Autor sjovicicslavuj |
8 Jul, 2016 |
read_nums (414)
8.7.2016. Директно: ПАЛЕ/Амстердам
ДОМИНАЦИЈА!
ДОМИНАЦИЈА!
Шампионка Европе
Ивана Шпановић
У другој серији
Ивана Шпановић
је остварила сјајан скок од 6.94 метра
и тим резултатом је постала првак Европе!
Autor sjovicicslavuj |
8 Jul, 2016 |
read_nums (322)
ПИШЕ. Славко Јовичић Славуј
За који дан проћиће 21. година од догађаја у Сребреници из јула 1995. године. Највећи интерес Срба је био и остао да се утврди права истина о свим дешавањима у, и око Сребренице.
Комисија Владе Републике Српске (РС) за испитивање страдања муслимана у Сребреници чије је оснивање наметнуо бивши високи представник у БиХ, апсолутни диктатор и господар живота свих грађана и цјелокупне имовине у БиХ Педи Ешдаун, дошла је до података, али никада тачних, већ до броја оних које су муслимани пријавили као нестале и страдале у Сребреници. Али, сви ти нестали ни у којем случају не могу бити подведени под ’’жртве српских злочина’’. Јер, кад би се прихватила настојања Бошњака да сви ти нестали као жртве злочина буду ’’фактурисани’’ српској страни, онда би то била не само лаж, већ и ноторна глупост. Заправо, онда би Сребреница била једини град на планети у којем за скоро четири године рата нико није умро природном смрћу или од болести. Била би то невјероватна ствар гдје нико као војник са пушком у руци није изгубио живот или да нико није умро од посљедица рањавања у ратним сукобима исл.
Дакле, Комисија "Владе Републике Српске" /Ешдаунова комисија/ за утврђивање броја несталих у Сребреници није имала мандат да истражује и да утврди околности под којима је било који појединац страдао.
Мандат и задатак комисији је одредио високи представник и како рекох, бритснска вуцибатина и диктатор Педи Ешдаун.
А кључ свега је - утврдити околности на који начин је сваки појединац изгубио живот. Међутим, то никада није урађено, па самим тиме није ни утврђено шта се заправо десило у Сребреници.
Потпуно
је јасно да није било могуће утврдити ко су заиста стварне жртве
злочина, а ко су лица која су страдала на неки од многих других начина.
Друго,
постоје докази који су потврђени из више извора, а који указују да је више
стотина муслиманских војника са пушком и оружјем, пробијајући се из
Сребренице према Тузли у међусобним муслиманским обрачунима и у сукобима са Војском РС изгубило животе.
Дакле, према свим међународним стандардима и конвенцијама ти и на такав
начин страдали муслимански војници били су легитимни војни циљеви.
Надаље, постоје докази да су на десетине наводно страдалих и пописаних имена на споменику у Поточарима живи и да живе широм планете као избјегла лица.
Уосталом,
не може се крвави рат у БиХ који је, како рекох, трајао скоро
четири године свести само на неколико дана сребреничке трагедије. Има ту и
низ других питања која се морају до краја разјаснити због будућности и
историје свих народа на просторима БиХ.
Заправо, како је могуће да
муслимани воде оружани рат из Сребренице кад је наводно Сребреница била
’’демилитаризована’’ зона (сиц!). Наравно, да ми не пада на памет да
кажем да у Сребреници није било злочина почињених над муслиманима. Таман
посла. Нажалост, појединци из српског народа починили су злочине над
муслиманима у Сребреници, али тај број сигурно није ни приближан чак ни једној половини од броја 8000 како то муслимани приказују.
Но, поставља се безброј питања, али коме? Ко је на подручју Подриња, Братунца и Сребренице поубијао 3.262, именом и презименом евидентиране српске жртве.
Никада ниједна институција није се озбиљно и свеобухватно бавила расвјетљавањем чињеница везаних за злочине почињене над муслиманима у Сребреници који никако не могу бити издвојено посматрани од злочина које су злочиначке фаланге Насера Орића починиле над Србима још 1992. и 1993. године, када је спаљено и потпуно уништено 56 српских села и насеља и када је на том подручју звјерски ликвидирано 3.262 именом и презименом евидентираних српских жртва.
Никада ниједна институција није се озбиљно и свеобухватно бавила расвјетљавањем чињеница везаних за злочине почињене над муслиманима у Сребреници који никако не могу бити издвојено посматрани од злочина које су злочиначке фаланге Насера Орића починиле над Србима још 1992. и 1993. године, када је спаљено и потпуно уништено 56 српских села и насеља и када је на том подручју звјерски ликвидирано 3.262 именом и презименом евидентираних српских жртва.
Због свега реченог управо је највећи српски интерес да се потпуно демистификују сви догађаји око
Сребренице и да се дође до истине, односно да се расвијетле све чињенице
и да се одговори на питање - шта се заправо догодило на том
подручју. Мора се утврдити ко су заиста недужне жртве и на муслиманској,
али и на српској страни: ко су појединци из реда и муслимана и Срба
који су починиоци злочина над једним и над другим народом. Јер,
појединци из свих зараћених народа су починили злочине над припадницима
из реда оних других народа.
