Slavko Jovičić -

Културно понашање или култура понашања!?

Autor sjovicicslavuj | 23 Januar, 2016 | read_nums (204)

    ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


    Да ли се ради о култури понашања или о културном понашању, односно у опхођењу према оном другом?!

    Наизглед, али само наизглед, ради се о небитним стварима или о битном времену у којем су ствари постале опсесија у којој се заборављају људи.

    Мислим, али коме је важно шта ја мислим, кад никоме није важно ни шта он сам о себи или о било чему другом мисли? Јер, неисказане мисли су забетонирана стварност јединке, која се бори са мислима у њиховој дистрибуцији. Или се у крајњој линији ради о трајном архивирању неких сазнања  у бункеру памћења.

    Културно је обраћати се другима са великим почетним словом “В” уз додатак још једног малог слова”и”. На крају сједињавањем сугласника и самогласника добијамо оно фамозно - “Ви”. А то ”Ви” би у крајњој линији требало да буде подсјећање да нисте више млади, а када нисте то, онда би требало да будете у неким годинама у којима би вам “Ви” давало неки значај и позицију поштовања које долази од онога ко вам се тако обраћа. Мада мислим да нико не би требао да прихвата оно "ВИ" кад има избор и кад може да буде "ти". Јер, кад је неко "ти" он је самим тиме и млађи. А свако ће признати да и није толико лоше бити млад.

    Међутим, шта је у позадини свега? Није баш јасно, али ради се о стравичној удаљености човјека од другог људског бића, јер “Ви” је удаљеност од близине до недокучиве крајности у сазвјежђу бескрајног планетарног система. 
    Дакле, “Ви” је непремостива препрека у размишљању и самосвјесном закључивању да вам све мање вјерују и праштају они који ваше лажи доживљавају као увреде, а да при том, очекују да "Ви" туђе лажи живите као своје истине.

    Може ли се овдје говорити о непремостивој баријери која спутава сваку блискост и евентуално приближавање на фону градње међуљудског повјерења или ће вас опет неко зивкати са малим “ти”. 
    Мало “ти” јесте хармонична блискост коју осјећају сви људи, али многи од таквог приближавања осјећају имагинарни страх који у корјену остаје закован у меморији. 

    Међутим, све постаје небитно при помисли да је најважније родитељско “ти”, јер се ради о сједињеној близини у којој не постоји удаљавање. 
    Идентична је блискост и са Господом Богом, јер Бог је у нама и са нама. Богу се требају посветити само вјера и љубав, јер ЉУБАВ одржава свако живо биће у животу и помаже му да траје и да живи свој живот ...
     


Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

    My picture!

Kategorije

Arhiva