Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 19 Decembar, 2020 | read_nums (27)

 
На Светог Николу, 
19. децембра 1875. године рођена је
славна српска научница свјетског гласа
МИЛЕВА МАРИЋ Ајнштајн

Autor sjovicicslavuj | 19 Decembar, 2020 | read_nums (29)
 
На Светог Николу, 19. децембра 
 1845. године, у Зајечару рођен је

НИКОЛА ПАШИЋ
Био је српски и југословенски политичар, 
дугогодишњи предсједник владе Краљевине Србије
и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
оснивач и вођа Народне радикалне странке.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Николу Пашића помињем само зато што га је жири уврстио међу 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји.

Никаква накнадна памет неће исправити велике историјске српске заблуде ... 

Државник какав је био Пашић је прво требао да створи државу свом српском народу, а не да заједно са краљем Карађорђевићем прави највећу историјску грешку због стварања Краљевине Срба, Словенаца и Хрвата, која нам је, касније ће се показати - дошла главе и великог српског страдања!

Никола Пашић, 
споменик на истоименом тргу у Београду

Autor sjovicicslavuj | 19 Decembar, 2020 | read_nums (27)
 СРБИМА који славе
СВЕТОГ НИКОЛУ - НИКОЉДАН
уз божији благослов упућујем честитке.

Moлитвама Светом НИКОЛИ
нека вам Господ дарује мир, здравље,
сваку утјеху, духовни напредак
и свако благостање.


Крсни хлеб на столу бели
на пола се с' кумом дели
славска свећа и кандило
одувек је тако било.

Реф.
Славио је отац мој
радово се слави тој
цео живот свој.
Сада славу славим ја
да остане, да се зна
да се сачува.

Под икону кум наш седа

обичаје да надгледа
јабуке се деци дају
кад "Оче наш" прочитају.

Реф.
Кад је слава тога дана

све мирише од тамљана
и ти, сине, славу слави
у весељу и љубави.

Реф.
Autor sjovicicslavuj | 19 Decembar, 2020 | read_nums (31)

 

Овај велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом, родио се у земљи Ликији у граду Патари. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега једнога. Беше то благословено дете од самог рођења свог, јер и није могао бити другачији од благочестивих и милостивих родитеља какви су били његови.

Наденуше му име Николај, што у преводу значи победитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као победитељ над злом у целом свету.
Овај светитељ и данас се слави по целом свету. Пошто је био дарован од Бога, посветише га Богу. О духовном животу поучавао га је стриц Николај епископ Патарски, те се скупа и замонашише у манастиру "Нови Сион". Након смрти својих родитеља, продао је сво имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду.

Одликовао се милосрђем, али пошто по природи би скроман, повуче се у самоћу и безмолвије да тако сачека смрт, но јави му се глас Господњи: "Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан". Тада он напусти самоћу и оде у народ и би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Под царем Диоклецијаном и Максимијаном у време гоњења и мучења хришћана био је бачен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири реч Божију.

Присуствовао је Првом Васељенском сабору у Никеји, али због тога што је дигао руку на јеретика Арија, би удаљен и забрањено му је даље присуство. Тек када преко изабраних архијереја јави се глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николају, те му одобрише даље присуство.

Био је прави борац за истину, заштитник правде, спасао је многе од сигурне смрти. Истовремено милостив, правдољубив, ходио је међу људима као сам Анђео Божији, те због тога су га људи још за живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ у болести, беди и немоћи, а он се свима одазивао и свима је помагао. Из његовог лица сијала је светлост. У старости се разболе и упокоји се у Господу деветнаестог децембра 343 године.

Многа чудеса се дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија миомирисно миро, којим се лече болесници. Спашавао је овај угодник Божји насукане и изгубљене бродове, те се сматра заштитником морепловаца. На овај датум, све лађе, ма где се налазиле бацају своја сидра и до сутрадан мирују, одајући славу и хвалу овом светом чудотворцу.

Својим чудесним моћима помаже он сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Немогуће је заправо избројати сва његова чудеса, јер их је много. За њега се зато с правом може рећи да он непрестано пише Јеванђеље Христово и то са неба, својим свакодневним чудесима. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, глувима се враћа чуло слуха.

Споменик Светом Николи 
у његовом родном граду Мири /античка Ликија/, 
данас је то град Кале код Анталије у Турској.
Autor sjovicicslavuj | 18 Decembar, 2020 | read_nums (106)

Рођен је у малом селу Муталаску у Кападокији, од оца Јована и мајке Софије. У 8. години се замонашио у оближњем Флавијановом манастиру. Након 10 година је прешао у палестинске манастире.

Свети Јевтимије му је прорекао да ће бити славан монах и наставник монасима, те да ће основати лавру већу од свих тог времена. Када се упокојио Свети Јевтимије, Сава је отишао у једну пећину, гдје се подвижавао 5 година. Тада су почели да се око њега сакупљају монаси и искушеници, па је почео да зида цркву. По очевом упокојењу, дошла му је и мајка коју је он замонашио.

Многе напасти претрпио је овај свети отац и то од блиских људи, од јеретика и од демона. Он их је све побјеђивао: блиске људе благошћу и попустљивошћу, јеретике непоколебљивим православним вјероисповједањем, а демоне крсним знаком и призивањем Бога у помоћ.