Ниједан
народ није крив за бројне монструозне злочине, нити народ може бити
крив за избијање рата, а управо све интенције Бошњака перманентно су
ишле у том правцу да се оптужи цијели српски народ и да му се наметне
хипотека колективне одговорности што је бесмислица. Ево 21. годину након ратних страдања у току трагичног сукоба у региону,
како је и сам карактер рата у БиХ дефинисан у Дејтонском мировном
споразуму - нема истине.
Autor sjovicicslavuj |
15 Jun, 2016 |
read_nums (409)
Свједок Тужилаштва БиХ Славко Јовичић изјавио је пред Кантоналним судом у Сарајеву да је у априлу 1993. на камиону испред Полицијске станице у Бутмиру, код Сарајева, видио три тијела српских заробљеника за које је касније чуо да су убијени због одмазде.
Славко Јовичић
Фото: СРНА
Славко
Јовичић је 26. маја 1992. године заробљен и одведен у логор "Силос",
општина Хаџићи, након чега је у децембру наредне године пребачен у логор
"Крупа", који је три километра удаљен од Пазарића.
Према његовим ријечима, логораши српске националности из логора "Крупа" су свјесно жртвовани за најтеже физичке радове на првим борбеним линијама, преноси Бирн.
Свједок је 22. априла 1993. са својом групом заробљеника радио у Доњем Которцу, општина Илиџа, када је чуо галаму војске која их је почела тући. Касније је сазнао да су неки затвореници побјегли са радова и чуо је како неко говори да су "четници побјегли и ове све треба побити".
Након страшног пребијања, како је рекао, одведени су пред Полицијску станицу Бутмир, гдје су физички малтретирани. Затим су камионом пребачени у Храсницу.
"Једног сам видио на камиону, згрчен, видио сам да није давао знакове живота. То је био Славољуб Капетина, ту видим још двојицу, леже потрбушке. Наредили су нам да и ми легнемо. Двојица су, чини ми се, били полицајци или војници, неко ме је страшно ударио кундаком у плећку. Возимо се према Храсници и осјетим нешто ми мокро по глави. Подигнем главу, и видим један од те двојице по мени мокри", присјетио се Јовичић.
Он је додао да је чуо да се та двојица чувара са камиона ословљавају именима Фудо и Феђа. Јовичић је рекао и да је чуо да су друга два убијена човјека Милан Крстић и Ранко Варагић.
"Двојица су убијена у рову због одмазде, јер су побјегли. Крстића су извели из рова, био је погођен у главу са мале удаљености, а друга двојица су изрешетана по цијелом тијелу", рекао је он.
Мустафу Дивјана, Ферида Делића и Алију Газибару оптужница терети за мучење, нечовјечно поступање, те наношење великих патњи. Дивјану и Делићу на терет су стављена и убиства.
Дивјан је оптужен за убиства затвореника српске националности који су из логора "Силос" и "Крупа" доведени на присилне радове код Пољопривредног института "Бутмир", општина Илиџа.
Према оптужници, Дивјан је ове злочине починио у својству припадника Четврте моторизоване бригаде такозване Армије БиХ, а Делић и Газибара као војни полицајци ове бригаде.
Према његовим ријечима, логораши српске националности из логора "Крупа" су свјесно жртвовани за најтеже физичке радове на првим борбеним линијама, преноси Бирн.
Свједок је 22. априла 1993. са својом групом заробљеника радио у Доњем Которцу, општина Илиџа, када је чуо галаму војске која их је почела тући. Касније је сазнао да су неки затвореници побјегли са радова и чуо је како неко говори да су "четници побјегли и ове све треба побити".
Након страшног пребијања, како је рекао, одведени су пред Полицијску станицу Бутмир, гдје су физички малтретирани. Затим су камионом пребачени у Храсницу.
"Једног сам видио на камиону, згрчен, видио сам да није давао знакове живота. То је био Славољуб Капетина, ту видим још двојицу, леже потрбушке. Наредили су нам да и ми легнемо. Двојица су, чини ми се, били полицајци или војници, неко ме је страшно ударио кундаком у плећку. Возимо се према Храсници и осјетим нешто ми мокро по глави. Подигнем главу, и видим један од те двојице по мени мокри", присјетио се Јовичић.
Он је додао да је чуо да се та двојица чувара са камиона ословљавају именима Фудо и Феђа. Јовичић је рекао и да је чуо да су друга два убијена човјека Милан Крстић и Ранко Варагић.
"Двојица су убијена у рову због одмазде, јер су побјегли. Крстића су извели из рова, био је погођен у главу са мале удаљености, а друга двојица су изрешетана по цијелом тијелу", рекао је он.
Мустафу Дивјана, Ферида Делића и Алију Газибару оптужница терети за мучење, нечовјечно поступање, те наношење великих патњи. Дивјану и Делићу на терет су стављена и убиства.
Дивјан је оптужен за убиства затвореника српске националности који су из логора "Силос" и "Крупа" доведени на присилне радове код Пољопривредног института "Бутмир", општина Илиџа.
Према оптужници, Дивјан је ове злочине починио у својству припадника Четврте моторизоване бригаде такозване Армије БиХ, а Делић и Газибара као војни полицајци ове бригаде.
------------------------------------------------
Свједок
Дивна Крстић је 10. маја 1992. године посљедњи пут виђела мужа Милана
Крстића, када је са ђецом отишла у избјеглиштво. По повратку у Хаџиће,
од Црвеног крста је добијала информације да је заробљен у Храсници, те
да је вођен на копање ровова и траншеја.
