.gif)
На данашњи дан 29. 11. рођен је непоновљиви
ДУШКО РАДОВИЋ
На данашњи дан /28. 11. / умро је
славни српски књижевник,
сликар и пјесник
ЂУРА ЈАКШИЋ
Отаџбина
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Свуда, на изглед, као да влада нека чудна сила. Опака сила која меље све пред собом и која спутава сваку иоле разумну идеју. Додуше, у питању је сила која прави непремостиви бедем отуђења. Треба имати на уму чињеницу и уозбиљити ствари, јер ма колико да су широка човјечија леђа она су ипак мала за бројне мотке оних који једва чекају да сав свој бијес искале на недужним људима. Људи могу много тога да истрпе, али није добро ако се на то и навикну. Са усуканим куковима и са уморном савјешћу не иде се на пут.
Не може човјек од свог ништа да свима даје и да свима буде добро. Свака хуманост је добро дошла, али ниједан човјек није добротворна организација. Свјетски поредак никоме не нуди рај на земљи. Општа глобализација ствара цивилизацијски напредак, али и уништава мале и немоћне народе и сву њихову вјековну традицију, па на крају крајева и њих саме.
Свјетски трендови ми не иду на руку. Добро знам да без лобирања и лобистичких група ни у чему нема напредовања и зато сам из сусједства ангажовао баба Милеву да лобира за моје интересе. За своје услуге баба ништа не тражи, ма неће ни кафу да попије, јер каже да јој је то ионако успут и да је то свакако у склопу њених дневних активности. А што јест' јест', баба је више него активна. Може се рећи да је чак и утицајна.
Дакле, сад имамо све. Пут нам је трасиран према Европи и то без заобилазница. Па да кренемо? Али, ипак је боље да још мало сачекамо, јер нама се не жури. Заправо, никад нам се није ни журило. Нас је опаметила народна пословица: „Онај ко је журио врат је сломио“! Не дао Бог да се то и деси. Усправно се било гдје тешко стиже. Ипак, нама требају савитљиви и здрави вратови, јер како би се иначе сагињали пред бјелосвјетским олошем ако нам нису здрави вратови.
Европо – сачекај нас још мало. Нама се нигдје не жури. Поготово немамо намјеру да се у журби са вама хватамо у коло, јер је очито да су многи који су у Бриселу почели да играју сами за себе ...
Из Републике Српске много пута је упозорено на чињеницу да Уставом, законом или консензусом два ентитета у постдејтонском постојању БиХ није установила ниједан заједнички, па самим тиме ни "државни" празник.
Сваке године кад дође овај датум увијек се скоро исто понавља. Што се тиче Срба из Републике Српске 25. новембар није никакав празник. Годинама постављам исто питање - како прославити неки датум уколико му се сви народи у БиХ не радују подједнако.
БиХ ни 20. година од потписивања Дејтонског мировног споразума није усвојила закон о државним празницима.
25. новембра 1943. године у Мркоњић Граду одржано је Прво засједање ЗАВНОБиХ-а. У некадашњој СФРЈ тај датум обиљежаван је као републички празник тадашње Социјалистичке Републике БиХ.
Али то је било некада и више неће бити никада, прво јер нема више ни оне бивше Југославије, а нема ни онакве БиХ.
Баш је интересантно како Бошњацима и једном дијелу Хрвата пада на ум да 25. новембар славе као наводни дан државности. Довољно је подсјетити се да је ЗАВНОБИХ-ом предсједавао тадашњи револуционар Војислав Ђедо Кецмановић. Некад давно власти у Сарајеву сјетиле су се да на Кошевском брду /дио новоизграђеног града/ једној малој уличици од стотињак метара дужине дају име предсједника ЗАВНОБИХ-а, истакнутог интелектуалца и револуционара.
У пријератној БиХ тадашње власти су мислиле да су се на тај начин одужиле Ђеди Кецмановићу. У току рата и тој, као и свим улицама у Сарајеву, промијенили су називе улица које су носиле српска имена. Исто то се десило и са поменутом улицом и то само зато што је Кецмановић био Србин. Сарајевским властима је то засметало и та улица се више не зове по првом предсједнику ЗАВНОБИХ-а. Данас та улица носи име Нусрета Шишића Деде, једног од оснивача и најзлогласнијег припадника муслиманских паравојних формација "Зелене беретке". Дакле, преко ноћи од Србина ђеде /Кецмановића/ - стигло се до Бошњака деде /Шишића/!
