Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 16 Novembar, 2020 | read_nums (13)

Празник Светог великомученика Георгија - Ђурђиц (16.новембар), слава или преслава многих српских места и породица. Празник Светог Георгија (Ђурђевдан) се слави 6.маја, а јесења слава је у спомен преноса моштију Светог Ђорђа (Георгија) из Никомидије у Лиду палестинску.

Овај свети мученик пострада за Христа и веру хришћанску 303 године, по наређењу цара Диоклецијана, који је прогонио хришћане. Би му одсечена глава. Пред смрт своју, он распрода своје имање и раздели га сиромасима, а свог верног слугу, замоли да по његовој смрти узме његово тело и пренесе га у Палестину, у родно место његове мајке и слуга изврши последњу господареву жељу.

За време цара Константина Великог, у Лиди би сазидан храм у част и славу светог Георгија. Сазидаше га побожни хришћани, а приликом освећења тог храма, пренете су мошти овог светитеља и ту сахрањене.

Многа чудеса су се дешавала и дешавају се и дан данас на његовом гробу, под дејством чудотворних моштију овог великомученика Христовог. Господ га је, због његове искрене и непоколебљиве вере учинио моћним да помаже свима који се нађу у невољи и који га искрено славе и призивају његово име.
Autor sjovicicslavuj | 15 Novembar, 2020 | read_nums (130)

 Бисте су откривене - легендарном ратном команданту "Белих вукова" Срђану Кнежевићу, ратном доктору и хирургу Миодрагу Лазићу, пилоту Стевану Попову, легендарном Војводи Степи Степановићу, Стаки Скендеревој која је 1858. године отворила прву женску школу, Светом митрополиту дабробосанском Петру Зимоњићу, вољеном српском патријарху Павлу, Светом Сави, славним књижевницима и пјесницима Алекси Шантићу и Јовану Дучићу.

Синоћ, 14. новембра 2020. године су у Парку великана откривене бисте, 
а у рад је пуштена и јавна расвјета.

Парк је званично отворио начелник општине Источно Ново Сарајево откривајући, заједно са његовом породицом, бисту Срђану Кнежевићу.

У парку су постављене бисте 10 знаменитих Срба који су својим животом и радом значајно утицали на људе, историју и културу овог подручја.

Постављена је биста ратном хирургу доктору Миодрагу Лазићу, команданту “Белих вукова” Срђану Kнежевићу, пилоту Стевану Попову који је почетком рата летовима из Сарајева за Београд за мјесец дана превезао 40.000 грађана.

Др МИОДРАГ ЛАЗИЋ

Пилот СТЕВАН ПОПОВ

У Парку великана је и биста војводи Степи Степановићу који је предводио Другу српску армију Војске Kраљевине Србије, која је прије 102 године ослободила Сарајево.

Постављена је биста Стаки Скендеровој која је 1858. године отворила прву женску школу у Сарајеву.

СТАКА СКЕНДЕРОВА

У парку великана су и бисте митрополиту дабробосанском Петру Зимоњићу, вољеном српском патријарху ПАВЛУ, Светом Сави, Алекси Шантићу и Јовану Дучићу.

ЈОВАН ДУЧИЋ


Свети митрополит ПЕТАР ЗИМОЊИЋ

АЛЕКСА ШАНТИЋ

Парк носи овај назив јер се Срби идентификују са личностима које имају своје бисте овдје. Ко год пролази овим парком треба да застане поред бисте сваког човјека. Да њих није било сигурно би овај простор био другачије обликован. Имамо толико значајних личности да би овдје могло бити и 110 бисти. Неки други ће се потрудити да овај или неки други простор обогате новим историјским личностима.

СРЂАН КНЕЖЕВИЋ


ПАРК СРПСКИХ ВЕЛИКАНА

Аутор бисти је Јелена Божовић Ђорђевић, академски вајар.

Парк великана простире се на 12.500 метара квадратних. Налази се у обухвату Регулационог плана “Центар 2” између Хиландарске и Дечанске улице.

Autor sjovicicslavuj | 15 Novembar, 2020 | read_nums (19)

 
15. новембра 2020. године

навршава се 11. година од како је

у вјечном Царству небеском

упокојен Његова светост

наш вољени патријарх

  

Павле
 
 
  Вјечнаја памјат!

Вјечна му радост у Царству небеском!
 



ЖИВОТ ПО ЈЕВАНЂЕЉУ!

На данашњи дан прије 11. година преминуо је патријарх Павле. На трону српског патријарха провео је 19 година и био је један од најомиљенијих поглавара Српске православне цркве. 

Његовој сахрани присуствовало је више стотина хиљада људи, поједини медији наводили су да је више од 600.000 вјерника и грађана  дошло да ода посљедњу почаст патријарху Павлу.

Гојко Стојчевић, како је патријархово крштено име, родио се 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, данашњој Хрватској. 

Рано је остао је без родитеља, отац му је умро а мајка се преудала и на порођају треће ћерке преминула. Гојка и његовог брата Душана одгајала је тетка, очева најстарија сестра.

Гојко је као мали био веома болешљив и слабашног здравља. Одмалена је био посвећен књизи и учењу. Показивао је велики дар за пјевање тако да је у сјећању становника Кућанаца и данас остао надимак који су му дјеца тада дала, звали су га Пјевалица. Основну школу завршио је у родном селу, а гимназију је похађао у Тузли. 