"Прва сазнања о мужу добијам крајем априла 1993. године, а 22. априла је убијен...Брат ми је рекао да је тај човјек био црн, крупних очију, тамног тена и звао се Феђа. Феђа је наводно стражарио, извео мог мужа из траншеја, одвео у једну просторију и само се чула пуцњава", испричала је она.
Како је навела, њен брат, који је био заробљен заједно са њеним супругом, преживио је тешке тортуре, те да га није могла препознати након размјене.
Суђење ће бити настављено 13. јула.
"Прва сазнања о мужу добијам крајем априла 1993. године, а 22. априла је убијен...Брат ми је рекао да је тај човјек био црн, крупних очију, тамног тена и звао се Феђа. Феђа је наводно стражарио, извео мог мужа из траншеја, одвео у једну просторију и само се чула пуцњава", испричала је она.
Како је навела, њен брат, који је био заробљен заједно са њеним супругом, преживио је тешке тортуре, те да га није могла препознати након размјене.
Суђење ће бити настављено 13. јула.
Од Агенције БИРН преузима:
Autor sjovicicslavuj |
12 Jun, 2016 |
read_nums (329)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
За сјећање и на савјест човјечанству!
На данашњи дан, 12. јуна 1929. рођена је
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
За сјећање и на савјест човјечанству!
На данашњи дан, 12. јуна 1929. рођена је
АНА МАРИ ФРАНК!
Autor sjovicicslavuj |
8 Jun, 2016 |
read_nums (345)
Ову поему посвећујем свим невино страдалим СРБИМА и ДРУГИМ НАРОДИМА
у злочиначкој НАТО агресији на СРБИЈУ и РЕПУБЛИКУ СРПСКУ!
Autor sjovicicslavuj |
8 Jun, 2016 |
read_nums (322)
СРБИЈА и БиХ, посебно РЕПУБЛИКА СРПСКА и СРБИЈА и у наредних неколико вијекова бориће се, али неће моћи и да се изборе са енормним порастом малигних обољења која су проузроковали НАТО злочинци бомбардујући СРБИЈУ и РЕПУБЛИКУ СРПСКУ бомбама са осиромашеним уранијумом. 
СРБИЈА и БиХ, посебно РЕПУБЛИКА СРПСКА и СРБИЈА и у наредних неколико вијекова бориће се, али неће моћи и да се изборе са енормним порастом малигних обољења која су проузроковали НАТО злочинци бомбардујући СРБИЈУ и РЕПУБЛИКУ СРПСКУ бомбама са осиромашеним уранијумом.
************************************************
Кумановски
споразум, потписан је 9. јуна 1999. године у Куманову. Тим споразумом
окончана је седамдесетосмодневна оружана злочиначка агресија НАТО снага против Србије, односно, тадашње СР Југославије.
Током саме агресије живот је изгубило између 3.500 и 4.000, а рањено преко 10.000 грађана тадашње државе.
Колико је људи изгубило живот по окончању агресије, било од тешких рањавања, било од посљедица коришћења забрањених оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, тешко да ће се икада утврдити.
Штета од економских разарања, својевремено је процењена на око 100 милијарди америчких долара.
Током саме агресије живот је изгубило између 3.500 и 4.000, а рањено преко 10.000 грађана тадашње државе.
Колико је људи изгубило живот по окончању агресије, било од тешких рањавања, било од посљедица коришћења забрањених оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, тешко да ће се икада утврдити.
Штета од економских разарања, својевремено је процењена на око 100 милијарди америчких долара.
НАТО злочиначко бомбардовање Београда
НАТО злочинци су СРБИЈИ оставили:
Касетне бомбе на преко 800 хектара.
Србију у наредних неколико година очекује најмање још 10.000 смртних случајева од рака због злочиначке НАТО агресије.
Србију у наредних неколико година очекује најмање још 10.000 смртних случајева од рака због злочиначке НАТО агресије.
У
наредних неколико вијекова због НАТО злочинаца и посијаног осиромашеног
уранијума по РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ и СРБИЈИ будуће генерације ће трпити
тешке посљедице.
Злочиначка НАТО агресија на СРБИЈУ била је освета над становништвом и смишљени план и пројекат о уништењу једне државе и њених народа.
Злочиначки
НАТО предвођен Америком имао је циљ да се на тлу СРБИЈЕ /Косову и
Метохији/ створи још једна албанска држава на Балкану.
Autor sjovicicslavuj |
20 Maj, 2016 |
read_nums (323)
ЗЛОЧИНЦИ
- ТО ВАМ НИКАДА НЕ МОЖЕМО ОПРОСТИТИ!
СПОМЕНИК У БАЊА ЛУЦИ
ВЕЛИКА СРАМОТА НА САВЈЕСТИ ЧОВЈЕЧАНСТВА И НА САВЈЕСТИ МОЋНИКА КОЈИ НИСУ ДОЗВОЛИЛИ ДА СЕ ТЕК РОЂЕНИ ЖИВОТИ НАСТАВЕ!
ЗЛОЧИНЦИ
ВИ КОЈИ СТЕ УБИЛИ ТЕК РОЂЕНУ ДЈЕЦУ
- ТО ВАМ НИКАДА НЕ МОЖЕМО ОПРОСТИТИ!