Нарочито је велику борбу имао са демонима на гори Кастелу, гдје је основао други свој манастир. Основао је укупно 7 манастира. Он и Теодосије Велики, његов сусјед, сматрани су стубовима Православља на Истоку. Цареве и патријархе они су исправљали у вјери, а свима и свакоме су служили примјером смјерности светитељске и чудесне силе Божје.

Послије тешког али плодног живота, упокоји се свети Сава 532. године у деведесет четвртој години живота. Између многих других чудотворних и добрихдјела треба напоменути само то, да је он први уредио чин богослужења по манастирима, познат под именом чина Јерусалимске цркве.  


Мошти му се налазе 
у његовом манастиру крај Јерусалима. 

Сматра се да је по њему 
наш Свети Сава добио своје монашко име.



Мар Саба – манастир Светог Саве Освећеног 
у пустињи код Мртвог мора

Манастир Светог Саве Освећеног (познат и као Мар Саба) је основан од стране хришћанског свештеника и оснивача јерусалимске цркве, Светог Саве Освећеног. Саграђен је у 5. веку и још тада је добио назив Велика лавра. Смештен је између Витлејема и Мртвог мора и сматра се за најзначајнији манастир Јудејске пустиње.

Историја манастира Светог Саве Освећеног

Историја овог манастира је дуга преко 1500 година. Свети Сава Освећени је постао монах још у осмој години живота.

Када је напунио осамнаест година долази у Свету земљу, где постаје послушник светог Јевтимија Великог. Године 478, он долази на место данашње Лавре и ту почиње организовање монашког живота.

Пошто прва мала црква, названа Теоктистос (од Бога сачињен), која је била посвећена Светом Николају, није била довољна за потребе братства, Свети Сава подиже велику цркву, данашњи католикон манастира, посвећен Благовестима Пресвете Богородице.

Свети Сава Освећени је по својој светости постао изузетно поштован у читавом свету. Умро је 532. године. Унутар цркве је постављен стаклени кивот са нетрулежним моштима Светог Саве Освећеног (438 – 532. године). У време крсташа оне су биле однешене на Запад и ту су биле све до 1964, када се свети Сава у једној визији јавио Латинима и наредио им да врате његове свете мошти у Лавру. Тако су мошти поново враћене у октобру 1965. године.

 

Празник Преноса моштију Светог Саве Освећеног прослевљен је 26. октобра 2013. године у светом манастиру њему посвећеном у јудејској пустињи. Овај светитељ је основао Велику лавру (Мар Саба)  485. године у срцу пустиње измећу Витлејема и Мртвог мора у Кедронској долини.

Празник је укорењен у знак сећања на овај дан октобра 1965. године када су мошти светитеља, које су се чувале у Венецији још од  крсташког доба, враћене у овај свети манастир. Свеноћно бденије служио је Његово Блаженство Патријарх јерусалимски г. Теофил, који је у манастир стигао исте вечери, где га је срдачно дочекао архимандрит Евдоким, архиепископи герасински Теофан и константински Аристарх, као и други свештеници и монаси. У прослави су учествовали верници из Витлејема и других околних места.

Autor sjovicicslavuj | 17 Decembar, 2020 | read_nums (33)

 
Једна од најуспјешнијих 
српских спортиста свих времена

Јасна Шекарић
 
рођена је 17. децембра 1965. године у Београду

Јасна Шекарић:

"После успешне каријере одлучила сам да кренем другим путем,
тренутно волонтирам у Ушћу, за који пуца моја ћерка Леа,
и вежбам са Бобаном Величковић. 

Што се Црвене звезде тиче, она ме је пригрлила када ми је то било најпотребније
и ја никада нећу отићи из ње. Звезда је у мом срцу и тако ће остати до краја живота".

Кћерка Леа кренула маминим стопама
 

Autor sjovicicslavuj | 17 Decembar, 2020 | read_nums (17)

Отац ове славне следбенице Христове, која се од раних лета уневести Христу, по имену Диоскор, беше знаменит положајем и богатством у граду Илиопољу Мисирском, а у вери незнабожац.

Своју ћерку јединицу, мудру умом и красну ликом, затвори Диоскор у кулу високу, окружи је свим угодностима, даде јој слушкиње на службу, постави идоле за клањање, сазида јој купатило с два прозора. Посматрајући кроз прозор куле земљу доле и звездано небо горе, Варвари се отвори ум благодаћу Божјом, те познаде јединог истинитог Бога Творца, иако немаде никога од људи за учитеља у томе. па када се њен отац једном удаљи из града, она изиђе из куле и, по Божјем Промислу, срете се с неким хришћанкама, које јој јавише истину вере Христове.

Срце се Варварино распламти љубављу према Христу Господу. Она нареди, те се просече и трећи прозор на купатилу, да три прозора буду символом Свете Тројице; на једној стени у купатилу прстом нацрта крст и крст се удуби у камен као гвожђем урезан; из њене стопе на поду купатила прокључа извор воде, која доцније многима причини исцељење од болести.