Гојков друг из клупе био је писац Меша Селимовић.

Ипак, постоји један детаљ који ријетко ко зна, 
а то је да су патријарх и велики српски књижевник 
дијелили гимназијску клупу у Тузли!

Гојко Стојчевић и Мехмед Селимовић из школских дана у Тузли

Послије завршене гимназије Гојко Стојчевић уписао је 1930. године шестогодишу богословску школу у Сарајеву. Иако одмалена веома религиозан, по сопственом признању богословију је уписао на наговор породице. Као шеснаестогодишњака занимале су га природне науке. Маштао је о томе да једнога дана буде љекар. Волио је и свештенички позив. Мислио је да ће спојити те двије професије и да ће тако моћи да лијечи и душу и тијело.

Послије завршене богословске школе Гојко је дошао у Београд и почео да реализује своје замисли. Уписао је Теолошки и Медицински факултет. Жељан знања завршио је и 6. мушку београдску гиманзију. Други свјетски рат покварио је планове Гојка Стојчевића. Завршио је Богословски факултет, али студије медицине напустио је на другој години. Ратне дане проводио је у манастирима у Овчарско-кабларској клисури. Запослио се 1944. године у Бањи Ковиљачи као вјероучитељ и васпитач у дому за дјецу чији су родитењи страдали током рата у Босни. Ту се тешко разболио од туберкулозе.

Љекари су му тада предвиђали још само неколико мјесеци живота. Гојко Стојчевић болесничке дане провео је у милановачком манастиру Вујну. У изолованој соби, уз помоћ љековитог биља Гојко је успио да се опорави и излијечи. У манастир Благовештење прешао је 1945. године гдје је упознао монаха Макарија Миловановића, великог аскету. Послије три године искушеничког живота у овчарско-кабларском манастиру и послије бројних разговора са оцем Макријем , Гојко Стојчевић одлучује да се замонаши.
Индекс Гојка Стојчевића

Монах Павле заједно са братством манастира Благовештење 1949. године прелази у манастир Рача. Као једини школовани монах, Павле је младе искушенике и монахе подучавао Светом писму, литургији, појању. Учио их је и осталим предметима, тако да је 12 младих искушеника и монаха завршило ванредно гимназију у Бајиној Башти. Већ тада је монах Павле показивао смиреност и молитвеност. Вријеме је, сведоче његова тадашња сабраћа, проводио претежно у молитви и раду. Био је строг и коректан и био је аскета: ходао је бос и вријеме поста проводио у ћутању.

Свети Синод Српске православне цркве одлучио је да образованог монаха пошаље на постдипломске студије у Грчку па се Павле обрео 1955. године у Атини. Ту га затиче вијест да је изабран за владику рашко-призренског. Кажу да се три дана затворио у собу и да није излазио, причају и да то није желио.

 У Призрену је 1957. године јероманх Павле хиротонисан за владику рашко-призренског. На том мјесту провео је 33 године. Затекли су га албанско-српски проблеми, у послијератном периоду разрушени манастири и недовољан број свештенства. Становници епархије памте га као скромног владику који је свуда ишао пјешке. Манастире око Призрена пјешице је обилазио, ако би путовао негдје даље користио је аутобус или воз. Кола није желио, говорио је да ће он као владика имати ауто тек када и посљедњи Србин и Албанац на Косову буду имали аутомобиле.

Причао је и да поклоњење некој светињи човјек траба да заслужи, да уложи неки труд; његов труд био је да до манастира и цркава иде пјешице. О проблемима Срба на Косову и Метохији владика Павле је редовно извјештаво Синод Православне цркве. Писао је бројна писма и извештаје. Имао је чак и личних непријатности. Једном га је Албанац физички напао испред поште у Призрену гдје је кренуо да преда писмо.

Децембра 1990. године, епископ рашко-призренски изабран је за 44. поглавара Српске православне цркве. Први пут се српски патријарх бирао апостолским начином. Прије тога поглавари су бирани простом већином гласова проширеног Синода. Због страха да би политика могла да умијеша прсте у избор патријарха, нови поглавар изабран је жријебом, од три понуђена кандидата. Тек у 9. кругу гласања епископ рашко-призренски нашао се на листи кандидата. Било је то изненађење за многе.


Патријарха Павла дочекале су тешке године српског народа: распад државе, крвави ратови, масовна страдања. У свим обраћањима позивао је на мир и слогу. Увијек је наступао као божји пастир, никада као политичар. Ријеч му је била молитвена као и његово понашање. 
Стално је говорио: Будимо људи, нељуди никада!

Послије бобардовања Србије и масовног страдања људства, свештенства и манастира боравио је са Србима на Косову и Метохији. Остао је упамћен и као патријарх који је превладао раскол који је постојао у Српској православној цркви. И као поглавар Српске православне цркве наставио је да живи скромним, монашким животом, стално је био посвећен молитви.

Многи га сматрају једним од највећих молитвеника нашег времена. Сваки дан држао је литургију и тиме изазивао дивљење и пажњу монашког реда свих православних цркава. Сам је шио одежду, правио камилавку као и патерицу коју је стално носио. Становници Београда сретали су га у градском превозу. Живио је једноставаним и скромним животом.