Данас се обиљежавају 24 године од страдања 12 бањалучких беба, које су умрле од посљедица недостатка кисеоника чији је транспорт, због неразумијевања свјетских моћника, онемогућен на простор Бањалуке.
У болници у Бањалуци, 22. маја. 1992. године, умрла је прва беба због несташице кисеоника, за вријеме оружаних сукоба за коридор код Брчког током грађанског рата у БиХ.
САД и друге западне земље тада нису дозволиле допремање хуманитарне помоћи ваздушним путем западном дијелу Републике Српске.
На одјељењу за интензивну његу бањалучког породилишта од 22. маја до 19. јуна 1992. године умрло је 12-оро новорођенчади због недостатка кисеоника који није могао да буде допремљен из Београда.
САД и друге западне земље тада нису дозволиле допремање хуманитарне помоћи ваздушним путем западном дијелу Републике Српске.
На одјељењу за интензивну његу бањалучког породилишта од 22. маја до 19. јуна 1992. године умрло је 12-оро новорођенчади због недостатка кисеоника који није могао да буде допремљен из Београда.
Autor sjovicicslavuj |
17 Maj, 2016 |
read_nums (322)
За сјећање и памћеље 
За сјећање и памћеље
На данашњи дан 17. маја 1917. године умро је
славни српски војвода
РАДОМИР ПУТНИК
Радомир Путник био је српски војвода (маршал). Током своје богате војничке каријере био је два пута начелник Главног герералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом свјетском рату.
У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. Послије Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе (маршала) српске војске.
У Првом свјетском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том мјесту наслиједио генерал Петар Бојовић.
Путник је командовао српском војском за вријеме све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе Степановића нанио је Аустроугарима велики пораз.
06.12.1926.год посмртни остаци Војводе Путника
држава КСХ преноси и схрањује у капелу
на Новом Гробљу у Београду
Autor sjovicicslavuj |
15 Maj, 2016 |
read_nums (302)
Владислав Петковић Дис
Владислав Петковић Дис
трагично страдао 16. маја 1917, код Крфа.
Био је велики српски пјесник и родољуб.
Радио као учитељ и царински службеник.
Радио као учитељ и царински службеник.
Био је извјештач са фронта у Балканским ратовима.
За вријеме Првог свјетског рата,
преживио је повлачење преко Албаније,
одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску,
гдје пише своју посљедњу збирку пјесама Недовршене пјесме.
При повратку у Грчку брод на коме је пловио
пресреће и потапа њемачка подморница код Крфа
За вријеме Првог свјетског рата,
преживио је повлачење преко Албаније,
одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску,
гдје пише своју посљедњу збирку пјесама Недовршене пјесме.
При повратку у Грчку брод на коме је пловио
пресреће и потапа њемачка подморница код Крфа
Autor sjovicicslavuj |
15 Maj, 2016 |
read_nums (361)
Господо политичари док нисте постали то што сте сад,
Господо политичари док нисте постали то што сте сад,
а гдје сте оно прије били?
НИГДЈЕ!
Данас се на стратиштима српског страдања први појављују српски политичари,
којих прије никад и нигдје није било!
Напад муслиманских полицијских и паравојних формација на колону возила
тадашње регуларне ЈНА, која се по договору повлааила.
Напад се десио на Брчанској Малти у Тузли 15. маја 2004. године
----------------------------------------------------
Српска новинска агенција - СРНА 15. maj 2004. годинe
Делегација Савеза логораша РС, уз јако полицијско обезбјеђење и велики протест тузланског становништва, положила је вијенац и цвијеће у Брчанској малти у Тузли, на мјесту страдања погинулих војника бивше ЈНА у тузланској колони 15. маја 1992. године.
Петочлана делегација Савеза логораша РС данас је једва успјела да стигне до Брчанске малте и положи вијенац на мјесту гдје је 15. маја 1992. године звјерски нападнута колона ЈНА у којој је побијено више од 50 голобрадих младића и њихових официра", изјавио је потпредседник Савеза логораша РС Славко Јовичић.
"Полиција Тузланског кантона професионално је одрадила свој посао и уложила велике напоре да обезбиједи нашу делегацију и да нас спаси линча у Тузли", рекао је Јовичић.
Он је додао да данашњим чином Савез логораша РС није завршио са намјером да на мјесто страдања постави спомен плочу. "Већ наредне седмице пред Уставним судом и Судом за људска права покренућемо поступак против општинског вијећа Тузла, који су нам забранили да поставимо плочу, јер она мора бити спомен обиљежје страдању на Брчанској малти. Само на такав начин може доћи до мира и помирења", нагласио је Јовичић.
Он је додао да данашњим чином Савез логораша РС није завршио са намјером да на мјесто страдања постави спомен плочу. "Већ наредне седмице пред Уставним судом и Судом за људска права покренућемо поступак против општинског вијећа Тузла, који су нам забранили да поставимо плочу, јер она мора бити спомен обиљежје страдању на Брчанској малти. Само на такав начин може доћи до мира и помирења", нагласио је Јовичић.
Општинско вијеће Тузла одбило је захтјев логораша РС, сматрајући га неморалним и уврједљивим за Тузлу и у супротности са постојећим законским прописима.