И поред свега реченог, напросто је зачуђујуће како Бошњаци свим средствима настоје да 25. новембар прогласе за тзв. државни празник. Јасно је о чему се овдје ради? На тај начин Бошњаци желе да докажу наводни континуитет "тисућљетњег" постојања Босне и Херцеговине што је потпуна неистина. Нема потребе даље се упуштати у било какве анализе, јер и овај апсурд апсурда све јасно говори. Остаје питање - шта им је сметао бивши револуционар?
Одговор је јасан. Сметао им је само зато што је био Србин, као и огромна већина делегата на тој сједници у Мркоњић Граду, као што је, такође, опште познато да је највећи број Срба био у формацијама Брозових партизана...
Да закључим. 25. новембар никад неће бити празник који ће у БиХ са радошћу сви славити. Коме се слави нека слави.
Уосталом, могло би се поставити и питање, а шта је са АВНОЈ-ем? Одговор се зна и зна се се шта је било. Нема више Социјалистичке Федеративне Југославије. Нема ни петокраке. Петокраке нема ни на гробној плочи Јосипа Броза. Нема ништа од "некада". Остала је БиХ и она може и да опстане, али само у оквирима Дејтонског устава и овакве територијалне, политичке и уставно-правне устројености и организације.
У Републици Српској 25. новембар је обичан радни дан. У Српској је 21. новембра, обиљежен републички празник - Дан успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Тај датум у ФБиХ није празнован.
Војислав Кецмановић Ђедо, рођен је 1881. године у Читлуку код Приједора. Гимназију је похађао у Сарајеву, Рељеву и Сремским Карловцима. Студирао је медицину од 1905. до 1911. године у Прагу где је и дипломирао.
Као љекар радио је у Тузли, одакле је за вријеме Балканског рата прешао у Србију и учествовао у њему као добровољац. Послије рата вратио се у Тузлу, а затим живио у Сарајеву.
У бањалучком велеиздајничком процесу осуђен је на пет година робије, коју је издржавао у Бања Луци и Зеници. Од 1918. године био је љекар у Бијељини. Био је председник културно-просветног друштва и читаонице „Филип Вишњић“ и истакнути културни радник.
Укључивши се у Народно-ослободилачку борбу, пребацио се јуна 1943. године на ослобођену територију. Исте године био је изабран за члана Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије и за предсједника ЗАВНОБиХ-а. Од 26. априла 1945. до новембра 1946. године био је предсједник Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине.
Умро је 25. марта 1961. године у Сарајеву.
Насиље над женама је глобални проблем. Скоро свака трећа жена у свијету трпи неки облик насиља, претучена је, преживjела је сексуални напад, у браку или ван њега. Подаци Свјетске здравствене организације говоре да скоро 90% жена које су претрпјеле неки облик насиља никада нису ни од кога затражиле помоћ нити насиље пријавиле полицији.
У свијету је више од 60 милиона дјевојчаца принуђено на удају прије пунољетства, милиони жена су подвргнути ушивању гениталија, 600 000 жена су жртве сексуалне експолатације, 70% оних који живе у екстремном сиромаштву чине жене.
У БиХ, Србији и у земљама из окружења, по статистикама, свака трећа жена трпи неки облик насиља, а свака друга је у неком тренутку била жртва насиља. Насиљу су изложене жене свих старосних група и свих нивоа образовања, како у руралним тако и у урбаним срединама. У већини случајева, преко 90%, жене су жртве својих партнера, како брачних тако и ванбрачних.
Жене се још увијек веома ријетко одлучују да пријаве насиље које трпе, разлози су бројни, страх од насилника (страх да ће спровести неку од својих пријетњи да ће наудити некоме од чланова породице, одузети дјецу), страх од осуде породице и средине, економска несигурност, и на крају неиформисаност коме се треба обратити у случајевима породичног насиља.
