Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 25 Jul, 2009 | read_nums (368)
Istraga o ratnim zločinima Atifa Dudakovića, generala Armije Bosne i Hercegovine, tri godine tapka u mestu i pored neoborivih dokaza

EOGRAD - Snimak objavljen u Republici Srpskoj, na kojem general Armije Bosne i Hercegovine Atif Dudaković naređuje streljanje zarobljenih vojnika lojalnih Fikretu Abdiću, lideru Cazinske Krajine, podigao je mnogo bure u javnosti, ali je ostavio tužilaštvo BiH potpuno ravnodušnim.

Selma Hećimović iz Ureda za informisanje Tužilaštva BiH nije htela da kaže da li će nakon ovakvih dokaza biti podignuta optužnica protiv Dudakovića.
- Nećemo zasad komentarisati snimke koji su se pojavili. Postoji određena istraga i u interesu istrage ne možemo govoriti o pojedinostima - rekla je ona za Kurir. Upitana zašto istraga traje tri godine, kazala je da ne može govoriti ni o tome.

Mladen Bosić, predsednik Srpske demokratske stranke, rekao je za Kurir da nije prvi put da "Tužilaštvo BiH pokazuje da su pojedini bošnjački, pa i hrvatski ratni lideri nekažnjivi".
- I pre je bilo bezbroj dokaza o zločinima koje su počinili muslimani nad Srbima, pa i nesrbima, ali pravosuđe BiH je konstruisano samo za progon Srba. Nebrojeno je dokaza protiv Dudakovića, a isti slučaj je sa Tuzlanskom kolonom i Dobrovoljačkom ulicom, ali niko nije procesuiran, mada se tačno zna ko su krivci. Ne može se po komandnoj odgovornosti suditi samo Srbima, a za ostale da to ne važi - naglasio je Bosić.

Poslanik Saveza nezavisnih socijaldemokrata u Parlamentu BiH Slavko Jovičić izjavio je da ne zna kakve još dokaze Tužilaštvo BiH treba da dobije da bi nekadašnji komandant Petog korpusa bošnjačke armije napokon bio kažnjen za počinjene zločine.

- Tragično je što istraga u slučaju "Dudaković" traje tri godine, i pored obimnih dokaza protiv njega. Setimo se slučaja "škorpiona", koji su nakon emitovanja snimka u roku od 24 časa pohapšeni. Protiv njih je odmah podignuta optužnica i već su osuđeni. Za Dudakovića, izgleda, treba nekakav poseban dokaz. Gde je pravda za ove nevino ubijene ljude i njihove porodice? - upitao je Jovičić.
On je istakao da Tužilaštvo BiH porodicama ubijenih mora da objasni zašto se njihovi krvnici šetaju po Bihaću.   

ISTRAGA NEMA HRABROSTI

Poslanik Demokratske narodne zajednice u Predstavničkom domu Parlamenta Federacije BiH Hafeza Sabljaković očekuje da će Tužilaštvo BiH napokon pokrenuti to pitanje sa mrtve tačke.
- Istraga traje već tri godine i vidljivo je da onima koji vode taj proces i koji će morati doneti presudu u ovom slučaju i dalje nedostaje hrabrosti da posao privedu kraju i kazne počinioce gnusnih zlodela. To me uopšte ne čudi, s obzirom na to da je Dudaković za mnoge legendarni i nedodirljivi komadant Petog korpusa Armije BiH, što mu izgleda daje imunitet da nekažnjeno šeta po BiH - kaže Sabljakovićeva.

Autor sjovicicslavuj | 24 Jul, 2009 | read_nums (342)

 

БИЈЕЉИНА, 24, ЈУЛА (СРНА) - Посланик СНСД-а у Парламенту БиХ Славко Јовичић каже да не зна какве још доказе Тужилаштво БиХ треба да добије да би некадашњи командант Петог корпуса бошњачке армије генерал Атиф Дудаковић напокон био кажњен за злочине које је починио.

Он истиче да је трагично то што истрага у случају "Дудаковић" траје три године, поред обимних доказа против њега, подсјетивши на случај "Шкорпиона", који су након емитовања снимка у року од 24 часа похапшени, а против њих је одмах подигнута оптужница.

"Они су већ и осуђени за те злочине. За Дудаковића, изгледа, треба некакав посебан доказ. Тужилаштво БиХ прича о некој правичности и правди. Па гдје је правда за ове невино убијене људе са снимка и њихове породице?", пита Јовичић.

Он је истакао да Тужилаштво БиХ породицама убијених мора да објасни зашто се њихови крвници шетају по Бихаћу.

Јавност у Републици Српској, Цазинској крајини и цијелом региону запрепашћена је новим доказима о злочиначким активностима некадашњег команданта Петог корпуса бошњачке армије генерала Атифа Дудаковића, које су објавили РТРС и БН телевизија.

Посланик Демократске народне заједнице у Представничком дому Парламента Федерације БиХ Хафеза Сабљаковић очекује да ће Тужилаштво БиХ, након емитовања посљедњег видео-снимка и свих доказа који недвосмислено потврђују учешће Дудаковића у ратним злочинима, напокон покренути то питање са мртве тачке.

"Истрага траје већ три године и из тога је видљиво да онима који воде тај процес и који ће морати донијети пресуду у овом случају и даље недостаје храбрости да посао приведу крају и казне починиоце гнусних злодјела. То ме уопште не чуди, с обзиром на то да је Дудаковић за многе легендарни и недодирљиви комадант Петог корпуса Армије БиХ, што му изгледа даје имунитет да некажњено шета по БиХ", каже Сабљаковићева.

"Прес РС" наводи да је шокантна чињеница да против Дудаковића још није подигнута оптужница за ратне злочине, па ће "бошњачки херој", по свој прилици, наставити да се слободно шепури по Бихаћу.

Autor sjovicicslavuj | 23 Jul, 2009 | read_nums (538)

Banjaluka, 24.07.2009.

Glavni tužilac BiH Milorad Barašin i nakon emitovanja snimaka na kojima Atif Dudaković naređuje streljanje dva zarobljena pripadnika snaga Fikreta Abdića odbija da preduzme bilo šta protiv komandanta Petog korpusa

Krvnik izigrava sveca... Atif Dudaković
 

Zloglasni komandant Petog korpusa Armije BiH Atif Dudaković nastavlja da se šepuri po svom Bihaću, gde izigrava „ratnog heroja" i posle emitovanja stravičnih snimaka na kojima se jasno vidi i čuje kako svojim vojnicima naređuje da streljaju dvojicu zarobljenih vojnika Fikreta Abdića.

  ________________________________________________________

Jovičić: „Škorpioni" su odmah pohapšeni

Slavko Jovičić, poslanik SNSD-a u Parlamentu BiH, kaže da ne zna kakve još dokaze Tužilaštvo BiH treba da dobije da bi Dudaković, napokon, bio kažnjen za zločine koje je počinio. On ističe da je tragično to što istraga u slučaju „Dudaković" traje tri godine, pored obimnih dokaza protiv njega, podsetivši na slučaj emitovanja snimka na kojem pripadnici „Škorpiona" ubijaju šestoricu Bošnjaka.

- Oni su u roku od 24 časa pohapšeni, a protiv njih je odmah podignuta optužnica. Oni su već i osuđeni za te zločine. Za Dudakovića, izgleda, treba nekakav poseban dokaz. Tužilaštvo BiH priča o nekoj pravičnosti i pravdi. Pa gde je pravda za ove nevino ubijene ljude sa snimka i njihove porodice?! - pita se Jovičić, dodajući da Tužilaštvo BiH porodicama ubijenih mora da objasni zašto se njihovi krvnici šetaju po Bihaću.

Javnost u Republici Srpskoj, Cazinskoj krajini i celom regionu zaprepašćena je novim dokazima o zločinačkim aktivnostima nekadašnjeg komandanta Petog korpusa bošnjačke armije generala Atifa Dudakovića, koje su juče objavili Press RS i neke televizijske stanice. Gotovo istovetan šok izaziva činjenica da protiv Dudakovića još nije podignuta optužnica za ratne zločine, pa će „bošnjački heroj", po svoj prilici, nastaviti da se slobodno šepuri po Bihaću.

Hafeza Sabljaković, poslanik Demokratske narodne zajednice u Predstavničkom domu Parlamenta Federacije BiH, kaže da očekuje da će Tužilaštvo BiH, nakon emitovanja poslednjeg video-snimka i svih dokaza koji se pojavljuju, a koji nedvosmisleno potvrđuju učešće Atifa Dudakovića u ratnim zločinima, napokon pokrenuti to pitanje sa mrtve tačke.

- Istraga traje već tri godine i iz toga je vidljivo da onima koji vode taj proces i koji će morati doneti presudu u ovom slučaju i dalje nedostaje hrabrosti da posao privedu kraju i kazne počinioce gnusnih zlodela.

To me uopšte ne čudi, s obzirom na to da je Dudaković za mnoge legendarni i nedodirljivi komadant Petog korpusa Armije BiH, što mu izgleda daje imunitet da nekažnjeno šeta po BiH - kaže Sabljakovićeva.     

Verovali ili ne, Dudaković se ni posle emitovanja novih dokaza o njegovim zlodelima uopšte ne potresa. Po već oprobanom receptu, Dudaković i ovaj snimak komentariše kao „montažu iz Banjaluke", čime vređa ne samo porodice žrtava, već i zdrav razum svih delova BiH, osim krajeva u kojima se većina poistovećuje sa njegovim nedelima.

- Odavno me već ne tangiraju montaže iz Banjaluke. Ljudi koji su prikazani na snimku su živi. Neka se sprovede istraga i neka se sve utvrdi. Ja sam na raspolaganju Tužilaštvu - rekao je Dudaković za „Oslobođenje" i „Avaz".

Luksuz da i dalje bude ciničan i bezobrazan Dudakoviću, očigledno, obezbeđuje Tužilaštvo BiH, čiji čelnici, i nakon otkrivanja novih zločina bošnjačkog „ratnog heroja", zabijaju glavu u pesak.

Najbolji primer za to je ponašanje glavnog tužioca BiH Milorada Barašina, koji ni posle emitovanja stravičnih snimaka na kojima se Dudaković i njegova „vojska" seire nad pogubljenim žrtvama, slavodobitno ih nazivajući „krmčadima", nije želeo da komentariše ni ovaj, ali ni prethodne snimke zlodela komandanta Petog korpusa.

- Istraga u slučaju Atifa Dudakovića je u toku i mi nećemo da dajemo nikakve komentare. Tužilaštvo ne vodi istragu posredstvom televizijskih snimaka, a mi imamo određene materijale o kojima, u interesu istrage, ne možemo da govorimo - rekao je Barašin.

Istovremeno, javnost u Cazinskoj krajini, RS, ali i u celom regionu, izuzimajući teritorije na kojima vladaju Dudakovićevi istomišljenici, šokirana je monstruoznošću „slavnog" bošnjačkog generala i njegovih satrapa iz specijalne jedinice „Tigrovi", koji mrtvi hladni ubijaju pred kamerama i hvališu se zločinom.

Ogromno uznemirenje javnosti, a pogotovo porodica ubijenih „abdićevaca", naročito je izazvalo Dudakovićevo šepurenje na kraju snimka, kada sebe predstavlja kao „režisera", komandanta „Tigrova" Hamdiju Abdića Tigra kao „glavnog glumca", a oficira te jedinice Mehuru Selimovića kao „operativca" streljanja dvojice Bošnjaka koji su bili lojalni Fikretu Abdiću, ne stideći se ni da snimanje zločina nazove „filmom".

Nedopustivim ponašanjem Tužilaštva BiH i sramnim popustom na zločine Dudakoviću naročito je ogorčen Damir Bašić iz Velike Kladuše, koji je među dvojicom zarobljenih pripadnika snaga Autonomne pokrajine Zapadna Bosna prepoznao svog oca Rasima.

Bašić za Press RS tvrdi da su stravični snimci već duže vreme dostupni Tužilaštvu BiH, baš kao i video-materijal u trajanju od 90 minuta, snimljen po ulasku Dudakovića i „Tigrova" u Izačić.

- Pouzdano znam da je taj materijal prosleđen Tužilaštvu. Na snimku se, osim tela mog oca, vide i tela takođe streljanih Muje Behrića i Branka Ćujića, pripadnika Vojske RSK. Takođe se vidi i da Dudaković prilazi telima ubijenih i pita svoje vojnike ko su oni. Na to mu vojnici otkrivaju imena streljanih.

Takođe, postoji i deo gde se vidi kako Hamdija Abdić Tigar raspoređuje ljude koji će izvršiti streljanje. Nadam se da će javnost imati priliku da vidi ceo snimak i da shvati kakvi su zlikovci streljali mog oca. Ti zlikovci su, nažalost, i danas na slobodi i slobodno šetaju po Bihaću - kaže Damir Bašić.

On objašnjava da je njegov otac Rasim bio zamenik ministra odbrane Abdićeve AP Zapadna Bosna i da je zajedno s Behrićem i Ćujićem išao u Izačić da bi pripadnicima Petog korpusa, koji su bili na ivici gladi, odneo hranu i novac. Prema njegovim rečima, taj sastanak je ugovorio Fikret Abdić.

 
 

- Dudakovićevi ljudi su čekali dolazak Irfana Saračevića Zileta, koji je bio ministar odbrane APZB. Ali, umesto njega se pojavio moj otac sa Behrićem i Ćujićem. Mujo Behrić je tada predao 200.000 nemačkih maraka Hamdiji Abdiću Tigru, a kada je isporuka završena, on je zajedno sa mojim ocem i Ćujićem streljan - tvrdi Bašić.

     EKIPA PRESSA RS

Autor sjovicicslavuj | 9 Jul, 2009 | read_nums (306)

Рад и поступци правосудних институција на нивоу БиХ, а превасходно Тужилаштва и Суда БиХ, најбољи примјер једностраног, селективног и пристрасног рада; Правде за српске жртве нема; Сарајево непреболна рана српског народа...

Припремила: Марија Богдановић

САРАЈЕВО, 9. ЈУЛА (СРНА) - Тужилаштво БиХ претворило се у мали "Хашки антисрпски трибунал" и скоро никакву пажњу не поклања случајевима у којима су Срби били жртве окрутног страдања и неспорних ратних злочина, сматра посланик СНСД-а у Представничком дому парламента БиХ Славко Јовичић.

Јовичић, који је и сам бивши логораш, изјавио је Срни да је несхватљиво да неколико стотина предмета који се налазе у Тужилаштву БиХ, а третирају страдање српског народа у претходном рату, још налазе по неким ладицама или да се говори да су "предмети у раду и да се у циљу истраге не саопштавају други детаљи".

"Никада нисам тражио баланс у количини или броју почињених ратних злочина на простору БиХ, али константно се залажем за баланс у постизању правде и за српске жртве. Те правде нема и нисам оптимиста да ће је икада и бити када је ријеч о српским жртвама", изјавио је Јовичић.

Према његовим ријечима, Федерација БиХ данас је скоро етнички очишћена од Срба и све процјене говоре да на том подручју једва да живи између три и четири одсто предратних Срба.

"Рад и поступци правосудних институција на нивоу БиХ, а превасходно ту мислим на Тужилаштво и Суд БиХ, најбољи су примјер једностраног, селективног и пристрасног рада", тврди Јовичић и додаје да је правосудни систем у БиХ једна од најнеуспјешнијих реформи у БиХ.

Наводећи да је створена једна перцепција о "добрим и о лошим момцима", Јовичић је истакао да Срби и српске жртве скоро да и не интересују судске органе на нивоу БиХ, јер су унапријед сатанизовани од великих свјетских центара моћи.

"Њима се правосуђе БиХ ни на који начин не може одупријети, што је, поражавајућа чињеница. Јер право и правда су за српске жртве већ давно, не знам који пут, поново `убијени`", каже Јовичић.

Јовичић пита о каквом независном правосудном систему у БиХ се говори, ако готово све кључне оперативне послове у том систему воде странци.

Он је подсјетио да је 44 мјесеца био у пет муслиманских логора, међу којима и у једном од назлоглазнијих конц-логора "Силос". Каже да је извођен на прве борбене линије у "живи штит" и тјеран на најтеже физичке радове.

Коментаришући ослобађајуће пресуде оптужених за ратне злочине над српским цивилима Јусупу Ахметовићу из Милића и Фериду Хоџићу из Власенице, Јовичић је рекао да је то само још један доказ да су надлежна тужилаштва намјерно бирала најблаже тачке оптужница, те да није никакво изненађење што су их судови ослободили.

"Ријеч је о пресликаном случају Насера Орића и његовог предмета у Хашком трибуналу. Тада је главни тужилац Трибунала Карла дел Понте намјерно бирала најблаже тачке оптужнице за Орића, јер га није хтјела оптужити за његову личну одговорност за стрдање више од 3.200 убијених Срба на подручју Подриња, односно Братунца и Сребренице", додао је Јовичић.

Он је навео да су та страдања - ратни злочини над српским народом од почетка рата 1992. и 1993. године претходили догађајима из јула 1995. године у Сребреници.

Говорећи о немарности правосуђа БиХ када је ријеч о процесуирању злочина над Србима, Јовичић подсјећа да су још 24. фебруара 2004. године Градска организација логораша Српско Сарајево, чији је раније био предсједник, и Удружење породица погинулих и несталих цивила Сарајевско-романијске регије покренуле иницијативу пред Уставним судом БиХ, односно Комисијом за људска права да се утврди истина о страдању Срба на подручју Сарајева.

У том захтјеву поднесена је 71 апелација за нестала лица за чију се судбину ни до данас ништа не зна, а предмет - страдање и нестанак Срба у Сарајеву - допуњен је 21. маја 2004. године са 39 нових апелација.

Уставни суд БиХ је 27. маја 2005. године донио коначну, обавезујућу и извршну одлуку којом је обавезао Владу Федерације БиХ да путем надлежне комисије за тражење несталих одговори на све захтјеве апеланата да би дјелимично била разријешена судбина несталих Срба у Сарајеву.

Федерална Влада оглушила се о одлуку Уставног суда због чега је Јовичић, који је тада био заступник подносилаца апелација, 18. јануара 2006. године у име оштећених поново поднио нови захтјев Уставном суду БиХ.

Тражио је да се нареди Влади ФБиХ да се формира комисија која ће се искључиво бавити истраживањем и утврђивањем страдања и нестанка свих лица српске националности на сарајевском подручју, али по овом захтјеву Уставни суд БиХ још није засједао.

Јовичић подсјећа да је 20. априла 2006. године поднио пријаву Тужилаштву БиХ против одговорних лица Ахмета Хаџипашића и Амора Машовића због свјесног одбијања извршења одлуке Уставног суда БиХ.

Хаџипашић, који је тада био предсједник Владе ФБиХ, у међувремену је умро. Машовић је у то вријеме био предсједник Федералне комисије за тражење несталих.

"Сарајево ће трајно остати непреболна рана српског народа и, нажалост, никада се неће моћи утврдити тачан број Срба убијених у том граду. Тај злочин је смишљен, организован и почињен пред очима највиших муслиманских власти и има сва обиљежја организованог `државног злочина` почињеног над Србима", истиче Јовичић.