-------------------------------------------------------------------
НАПОМЕНА:
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Сада, већ давне 2004. године, 15. маја, били смо на Брчанској Малти у Тузли, а гдје сте господо ви, садашњи српски политичари тада били?
Тако је било некада када нам нико из власти Републике Српске није помагао, него су сматрали да смо ми нека група лудака која иде свјесно да изгуби главе.
Данас кад је прошло много година је обрнуто. На стратишта српског страдања први иду актуелни политичари и високи функционери из Републике Српске којима је циљ само да буду виђени. Јер, сасвим логично је питање - господо политичари гдје сте били прије? Е тада вам као обичним грађанима није ни на ум падало да будете на мјестима српског страдања.
А данас први хрлите и то све о трошку Републике Српске. /Аута, гориво, возачи/, а бићете виђени и у ударним вијестима на телевизијама и у новинама.
Шта је то ако није политичко самољубље и приказивање у народу као људи који саучествују у болу породица чији су најмилији злочиначком руком страдали.
Заправо, ради се о лицемјерју, јер да нисте то што сте данас, ма ни на ум вам не би пало да се појављујете на таквим мјестима, као што никада нисте били ни прије, све док нисте постали политичари.
Autor sjovicicslavuj |
15 Maj, 2016 |
read_nums (488)
Српски атлетичар Милан Ристић, који се налази на студијама у Америци, остварио је пласман на Олимпијске игре у Рију.
Он је 12. српски атлетичар који је остварио норму за пут у Бразил.
Ристић је на такмичењу одржаном на Флориди поставио нови национални рекорд на 110м препоне, који сада износи 13.39 секунди.
Он је оборио сопствени рекорд из прошле године који је био 13.50, док је норма за Рио 13.47 секунди.
Српски атлетичар Милан Ристић,
који се налази на студијама у Америци,
остварио је пласман на Олимпијске игре у Рију.
Он је 12. српски атлетичар који је остварио норму за пут у Бразил.
Ристић је на такмичењу одржаном на Флориди поставио нови национални рекорд на 110м препоне, који сада износи 13.39 секунди.
Он је оборио сопствени рекорд из прошле године који је био 13.50, док је норма за Рио 13.47 секунди.
Ристић је на такмичењу одржаном на Флориди поставио нови национални рекорд на 110м препоне, који сада износи 13.39 секунди.
Он је оборио сопствени рекорд из прошле године који је био 13.50, док је норма за Рио 13.47 секунди.
Autor sjovicicslavuj |
14 Maj, 2016 |
read_nums (321)
Данас, 15. маја обиљежава се 24. године од злочиначког масакра муслиманских полицијских и паравојних снага над припадницима тадашње регуларне ЈНА.
Напад на колону ЈНА у Тузли извршиле су муслиманске снаге 15. маја 1992. године, приликом повлачења припадника ЈНА из Тузле.
Догађај је познат као „Тузланска колона“.
Напад је био један од важнијих догађаја током рата у Босни и Херцеговини, а извршили су га припрадници Патриотске лиге и муслиманског МУП БиХ.
Напад је директно приказиван на локалној телевизијској станици.
У нападу на колону погинуло је 59 припадника ЈНА, док су 44 рањена. Колона ЈНА је из засједе нападнута у Тузли 15. маја 1992. године приликом договореног напуштања касарни и града.
Autor sjovicicslavuj |
8 Maj, 2016 |
read_nums (312)
ДА СЕ НИКАДА НЕ ЗАБОРАВИ!
Данас
је обиљежена 71 година од страдања жртава усташког злочина - геноцида у
концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем старишту Доњој
Градини. Обиљежавање је почело у Козарској Дубици гдје је у Цркви Светих
апостола Петра и Павла Свету архијерејску литургију служио Његово
преовештенство епископ бањалучки Јефрем.
У Доњој Градини данас је обиљежен Дан сјећања на жртве усташког злочина - геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доња Градина.
Церемонија обиљежавања почела је полагањем вијенаца, након чега је услиједио вјерски помен жртвама, затим обраћања званичника и Меморијална академија, којом је ова церемонија и завршена.
У Јасеновцу и Доњој Градини од августа 1942. до априла 1945. године страдало више од 700 хиљада људи, преко 500 хиљада Срба, затим Јевреја и Рома.
Autor sjovicicslavuj |
5 Maj, 2016 |
read_nums (352)
Пјесма Ђурђевдан настала је возу смрти који је путовао из Сарајева за Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су да падају у кризе због страха и неизвијесности.
У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“ у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе први пут је запјевао: „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“
„Од самог почетка сукоба, усташе су хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бјежати из Сарајева. Уточиште су налазили на сусједним планинама или пак у Србији. Наравно, одређен број људи је остао у свом граду, вјерујући да у душманима ипак постоји мрва човјечности и емпатије. Нису ни претпоставили шта им ђаволи спремају.
Освануо је шести мај 1942. године. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција Независне државе Хрватске (НДХ) наредила је да се Србима припреми „ђурђевдански уранак“. У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне – са брда изнад Бембаше. Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана где су дочекали воз смрти.
Башчаршија - Усташе одводе похапшене Србе у воз смрти Сарајево - Јасеновац
Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускоколотрачне жељезнице па је воз из Брода по наредби руководства НДХ ушао у град.Пред очима српских мученика на Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника – од Вјећнице па све до Електроцентрале.