Пролазио сам кроз разне тунеле. Кроз неке возом, а већином аутомобилом. Много пута сам и волан држао у рукама, али сам често био и сувозач. Никад се нисам задржавао у тунелима. Срећом није ни било разлога. У тунелима нема шта да се види јер су у већини случајева неосвијетљени. И тамо гдје има свјетла половина сијалица су прегорјеле.
Сасвим је свеједно да ли си или ниси задовољан својим животом, ипак мораш проћи кроз неки тунел. Животни је најнеизвјеснији.
У тунелу ти ништа друго не пада на ум осим оне свјетлости коју угледаш кад си близу или кад си на самом излазу из тунела. Кад изађеш из тунела негасиш свјетла на фаровима и настављаш даље. Некад на улазу у тунел на табли прочиташ дужину тунела, али чим уђеш у тунел по аутоматизму заборавиш бројеве. Не знам што би било ко и памтио оно што му не треба. У току путовања неопходна је пуна концентрација на вожњу и на све оно што долази у сусрет из супротног смјера.
Изађох из тунела и „упадох“ у стварност која ме окружује. Јер, ако си гладан нећеш јести у тунелу. Размишљам гдје свратити и к'о човјек мало предахнути и одморити се. Кад јест' врага.
Улазим у најближи ресторан, а њих има као печурки послије кише. Има их на сваком кораку дужином цијелог пута. Налазим слободан сто и сједам. Долази конобар којег слабије чујем због велике расправе за оближњим столом. Траје жестока галама. Неки би одмах у Европу, неки би само са Русијом без Европе. У полемику упада трећи сабесједник и гласом надјачава остале и каже да смо зависни и од једних и од других, али ипак мало више од Европе.
Но, расправа се враћа на почетак и жестоку полемику о томе ко је покрао паре од донација које су биле намијењене за изградњу болнице у чијем склопу је требало бити и породилиште. Разум никако да превлада, а и како би кад један од њих аргументима оспорава потребу за изградњом породилишта. Вели он да је то бацање пара, јер би породилиште зјапило празно, а и беспотребно би се плаћало силно медицинско и друго особље које би се ту запослило. Наставља и даје подробније податке о непотребном породилишту. То образлаже чињеницом да су свадбе врло ријетке, а самим тиме и да се рађа мали број дјеце.
Из минута у минут се мијењало расположење за сусједним столом. Након бурне расправе која је била на ивици свађе поче и пјесма, јер ваљда само сити људи могу и да пјевају. Оставих друштво у свом свијету да живе животе онако како најбоље знају и умију. У животу треба проћи кроз још много тунела.
Tрка jе била изузетно тешка пошто jе стаза због кише коjа jе падала два дана била натопљена водом.
Tркачима са Балкана ово jе била посљедња провјера пред Eвропско првенство у кросу.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Ja znam da volim i da ljubim
ja znam da pevam i da snevam
jer ti i ja, dva smo sveta razlicita
jer ti i ja, ko to zna, ko to zna
Ref. 2x
Kisa je padala
a ja sam plakao za njom
ulica duga, k'o moja tuga
ostace u gradu tom
Ja znam to srce koje boli
ja znam za dusu koja pati
jer ti i ja, dva smo sveta razlicita
jer ti i ja, ko to zna, ko to zna
Ref. 2x
Ja znam da sve sto brzo dodje
ja znam da sve i brzo prodje
jer ti i ja, dva smo sveta razlicita
jer ti i ja, ko to zna, ko to zna
Ref. 2x
На данашњи дан, 20. 11.
Почетак "Ане Карењине", мисли славног Толстоја:
свака несрећна породица несрећна је на свој начин"
НЕКА ДЈЕЦА РАСТУ ...
************
Свјетски дан дјетета или
Међународни дан дјетета је
годишњи међународни догађај
који се слави 20. новембра.
Установљен је од стране
Генералне скупштине
Уједињених нација 1954. године
са циљем да се у свим државама
слави истог дана.
Осмишљен је да промовише међусобну интеракцију
и разумијевање међу дјецом и добробит дјеце у свијету. Овај дан се обиљежава
и да би се скренула пажња јавности
на обавезе друштва према дјеци, као и на актуелне проблеме
са којима се дјеца суочавају.
