Slavko Jovičić -

БиХ - парламент - Јовичић: Судство БиХ незаинтересовано за српске жртве

Autor sjovicicslavuj | 9 Jul, 2009 | read_nums (355)

    Рад и поступци правосудних институција на нивоу БиХ, а превасходно Тужилаштва и Суда БиХ, најбољи примјер једностраног, селективног и пристрасног рада; Правде за српске жртве нема; Сарајево непреболна рана српског народа...

    Припремила: Марија Богдановић

    САРАЈЕВО, 9. ЈУЛА (СРНА) - Тужилаштво БиХ претворило се у мали "Хашки антисрпски трибунал" и скоро никакву пажњу не поклања случајевима у којима су Срби били жртве окрутног страдања и неспорних ратних злочина, сматра посланик СНСД-а у Представничком дому парламента БиХ Славко Јовичић.

    Јовичић, који је и сам бивши логораш, изјавио је Срни да је несхватљиво да неколико стотина предмета који се налазе у Тужилаштву БиХ, а третирају страдање српског народа у претходном рату, још налазе по неким ладицама или да се говори да су "предмети у раду и да се у циљу истраге не саопштавају други детаљи".

    "Никада нисам тражио баланс у количини или броју почињених ратних злочина на простору БиХ, али константно се залажем за баланс у постизању правде и за српске жртве. Те правде нема и нисам оптимиста да ће је икада и бити када је ријеч о српским жртвама", изјавио је Јовичић.

    Према његовим ријечима, Федерација БиХ данас је скоро етнички очишћена од Срба и све процјене говоре да на том подручју једва да живи између три и четири одсто предратних Срба.

    "Рад и поступци правосудних институција на нивоу БиХ, а превасходно ту мислим на Тужилаштво и Суд БиХ, најбољи су примјер једностраног, селективног и пристрасног рада", тврди Јовичић и додаје да је правосудни систем у БиХ једна од најнеуспјешнијих реформи у БиХ.

    Наводећи да је створена једна перцепција о "добрим и о лошим момцима", Јовичић је истакао да Срби и српске жртве скоро да и не интересују судске органе на нивоу БиХ, јер су унапријед сатанизовани од великих свјетских центара моћи.

    "Њима се правосуђе БиХ ни на који начин не може одупријети, што је, поражавајућа чињеница. Јер право и правда су за српске жртве већ давно, не знам који пут, поново `убијени`", каже Јовичић.

    Јовичић пита о каквом независном правосудном систему у БиХ се говори, ако готово све кључне оперативне послове у том систему воде странци.

    Он је подсјетио да је 44 мјесеца био у пет муслиманских логора, међу којима и у једном од назлоглазнијих конц-логора "Силос". Каже да је извођен на прве борбене линије у "живи штит" и тјеран на најтеже физичке радове.

    Коментаришући ослобађајуће пресуде оптужених за ратне злочине над српским цивилима Јусупу Ахметовићу из Милића и Фериду Хоџићу из Власенице, Јовичић је рекао да је то само још један доказ да су надлежна тужилаштва намјерно бирала најблаже тачке оптужница, те да није никакво изненађење што су их судови ослободили.

    "Ријеч је о пресликаном случају Насера Орића и његовог предмета у Хашком трибуналу. Тада је главни тужилац Трибунала Карла дел Понте намјерно бирала најблаже тачке оптужнице за Орића, јер га није хтјела оптужити за његову личну одговорност за стрдање више од 3.200 убијених Срба на подручју Подриња, односно Братунца и Сребренице", додао је Јовичић.

    Он је навео да су та страдања - ратни злочини над српским народом од почетка рата 1992. и 1993. године претходили догађајима из јула 1995. године у Сребреници.

    Говорећи о немарности правосуђа БиХ када је ријеч о процесуирању злочина над Србима, Јовичић подсјећа да су још 24. фебруара 2004. године Градска организација логораша Српско Сарајево, чији је раније био предсједник, и Удружење породица погинулих и несталих цивила Сарајевско-романијске регије покренуле иницијативу пред Уставним судом БиХ, односно Комисијом за људска права да се утврди истина о страдању Срба на подручју Сарајева.

    У том захтјеву поднесена је 71 апелација за нестала лица за чију се судбину ни до данас ништа не зна, а предмет - страдање и нестанак Срба у Сарајеву - допуњен је 21. маја 2004. године са 39 нових апелација.