У колони је било око три хиљаде Срба, махом младих људи. Међу њима је било и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима. Разуларени усташа пред колоном је узвикивао: „Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац!“.
На вагонима је писало „седам коња или четрдесет војника“ а усташе су у један вагон уводиле и до двије стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвијесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“ у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је: „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“
По доступним свједочењима, усташе су због пјесме Ђурђевдан затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха на малом простору збијени једни до других. Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло двије хиљаде душа, а њих двије стотине је преживјело тортуру. Захваљујући преживјелима ми данас знамо за овај догађај.
Под
утиском ове приче, Горан Бреговић је обрадио пјесму коју су пјевали
заробљеници – „Ђурђевдан је“. Та пјесма је у међувремену постала
планетарни хит који се изводи на више свјетских језика.
На нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за воз смрти и за право значење ове пјесме. Сви смо свједоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке. Било би сјајно када бисмо за промјену почели поштовати нашу прошлост. То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови крвави Ђурђевдан.
Нека је вјечна слава свим жртвама
јасеновачког усташког казамата смрти!
Autor sjovicicslavuj |
3 Maj, 2016 |
read_nums (447)
ЗЛОЧИН У ДОБРОВОЉАЧКОЈ УЛИЦИ
ЗЛОЧИН У ДОБРОВОЉАЧКОЈ УЛИЦИ
У САРАЈЕВУ
Никад српска историја
и бошњачка повијест
неће доћи до истине,
јер се до истине
не долази компромисом.
+++++++++++++++++++++++
ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ И ПОКОЈ ДУШАМА
ЗВЈЕРСКИ ЛИКВИДИРАНИМ ЉУДИМА!
Autor sjovicicslavuj |
2 Maj, 2016 |
read_nums (288)
ПИШЕ Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Ратни члан Предсједништва БиХ Ејуп Ганић никад није изашао пред суд и да суд каже је ли крив или није за злочин у сарајевској Добровољачкој, данас Улици Хамдије Крешевљаковића 3. маја 1992. године.
Нећу да спекулишем, јер нисам ни судија ни тужилац. Ја само тражим правду за српске жртве. Нека Ејуп Ганић изађе пред суд и нека се докаже је ли крив или није. Нажалост, надао сам се да ће то утврдити Хашки трибунал, јер сам још давно лично предао предмет "Добровољачка улица" бившем главном хашком тужиоцу Карли дел Понте.
Антисрпски тужилац и жена монструм
Карла дел Понте
Моје
надање се није остварило, јер док је она била главни тужилац Хашког
трибунала није хтјела да отвори ниједан предмет гдје су Срби страдали.
Свима је познато да је Хашки суд био политички и селективни суд који је
имао задатак само да суди Србима.
Послије престанка вођења истрага од стране Хашког трибунала никада ни Суд БиХ није отворио предмет "Добровољачка" и тако је Ганић, један од главних актера у случају "Добровољачка улица", сад за сад, амнестриран од одговорности. Постоје живи свједоци и бројни документи, тонски и видео-записи захваљујући којима се јасно може доказати да је Ганић један од најодговорнијих за почињенени злочин над припадницима ЈНА.
Послије престанка вођења истрага од стране Хашког трибунала никада ни Суд БиХ није отворио предмет "Добровољачка" и тако је Ганић, један од главних актера у случају "Добровољачка улица", сад за сад, амнестриран од одговорности. Постоје живи свједоци и бројни документи, тонски и видео-записи захваљујући којима се јасно може доказати да је Ганић један од најодговорнијих за почињенени злочин над припадницима ЈНА.
Заробљени војници регуларне ЈНА
Ганић и даље као папагај понавља већ излизану матрицу да су се у мају 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву сукобиле двије војне формације - Територијална одбрана БиХ и бивша ЈНА и да је том приликом погинуло пет или шест људи.
Ганић и даље као папагај понавља већ излизану матрицу да су се у мају 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву сукобиле двије војне формације - Територијална одбрана БиХ и бивша ЈНА и да је том приликом погинуло пет или шест људи.
И данас подсјећам Ганића и живе муслиманске злочинце да је ЈНА тада била једина регуларна армија у бившој Југославији.
То што је /тадашњи предсједавајући Предсједништва БиХ/ Алија Изетбеговић двије године прије рата наредио да се муслимани повуку из ЈНА била је њихова стратегија коју је подржао тадашњи амбасадор САД у Београду Ворен Цимерман, који је давао упуства Изетбеговићу како да направи самосталну БиХ, а огромну улогу у свему томе је имао и Ганић.
То што је /тадашњи предсједавајући Предсједништва БиХ/ Алија Изетбеговић двије године прије рата наредио да се муслимани повуку из ЈНА била је њихова стратегија коју је подржао тадашњи амбасадор САД у Београду Ворен Цимерман, који је давао упуства Изетбеговићу како да направи самосталну БиХ, а огромну улогу у свему томе је имао и Ганић.
Припадници "Зелених беретки" врше запречавање улице
и онемогућавају пролазак колоне возила ЈНА
Надам
се да ће једног дана бар суд у Београду отворити предмет
"Добровољачка", јер ако суд у Њемачкој и САД може да суди за злочине
почињене на подручју бивше Југославије, онда не видим разлог зашто Ганићу не
би могао да суди и суд у Беогрду. Још увијек се надам да ће Ганић
завршити на суду у Београду, али немам ништа против да ускоро буде
процесуиран и пред Судом БиХ.
Безброј
пута сам поставио питање зашто Суд БиХ и тужилаштво нису отворили тај,
као и неке друге предмете гдје су Срби страдали, али увијек сам добијао
исти одговор - "истражне радње су у току".
Ганић је годинама понављао исту неаргументовану причу да су Срби 2, маја срушили "пола Сарајева".
Њему
се у магли причањавало да је пола Сарајева било сравњено вјероватно
због једне виле чији је власник био Србин, а коју је у току рата отео,
као што су отели многе куће и пословне просторе Срба које им ни дан
данас нису вратили, као ни огромну имовину Српске православне цркве. Кад
смо већ код Српске православне цркве желим да подсјетим да је један дио
Сарајева изграђен на имовини СПЦ која још није враћена.
Тужилаштво за ратне злочине Србије покренуло је крајем 2010. године истрагу против 19 држављана које сумњичи за убиство војника ЈНА почињено у мају 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву, међу којима су и чланови ратног Предсједништва БиХ Ејуп Ганић и Стјепан Кљујић.
Захтјевом за провођење истраге одређени број осумњичених се као високи политички и војни функционери тадашњих власти БиХ терете за издавање наређења за напад, за планирање и организовање напада на војнике и друге припаднике ЈНА у Сарајеву.
Њих сумњиче за ратне злочине почињене у нападу на војну болницу, Дом ЈНА и касарну Сарајеву, као и за напад у Добровољачкој улици 2. и 3. маја 1992. године.
У изводу из кривичне пријаве наводи се да су Ејуп Ганић и Стјепан Кљуић као чланови Предсједништва БиХ организовали и наредили Мустафи Хајрулаховићу /у међувремену умро/ и Јусуфу Пушини да 3. маја 1992. године нападну колону бивше ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву.
Тужилаштво за ратне злочине Србије покренуло је крајем 2010. године истрагу против 19 држављана које сумњичи за убиство војника ЈНА почињено у мају 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву, међу којима су и чланови ратног Предсједништва БиХ Ејуп Ганић и Стјепан Кљујић.
Захтјевом за провођење истраге одређени број осумњичених се као високи политички и војни функционери тадашњих власти БиХ терете за издавање наређења за напад, за планирање и организовање напада на војнике и друге припаднике ЈНА у Сарајеву.
Њих сумњиче за ратне злочине почињене у нападу на војну болницу, Дом ЈНА и касарну Сарајеву, као и за напад у Добровољачкој улици 2. и 3. маја 1992. године.
У изводу из кривичне пријаве наводи се да су Ејуп Ганић и Стјепан Кљуић као чланови Предсједништва БиХ организовали и наредили Мустафи Хајрулаховићу /у међувремену умро/ и Јусуфу Пушини да 3. маја 1992. године нападну колону бивше ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву.
Ратни чланови такозваног Предсједништва БиХ
Ејуп Ганић и Стјепан Кљујић
Ганић
и Кљујић су према пријави, издали наређење за напад иако је био
постигнут договор да се Команди Друге области ЈНА омогући да мирно
напусти Сарајево. На тај начин њих двојица непосредно су учествовали у
убијању и рањавању више десетина припадника ЈНА.
Упркос доказима за овај злочин који су достављени и Тужилаштву БиХ још нико није одговарао.
Autor sjovicicslavuj |
16 April, 2016 |
read_nums (491)
Навршило се пуних 17. година од како су НАТО злочинци 17. априла 1999. године, убили трогодишњу Милицу Ракић.
Навршило се пуних 17. година од како су НАТО злочинци 17. априла 1999. године, убили трогодишњу Милицу Ракић.
Трагедија се догодила након што је гелер од распрскавајуће бомбе улетио у купатило и погодио девојчицу у главу док је сједела на ноши.
Милица Ракић је након погибије постала симбол српског страдања 1999. године, а њене слике и прича о њеној судбини брзо су обишли свијет.
Злочинци и убице никад се нису покајали, али и мртве очи Милице Ракић из Царства небеског ће прогањати злочинце из НАТО Алијансе.
ВЈЕЧНА ТИ СЛАВА МИЛИЦЕ,
НАШЕ СРПСКО ЧЕДО!
*************************************
Autor sjovicicslavuj |
27 Januar, 2016 |
read_nums (483)
САРАЈЕВО - Концентрациони логор "Силос" у Тарчину код Сарајева, у којем је било заробљено више од 600 српских цивила, од којих су 24 умрла због последица физичког злостављања, пребијања, тортуре и мучења глађу, затворен је пре 20 година, 27. јануара 1996. године.
Најмлађи међу затвореницима био је 14. годишњи Лео Капетановић, а најстарији Васо Шаренац који је имао више од 85 година, и умро је у "Силосу" на температури која је увек била нижа за десет степени у односу на спољну. Тортуре нису биле поштеђене ни жене, од којих је једна била у шестом месецу трудноће.
Бивши заточеник "Силоса" Радојка Пандуревић у ранијем сведочењу за Срну испричала је да је и Алија Изетбеговић два пута био у близини "Силоса".
Бивши заточеник логора смрти Славко Јовичић Славуј, и бивши посланик у Парламенту БиХ, је сведочио да је "Силос" био лабораторија за испитивање људске издржљивости, где су муслимански војници и чувари затворенике гледали као животиње које су свакодневно тукли, мучили на разне начине, "убијали" глађу и тровали разним лековима.
СУЂЕЊЕ
Главни претрес у овом предмету почео је 19. априла 2012. године. За злочине у "Силосу", касарни "Крупа" и у ОШ "9. мај", Тужилаштво терети Мустафу Ђелиловића, Фадила Човића, Мирсада Шабића, Незира Казића, Бећира Хујића, Халида Човића, Шерифа Мешановића и Нермина Калембера. Следеће рочиште је 28. јануара.
27. јануар 2016.
Прошло је двадесет година од затварања злогласног логора у којем је било заточено 600 Срба. Најмлађи међу затвореницима био је 14. годишњи Лео Капетановић, а најстарији Васо Шаренац који је имао више од 85 година
"Силос", као концентрациони логор за Србе, којим је управљала такозвана Армија БиХ, отворен је 11. маја 1992. у објекту у којем се пре рата чувала пшеница, а затворен је 1996. године на Светог Саву, два месеца после потписивања Дејтонског мировног споразума.
Према сведочењу бивших заточеника, "Силос" је имао све елементе злогласног логора из Другог светског рата Аушвиц.Најмлађи међу затвореницима био је 14. годишњи Лео Капетановић, а најстарији Васо Шаренац који је имао више од 85 година, и умро је у "Силосу" на температури која је увек била нижа за десет степени у односу на спољну. Тортуре нису биле поштеђене ни жене, од којих је једна била у шестом месецу трудноће.
Бивши заточеник "Силоса" Радојка Пандуревић у ранијем сведочењу за Срну испричала је да је и Алија Изетбеговић два пута био у близини "Силоса".
Бивши заточеник логора смрти Славко Јовичић Славуј, и бивши посланик у Парламенту БиХ, је сведочио да је "Силос" био лабораторија за испитивање људске издржљивости, где су муслимански војници и чувари затворенике гледали као животиње које су свакодневно тукли, мучили на разне начине, "убијали" глађу и тровали разним лековима.
СУЂЕЊЕ
Главни претрес у овом предмету почео је 19. априла 2012. године. За злочине у "Силосу", касарни "Крупа" и у ОШ "9. мај", Тужилаштво терети Мустафу Ђелиловића, Фадила Човића, Мирсада Шабића, Незира Казића, Бећира Хујића, Халида Човића, Шерифа Мешановића и Нермина Калембера. Следеће рочиште је 28. јануара.
Autor sjovicicslavuj |
26 Januar, 2016 |
read_nums (564)
Из логора Силос, у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су 44 логораша. Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле 19. јануара, те 1996. године.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
27. јануара, на Светог Саву прије 20. година распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - Силос, и то два мјесеца након парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за рспуштање логора у БиХ.
Из логора Силос, у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су 44 логораша. Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле 19. јануара, те 1996. године.
Логор је отворен 11. маја 1992. године, а затворен је истог датума када и злогласни фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц. Најмање ту има било какве симболике и коинциденције.
Према мојим сазнањима, 24 српска логораша убијена су тортурама, свакодневним
физичким злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.
На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања'`, који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба био је заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.
У Силосу су били затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.
Осим 11 војника који су били резервни војници ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз логор Силос прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији, више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.
Логораши су сваки дан добијали по пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.
За прва 63 дана, од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.
1993. године почело је одвођење логораша из Силоса на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману од стране злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере.
Концентрациони логор Силос је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ зато што је најдуже трајао и што су, како су утврдили стручњаци на основу исказа свједока, логораши у том логору мучени на 167 начина, мучени су методама које савременој цивилизацији су непојмљиве и неразумљиве.
Сва документација о томе била предата бившој главној тужитељки Хашког трибунала
Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само
један циљ, а то је потпуна сатанизација српског народа.
У међувремену од завршетка рата па до данас због стравичних мучења преко 120 логораша је умрло широм ове планете, од Аустралије, Америке, Европе, Србије и наравно на подручју Републике Српске.
С обзиром да је суђење у току ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам ток суђења.
Свим сапатницима који су на најтрагичнији начин у току рата, али због стравичних посљедица и након рата завршили своје животе, уморене од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу Богу за њихове племените душе у Царству небеском.
Главном хашком тужиоцу Карли дел Понте предао
сам
бројну
документацију о почињеним злочинима над Србима.
Али она је звијер у
људској кожи
и њу нису интересовали злочини почињени над Србима.
---------------------------------------------------------------------------
ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА,
КОЈА ПОСТРАДАСТЕ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ РУКУ
САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!
ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА,
КОЈА ПОСТРАДАСТЕ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ РУКУ
САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!
Autor sjovicicslavuj |
13 Oktobar, 2015 |
read_nums (658)
Од
увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу
рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога
према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете
Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у
монашким пустињама тако и у многољудним градовима.
Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ.
Беше
обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена
апостолима, светитељима, мученицима и девицама.
Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и упита га:
„видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?"
Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово
празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство
Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено
иштемо у невољама.