ДЈЕЧИЈА ПРАВА су утврђена
Ковненцијом о правима дјетета, усвојеном од стране Генералне скупштине
Уједињених нација 1989. године, а коју су ратификовале 193 земље.
Основни принципи Конвенције су:- право на живот, опстанак и развој,- најбољи интерес дјетета,- право на партиципацију,- право на недискриминацију
-----------------------------------------------------------ДЕТЕ**********
Дете није дете
Играчка за стрине и тете
Дете је дете
Да га волите и разумете.
Нећете ми веровати
И велики песник Гете
Некада је био беба
И веома немирно дете.
Бркати хајдук Вељко
Што је злотвору прашио пете
У почетку је сисао палац
И био немогуће дете.
Јунаци космоса
Што лете на друге планете
Прво су седели на ношама
А после су сели у ракете.
Дете није дете
Играчка за стрине и тете
Дете је дете
Да га волите и разумете.
Љубивоје Ршумовић
************
Међународни дан дјетета је
годишњи међународни догађај
који се слави 20. новембра.
Установљен је од стране
Генералне скупштине
Уједињених нација 1954. године
са циљем да се у свим државама
слави истог дана.
и разумијевање међу дјецом
и да би се скренула пажња јавности
на обавезе друштва према дјеци,
са којима се дјеца суочавају.
ДЈЕЧИЈА ПРАВА су утврђена
Ковненцијом о правима дјетета,
Уједињених нација 1989. године,
Дете није дете
Играчка за стрине и тете
Дете је дете
Да га волите и разумете.
Нећете ми веровати
И велики песник Гете
Некада је био беба
И веома немирно дете.
Бркати хајдук Вељко
Што је злотвору прашио пете
У почетку је сисао палац
И био немогуће дете.
Јунаци космоса
Што лете на друге планете
Прво су седели на ношама
А после су сели у ракете.
Дете није дете
Играчка за стрине и тете
Дете је дете
Да га волите и разумете.
Љубивоје Ршумовић
Фудбалски
клуб Црвена звезда 21. 12. 2014. год. усвојио је на сједници Скупштине
приједлог навијача и ветерана клуба да стадион у Љутице Богдана понесе име
легендарног
Рајка Митића.
Митић се сматра једном од највећих легенди црвено-белих, прва је "Звездина звезда" и један је од оснивача клуба. Каријеру је почео у омладинском тиму БСК-а у предратном Београду, а капитен Звезде био је од њеног оснивања, 4. марта 1945. године. Црвено-бели дрес носио је 14 сезона, одиграо је укупно 572 утакмице и постигао 262 гола.
Са Звездом је освојио пет титула првака Југославије - 1951, 1953, 1956, 1957. и 1959. године и четири национална Купа - 1948, 1949, 1950. и 1958. годинe.
За репрезентацију Југославије одиграо је 59 утакмица и постигао 32 гола. Учествовао је на Олимпијским играма у Лондону 1948. и четири године касније у Хелсинкију, и оба пута освојио сребрну медаљу.
У Италији је установљен "Дан црних мачака", на иницијативу једне локалне организације за заштиту животиња, која се бори против масовног убиства тих животиња, за које неки и данас сматрају да доносе несрећу.
На црне мачке се попријеко гледа у многим земљама, али њихова репутација је још гора у Италији, гдје су једним папским едиктом из средњег вијека проглашене за "ђавољеве вазале". Црне мачке врло често су завршавале на ломачи са женама оптуженим да су вј ештице.
У Италијанском удружењу за заштиту животиња и животне средине (АИДАА) процењују да је прошле године у Италији убијено 60.000 црних мачака ради уклањања урока, али исто тако и на сатанистичким обредима и ради потреба козметичких лабораторија, гдје су те животиње на посебној цијени због црног крзна.
"Желимо да зауставимо тај покољ, да едукујемо људе и вратимо достојанство црних мачака", објаснио је Лоренцо Кроче, предсједник удружења АИДАА, пренијела је агенција Ројтерс.
На данашњи дан, 16. новембра 1914. године, почела је Колубарска или Сувоборска битка, најзначајнији окршај између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом свјетском рату.
Окончана је након мјесец дана успјешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом ђенерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је читав свијет очекивао вијести о капитулацији Краљевине Србије.
Прије Колубарске битке искусни стратег и ратник војвода Радомир Путник је сумњао да српска војска може изаћи на крај са надирућим аустроугарским трупама. На то су утицали и поразни извештаји са фронта. Команданти дивизија су јављали да читаве јединице одступају у нереду и паници. Хаос је захватио српску војску у толикој мјери да ни стрељање војника због самовољног напуштања јединица није имало никаквог ефекта. Код већине војника се видјела премореност и жеља да се све једном заврши, поручивали су "да дођу да се бију Краљ Петар и Никола Пашић, ако им треба". Уз војску су одступали сељани, бабе са унуцима, ту су били и рањеници и тешки болесници...
Суочен са овако тешком ситуацијом војвода Путник је предложио да се са Аустроугарском закључи примирје и то саопштио врховном команданту регенту Александру II Карађорђевићу у Ваљеву пред тадашњим помоћником начелника штаба врховне команде Живојином Мишићем.
"Србија нема више војске, војнички рат је завршен", рекао је Путник.
Са Мишићем је регент обишао фронт да би се увјерио у стање ствари. Они су му рекли да код њих постоји воља, али да су им потребни храна и муниција. Два дана уочи Колубарске битке, у ноћи 14. новембра, командант Прве армије генерал Петар Бојовић је рањен и због тога повучен са дужности. Путник је одлучио да за команданта постави Живојина Мишића.
Испоставило се то као права одлука јер је био прави човјек за командовање Првом армијом. Одлучан и енергичан Мишић је предузео мјере да се смањи бујица нередовног одступања. Суочен са пробојем фронта и сопственом процјеном да би повлачење по наредби српске врховне команде од 26. новембра довело до потпуног краха Прве армије, Живојин Мишић самоиницијативно доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег Милановца и издаје наредбу да се са извршењем отпочне рано изјутра 29. новембра.
Мишић предочава своју одлуку српској врховној команди и остаје при њој иако му је предочено да ће због његове одлуке додатно бити погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће Београд, као пријестоница, бити практично предат без борбе.
На крају српска врховна команда усваја његов приједлог и издаје директиву осталим снагама да изврше повлачење по плану од 26. новембра. Упркос претњама врховне команде, Мишић је извео свој план до краја. Послије одмора од неколико дана и када је стигла пушчана и артиљеријска муниција. Наредио је да пјешадија добро нишани, а да све друге батерије отворе ватру када примјете непријатеља. Када команданти осјете пометњу код непријатеља треба кренути у енергичан напад.
Наредио је општи напад на непријатеља 2. децембра:
"С пуном вољом и вером у Бога, напред јунаци!"
Хроничари су забиљежили да је почела фаза рата у којој су аустроугарску казнену експедицију претворили у - кажњену. Непосредно прије тога српски војници су напуштали бојно поље у нереду, а сада су јуришали на непријатеља као да сваки има три живота. Када су им се потом придружиле и армије под командом Степе Степановића и Павла Јуришића Штурма - катастрофа аустроугарске војске била је потпуна. Српска врховна команда могла је да објави да нема више аустроугарских војника, већ само заробљеника!
Пјевали су тих дана српски војници:
Битка на Колубари спасила је Србију 1914. године. Уједно била је то велика Мишићева битка. Водио ју је у свом родном крају, у својој постојбини, и био унапријеђен у чин бојног војводе (маршала). За многе је то било изненађење јер је регент Александар тражио да буде суспендован зато што је двије године прије тога очитао лекцију лично њему и Бојовићу.
Био је збуњен и начелник штаба врховне команде Радомир Путник. Позвао је регента телефоном и питао га шта му је то требало.
"Требало ми је да одам највеће признање човеку који није изгубио главу у време када је други већ нису имали", узвратио је Александар И Карађорђевић.
На данашњи дан 16.11. умро је
Вјечнаја памјат!
Вјечна му радост и слава!