Узнав Диоскор веру своје ћерке, изби је сурово, истера из куле и појури за њом да је убије. Стена се једна раступи и сакри Варвару од суровог оца. Када се поново јави, отац је одведе началнику Мартијану, коме предаде ћерку на мучење. Невину Варвару разденуше и шибаху, док јој цело тело не би покривено крвљу и ранама.
У тамници јави јој се сам Господ с ангелима и исцели је. Видевши то, нека жена Јулијанија, и сама пожели мучеништва. И беху обе страшно мучене и с поругом по граду вођене.

Одсекоше им груди женске, и крв многа из њих истече. Најзад их изведоше на губилиште, где сам отац закла ћерку своју, а војници Јулијанију. Тога истог дана удари гром у кућу Диоскорову и уби и њега и Мартијана.
Пострада света Варвара 306. године. Мошти јој се чудотворне налазе у Кијеву. Прослављена у Царству Христовоме, она се много пута јављала до дана данашњега, понекад сама, понекад у пратњи Пресвете Богородице.
Autor sjovicicslavuj | 16 Decembar, 2020 | read_nums (34)

16. децембра 1888. године рођен је краљ

АЛЕКСАНДАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Приликом посјете Француској, у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против нацистичке Њемачке, краљ Александар I убијен је у Марсељу, 9. октобра 1934. године од стране хрватских усташа и бугарске организације ВМРО, које су биле под заштитом Италије, Немачке и Мађарске. 

Заједно са њим тада је убијен и француски министар спољних послова Луј Барту. 

Атентатор је био припадник ВМРО-а Владо Черноземски. Краљева смрт дубоко је потресла читаву Југославију, а његово тело испраћено је од стотина хиљада људи читавим путем до Опленца, гдје је сахрањен.

Црква Светог Ђорђа на Опленцу је спомен-црква 

и маузолеј династије Карађорђевић, 

коју је као своју задужбину подигао краљ Петар I Карађорђевић.


Споменик краљу Александру I Карађорђевићу у Нишу

Споменик краљу Александру и Лују Барту у Марсеју

Autor sjovicicslavuj | 16 Decembar, 2020 | read_nums (22)

16. децембра 1955. године умро је
Милан Вујаклија
лексикограф и преводилац



Лексикон је био и остао једно
од најзначајнијих дјела српске културе,
књига без које је тешко замислити озбиљнију
јавну или приватну библиотеку,
да би временом постао ознака и критеријум 
за лексикографску литературу уопште,
а ауторово име је почело да се поистовећује
са насловом-необичан и лијеп споменик
Милану Вујаклији.


Autor sjovicicslavuj | 16 Decembar, 2020 | read_nums (33)

 16. децембар 1885. године

Излажење првог српског књижевног листа био је одговор Срба Босне и Херцеговине и заједничких матица у Војводини, Србији и Црној Гори, на идеолошки и културни утицај двојне аустроугарске монархије, а поготову политике и управе Бењамина Калаја. Босанска вила се с почетка одређује као књижевни часопис са одређеним националним курсом. Као једини српски лист у БиХ, сматра да има за задатак да српски народ, поред његовог општег просвјетљавања, окупи око себе и да пружи отпор аустроугарској политици. Из Босанске виле види се да су Срби из БиХ мјеродавним идеолошким и културним центром сматрали прије Београд него Беч, прије Нови Сад него Будимпешту прије Цетиње него Трст. Те природне везе Калај и његови следбеници нису могли пресјећи, ма колико то хтјели. Штавише, што су се они више трудили да постигну своје циљеве, то су се Срби више скупљали и угледали на своје матице .
Издање Босанске виле 15. јануар 1897. године 
(на насловној страни је Митрополит Михајло). 

Вилин историјат
Вилини почеци

Покретачи Виле су били учитељи Српске школе, који су у почетку били најбројнији сарадници часописа. Божидар Никашиновић, Стево Калуђерчић и Никола Кашиковић су 13. јуна 1885. тражили дозволу од аустроугарских власти за издавање двомјесечног листа „Врело Босне“, чији би уредник и власник био сам Учитељски збор Српске школе у Сарајеву. Аустроугарске власти су одбиле регистрацију на име Учитељског збора Српске школе, те су 23. септембра 1885. године Никола Шумоња, Божидар Никашиновић, Стево Калуђерчић и Никола Кашиковић тражили дозволу за издавање двомјесечног листа „Босанска вила“. На дан 19. октобар 1885, аустроугарске власти су издале дозволу за издавање петнаестодневног белетристичког листа „Босанска вила“, уз услове да се лист шаље аустроугарској управи на превентивну цензуру, да лист не може да се бави политиком и конфесионалним питањима, те да у саставима забавног и поучног садржаја не буде превише наглашен српски национални елемент. Вила је регистрована на име уредника Божидара Никашиновића.
Прво издање Виле
Босанска вила 16. децембар 1885.
Ми смо учинили све оно што се од нас захтијевати могло, а сада стоји до вас, да покажете колико сте свјесни Срби и колико своју књигу љубите — падне ли „Босанска вила“, као српски једини лист у овим земљама, онда немојте никога кривити — сами носите гријех на својој души.“

Након двомјесечне припреме, први Вилин број је изашао на дан 16. децембар 1885. године. Божидар Никашиновић је био први уредник, Никола Кашиковић је био задужен за народну књижевност, Стево Калуђерчић за чланке и приповијетке, а Никола Шумоња за приповијетке, подлистак и књижевне биљешке.