Умро је у Београду, на Војномедицинској академији 
15. новембра 2009. године у 95. години живота.

++++++++++++++++++++++

Имао сам срећу да се у више наврата сретнем
и да разговарам са Његовом светошћу.

Посебно памтим сусрете 
4. августа 1991. године у Пребиловцима,
затим 16. новембра 2009. године у Источном Новом Сарајеву, 
као и новембра 2003. године у Патријаршији у Београду.

Његова светост патријарх српски ПАВЛЕ
и моја маленкост у Патријаршији у Београду,
новембар 2003. године.

 




 
Споменик Његовој светости патријарху ПАВЛУ постављен је 
испред Саборног храма Светог Aрхангела Гаврила у Палама
 
Autor sjovicicslavuj | 14 Novembar, 2020 | read_nums (24)

 

 14.11.2020.Директно: ПАЛЕ/Истанбул

ДРАМА у Истанбулу
СРПКИЊЕ разгониле Туркиње на буљуке.
Кошаркашице Србије, након два продужетка
пласирале на Европско првенство у кошарци
сљедеће године.
Турска - СРБИЈА
76:83 - 15:18, 19:20, 19:15, 10:10 (63:63)- продужетци 10:10 - 13:20

Најефикаснија је била Ивон Андерсон са 25 поена,
Соња Васић 18, Јелена Брукс 17, а Александра Црвендакић 12. Натурализована Американка Ивон Андерсон је
у првом продужетку спасила наш тим у посљедњој секунди,
а онда и почетком другог серијом поена сломила противнички отпор.
Autor sjovicicslavuj | 14 Novembar, 2020 | read_nums (28)

 

ИМАЈУ троји свети врачи - бесребрници, по имену Козма и Дамјан. Једни од њих родише се од оца незнабошца и мајке Теодотије, побожне хришћанке; они се мирно упокојише, и бише сахрањени на месту званом Фереман. 

Други живљаху у Риму, и окончаше од руке завидљивог учитеља њиховог, који их преваром заведе у гору тобож да беру лековито биље, па их тамо поби камењем.

А ови трећи, чији спомен сада вршимо, беху из Арабије, лекари по занимању. Но када примише веру Христову, они стадоше бесплатно лечити безбројно мноштво болесника, и то не неким травама или другим куваним лековима, него силом Христовом: јер проходећи градове и села, они Христа проповедаху и именом Његовим све болеснике исцељиваху.

Слављени свуда због свог учења и својих чудеса, ови свети лекари бише ухваћени од игемона, за царовања злочестивих царева Диоклецијана и Максимијана, гонитеља и мучитеља хришћана. Доведени у град Киликију, ови свети врачи Козма и Дамјан предстадоше игемону Лисију. Игемон их најпре распитиваше за њихова имена, отаџбину и веру, па их онда стаде приморавати да идолима принесу жртву. Али пошто они не хтедоше то учинити, већ неустрашиво Христа исповедише, игемон нареди да их најпре бију без милости и бездушно. Затим их свезане баци у дубину морску.

Но они се силом Божјом спасоше од потопљења, јер их анђео Господњи раздреши уза и изведе здраве на копно. Видевши то, игемон нареди да их доведу пред њега, и упита их: Реците ми, каквом се враџбином спасосте из мора? Јер и ја хоћу да последујем вашем учењу. - Они одговорише: Ми смо хришћани, и никакву враџбину ми нити знамо нити потребујемо, него имамо силу Христову, која нас избавља од сваке беде, и која спасава свакога ко призива пресвето име Христово.

После тога свети мученици бише одведени у тамницу. Сутрадан их изведоше из тамнице, и мучитељ нареди те их у огањ вргнуше, али они и у огњу остадоше неповређени: јер огањ изгуби своју природну силу, и не дотаче их се, нити их повреди. Веома зачуђен, игемон нареди да свете лекаре обесе и да их немилосрдно муче. Затим слуге, по наређењу мучитеља, бацаху камење на њих, да их убију, али камење се одбијаше од њихових тела као од стене и падаше на оне који га бацаху и њих убијаше.

После тога стрелама стрељаху свете мученике, но и стреле се одбијаху од њих, ни најмање их не поврећујући, а устрељиваху оне који их пуштаху. Најзад видећи да су страдалци непобедиви, игемон их осуди на посечење мачем. И посечени бише за Христа свети бесребрници Козма и Дамјан, са друга три хришћанина: Леонтијем, Антимом и Евтропијем (по другима: Евпрепијем). И сви они бише погребени заједно.

Они не само за живота, него и после смрти имађаху дар да чине многа чудеса, јављајући се болесницима и исцељујући их. Молитвама њиховим нека и ми добијемо исцељење наших душевних и телесних болести. 

АМИН
++++++++++++++++++++++++++++
Вјера у Бога је ствар личног опредјељења!

Господ и сви свеци божји нека буду 
на помоћи свим вјерујућим људима!
---------------------------


Како су Козма и Дамјан
цијелог живота исцјељивали болесне,
влада вјеровање да на данашњи дан
треба изговорити молитву за оздрављење.

Ову молитву требало би читати почев

од данашњег дана, 40 дана за редом,
и бићете здрави онолико колико вјерујете
да вам то може помоћи.