У Сарајеву су, наглашава, убијене цијеле породице, које више нема ко ни да пријави као жртве муслиманских злочина.

"За српске жртве нема правде, нити ће је икада бити и то јасно указује да у БиХ никада неће доћи до истинског помирења народа", додао је Јовичић.

Јусуп Ахметовић из Милића ослобођен је прошлог мјесеца пред Окружним судом у Источном Сарајеву оптужби да је у мају 1992. године у мјесту Жутица код Милића починио ратни злочин над српским цивилима.

Суд БиХ ослободио је 29. јуна бившег команданта Територијалне одбране Власеница Ферида Хоџића који је оптужен за злочине над српским цивилима и ратним заробљеницима од маја 1992. године до фебруара 1993. године на подручју општине Власеница.

Нико није одговарао ни за злочине над недужним српским цивилима у Сијековцу у општини Брод који се догодио 1992. године. Ни за многобројне Србе побијене на планини Озрен 1995. године још нико није приведен пред лице правде.

Пред Судом БиХ још се нису нашли они који су одсијецали главе српским борцима на теслићком и озренском ратишту. Нема кажњених муџахедина који су над Србима изводили ритуалне обреде убијања, о чему постоје многобројни докази.

Нису процесуирани ни налогдавци ни извршиоци злочина над српским народом у Дервенти, Броду, Крајини, Подрињу, на Чемерну и широм БиХ.

Велико страдање српског народа догодило се у селу Брадина у општини Коњиц 26. маја 1992. године када су муслиманско-хрватске снаге звјерски побиле 60 цивила, а преостале жене, дјецу и старце су затвориле. Све куће и другу имовину су спалили, као и српску православну цркву.

Јовичић напомиње да су прво били затворени 15 дана у тунелу, а да су онда заточени у злогласне логоре Мусала и Ћелебиће. Брадина је прије рата у потпуности била насељена српским народом.

"Овај злочин има сва обиљежја геноцида над Србима, јер су сви докази вјековног постојања Срба на том подручју потпуно затрти, а и данас су видљиви, јер се ниједна породица није вратила након стравичног погрома. Много је таквих мјеста у БиХ", додаје Јовичић.

Заборавља се чињеница да је први ратни злочин на територији БиХ почињен 1. октобра 1991. године на подручју данашње општине Равно. Припадници регуларне војске Републике Хрватске тада су из засједе убили 14 припадника ЈНА.

"Хрватска је тим злочином извршила агресију на територију БиХ", закључио је Јовичић у изјави Агенцији "Срна".

Пред лицем правде до сада се нашао мали број починилаца злочина над Србима који су, или ослобођени усљед "недостатка доказа", или су осуђени на срамно мале затворске казне.

Autor sjovicicslavuj | 25 Jun, 2009 | read_nums (447)
СВЕТ
Осуђени ратни злочинац Бранимир Главаш

Од нашег дописника

Мостар, 24. јуна – Суд Босне и Херцеговине одбио је захтев Министарства правосуђа Хрватске за изручење Бранимира Главаша, кога је загребачки жупанијски суд неправоснажно осудио на десет година затвора због ратних злочина почињених над Србима у Осијеку.

Главаш је за „Политику” изјавио да се нада да је завршена прича у вези са његовим изручењем и да је сада равноправан грађанин БиХ. Он додаје да на овакву одлуку не постоји могућност жалбе.

„Прву битку смо добили. Сада нико нема могућност да се жали. Ова одлука само ће ићи на вишу инстанцу да се провери њена исправност”, рекао је Главаш.

У образложењу одлуке о одбијању изручења из Суда БиХ је саопштено да је Суд закључио да Закон о кривичном поступку БиХ искључује могућност изручења босанскохерцеговачких држављана, те да таква обавеза за БиХ није предвиђена било којим међународним правним актима.

„Суд није прихватио мишљење судије за претходни поступак који је сматрао да постоје претпоставке за изручење, позивајући се на међународно обичајно право, међународне конвенције које обавезују државе потписнице на сарадњу у истрагама везаним за ратне злочине и интересе правде”, објашњавају из Суда БиХ.

Одлука Ванрасправног већа Суда БиХ која је донесена у уторак биће достављена Апелационом одељењу Суда БиХ ради оцене законитости.

Суд БиХ није проверавао ваљаност Главашевог босанскохерцеговачког држављанства него је само утврдио како га он поседује, што је и законска запрека за његово изручење.

До сада се у више наврата повлачило питање о томе да ли је Главаш држављанство добио на легалан начин, јер ако се утврди да га је добио нелегално могао би бити изручен Хрватској.

Без обзира на последњу одлуку Суда БиХ чини се да то није крај приче о Главашевом изручењу. Наиме, главни тужилац Тужилаштва Босне и Херцеговине Милорад Барашин у понедељак је у емисији „60 минута” Федералне телевизије изјавио да је лично од Министарства цивилних послова БиХ преузео Главашев предмет. „Оно што сам ја потенцирао јесте питање како је могуће да неко по тако кратком поступку стекне држављанство БиХ и како је могуће да га по експресном поступку добије особа неправомоћно осуђена за ратни злочин”, рекао је Барашин.

Да Главаш држављанство није добио на легалан начин мисли и посланик СНСД-а у парламенту БиХ Славко Јовичић. Он истиче да се проблем изручења оптужених и осуђених особа треба што хитније решити са суседним земљама. „Ми у БиХ трагамо за многима који су оптужени за ратни злочин, а ми смо постали уточиште за већ осуђене. Овај проблем се мора решити како се нико не би могао крити иза двојног држављанства. Ко год је крив а има правоснажну пресуду мора бити тамо где му је место”, рекао је Јовичић „Политици”. Додаје да се противи томе да БиХ буде уточиште за било какве криминалце а посебно не за осуђене за ратне злочине, те да би волео да нема неспоразума са суседима.

Главаш је пре изрицања пресуде 8. маја на загребачком жупанијском суду пребегао у БиХ где сада слободно живи и гради нови дом у западнохерцеговачком селу Дриновци недалеко од Груда.

Сања Бјелица

Линк - http://www.politika.rs/rubrike/Svet/BiH-odbila-da-izruchi-Glavasha-Hrvatskoj.sr.          

Autor sjovicicslavuj | 14 Jun, 2009 | read_nums (445)

S. MIŠLjENOVIĆ, 14.06.2009

 

   
 SRBI i Hrvati kojima se pred Sudom BiH sudi za navodne ratne zločine, počinjene u periodu 1992-1995, već dve godine pokušavaju da isteraju pravdu i dobiju pošteno suđenje. Obraćali su se entitetskim i institucijama BiH, OHR, predstavnicima političkih partija, sa zahtevom da im se sudi po Krivičnom zakonu koji je važio u trenutku izvršenja dela za koja su optuženi, a ne po daleko rigoroznijem Krivičnom zakonu BiH iz 2003. godine. Na njihovu gomilu pisama i zahteva, Sud BiH zasad ostaje nem i nastavlja da radi po svome.

Da paradoks bude veći, sve ostale pravosudne institucije u BiH, računajući kantonalne i entitetske sudove, primenjuju zakone koji su bili na snazi u vremenu kad su navodna krivična dela i počinjena.

Slavko Jovičić, poslanik SNSD u Predstavničkom domu Parlamenta BiH, kaže za "Novosti" da je krajem maja postavio poslaničko pitanje u Parlamentu BiH, gde je zatražo da ministarstvo pravde BiH odgovori kako je moguće da samo Sud BiH, kao nijedan sud u svetu, primenjuje zakon retroaktivno.

- Taj zakon je Parlamentu BiH nametnuo 2003. godine tadašnji visoki predstavnik u BiH, Pedi Eždaun
, i nemoguće je da se po njemu sudi osobama za navodna krvična dela koja su počinjena u periodu 1992-1995. na ovom području. Nažalost, još nisam dobio odgovor od Ministarstva pravde BiH i sumnjam da ću da ga dobijem - tvrdi Jovičić.

Politička javnost u BiH je podeljena kad je u pitanju primena ovog zakona. Bošnjaci su, naravno, zadovoljni sadašnjim zakonom, koji "tera vodu" na njihov mlin. Srbi i Hrvati su ogorčeni i kažu da ja nametnuti zakon izlobirala bošnjačka strana, koja je i učestvovala u njegovoj izradi. Politički stav Srba i Hrvata je da je pomenuti zakon iz 2003. godine nametnut samo kako bi se što više Srba i Hrvata osudilo za ratne zločine, jer, ako bi se primenjivao zakon koji je u vreme navodnih zločina bio na snazi, mnogi Srbi i Hrvati bili bi oslobođeni optužbi, i slika ratnih dešavanja znatno bi bila promenjena. Sadašnji zakon srpskim i hrvatskim optuženicima ne ostavlja ni minimum šansi za slobodu.

Premijer RS Milorad Dodik je u više navrata podsećao da je Sud BiH politički izmanipulisan od Bošnjaka, a pomenuti zakon je uzimao kao jedan od primera.

I SDS je uputio zahtev da se na sledećoj sednici Predstavničkog doma parlamentarne skupštine BiH, koja će biti održana 24. juna, razmatra inicijativa Srba i Hrvata optuženih pred Sudom BiH o osnovanosti postupanja pravosudnih organa BiH u pogledu procesuiranja ratnih zločina.
- Primena Krivičnog zakona BiH, na krivična dela počinjena tokom rata, u suprotnosti je s Međunarodnim paktom o građanskim pravima i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, koji su propisali da se nikome neće izreći teža kazna od one koja se može primeniti u trenutku kad je krivično delo izvršeno - objasnio je predsednik SDS Mladen Bosić.

PRETE ŠTRAJKOM GLAĐU

DVADESET i jedan pritvorenik srpske i hrvatske nacionalnosti Kazneno-popravnog zavoda "Kula" u Istočnom Sarajevu obratio se pre nekoliko dana Parlamentu BiH, institucijama RS i BiH, OHR, nevladinim organizacijama i političkim partijama, sa zahtevom da se za procesuiranje ratnih zločina pred Sudom BiH primenjuje Krivični zakon SFRJ ili Statut Haškog tribunala. Ukoliko nadležne institucije ne budu reagovale na njihovo pismo, pritvorenici su najavili štrajk glađu, bojkot Suda BiH i druge mere, kako bi zaštitili svoja elementarna ljudska prava.

RETROAKTIVNO

SUD BiH je Srbima do sada izrekao 1.133 godine zatvora! Hrvati su prošli mnogo bolje, sa 150 godina, a Bošnjaci samo sa 41, što dovoljno govori na čiju štetu je načinjen pravni presedan da se optuženima retroaktivno sudi. Osim toga, nedopustivo je, prema rečima Mladena Bosića, da se u Sudu BiH za ista krivična dela izriču duplo veće kazne od onih pred drugim sudovima u Bosni i Hercegovini.
 
 
 
Autor sjovicicslavuj | 10 Jun, 2009 | read_nums (433)
Federalna novinska agencija

SARAJEVO, 10. juna (FENA)

- Predstavnički dom PSBiH obavio je i raspravu o Informaciji o radu Tužilaštva BiH za 2008. Poslanici su većinu vremena proveli u raspravljanju o tome ko je počeo rat, ko je počinio zločine i zašto i koliko se procesuiraju pripadnici triju naroda u BiH.

"Ovaj dom kao i ostale institucije vlasti moraju dati punu podršku i pomoć radu Tužilaštva BiH da bi ova institucija što bolje obavljala svoj posao", kazao je predsjedavajući Ustavnopravne komisije  Šefik Džaferović uz opasku da nije predviđeno da Predstavnički dom usvaja ovu informaciju već da je razmatra ili primi k znanju.

U nastavku rasprave o Informaciji istakao je da Tužilaštvo BiH ne smije imati bilo kakav etnički element te da je svaki pokušaj unošenja tih elemenata pokušaj politizacije ovog pitanja, a što bi bilo pogubno za nezavisnost pravosuđa.

Poslanik Slavko Jovičić protestirao je protiv angažiranja stranih tužilaca u Tužilaštvu BiH  i njihovom postavljanju na rukovodeće funkcije u ovoj instituciji.

"Neka Tužilaštvo BiH odmah počne tražiti alternativu za strane sudije jer, što se mene tiče, oni nikada više neće dobiti podršku za angažovanje u Tužilaštvu BiH", kazao je Jovičić.

Dodao je da nema otvorenih procesa o zločinima koji su počinjeni nad Srbima i Hrvatima.

"Nema pravde za Srbe i Hrvate u ovom tužilaštvu kao ni na Sudu BiH", istakao je Jovičić te kazao da neće podržati dostavljenu Informaciju o radu Tužilaštva BiH.


Informacija Tužilaštva BiH je nekompletna, smatra poslanik Bakir Izetbegović, jer nema konkretno navedenih očekivanja od izvršnih vlasti.

"BiH je kontaminirana ratnim zločincima koji slobodno hodaju ulicama", zaključio je Izetbegović.

Zamjenik predsjedavajućeg Doma Milorad Živković kazao je da je Tužilaštvo BiH politički organ koji radi pod utjecajem međunarodne zajednice te da potkopava suverenitet BiH.

"U Informaciji ste naveli da je Tužilaštvo nezavisno, ali je očigledno da nije jer je pod stalnim uticajem međunarodnih faktora", rekao je Živković obrativši se glavnom tužiocu BiH Miloradu Barašinu.

Barašin je u obraćanju poslanicima istakao da "tvrdi da su tužoci nezavisni u svom radu" te da su Tužilaštvu BiH još potrebni strani tužioci.

Osvrćući se na komentare pojedinih poslanika o neravnomjernom procesuiranju ratnih zločina, Barašin je kazao da je "lično podigao optužnice protiv jednog Srbina, dvojice Hrvata i trojice Bošnjaka".

U Informaciji se, pored ostalog, navodi da Tužilaštvo svoju funkciju ostvaruje putem tri tužiočka odjela: Posebni odjel za ratne zločine, Posebni odjel za organizirani kriminal, privredni kriminal i korupciju, te Odjel za međunarodnu pravnu pomoć i terorizam i ostala krivična djela.

U Posebnom odjelu za ratne zločine tokom 2008. u radu je bilo 659 predmeta protiv 3.580 osoba, a od tog broja tokom 2008.  zaprimljeno je 85 predmeta protiv 386 osoba.

Rješavajući po optužnicama ovog odjela, Sud BiH je u devet predmeta protiv devet osoba donio drugostepene presude, od kojih je protiv osam osoba izrečeno osam osuđujućih presuda i kazne zatvora u trajanju od 93 godine i šest mjeseci.

Među problemima ovog odjela navedeno je i nepostojanje pravnog okvira kojim bi se regulirala regionalna saradnja, a naročito ako se uzme u obzir da mnogi osumnjičeni za krivična djela ratnog zločina na teritoriji BiH istovremeno imaju i državljanstva susjednih zemalja, koje ne izručuju svoje državljane.

Kako se navodi u ovoj informaciji, problemi Posebnog odjela za organizirani kriminal, privredni kriminal i korupciju tiču se pravovremenog lociranja i osiguranja svjedoka u istražnoj i u fazi suđenja, nedovoljne efikasnosti u prikupljanju dokaza putem međunarodne pravne pomoći, nedovoljnih ljudskih resursa, nedostatka kancelarijskog prostora i neadekvatnog prostora za čuvanje aktivnih spisa.

Istrage koje provodi ovaj odjel su sve složenije jer se odnose na teška i složena krivična djela koja iziskuju značajno zalaganje u smislu vremena i angažiranje svih kapaciteta.

Od ukupnog broja predmeta na kojima je rađeno u 2008. u ovom odjelu, Sud BiH je izrekao 23 osuđujuće presude protiv 39 osoba, četiri oslobađajuće protiv 12 osoba i jednu odbijajuću protiv četiri osobe.

U ovim predmetima izrečeno je 14 različitih zatvorskih kazni u  trajanju od oko 53 godine, devet različitih uvjetnih kazni i 18 novčanih kazni od 415.000 KM, dok je, u isto vrijeme, izvršeno oduzimanje različitih oblika imovinske koristi vrijedne oko 1.535.000 KM.

Odjel za međunarodnu pravnu pomoć i terorizam i ostala krivična djela je tokom 2008.  radio na  936 predmeta, od kojih je 489 predmeta preneseno iz ranijih godina, dok je 447 zaprimljeno u 2007. godini.

Sud BiH, postupajući po optužnicama ovog odjela, donio je 99 presuda protiv 123 osobe, od čega 95 osuđujućih protiv 117 osoba i četiri oslobađajuće protiv četiri osobe. U 18 predmeta prema 25 osoba izrečena je različita zatvorska kazna, u 69 predmeta prema 78 osoba izrečena je uvjetna presuda, a u 11 predmeta prema 14 osoba izrečena je novčana kazna.

Problem ovog odjela je nedovoljan broj tužioca, manjak smještajnog kapaciteta, te to što, u odnosu na ostala dva odjela, jedini ne uživa podršku Ureda registrara BiH.

 


 

Autor sjovicicslavuj | 10 Jun, 2009 | read_nums (402)

 

 Извјештај о раду не треба да добије пролазну оцјену

САРАЈЕВО, 10. ЈУНА (СРНА) - Тужилаштво БиХ не треба да у парламенту БиХ добије пролазну оцјену за рад, јер у тој институцији има много проблема, а један од основних је на хиљаде неријешених предмета, рекао је посланик СДС-а у Парламенту БиХ Саво Ерић.

Пред парламентом БиХ данас би требало да се нађе извјештај о раду Тужилаштва БиХ, након два одгађања због недоласка на сједнице главног тужиоца Милорада Барашина.

Ерић је истакао да је Тужилаштво БиХ потрошило много пара, а да нису постигнути никакви резултати.

Он је навео да неће подржати ни инсистирање на продужетку мандата страним тужиоцима и судијама, тврдећи да се они веома ријетко појављују на суђењима, преноси "Глас Српске".

У извјештају Тужилаштва БиХ наведено је да је ова институција у прошлој години потрошила 8,7 милиона КМ, да је ријешила 1 210 предмета, а да је у ову годину пренијела 1 574 предмета.

Према том извјештају, само у Одјељењу за ратне злочине у раду је било 659 предмета, али је остало неурађено и у ову годину пренесено 229 предмета.

У извјештају се истиче да је у прошлој години само у Одјељењу за ратне злочине од 13 тужилаца радило пет странаца, само један домаћи истражилац и четири страна.

Независни посланик у парламенту БиХ Момчило Новаковић каже да је Тужилаштво БиХ у прошлој години потрошило више од осам милиона КМ, те да је са тим средствима морало урадити више и ефикасније, као и да процеси морају бити бржи.

Посланик СНСД-а у Парламенту БиХ Славко Јовичић рекао је да ће Барашин посланицима морати да одговори на многа питања и да му не пада на памет да подржи Извјештај о раду Тужилаштва БиХ.

Autor sjovicicslavuj | 7 Jun, 2009 | read_nums (344)
Dan & noć

  07.06.2009
        
             
              Ejup Ganić

Poslanik SNSD u Predstavničkom domu parlamenta BiH Slavko Jovičić rekao je juče da ratni član Predsjedništva BiH Ejup Ganić treba da izađe pred sud i da sud kaže da li je kriv ili ne za zločin u sarajevskoj Dobrovoljačkoj ulici maja 1992. godine.

 - Neću hipotetički da pravim spekulacije, nisam ni sudija ni tužilac. Ja samo tražim pravdu za srpske žrtve. Neka Ejup Ganić izađe pred sud i neka se dokaže je li kriv - istakao je Jovičić i dodao da se, nažalost, nadao da će to utvrditi Haški tribunal, jer je, kako je rekao, još davno lično on predao predmet Dobrovoljačka ulica bivšem glavnom haškom tužiocu Karli del Ponte.

- Moja nada nije se ostvarila, jer ona nije htjela da otvori nijedan predmet gdje se radi o stradanju Srba, jer je Haški sud politički i selektivni sud, koji ima zadatak da sudi samo Srbima - naglasio je Jovičić.

On je rekao da se danas, ipak, nada da će sa Ganićem, jednim od glavnih aktera u slučaju "Dobrovoljačka ulica", raspravu o tom zločinu voditi pred Sudom BiH ili, još bolje, pred sudom u Beogradu, jer postoje živi svjedoci i brojni dokumenti i video zapisi, zahvaljujući kojima se jasno može dokazati da je Ganić jedan od najodgovornijih za počinjeneni zločin nad pripadnicima JNA.

Komentarišući Ganićevu jučerašnju izjavu da su se u maju 1992. godine u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu sukobile dvije vojne formacije, Teritorijalna odbrana BiH i bivša JNA, i da je tom prilikom poginulo pet ili šest ljudi, Jovičić je rekao da želi podsjetiti Ganića da je JNA tada bila jedina regularna armija u bivšoj Jugoslaviji.

- To što je tadašnji predsjedavajući Predsjedništva BiH, Alija Izetbegović, dvije godine prije rata naredio da se muslimani povuku iz JNA, bila je njihova strategija koju je podržao tadašnji ambasador SAD, Voren Cimerman, koji je davao upustva Izetbegoviću kako da napravi samostalnu BiH, a ogromnu ulogu u svemu tome imao je Ganić - naglasio je Jovičić i dodao da ni pet vojnika nije malo.

Govoreći o stalnim tvrdnjama bošnjačkih političara da sud u Beogradu nije nadležan da sudi za slučaj "Dobrovoljačka", Jovičić je rekao da ako sud u Njemačkoj i SAD može da sudi za zločine počinjene na području bivše Jugoslavije, ne vidi razlog zašto onda sud u Beogradu ne bi mogao da sudi Ganiću.

- Nadam se da će se on naći pred tim sudom, bez obzira na to što bošnjački politički funkcioneri, predvođeni ministrom bezbjednosti BiH, Tarikom Sadovićem, vrše ogroman pritisak na Interpol da se takozvane difuzne potjernice ne pretvore u crvene - istakao je Jovičić, naglasivši da Sadović, koji predstavlja interese samo svog naroda, nema pravo da suspenduje potjernice Interpola.

On je izrazio nadu da će Ganić završiti na sudu u Beogradu, ali da nema ništa protiv da bude procesuiran i pred Sudom BiH.

                  (Srna)

Autor sjovicicslavuj | 7 Jun, 2009 | read_nums (285)

 Добровољачка улица - Јовичић - реаговање.... 

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 7. ЈУНА (СРНА) - Посланик СНСД-а у Представничком дому парламента БиХ Славко Јовичић изјавио је данас Срни да ратни члан Предсједништва БиХ Ејуп Ганић треба да изађе пред суд и да суд каже је ли он крив или не за злочин у сарајевској Добровољачкој улици маја 1992. године

"Нећу хипотетички да правим спекулације, нисам ни судија ни тужилац. Ја само тражим правду за српске жртве. Нека Ејуп Ганић изађе пред суд и нека се докаже је ли крив", истакао је Јовичић и додао да се, на жалост, надао да ће то утврдити Хашки трибунал, јер је, како је рекао, још давно, он лично предао предмет "Добровољачка улица" бившем главном хашком тужиоцу Карли дел Понте.

"Моје надање се није остварило, јер она није хтјела да отвори ни један предмет гдје су Срби страдали, јер је Хашки суд политички и селективни суд који има задатак само да суди Србима", нагалсио је Јовичић.

Он је рекао да се данас, ипак, нада да ће са Ганићем, једним од главних актера у случају "Добровољачка улица", расправу о том злочину водити на Суду БиХ или још боље пред судом у Београду, јер постоје живи свједоци и бројни документи и видео-записи захваљујући којима се јасно може доказати да је Ганић један од најодговорнијих за почињенени злочин  над припадницима ЈНА.

Заробљени војници регуларне ЈНА

Коментаришући Ганићеву данашњу изјаву да су се у мају 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву сукобиле двије војне формације Територијална одбрана БиХ и бивша ЈНА и да је том приликом погинуло пет или шест људи, Јовичић је рекао да жели подсјетити Ганића да је ЈНА тада била једина регуларна армија у бившој Југославији.

"То што је /тадашњи предсједавајући Предсједништва БиХ/ Алија Изетбеговић двије године прије рата наредио да се муслимани повуку из ЈНА, била је њихова стратегија коју је подржао тадашњи амбасадор САД /Ворен/ Цимерман који је давао упуства Изетбеговићу како да направи самосталну БиХ, а огромну улогу у свему томе је имао Ганић", нагласио је Јовичић и додао да ни пет војника није мало.

Говорећи о сталним тврдњама бошњачких политичара да суд у Београду није надлежан да суди за случај "Добровољачка", Јовичић је рекао да ако суд у Њемачкој и САД може да суди за злочине почињене на подручју бивше Југославије, не види разлог зашто онда не би могао да суди и суд у Беогрду Ганићу.

"Надам се да ће он наћи пред тим судом без обзира што бошњачки политички функционери, предвођени /министром безбједности БиХ Тариком/ Садовићем врше огроман притисак на Интерпол да се тзв. дифузне потјернице не претворе у црвене", истакао је Јовичић, нагласивши да Садовић, који представља интересе само свог народа, нема право да суспендује потјернице Интерпола.

Он је изразио наду да ће Ганић завршити на суду у Београду, али да нема ништа против да буде процесуиран и пред Судом БиХ.

 

"Безброј пута сам поставио питање зашто тај суд и тужилаштво нису отворили ни један предмет гдје су Срби страдали, али сам увијек као одговор добијао једну флоскулу - истражне радње су у току. На сједници 10. јуна на дневном реду биће извјештај Тужилаштва и припремио сам безброј питања главном тужиоцу БиХ, а једно од њих биће и Добровољачка улица, као и да ли ће се и даље залагати да стране судије и тужиоци остану у БиХ и поред тога што ништа не раде посебно у вези са ратним злочинима у којима су Срби жртве", најавио је Јовичић.

Коментаришући Ганићеву тврдњу да су припадници ЈНА 2. маја срушили пола Сарајева, Јовичић је рекао да би Ганић био у праву да је рекао да су општине у којима су у току рата Срби имали власт као што су Хаџићи, Илиџа, Вогошћа и Илијаш претрпјели највећа материјална разарања и људске жртве.

"То што се њему у магли причањава да је пола Сарајева било сравњено вјероватно му је било жао једне виле чији је власник био Србин, а коју је мислио да отме, као што су отели многе куће и пословне просторе Срба које им ни дан данас нису вратили, као ни имовину Српске православне цркве", констатовао је Јовичић, нагласивши да пола Сарајева изграђено на имовини СПЦ која још није враћена.

Тужилаштво за ратне злочине Србије покренуло је крајем прошле године истрагу против 19 држављана које сумњичи за убиство војника ЈНА почињено у мају 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву, међу којима су и чланови ратног Предсједништва БиХ Ејуп Ганић и Стјепан Кљујић.

Захтјевом за провођење истраге одређени број осумњичених се, као високи политички и војни функционери тадашњих власти БиХ, терете за издавање наређења за напад, за планирање и организовање напада на војнике и друге припаднике ЈНА у Сарајеву.

Њих сумњиче за ратне злочине почињене у нападу на војну болницу, Дом ЈНА и касарну Сарајеву, као и за напад у Добровољачкој улици 2. и 3. маја 1992. године.

У изводу из кривичне пријаве наводи се да су Ејуп Ганић и Стјепан Кљуић, као чланови Предсједништва БиХ, организовали и наредили Мустафи Хајрулаховићу /у међувремену умро/ и Јусуфу Пушини да 3. маја 1992. године нападну колону бивше ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву.

Ратни чланови Предсједништва БиХ - Ејуп Ганић и Стјепан Кљујић

 Ганић и Кљујић су, према пријави, издали наређење за напад иако је био постигнут договор да се Команди Друге области ЈНА омогући да мирно напусти Сарајево. На тај начин њих двојица непосредно су учествовали у убијању и рањавању више десетина припадника ЈНА.

Упркос доказима за овај злочин који су достављени и Тужилаштву БиХ, још нико није одговарао.

------------------------------------------------------------------

NAPOMENA: Tekst slikama opremio - Slavko Jovičić Slavuj

Autor sjovicicslavuj | 5 Jun, 2009 | read_nums (262)
Dan & noć

D. MAJSTOROVIĆ | 05.06.2009

 
Поглавар Исламске заједнице у БиХ реис-ул-улема Мустафа Церић није много погријешио када је рекао да је у Сарајеву остало доста Срба, али је заборавио да каже да већина њих одавно није међу живима. Ово је "Фокусу" рекао посланик СНСД у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Славко Јовичић, који је Церићу поставио питање да ли је, можда, мислио и на оне Србе, чије су кости разасуте по јамама око Казана, на градској депонији и другим, још неутврђеним локацијама масовних и појединачних гробница.

"Лицемјерне су Церићеве изјаве да Сарајево у протеклом рату никог није протјерало, те да је у главном граду БиХ остало веома много Срба. Да, остало их је, али под земљом. За некима се и данас трага, јер су у међувремену Церићеви истомишљеници измјештали гробнице и сакривали кости", казао је Јовичић, упозоривши да је само у Сарајеву, током протеклог рата, постојало 126 логора за Србе.

У тим логорима, нагласио је он, Срби су мучени, пребијани, усмрћивани на најстравичније начине. О томе, наводи он, реис ћути, а има снаге да упре прстом у Српску православну цркву и каже како се њени вјеродостојници никада, наводно, нису оградили од злочина, почињених током протеклог рата.


Његово мишљење дијели и шеф Клуба српских делегата у Вијећу народа РС, Сташа Кошарац, који је казао да свима у БиХ и ван ње треба да буде јасно да је у протеклом рату страдао и српски народ. Поготово је страдао у том истом Сарајеву, за које Церић тврди да никог није протјерало.

Кошарац је подсјетио да доступни подаци говоре да је прије рата у Сарајеву живјело готово 200.000 Срба, те да их данас тамо живи између 15.000 и 20.000. Током рата, по сарајевским казаматима, тврди Кошарац, убијено је више од шест хиљада Срба.

"Церић, очигледно је, наставља да проводи политику Алије Изетбеговића, која је деведесетих година БиХ гурнула у крвави грађански рат. За саму БиХ, овакви иступи вјерског лидера никако нису добри "рекао је Кошарац, упозоривши да су вјеродостојници СПЦ у неколико наврата осудили ратне злочине, што је Церић, очигледно, преспавао.

Предсједник Невладине органзације "Кроација либертас", Лео Плочкинић, рекао је "Фокусу" да Церића демантују званични подаци СПЦ и Католичке цркве, који указују на чињеницу да је у Сарајеву, буквално из дана у дан, све мање и мање небошњака.

"На дјелу је класично етничко чишћење и страх ме је, искрено, да се сарајевски принцип не примијени на све остале градове у БиХ. Јасна је политика, коју заступају Церић и његови истомишљеници, а њена суштина јесте у томе да Срби и Хрвати, морају бити подређени и да се повинују свим захтјевима Бошњака. У противном, нека се покупе и иду, једни у Србију, други у Хрватску "казао је Плочкинић.

Да Сарајево све више постаје исламски град, тврди и предсједник Демократске иницијативе сарајевских Срба Јово Јањић. Он је казао да је ситуација у том граду из дана у дан све тежа и да и оно мало Срба, који тамо живе, желе да што прије напусте главни град БиХ.

Брука за Муслимане!

Члан Експертског тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала, Џевад Галијашевић, сматра да су Церићеви посљедњи иступи опасни и за саме Бошњаке. Он је то образложио чињеницом да су Церићу, очигледно, порасли апетити за влашћу, па му БиХ изгледа није довољна. Због тога је, подсјетио је он, недавно подијелио Бошњаке у Србији, када је отворено стао на страну санџачког муфтије Муамера Зукорлића. Церић је, тврди Галијашевић, злочинац који наставља стопама Алије Изетбеговића и води муслимански народ у нове међусобне окршаје.

Autor sjovicicslavuj | 31 Maj, 2009 | read_nums (403)
S. GAJIĆ | 31.05.2009
Dan & noć
 
 Tarik Sadović

Hoće li Sulejman Tihić, lider SDA, odlučiti da smijeni Tarika Sadovića sa funkcije ministra bezbjednosti BiH, ili se radi o nekim spekulacijama da bi se ublažilo ogromno nezadovoljstvo Sadovićevim radom kao ministra, a koji smatra da je vlasnik svih bezbjednosnih agencija u BiH, ostaje da se vidi u narednim danima, rekao je za "Fokus" Slavko Jovičić, član Zajedničke komisije za nadzor nad radom Obavještajno-bezbjednosne agencije BiH u parlamentu BiH.

 - Navodna smjena Sadovića mogla bi biti još jedna od zavrzlama koje smo i ranije imali, jer kad god na tapet dođu Bošnjaci, onda se stvaraju spekulacije kako bi se zamaglila suština, a sada je suština gdje su Interpolove potjernice protiv odgovornih za Dobrovoljačku - kazao je Jovičić.

Kako je istakao, Sadović smatra da je on vlasnik svih bezbjednosnih agencija u BiH i da ima nadležnost da može da zaustavi rad i Interpola i SIPA.

- Ima li ministar pravo da bilo kome naredi da potjernice drži u ladici ili bi one trebalo da budu proslijeđene, po pravilu Interpola, nadležnim ministarstvima i, naravno, SIPA - pita se Jovičić.

Govoreći o mogućoj smjeni Sadovića, Jovičić kaže da je stvar SDA šta će da uradi sa svojim kadrovima i da niko na to ne može uticati, pa čak ni predsjedavajući Savjeta ministara, Nikola Špirić.

- Špirić ne može da smjenjuje ministre, jer njih predlažu stranke - kazao je Jovičić.

Komentarišući medijske napise da bi Mirsad Kebo, potpredsjednik FBiH, mogao zamijeniti Sadovića, Jovičić je rekao da je Kebo idealan kao potpredsjednik FBiH, ali da nikad nekoga ne možete upoznati dok ne dođe na određenu funkciju.

Iz Boračke organizacije RS saopšteno je da će tražiti od Nikole Špirića da smijeni ministra bezbjednosti BiH, Tarika Sadovića, zbog, kako je navedeno, njegovog pokušaja da prikrije zločin u sarajevskoj Dobrovoljačkoj ulici.

 

BORS navodi da odlukom da zabrani dostavljanje Interpolovih potjernica, raspisanih protiv lica iz BiH osumnjičenih za zločin u Dobrovoljačkoj ulici, policijskim organima u BiH, Sadović želi da realizuje ratnu politiku bošnjačke strane, prema kojoj BiH može biti samo unitarna i u kojoj nema mjesta za druge narode, kao i politiku u kojoj su Bošnjaci žrtve, a ostali zločinci i agresori.

- Ovakvim činom pokušava se od cijelog svijeta sakriti istina o karakteru rata u BiH, koja kaže da su Bošnjaci počinili nebrojene zločine nad Srbima i da su upravo ti zločini, poput Sijekovca, Kupresa, Dobrovoljačke ulice i "Tuzlanske kolone" proizvele rat u BiH - navode u BORS, te naglašavaju da Sadović, isto kao što to godinama čini i Sud BiH, pokušava da sakrije istinu da su zločini nad Srbima činjeni tokom cijelog rata i da je Sarajevo najveća grobnica u BiH, u kojem je tokom rata ubijeno šest i po hiljada Srba.

Ministarstvo na tapetu

Član Zajedničke parlamentarne komisije za odbranu i bezbjednost BiH Mirko Okolić ocijenio je da je Ministarstvo bezbjednosti BiH ključni faktor svih nesporazuma iz bezbjednosne oblasti u BiH, a za takvo stanje odgovoran je ministar Tarik Sadović.

  - Zbog toga smo ovo ministarstvo nekoliko puta stavljali na tapet i mislim da ono nije ispunilo svoje obaveze. Nije uspjelo da objedini bezbjednosne institucije i iskoristi ih u svrhu zbog koje su i osnovani - rekao je Okolić.

Mirko Okolić

Autor sjovicicslavuj | 28 Maj, 2009 | read_nums (383)

Datum: 27.05.2009
 
Autor: Ж. Д. - Ж. Б.

БAЊA ЛУКA - Јучерашње протесте демобилисаних припадника Aрмије РБиХ у Добровољачкој улици у Сарајеву, поводом расписивања међународних потјерница за одговорнима за злочин над војницима ЈНA у овој улици 1992. године, представници бораца, несталих и заробљених у Српској оцијенили су излобираним и конструисаним.

- То је доказ да у БиХ умјесто тужилаштва ради политика, која даје квалификације ратним злочинима. Намјера је да се потпуно искриви слика о овом злочину - рекао је предсједник Савеза логораша РС Бранислав Дукић.

Неколико стотина окупљених демобилисаних бораца Aрмије РБиХ носили су бијеле мајице и транспаренте са исписаним порукама "Шта чекате, хапсите", "Доста са понижавањем бранилаца", "Прекините све односе са државом Србијом јер је она сама агресор заједно са домаћим кољачима"...

Предсједник Организације породица погинулих, заробљених и несталих цивила РС Недељко Митровић рекао је да нема оправдања за овакав чин демобилисаних бораца.

- Бошњачка страна никада се није залагала за то да се сви ратни злочини процесуирају - рекао је Митровић.

Посланик СНСД-а у Парламенту БиХ Славко Јовичић истакао је да нема правде и правног система док и српске жртве не добију сатисфакцију и злочинци не буду кажњени.

Независни посланик у Парламенту БиХ Момчило Новаковић констатовао је да се не може оспорити легитимитет Србији да покрене потјернице.

- Ово је покушај да се задржи садашња позиција да се за ратне злочине процесуирају само Срби и покушај да се задржи слика добрих и лоших момака у овој земљи - казао је Новаковић.

Хебиб

Обраћајући се присутнима, предсједник Координационог одбора бошњачких ветерана рата и предсједник Патриотске лиге Aвдо Хебиб поручио је да се "са борцима који су бранили БиХ не може играти", те да ће "борачка популација наћи начин да истјера мак на конац".

LINK - http://www.glassrpske.com/vijest/novosti/Stvaranje pogresne slike o zlocinu.

 

 
Autor sjovicicslavuj | 21 Maj, 2009 | read_nums (504)
Puls - kolumna

Генерал Дивјак један је од 19 држављана БиХ за којима је расписана потјерница.

"Подсјећам да Тужилаштво БиХ ради на томе и да нема довољно елемената за подизање оптужница. Ово мијешање Србије у домаће послове показује и потврђује да су они учествовали у агресији на БиХ. Кад-тад доћи ће до осуде Хага и других која ће потврдити да је Београд учествовао у геноциду над грађанима БиХ - казао је Јован Дивјак.

Додао је да никакво званично обавјештење о расписивању потјернице није добио, као ни осталих 18 бх. држављана.

"Расписивање потјерница нимало ме не узбуђује. Заједно са осталих 18 бх. држављана бранио сам Сарајево и БиХ од агресије - одлучан је Дивјак.

Овај увод је изјава Јована Дивјака, ратног генерала муслиманске војске, а односи се на расписивање Интерполове потернице од стране Републике Србије. Баш бих се изненадио да је Дивјак, онако јуначки што и доликује једном "генералу", признао да је учествовао, а суд ће утврдити и да ли је и организовао злочиначку акцију муслиманских војних и паравојних формација у Добровољачкој улици у Сарајеву 2. маја 1992. године, у којој су на мучки и монструозан начин убијена 42, рањена 73 и заробљено преко 200 војника и официра тада регуларне ЈНА која је мирно и по договору требало да се извуче из Друге армијске команде у Сарајеву.

У заблуди је Дивјак кад каже да Тужилаштво БиХ нема довољно елемената да га заједно са још 18 истакнутих Муслимана и Хрвата оптужи и процесуира. Кад је сигуран у то и у своју "невиност", зар као "генерал" да се плаши? Откуд да се једном генералу увуче страх у кости и још у неке дијелове? Једина истина у цијелом предмету названом "Добровољачка" јесте: Прву кривичну пријаву за злочине у Добровољачкој улици у Сарајеву још 1993. године поднио је МУП РС надлежним правосудним институцијама. Такође, тај предмет већ се годинама налази у Тужилаштву БиХ и више пута је од стране МУП-а РС допуњаван новим сазнањима о извршиоцима и о многим другим доказима о почињеном ратном злочину. То што до сада Тужилаштво БиХ ништа није урадило, осим што се оглашава путем свог портпарола и то уобичајеним несувислим фразама: "Предмет је у раду и проводи се истрага...", само је одуговлачење поступка који, ево, траје више од 15 година?!

Ето, генерал "јуначина" узима себи за право да сам себе амнестира од доказане одговорности. Кажем доказане, јер постоје многобројни документи, филмски записи, а што је и најважније - постоје преживјели свједоци, који ће на суду доказати стварну и изван сваке разумне сумње и личну одговорност Дивјака за почињени ратни злочин. И не само тај! Има их још и сви су почињени над српским народом, за које је, између великог броја починилаца, одговоран и Дивјак. Примјећујем да се Дивјак тјеши и, онако узгред, наглас размишљам и чудим се кад каже да га нимало не узбуђује потјерница Интерпола? Па, кад је тако, како он мисли, зашто онда диже галаму и друге оптужује? Рекао бих: Полако, "јуначе"! Изађи на суд и докажи своју невиност и не бој се, јер се ниси плашио да с организованим муслиманским формацијама на најперфиднији начин пресијечеш колону возила и дозволиш да невини голобради младићи ЈНА буду звјерски ликвидирани.

Autor sjovicicslavuj | 20 Maj, 2009 | read_nums (379)

 General Divjak jedan je od 19 državljana BiH za kojima je raspisana potjernica.

“Podsjećam da Tužilaštvo BiH radi na tome i da nema dovoljno elemenata za podizanje optužnica. Ovo miješanje Srbije u domaće poslove pokazuje i potvrđuje da su oni učestvovali u agresiji na BiH. Kad-tad doći će do osude Haga i drugih koja će potvrditi da je Beograd učestvovao u genocidu nad građanima BiH”, kazao je Divjak.

              ЈОВАН ДИВЈАК

Dodao je da nikakvu zvaničnu obavijest o raspisivanju potjernice nije dobio, kao ni ostalih 18 bh. državljana. “Raspisivanje potjernica me nimalo ne uzbuđuje. Zajedno s ostalih 18 bh. državljana branio sam Sarajevo i BiH od agresije”, odlučan je Divjak.

                                                               

Muslimanski vojnici pored likvidiranih vojnika JNA u Sarajevu...

_______________________________________________________________________

НАПОМЕНА: Горњи део је само „извод“ из текста којег је написала Џенана Карабеговић, новинар „Слободне Европе“.

______________________________________________________________

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Овај увод је изјава Јована Дивјака, ратног генерала муслиманске војске, а односи се на расписивање Интерполове потернице од стране Републике Србије. Баш бих се изненадио да је Јован Дивјак, онако јуначки што и доликује једном „генералу“, признао да је учествовао, а суд ће утврдити и да ли је и организовао злочиначку акцију муслиманских војних и паравојних формација у Добровољачкој улици у Сарајеву – 02. маја 1992. године, у којој су на мучки и монструозан начин убијена 42, рањена 73 и заробљено преко 200 војника и официра, тада регуларне Југословенске народне армије, која се је мирно и по договору требала извући из Друге армијске команде у Сарајеву.

У заблуди је Јован Дивјак кад каже да Тужилаштво БиХ нема довољно елемената да га заједно са још 18 истакнутих Муслимана и Хрвата оптужи и процесуира. Кад је сигуран у то и у своју „невиност“, зар као „генерал“ да се плаши? Откуд да се једном генералу увуче страх у кости и још у неке делове? Једина истина у целом предмету названом "Добровољачка" је:  Прву кривичну пријаву за злочине у Добровољачкој улици у Сарајеву још 1993. године поднио МУП Републике Српске надлежним правосудним институцијама. Такође, тај предмет  се већ годинама налази у Тужилаштву БиХ и више пута је од стране МУП-а Републике Српске допуњаван новим сазнањима о извршиоцима и о многим другим доказима о почињеном ратном злочину.

ТУЖИЛАШТВО БиХ

То што до сада Тужилаштво БиХ ништа није урадило, осим што се оглашава путем свог портпарола и то уобичајеним несувислим фразама: "предмет је у раду и проводи се истрага...", је само одуговлаћење поступка који, ево, траје више од 15. година?!

Ето, генерал „јуначина“ узима себи за право да сам себе амнестира од доказане одговорности. Кажем доказане, јер постоје многобројни документи, филмски записи, а што је и најважније - постоје преживели сведоци, који ће на суду доказати  стварну и изван сваке разумне сумње и личну одговорност Јована Дивјака за почињени ратни злочин. И не само тај! Има их још и сви су почињени над српским народом, за које је, између великог броја починилаца, одговоран и Јован Дивјак. Примећујем да се Јован Дивјак   теши и, онако узгред, „на глас размишљам“ и чудим се кад каже да га ни мало не узбуђује потерница Интерпола? Па, кад је тако, како он мисли, зашто онда диже галаму и друге оптужује? Рекао бих: полако „јуначе“! Изађи на суд и докажи своју невиност и не бој се, јер се ниси плашио да са организованим муслиманским формацијама на најперфиднији начин пресечеш колону возила и дозволиш да се невини голобради младићи ЈНА зверски ликвидирају.

ЧЕКИЋ (НЕ)ПРАВДЕ???

Види, види...сад би Јован Дивјак мењао и пресуду најважније светске правосудне институције – Међународног суда правде у Хагу. Захваљујући жени монструму, главном тужиоцу Хашког трибунала Карли дел Понте, Јован Дивјак и остали, избегли су онај други суд у Хагу – Хашки трибунал. Али, то је било могуће, јер је тај суд формиран да суди само Србима и злогласну Карлу дел Понте нису интересовали почињени злочини над српским народом. Зар је Јован Дивјак, „генерал и стратег“, поткован „војничком доктрином“ заборавио да Међународни суд правде у Хагу није донео пресуду против Републике Србије или, како он каже Београда, за „учествовање у геноциду и агресији на БиХ“! Но, он не заборавља да истакне и помене и своје заслуге у одбрани Сарајева од „агресије“? Чије? Ко је то извршио агресију на Сарајево? Но, немам ја никаквих претензија да „генералу“ постављам било каква питања, јер то ће му постављати тужиоци, судије и сведоци који су успели да преживе масакр у којем је, заједно са својим саборцима учествовао у ратном злочину почињеном над припадницима регуларне ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву.

Уосталом, нисам ја ни тужилац, нити судија да му ја пресуђујем. То је надлежност правосудних институција и у БиХ, али и у Србији, јер то дозвољава међународно право. Учествовао је у ратном злочину у којем су вечином страдали и поубијани држављани Републике Србије. За његово недело може да му суди сваки суд у било којој земљи света и то је, по правилима Римског пута, надлежност свих светских судова. Зато, нека још мало сачека. Каже да га нико није обавестио о „црвеној“ интерполовој потерници? Ма, обавестиће га они који су за то надлежни. А, јасно се да закључити да је „генерал“ са целим поступком добро упознат и зато „генерала“ треба охрабрити да се не плаши! Све је, дакле, у рукама полицијских и правосудних институција...

Autor sjovicicslavuj | 3 Maj, 2009 | read_nums (995)

ПРИПРЕМИО И ПРИРЕДИО: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

 ********************************

Поводом седамнаестогодишњице стравичног масакра и напада муслиманских војних и паравојних формација на колону Југословенске народне армије у Добровољачкој улици у Сарајеву -  објављујемо транскрипте из емисије Радија Федерације Босне и Херцеговине: емисије која је емитована 2002. године, како су учесници у програму и већина главних актера тог злочина навели – ''судбоносне битке за одбрану Сарајева и цијеле Босне и Херцеговине''!?

Наиме, према постигнутом договору са муслиманским политичким врхом, колона возила, технике и људства ЈНА требала је да напусти Сарајево и, у пратњи тадашњег УМПРОФОР-а, стигне на првобитно одређену локацију - у касарну у Лукавици. Међутим, мирно ''извлачење'' колоне ЈНА напале су муслиманске полицијске, паравојне и снаге територијалне одбране.

У том злочину  убијена су 42 војника и официра. Рањена су 73 припадника ЈНА. А, 215 је заробљено, касније малтретирано и злостављано. 

        Емисија је снимљена на три пуне аудио-касете.

        Учесници у емисији најбоље и најјасније говоре о том злочину. Зато би сваки наш коментар био  сувишан!

_________________________________________________________________________-

 Као увод у емисију - текст наизмјенично читају два  водитеља - спикера:

 -  Сада је тачно 12 сати. Радио Федерације БиХ. 2 мај 1992.

године. Специјална   емисија   Федералног   радија  ''СВЕ ТО КАО ДА ЈЕ БИЛО ЈУЧЕР'', посвећена мајским догађајима прве године опсаде. Одбрањена сувереност БиХ!

 -         2 мај 2002. године (емисија)

 -         ''Све то као да је било јучер''

 -         Други март Сарајево:  Паравојне јединице СДС на више мјеста у граду поставиле барикаде.

 -         Трећи март: Резултати референдума показали да је већина грађана за самосталну, суверену и јединствену Републику Босну и Херцеговину.

 -         4 април, Сарајево: Српске барикаде на Врбања мосту, Пофалићима, подручју Враца и на Грбавици. У граду се пуца.

 -         7 април, Фоча: Срби заузели све виталне објекте у граду.

 -         8 април, Купрес: Сукоб ЈНА и Хрватских снага. Погинуло на стотине људи.

 -         12 април: Драма у Вишеграду. Мурат Шабановић пријети дизањем у ваздух бране.

 -         15 април, Горажде: Град избјеглица. Стигло преко 40.000  из Вишеграда, Фоче и Чајнича.

 -         17 април: Јединице Ужичког корпуса ЈНА ушле у Вишеград и преузеле контролу над цијелим градом.

 -         30. април: Добриња потпуно блокирана

 -         1. мај: Од 183 Радио-телевизијска предајника и осам радио телевизијских релејних станица, у Републици Босни и Херцеговини, само се на два несметано врши емитовање програма Радио-телевизије Сарајево.

 -         2 мај: Најтежа ноћ у Сарајеву. Многи дијелови града личили су на буктињу. По повратку из Лисабона на сарајевском аеродрому, од стране ЈНА, ухапшен Алија Изетбеговић (снимак из архиве радио-тонски – оп.а): 

''У Сарајеву је на снази знак зрачне опасности. Агресорске снаге данас су  напале и сам центар Сарајева. (Тонски се чују гранате и пуцњава – оп.а). Рањени град данас је окупан сунцем, али без оне уобичајне недељне живости његових грађана. Улица Маршала Тита, главна градска авенија Сарајева, током протекле ноћи, претрпила је велика разарања. Погођена је робна кућа ''Зема'', Народна болница, излози ''Супермаркета'', продавница ''Новитета'', ''Беко''... разбијена су стакла на свим осталим излозима. Овај дио града је без струје. Међу онима који су дошли да са сузама у очима лично се увјере у ова дивљачка бомбардовања стамбених четврти био је и рођени Сарајлија Винко Ребац (тонска изјава – оп.а).

 Винко РЕБАЦ (архивска изјава): ''Ово не може урадити човјек. Ово може звијер урадити. Нема оног ко не би заплакао данас у овом дијелу Сарајева, у коме смо и младост и сву радост доживљавали….

 НН репортер (архивски снимак): ''Један од значајних објеката и понос града Сарајева, свакако је била и велика ''Пошта'', грађена још у доба Аустрије, на Обали. Она је и јутрос добрим дијелом у пламену. Овдје су двије екипе ватрогасаца који снажним воденим топовима покушавају да зауставе пламене језике. Разговарамо са командиром ове ватрогасне јединице… (лош тон – оп.а)… Николић Момчилом.

 Момчило НИКОЛИЋ (архивски снимак): ''Да. Ја сам од јутрос. Пожар је локализован и сада само санирамо да се не би проширио на сусједне стамбене објекте''.

 НН новинар (архивски снимак): ''Кажите, Ви сте улазили у саму зграду, каква је ситуација''?

 Момчило НИКОЛИЋ (архивски снимак): ''Да. Ми смо извршили унутрашњу провалу. Све је тотално изгорило, уређаји и инвентар''. (крај)

 Нови извјештај новинара (архивски снимак): ''У обиласку града примјетили смо да је тржни центар ''Хепока'' на Отоци дјелимично изгорио. На Ченгић Вили је пало десетак граната. Сви излози око АБЦ-а су разбијени. Раскршће око моста на Скендерији и даље пружа стравичну слику. Скелет угљенисаног трамваја. Одмах до њега дјелимично изгорјели трамвај. Трећи трамвај изрешетан. Два војна пинцгауера (џипа – оп.а) и два војничка возила  (хитна помоћ – оп.а) угљенисани. Бројна оштећења на старој згради старе електричне централе (зграда ''Валтер Перић'', Скендерија – о.п.а). Чеони дио Скупштине града, ове прелијепе зграде, такође је погођен. Примјетни су бројни прави кратери.

Преко пута хотела Београд (данас ''Босниа'', у центру града, близу Титове улице – оп.а) погођена гранатом стамбена зграда. Пошта на Обали догоријева на првом и другом спрату. Град остао без 45.000 телефонских прикључака (музика из студија – оп.а)

________________________________________________________________

 -         (наставак програма - новинари читају –оп.а): ''Други мај 2002. године. Специјална емисија Федералног Радија ''СВЕ ТО КАО ДА ЈЕ БИЛО ЈУЧЕР'', посвећена мајским догађајима прве године опсаде''.

 -         Одбрањена сувереност Босне и Херцеговине.

 ________________________________________________

 2. мај 2002. године – ''СВЕ ТО КАО ДА ЈЕ БИЛО ЈУЧЕР’’

(Почетак директне радио емисије из студија).

      Водитељ у студију радија Јасмина ДУЧИЋ-НУХОЏИЋ (у даљем тексту Јасмина – оп.а): ''Данас је 2. мај 2002. године. На данашњи дан прије 10 година, на сарајевским улицама водила се одлучујућа борба за опстанак Босне и Херцеговине. Бранитељи, грађани Сарајева, показали су и тада велику храброст и патриотизам, а разбијен је мит о непобједивости, некада заједничке Југословенске народне армије. О тим херојским данима босанског отпора говорићемо, поштовани слушаоци, у данашњој четверосатној емисији.

Наши гости, иначе распоређени у четири студија, директни су учесници мајских догађаја с почетка маја, прве године опсаде. Током емисије чућемо и аутентичне тонске записе из архива Радио Сарајева, односно Радија Босне и Херцеговине.

Ја сам Јасмина Дучић-Нухоџић. Поздрављам поштовани слушаоци вас и све наше данашње госте. Са мном у студију су господа:

 

1.   Јован ДИВЈАК

2.   Авдо ХЕБИБ

3.   Кемал АДЕМОВИЋ

4.   Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ.

 У сусједном студију Федералног Радија је колега Ђуро Козар са гостима.

-----------------------------------------------------------------------------

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Желим вам добар дан поштовани слушатељи.  Поздрављам наше уважене госте. Са мном су господа:

 5. Драган ВИКИЋ

6. Керим ЛУЧАРЕВИЋ

7. Др. Бакир НАКАШ

    и колега

8. Кристијан ИВЕЛИЋ''.

 --------------------------------

Водитељ из студија Јасмина ДУЧИЋ-НУХОЏИЋ:

''Поздрављамо и репортерску екипу и госте на пункту 1., који се  налази у центру Сарајева. Репортер је колегица Азра Сиповић''.

----------------------------------------------------------------------

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Добар дан поштовани слушаоци. Добар дан нашем великом броју драгих и цијењених гостију, који се сјећају 2. маја '92. године. Ми смо у центру града у згради УПИ-ја, (код Позоришта, близу Хотела "Београд" – оп.а), пословног система гдје су се на данашњи дан прије 10 година водиле жестоке уличне борбе. Са нама су неки од директних учесника тих борби, односно одбране града. Ту је:

 

9.   Заим БАЦКОВИЋ

10. Џевад ТОПИЋ и

11. Неџад НУМИЋ''.

 -----------------------------------------------------

Водитељ из студија Јасмина:''На нашем другом пункту је колега Раде Трбојевић са гостима''.

---------------------------------------------------------------------------------

 Водитељ Раде ТРБОЈЕВИЋ: … ''И ја вама желим свима добар дан. У програму медијског подсјећања који је Радио Федерације емитирарао за своје слушаоце, а који говори о анатомији зла из 2. маја 1992., који сам, сјећам се, назвао наставком циклуса српских геноцидних радњи и ми ћемо дати, са замишљеног пункта, свој допринос. Дакле, у сарајевској опћини Центар са нама се налазе господа:

 12. Мушан КОВАЧ и

13. Ивица ШУТАЛО.

 Ето толико Јасна за ово прво подсјећање и са овог пункта''.

----------------------------------------------------------------------

 Водитељ Јасмина:… ''Ево, само да кажем Раде, да су твоји гости специјалци. Хвала свим нашим гостима што су се одазвали за учешће у специјалној емисији Федералног радија. Ево, да кренемо одмах и са причом. Питање за господина Дивјака. На почетку да нам кажете како је започео сукоб 2. маја'92., одакле је заправо, агресор кренуо тог дана''?

 Јован ДИВЈАК: ''Ако дозволите, ја бих нешто мало шире  да би дошли до 2. маја, јер све је претходило раније. Па да кажем, да ... сви ефективи ЈНА, послије потписивања споразума 2. фебруара у Сарајеву, између Југословенске народне армије и Хрватске власти, су пребачени у Босну и Херцеговину и када смо вршили анализе, онда смо схватили да је ЈНА та која је окупирала Босну и Херцеговину. У периоду од… поред оног што је већ била имала своје јединице на простору БиХ 1991. и  1992. до марта. Сви гарнизони са највећим бројем јединица које су се налазиле до тада, повећане су, ево, да говорим за Сарајево. Ви знате да су све касарне пренапучене војском, питомцима... касарна 'Маршал Тито', то су све питомци који су пребачени из Задра… У касарни 'Виктор Бубањ' довучена је артиљерија, касарна 'Џонлић', тенкови…. 'Змај'… што значи, на неки начин, дошло је претходно до окупације. То је једна од оних ствари које треба рећи. Друго, треба да знамо да је 27. априла '92. проглашена Савезна Република Југославија. Значи, тог момента Југословенска народна армија, односно Југословенска армија, која је тада већ трансформисана, постала саставни дио једне земље која је нова и која је извршила агресију. Оно што је следеће: половином априла месеца, Председништво Босне и Херцеговине је у контакту са Секретаријатом у Београду договорило да Југословенска народна армија мора негдје до краја априла да напусти Босну и Херцеговину. А у граду је договорено да ниједна војна колона не може да се креће без одобрења МУП-а Републике Босне и Херцеговине. Значи, било  какво кретање у граду, … да то иду транспорти хране и санитетска возила. Међутим, само по одобрењу. Тај 2. мај је показао  кршење тих споразума… И претходно још један детаљ. Оно што је провоцирало грађане тих дана крајем априла, то је да је из касарне на Бистрику, да су убијена два младића - Сенад Шећеровић и Фадил Шера - без икаквих разлога, који су пролазили туда колима. Значи, створена је једна атмосфера да се испровоцира сукоб између грађана и Југословенске армије.

Други мај, па мислим, све до тада што се дешавало показивало је да је некоме био интерес да  испровоцира да би оптужило грађане Сарајева, односно тад већ територијалну одбрану… Било би сад заиста нефер, али он је тако добро Билић ( предратни новинар ''Јутела'' Владимир БИЛИЋ – оп.а)  рекао.  Билић нам је описао све што се дешавало. Јер, прва ствар која се десила у Сарајеву - то је ујутро - српски диверзанти, мислим они који су радили, дигли су у зрак, буквално речено, пошту. Ви знате, Сенад (Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ, новинар РТ Сарајево – оп.а) је то описао кад су били у контакту негдје у авиону. Они су покушали, Алија кад се враћао да успоставе везу у Сарајеву. Међутим,  нису функционисали у том дијелу града је 40.000 веза. Даље, цијеним да је 2. мај  био покушај  потпуне   окупације Сарајевом.

Није то само напад на предсједништво, него је то била жеља, усто да се споје све јединице у граду од касарне до касарне, везано према Другој војној области и да поставе тада услове Предсједништву БиХ - грађани Сарајева једноставно дижите руке!  Предајте се! То су моја виђења онога шта се дешавало тог 2. маја''.

 Водитељ Јасмина: ''Уз помоћ наших данашњих гостију ми ћемо покушати реконструисати шта се заправо дешавало тог 2. маја у Сарајеву. Господине Хебибе, прије званичног  почетка рата активно сте се укључили у припрему  за одбрану земље. Гдје сте били тог 2 маја? Ево, да се сјетимо десет година од тог 02. маја. Ево, ја сам негдје нашла у архиви да сте ви били у згради МУП-а у центру града''.

 

Autor sjovicicslavuj | 3 Maj, 2009 | read_nums (234)
  Авдо ХЕБИБ: ''Ја бих желио да поселамим и поздравим све слушаоце Радио Федерације БиХ. И евоцирајући данас успомене на оне трагичне дане почетка рата, тешко се свега присјетити гдје је човјек у том тренутку био? Ја могу рећи ово нескромно - не знам гдје нисам био у тим првим данима и предратним данима.  Не знам гдје нисам био, а знам да сам био нажалост, на доста веома критичних мјеста. Ја бих такође, као што генерал Дивјак рече, мало само скренуо пажњу шта је предходило 1. и 2. мају? Управо ове блокаде су претходиле. Претходило је пребацивање снага Југословенске војске са територије Хрватске и Словеније на наше подручје Босне и Херцеговине, што је требало по тадашњим прописима да иде све уз контролу, уз пријаву и пратњу органа унутарњих послова. Међутим, војска је већ била преузела, преузимала је власт и нас  уопће нису координирали, нити нас обавјештавали о великом броју транспорта који су тада шпартали кроз Босну и Херцеговину. Транспортовали су 60 возила које смо зауставили на Комару - до камиона напуњених оружјем  у Горажду које смо заробили и довели у Сарајево - до ракета касније. Па  на Бистрику ракета које смо касније зауставили на Бистрику, које су имали путне налоге да превозе банане. То су биле јако велике банане које су биле јако опасне. Нису оне слатке као ове банане. Те су биле јако горке банане. До транспорта даље муниције и оружја и технике комплетне, које смо ми покушавали тада  малтене гањати  по Босни и Херцеговини... да их зауставимо. Нажалост, било је врло тешко, али смо имали и одређених акција. Мени је било најављено у МУП-у да ће војска са тенковима да сравни МУП са земљом и ми смо организирали одбрану зграде МУП-а. Покрили смо све сусједне улице и били смо спремни да се упустимо у сукоб, малтене и саможртвовање у одбрану. Јер, знали смо шта значи институција МУП-а у том тренутку. Ја сам 1. маја се  нашао у згради предсједништва са  господином Милетом Акмаџићем који је тада био секретар предсједништва; господином Сомуном... Кад смо сједили уз каву  и када нам је Зринка, шефица протокола саопштила да је предсједник Изетбеговић на путу, да би требао да дође сутра у Сарајево. Заиста ово први  пут саопштавам јавности. Знајући ситуацију каква је на простору Сарајева и околине ја сам упозорио Зринку да покушају да ступе у контакт са предсједником и да не долази у Сарајево: да ако дође у Сарајево може бити белаја. Јер, аеродром је покривен, а немамо никаквих гаранција за његово сигурно слијетање и повратак у Сарајево. Нажалост, тада ми је излетило из уста и рекао сам - ако дође може бити и заробљен.

Сутрадан, та моја најава нажалост, остварила се. Предсједник је дошао. Колико располажем информацијама - то њему није пренешено. Јер, је предсједник тражио информације каква је ситуација у Сарајеву и  тако даље. Није му пренешено! Он је дошао и десило се оно што се десило кад је слетио на аеродром. Сутра је дошао господин Сомун  и Миле и питају мене откуд ја знам, откуда сам ја знао да ће бити предсједник ухапшен. А ко је мало пратио ситуацију није морао бити толико наиван да не види како је ситуација озбиљна: да се може свашта десити, не само хапшење: да се могла десити и одмах ликвидација на аеродрому и тако даље''.

 Водитељ Јасмина: ''Наравно и грађани су били узнемирени свим тим догађајима''…

 Авдо ХЕБИБ: ''То би сигурно промијенило читаву ситуацију да се то десило''.

 Водитељ Јасмина: ''Легендарни специјалац Кемо Адемовић тог дана и наредних дана бранио је Сарајево и БеХа. Гдје сте господине Адемовићу били 2. маја''?

 Кемо АДЕМОВИЋ: ''Прије свега, желим да искористим прилику да поздравим све слушаоце Радија Федерације.  Колико се сјећам био је лијеп мајски дан. Исто као и данас, дакле сунчан. Наша јединица добила је задатак да заштити зграду предсједништва и зграду Републичке скупштине, данашњу зграду Вијећа министара.  Јер, ми смо тамо имали распоређене дијелове јединица који су обавили свој задатак. Нажалост, имали смо, колико се ја сјећам, и погинулих и рањених. Ја сам био у Дому полиције, а касније у току дана излазио сам на терен да обиђем ове дијелове гдје су била ова дешавања. Дакле, иначе јединица свих тих дана, па и претходних дана, дјеловала је интервентно по цијелом граду. Дакле, излазила је на терен. Дјеловала је интервентно гдје се указивала потреба. И свакако, што ово говори господин Авдо Хебиб - били смо исто тако распоређени тамо и штитили смо зграду Републичког министарства унутрашњих послова, данашњи Федерални МУП.

Дакле, био је то један врели дан који ми свакако не можемо рећи ни да смо очекивали. А није ни неочекивано обзиром да је свих претходних дана указивало да ће се почет дешавати значајнији атаци према граду: да ће покушати да се изврше неки значајнији напади - пресјецање града, заузимање зграде предсједништва: пресјецање града на двоје, спајање ових касарни које су биле распоређене по дубини доле гдје је била смјештена касарна 'Маршал Тито'. Дакле, мислим да је можда чак и тих дана критичније било на овим доле дијеловима, нарочито поред касарне 'Маршал Тито', гдје се није могло уопће проћи. Гдје је практично само један уски простор зграде Филозофског факултета дијелио касарну 'Маршал Тито' од Грбавице. Практично неколико, стотину метара требало је ту да се споје снаге са Грбавице са касарном 'Маршал Тито' и да град буде дефинитивно  пресјечен на два дијела''.

 Водитељ Јасмина: ''Колега Сенад Хаџифејзовић памтиће 2. мај. 1992. године, претпостављам, цјелога живота. Реци нам Сенаде, како је текао директни ТВ пренос - отмица предсједника Републике БиХ Алије Изетбеговића. То су они судбоносни дани''.

 Сенад ХАЏИФЕЈЗОВИЋ: ''Познато је и јасно слушаоцима Федералног радија. Тај 2. мај је у ствари, је медијски занимљив и карактеристичан по томе. Ја сам тог дана био у  смјени као уредник дневника и припремао сам дневник за пола осам. Те редовне шихте су почињале око десет ујутро. И ми смо већ од тог периода почињали да добијамо информације шта се  дешава. То је то по граду и тако даље. Имали смо само једну дилему - да ли пратимо шта се дешава у граду тог дана, па да људима тек у пола осам саопштимо: десило се то и то, или да кренемо у програм?  И ми смо тачно у 15 сати - ТВ БиХ и Радио БиХ - спојили смо се на заједнички талас. Тако да је радио ишао на фреквенције телевизије, телевизија на фреквенције радија. Ушли смо у студио и то смо назвали рецимо неки отворен ванредни програм.  Што  би рекли Американци ''брејкинг њуз'', ванредне вјести. И ја мислим сада, након што сам књигу писао, па сам то гледао, те касете, тај архивски материјал, уствари то је био дневник који је почео у 15 сати - директан пријенос рата.

Дакле, рат уживо!

То је почело у 15 сати. Завршило се ујутро у 5 сати и 25 минута. Наставили смо са програмом, али смо прекинули програм из студија. У студио сам ушао ја, Владимир Билић и покојни колега Младен Пауновић. На радију је била Милка Фигурић. Онда су почела јављања свих наших колега, рецимо Зринка Јовановић се јављала, спикерка наша, то је врсни репортер са Циглана. Говорила да се напада Дом милиције. Јављао се  професор Здравко Гребо из Скендерије. Значи, јављали су се људи гдје су се затекли. То је заиста један чудан медијски феномен. Мислим да људи слушају радио и телевизију и онда се јављају у програм. Извјесни господин Мујо Пашић који је био официр ЈНА у пензији,  који је тада дао неколико реченица, дефинисао ту Југословенску армију, што каже господин Дивјак у том моменту и тако даље. Дакле, један заиста невјероватан моменат. И негдје смо онда око пола осам наставили смо тај дневник, само са краватом или као уредник дневника  у 20 сати и 23 минуте.

Заиста, невјероватна ситуација, невјероватан моменат. Та се ситуација толико пута понављала у ратним дневницима да је ја заиста не могу другачије да објасним, него као оно... Толико сам се трудио да је дефинишем. Да кажем судбина и тачка. Мислим заиста, рецимо у 20.23 минуте ишао је прилог из Београда,  Скај-њуз, нека економска ситуација у Београду итд. И кад сам се припремао за одјаву значи,  можда је неких 20 до 25 секунди зазвонио тај телефон који стоји у уредничком столу. И тај телефон је, мислим оно увијек био једна обична маска, јер он јесте телефон, али никад није био у функцији. Јер, како је он зазвонио, мислим да ми на ту драму требало још неко, је ли да ме драматизира још више. И као из режије ми кажу јави се! Јави се! И ја сам се јавио. И човјек каже - 'хало ко је'? И познат ми глас. Али, онај из режије ми каже – Алија... Алија!? Знаш, има ту неких ситуација које се дешавају у дневнику гдје се људи опусте и мало нашале и тако даље. Тако да сам ја мислио у том моменту  да је то шала. И онда је он рекао - да је то Алија. И онда сам ја насмијао се и рекао - добра имитација предсједниковог гласа, била. Онда, ја кажем - реци Алија. Он, па ко је? Није знао кога је добио. И онда је то лудило кренуло. Мислим, кад сам сконто да је он, уствари у једном моменту кад сам погледао монитор видио сам да сам умиксан, да сам у програму. Дакле, неких 20 секунди до одјаве дневника се десило то да је он назвао тај телевизијски број. Није могао назвати никога у предсједништву, јер су телефони у прекиду били. Тако да је само ова пошта, коју се ја технику разумијем, само пошта на Долац Малти имала телефоне, тако да је Лукавица и наш РТВ Дом на некој истој телефонској линији централе. То је тако почело и трајало до пола шест.

Ја сам неких првих 20 минута тог пријеноса заиста се понашао, како би ти рекао - као посредник: као неко техничко лице. Настојао сам да повежем предсједника у Лукавици и студио. У студио је ушао одједном, изнебуха, члан предсједништва  Фикрет Абдић. У предсједништву су већ били Стјепан Кљујић и  Ганић (Ејуп – оп.а) и чланови предсједништва. У Лукавици је био предсједник Изетбеговић. У некој 20 и 25 минути када сам чуо да је тамо поред предсједника генерал Војислав Ђурђевац, онда сам у том моменту осјетио ту потребу да бих могао с њим да поразговарам. Јер, то је опет једна невјероватна коинциденција. Тај човјек је мени био командант у војсци, тачно десет година прије тога. Мада нисам толико стар. И онда сам поразговарао са њим и, онда сам осјетио, знао сам, добро сам познавао тог човјека, и онда сам осјетио да могу да разговарам с њим. Али, право да ти кажем, осјетио сам да и он жели да разговара. То је за некога другога, нека неко други тумачи због чега је он избјегавао ту неку официјалну линију преговарања. Чак није ни желио да преговара са члановима предсједништва. Је ли, али је желио са мном.

Вјероватно то је то. Овако како би ја рекао, био би  паметан војнички потез разговарати официјелно. Ништа се није десило. Он је овдје склоњен, предсједник из сигурносних разлога итд. Тако да ми је он, на неки начин, ескивирао неку ситуацију у коју ја, право да вам кажем, оно нисам  је нимало прижељкивао и цијели рат, колико су се те ванредне ситуације понављале,  имао сам трауме од тога. Оно са тим питањима - зашто баш мене, што неког другог то није итд.  Врло драматично је то било и ето на срећу, завршило се''.

 Водитељ Јасмина: ''Ево предлажем да сад чујемо тадашњег предсједника Предсједништва БиХ - господина  Алију Изетбеговића. Забиљежили смо то прије пар дана, ту изјаву''.

 (архивски снимак изјаве Алије Изетбеговића – оп.а)

"Рат је већ био увелико кренуо када смо ми ишли у Лисабон, у покушају да се нађе некакво рјешење да се рат обустави. Ми смо кренули концем априла, мислим да је то био 29. или 30. Ја и Лагумџија (Златко Лагумџија, предсједник СДП-а БиХ – оп.а), моја кћерка Сабина као преводилац и Нурудин Имамовић као пратилац. Под пратњом УНПРОФОР-а стигли смо у сарајевски аеродром. Они су рекли да ће нас и дочекати. Они су наручили и авион. И то је био авион који је наручила Европска посматрачка мисија. И њиховим авионом смо ми отпутовали за Лисабон. У Лисабону међутим, преговори нису текли како треба и ми смо онда 2. маја негдје у рано  поподне кренули натраг за Сарајево. Враћајући се натраг, Сабина је покушавала да добије некога у Сарајеву да потврди да ми долазимо, да би они изашли пред нас УНПРОФОР-ци на бутмирски аеродром. Међутим, иако је зовнула 50 мјеста што приватно, што службених, наравно прије свега, никога није успјела добити, тако да смо ми напамет кренули у Сарајево.  Кад смо ми били негдје на половини пута, половини изнад мора, ова стјуардеса, која је била у функцији копилота тамо, пришла нам је и рекла да се не може спустити у Сарајево, да морамо да бирамо Загреб или Београд. Ми смо наравно, изабрали Загреб. Међутим, послије пар минута она нам је поново пришла и рекла - сад нам је јављено да можете да се спустите у Сарајево, на вашу одговорност. Ја сам рекао - да! Спуштамо се у Сарајево. Негдје смо се предвече спустили овдје на аеродром'Бутмир'. Међутим,  већ кроз прозор сам видио да моје УНПРОФОР-ске пратње нема? Јесу неке прилике биле у униформама, али то нису били УМПРОФОР-ци. То су биле јединице, војници ЈНА, који су били, као што ће се касније показати врло јасно кад смо прешли у Лукавицу - да су били потпуно под утицајем и под командом практички Караџићевих официра. Ми смо изашли из авиона. Наређено нам је да идемо у зграду директора аеродрома. Видјели смо да се према нама понашају као према заробљеницима. Ушли смо у зграду аеродрома и ту је са нама остао, овај, у канцеларији један војник са пушком на готовс.

Зазвонио је телефон на аеродрому. Моја кћерка Сабина дигла је слушалицу.  С оне стране се чуо глас неке госпође, која се распитивала за неке летове, да ли их има још увијек или нема. Међутим, Сабина је рекла само,успјела да каже - молим Вас јавите да се овдје предсједник Изетбеговић и његова пратња налазе заробљени на аеродрому. Прошло је 10-15 минута, можда нешто више, зазвонио је поново телефон. Овај пута сам ја дигао слушалицу. С оне стране жице јавио се Хаџифејзовић. Њему је ваљда, ова госпођа то рекла и питали шта се са нама догађа? Ја сам рекао да смо фактички заробљеници тамо и, чините тамо и, јавите тамо шта се догађа у земљи у којој паравојне јединице заробљавају предсједника државе и у којој УМПРОФОР не врши функцију, у којој се налази УМПРОФОР ради реда и мира али, то се ипак догађа. Ове околности вјероватно су нам спасиле живот, јер смо били у изравној животној опасности тамо. Кад смо прешли у Лукавицу, тамо сам затекао генерала Ђурђевца и неког пуковника Гаговића. Разговарали смо доста дуго. Дошло је вријеме за спавање. Инпровизирана је за мене нека спаваоница у тој канцеларији команданта. А по моју Сабину је дошла једна жена, која се представила као љекар и одвела је у неку другу собу, тамо да спава. То је једна од ријетких вечери када нисам уопће заспао. То је била једна због бриге за Сабином, а друга што је читаво вече артиљерија из круга касарне бљувала ватру према Сарајеву, без престанка скоро.

Око седам сати су дошли ови службеници и дошао је генерал Ђурђевац. Онда су почели мукотрпни преговори. Послије ти телефони, дај да се ми пустимо. Ови нису дали. Читаво јутро прошло је у тим безуспјешним разговорима. Поподне међутим, договорена је замјена мене за Кукањца (Милутин Кукањац, генерал-пуковник, командант Друге армијске области ЈНА – оп.а). Да Кукањац слободно изађе из касарне и оде у Лукавицу, а да се ја из Лукавице  вратим у Сарајево. То је на концу конаца, послије дугих натезања - договорено. По нас су дошли ови припадници УНПРОФОР-а са оклопним возилима: узели нас из Лукавице и онда смо прошли преко Враца. Сишли смо у град. Ја сам кроз оно мало прозорче видио уништена возила и неки тенк уништен.  Трагови борби од јучер. Кад смо пролазили поред  Скендерија моста, с оне стране Миљацке, видио сам изгорјели трамвај како стоји тамо. Прошли смо лијевом страном дакле, кроз Добровољачку улицу. То је потпуно пуст град. Није нигдје никога било. Нисам више  никога видио ни живог ни мртвог, ни на обали, ни на једној страни обале Миљацке.

Дошли смо до касарне на Бистрику. На улазу са Бистричке стране, на улазу је био углављен огромни тенк који је скоро потпуно затварао улаз. Једва смо се провукли улазећи унутра. Ту смо посједили неких 15-20 минута. Мекези (командант УМПРОФОР-а – оп.а) је наредио да се да покрет. И ми смо кренули ван. Било је неко лијепо мајско вече, мајско касно поподне. Било је потпуно мирно и ништа није говорило, слутило на неку конфронтацију. Кад смо изашли ван, то је била једна дуга колона Југословенске војске под командом генерала Кукањца. Ја и Кукањац смо били у истом оклопном возилу и моја Сабина и Лагумџија. Колона је била нападнута на средини Добровољачке улице. Дошло је до напада. Мислим да је погинуло 4-5 официра или војника армијских. Заробљено је преко 100-120 њих. Мислим, предали су се истог момента, преведени тамо у Фискултурни дом. Ми смо успјели да на неки начин продужимо пут. Напад се зауставио. Видјео сам ту генерала Дивјака, у Добровољачкој улици. Захтијевао сам прекид ватре, јер је тако договорено. Ја сам изашао код моста Скендерија, а Кукањац је продужио у Лукавицу.

Значај тога дана 2. маја, дакле дана кад се одржала одлучна битка за град, важан је због тога што смо тада, на неки начин, скинули са врата страх од четника. Јер, смо имали тај комплекс страха. Ми смо тада устали и оружјем одбранили град и показали да ми можемо - ако устанемо сложно - да можемо се бранити. То смо касније, тај дан нас је вјероватно охрабрио и за даље да издржимо све оно што нас је чекало касније, даљних 1200 дана опсаде града. А у том тренутку је БиХ била највећи војни логор на свијету. Ту је било три корпуса армијска кад је рат почео, која су била стационирана ту. Плус дошли су Подгорички корпус у Босну и Херцеговину и Ужички корпус. И затим, послије повлачења из Словеније дошао је и Четрнаести Словеначки корпус. Из Загреба, након закључења мира са Хрватском, дошао је Десети корпус. Тако да се ту нашло ето седам корпуса ЈНА, у БиХ. То показује у каквим тешким увјетима смо почели нашу одбрану''.

 - (музика из студија оп.а)

 Водитељ Јасмина: ''Други мај 1992. године'' ....

 (архивски снимци - НН спикер – оп.а): ''2 мај 1992. године…… Ја сам из телевизије гледао директне погодке релеа на Хуму и пратили смо ракете које погађају онај стуб горе, одашиљач јел''...

 НН лице: ''У име Територијалне одбране Босне и Херцеговине, свих бораца и народа БиХ, свим запосленим на Радио и телевизији Сарајево, а посебно некадашњим мојим ђацима и војницима да им пренесем поздрав и захвалност за надчовјечанске напоре да истина о нама , народу и његовим патњама у БиХ - дође у све крајеве свјета''.

Autor sjovicicslavuj | 3 Maj, 2009 | read_nums (276)
  "Ја се зовем ЛАГУМЏИЈА ФАДИЛА. Станујем у Ивана Крндеља, Храсно. Грозно је било. Ја сам мислила, а иначе на деветнестом станујем. Ја сам мислила, све оде у зрак ипак... ипак, превише за Сарајево, за један тако диван град"

 НН лице:….''Поручујем из оперативног штаба - Сарајлије држите се храбро! Наоружани браните град! Јавићемо се још!''

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Поново смо драги слушатељи у студио РФ БиХ и настављамо реконструкцију догађаја који су били 2. маја 1992. године у Сарајеву. С нама је гост и омиљени командант легендарних специјалаца МУП-а БиХ Драган Викић.

Господине Викићу, Ви сте чули предходно  шта је говорено. Јесте ли имали обавјештајне податке о  снази непријатеља, о његовим намјерама и о томе гдје су се све они стационирали тог дана, 2. маја''.

 Драган ВИКИЋ: ''Прво да искористим прилику да поздравим све слушатеље Федералног радија. Нарочито морам да поздравим ветеране специјалне јединице и све саборце, у то вријеме територијалне одбране, касније Армије БиХ, који су 2. маја дали све од себе.

Ја ћу се надовезати мало на господина Дивјака, који је у уводном излагању дао једну војно политичку ретроспективу. Ја би сад казао да се Сарајево град није случајно одбранио. По мени, нека три битна аспекта која су утицала да 2. маја буде онако како је било, уствари да Сарајево остане сачувано је. Морамо се вратити на 5/6 април, оне велике демонстрације које су биле против рата, које су биле у Сарајеву, гдје се скупило негдје око 200-300 хиљада људи, патриота Сарајева, патриота БиХ: људи који су у то вријеме знали шта ће се десити, који су са својим пријатељима, комшијама организирали се у групе и размишљали у то вријеме већ  о отпору. Морам казати другу ствар која је, по мени, јако битна. Ову прву, само да напоменем да је, по мени, тог 5/6 априла упаљена бакља једна, која је запалила грађане БиХ, све патриоте који су тог датума казали – не  агресору и казали да ће се оружјем супроставити заузимању града Сарајева и БиХ. По мени, друга ствар која је јако битна, морам напоменути је, да смо ми дошли у посјед негдје 7/8 априла, значи непосредно послије 5/6 оног великог скупа пред скупштином и у самој скупштини до комплетне ратне документације, војне  документације, паравојних формација СДС-а. То смо наравно нашли код предсједника, у стану предсједника СДС-а господина, данас покојног Јове Јовановића (предсједник СДС-а Сарајевооп.а) који је, хвала Богу, ето, оставио у једној војној торби, да кажем ратној торби, комплетну организацију, која нам је јако много послужила у разоружавању тих паравојних формација код којих смо дошли до великог броја наоружања. Наравно, ја нећу казати ни приписати тај посао који је урађен људима којим сам ја заповиједао. Овдје је  Керим који је водио војну полицију. Ту су биле и друге станице. Ту су биле и друге формације, гдје смо ми заједно. Тад се 'Патриотска лига', 'Зелене беретке', гдје смо у једној заједничкој акцији, значи једног комплетног терена, тај посао ефикасно и брзо урадили. Што значи да смо један битан сегмент агресије на град Сарајево у тим првим данима априла, значи много прије 2. маја, сломили. Морам казати и једну трећу ствар која је, по мени, јако условила оно што ће се 2. маја десити и одиграти, а то је улазак у 'Претис' ( предратно предузеће намјенске војне производње – оп.а), који се одиграо 13/14 (април 1992. године – оп.а). У другом студију сједи Кемо Адемовић, мој замјеник који је у то вријеме водио ту акцију. У тој акцији је  дошло  у посјед великог броја, могу казати негдје око 788 пројектила осе. А ту је и Керим, ево сједи, па и он може о томе касније, можда и шире да говори до  великог броја минобацачких граната 120, онда граната 'зисових' граната. Мислим да су тада већ створени предуслови да се Сарајево, значи може много ефикасније супроставити аресору''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Значи Драгане, Ви сте се са полицијске престројили у једну војну формацију''.

 Драган ВИКИЋ: ''Јесте. Међутим, морам да кажем још неке друге ствари. Ове су, по мени, како ја гледам, што наравно, да сви ми овдје у студију који смо у то вријеме почетка рата и цијели тај рат провели у Сарајеву, нормално да свак има своје запажање. Морам да кажем и ово, да надопуним господина Кему Адемовића, да се већ од самог почетка, значи 5. априла, да су све касарне биле покривене. Наравно, касарне су биле покривене од наших људи који су у то вријеме имали своје групе, који су у то вријеме трансформисали територијалну одбрану, војну полицију, касније војску. Тако да морам поменути, значи овај дио је с почетка рата, значи разоружан, овај дио, а Дивјак је довољно казао. Ја не бих понављао.  Биле су пренакрцане те касарне. Оне су већ биле изолиране и блокиране. Ови тенкопроходни простори су исто били  запосједнути. То је горе, по мени, један од битних тенкопроходних подручја су били Доглади (стратегиско мјесто српске одбране на Илиџи – оп.а). Знамо да се велика касарна у Бутилама налазила и запречавање и покривање са противоклопним групама, и оним дјеловима мостова који су разграничавали значи, ово са Грбавицом. И оно горе што је ишло значи, не само око скупштине и Скендерије, предсједништва, опћине Центар, него и ово све  редом горе што је ишло око Економске школе и горе ти мостови, и тај дио је био блокиран. Јер, то су била по мени два најудаљенија мјеста гдје су они могли да крену. Значи, ово су све неки предуслови били. Мислим да се у то вријеме јако пуно  радило. Ми сви знамо који смо у то вријеме руководили  великим бројем људи. Морам поменути и Телевизију Сарајево, у то вријеме БиХ телевизију, мада смо је ми покривали и много прије почетка рата. Господин Хебиб зна, који је прије почетка рата био помоћник министра за полицију, дигнуте су тада двије резервне чете. Тада је одред имао осам чета и тако  да се процјенило да се требају двије дигнути. Тако да се са једним већим бројем покривале и зграде државних институција, личности које су радиле су се посебно покривале. Богами се и телевизија добро покрила и фала Богу, она је остала, ево, како знамо, што се тиче, није никад дошла у ситуацију да се могла запосјести. Што је била оштећена од гранатирања током рата, била је, али је остала читава за разлику рецимо од поште, која је,  по мени,... Још неке друге битне ствари које су могле у то вријеме да се ураде, а нису се урадиле, нажалост. Ако се сјећамо појединих политичара који су нам говорили на самом почетку да рата неће ни бити, вјероватно онда самим тим то и говори да се није много ни размишљало о свему томе''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Господине Викићу, Ви ћете у  наставку''...

 Драган ВИКИЋ: ''Хоћу још једну ствар да кажем, пошто сте ми поставили питање. Морао сам опширно. Међутим, није једноставно говорити о 2. мају, а казати у пар реченица. Много ћу ја  ствари овдје и пропустити. Нека ми  не замјере људи који су свој велики допринос дали 2 маја, јел десет година је послије рата. Много штошта се ту већ заборавило. Међутим, морам да  кажем да смо ми од господина Муње Алибабића, тада начелника  Сектора СДБ Сарајева, добили пуну и праву информацију да ће они у јутарњим сатима напасти Сарајево. И напали су га из више праваца. Ако се сјећате оних тенкова који су остали код Врбање моста? То се десило тада. Ако се сјећате напада овог Шупутовог заштиног пука и тих његових специјалаца, који су кренули из Бутила? Значи, без икаквог овлаштења и тако даље, који су похватани њих негдје око 158 на челу са њим, капетаном Марковићем, пуковником Белошевићем (Славољуб Белошевић Бели, пуковник ЈНА – оп.а) итд. То је урађено тада, захваљујући правој информацији коју ДБ Сарајево, морам напоменути,  које је у то вријеме руководио Мунир Алибабић Муња, била ми смо правовремено, значи и моја јединица и састав јединица са којим су људи у граду руководили и командовали су исправно дочекали и тај дио тог посла је и урађен. И при томе, могу да кажем да је тај дан и то да кажем, битка јако повољно се одразила на комплетне борце у одбрани града Сарајева.

Да је тад у наш посјед и кад кажем наш, мислим заједнички свих бораца у граду, дошле велике количине тих материјално-техничких средстава, технике. Да је велики број људства заробљен. Међутим, он је мени послије причао, са њим што је био размјењен, и да им је тада један велики ударац задат и мислим да је тада пропао план пресијецања Сарајева, који је, по мени, био увод у даљње изумирање Сарајева. Јер, сваком је јасно - пресјецање Сарајева, потезом Врбања или Скендерија, горе према Пионирској долини и Нахореву, шта би то значило за овај дио Сарајева? А и онај доле, један без другог,  не би могао уопште да опстане и мислим да је тог дана, да су они зубе над Сарајевом јако поломили и од тада почиње оно - мучка гранатирања града , убијање цивила, убијање дјеце, уништавање добара по Сарајеву итд. Али, мислим да је тог датума,  по мени, мом скромном неком  размишљању, по мени, један кључни датум био за БиХ, за град Сарајево се подразумјева. И мислим да од тада рат и његов ток добива неке друге димензије''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Један од ваших специјалаца, господине Викићу,  био је и Зоран Чегар (руководио заробљавањем српских цивила и затварао их на фудбалски стадион Кошево – оп.а). Он нам је ових дана испричао и своја  сјећања о другом  мају….. Па да чујемо'':

  (арихвски снимак – оп.а)

 Зоран ЧЕГАР: ''Ја сам радио са групом људи, сада се тачно не сјећам ко је све био са мном. У кино 'Ђуро Ђаковић' кад је ушла јединица специјална из Ниша, ови  диверзанти, то је заштитни пук из Ниша, који је предводио овај Мирослав Шупут, ту сам ја први пут рањен. Кад ми је један  из оклопног транспортера на Обали, који се упаркирао у овај пролаз иза позоришта гдје се излази из кина 'Ђуро Ђаковић' према Миљацки, према Обали, ту је био паркиран један "Бов" њихов, и ја сам га гађао тромблонском ручном бомбом. Из тог транспортера кад сам га погодио, неко ми  је бацио ручну бомбу. Ја сам ту први пут рањен. Отишао сам горе у болницу да ме превију. Превили су ме. Извадили су  оно гелера што је било видљиво. Сашили су ме. Ја сам се вратио доле. Онда смо 'хемијом' (бацили хемијске отрове – оп.а)  истјерали Шупута и ту њихову специјалну из кина.

Наши су из специјалне  горе ухватили... сјећам се да је ту акцију радио Ковач Мушан, да су они ухватили ону групу диверзаната која је покушала да прође испод моста Кошевским потоком горе. Они су их ухватили код предсједништва. Мислим, да  су то  радили Шутало (Ивица – оп.а) и Мушан. Не могу тачно да се сјетим свих детаља, али мислим да је то било. Стварно срцем бранили овај град. Ја кажем, ја бих га бранио да га је мој покојни  отац напао!? Ја бих стао да га браним и Драган Викић. И ја опет кажем, ја сам поносан што сам сарајлија. Нама је привилегија што смо сарајлије. И ако опет почне, ми ћемо опет стати".

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Керим Лучаревић, популарни 'Доктор', који је познат под тим надимком, у то вријеме у Сарајеву и касније  током одбране од  агресије, водио је групу наоружаних бранитеља, која је већ тих дана била доста добро организирана и наоружана. Чега се тих дана највише сјећате, господине Лучаревићу''?

 Керим ЛУЧАРЕВИЋ: ''Поздравио бих све слушаоце радија. Можда да,  на неки начин,  кад би хтјели да разговарамо о 2. мају, врло би значајно било ово што је рекао и Дивјак и Викић, неке предуслове. Јер, сваки дан је фактички 2. мај. Други мај се наставио и послије 2. маја. Специфичност тих догађаја, на одређен начин, има један  велики број људи који позна неку ситуацију, има велики број људи који није упознат. Сарајево је рецимо 4. априла, када је кренуло једна стихијски организована блокада Сарајева и тако даље, онда је већ било. Агресор је већ био на припремљеним положајима. Не могу се ти положаји припремити за дан. То се мора багером копати, тако да је  то  копало бар  шест мјесеци. Сви су то посматрали али, нико није дао рећи, иако смо, ја лично, упозоравао све структуре итд. Сви су причали да ће то бити вјежба.

Сарајево има 16 касарни. Постављањем на врло значајне тачке ови артиљеријски положаји, као што је Жуч, Мојмило, Гаврића брдо, Требевић и низ других, дошло се у једну позицију да  једноставно  се Сарајево налази у двоструком прстену. Значи, он је имао спољни прстен, имао је унутрашњи прстен, које су чиниле 16 касарни. У свакој од тих касарни ви сте имали артиљеријске положаје. С друге стране, у значајној мјери је подјељено наоружање 'петој колони'. Тако да смо ми формација која је била војна полиција, коју сам ја водио. Она је бројала 2.600 људи. Била је можда,  најјача формација тада у Сарајеву. Произвела је низ људи – хероја, од Рамиза Салчина, Смаја Шикала, затим Сенада Потурка, Зорана Петровића, Исмета Бајрамовића, Рамиза Делалића (надимак Делалића је Ћело. Он је 01. марта 1992. године, на Башчаршији – убио српског свата Николу Гардовића. Управо, на основу доказа српске стране - сва ова братија, о којој се говорило и који су учествовали  у овој емисији је и починила највеће злочине над српским цивилима у Сарајеву – оп.а). Сви су то људи који су били у војној полицији. Као што је говорио малоприје Викић, врло значајна једна акција коју је водила специјална јединица, гдје су били укључени и други припадници - то је одузимање оклопних средстава из 'Претиса', је била од веома велике важности. Јер, тада  у граду је било врло мало противоклопа. Међутим, сад се појавио један други проблем? Ми имамо 750 оса (најсавременије и најубојитије противоклопно оруђе – оп.а)!? Од тога је било 150 без кошуљица, али немате из чега да пуцате. Има један лансер у специјалној јединици. Тако да сам ја, пошто сам стицањем околности радио у 'УНИС-у' и познавао неке људе, отишао у 'Претис'. Њихово сједиште је било у зградама 'Момо' и 'Узеир' у 'УНИС-у' (највећи небодери-близанци у Сарајеву – оп.а) и нађем магистра који је радио на тој … Тада ја питам чиме може домјестити лансер, тако да дођемо на идеју. Он каже може се -  челичне цијеви 1,5 м фи 90 да се пресјеку, узме се акумулатор монтира се и да се једноставно, на такав начин, може преко 100 испаљења извршити. Тако смо ми преко ноћи заварили, направили преко 50/60 лансера.  То су били они топови о којима  су они причали да ми имамо. Једноставно, једна креативност. Један босански дух. Једноставно, једна жеља за отпором. Та младост је успјела да се снађе у једној немогућној ситуацији, да ујутру малтене једноставно, у свим правцима имамо  противоклопне јединице постављене. Планове код Кукањца, које сам ја нашао, биле су да Сарајево пада за три дана: за 14 дана Босна и Херцеговина. Сад кад узмете какву смо ми имали структуру комплетног, да кажем политичком апарату који је био један предуслов, да би та одбрана била што ефикаснија.

Ми смо имали разорено предсједништво. Влада није постојала. Предсједник у комисији заштите уставног поретка Симовић, ( др Миодраг Симовић, потпредсједник Владе БиХ – оп.а),  министар МУП-а Алија Делимустафић. Његов замјеник Витомир Жепинић у јуну је прешао у РС. Одмах је постао пуковник безбједности. Министар одбране Доко (Јерко Доко, министар одбране БиХ – оп.а) сад једноставно је у једном таквом хаосу, гдје је питање било сата кад ће пасти Сарајево, као симбол,  главни град државе. Самим тим, пада и Босна и Херцеговина. Ми смо једини ослонац имали и сарадњу стварно добру са специјалном јединицом. Једноставно, никоме другоме ми нисмо могли да повјеримо планиране акције које смо ми спремали. 

Сефер Халиловић  је ту био човјек који је имао пуно наше повјерење и који је координиро заједно са нама и са специјалном јединицом. И кажем, малоприје је говорио Викић да су касарне биле блокиране. Блокирала их је наша војна полиција, све касарне у граду, јер то није смјео нико други. Касарну 'Виктор Бубањ'  (данас Рамиз Салчин, у којој је смјештен Суд БиХ – оп.а) Рамиз Салчин је блокирао.  'Маршал Тито' – 'Делта' (муслиманско-хрватске специјалне  јединице – оп.а), 'Јусуф Џонлић' - Смајо Шикало. Поред касарне 'Маршал Тито' ви нисте могли проћи. Само сам ја пролазио. Нико други није смио! Радили су по ноћи. Јер, и сад кад кренете аутомобилом - погледајте колика је та касарна 'Маршал Тито'. Сваки прозор је ватрена тачка. Ми смо пролазили аутомобилом 200 на сат  да би смо дошли у Нови Град и да би смо видјели  ситуацију у касарни каква је? Једна потенцијална опасност која је стално била присутна, то је, да из свих касарни изађу оклопно-механизоване јединице и да једноставно се ви нађете пред ситуацијом - да имате 100 оклопних возила. У тој ситуацији би вјероватно пао град. То је био разлог што смо ми заједно са специјалном јединицом морали дан и ноћ држати касарне под контролом. Јер, и кад се десио 2. мај, Џевад Топић је био на релацији према УПИ-јевој згради и он је држао ту локалитет.

Бајрамовић (Исмет – оп.а) Ћело је држао према Скендерији мосту. Ја сам њима стално говорио - што год да се деси - не смијете се помакнути, јер ми не знамо,  може бити то варка.

Ми смо држали касарну као највећу потенцијалну опасност, тако да смо добијали поједине противоклопне групе које су нам из специјалне јединице помагале, да би се нека могла одморит група, да би се извршила нека акција, али да се стално држи под контролом касарна''.

Autor sjovicicslavuj | 3 Maj, 2009 | read_nums (267)
          Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Јесте ли Ви тада, господине Лучаревићу,  знали шта се догађа у тим касарнама''?

 Керим ЛУЧАРЕВИЋ: ''Пазите! Ми смо то знали, јер су стално вршена дејства из тих касарни. Јер, ви никад не знате кад се врше јача дејства да ли ће се доћи до овога што сам малоприје причао. Јер, ако једна касарна у Лукавици је примила комплетне механизоване јединице из Хрватске - ја сам бројао 75 транспортера је дошло. Касарна 'Маршал Тито' је имала  оклопно-механизоване јединице, транспортере, тенкове... имали су минобацачке батерије постављене у 'Маршал Титу'. Кад смо ми ушли - ми смо видјели - то су положаји 120 и 122 милиметарски итд., из којих су директно тукли коју хоће тачку у граду. Значи, сад дешавањем 2. маја. Вјероватно су њихове претпоставке биле да ће ова 'пета колона' (сви Срби који су остали у Сарајеву су тако названи. Први их је издајницима БиХ назвао Алија Изетбеговић, након чега је почео стравичан прогон и злостављања тих недужних људи – оп.а) да дјелује, јер нису знали шта им је.....априлу. Јер, ми смо, око 20.000 цијеви одузела је војна полиција од пете колоне који су били у становима, по зградама и снајпера, па чак и минобацаче смо по становима налазили. Од тога је наоружано око четири бригаде. И ми смо у априлу, јер  против мене су,  Симовић тражио да се  против мене покрену кривични поступци, јер ја разоружавам српско становништво. Ја узмем и тамо фино пише. Ја пишем одузет снајпер од Марка Марковића, одузета аутоматска пушка итд. Покренуте кривичне пријаве међутим, ја нећу  дозволити да гину цивили и да се ватреним дејствима кроз прозоре ствара хаос. То је пета колона. А ми смо већ имали наредбу да се од Штаба територијалне одбране сво наоружање, дуге цијеви, ставе у функцију територијалне одбране. И пошто није било проглашена непосредна ратна опасност - то је један посебан феномен. Пазите! Земља у рату, падају градови, пао је Вишеград, Бјељина, Зворник, Босански Брод, а не проглашава се непосрдна ратна опасност!? Код мене су били све добровољци. Пазите! Ви водите са добровољцима одбрану, рат -  једну стравичну агресију? Око 60.000 војника је било који су били ангажовали напад на Сарајево, а ви водите стална борбена дејства са добровољцима. Тек је проглашено непосредна ратна опасност 17. 06. (мисли на 1992. годину – оп.а).  То је онај дан кад сам ја ушао у Добрињу, што мислим да самој овој  борби и овој  младости даје једну посебну тежину''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Хвала господине Лучаревићу. Ево, хоћу да изразим своју радост и радост  осталих колега што је с нама у студију и Кристијан Ивелић, који је сада уредник у Федералном радију - контакт програму, а овдје је као бивши специјалац. Како колега Ивелићу изгледа 2. мај  са аспекта једног специјалца који је био у одреду господина Викића''?

 Кристијан ИВЕЛИЋ: ……''Ја се 2. 05. сјећам и по томе што сам тад први пут отишао на рапорт код команданта, јер сам 21. 04. тешко био рањен на Врбањи, у сукобима са 'Белим орловима', паравојним формацијама. И рука ми је била још у лангети и онда сам оставио своју аутоматску у спаваоници. Од колеге Звонета Мустафића сам узео хеклер, јер сам га могао држати десном руком, јер сам љевак. Није био тежак. У предвечерју тога дана био сам на рапорту код комаданта и код Зорана Чегара, зато што сам без допуштења отишао са покојним Винком Шамарлићем, заједно са Зораном Чегаром, на положај који смо држали. То је једно. Оно што је малочас мој комадант (Драган Викић –оп.а) казао је збиља тачно. Немогуће је дословце реконструирати све и прецизно објаснити оно што се 2. 05. догодило? Што можемо казати? Само би искористио једну дигресију и то не куртоазно, ни конвенционално, него искрено и од срца да поздравим све преживјеле припаднике специјалне јединице МУП-а; полиције опће намјене; војне полиције; 'Патриотске лиге'; 'Зелених беретки' и свих оних територијалаца који су судјеловали с нама  у обрани града.  А 2. 05., дакако да је кључан и пресудан. Али, ја се само не би са Изетбеговићевом констатацијом сложио да смо ми имали некакав комплекс или страх од ових, који су нападали град. Комплекса није било. Мислим да је комадант, у скупштини кад је позвао на обрану цјелу БиХ, показао да нема нити комплекса, нити страха. А уз специјалну јединицу стајало је, у том тренутку, велики број припадника полиције опће намјене; војне полиције; 'Патриотске лиге'; 'Зелене беретке'; 'територијална обрана'.

Дакле, много је тих момака који су дословце били буквално, већ постоји опће мјесто оним фармерицама и тенисицама у којима су ишли у обрану. Устало се истога трена у обрану града и обрану БиХ, без икаквога комплекса. Ја само могу казати да је политички врх допустио да многе ствари затекну многе људе у овој земљи. Имали смо искуство Хрватске, Вуковара, Дубровника, Источне Славоније; имали смо искуство реалност Бијељина; имали смо искуство око Босанског Брода и свега осталог, и то се није могло допустити да многи дјелови, да многи дијелови БиХ тако затечени, одговоре на агресију тзв. Југословенске армије. Други 05. се може упамтити по милион детаља и милион догађаја, који су се тога дана збили. Ја се само  сјећам да је комадант, прије него што смо ми кренули са интервентним водовима, водио један врло жесток и громогласан разговор са појединим припадницима Југословенске армије који су тражили да се наше снаге, наше формације да се не дижу. И онда је комадант рекао, ја се не сјећам точно гдје је то било отприлике, али, комадант је буквално галамио, тако да смо ми сви који смо стајали у холу јединице то чули. Неком пуковнику је говорио: пуковниче хоћете ли склонити те људе или ћете да их моји људи склоне. Дакле, био је веома  резолутан.  Није било никаквог компромиса, нити разговора о томе хоћемо ли ми дјеловати или не.  Наравно да смо дјеловали.

Што комадант каже, захваљујући тим обавјештајно сигурносним подацима, на вријеме смо реагирали ми и сви наши суборци, касније јел` борци Армије БиХ. Големе су формације биле ангажиране. То је сад већ познато приликом напада, односно агресије на Босну. Малоприје је комадант поменуто пуковника Шупута, заповједника специјалне јединице Југословенске армије. Ја се не сјећам, не знам да ли се Керим сјећа, како се звао човјек којег смо ми такође, у Дому Југословенске армије окружили. Пуковник је такође, био. Мислим да је био Македонац… Божиновски… јесте. У овом тренутку сјећам се, малоприје смо слушали Зорана''….( упада водитељ Ђуро Козар – оп.а): ''Он је био начелник Дома армије'' .... ( у разговор упада Јован Дивјак  -оп.а)... ''Јесте,  са њим је био Белошевић, обавјештајац Бели је био…..да''. ''Да....(поново ријеч преузима Кристијан Ивелић – оп.а).... Добро је ово суфлирање генерала. Хвала генерале.  Дакле, сјећам се акција коју смо изводили са територијалном обраном и војном полицијом. Били смо и код поште када је Зоран Чегар рањен. Он је 15 дана касније ходао са бандажама попут боксача. Кад су му превили руке он је тад ручно-кумулативном бомбом уништио један транспортер. Касније из војне полиције припадници, територијалци,  још су три транспортера уништена. А колико се сјећам, командант ће ме исправити ако хронолошки гријешим, мислим да су тај дан наши са противоклопним средствима Незир Брајловић, Атиф Кабаш уништили такође, два тенка. И један транспортер је оштећен који се морао повући на Враца. Борбе су биле жестоке, ал` у оном тренутку ја кажем, након неких других ствари које су политички, о којима можда треба нешто касније говорити - камо среће да се тијеком  цијеле борбе, односно обране Босне и Херцеговине задржао онај елан, онај дух, који је постојао тога, тада 2. 05. Практично, није било човјека у Сарајеву који не би тог тренутка узео оружје у руке и кренуо са свим овим постројбама, са свим овим формацијама које су судјеловале у обрани града и које су показале агресору да немају што тражити у Сарајеву.

Ми смо приликом наших интервенција,  односно када би нас наша команда слала у интервенције, на подручју од Врбање моста па до Жељиног стадиона, дакле према обавјештајно сигурносним подацима које је команда добијала, у многим становима проналазили земљовиде, фотографије и исцрпне планове припадника СДС-а, о кључним пунктовима у граду које ће напасти. Дакле, поред онога што се такође зна - спајање са командом гарнизона, ево једна 'Маршал Тито' и освајању кључних објеката у граду, дакле зграда Радио-телевије БиХ као медијског пункта  државе, уништење Републичког МУП-а, уништење зграде предсједништва, и као што је командант рекао пресјецање града на неколико пунктова чиме би град буквално био окупиран, а убрзо послије тога би и пао''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''У то вријеме Војна болница у Сарајеву била је најмање хуманитарна установа.  Заправо, у њој су се инсталирали Нишки специјалци, који су били наоружани до зуба, добро оспособљени, увјежбани. Доктор Накаш, Ви сте били војно лице које је напуштало ЈНА. Заправо, шта се заправо дешавало у Војној болници 02. маја''?

 Др Бакир НАКАШ: ''Видите, прије свега, ја бих се  захвалио, прије свега, на позиву да учествујем у овој емисији са живим херојима и оним који су, у суштини, дали све од себе да Сарајево 2. маја '92 године не падне и да опстане и да данас можемо честитати празник рада нашим слушаоцима. И свим, ја имам обичај да кажем, промашеним сарајлијама, а оним који су погођени, преживјели и зажељети им да наредне године проведу у миру. Пошто су сви дали један мањи увод, можда и ја  један увод да дам. Односи се на то да сам ја био официр ЈНА  до 8. априла '92. године, када сам видјевши након свих догађања која су се десила испред скупштине и свог окупљања грађана, и реакције, и већ напада и гранатирања Сарајева, да дефакто више  у тој установи, практично  не постоји сарајевски дух: не постоји босански дух у њеној команди и у руководству које је водило, затражио да напустим ту установу.

Омогућено ми је, на моје велико изненађење, омогућено. Тадашњем управнику болнице који је имао наређење да све који траже демобилизацију пошаље у Лукавицу, ја нисам послат у Лукавицу''....(интервенција водитеља Ђура Козара –оп.а).....''Доктор Таушан''?…..(наставља др Бакир Накаш)...''То је био доктор Таушан'' (начелник Војне болнице у Сарајеву Томислав Таушан, пуковник ЈНА – оп.а).

Ја сам слободно напустио болницу у коју је дан иза тога,  у току ноћи под велом мрака, ушла јединица  специјалаца из Ниша и практично од тада Војна болница је практично више била војна, неголи болница. Из сазнања која сам имао, контактирајући са људима који су остали у болници и опстали  у њој до њене предаје, активности су биле потпуно потчињене и подређене тој врсти људи који су на одређени начин преузели команду и организацију живота  у болници и организацију рада. Што се тиче конкретно 2. маја,  ја сам 2. маја практично био грађанин града Сарајева, слободан  без униформе, демобилисан, а не мобилисан пошто није било  војног позива, него је  било у већини случајева, људи добровољци су се јављали. Ја нисам знао носити оружје, па га нисам ни у том моменту носио. Знао сам неке друге ствари радити. Другог маја некако сам се задесио такође, поред тадашње  Војне болнице. Био сам у посјети код покојног Јована Кондалија који је био директор  'Шипада'. И на повратку до куће, на сугестију супруге, нисмо кренули преко Скендерије, него смо кренули преко брда и тада смо видјели да комплетна  јединица која је обезбјеђивала Војну  болницу је практично била под пуном ратном спремом, са шљемовима наоружаним до зуба и да практично није било могуће ни да  муха  уђе у болницу, а камоли да уђе  неко други. Од људи који су тада били у болници касније сазнао сам и то да је у том периоду болница практично била мјесто у којој су се сакривали,  скупљали они који су настојали да избјегну контакте са територијалном обраном и са специјалним јединицама, а били су припадници Армије (мисли на ЈНА – оп.а). Такође су били довучени они који су били рањени, а били су припадници ЈНА и да је то био преломни моменат да од наредног дана, значи с ноћи 2/3, практично су била потпуно испражњена  два спрата горња нашег објекта, а то су 11. и 12. Једанести превентивно да нема комуникације са осталим, а 12 су запосјели Нишки специјалци за своје послове које су касније одрађивали''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Послије је агресор гранатирао Војну болницу, па су се Нишки специјалци повукли. Јелте, она је била изложена ватри, премда је била у функцији здравства, тако да кажем''.

 Др Бакир НАКАШ:… ''Пазите! Што се тиче самог тог момента 2. маја и 3. маја, од тада почињу и одређене чињенице да је болница употребљавана као мјесто одакле се са снајпрером пуцало по грађанима Сарајева. Постоје ту подаци, то је немогуће их избрисати, јер факти у рањеним људима су остали и они су записани. Седам дана након тога ми смо имали срећу да је Војна болница предата легалној власти БиХ, споразумом који је постигнут између УНПРОФОР-а и ЈНА и предсједништва и Црвеног крижа који је требао да обезбјеђује ту установу до њеног постављања у потпуну функцију. Ми смо 10. маја практично почели пречишћавање и тражење свега што би могло заостат у болници. Имали смо прилику да нађемо доста наоружања, доста муниције, а врхунац свега је био противавионски митраљез који је био стациониран у соби  потпуковника, који је био задужен за обавјештајну службу. И тај противавионски митраљез је истог часа када је констатовано да је заостао након њиховог повлачења, јер су се они повукли само са  најлон кесама  и личним прибором, практично је био предат јединицама МУП-а и био је ангажован према  Врацима. Три дана након преузимања болнице почело је жестоко гранатирање. Прво  нивоа осмог спрата, касније и ниже. До краја опсаде Сарајева, практично болница је била преко  200 пута погођена са тешким гранатама, а перманентно изложена снајперу  и другој ватри. Али, што је факат и чињеница - није никада престајала са радом, јер она је ту функцију хумане установе поново преузела, преузимањем организације рада од  бивше ЈНА и наставила је до данас''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''У нашем архиву нашли смо један извјештај везан за Војну болницу'' (тонски снимак чита спикер – оп.а): "Служба  јавне безбједности Центар наиме, утврдила је да се са Војне болнице и из Војне болнице  отвара ватра на ту службу  јавне безбједности и неколико милиционера је рањено.

Ја сада предлажем да се укључимо у студио 1. и да чујемо колегиницу Јасмину Дучић-Нухоџић''.

 Водитељ у студију Јасмина: ''Ево поштовани слушаоци већ разговарамо цијелих сат и неких 17 минута о 2. мају 1992. године. Мени је част и свим мојим колегама  што су у нашим студијима и у студију Радио Федерације БиХ овако еминентни гости. Предлажем сада да чујемо шта се дешавало у Штабу везе Територијалне обране БиХ.  Говори тадашњи начелник везе Хајрудин Шуман'' (тонски снимак –оп.а):

 ……. 2 мај 1992. године……..

 Хајрудин ШУМАН: ''Могу рећи да сам случајно био у командном  мјесту - веза руковођена и  командовање оружаних снага БиХ, односно Штаба територијалне Републике БиХ. Ту се одвијала драма. Практично, сав догађај који је виђен и познат  у штабу у везама руковођења се  одвијали, чак могу рећи у секандама неки догађаји, нарочито  иза два сата. Међутим, интензитет је највећи био око 15 - 15.3о. Ту смо ми заробили практично  били радиостаницу од ЈНА, тако да смо  имали све френквенције њихове на којима су разговарали. Тако да је све, комплет снимци који су се дешавали око практично фатања Нишких специјалаца и разговора Кукањаца и Ђурђевца - имају снимљени. Такође, има снимљено када је генерал Кукањац наредио бомбардовање Сарајева. Тада су три авиона  полетјела из Ниша у 15 и 18 минута да би ми обавјестили градски Центар за одсутност од стране обавјештавања  985, гдје се јавио градоначелник (Сарајева – оп.а) Крешевљаковић. Тад смо тражили од њега да припреми, практично да огласи  ваздушну узбуну. Међутим, он се јавио за пар минута и рекао да систем не ради. Ми смо рекли, морају наставити поправљати га, иначе ће неко одговарати.  За 10 минута се јавио да је спреман.  То је било негдје око 15.30, двије три минуте и питао шта да ради?

Ја сам у том моменту рекао - па свирај, па шта и ако не дођу авиони. И управо, кад је сирена свирала, тада су налетили први авиони. У том случају, ја могу још нешто рећи да смо ми из Центра ушли у фреквенције које имају пилоти и један коментар је био да се припреме два 'патриота' (мисли на противавионске ракете - оп.а), које смо  практично симулирали да имамо и да се спреме да униште прва два авиона. У том случају, први авион је бомбардовао Хум, репетитор Хум. Другу бомбу је бацио тамо иза Пољина. Док друга два су практично прелетила Требевић и бомбе су  изручили иза Требевића. Послије тога, услиједио је сукоб са Нишким специјалцима гдје се практично у садашњем БК центру они забарикадирали. Тада група Џевада Топића практично, опколила их…. и тада смо замолили да нам господин Викић уступи пушку да истјерамо димним сигналима. Међутим, нико од специјалаца није хтио то да користи да  дође да то уради, осим Зорана Чегара. Он је практично  отишао доле на лице мјеста и испалио пар запаљивих оних сузаваца, тако да су они  изашли и тада је усљедило  хапшење. У том случају, неко је од тих специјалаца побјегао. Улетјео је у пошту. Иза тога практично је усљедила та диверзија која се дешавала. И у консултацијама практично вјештака и свега, констатовало се да је то практично све припремљено, планирано и да је то настало из канцеларије, практично тадашњег директора дирекције регије Сарајева Шћепана Тепавчевића''.

Autor sjovicicslavuj | 3 Maj, 2009 | read_nums (225)
            Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Господине Бацковићу и Ви сте тада били у Штабу територијалне одбране. Чули смо да је специјална јединица МУП-а имала неке назнаке о могућем нападу на град. И ви сте вјероватно знали неке детаље''.

 Заим БАЦКОВИЋ ЗАГИ: ''Дозволићете прво да поздравим грађане Кантона Сарајева града. Превасходно да поздравим све грађане који су доживјели голготу '92. до '95. године, обзиром да се намеће, или покушава се наметнути заборав нечега што је немогуће заборавити. Такође, да поздравим све своје ратне другове и све оне који су прихватили да расвјетле оно што се дешавало не само 2. маја, као што  рече Лучаревић.  Други мај је од априла '92. до потписивања Дејтона. Да ли  је представа то ћемо видјети, јер постоје и други начини и методе. Штаб територијалне одбране, ја сад морам овдје, вјероватно овдје,  први рећи Републике БиХ. Сви говоре Армије БиХ, Министарство унутрашњих послова БиХ, Специјална јединица  Ребулике БиХ, имао је цјеловите податке везане за потпуну припрему односно операцију. То више није био ни бој ни битка, него операција заузимања града Сарајева.

Подаци су размјењивани са државном безбједношћу и када смо склопили мозаик, схватили смо  да нисмо знали, него да се спрема. Вјероватно је повод, или нешто што се може звати поводом, било  заробљавање предсједника Предсједништва господина Изетбеговића. Односно, да су схватили да су добили повољан сигнал да то могу урадити''.

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Ваш систем веза ухватио је тада  интересанту поруку – 'Киша над Сарајевом'. Шта то значи''?

 Заим БАЦКОВИЋ Заги: ''То је требало да објасни господин Шуман. То  он има и снимљено. Наиме, након што је притворен господин Изетбеговић, непрестано на свим фреквенцијама је брујало 'Киша над Сарајевом'.  Након што смо добили од Центра службе безбједности Сарајево и од Центра државне безбједности податке о груписању снага, пребацивању снага, брзом престројавању јединица ЈНА - схватили смо да се припрема удар на Сарајево. Треба почети и треба стварно расвјетлити шта се то десило тог 2. маја. Наиме, треба коректно рећи да је све почело дешавањима у бившем Дому ЈНА, хладнокрвним убиством који је извршио пуковник Божиновски. Значи, директним пуцањем без икаквог повода у човјека, у Асафа (презиме Хаџић – оп.а). Пуцањем које је даље настављено и рањавањем у том моменту, тада  господина Сакиба Пушке (предратни окорјели сарајевски и бјелосвјетски криминалац – оп.а) и још неких момака, а мирном предајом регрута што је врло интересантно, регрута који су били у Дому ЈНА, бившем дому ЈНА. Не треба заборавити ни још један детаљ, а то је детаљ потписа, назовимо … тадашњег споразума  између Ганића и господина Мекензија, о начину на који ће се извршити транспорт Изетбеговића из Лукавице до команде Друге војне области и након тога, начин на који ће се извршити транспорт господина Изетбеговића са сарадницима до предсједништва и онда наставак транспорта тадашњег генерала Кукањца и његових сарадника. Сви слушаоци, сви гледаоци, видјели су тај снимак и видјели су ону бордо ''Џету'' испред транспортера у којем је био господин Изетбеговић.

Тај план  транспорта, односно рецимо.... назовимо то - фиктивне размјене,  генерал Мекензи је промјенио у самом објекту Команде  Друге војне области, за што су сазнале све снаге, или како смо ми тада звали - јединице које су, а држале Команду Друге војне области у блокади. Господин Пушина (мисли на Јусуфа Пушину, помочћника министра МУП-а и једног од главних актера масакра у Добровољачкој улици – оп.а) се налазио директно на лицу мјеста и било би добро да он расвјетли дешавања у Команди Друге војне области. Драган Викић, мој колега из основне школе, значи од мог дјетиљства. Заједно смо некад и у клупи сједили, је прослиједио податке који су ухваћени у  стану Јовановића и тачно се знало.... Међутим, укупан број људи који је могао да изврши чишћење града је био мален.  Предухитрила су нас дејства ЈНА, бивше ЈНА. Правац кретања Кобиља глава - Скендерија био је потпуно пресјечен, снајперском ватром координиран, значи  потпуно усмјерен, потпуно планиран из два смјера: Циглане - војни небодери, преко пута стадиона Кошево. Тим се правцем једноставно није могло ићи, није могло кретати. Други правац, то је мост, бивши мост 'Братства и јединства', према касарни 'Маршал Тито',  такође је био под сталном ватром из правца касарне и правца Грбавице. Ноћ 1/2. мај, не треба  заборавити покушај  преласка тог моста и то је било, то је осјећај, наравно војнички господин 'алах му рахметиле' Хајрулаховић (Мустафа Хајрулаховић Талијан, касније командант Првог муслиманског корпуса – оп.а) је одредио једну групу врло храбрих момака, на чијем челу се тада налазио  Зембо Харис, који су у потпуној блокади држали и више од 40 сати без спавања, чували тај пролаз. Такође, не треба заборавити уз подршку јединице специјалне  намјене МУП-а и ове јединице коју је водио господин Викић,  људе на чијем челу је 'алах рахметиле' Срна Енис. Било то је држање, значи десне стране обале Миљацке, од Скендерије преко тадашње бивше 'Словенијелеса', Музеја.

 Водитељ Јасмина: ''14  сати и 17 минута, поштовани слушаоци, ово је Радио Федерације Босне и Херцеговине. Ево, видјели смо да наше саговорнике одлично служи памћење и да смо се присјетили оних догађаја око 2.маја '92. године. Чули смо да је у граду тај дан владао хаос… Међутим, ево питање за све наше госте. Ко је у ствари  командовао тај дан? На основу чега је уопће планирана одбрана? Господине Дивјак''...

 Јован ДИВЈАК:…''Пазите! Хаос је можда изгледало привидно. Доста је тога било контролисано. Ево, преда мном је, видјели сте овдје, то је ратни дневник Штаба територијалне одбране Републике БиХ, који смо водили од  12. и овдје стоји да смо  13. издали наређење Регионалном штабу територијалне одбране. У то време је био Печенковић, касније је прихватио  Талијан и ми смо овдје написали да се треба заштити пут на Требевићу, на три деонице. Потпуно заштити  Скендерију, Врбању, Скупштине општине Нови град, Дом здравља, Мојмило итд.

Ми смо то, да ли је то нешто помогло другог, нисам баш сигуран, али уз све ово што је досад речено, волио бих да истакнем да је ипак постојала организација: општински Штаб Нови Град, Ново  Сарајево, Центар наравно, Стари Град и да су те активности, на неки начин, биле заједнички усмераване, посебно са станицама полицијским, управама у општинама. И да је ту постојала сарадња, ово што смо чули, то нам се нуди да се направи заиста транскрипт овога и да помало усагласимо оно што је све речено. Идемо од тога да глорифицирамо нешто до онога, што  негдје потпуно заборавимо.

Мени је први утисак и тада  и данас, да се заиста грађани одбранили, да се  грађани 2. маја, организовани кроз ове групе које смо чули. Сви су добровољци, сви, буквално сви, сем оног дела полиције која је имала своју  мобилизицију, неовисно од  одлуке  предсједништва. Пазите! Ја се подсјећам, присећам да је полиција већ имала виши степен борбене готовости крајем септембра  '91. године, због догађања у Хрватској и да су јединице полиције, тада већ, тад још увијек милиције, имале повишен степен одговорности, да је део ратних јединица био ангажован.

Кад говорим о овим некаквим аномалијама, често се говори о добром наоружању, да смо узели 20.000, разоружали оне припаднике СДС-а. Тачно је, камо среће да је тај број био толики. Ја ћу  само две бројке, да видите. Ми смо 16. априла, Регионални Штаб територијалне одбране тад бројао 24.000 добровољаца. Свега је 6.300 било наоружано. Овдје у овом прегледу нема ни један минобацач, нема ни једна хаубица, ништа. Ми смо данас овдје  чули да смо толико добро, да смо растурили, даље''.

 Водитељ Јасмина: ''Чули смо такође, да су тај дан рецимо и авиони надлјетали Сарајево''.

 Јован ДИВЈАК: ''Да. Добро. То су детаљи. То остаје. Али,  говоримо, овај део само да допуним, ово што се дешавало. Није то тако било лахко, лагано зауставити , ни оно на Врбању. Ја мислим да сте снимили - један моменат критичан је био за нас у Штабу, пардон, кад је речено да је тенк дошо до Јеврејског гробља. Јављао ваш Влатко Марковић (новинар Радио Сарајева – оп.а) који драматично указује да је тенк, ено га, и ми смо замисли, да вам дође горе и директно, сад у то време, имамо податке да се са Бруса гађа, да се гађа итд. Само једна бројка, пазите! Општина Стари Град 26. априла имала 1830 на списку, од тих 1830 само је 570 наоружано. Свега једна снајперска пушка и тако даље и тако даље. Морам овдје рећи грађанима да опет те појединачне групе, помало самостално, помало иницијативно допринеле су укупно блокади онога што је Армија (мисли на ЈНА – оп.а) намеравала и још задњи  један податак, ми смо тог јутра, под командом наравно, тад начелника Штаба територијалне одбране Републике БиХ Ефендић Хасана, имали податке о  припремној кретњи.  И знам да је један од првих одлука наређења било Ефендића, да радници у фабрици 'Мискин Црни', да оне припремљене тетроједре, противоклопне препреке се изнесу  на улицу, у овом правцу  који иде од Неђарића према телевизији и даље према граду. Значи, то је нешто овјдје што досад нисмо рекли и оно што ми је у овом тренутку веома значајно што бих требао и желим да кажем, кад ви питате која је команда?

Из овог што смо досад чули  могли смо оценити да је можда било истовремено три четири линије командовања. Ми знамо шта смо у Штабу територијалне одбране радили. Малопре смо од 'Заге' чули да је то ишло преко Сефера Халиловића. Сефер је у то време био оперативац у Штабу територијалне одбране. Они су се, 'Патриотска лига' је ушла у састав. Међутим, и даље су постојале некакве паралелне линије командовања. МУП је имао своје. Још увек то није се ни могло очекивати, 15 дана по формирању територијалне одбране да буде то, да буде увезано. Међутим, заиста инсистирам на томе да је на извјестан начин сарадња између територијалне одбране и полиције у граду, уз све ово што прихватам да се дешавало и 'Зелене беретке', 'Патриотска лига', учинила да се спречи намера да се јединице ЈНА нађу на пунктовима, ето предсједништво, Друга војна област, Скендерија''...

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Колегице Јасна, ево мој гост Џевад Топић Топа жели да дода нешто ново што је господин Дивјак говорио''.

 Џевад ТОПИЋ ТОПА: ''Ја бих се укључио и рекао да јест. Ми смо били наоружани, а многе групе нису смјеле да пријаве наоружање које су имали. Јер, тад је била једна прекретница. МУП је тада био у раздору. Значи, МУП се.. Доста из МУП-а људи се, овај, повукло и тада, ја знам, у Старом Граду, кад смо ишли на Фалетиће (складиште војне опреме ЈНА – оп.а) горе да узмемо од територијалне одбране оружје, тада нам нису дозволили да идемо, јер смо се бојали наше полиције. Сад не знам која је била наша? То знају ови који су били у полицији. А тада да смо освојили, рецимо оружје које је било у Фалетићима и да смо имали то наоружање -  ми би пуно лакше, би и устројили војску''.

 Јован ДИВЈАК: ''Топо  опрости, а ко је организовао напад на Фалетиће. Ми из Штаба територијалне одбране немамо информацију да је то ишло преко Вас. Ко је то организовао''?

 Џевад ТОПИЋ ТОПА: ''То је организовао Стари град''.

 Јован ДИВЈАК: ''Чекај, а Стари Град, под чијом је командом требао да буде''?

 Џевад  ТОПИЋ ТОПА: ''Требао је да буде под територијалном одбраном''.

 Јован ДИВЈАК: ''Хвала, ништа друго''.

 Џевад ТОПИЋ ТОПА: ''Тада је, прије тога су биле 'Зелене беретке' и уствари, све формације. Ево, малоприје Нујић је прочитао и припаднике полиције Старог града  и све. Значи, ми тада нисмо имали одређене организације. Људи нису знали гдје да се пријаве и онај ко је дав'о оружје, људи су се  и пријављивали. И зато кажем, да тада у то вријеме, није баш било тол'ко  увезано, кол'ко ми сада причамо да је то било тако организовано и да нису имали... Било је наоружања тешког . Наоружање које смо ми у акцијама у'апсили, ал' се није смјело пријавити. Зато, бојали смо се да нас не би одвели наша полиција''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Господине Топићу, хтио би  Ваш надређени у то вријеме, господин Лучаревић нешто да дода''.

 Џевад ТОПИЋ ТОПА: ''Да извол'те''….

 Водитељ Азра СИПОВИЋ: ''Па ћемо чути онда господина Бацковића''.

 Керим ЛУЧАРЕВИЋ: ''Ја мислим да је овдје било низ констатација. Мање више говори о томе  ко је управљао? Ко је командовао и тако даље. Свака формација, зна се, од тога  колика је била и колико је  имала  одређену количину наоружања. Неки су имали 20 неки 5о. Ја сам имао формацију од 2.600 људи. Само 3.000 дугих цјеви у Сарајеву. Негдје послије других барикада, одмах зове мене Мустафа Стојчевић и каже: у општини Стари град продаје се наоружање. Шахинпашић Русмира шаље. Има 600 аутоматских пушака. По наредној изјави Липовац има, отиђите! Отето све оружје, они узму и отму то наоружање. Није прошло 20 минута мене зове ….. Бакир Изетбеговић (син Алије Изетбеговића – оп.а). Каже, узели су твоје наоружање итд. Треба све то вратити чим акција прође. Дакле, ми ћемо то вратити. Да ли ће то трајати, чућете одмах.

Тако да смо, ми смо дошли у посјед 2600 цијеви, које нормално никоме нисмо ни пријавили. Јер, мене је у априлу и у марту и током ц`јеле '92. године, наша полиција гањала. Претресала ми станове, тражила наоружање.  Ми смо то код нас оставили и тако даље итд. Тако да смо ми били у једном сталном кошмару. Ви нисте знали код кога се обратити.

Други детаљ, господин Ефендић је био  начелник територијалне одбране. Негдје тамо почетком, уствари крајем априла, сједим ја код њега у канцеларији. Он разговара са генералом у Хрватској,  једним који је био портпарол тада корпуса у Загребу и он њему каже: немамо болан наоружање, да имамо муниције, немамо ништа. Ја сад слушам с ким он прича. Ја то чујем кроз разговор да се ту рјешава са неким другим колегом из Загребачке области. Успутно још да кажем, моја је супруга  у Новом Саду, молим те припази је. Послије тога ми смо сва даље активности, наређења, активности, примали само од Сефера Халиловића. Ни од кога више. Нормално да нисмо пријављивали наоружање, дуге цјеви, материјална средства и друго''.

 Водитељ Јасмина: ''Као што смо чули патриотске снаге које су браниле град Сарајево, одавно су почели  у илегали''.

 Керим ЛУЧАРЕВИЋ: ''Убацивање 163 шлепера наоружања и муниције. То ником нисам пријавио…То је било у посједу војне полиције и то сви јако добро знају. Тим је материјалним средствима одрађена Жуч, одрађено  Мојмило, одрађена Добриња,  одрађене све борбене акције. Тако да неке ствари се нису могле пријављивати. Неке  су ствари рађене спонтано, а сигурно је  оно што каже господин Дивјак - било је више линија командовања. Зато што је постојао један хаос, јер ви нисте имали проглашење непосредне  ратне опасности. Биле су структуре друштва у политичком расулу и ви сте значи једноставно, у једној таквој ситуацији, гдје сваких сат времена дејства имате.  Ви сте се морали сналазити према датој ситуацији''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Ево, господин Викић, има потребу да се надовеже на ове ријечи које је дао Лучаревић''.

 Водитељ ЈАСНА:… ''Јест, а послије тога господин Кемо Адемовић''.

    My picture!

Kategorije

Arhiva