Прво издање је имало 16 страница и штампано је на ћирилици у 1.000 примјерака, а цртеж на врху насловне стране је израдио Стево Калуђерчић. Због потражње, прво Вилино издање је поново штампано.

На самој насловној страни се преко читаве странице налазила велика фотографија митрополита Саве Косановића, кога су три мјесеца раније аустроугарске власти присилиле да поднесе оставку, а крајем 1885. године прогнале из провинције. Сам митрополит Сава Косановић се у овом броју оглашава са чланком „Праведникова смрт“, те постаје један од првих спољних сараднике Виле.

Остали сарадници првих издања Виле су били Манојло Ђорђевић Призренац, Душан Пелеш, Митрополит Дионисије II (Илијевић), Ђорђе Јовановић Герман, Давид Поповић, Петар Мирковић, Васо М. Ћуковић, Вид Вулетић Вукасовић, Миле Попадић, Петар Ђенић, Стари Јово Басаровић, Стеван Н. Давидовић и Коста Ковачевић.

Период другог уредника

Много је то када се узму у обзир све прилике, предрасуде и тегобе, с којима има да се бори овакав српски лист, идући путем сасвим закрченим и необрађеним“.

Никола Шумоња је био други Вилин уредник након Божидара Никашиновића. Уреднички посао је званично обављао од септембра 1886. до 1. фебруара 1887. године, а у овом периду се број Вилиних сарадника и претплатника знатно повећао. Од самог почетка Вила се сусретала са препрекама аустроугарске цензуре, те су њена издања често каснила. Нови сарадници издања Виле у овоме периоду су били Милан Ђ. Милићевић, Мита Живковић, Владимир М. Јовановић, Коста Ковачевић, Стево (Стејпо) Трифковић, Коста Божић, Душан Ст. Поповић, Милан Обрадовић, Ристо Ј. Чајкановић, Васо Кондић, П. Бабић, Стеван Зимоњић, Петар С. Иванчевић, Јово Тубиновић, Јеврем Станковић, В. Стакић, Ђ. Мирковић, Никола Беговић и др.

Вилини уредници

Божидар Никашиновић остаје Вилин уредник првих шест мјесеци, односно првих десет бројева, након чега постаје учитељ у Српској школи у Мостару. Након Никашиновића, Вилин уредник постаје Никола Шумоња у периоду септембар 1886. — 1. фебруар 1887. године. Од априла 1887. године до јуна 1914. године уредник је био Никола Кашиковић, који је уређивао часопис до краја његовог излажења, односно до забране часописа од стране Аустроугарске. Последњих година пред Први светски рат у уредништву листа се налазе и Владимир Ћоровић и Петар Кочић. Босанска вила је излазила редовно два до три пута месечно и штампана је искључиво ћирилицом, која је до доласка Аустроугарске 1878. године, била примарно народно писмо. Босанска вила је била једини књижевни лист у аустроугарској провинцији БиХ у периоду од њеног оснивања 1885. 
до 1895. године.

Програмска оријентација

Босанска вила је објављивала текстове свих књижевних родова осим драме. Програмска оријентација овог листа била је бављење српском културном баштином, уз презентацију популарних и разноврсних текстова доступних народу из свих области друштвеног живота, али је у њеном практичном деловању, посебно у првом раздобљу излажења, највише текстова било из области народне књижевности. Окупљен је већи број сарадника из разних крајева који описују народни живот и обичаје, бележе народне песме, приповетке, пословице и загонетке, тумаче народна веровања и слично. На овим пословима посебно су се истицали: Петар Мирковић, Васо Чуковић, Стеван Делић, Никола Кашиковић, Коста Ковачевић, Лука Грђић Бјелокосић, Ристо Чајкановић и Петар Иванчевић.

Вилини сарадници


Јован Дучић
Владимир Ћоровић
Петар Кочић
Алекса Шантић
Митрополит Сава Косановић
Јован Јовановић Змај
Светозар Ћоровић
Иво Андрић
Стеван Сремац
Димитрије Митриновић
Перо Слијепчевић
Исидора Секулић
Тадија Костић
Драгомир Брзак
Владимир Станимировић
Јован Илић
Дионисије Миковић
Вид Вулетић-Вукасовић
Вељко Милићевић
Радослав Марковић
Вељко Петровић (књижевник)
Владислав Петковић Дис
Осман Ђикић
Тин Ујевић
Васо Ћуковић
Милан Ђ. Милићевић
Владимир М. Јовановић
Никола Беговић
Војислав Илић
Јелена Димитријевић
Марко Цар
Иван Стојановић
Милорад Павловић — Крпа
Симо Ераковић
Сима Пандуровић
Светислав Стефановић (лекар)
Стеван Бешевић
Милан Грол
Павле Поповић
Милан Решетар
Мило Јововић (пјесник)
-----------------------------
Први текст у "Босанској вили" о Бања Луци. У Горњем Шехеру, на подножју планине Осмаче, налази се љековита сумпорна бања (купатило) која је, веле, још старим Римљанима позната била.

Као доказ томе може послужити то што је изнутра камени свод на крст сведен и изгледа као каква полукугла. На врху кубета стоји решетка да може сунчева свјетлост допирати у бању. Тврде да је више од 1.200 година стара. Недавно је врло лијепо оправљена и за купање сасвим удешена, те није чудо што увијек свијет долази. Вода је млака и дубина износи нешто више од једног метра. Својина је неког мухамедовца, који ту и станује. У околини њеној налазе се још двије мање које су због скорашњих земљотреса проваљене. Због тих бања и других што се у околини налазе, носи име и сама варош Бањалука.

Школе и цркве

Од школа знаменита је српско-православна основна школа, гдје је прије окупације прва богословија била. У доњем су боју поједини разреди мушки и женски, а у горњем пак станови г. г. учитеља и учитељица, као и преч. г. проте. Затим комунална и римокатоличка основна школа. Још се налази турска нижа гимназија и трговачка школа. Ова посљедња одговара нижој реалци и у њу ступају ученици из основне школе.

Од новијих већих зграда вриједјело је да споменем дуванску фабрику, која је прошле године довршена. У њој ради до 250 особа.

Прост народ овдје још вјерује у којекакве празновјерице као: вукодлаке, виле, вјештице. Често одлазе фратрима да их исцијеле, иду хоџама и ваде којекакве записе и друго.

Занати су некад врло знаменити били, но сада сваки дан све више опадају, а зашто пак, то ће сваки лако погодити.

Бањалука је одвајкада била знаменита трговачка варош. Доста добри путеви (насипи) вежу је са Сарајевом, Јајцем и Травником, а особито знатан је онај што води у Градишку. Жељезница пак, која је још прије устанка саграђена, скопчана је са Приједором и осталим градовима. Пазар се држи сваког уторка, а о Тројичину дану држи се близу тврђаве велики вашар који траје читаву недјељу. За вријеме вашара искупи се велика свјетина, да једва проћи можеш, а толики је метеж и вика да се далеко у варош чује. Тада дође народа из различитих градова, не само БиХ, него и из Угарске, па чак и Цариграда. Тада се купује и продаје: жито, дуван, марва, свиње, коњи, платна, чоха, вуна; затим: луле, чаше, оружје, ремење и друга сваковрсна роба. Природни производи: од биља сије се: пшеница, раж, јечам, зоб, проја, грах и сочиво, има нешто и винограда, а знаменит је бостан.

Као домаће животиње познате су: овце, козе, говеда, свиње и коњи од којих се велика корист добија, затим: кокоши, ћурке (туке), патке и гуске, а од звјеради налази се у оближњим шумама вукова, медвједа, лисица, зечева, срна, дивљих свиња, вјеверица, куна, творова итд. Што се тиче руда, има доста олова, гвожђа (особито лимонита) и сумпора, а на Лаушу се врло добар угаљ копа. Близу жељезнице, с десне стране Врбаса, купили су прије десетак година римок. траписти велико имање и саградили велики самостан. Они се баве економијом и љекарством. Знатан је траписки сир и пиво.

С лијеве стране ријеке Врбаса налазе се двије фабрике. Једна је фабрика сукна, а друга дрва (као дасака, дуга итд).

Главна је ријека Врбас. Она извире испод Зец планине, а утиче у Саву код Свињара. Притоке су му с лијеве стране Црквина, а мало даље Врбања. Године 1875, кад је Босна заузета, била је на пољу Бањалучком знаменита битка. И дан-данас показује споменик мјесто гдје су многи аустријски војници погинули и сахрањени.

Ниже споменика, одмах под долином испод које је сигурно некад Врбас текао, налази се такозвано Богословчево врело кога су, када је у Бањалуци 1866. Богословија подигнута, богослови ископали и на њега изјутра долазили и своје задаће учили. И данас наш свијет дође недјељом и већим празником, те се ту игра и весели, а послије, пред мрклу ноћ, пјевајући низ поље кући одлазе.

Због старог новца и других старина које се копајући често налазе, тврди се да је Бањалука некад морала бити римска варош, која се Сервитиум звала.

Бањалука заузима један од најљепших положаја у Босанској Крајини. Отуд је и често Бајном Луком називају. Простире се с обје стране ријеке Врбаса. Границе су јој: Крчмарице и Дедичино брдо; са запада Лауш, Мотике и Петрићевац; са сјевера Куљани (Драгочај); са југа Старчевица и Кајбаковац; са југоистока Цер и Влашки брег; са југоистока Јајачка стијена, Сутурлија и Шибови, а са сјеверозапада Дракулић.

Становништва има око 12–14.000, од којих 2.400 отпада на Србе православне вјере, а остали број које на римокатолике и које опет на муслимане.

Осим тога, има помало Чивута и Цигана. Бањалука се састоји из три дијела, из горње и доње вароши (Горњи и Доњи Шехер), међу којима се с лијеве стране Врбаса истиче доста знатна тврђавица коју су, веле, још босански краљеви зидали.

Срби православне вјере имају своје двије цркве, једну с лијеве и једну с десне стране Врбаса.

Прва је 1879. године саграђена, и слави на Тројичин дан, и друга је довршена лањске године и то на оном истом мјесту гдје је некад стара била, коју су 1876. године зулумћари сасвим опљачкали и запалили, а слави Малу госпојину.

Римокатолици имају такође своју нову цркву коју су прије неколико година сазидали.

Зидање Ферхадије

Мухамеданци имају врло много својих богомоља (џамија), но многе су између њих занемарене, а међу свима усред чаршије истиче се врло лијепа и велика Ферхадија са сахаткулом, коју сагради Ферхад-паша 1576. То се догодило овако: Ферхад-паша, који је тада у Бањалуци сједио, упусти се једном приликом код Радоње у бој са Нијемцима. У истој бици погуби њемачког генерала Еберхарда Ауерсперга, а сина му Енгелберта жива ухвати. Да би се Енгелберт ослободио ропства, морадоше његови рођаци за њега Ферхаду платити 30.000 дуката уцјене, које новце послије паша употријеби на зидање поменуте џамије, која се по његову имену назва Ферхадија. Приповиједа се да је паша позвао најбоље мајсторе да му зидају џамију и чешће би излазио и гледао како они горе на скелама раде.

Једном приликом, кад су баш мајстори почели мунару (торањ) подизати, викне им паша: “А вјере вам, кажите ми да ли сте иђе бољу, већу и љепшу џамију од ове правили”. “Јесмо пашо, ал’ за боље новце”. “Шта? … Јесте? Ма пасја вјеро, или бољу правите или живи доље нећете”. “Оћемо пашо, ал’ за боље новце”, одговорили су му зидари даље радећи свој посао. То је пашу јако разљутило и одмах заповиједи да све скеле што су око џамије намјештене биле поскидају, а остану само оне око мунаре на којима су зидари радили. Мислио је да ће им тиме наудити, јер мораће, ма кад-тад, од глади и жеђи умријети. Но било је сасвим обратно. Кад је видио мајстор-баша Петар шта је паша наумио, брже-боље сазове момке и рекне им да ће најбоље бити ако начине себи крила од јелових дасака и изаберу правце којим ће који летјети. Приједлог се свима допадне и онда се дадну на посао. Кад су били сасвим готови, онда се у неколико опросте и предузму пут.

Петар је летио према сјеверозападу од џамије и падне на једно брдо, што се по њему назва Петрићевац. Његов брат полети на исту страну, а кад мало даље падне у некакво блато, весео викне: “О драго моје блато”, отуд село Дракулић. Трећи полети на западну страну и падне на неку њиву и то на једну мотику, отуд су Доње и Горње Мотике. Четврти, по имену Влајко, полети на југоисток и падне на неки бријег, који се по њему назва Влашки бријег. Недалеко од њега падне на једно мјесто Бранко, отуд Бранковац. Овдје се сваке године држе масла. Шести, по имену Блаж, полети на сјевероисточну страну и падне у неко сијено, отуд село Блашко. Веле да су сви остали живи, осим једног, који по несрећи полети на југ, падне на неко брдо и сломи ребро, отуд брдо и село Ребровац.

Ристо Р. Сировина, сомборски учитељски приправник
Босанска вила”, 1890, стр. 340–342.
Autor sjovicicslavuj | 15 Decembar, 2020 | read_nums (40)

СРБИ су народ 
који најбрже заборавља
своју славну прошлост, 
али зато памти туђе глупости

 15. децембра 1914. године

завршена је Колубарска

или Сувоборска битка,

пресудна битка за опстанак 

СРБИЈЕ!



Била је то најзначајнија битка 
између војске Краљевине Србије 
и Аустроугарске у Првом свјетском рату.


Битка вођена новембра и децембра 1914. год. 
окончана је успјешном противофанзивом 
под командом генерала Живојина Мишића.

Послије неуспјеха у операцијама око Дрине, суочена с недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одјеће и обуће, српска војска била је приморана на повлачење. Паралелно са војском повлачио се и народ, а додатни терет били су и временски услови.

 Сигурно је да су неповољни временски услови лоше утицали на морал војника.
Војници се нису могли огријати дуже вријеме, осушити униформу и то је, уз недостатак артиљеријске и пјешадијске муниције, подрило морал српских војника, па је код дијела војника изгубљена вјера у могућност побједе у Колубарској бици.

Но, послије повлачења српске војске, услиједио је контраудар који је непријатеља изненадио, потпуно паралисао и омогућио бриљантну побједу. У љетописима мионичке цркве, једном од мјеста које је Мишићу, током ове чувене битке, служило као осматрачница, и данас чувају успомене на 1914.

Када би се примијетила непријатељска војска, црквена звона би се оглашавала и војска би била спремна за напад или противнапад.

Првим упадом аустроугарске војске, послије тога, сва три звона мионичке цркве су однијета и претопљена за њихову ратну машинерију.

Колубарска битка ушла је у историју ратовања и војног школовања у цијелом свијету, као јединствен примјер да војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко вријеме пређе у контраофанзиву.

 Генерал Живојин Мишић је због успјешног 
вођења операције унапријеђен у чин војводе


Битке се добијају ватром и маневром. Тај маневар је обично унапријед. У Колубарској бици маневром уназад, повлачењем са Сувобора, а затим неочекиваним противнападом, вјештином и маневром је побијеђена аустрогугарска војска, а не снагом.

У Колубарској бици Србија је изгубила 22.000 војника,
имала је 91.000 рањених и 19.000 заробљеника. 

Губици Аустроугарске били су много већи, готово 29.000 погинулих војника, више од 120.000 рањених и 74.000 несталих.
Autor sjovicicslavuj | 14 Decembar, 2020 | read_nums (134)

Кристијан Фрис

освојио бронзану медаљу на Свјетском купу у рвању 
грчко-римским стилом које се одржава у Београду. 

Фрис се борио у категорији до 60 килограма.

Autor sjovicicslavuj | 14 Decembar, 2020 | read_nums (36)

 
Сасвим природно, нормално и очекивано ...
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА
ЈЕ ЈЕСЕЊИ ШАМПИОН
у Суперлиги Србије

ЗВЕЗДА у шеснаестини финала 
Лиге Европе игра против Милана

Десио се пораз у полуфиналу купа од Партизана, уз врло скромну игру у офанзивном дијелу. Десило се и провлачење у Тирани, када је капитен Црвене звезде Милан Борјан морао херојским интервенцијама да спасава другове у зауставном времену. 

Десила се и она несрећна Омонија и испадање послије казненог правила, па и онај Арарат када се Црвена звезда провукла у Лигу Европе, али је у добром дијелу меча одиграла без укуса и мириса.

Љуљао се један тим као барка на узбурканом океану, током цијелог љета, као и покушаји Дејана Станковића да наговијести велику тренерску каријеру. Међутим, млади стручњак у клубовима српског шампиона на добром путу је да направи велики заокрет и најбоље резултате клуба са Маракане у овом вијеку. Бар када је ријеч о јесењем дијелу сезоне.

Утисак у великој Звездиној јесени био би близу савршенства да је искоришћена бар једна прилика у Либерецу, али суштински црвено-бели нису ништа изгубили. Продужили смо низ непобједивости, завршили још један меч без примљеног поготка и додатно напредовали на УЕФА листи.

Звезда је послије гостовања у Либерецу поправила и онако бруталну јесењу статистику. Српски шампион је одиграо 28 званичних мечева, а доживио је само један пораз и то у Њемачкој када је Хофенхајм уз силне муке скршио отпор црвено-белих.


Шта Звезда треба да уради да Србија добије два мјеста у Лиги шампиону?

Наравно, увијек се може говорити о статистици као непоузданом фактору, јер би Црвена звезда имала више пораза и негативних резултата да се којим случајем, као у два наврата у мандату Владана Милојевића, пласирала у Лигу шампиона. Има у томе истине, као и мишљења да је Лига Европе у овом тренутку права мјера за клубове сличног квалитета, која Звезди омогућава да буде конкурентна. Уосталом, црвено-бели су освојили више коефицијентних бодова од Ференцвароша и Мидтјиланда, који су се кроз квалификације домогли елитног такмичења.

Јесен сличну овој Црвеној звезди имала је у првој такмичарској години Владана Милојевића . Педантни стручњак је тада почео невероватни узлет, који персонификује и УЕФА листу. Црвено-бели су у том тренутку били 195. на ранг-листи УЕФА, налазили су се у друштву Слована из Братиславе, Сервета, сада су на 52. мјесту. Бивши тренер имао је много тежи посао од Станковића. Црвена звезда је послије тешких квалификација жребана из четвртог шешира. И у групи са Арсеналом, Келном и БАТЕ Борисовом забиљежила је као и сад, само један пораз.  Међутим, те јесени црвено-бели су положили оружје у првенственом дуелу против Напретке у Крушевцу.

Тим Дејана Станковића нема сличан кикс, јер је у првенству само два пута одиграо неријешено.

Звезда је управо у првој сезони под Владаном Милојевићем освојила највише коефицијентних бодова за УЕФА листу. Ремијем у Београду стала је на осам, па ће ова генерација имати шансу да поправи и тај параметар, јер је у Либерецу изједначила најбољи европски резултат. Макар по УЕФА, иако је Владан Милојевић и даље власник најврједније побједе против Ливерпула у Београду.

Постоји још један важан податак када је ријеч о овој јесенској Црвеној звезди. Црвено-бели су на 17 мечева (од 29 укупно) успјели да сачувају мрежу, највише захваљујући бравурама Милана Борјана, али Дејан Станковић је направио велики помак када је у питању дефанзивна игра. Подигао је ниво форме појединих играча, а од Немање Милуновића направио је једног од најбољих штопера Лига Европе.

Пред Станковићем је још много посла како би ова сезона била уписана у историји Црвене звезде као најуспјешнија у овом вијеку. Потребан је још један корак у Лиги Европе, мада ће то све зависити од среће у жријебу. Такође, титула још није осигурана иако су црвено-бели ставили шапу на пехар који је већ три године становник музеја у Љутице Богдана. Ту је и куп који се чека још од Роберта Просинечког и 2012. године.

Autor sjovicicslavuj | 14 Decembar, 2020 | read_nums (35)
 
14. децембра 1995. године
у Паризу је потписан Мировни споразум о
Босни и Херцеговини, постигнут у Дејтону.

Прије 25. година
трајно је верификовано постојање
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ



Слободан Милошевић, 

Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић
 14. децембра 1995. године у Јелисејској палати
у Паризу потписали су Дејтонски споразум. 

Босна и Херцеговина је споразумом
подељена на два ентитета: 

РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

и Федерацију БиХ


Мировни споразум за Босну и Херцеговину, парафиран је 21. новембра 1995. године у Дејтону, у америчкој држави Охају, послије тронедјељних преговора, потписан је 14. децембра исте године у Паризу.

Споразум су, у присуству тадашњег државног секретара САД Ворена Кристофера, потписали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић у Јелисејској палати у Паризу.

Потписници су се обавезали да међусобне односе регулишу према Повељи УН, Завршном хелсиншком акту и другим документима ОЕБС-а, као и на међусобно поштовање суверенитета и решавње неспоразума на мирољубив начин.


ЖИВИ ТРАЈНО РЕПУБЛИКО СРПСКА


Autor sjovicicslavuj | 14 Decembar, 2020 | read_nums (26)

14. децембра 1947. године
рођена је омиљена српска глумица
Светлана-Цеца Бојковић



Autor sjovicicslavuj | 14 Decembar, 2020 | read_nums (25)
 
 14. децембра 1934. године
рођена је омиљена српска глумица
РУЖИЦА СОКИЋ

Autor sjovicicslavuj | 13 Decembar, 2020 | read_nums (46)

 

Зураб Датунашвили

 

У категорији до 87 килограма, окитио се бронзаном 

медаљом на  Свјетском купу у Београду, 

у рвању грчко-римским стилом, 

након што је побиједио Италијана.

 

Рус, а наш - Датунашвили је побиједио са 3:1

и донио Србији другу бронзу у Београду.


Autor sjovicicslavuj | 13 Decembar, 2020 | read_nums (25)

 

ВИКТОР НЕМЕШ

 је у категорији до 77 килограма.

дошао до бронзане медаље на Свјетскомкупу

у Београду, у рвању грчко-римским стилом. 

Он је са 4:1 савладао рвача из Јерменије.


Виктор Немеш

Autor sjovicicslavuj | 13 Decembar, 2020 | read_nums (28)

 

Син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде, и рибар по занимању. Најпре је био учеником св. Јована Крститеља, но када св. Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: гле, јагње Божје! (Јов. 1, 36), тада св. Андреја остави свога првога учитеља и пође за Исусом. 

По том Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Св. Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом, св. Андреји, да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, по том у земљама Дунавским, па у Русији и око Црног Мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где и пострада.

У Византији постави првога епископа у лицу св. Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике.

У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке, а потом распе на крсту.

Докле год беше жив на крсту апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог.

То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од 12 великих апостола позна Господа и пође за Њим.

Пострада св. Андреја за свога Господа 62. год. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву.


 
Autor sjovicicslavuj | 12 Decembar, 2020 | read_nums (130)
 
 12. децембра 1958. године  умро је
један од највећих српских научника 
свјетског гласа
МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
 

Миланковић је студирао грађевинску технику у Бечу, гдје је и докторирао.

Предавао је механику, небеску механику и теоријску физику на Београдском универзитету. Био је члан многих наших и страних научних институција, међу којима и члан и потпредсједник Српске академије наука и умјетности.

Миланковићево дјело обухвата преко 70 научних радова, монографија, уџбеника и популарних списа. Његови најважнији радови су у области свемирске физике, геофизике и небеске механике.

Дао је нова објашњења распореда сунчевих радијација на површини планета, као и тока климатских промјена у геолошкој прошлости Земље.

У знак признања великом научнику, Миланковићевим именом назван је један кратер на Мјесецу, један на Марсу и једно небеско тијело.

Примењујући сложене математичке прорачуне астрономских збивања, Миланковић је веома успјешно радио на уједначавању два хришћанска календара, Јулијанског и Грегоријанског. Његова рјешења усвојена су на Конгресу православних цркава у Цариграду, 1923, али нажалост, до примјене овог календара није дошло.
Милутин Миланковић је био велики научник, али и узвишени стваралац чији пут кроз васиону и вијекове стреми много даље од одредишта научне мисли.

Припада таквим научницима који успостављају свијет у мислима, склоповима и односима, јер се он заправо бавио питањима која, према свједочанству најстаријих записа древних народа, чине праоснов сваке културе - законима осунчавања, смјеном годишњих доба и утврђивањем поузданог календара.

Личност која је до крајњих граница посвећена проблему који жели да ријеши, систематичан, упоран, математички до перфекције прецизан и методичан, на сретан начин спојио је раскошан сањарски таленат и упорност једног истраживача.

Оставио је за собом неизбрисиве трагове које ни вријеме неће моћи да потисне. Био је истински аргонаут, потпуно равноправан античким мудрацима чија имена и даље блистају у свој својој чистоти и вјечном пламену што обасјава прохујале миленијуме, али и нова нарастања.
------------
Споменик 
Милутина Миланковића 
у Београду
 
    My picture!

Kategorije

Arhiva