    Уставни суд БиХ је 27. маја 2005. године донио коначну, обавезујућу и извршну одлуку којом је обавезао Владу Федерације БиХ да путем надлежне комисије за тражење несталих одговори на све захтјеве апеланата да би дјелимично била разријешена судбина несталих Срба у Сарајеву.

    Федерална Влада оглушила се о одлуку Уставног суда због чега је Јовичић, који је тада био заступник подносилаца апелација, 18. јануара 2006. године у име оштећених поново поднио нови захтјев Уставном суду БиХ.

    Тражио је да се нареди Влади ФБиХ да се формира комисија која ће се искључиво бавити истраживањем и утврђивањем страдања и нестанка свих лица српске националности на сарајевском подручју, али по овом захтјеву Уставни суд БиХ још није засједао.

    Јовичић подсјећа да је 20. априла 2006. године поднио пријаву Тужилаштву БиХ против одговорних лица Ахмета Хаџипашића и Амора Машовића због свјесног одбијања извршења одлуке Уставног суда БиХ.

    Хаџипашић, који је тада био предсједник Владе ФБиХ, у међувремену је умро. Машовић је у то вријеме био предсједник Федералне комисије за тражење несталих.

    "Сарајево ће трајно остати непреболна рана српског народа и, нажалост, никада се неће моћи утврдити тачан број Срба убијених у том граду. Тај злочин је смишљен, организован и почињен пред очима највиших муслиманских власти и има сва обиљежја организованог `државног злочина` почињеног над Србима", истиче Јовичић.

    У Сарајеву су, наглашава, убијене цијеле породице, које више нема ко ни да пријави као жртве муслиманских злочина.

    "За српске жртве нема правде, нити ће је икада бити и то јасно указује да у БиХ никада неће доћи до истинског помирења народа", додао је Јовичић.

    Јусуп Ахметовић из Милића ослобођен је прошлог мјесеца пред Окружним судом у Источном Сарајеву оптужби да је у мају 1992. године у мјесту Жутица код Милића починио ратни злочин над српским цивилима.

    Суд БиХ ослободио је 29. јуна бившег команданта Територијалне одбране Власеница Ферида Хоџића који је оптужен за злочине над српским цивилима и ратним заробљеницима од маја 1992. године до фебруара 1993. године на подручју општине Власеница.

    Нико није одговарао ни за злочине над недужним српским цивилима у Сијековцу у општини Брод који се догодио 1992. године. Ни за многобројне Србе побијене на планини Озрен 1995. године још нико није приведен пред лице правде.

    Пред Судом БиХ још се нису нашли они који су одсијецали главе српским борцима на теслићком и озренском ратишту. Нема кажњених муџахедина који су над Србима изводили ритуалне обреде убијања, о чему постоје многобројни докази.

    Нису процесуирани ни налогдавци ни извршиоци злочина над српским народом у Дервенти, Броду, Крајини, Подрињу, на Чемерну и широм БиХ.

    Велико страдање српског народа догодило се у селу Брадина у општини Коњиц 26. маја 1992. године када су муслиманско-хрватске снаге звјерски побиле 60 цивила, а преостале жене, дјецу и старце су затвориле. Све куће и другу имовину су спалили, као и српску православну цркву.

    Јовичић напомиње да су прво били затворени 15 дана у тунелу, а да су онда заточени у злогласне логоре Мусала и Ћелебиће. Брадина је прије рата у потпуности била насељена српским народом.

    "Овај злочин има сва обиљежја геноцида над Србима, јер су сви докази вјековног постојања Срба на том подручју потпуно затрти, а и данас су видљиви, јер се ниједна породица није вратила након стравичног погрома. Много је таквих мјеста у БиХ", додаје Јовичић.

    Заборавља се чињеница да је први ратни злочин на територији БиХ почињен 1. октобра 1991. године на подручју данашње општине Равно. Припадници регуларне војске Републике Хрватске тада су из засједе убили 14 припадника ЈНА.

    "Хрватска је тим злочином извршила агресију на територију БиХ", закључио је Јовичић у изјави Агенцији "Срна".

    Пред лицем правде до сада се нашао мали број починилаца злочина над Србима који су, или ослобођени усљед "недостатка доказа", или су осуђени на срамно мале затворске казне.


Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva