Србија је у препуној Комбанк арени пред 16.000 гледалаца, што је нови европски рекорд, побиједили великог ривала и постала по седми пут првак Старог континента.
Ватерполо класик обиловао је са пуно велике борбе, неизвијесности и сјајних потеза, али су изабраници Дејана Савића у четвртој дионици сломили отпор гостију и приграбили пехар шампиона.
Ватерполисти Црне Горе боље су отворили дуел, искористили своја прва два напада, док је Србија имала проблема у реализацији са играчем више. Алексић је смањио предност, али су гости и из трећег ударца били ефикасни за 3:1.
Брзо су српски играчи заборавили нервозну дионицу, па су за само минут игре дошли до егала (3:3). Разбранио се голман Митровић, али Србија је опет лоше користила играча више, па чак и два.
Пречка и статива спријечиле су Србију да преокрене, што је Црна Гора знала да казни, за минимално вођсто послије првог полувремена (4:3).
У наставку се борба још више распламсала, играло се веома чврсто са обје стране, па се уочи посљедњих осам минута отишло са егалом (6:6).
Бранилац трофеја коначно је успио да преокрене и поведе први пут на мечу седам минута прије краја новим другим голом Ћука.
Чинило се да је Србија завршила посао када је повела 9:6, али овај дуел није могао да прође без драме. Црногорци су се вратили из „мртвих” са два брза поготка, али је Алексић ставио тачку на тријумф делфина и славље је могло да почне.
ДАНАС ЈЕ СТОТИНУ ГОДИНА
ОД ВЕЛИКОГ СРПСКОГ СТРАДАЊА!
23. јануара 1916. – Послије окупације Србије у Првом свјетском рату и повлачења преко Албаније, у Крфском каналу је почело сахрањивање српских војника у „Плаву гробницу“.
23. јануара 1916. – Послије окупације Србије у Првом свјетском рату и повлачења преко Албаније, у Крфском каналу је почело сахрањивање српских војника у „Плаву гробницу“.
Послије великих напора, којима су били изложени у албанским гудурама током пјешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, српски војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености.
Како није било довољно мјеста на Крфу и острвцу Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да их сахрањују у мору.
Према званичним али непотпуним подацима, до 23. марта 1916. у Крфском каналу сахрањено је 4.847 српских војника и официра.
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Пјесма посвећена српским јунацима страдалим у
Првом свјетском рату и хиљадама њих, који су своје животе завршили у
"Плавој гробници"...
+++++++++++++++++++++++
Пјесма преузета од аутора Милутина Бојића...
Милутин Бојић је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог свјетског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и пјесма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника.
И сам пјесник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.
Иако је живио само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности.
У свом кратком животу ипак је стигао да
опјева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније,
и на такав начин овековјечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида –
острва смрти. Али није дочекао да опјева побједе и ослобођење у које је чврсто
вјеровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног пјесничког успона.
****************
СЛАВА И МИЛОСТ МИЛУТИНУ БОЈИЋУ. Могу претпоставити
да је врло мали број људи, односно СРБА, икада и чуо за овог српског јунака,
који је свој живот завршио на самом почетку, дакле у 25. години...
Славуј.
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Дакле, “Ви” је непремостива препрека у размишљању и самосвјесном закључивању да вам све мање вјерују и праштају они који ваше лажи доживљавају као увреде, а да при том, очекују да "Ви" туђе лажи живите као своје истине.
Идентична је блискост и са Господом Богом, јер Бог је у нама и са нама. Богу се требају посветити само вјера и љубав, јер ЉУБАВ одржава свако живо биће у животу и помаже му да траје и да живи свој живот ...
Други свјетски рат је дошао и у мали Шид, који 1941. године улази у састав Независне усташке државе Хрватске.
Ћирилица тада постаје забрањено писмо.
Сава Шумановић престаје да потписујe своје слике.
У једној злочиначкој усташкој акцији на Велику Госпојину,
и сахрањен у заједничкој гробници.
Тако је трагично завршио живот
један од највећих српских сликара свих времена.
ДА СЕ НИКАДА ВИШЕ НЕ ПОНОВИ
су звјерски ликвидирали времешног -
славног српског восковођу и војводу!
За сјећање и памћење.
у Београду умро је
Војводе Живојина Мишића Њ.К.В. Александру о Хрватима
(након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака
“Опростите што
одлазим,
а не остављам вам ништа.
Ама баш ништа сем једно часно име”.
Најзлогласнији муслимански
концентрациони логор смрти "СИЛОС" у Тарчину,
основан је 11. маја 1992. године,
за испитивање људске издржљивости
и за свакодневна злостављања каква свијет
и цивилизација до тада нису познавали.
Људи су мучени и третирани горе
од било каквих животиња.
- на исти дан у Другом свјетском рату је затворен
и фашистички концентрациони логор Аушвиц!
