Slavko Jovičić -

Наставак бр. 12....

Autor sjovicicslavuj | 3 Maj, 2009 | read_nums (415)
      Драган ВИКИЋ: ''Па ево, штошта се данас чуло. Нешто смо били заборавили? Доста смо се данас ствари подсјетили. Међутим, овај, добро је то што је и Хаџифејзовић казао и што је Авдо казао, везано за Галија, везано за Макензија, за Фикрета Абдића. Али ћу ја ово завршити једним својим виђењем. Ни  овог студија ни нас не би било да није било оних голобрадих младића, да није било патриота. Морам казати, оних момака због којих ми данас у школама немамо потомака, немамо дјеце да иду у прве разреде основне школе. Све су то неке политичке ситуације које су се дешавале. Ја мислим да  оне се нису случајно дешавале. Помињем оно што су два претходна саговорника казала, овај, нормално тако је у политици - иде се на најлакши начин како се може шта  урадити. Наравно, али овде нас колико  сједи у свим овим студијима, то су углавном људи који су се тог дана налазили на улицама Сарајева и бранили овај град. И мислим да  моје завршне ријечи морају бити усмјерене ка томе да без људи, многих којих данас нема међу нама, који су погинули, многих тих голобрадих момака, кажем наше красне омладине, овај, која је до другог маја. Све се ради о добровољцима које нико није присилио, које нико на никакав позив није мобилизирао, који су самостално се прикључили свим овим,  до сада побројаним јединицама и групацијама, полицији, овај, су омогућили да ове политичке инсинуације које су се дешавале и  тог датума и прије, тог дана и касније, током цијелог рата, су могле да падну у воду. Јел' је снага која је међу нашим грађанством, међу грађанима БиХ бивала, мислим да је  она пресудна била, у свим тим даљњим догађајима и преговорима, који су бивали.

    И морам још завршити са тим, да тих момака, тих наших најбољих, кажем синова. Нажалост, ми данас немамо времена да сви читамо колико је људи дало животе за град Сарајево, а онда морамо казати за Босну и Херцеговину. За то нема сигурно времена. Међутим, да њих није било, прво њих који су дали своје животе, који су дали своје дијелове тијела и људи који су у организационом дијелу јако пуно посла урадили , мислим да данас не би сједили овдје, да  Сарајева не би било, да Босне и Херцеговине не би било. Нажалост, од нас нико  није у политици па да ми сада причамо шта се кухало и гдје се већ шта било скухало? Наравно, многи су новинари о томе писали. Ми знамо каква је се кухиња спремала Босни и Херцеговини. Али ето, фала Богу, ти наши младићи су ту  кухињу спознали и осујетили је и ја им, мислим, одајем сва признања за што су урадили. Наравно и они који су данас живи, наравно и многи данас незадовољни својим статусом. Наравно, данас  о томе немамо времена да, да,  да, да,...., нит' је можда мјесто да се о томе говори? Али се мора казати стварно о једном елану и једном духу и једном патротизму, који је провејавао међу свим борцима, међу свим тим командантима.

    Нормално, бивало је проблема, али мислим да они, на данашњи дан, нису толико ни битни,  који су се дешавали у одређеним штабовима, на неким политичким нивоима. Међутим, ја кажем, нашој омладини и патриотима треба одати сву почаст. Јел, захваљјући њима и људима који сједе и оним који не сједе данас у овим студијима, који су на неким другим мјестима, овај, захваљујући имамо град Сарајево! Имамо Босну и Херцеговину! Ако Бог да - имаћемо је, нако нормално, како је се некад сјећамо''

     Водитељ Ђуро КОЗАР:  ''Ја бих се у име Радија Федерације Босне и Херцеговине зафалио господину Драгану Викићу,  а захвалио бих се и специјалцима за њихов допринос који су дали другог маја. И ја бих за кратко дао ријеч господину Бакиру  Накашу, који нам се дуго запостављен. Он није по овој заповједној линији био ангажиран, али желио бих нешто о томе да каже''.

     Бакир НАКАШ: ''Ево ја бих...него баш кроз живи разговор. Исто тако било би ми тешко да нисам био судионик свега овога и да нисам, провео сам цијели рат у Сарајеву, не би имао о чему свједочити. Међутим, ја сам имао војно образовање прије овога дешавања. Имао сам чин потпуковника бише ЈНА, тако да посједујем одређена образовна знања и сазнања у командној, руководној функцији. И могу констатовати да је било илузорно очекивати да 2. маја постоји било каква командна повезаност на овом нивоу. И да смо свјесни да је тадашња агресорска ЈНА остала без команде и без повезаности. И толико увјежбавана и толико тренирана да није била у стању да координира ту активност, а ови голобради младићи су је искоординирали.

    Прво што бих хтио да кажем јесте то, а и то је везано за моје образовање. Ипак се потврдила теорија наоружаног народа као оправдана и једина могућа, уколико постоји оправдан и реалан мотив да се прихвати одбрана и да се прихвате оне тековине зашто се неко борио. Из тог разлога, мислим да  ове све групе и групице и сви ови организовани облици отпора, који су се каснијим слиједом догађаја морали увезати, у суштини су пут стварања система који није могао бити створен преко ноћи, а није могао бити планиран. И на крају, нешто о чему смо мало говорили, а то је улога међународне заједнице.

    Ми смо само овлаш дотакли УНПРОФОР, Мекензија и Бутроса Бутроса Галија и посматраче. Чули смо из Авдићеве изјаве да их треба још довести, јер су посматрачи требали да посматрају то све. Мислим да би требало у једном проспектном и ретроспективном поступку дати оцјену УМПРОФОР-а  у тадашњем тренутку, који је био у граду Сарајеву. Која је била његова улога од недоласка и не дочекивања предсједника,  верифициране и признате државе на аеродрому? Омогућавања да он буде ухапшен и одведен, до измјена и допуна, које су биле биле рјешаване у току, а ми очекујемо.... Пазите! УМПРОФОР у току акције мијења стратешке циљеве и доноси нове одлуке, које доноси један појединац Мекензи, а очекујемо да ми можемо имати систем од људи који су у тенама и патикама и од обичних цијеви направили одбрамбено оружје. Мислим да би то требала бити једна озбиљнија активност која, можда не би требала ићи уживо? Али би се и том  моменту морало посветити дужна  пажња, а а све да би се одала стварно  почаст и признање свима онима којих данас нема међу нама или онима који су дали дио тијела за ово''.

     Водитељ Јасмина: ''Иако је агресор у главном граду Босне и Херцеговине покушао уништити све комуникације, јер је већ била запаљена Главна пошта, на дипломатском плану се интензивно  радило на томе да истина о нашој трагедији оде у свијет. О односу свијета према агресији на Босну и Херцеговину тог 2. маја 1992. године, савјетник у Предсједништву БиХ Хајрудин Сомун, нам је рекао'':

     Хајрудин СОМУН (снимак): ''Током дана обавијештени су сви главни центри свјетски, прије свега Европска заједница. Обавијештена је Америчка амбасада. Обавијештена је Њемачка амбасада. А пошто су нам од скора прије пола сата-сат, вјероватно неке линије ометане или су прекинуте, врло је тешко даље контакте обављати са свијетом директно. И зато то радимо преко сједишта посматрачке мисије Европске заједнице на Илиџи, који имају своје 'сат-ком', тзв. директне линије. Господин Дојл, изасланик лорда Карингтона, он такођер свијет обавјештава о томе. У међувремену је још више активан на покушају смиривања, односно прекида ватре у самом граду. И ту се чине покушаји да се прекине ватра, бар привремено, како би, како Армија тврди, покупила своје рањене, можда и погинуле, између Команде града и ЈНА. А онда ће у том случају престати покрет тенковима. Европа се обавјештава на све начине о истини, али истина има више крајева.

    Питање је - како ко том крају приступи. Европа... ја не знам из којих све  разлога, Европа у посљедњих седам дана покушава да изједначи све кривце за ово што се догађа у БиХ. Могуће је, да је то једна врста притиска према овој страни која напада, према ЈНА и према екстремном крилу СДС-а да се прихвати прекид ватре и преговора. Али, ово што се догодило синоћ и  данас, то је превршило сваку мјеру, што могу да тумачим отпором. Управо, ова два главна фактора агресије на Сарајево, да  против одлуке КЕБС-а у Хелиснкију, односно закључка КЕБСА у Хелсинкију, да је ЈНА главни кривац за рат у Босни и Херцеговини. А и такођер и одлуке амбасадора Кутиљера да прекине разговоре у Лисабону, како би затражио од СДС делегације да дође у Босну и Херцеговину и  да учини све на прекиду ватре, што је индиректно и ипак знак да они мисле да је СДС екстремно крило ... С друге стране, свијет је знате такав.  Када виде да се неко завадио, они гледају реално стање, реално  стање је такво да они који нападају имају све, а они који се бране да немају готово ништа. И онда, да би оне који немају ништа спасили, бар њихове голе животе спасили,  онда настоје да мало уразуме који имају све, односно да им пружају уступке и то траже и од нас, очито''.

     Водитељ Јасмина: ''Био је ово још један архивски снимак из архиве Радија Босне и Херцеговине. Ево и господин Дивјак спрема се да напусти наш студио. Има других обавеза. За крај, шта ћете нам рећи''?

     Јован Дивјак: ''Наравно, ја мислим да је прилика да сви грађани, па и преко .... Ја изражавам захвалности свим оним патриотама који су тог дана - говорим о другом. Мислим да тад тенкови нису задржани у граду...малопре смо говорили о томе и хватање Изетбеговића не би ништа променило. Значи, све што се десило ујутро од осам, па све до негдје, до заробљавања Изетбеговића, то је оно. Ето што су све групе, које су тог момента се нашле на удару добро наоружане војске Југословенске армије, успеле су да створе све предуслове да се касније добро одради 'Пофалићка битка'. То је било предуслов да се касније изађе на Мојмило брдо и да се уђе у Добрињу. То је све оно што је дало некакав подстрек и моралну снагу грађанима, тај други мај.

    На тај други мај, ја се поносим што сам био један од свједока, као и ми сви који смо у студијима. И хвала вам што сте позвали. А грађанима града Сарајева нека други мај, нека остане као један од најснажнијих показатеља заједничке борбе граћана и њихових наоружаних делова за одбрану Сарајева и Босне и Херцеговине''.

     Водитељ Јасмина: ''Господине Дивјак хвала вам лијепа што сте се одазвали нашем позиву. Ево, сада да чујемо. Азра сад да чујемо нашег фото-репортера (у овом тренутку из студија 4. - ријеч узима новинар Раде Трбојевић)''.

     Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: ''Овдје студио четири! Моји гости су Ивица Шутало и Мушан Ковач, наравно ја им дугујем захвалност што су одвојили оволико дуго времена за реализацију овог пројекта Радија Федерације, који је био посвећен другом мају и терористичком нападу на град Сарајево. Господине Ковач, желите ли Ви на крају, нешто да кажете''?

     Мушан КОВАЧ: ''Хвала и вама. Ја се поносим на град Сарајево и на све пале борце и одам дужно поштовање и град Сарајево то никада не смије заборавити. Можемо опростити али, заборавити не''?


Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva