалициона машинерија, која је била усмерена, наравно, против Срба. Чак су међусобно ратовали и припадници истог народа (Изетбеговићевци против Абдићеваца). О ''псима рата'' (исламским плаћеницима) и тзв. добровољцима из исламског света биће говора неком другом приликом. У свакој од тих ситуација само су Срби увек били сами и увек су остајали на једној страни – одбрани својих прадедовских огништа.

. Непријатеље, дакле своје противнике, убијао је онај ко је имао пушку или, пак, онај ко је имао злочиначке пориве. Убијали су и они који су бранили своја огњишта, породична гнезда, па напокон и државу. Мада ни једно убијање није оправдано, ипак, није грех, ни људски, а поготово не може бити божији – бранити се, бранити свој народ, своју родну груду...

Већ рекох, почео је рат! Али, како, где и због чега? До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник на редовној служби у формацијама ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге – нп.). Недуго затим, на другом крају БиХ, припадници «Патриотске лиге» код војног складишта Љубаче у Тузли, из засједе, убили су једног поручника ЈНА. На сличан начин, и, по истом сценарију, муслимански патриотски «лигаши» ликвидирали су још једног подофицира (заставник) ЈНА у Сапни код Зворника.

Са територије Хрватске у ноћи између 15. и 16. септембра 1991. године, гранатирана су српска села у општини Босански Брод, и то Лијешће, Винска, Мала Брусница и оба Клакара (Доњи и Горњи). У раним јутарњим часовима 16. септембра погинуо је инжењер Војислав Горановић, технички директор предузећа „Грамат“ у Клакару. 

Били су то - како би «аналитичари» рекли – појединачни унутрашњи инциденти. Али добро. Тзв. аналитичарима не треба земерати, јер они, заправо, увек се позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе са подацима из ''поверљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.

Но, као најтежи «инцидент», а могло би се поуздано речи, и званичан почетак рата у Босни и Херцеговини, засигурно јесте напад регуларне војске Републике Хрватске на, исто тако, тада регуларну ЈНА. Напад се десио 01. октобра 1991. године у херцеговачком селу Равно у Поповом пољу, општина Требиње. Опште познато је да је, управо у селу Равно, које је било претежно насељено Хрватима, још у Другом светском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилсгођавања ''истине'' победницима, скоро сви догађаји из Другог светског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима, ''морали су бити заборављени''. Мало тога, из тог времена, остало је у сећању комунистичким официрима. Јер, да је било супротно, и, да их је ''држало памћење'', онда би им све те страхоте о страдању српског народа биле довољна опомена и упозорење, и не би се десило да (01.октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село. Проводећи војнике у «маршевском кораку» (???) кроз село, у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници регуларне војске Републике Хрватске су, из добро припремљене акције, на зачељу колоне убили 14 војника и старшина ЈНА. Тек, након неколико дана дошло је до консолидације у редовима ЈНА, чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје, ликвидиране другове. Дошло је до жестоких борби хрватске војске из Републике Хрватске и ЈНА и то на тлу БиХ!?. У редовима «хрватских бојовника» настала је стравична паника и расуло. Хрватски бојовници, уз велике губитке морали су се вратити на полазне линије и на своју територију, простор Републике Хрватске.

Званичним органима БиХ у Сарајево, стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши функционери ХДЗ-а у БиХ говорили о стравичним злочинима које је наводно ЈНА починила над хрватским цивилним и домицилним становницима. Дакле, од стране највиших политичких званичника Хрвата и муслимана, најхитније је затражено да се формира «државна» делегација БиХ, којој су у задатак ставили - да утврди стварне чињенице и истину о догађајима у Равном.

Све је текло врло брзо, па је одлуком Председништва БиХ састављена мешовита делегација, која је 7. октобра кренула пут Херцеговине. На челу делегације био је члан Председништва БиХ, «Југословен» Ејуп Ганић(и). Српски члан делегације био је потпредседник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали, члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и, сам Бог би знао како и због чега, члан делегације био је и хрватски ''слободни'' кљижевник Анђелко Вулетић. (Анђелко Вулетић је родом из тог краја и по националности је Хрват што сам тек тада сазнао (?!) – н.п.а.).

Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина - нису одговарали, нити су били у интересу наручилаца извештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтео - могао је, без обзира на опасност, уверити се да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, тзв. «пси рата». Већина њих су били тамнопути и нису припадали белој раси.

Дакле, ад хоцк формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити «оправдану бежанију» из Херцеговине и у Сарајево се вратити са необављеног, боље речено, са нарученог задатка. Истинит извештај, о свему што се догађало у селу Равно, никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме, ни пред очима беха јавности.

РАТ ЈЕ ПОЧЕО!

Са ове временске дистанце не знам - да ли сам имао срећу или несрећу – да лично будем сведок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте - истина коју сам видео сопственим очима, а богами, и чуо властитим ушима. Међутим, како тада тако и данас, у зависности од ''приповедача'', слушам разно разне приче, и друге само њихове ''истине'', од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне. Иако је истина једна и недељива, она је, у већини случајева, скројена по мери онога ко је био победник у ратовима и конфликтима. Не смије се заборавити да је, исто тако, по устаљеној пракси и аутоматизму, ''истина'' прилагођена и дозирана за јавност - у оној мери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.

Сви каснији догађаји у БиХ само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ.....

Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини – рат је висио у ваздуху!

Следећи битан догађај је убиство српског свата у центру Сарајева на Башћаршији. Убијен је Никола Гардовић. Иако су муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ, исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза тог убиства српског свата, ево и након 14. година – још није расветљен тај злочин. И не само тај злочин да није решен, већ скоро да није разјашњен ниједан злочин који су муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву....

Затим, 26. марта 1992. године, десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Наиме, регуларна војска Републике Хрватске је већ 03. марта, исте године, из Хрватске прешла на територију Босне и Херцеговине. 26. марта 1992. године, хрватски бојовници су зверски ликвидирали и масакрирали 23 српска цивила, углавном жене и изнемогле старце.

У Сијековцу сам лично био 27. марта, дакле одмах сутрадан и видео сам стравичне слике - слике српског страдања.Па, онда се ратни пожар шири и на подручје Семберије. Заправо, 31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између Муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се видети, донети несрећу свим народима у БиХ.

У Бијељину сам стигао 01. априла, дакле сутрадан и могао сам се и лично уверити у стравичне слике страдања народа.

Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити...Кренула је једна од највећих трагедија свих народа у БиХ....

Тако је почео рат! Како се завршио, нажалост – још не знамо. Не знамо зато што још нема праве истине о свим ратним догађајима из тог времена....

За сјећање и за памћење....На данашњи дан /24. марта 1999. године/ НАТО злочинци су почели агресију на тадашњу СР Југославију!

— Autor sjovicicslavuj @ 00:01

На данашњи дан /24. марта 1999. године/ НАТО злочинци су почели агресију на тадашњу СР Југославију!

— Autor sjovicicslavuj @ 23:55
 
ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
 
*****

*****

 

Powered by blog.rs