Сви они који, хвала Богу, нису имали несрећу
да западну у руке злотвора
никада неће разумјети шта значи СЛОБОДА!
ХВАЛА ТИ
ЈЕДАН ЈЕ ОД НАЈВАЖНИЈИХ ДАТУМА
У МОМ ЖИВОТУ.
од како сам након 1.334 дана или 44 мјесеца
злостављања и стравичних мучења
по муслиманским конц-логорима дочекао
СЛОБОДУ!
---------------------------------------
СЛОБОДУ
сам дочекао 19. јануара 1996. године!
1997. године, написао сам књигу:
"СИЛОС"
најзлогласнији муслимански логор
За сјећање и за памћење....
Славни српски књижевник, комедиограф,
Богдановићева се тако придружила Милици Мандић, која ће бранити титулу освојену у Лондону 2012. године, као друга на свјетској ранг листи.
17-годишња Тијана је олимпијску визу изборила у конкуренцији до 49 килограма, остваривши три побједе заредом и пласиравши се у финалу.
Богдановићева је на старту савладала Бугарку Никол Чорбанову са 4:2, затим је била боља од е Ивет Гонде из Мађарске са 3:2, да би у полуфиналу побиједила Италијанку Ерику Николи 11:4.
Никада се не зна, а неће се ни сазнати. Уосталом, коме би било битно и да се сазна. Какве би било ко од тога имао користи? Никоме то није потребно. А ако није потребно, онда је и бесмислено о томе и говорити.
На безброј сајтова, па и на цијелој несагледивој мапи интернет пространства много тога се дешава.
Све се то свакодневно одвија пред нашим очима, овдје и сад. Тако је било јуче, а биће тако и сутра и убудуће. Наиме, поставља се питање шта људе тјера и која је то снага, да не кажем центрипетална сила и жеља да објављују многе ствари на интернету. У старту се зна да ће то заинтересовати мали број људи. Минималне су центрипеталне дистрибутивне силе које би било кога приморале да се бави и оним стварима које га уопште не интересују.
Ту смо дакле, али само у покушају појашњења, али не и разјашњења многих мистичних ствари које се захваљујући интернету одвијају пред нашим очима. Свако од нас објављује оно што жели или оно што зна, очекујући да ће то ипак неко да примјети и да прочита. Мада се ни сами се не интересујемо шта то други пишу и шта објављују и какве су вриједности објављеног “материјала”.
Међутим, погрешно је размишљање само да смо својим текстомили неким својим објавама учинили нешто епохално. Ма ни случајно. Наиме, код огромног броја људи увијек су већу пажњу изазивале сензације и скандали, него неке нормалне ствари и појаве. Одох, јер ми треба знања и нових сазнања...
На данашњи дан, 17. јануара 1834. године,
док други народи нису ни знали шта су новине,
у Србији, у Крагујевцу штампане су прве НОВИНЕ СЕРБСКЕ!
Изашао је први информативни лист штампан у земљи!
НАПОМЕНА: Те новине су тада биле вриједне
и нису биле ни налик неким данашњим
смеће таблоидима и неким контејнер новинама
У поноћ почиње Нова јулијанска година
На данашњи дан, 13. јануара 1806. год. у Вршцу,
рођен је Јован СТЕРИЈА ПОПОВИЋ
Прође и најрадоснији хришћански празник Рођење Господа Исуса Христа. Славило се. Не може се рећи да није. Чак су славили и они којима уопште и није било до славља. Јер ионако, свакодневно, на једвите јаде састављају крај с крајем. И без обзира на све крајеве, многи су увијек на неком почетку. А почети било шта или се покренути према било чему је врло тешко. Јер, како било гдје кренути кад је пут велика неизвијесност. Та неизвијесност се огледа у свакодневној борби за голим преживљавањем.
Дакле славило се, мада су и славља већ одавно изашла ван обичајног права, вјерске традиције и црквених правила. Празнична славља код нас су скоро попримила “такмичарски” карактер у надметању једних наспрам других. Видљиво је то на сваком кораку у потпуно раслојеном друштву, раслојеном на оне пребогате и на огроман број оних који се цијелу годину боре како да се “оправдају” пред Богом и да на какав такав начин обиљеже бар три најзначајнија вјерска празника у години, а то су породична крсна слава, затим Рођење и напокон Васкрсење нашег Спаситеља Исуса Христа.
Јуче смо, такође, прославили крсну славу Светог архиђакона Стефана и 9. јануар Дан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. За све грађане који воле Републику Српску – то је највећи празник. Био је то 24. рођендан Републике Српске. А рођендани се увијек славе и они се никад не заборављају. Датуми рођења су трајно уписани у матичне књиге рођених, али су и трајно меморисани у памћења многих људи. Пошто је ово “колективни” рођендан Републике Српске, онда је он и рођендан свих становника и како рекох рођендан свих оних којима је у срцу РЕПУБЛИКА СРПСКА .
У том нераскидивом слављу и обиљежавању најрадоснијег празника Рођења Исуса Христа, па Сабора Пресвете Богордице, те Светог архиђакона Стефана, односно рођендана и крсне славе РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, добро је да се све више људи окреће духовности и нашим традиционалним вриједностима.
Суморна је чак и помисао на стално таворење и ишчекивање вјечитих обећања да ће живот бити љепши ако се нешто конкретно материјално има. Не треба подсјећати да је духовност била скоро па “убијена” у доба тоталитарног комунистичког режима. Генерације из тог времена не сносе никакву одговорност, јер је комунистичка чизма сваког појединца стискала за врат и газила је сваку слободу јавног изражавања. И сам сам био један од тих многобројних из тог времена који носим трауме тоталитаризма, јер су ме, почевши од основне школе и даље погрешно учили.
Прво, од основне школе учитељи су ме учили да више волим злочинца Јосипа Броза, чак скоро више него своје родитеље!
Култ наметнуте личности злочинца Броза свакоме је усађиван и примао се као цвијетни пелцер. Али тада у тим годинама нисам знао о каквом се ради злу. Но ипак, у свему томе имао сам и среће, јер сам имао дивне и побожне родитеље. А и покојни ђед је био око 40 година предсједник Црквеног одбора парохијске надлежне цркве у коју сам као дијете ишао на вјеронауку. Памтим то, али памтим и многа друга зла из неких претходних времена, мада сам тада мислио да су то времена благостања. Признајем да сам био у заблуди.
Дакле, духовност је била потпуно потцијењена и маргинализована. Увијек, а поготово у овим свечарским данима треба се подсјећати да нас је кроз цијелу историју вјера спашавала да опстанемо као народ. Још увијек постојимо и опстаћемо у овој земљи која је могла бити много боља и срећнија да је било више памети, поштовања, међунационалне толернције и мудрости.
Све је то давно негдје записано, али долазили су људи, боље речено нељуди који су рушили све оно што је било добро, а покушавали су силом и својим лудим главама да уређују свијет онако како је то само њима одговарало. Невјера у Господа Бога учинила је многа зла и на нама је да кроз вјеровање поново се призовемо памети, моралном и честитом животу. Ако ово не будемо напокон схватили, онда сигуран сам - нема нам помоћи. Ако се будемо и даље разједињавали неће бити још много историјских прилика да саборујемо и сабиремо се у чињењу свакодневних малих добрих дјела.
Питање да ли вјерујемо или не вјерујемо у Бога, коначно је постало наша лична и приватна ствар коју никоме не треба силом наметати. Мислим да се та стална халабука око тога напокон завршила, јер никад се неће сазнати да ли су више у Бога вјеровали они који су тврдили да не вјерују или они који су говорили да вјерују.
Много зла нанијела су нам бесмислена размишљања и стална заклињања неких људи и то баш у оно у шта ни они сами нису вјеровали.
И оно најважније - нема потребе да се кунем нити да сумњам у опстанак и трајање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!
Једноставно, у то вјерујем и убијеђен сам да ће и садашња, али и будуће генерације знати да сачувају и да развијају РЕПУБЛИКУ СРПСКУ!
То ни мало неће бити лако. Али, добро знамо да нам кроз цијелу историју нашег постојања никада није било лако.
Међутим, и у таквим околностима као народ смо опстајали и остајали и опстаћемо и остаћемо и даље да трајемо и да живимо!
МОЈА РЕПУБЛИКА
Тамо гдје најљепша се зора буди
Часни и поносни живе добри људи
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен, пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом само је један дом
У срцу је велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска
Тамо гдје су наши преци давни
Име уписали у сваки корак славни
Тамо гдје се рађа нашег сунца сјај
Стамен и пркосан је мој завичај
За њега сви се сад помолимо
Другу земљу ми немамо
У срцу мом је један дом
У срцу је велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска
Једна од највише изговараних реченица
********************
Живио је само 40 година. Његова приповијетка
9.1.2016. Директно: ПАЛЕ/Доха
Импресивно до 60. титуле у каријери,
Надал "прегажен и почишћен" у финалу!
у финалу Дохе за најбољи могући почетак 2016.
Први тенисер свијета одиграо је ванземаљски тенис,
па један од најбољих играча у историји
није имао никакву шансу иако је играо изузетно добро.
Надал је од почетка покушао нешто да промијени у односу
на претходне дуеле са Ђоковићем. Играо је изузетно агресивно
Овом побједом Ђоковић је први пут у каријери успио
и 24. побједа првог тенисера свијета.
Новак је први пут у каријери успио да освоји турнир у Дохи,
па сада има округло 60 АТП трофеја у каријери.
а поштуј све друге народе који поштују тебе и твој народ!