Молитва гласи овако:

К вама, свети бесребреници и  чудотворци Козмо и Дамјане, као брзим помоћницима и топлим молитвеницима за спасење наше, колена преклонивши, притичемо и, клањајући се, усрдно вапимо: не презрите мољења нас грешних и немоћних, који смо у многа безакоња запали и свакога дана и  часа сагрешујемо.

Умолите Господа да нама, недостојним слугама Својим, подари велика и обилна милосрђа Своја. Избавите нас од сваке патње и болести, јер сте од Господа и Спаса нашега Исуса Христа примили изобилну благодат исцељења, ради чврсте вере, бесплатног лечења и мученичке кончине ваше.

Услишите нас који се молимо и богоугодним посредништвом вашим измолите код Христа Бога православним управитељима здравље, благостање, спасење, победу над непријатељима и благослов Божји. Опет се клањајући, усрдно молимо да нам од Господа испросите све што је од користи у овом привременом животу, а посебно што је потребно за вечно спасење, да се удостојимо да молитвама вашим добијемо хришћански крај, без болести, непостидан, миран, и да се избавимо од превара  ђаволских и вечних мука, да наследници безграничног и блаженог Царства Небеског будемо.

А ви, угодници Божји, не престајте да се молите за оне који вам са вером приступају; чак и ако, по мноштву грехова својих, нисмо достојни милосрђа вашег, будући истински подражаваоци  човекољубља Божјег, учините да донесемо род достојан покајања и у вечни покој стигнемо, хвалећи и благосиљајући дивног у светима Својим Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Пречисту Мајку Његову, и вашу топлу заштиту, сада и увек и у векове векова.
 
Autor sjovicicslavuj | 13 Novembar, 2020 | read_nums (39)
 
13. новембра 1813. године, 
рођен је славни 
црногорски владар,
православни владика 
и српски пјесник


Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ
ЊЕГОШ

Вук на овцу своје право има
ка тиранин на слаба човјека;
ал тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветлија.
******************
Самообмана је убитачна
и за људе и за народе.
******************
Што људи хоће, то и време трпи.

    Слика

    Изабране мисли славног 

    Његоша



    Чашу меда јоште нико не попи,
    што је чашом жучи не загрчи;
    чаша жучи иште чашу меда,
    смијешане најлакше се пију.
    ...........................................
    У добру је лако добар бити,
    на муци се познају јунаци!
    ...........................................
    Ћуд је женска смијешна работа!
    Не зна жена ко је какве вјере;
    стотину ће промијенит вјерах
    да учини што јој срце жуди.
    ...........................................
    Ко на брдо, ак и мало, стоји
    више види но онај под брдом.
    ..............................................
    Очи зборе што им вели срце.
    Тешко земљи куда прође војска.
    .................................................
    Тврд је орах воћка чудновата,
    не сломи га, ал зубе поломи!
    .............................................
    Свак је рођен да по једном умре,
    част и брука живе довијека.
    ...........................................
    Удри врага, не остав му трага,
    али губи обадва свијета.
    .......................................
    Бич сам божји за тебе исплетен
    да се стављаш шта си урадио.
    .............................................
    Без муке се пјесма не испоја
    без муке се сабља не сакова.
    ................................................
    Благо томе ко довијека живи
    имао се рашта и родити.
    ...................................
    Вук на овцу своје право има
    ка тирјанин на слаба чоека;
    ал тирјанству стати ногом за врат;
    довести га к познанију права,
    то је људска дужност најсветија!
    ....................................................
    Младо жито, навијај класове,
    пређе рока дошла ти је жетва.
    .............................................
    Нека буде борба непрестана,
    нека буде што бити не може.
    На гробљу ће изнићи цвијеће
    за далеко меко покољење.
    ...........................................
    Мед за уста и хладна пријања,
    а камоли млада и ватрена.
    ...........................................
    Коме закон лежи у топузу,
    трагови му смрде нечовјештвом.
    .................................................
    Усред подне да га човјек сретне,
    сва би му се кожа најежила
    ..............................................
    Покољење за пјесму створено
    виле ће се грабит о вјекове
    да вам вјенце достојне саплету
    ваш ће примјер учити пјевача
    како треба с бесмртношћу зборит.
    ...................................................
    Славно мрите, кад мрети морате.
    ..................................................
    Свијет је овај тиран тиранину
    а камоли души благородној.
    ............................................
    Здраво твоја глава на рамена,
    ти ћеш пушку другу набавити
    а у руке Мандушића Вука
    биће свака пушка убојита.


    Споменик Петра II Петровића Његоша у Београду 
    испред зграде Филозофског факултета,
     подигнут је 1994. године.

НАПОМЕНА: 

Мали сам ја човјек
да бих себи узимао за право 
да говорим о ЊЕГОШУ.

 Али могу да говорим о нељудима
и несоју који покушавају да негирају
ВЕЛИКОГ ЊЕГОША
и који на тај начин покушавају
да ниподаштавају све оно што је био
ЊЕГОШ И ШТО ЈЕ 
ЗА СВА ВРЕМЕНА ТО И ОСТАО.

БИО ЈЕ СРБИН И КАО ТАКАВ,
ЗА СВА ВРЕМЕНА,
УШАО ЈЕ У ИСТОРИЈУ
И У ЛЕГЕНДУ СЛАВНИХ СРБА.
 
Autor sjovicicslavuj | 12 Novembar, 2020 | read_nums (35)

 Девет Вајагића као девет Југовића 


Браћа Вајагић, њих деветорица, и њихов отац Ристо напустили су породицу у рударском граду Гера, у Сједињеним Америчким Државама да би притекли у помоћ српској војсци која је у Првом свјетском рату ослобађала земљу од непријатеља.

Јуначки су се борили и допринијели побједи у Првом свјетском рату, али су убрзо потом заборављени.

То су Вајагићи: Лука (1877-1970), Ристо (1878-1936), Михајло (1882-1960), Марко (1885-1961), Симо (1889-1923), Симо Вајкана (1889-1932), Јово (1893-1923), Ђуро (1896-1941) и Стеван (1895-1980).

Они су били браћа и рођаци из братства Вајагића, чији су корјени у Босанској Крајини, селима Босанска Бојна, Добро Село и Збориште.

Њихови преци, стари Вајагићи, емигрирали су у 18. вијеку у Војну Крајину, гдје су били граничари. Почетком 19. вијека побунили су се против власти Војне Крајине и прешли у Босну, која је била под владавином Турака.

Након анексије Босне и Херцеговине 1908. године Вајагићи су, као и многи Срби, емигрирали из аустријског царства у Америку, да не би служили и ратовали у редовима аустријске окупаторске војске.

Девет браће Вајагића и њихов пријатељ Алекса Вишњевац из Милвокија пријавили су се као добровољци на једном од неколико масовних скупова који су организовани у Гери, у држави Индијана. Било је то 22. децембра 1917. године.

Атмосфера на испраћају је била испуњена емоцијама. Да деветорица из фамилије напусти свој дом, посао и добровољно приступе првој линији фронта, било је врло храбро и незабиљежено у историји. Инспиративна прича о деветорици браће проширила се широм српске заједнице у Америци и они су проглашени за нову браћу Југовиће. 
Вукла их је матица Србија, њихова Крајина и пјесма „Тамо далеко“. 

Јуришала су браћа Вајагић и мислили на свој завичај, гдје су њихови очеви и ђедови упалили пламен устанка са Петром Мркоњићем. Браћу је у рат повео отац Ристо, ког су сви звали Ћале. Размјештени су у чете Дунавске дивизије, како би се умањила опасност да одједном погине више њих.

Генерал Степа Степановић позвао је Ћалета да остане у штабу, али је стари одговорио: „Пустите ме у чету, да кувам за дјецу!“. Испоставило се да је отац Ристо био најхрабрији борац.

Када је командир чете на Солунском фронту тражио добровољце који би отишли до бугарског рова и ухватили „живе језике“ и довели заробљенике да открију њихове положаје, Ристо Вајагић се јавио. Ушао је у ров први. У брзој акцији, без испаљеног метка, убили су седам бугарских војника и једног заробили. Заробљеник је био толико уплашен да није могао да хода, па га је Ристо упртио на леђа и пренио до српских ровова. За то је Ристо Вајагић добио Карађорђеву звијезду са златним мачевима.
И његови синови и рођаци су одликовани за јунаштво.

Сви Вајагићи преживјели су Први свјетски рат. Само је један, Михајло, био рањен у ногу и остао неспособан. Као добровољачким ратницима дата им је земља, осам јутара у Бачком Темерину и Старом Ђурђеву, али и у селима Мајковац и Ада у округу Вировитица у Славонији, и у селу Лаћарак у Срему

Симо Вајкана Вајагић није био најстарији брат, али је био старјешина братства.
На слици пред полазак на Солунски фронт окићен је лентом старјешинства друштва „Бановић Страхиња“ из града Гера у држави Индијана. Симо Вајагић се женио два пута, а са другом женом Маром имао је двоје дјеце. Умро је у 44. години.

Од браће је најдуже живио Стеван - све до 1980, када је преминуо у селу Лаћарак.

Потомци девет Вајагића данас живе у Темерину, Старом Ђурђеву и Лаћарку.

Највећи број припадника братства Вајагић живио је у Босанској Бојни, и ту су и сахрањени.

Чланови братства који су живјели у Босни и Херцеговини и Хрватској страдали су у усташком погрому и бачени су у јаму Јадовно.

Тројица од девет браће Вајагић су ратовали у Другом свјетском рату у партизанима и сахрањени су у Војводини и у Босни и Херцеговини.
Autor sjovicicslavuj | 12 Novembar, 2020 | read_nums (19)

 Данас је Свети краљ Милутин, 

највећи српски ктитор и задужбинар


Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји



Српска православна црква и њени вјерници 12. новембра обиљежавају празник посвећен Стефану Урошу II Милутину Немањићу, односно Светом краљу Милутину.

Стефан Урош II Милутин Немањић био је краљ Србије и један од најмоћнијих српских владара у средњем вијеку. 
Рођен је око 1253, а умро 29. октобра 1321. у Неродимљу код Урошевца, на Косову и Метохији.

Припадао је династији Немањића - био је млађи син краља Уроша и, млађи брат краља Драгутина и отац краља Стефана Дечанског.

Током његове скоро четрдесетогодишње владавине краљевина Србија је отпочела ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. успостављена граница на линији Охрид-Прилеп-Штип, чиме је српској држави прикључен сјеверни дио данашње Албаније и већи дио данашње Македоније. Поред тога, водио је успјешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и са Татарима.

Мошти Светог краља Милутина су у софијској цркви Свете недјеље. 

Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички чинилац у региону, склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. 

Женио се пет пута (посљедња супруга Симонида), и тако успио да сачува територије освојене у ратовима са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-насљедника Стефана као таоца.

На српски двор, до тада скроман, увео је раскошан византијски протокол.

Подигао је и обновио већи број манастира и цркава - укупно 42 - више него сви Немањићи заједно: Грачаницу, Богородицу Љевишку, Краљеву цркву у Студеници, Богородицу Тројеручицу у Скопљу, Старо Нагоричане, манастирску цркву у Хиландару на Светој Гори и задужбину Бањску.

Због свог задужбинарског дјеловања Милутин је канонизован двије и по године послије смрти и проглашен Светим краљем.

Зато му се православни вјерници обраћају овим моћним ријечима:

"На Земљи си свом душом заволео Христа и Његове си заповести сачувао. Као река си богато напојио сиромашне милосрђем, сачувавши свој народ. И гроб са твојим моштима мирисна исцељења свима подаје: Зато те молимо, Свети Милутине, испроси душама нашим велику милост".
Autor sjovicicslavuj | 11 Novembar, 2020 | read_nums (133)

11. новембра је дан примирја у Првом свјетском рату. На тај дан прије 101. годину Њемачка је капитулирала пред захтјевима савезничких држава, а Велики рат је након четири дуге године и неколико милиона погинулих коначно био завршен.

Примирје је потписано у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша, и било је на снази све до закључивања коначног мировног споразума у Версају, 28. јуна 1919. године. 
Данас људи на реверу треба да окаче симбол овог празника Наталијину рамонду, и да се сјећају свих жртава у Првом свјетском рату.
Данашњи дан се обиљежава уз ношење беџа који представља комбинацију легендарног Ордена албанске споменице и Наталијине рамонде.

Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae) је биљка чија је симболика вишеструка за српски народ. Позната и као цвијет феникс јер и када се потпуно осуши ако се мало залије, може да оживи, баш као што је из пепела васкрсла и српска војска у Првом свјетском рату.

Наталијина рамонда
Цвијет који је жив и када је на око мртав је добио име по једној од најљепших српских краљица Наталији Обреновић и опстаје на нашим просторима већ милионима година.
Расте на истоку Србије и на планини Кајмачалан чији је највиши врх Свети Илија (2524 м), на коме је српска војска, под командом војводе Живојина Мишића, водила жестоке борбе током стварања предуслова за пробој Солунског фронта, против Бугара, у Првом свјетском рату.

Битка је вођена у другој половини септембра 1916. године и прва је српска побједа од повлачења током зиме 1915/1916.
На врху Кајмакчалана је послије Првог свјетског рата изграђена капела посвећена Св. Илији и Спомен костурница српским војницима. Капелу су бугарске снаге разориле у 2. свјетском рату. Тада је нестало срце др Арчибалда Рајса које је било сахрањено у капели, костурница је оскрнављена послије 1991., а непозната лица су 2009. године између капеле и спомен-костурнице забетонирала плочу са оптужбом против српских власти. Врх Свети Илија, на грчком Ворас, налази се на самој граничној линији са Грчком.

Први свјетски рат

Наталијину рамонду открио је у околини Ниша доктор Сава Петровић 1884. године, а у литературу је увео Јосиф Панчић. Ријеч је о ендемској врсти Западног Балкана, а осим у Србији расте само у Македонији и Грчкој. Налази се на списку ријетких, угрожених и ендемичних биљака Европе, а у Србији је строго заштићена врста. 

У народном говору се назива и васкршњи цвијет, јер поред тога што осушена када се залије оживи као феникс, цвјета у вријеме Васкрса. 

 У Европи, осим рамонди, свега двије врсте имају ову способност анабиозе.

Пригодни беџеви у знак одавања почасти страдалима у рату, али и поноса на војничке побједе одавно постоје и у другим земљама. У част побједе у Првом свјетском рату Британци и грађани држава Комонвелта са поносом истичу значке у облику цвијета булке.
 
Autor sjovicicslavuj | 11 Novembar, 2020 | read_nums (19)
 

У знак сјећања на 11. новембар 1918. године, 
када је у Француској, у специјалном вагону 
маршала Фердинанда Фоша, 
потписано примирје у Првом свјетском рату.

Примирје, које је било на снази све до 
закључивања коначног мировног споразума 
у Версају, 28. јуна 1919. године, 
обиљежава се у свим земљама 
које су потписале споразум.
------------------------------

Данас се обиљежава Дан примирја
у Првом свјетском рату у знак сјећања
на 1918. годину, кад је у 11. новембра
у 11 сати на снагу ступило примирје.





Дан примирја у Првом свјетском рату 1918. године сматра се и даном капитулације Њемачке.

Тог дана су силе Антанте и Њемачка, послије вишемјесечних тајних преговора у једном жељезничком вагону на забаченој прузи у шуми Компијењ, у Француској, потписале примирје.

Одредбе тог документа који је углавном саставио француски маршал и врховни командант савезничких војски Фердинанд Фош, биле су прекид непријатељстава, повлачење њемачких трупа иза граница, неуништавање инфраструктуре, размјена заробљеника, обећање репарација, уништавање њемачких ратних бродова и подморница, поступање током примирја.

Иако су примирјем прекинута борбена дејства, било је потребно још шест мјесеци преговора на Париској мировној конференцији док није закључен и мировни споразум којим је окончан Први свјетски рат – Версајски уговор.
Autor sjovicicslavuj | 11 Novembar, 2020 | read_nums (16)
ДРАГОМИР ГИДРА БОЈАНИЋ
умро је 11. новембра 1993. године ...

За памћење и сјећање на 
великог српског глумца који је 
својом непоновљивом глумом 
и шармом уносио радост
у све наше домове...




Кафана код Бесмртних

Autor sjovicicslavuj | 11 Novembar, 2020 | read_nums (15)
 
 11. новембра 1821. године у Москви
рођен је славни руски књижевник

Фјодор Михајлович
Достојевски

Најпознатија дјела су му 
"Злочин и казна" и "Браћа Карамазови"

Осим тога познат и његови романи 
"Коцкар" и "Идиот"



ВЕЛИКЕ МИСЛИ -

ВЕЛИКОГ ДОСТОЈЕВСКОГ


"Ако нема Бога,
све је допуштено".

"Сви идеали овог света
не вреде сузе једног детета".

"Лепота ће спасити овај свет".

"Бесмртан сам. 
Моја бесмртност је нужна једном чињеницом
да Бог неће хтети да заувек угаси пламен љубави
који се запалио за њега у мом срцу".

"Жена је свака жена,
па ма то била и калуђерица".

"Глупан који је постао свестан да је глупан,
није више глупан".

"Кад би на земљи било све разумно,
не би се ништа догађало".

"Они који знају да говоре,
говоре ретко".

"Човек је тајна и загонетка, 
иако читав живот проведеш
у њеном одгонетању, 
немој рећи да си узалуд проживео век".

"Сваки је човек пред свима
и за све крив".

"Ако при свакој пријатељској услузи
одмах мислиш на захвалност,
онда ниси давао, већ продавао".

"Не можете замислити каква туга 
и срџба обузимају душу
када велику идеју, 
коју одавно поштујемо као своју светињу,
дохвате невешти људи и извуку јена улицу 
пред глупаке какви су и сами"



Autor sjovicicslavuj | 11 Novembar, 2020 | read_nums (19)

 

Свети Аврамије Затворник (290-360) 

је био малоазијски хришћански 
испосник и монах

Аврамије је рођен у Малој Азији око 290. године.
У својој двадесетој години био је присиљен од родитеља да се венча, али недуго затим је напустио дом и отишао у испосништво у пределу данашњег мореуза Дарданели, код места Лампсакос (данас Лапсеки у Турској).
Ту је у тишини и молитви провео остатак живота. Само два пута се одрекао свог лендару.

Иначе, Свети Аврамије Затворник је и крсна слава неких српских породица. У Русамљеничког живота: први пут да по заповести месног владике покрсти неко село а други пут да спаси своју синовицу Марију. Умро је око 360. године.

Православне цркве Светом Аврамију Затворнику посветиле су односно 11. новембра се овај светац поштује као овчар односно заштитник оваца и ситне стоке.  
Autor sjovicicslavuj | 10 Novembar, 2020 | read_nums (42)
 
10. новембра 2011. године,

умро је велики српски глумац 


ПЕТАР КРАЉ




---------------------------
Autor sjovicicslavuj | 10 Novembar, 2020 | read_nums (21)

10. новембра 1937. године,
рођен је славни српски шансоњер 
ДРАГАН СТОЈНИЋ  

Била је тако лијепа
Рефрен
Била је тако лијепа
увијек се сјећам ње
била је тако лијепа
као тог јутра дан

Дивна је она била
када сам остао сам
више се нисмо срели
јер њу је однио дан

Све је као тајна
остало на кеју том
очи, њене руке
плачни поглед њен

Можда је тако боље
заборав брише све
ал' ипак, ипак често
често се сјетим ње

Данима киша лије
уз прозор стојим сам
прошло је много дана
обузе тад ме сан

Сјетих се оног јутра
нашега растанка
сјетих се тихе ријеке
којом је отишла

Рефрен
Autor sjovicicslavuj | 9 Novembar, 2020 | read_nums (24)
 
9. 11. 2014. године,
умро је велики српски глумац
НИКОЛА СИМИЋ

Autor sjovicicslavuj | 8 Novembar, 2020 | read_nums (24)
 
 Борцима и српским јунацима
који су створили
РЕПУБЛИКУ СРПСКУ
и Борачкој организацији
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
честитам данашњу крсну славу
Светог великомученика Димитрија
МИТРОВДАН
АМИН


СРПСКА ЗАУВИЈЕК


Autor sjovicicslavuj | 8 Novembar, 2020 | read_nums (22)

 На Митровдан 

 8. новембра 1992. и 1994. године

Здруженим нападом јединица Војске Хрватске, ХВО-а и тзв. Армије БиХ на Невесиње, почела једна од најжешћих битака рата у БиХ, позната као Митровданска офанзива.

