НН лице:….''Поручујем из оперативног штаба - Сарајлије држите се храбро! Наоружани браните град! Јавићемо се још!''

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Поново смо драги слушатељи у студио РФ БиХ и настављамо реконструкцију догађаја који су били 2. маја 1992. године у Сарајеву. С нама је гост и омиљени командант легендарних специјалаца МУП-а БиХ Драган Викић.

Господине Викићу, Ви сте чули предходно  шта је говорено. Јесте ли имали обавјештајне податке о  снази непријатеља, о његовим намјерама и о томе гдје су се све они стационирали тог дана, 2. маја''.

 Драган ВИКИЋ: ''Прво да искористим прилику да поздравим све слушатеље Федералног радија. Нарочито морам да поздравим ветеране специјалне јединице и све саборце, у то вријеме територијалне одбране, касније Армије БиХ, који су 2. маја дали све од себе.

Ја ћу се надовезати мало на господина Дивјака, који је у уводном излагању дао једну војно политичку ретроспективу. Ја би сад казао да се Сарајево град није случајно одбранио. По мени, нека три битна аспекта која су утицала да 2. маја буде онако како је било, уствари да Сарајево остане сачувано је. Морамо се вратити на 5/6 април, оне велике демонстрације које су биле против рата, које су биле у Сарајеву, гдје се скупило негдје око 200-300 хиљада људи, патриота Сарајева, патриота БиХ: људи који су у то вријеме знали шта ће се десити, који су са својим пријатељима, комшијама организирали се у групе и размишљали у то вријеме већ  о отпору. Морам казати другу ствар која је, по мени, јако битна. Ову прву, само да напоменем да је, по мени, тог 5/6 априла упаљена бакља једна, која је запалила грађане БиХ, све патриоте који су тог датума казали – не  агресору и казали да ће се оружјем супроставити заузимању града Сарајева и БиХ. По мени, друга ствар која је јако битна, морам напоменути је, да смо ми дошли у посјед негдје 7/8 априла, значи непосредно послије 5/6 оног великог скупа пред скупштином и у самој скупштини до комплетне ратне документације, војне  документације, паравојних формација СДС-а. То смо наравно нашли код предсједника, у стану предсједника СДС-а господина, данас покојног Јове Јовановића (предсједник СДС-а Сарајево –оп.а) који је, хвала Богу, ето, оставио у једној војној торби, да кажем ратној торби, комплетну организацију, која нам је јако много послужила у разоружавању тих паравојних формација код којих смо дошли до великог броја наоружања. Наравно, ја нећу казати ни приписати тај посао који је урађен људима којим сам ја заповиједао. Овдје је  Керим који је водио војну полицију. Ту су биле и друге станице. Ту су биле и друге формације, гдје смо ми заједно. Тад се 'Патриотска лига', 'Зелене беретке', гдје смо у једној заједничкој акцији, значи једног комплетног терена, тај посао ефикасно и брзо урадили. Што значи да смо један битан сегмент агресије на град Сарајево у тим првим данима априла, значи много прије 2. маја, сломили. Морам казати и једну трећу ствар која је, по мени, јако условила оно што ће се 2. маја десити и одиграти, а то је улазак у 'Претис' ( предратно предузеће намјенске војне производње – оп.а), који се одиграо 13/14 (април 1992. године – оп.а). У другом студију сједи Кемо Адемовић, мој замјеник који је у то вријеме водио ту акцију. У тој акцији је  дошло  у посјед великог броја, могу казати негдје око 788 пројектила осе. А ту је и Керим, ево сједи, па и он може о томе касније, можда и шире да говори до  великог броја минобацачких граната 120, онда граната 'зисових' граната. Мислим да су тада већ створени предуслови да се Сарајево, значи може много ефикасније супроставити аресору''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Значи Драгане, Ви сте се са полицијске престројили у једну војну формацију''.

 Драган ВИКИЋ: ''Јесте. Међутим, морам да кажем још неке друге ствари. Ове су, по мени, како ја гледам, што наравно, да сви ми овдје у студију који смо у то вријеме почетка рата и цијели тај рат провели у Сарајеву, нормално да свак има своје запажање. Морам да кажем и ово, да надопуним господина Кему Адемовића, да се већ од самог почетка, значи 5. априла, да су све касарне биле покривене. Наравно, касарне су биле покривене од наших људи који су у то вријеме имали своје групе, који су у то вријеме трансформисали територијалну одбрану, војну полицију, касније војску. Тако да морам поменути, значи овај дио је с почетка рата, значи разоружан, овај дио, а Дивјак је довољно казао. Ја не бих понављао.  Биле су пренакрцане те касарне. Оне су већ биле изолиране и блокиране. Ови тенкопроходни простори су исто били  запосједнути. То је горе, по мени, један од битних тенкопроходних подручја су били Доглади (стратегиско мјесто српске одбране на Илиџи – оп.а). Знамо да се велика касарна у Бутилама налазила и запречавање и покривање са противоклопним групама, и оним дјеловима мостова који су разграничавали значи, ово са Грбавицом. И оно горе што је ишло значи, не само око скупштине и Скендерије, предсједништва, опћине Центар, него и ово све  редом горе што је ишло око Економске школе и горе ти мостови, и тај дио је био блокиран. Јер, то су била по мени два најудаљенија мјеста гдје су они могли да крену. Значи, ово су све неки предуслови били. Мислим да се у то вријеме јако пуно  радило. Ми сви знамо који смо у то вријеме руководили  великим бројем људи. Морам поменути и Телевизију Сарајево, у то вријеме БиХ телевизију, мада смо је ми покривали и много прије почетка рата. Господин Хебиб зна, који је прије почетка рата био помоћник министра за полицију, дигнуте су тада двије резервне чете. Тада је одред имао осам чета и тако  да се процјенило да се требају двије дигнути. Тако да се са једним већим бројем покривале и зграде државних институција, личности које су радиле су се посебно покривале. Богами се и телевизија добро покрила и фала Богу, она је остала, ево, како знамо, што се тиче, није никад дошла у ситуацију да се могла запосјести. Што је била оштећена од гранатирања током рата, била је, али је остала читава за разлику рецимо од поште, која је,  по мени,... Још неке друге битне ствари које су могле у то вријеме да се ураде, а нису се урадиле, нажалост. Ако се сјећамо појединих политичара који су нам говорили на самом почетку да рата неће ни бити, вјероватно онда самим тим то и говори да се није много ни размишљало о свему томе''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Господине Викићу, Ви ћете у  наставку''...

 Драган ВИКИЋ: ''Хоћу још једну ствар да кажем, пошто сте ми поставили питање. Морао сам опширно. Међутим, није једноставно говорити о 2. мају, а казати у пар реченица. Много ћу ја  ствари овдје и пропустити. Нека ми  не замјере људи који су свој велики допринос дали 2 маја, јел десет година је послије рата. Много штошта се ту већ заборавило. Међутим, морам да  кажем да смо ми од господина Муње Алибабића, тада начелника  Сектора СДБ Сарајева, добили пуну и праву информацију да ће они у јутарњим сатима напасти Сарајево. И напали су га из више праваца. Ако се сјећате оних тенкова који су остали код Врбање моста? То се десило тада. Ако се сјећате напада овог Шупутовог заштиног пука и тих његових специјалаца, који су кренули из Бутила? Значи, без икаквог овлаштења и тако даље, који су похватани њих негдје око 158 на челу са њим, капетаном Марковићем, пуковником Белошевићем (Славољуб Белошевић Бели, пуковник ЈНА – оп.а) итд. То је урађено тада, захваљујући правој информацији коју ДБ Сарајево, морам напоменути,  које је у то вријеме руководио Мунир Алибабић Муња, била ми смо правовремено, значи и моја јединица и састав јединица са којим су људи у граду руководили и командовали су исправно дочекали и тај дио тог посла је и урађен. И при томе, могу да кажем да је тај дан и то да кажем, битка јако повољно се одразила на комплетне борце у одбрани града Сарајева.

Да је тад у наш посјед и кад кажем наш, мислим заједнички свих бораца у граду, дошле велике количине тих материјално-техничких средстава, технике. Да је велики број људства заробљен. Међутим, он је мени послије причао, са њим што је био размјењен, и да им је тада један велики ударац задат и мислим да је тада пропао план пресијецања Сарајева, који је, по мени, био увод у даљње изумирање Сарајева. Јер, сваком је јасно - пресјецање Сарајева, потезом Врбања или Скендерија, горе према Пионирској долини и Нахореву, шта би то значило за овај дио Сарајева? А и онај доле, један без другог,  не би могао уопште да опстане и мислим да је тог дана, да су они зубе над Сарајевом јако поломили и од тада почиње оно - мучка гранатирања града , убијање цивила, убијање дјеце, уништавање добара по Сарајеву итд. Али, мислим да је тог датума,  по мени, мом скромном неком  размишљању, по мени, један кључни датум био за БиХ, за град Сарајево се подразумјева. И мислим да од тада рат и његов ток добива неке друге димензије''.

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Један од ваших специјалаца, господине Викићу,  био је и Зоран Чегар (руководио заробљавањем српских цивила и затварао их на фудбалски стадион Кошево – оп.а). Он нам је ових дана испричао и своја  сјећања о другом  мају….. Па да чујемо'':

  (арихвски снимак – оп.а)

 Зоран ЧЕГАР: ''Ја сам радио са групом људи, сада се тачно не сјећам ко је све био са мном. У кино 'Ђуро Ђаковић' кад је ушла јединица специјална из Ниша, ови  диверзанти, то је заштитни пук из Ниша, који је предводио овај Мирослав Шупут, ту сам ја први пут рањен. Кад ми је један  из оклопног транспортера на Обали, који се упаркирао у овај пролаз иза позоришта гдје се излази из кина 'Ђуро Ђаковић' према Миљацки, према Обали, ту је био паркиран један "Бов" њихов, и ја сам га гађао тромблонском ручном бомбом. Из тог транспортера кад сам га погодио, неко ми  је бацио ручну бомбу. Ја сам ту први пут рањен. Отишао сам горе у болницу да ме превију. Превили су ме. Извадили су  оно гелера што је било видљиво. Сашили су ме. Ја сам се вратио доле. Онда смо 'хемијом' (бацили хемијске отрове – оп.а)  истјерали Шупута и ту њихову специјалну из кина.

Наши су из специјалне  горе ухватили... сјећам се да је ту акцију радио Ковач Мушан, да су они ухватили ону групу диверзаната која је покушала да прође испод моста Кошевским потоком горе. Они су их ухватили код предсједништва. Мислим, да  су то  радили Шутало (Ивица – оп.а) и Мушан. Не могу тачно да се сјетим свих детаља, али мислим да је то било. Стварно срцем бранили овај град. Ја кажем, ја бих га бранио да га је мој покојни  отац напао!? Ја бих стао да га браним и Драган Викић. И ја опет кажем, ја сам поносан што сам сарајлија. Нама је привилегија што смо сарајлије. И ако опет почне, ми ћемо опет стати".

 Водитељ Ђуро КОЗАР: ''Керим Лучаревић, популарни 'Доктор', који је познат под тим надимком, у то вријеме у Сарајеву и касније  током одбране од  агресије, водио је групу наоружаних бранитеља, која је већ тих дана била доста добро организирана и наоружана. Чега се тих дана највише сјећате, господине Лучаревићу''?

 Керим ЛУЧАРЕВИЋ: ''Поздравио бих све слушаоце радија. Можда да,  на неки начин,  кад би хтјели да разговарамо о 2. мају, врло би значајно било ово што је рекао и Дивјак и Викић, неке предуслове. Јер, сваки дан је фактички 2. мај. Други мај се наставио и послије 2. маја. Специфичност тих догађаја, на одређен начин, има један  велики број људи који позна неку ситуацију, има велики број људи који није упознат. Сарајево је рецимо 4. априла, када је кренуло једна стихијски организована блокада Сарајева и тако даље, онда је већ било. Агресор је већ био на припремљеним положајима. Не могу се ти положаји припремити за дан. То се мора багером копати, тако да је  то  копало бар  шест мјесеци. Сви су то посматрали али, нико није дао рећи, иако смо, ја лично, упозоравао све структуре итд. Сви су причали да ће то бити вјежба.

Сарајево има 16 касарни. Постављањем на врло значајне тачке ови артиљеријски положаји, као што је Жуч, Мојмило, Гаврића брдо, Требевић и низ других, дошло се у једну позицију да  једноставно  се Сарајево налази у двоструком прстену. Значи, он је имао спољни прстен, имао је унутрашњи прстен, које су чиниле 16 касарни. У свакој од тих касарни ви сте имали артиљеријске положаје. С друге стране, у значајној мјери је подјељено наоружање 'петој колони'. Тако да смо ми формација која је била војна полиција, коју сам ја водио. Она је бројала 2.600 људи. Била је можда,  најјача формација тада у Сарајеву. Произвела је низ људи – хероја, од Рамиза Салчина, Смаја Шикала, затим Сенада Потурка, Зорана Петровића, Исмета Бајрамовића, Рамиза Делалића (надимак Делалића је Ћело. Он је 01. марта 1992. године, на Башчаршији – убио српског свата Николу Гардовића. Управо, на основу доказа српске стране - сва ова братија, о којој се говорило и који су учествовали  у овој емисији је и починила највеће злочине над српским цивилима у Сарајеву – оп.а). Сви су то људи који су били у војној полицији. Као што је говорио малоприје Викић, врло значајна једна акција коју је водила специјална јединица, гдје су били укључени и други припадници - то је одузимање оклопних средстава из 'Претиса', је била од веома велике важности. Јер, тада  у граду је било врло мало противоклопа. Међутим, сад се појавио један други проблем? Ми имамо 750 оса (најсавременије и најубојитије противоклопно оруђе – оп.а)!? Од тога је било 150 без кошуљица, али немате из чега да пуцате. Има један лансер у специјалној јединици. Тако да сам ја, пошто сам стицањем околности радио у 'УНИС-у' и познавао неке људе, отишао у 'Претис'. Њихово сједиште је било у зградама 'Момо' и 'Узеир' у 'УНИС-у' (највећи небодери-близанци у Сарајеву – оп.а) и нађем магистра који је радио на тој … Тада ја питам чиме може домјестити лансер, тако да дођемо на идеју. Он каже може се -  челичне цијеви 1,5 м фи 90 да се пресјеку, узме се акумулатор монтира се и да се једноставно, на такав начин, може преко 100 испаљења извршити. Тако смо ми преко ноћи заварили, направили преко 50/60 лансера.  То су били они топови о којима  су они причали да ми имамо. Једноставно, једна креативност. Један босански дух. Једноставно, једна жеља за отпором. Та младост је успјела да се снађе у једној немогућној ситуацији, да ујутру малтене једноставно, у свим правцима имамо  противоклопне јединице постављене. Планове код Кукањца, које сам ја нашао, биле су да Сарајево пада за три дана: за 14 дана Босна и Херцеговина. Сад кад узмете какву смо ми имали структуру комплетног, да кажем политичком апарату који је био један предуслов, да би та одбрана била што ефикаснија.

Ми смо имали разорено предсједништво. Влада није постојала. Предсједник у комисији заштите уставног поретка Симовић, ( др Миодраг Симовић, потпредсједник Владе БиХ – оп.а),  министар МУП-а Алија Делимустафић. Његов замјеник Витомир Жепинић у јуну је прешао у РС. Одмах је постао пуковник безбједности. Министар одбране Доко (Јерко Доко, министар одбране БиХ – оп.а) сад једноставно је у једном таквом хаосу, гдје је питање било сата кад ће пасти Сарајево, као симбол,  главни град државе. Самим тим, пада и Босна и Херцеговина. Ми смо једини ослонац имали и сарадњу стварно добру са специјалном јединицом. Једноставно, никоме другоме ми нисмо могли да повјеримо планиране акције које смо ми спремали. 

Сефер Халиловић  је ту био човјек који је имао пуно наше повјерење и који је координиро заједно са нама и са специјалном јединицом. И кажем, малоприје је говорио Викић да су касарне биле блокиране. Блокирала их је наша војна полиција, све касарне у граду, јер то није смјео нико други. Касарну 'Виктор Бубањ'  (данас Рамиз Салчин, у којој је смјештен Суд БиХ – оп.а) Рамиз Салчин је блокирао.  'Маршал Тито' – 'Делта' (муслиманско-хрватске специјалне  јединице – оп.а), 'Јусуф Џонлић' - Смајо Шикало. Поред касарне 'Маршал Тито' ви нисте могли проћи. Само сам ја пролазио. Нико други није смио! Радили су по ноћи. Јер, и сад кад кренете аутомобилом - погледајте колика је та касарна 'Маршал Тито'. Сваки прозор је ватрена тачка. Ми смо пролазили аутомобилом 200 на сат  да би смо дошли у Нови Град и да би смо видјели  ситуацију у касарни каква је? Једна потенцијална опасност која је стално била присутна, то је, да из свих касарни изађу оклопно-механизоване јединице и да једноставно се ви нађете пред ситуацијом - да имате 100 оклопних возила. У тој ситуацији би вјероватно пао град. То је био разлог што смо ми заједно са специјалном јединицом морали дан и ноћ држати касарне под контролом. Јер, и кад се десио 2. мај, Џевад Топић је био на релацији према УПИ-јевој згради и он је држао ту локалитет.

Бајрамовић (Исмет – оп.а) Ћело је држао према Скендерији мосту. Ја сам њима стално говорио - што год да се деси - не смијете се помакнути, јер ми не знамо,  може бити то варка.

Ми смо држали касарну као највећу потенцијалну опасност, тако да смо добијали поједине противоклопне групе које су нам из специјалне јединице помагале, да би се нека могла одморит група, да би се извршила нека акција, али да се стално држи под контролом касарна''.