Митровданске битке су симбол одбране Невесиња и источне Херцеговине од десетроструко јачег непријатеља којег су чиниле јединице регуларне Хрватске војске, Хрватског вијећа одбране и тзв.„Армије БиХ“.

У овим биткама, у Херцеговини 1992. и 1994. године, припадници Невесињске бригаде спријечили су погром, који им се спремао по рецепту усташке идеологије из Другог свјетског рата.

 Прва Митровданска битка 1992. године је по броју војника, количини утрошене муниције, као и по територији која је нападнута, једна од највећих битака у Одбрамбено-отаџбинском рату Војске Републике Српске

 У овој бици, у којој је учествовало 3.500 бораца Невесињске бригаде, погинула су 64 борца, рањено је више од 950, док су губици непријатеља по њиховом признању износили 800 погинулих.

 Поучени лошим искуством из Прве офанзиве непријатељ је организовао и другу офанзиву на Митровдан 1994. године. У другој бици, која је трајала пет дана, погинуло је 22 војника Невесињске бригаде, лакше и теже рањених је било 217, док су непријатељски губици, по њиховим признањима, износили неколико стотина погинулих.

Споменик српским јунацима који су дали своје животе 
у одбрани Невесиња и Источне Херцеговине.

ВЈЕЧНА СЛАВА СРПСКИМ ЈУНАЦИМА
Autor sjovicicslavuj | 8 Novembar, 2020 | read_nums (22)

Мало година живота (само 25.) 
стало је у богату српску историју.

8. новембра 1917. умро је 
славни српски родољуб 
МИЛУТИН БОЈИЋ



Милутин Бојић: 

ПЛАВА ГРОБНИЦА


Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, 
Газите тихим ходом! 
Опело гордо држим у доба језе ноћне 
Над овом светом водом. 

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата 
И на мртве алге тресетница пада, 
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, 
Прометеји наде, апостоли јада. 

Зар не осећате како море мили, 
Да не руши вечни покој палих чета? 
Из дубоког јаза мирни дремеж чили, 
А уморним летом зрак месеца шета. 

То је храм тајанства и гробница тужна 
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, 
Тиха као поноћ врх острвља јужна, 
Мрачна као савест хладна и очајна. 

Зар не осећате из модрих дубина 
Да побожност расте врх вода просута 
И ваздухом игра чудна пантомина? 
То велика душа покојникā лута. 

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје 
Зави'те црним трубе. 
Стражари у свечаном опело нек отпоје 
Ту, где се вали љубе! 

Јер проћи ће многа столећа, кô пена 
Што пролази морем и умре без знака, 
И доћи ће нова и велика смена, 
Да дом сјаја ствара на гомили рака. 

Али ово гробље, где је погребена 
Огромна и страшна тајна епопеје, 
Колевка ће бити бајке за времена, 
Где ће дух да тражи своје корифеје. 

Сахрањени ту су некадашњи венци 
И пролазна радост целог једног рода, 
Зато гроб тај лежи у таласа сенци 
Измеђ' недра земље и небеског свода. 

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, 
Веслање умре хујно, 
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну 
Побожно и нечујно. 

Јер хоћу да влада бескрајна тишина 
И да мртви чују хук борбене лаве, 
Како врућим кључем крв пенуша њина 
У деци што кликћу под окриљем славе. 

Јер тамо, далеко, поприште се зари 
Овом истом крвљу што овде почива: 
Овде изнад оца покој господари, 
Тамо изнад сина повесница бива. 

Зато хоћу мира, да опело служим 
Без речи, без суза и уздаха меких, 
Да мирис тамјана и дах праха здружим 
уз тутњаву муклу добоша далеких. 

Стојте, галије царске! У име свесне поште 
Клизите тихим ходом! 
Опело држим, какво не виде небо јоште 
Над овом светом водом!

Слика

Слика

Биста Милутина Бојића, 
угао истоимене улице и Палмотићеве

Autor sjovicicslavuj | 8 Novembar, 2020 | read_nums (15)
 
Данас је велики православни празник
МИТРОВДАН

О великом православном празнику Ђурђевдану у прољеће, био је „хајдучки састанак“, а по Митровдану на јесен, ..."хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме и остајали у кућама својих повјерљивих људи, јатака, углавном прерушени у слуге. 

Јатаци су живјели у селима и варошима и набављали храну за хајдуке и чували их у својим кућама у случајевима великих неприлика. Хајдуци су заузврат њима помагали и доносили им дио отетих добара од турских зулумчара. Кад би неки јатак издао хајдука, слиједила је тешка освета која се обично завршавала смрћу.

 

Паде ми на памет и ово

Међутим, у новије, односно у ово савремено доба неки "хајдуци" се никада не растају. Цијелу годину су заједно и чине разне, овом времену прилагођене хајдучије!

Уклапајући се у садашње трендове и у модернистичком жаргону, односно сленгу, некадашњи хајдуци би терминолошки  најближи били данашњим лоповима, криминалцима и кад им се умиљато тепа - тајкунима који су нон-стоп активни!

Једина разлика између некадашњих хајдука и данашњих лопова је у томе - кад се лопови једном састану никад се више не растају! 
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 ... 207 208 209  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva