Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 15 April, 2020 | read_nums (17)

ЈУЛИЈАНСКИ 

и ГРЕГОРИЈАНСКИ 

КАЛЕНДАР


Зашто поједине православне цркве 
и православни народи прије, 
а неке као и наша Света црква славе Васкрс 
отприлике седам дана касније.




Јулијански календар или стари календар је увео Јулије Цезар 45. п. н. е. године и користио се у цијелој Европи до XVI вијека, када су државе почеле да прелазе на Грегоријански календар. На првом васељенском сабору у Никеји 325. године хришћанска црква је прихватила јулијански календар за свој званичан календар.

Творац календара је грчки астроном Сосиген на иницијативу Јулија Цезара, по којем календар и носи име.

Јулијански календар није био савршен и његова разлика у односу на тропску годину се повећава за један дан сваких 128 година. То је касније увиђено, па је на сабору у Никеји 325. године одлучено да се из календара избаце 3 дана која представљају акумулирану разлику. 

Пошто је Јулијански календар и даље остао непромијењен, разлика се до XVI вијека акумулирала на 10 дана. Када су ово уочили, астрономи су одлучили да израде нови календар који ће бити усаглашен са тропском годином. То је постигнуто увођењем Грегоријанског календара.

Током XX вијека, практично све православне земље, прешле су на употребу грегоријанског календара (у свјетовне сврхе). Њихове православне цркве нису жељеле да користе „католички“ календар, већ су тражиле усвајање новог календара који би био прецизнији од грегоријанског.

Тако је на Свеправославном конгресу, 30. маја 1923. године усвојен Миланковићев календар. Међутим, како су све православне цркве аутокефалне, неке су цркве задржале употребу јулијанског календара (између осталих и СПЦ, иако је за нови календар усвојен њен приједлог).

Српска православна црква, која је била предлагач новог календара који је усвојен на конгресу 1923,  и даље користи јулијански календар. 

Послије конгреса, СПЦ је Миланковићев календар начелно прихватила за употребу, али је његову примјену била одложила. 

Одлуку о примјени овог календара СПЦ није касније донијела и у употреби је и даље Јулијански календар.

Православне цркве које су прешле на 
Миланковићев календар:

Цариградска патријаршија
Александријска православна црква
Румунска православна црква
Бугарска православна црква
Кипарска православна црква
Грчка православна црква

++++++++++

Православне цркве
које и даље користе јулијански календар: 

Антиохијска православна црква
Јерусалимска православна црква
Руска православна црква
Српска православна црква
Грузијска православна црква
Јапанска православна црквa
--------------------
Неке православне цркве користе оба календара:

Пољска православна црква
Албанска православна црква

Православна црква чешких земаља и Словачке.

Занимљивости о Милутину Миланковићу:



Направио је најтачнији календар до сада. Дужина тропске године износи 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди, 

док је Миланковић постигао тачност 
од 365 дана, 5 часова, 48 минута и 48 секунди. 
Само две секунде дуже траје година по најтачнијем календару.
    * Миланковић никада није прихватио Ајнштајнову теорију релативности, али је то тада био случај и са многим другим научницима тог времена.
    * Добио је кратер са својим именом на даљој страни Месеца величине 34 км, затим кратер на Марсу пречника 118 км и астероид под називом 1605 Миланковић.
    НАСА га је уврстила у десет највећих научника који су се бавили проучавањем Земље. 
      * За разлику од Николе Тесле или Михајла Пупина, светску славу није стекао у највећим светским центрима, већ се својим научним теоријама бавио у собици у Капетан Мишином здању, на Београдском универзитету, користећи само папир, оловку, шибер и логаритамске таблице.
      * Миланковић је главни „кривац” који је доказао да на Марсу не може постојати цивилизован живот, јер је својим прорачунима показао да су тамо температуре превише ниске да би живот у таквом облику постојао.
      * Европско геофизичко друштво је 1993. године установило медаљу Милутин Миланковић.
Био је један од најбољих познавалаца историје астрономије и науке уопште, а то доказује у неколико својих дела.
    * Најцитиранији је српски научник свих времена.
Autor sjovicicslavuj | 14 April, 2020 | read_nums (49)

ТРАГИЧНА ВИЈЕСТ

РЕПУБЛИКА СРПСКА
ЖАЛИ СВОГ ДОКТОРА!

Корона однијела чувеног српског хирурга:
Доктор Миодраг Лазић изгубио битку са вирусом

Отац ургентне медицине, који је спасио небројано много живота током ратних деведесетих година прошлог вијека је преминуо послије борбе са заразом

ЧУВЕНИ српски хирург, љекар нишког Клиничког центра др Миодраг Лазић преминуо је од посљедица вируса корона.

Отац ургентне медицине, који је спасио небројано много живота током ратних деведесетих година прошлог вијека је, како сам прије пет дана писао због тешког здравственог стања био прикључен на кисеоник. Он је послије тешке борбе, нажалост изгубио битку са опаким вирусом.

-Отишао је велики човјек за живота, од данас легенда о којој ће генерације приповиједати.

Најбољи српски син, човјек који је задужио Србију, а посебно РЕПУБЛИКУ СРПСКУ и поколења.

Прим. Др Миодраг Лазић.
Почивај у миру драги докторе.
Жал је превелика.

Доктор Лазић је у августу 1991. године напустио мјесто хирурга у Нишу и запутио се у тадашњу Републику Српску Крајину.

Као хирург је учествовао у пробоју коридора у јуну 1992. године, а потом се као добровољац јавио у ратну болницу "Коран" на Палама у Републици Српској.

Један је од оснивача ратне болнице "Жица" у Блажују, код Сарајева, такорећи на самој линији фронта. Остао је тамо пуних 40 мјесеци, као једини хирург на подручју тадашњег Српског Сарајева, гдје је обавио више од 3.500 операција под пуном анестезијом.

ВЈЕЧНО ТИ ХВАЛА НАШ ДРАГИ ДОКТОРЕ!
--------------------
Крст милосрђа доктору Лазићу

Предсједник Републике Српске Милорад Додик 
одликовао је хирурга из Ниша Миодрага Лазића 
за залагање током ратних сукоба 
у посљедњој деценији 20. вијека.
"Они који својим радом чине добро у своја дјела уносе оно што највише могу и што имају у себи – своју љубав и креацију, истрајност и велику жељу да помогну другоме”, рекао је у Палати Републике у Бањалуци предсједник Републике Српске Милорад Додик уручујући велико признање др Миодрагу Миши Лазићу, познатом нишком хирургу и актуелном директору Ургентног центра Клиничког центра Ниш. 

На свечаности поводом обиљежавања Дана Републике Српске и Светог архиђакона Стефана, др Лазић одликован је Крстом милосрђа за, како је речено у образложењу, несебично залагање и жртвовање у збрињавању становништва током ратних сукоба деведесетих година прошлог вијека. 

Уручујући одликовање, председник Републике Српске Милорад Додик је рекао:
Посебно истичем да је одликовани др Лазић као ратни добровољац својим херојским ангажовањем водио пуне четири године Српску ратну болницу на Илиџи и притом дао несумњив допринос Републици Српској, на чему му лично и у име становника наше Републике захваљујем. 

Од 1992. до 1996. године кроз ову ратну болницу прошло је чак 15.000 рањеника, а овај изузетан човјек и врсни хирург за то вријеме обавио је преко 3.500 операција у општој анестезији и више хиљада других хируршких интервенција. То је био и остао подвиг који у Републици Српској никада неће бити заборављен”.

Нишког хирурга др Миодрага Мишу Лазића, аутора јединственог „Ратног дневника хирурга” објављеног још у вријеме ратних сукоба на бившем југословенском подручју, за пожртвованост у раду одликовао је 1994. године српски патријарх Павле, а Војска Републике Српске додијелила му је медаљу за храброст „Милан Тепић”. 

На одржаној свечаности у Бањалуци председник Републике Српске посебно је захвалио и Клиничком центру Ниш за подршку пружену др Миодрагу Лазићу током његовог боравка у Српској ратној болници на Илиџи и Српском (Источном) Сарајеву.

НАПОМЕНА: Др Мирољуб Лазић је примио одликовање 
8. јануара 2016. године.
Autor sjovicicslavuj | 14 April, 2020 | read_nums (26)
 
Текст преузет са других медија
 
ЧЕКА СЕ ОДЛУКА
предсједника Себије Александра Вучића
и премијера Србије Ане Брнабић 
хоће ли се изаћи у сусрет захтјеву 
Синода Српске православне цркве.

Ако су Синоду важни вјерници и вјерујући народ,
онда због тренутне ситуације и сами ће позвати
народ да остане у својом домовима 
 и да тако прославе Васкрс, 
 јер нема ништа важније од ЗДРАВЉА!


Многе православне цркве већ су се опредијелиле како ће у околностима пандемије болести ковид 19 прослављати Васкрс, а међу првима је то учинио Синод Грчке православне цркве, који је прије неколико дана одлучио да прославу Васкрса одложи за Оданије Васкрса, у ноћи између 26. и 27. маја.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве обратио се јуче, послије сједнице, државном врху Републике Србије са приједлогом и молбом да се одобри кретања вјерницима на Васкрс, од пет до десет часова ујутро. Како се наводи у саопштењу СПЦ, молба да се размотри прекид забране кретања усљед пандемије коронавируса у овом временском интервалу на Васкрс, упућен је како би православни хришћани, који нису у изолацији и самоизолацији, могли да узму учешћа на јутрењу и литургији на свој највећи празник.

Грчка влада јуче је, у складу с тим, затражила од тужилаштва да подигне оптужнице против два свештеника који су служили причест у недјељу, упркос забрани служби ради спрјечавања ширења новог коронавируса.

Румунска православна црква одлучила је такође да буду обустављени сви обреди до даљег.

Вјерници, како им је сугерисала црква, могу да држе упаљене свијеће на балконима и двориштима својих кућа и изговарају молитве.

Свети пламен ће бити донијет из Јерусалима у суботу ујутру и биће прослијеђен свим епархијама у земљи и њу ће волонтери са заштитном опремом носити вјерницима, који је желе у својој кући.

Првог дана Васкрса волонтери ће старијима и болеснима понудити и благосиљани хљеб попрскан светом водом и вином.

Румунска влада је позвала грађане да славе код куће.

Руска православна црква наредила је да од 13. до 19. априла врата храмова у Москви и околини буду затворена за велики број људи.

Бугарска православна црква одлучила је да цркве за Васкрс буду доступне вјерницима, али неће давати благословене врбове гране, што је обичај у току Цвјетне недјеље и редовно ће обављати дезинфекцију.

Председник Украјине Володимир Зеленски позвао је правослвне вјернике да за Васкрс остану у својим домовима и прате литургије преко телевизије.

"У сталном смо дијалогу са сви верским лидерима. Дошли смо до ситуације да морамо да променимо традицију зарад здравља и живота људи", објаснио је он, преносе украјински медији.

Он је рекао да ће влада учинити све да омогући верницима да прате службу од куце, док су православне цркве у Украјини навеле да ће одлуку донети кад дође време.

У Либану су затворене цркве и храмови, а православни хришћани неће моћи да присуствују службама, које ће се преносити преко телевизије или друштвених мрежа.
Autor sjovicicslavuj | 12 April, 2020 | read_nums (80)

На данашњи дан, 12. априла 1941. године
погинуо је проф. др 
академик
Владимир Ћоровић


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји



Након атентата Гаврила Принципа, 28. јуна 1914. у Сарајеву, Ћоровића су ухапсиле аустроугарске окупационе власти. На познатом бањалучком „велеиздајничком“ процесу, чији је првооптужени био Васиљ Грђић, Ћоровић је најприје осуђен на пет, али му је Врховни суд повисио казну на осам година робије због интензивног рада у „Просвјети“. 

Нови аустроугарски цар и краљ Карло IV, под снажним притиском свјетске јавности, извршио је 1917. године замашну амнестију политичких затвореника, па је Ћоровић пуштен из затвора у Зеници, гдје је углавном издржавао казну. Тада се настанио у Загребу, па је са групом југословенски усмерених писаца (Нико Бартуловић, Иво Андрић и Бранко Машић) уређивао часопис „Књижевни Југ“.

У то вријеме је почела његова запажена сарадња са југословенским политичарима у разним земљама, а нарочито у Аустроугарској, као и припремање документарне Црне књиге (Београд-Сарајево, 1920) о страдању и патњама српског народа у Босни и Херцеговини.

У улози делегата у привременом народном представништву, Ћоровић је био присутан 1. децембра 1918. године у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу.

Од 1919. године, када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету, Ћоровић је непрестано живио у Београду. Великим личним радом, изванредним научним резултатима, створио је риједак углед и утицај и изузетну каријеру: 1921. постао је редовни професор на Филозофском факултету, за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног 1934. године.

Двије године био је и ректор Београдског универзитета, током школске 1934/35 и 1935/36 године. Смијењен је послије студентског штрајка. Послије напада Нијемаца на Југославију, напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара, али је авион којим је управљао Синиша Синобад и којим су путовали оборен 12. априла 1941. године изнад Олимпа у Грчкој. Авион је пао у близини града Еласоне и у тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић.

Почетком 1910. оженио се Јеленом Скерлић, сестром Јована Скерлића, имали су двије ћерке.

Када је 1941. несрећно погинуо, још увијек се налазио у пуној снази, ближе средини него крају свога стваралачког пута. Уза све то, он је оставио у рукопису толико списа, добрим дијелом већ припремљених за штампу, да би само то за неког другог научника значило добар животни биланс.

Autor sjovicicslavuj | 12 April, 2020 | read_nums (25)

УЛАЗАК ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВИЈЕТИ 

грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.

Библијски опис

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.

Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен".

Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу".
Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

Начин празновања

Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.
Народни обичаји

Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни; дрен да би били јаки; љубичицу, да би били миришљави и привлачни; врбове гранчице, да сви буду напредни. Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се цевеће потапа у воду са златним или сребрним прстеновима и онда се том водом деца умивају. Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи нарочит букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који преовлађују девојка разазнаје момкова осећања.
У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и раскршћима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева јер траје пост. Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови. Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере.

У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.
Autor sjovicicslavuj | 11 April, 2020 | read_nums (37)

Последња недеља Христовог живота на земљи, зове се Страшна седмица. То је недеља највеће славе и последњег, највећег страдања Господњег.
Њено обележавање почиње празником који се зове Лазарева субота. 


У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет.
Сестре су туговале и кад су виделе Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту, а Исусу Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до његовог гроба.

Кад су стигли тамо, Исус је рекао да гроб отворе. У то време су у Јудеји покојници сахрањивани у каменим у пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од када је њен брат умро и да већ заудара, али је Христос, не обазирући се на то, тражио да се гроб отвори.

Пришли су људи и помакли велику стену којом је улаз у пећину био затворен. Христос је подигао руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао Лазара:
"Лазаре, изађи напоље."

И гле, чудо се догодило. Лазар је устао из мртвих и изашао из пећине омотан погребним платном, на светло дана. Исус је погледао у небо и захвалио се Оцу што му је услишио молитву.

То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране.

На Лазареву суботу се беру младе врбове гране које се после вечерње службе освештавају у цркви и деле народу, зато се Лазарева субота зове и Врбица.

НАПОМЕНА:

Ове слике су са прошлогодишњеих свечаности, 
које ове године нису одржане због познатих разлога 
и епидемије коронавируса 
због које су забрањена сва окупљања, 
а што је Српска православна црква и испоштовала.

Литија улицама Пала - ВРБИЦА



Хиљаде вјерника Пала у Свечаној литији
.
Дјеца су радост највећа - 
Паљанска дјеца у Литији - Врбица.

Дјеца испред Храма Светог Саве у Београду
Autor sjovicicslavuj | 10 April, 2020 | read_nums (41)
Јелена Жигон

Умрла је 10. априла 2018. године у Београду.
Била је српска и југословенска глумица.

Њен супруг је био глумац Стево Жигон,
а кћерка глумица Ивана Жигон.



Јелена Жигон и Десанка Максимовић

Autor sjovicicslavuj | 8 April, 2020 | read_nums (66)

Част и привилегија су били 
бити пријатељ и дружити се са
Момом Капором, 
па макар то биле и ријетке прилике ...

Хвала ти Момо ...




Рођен је у Сарајеву 8. априла 1937. године, од мајке Бојане Капор (дјевојачко Велимировић) и оца Гојка Капора. Отац Гојко Капор радио је као финансијиски стручњак у Сарајеву, гдје је срео своју будућу супругу.

Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у логор у Нинберг, гдје је провео пуне четири године. 

13. априла 1941. за вријеме бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо.

Сви су погинили осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега.

О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ријетко говорило у породици, вјероватно због жеље најближих да дијете заштите, не обнављајући му сјећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи.

Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд.

По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних умјетности са просјечном оцјеном 9,9.

У вријеме дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана вјенчали су се 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968.)

Превођен је на француски, руски, њемачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.

Умро је 3. марта 2010. године на ВМА. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.


Једина пјесма славног МОМЕ КАПОРА - М И Р

На питање зашто не пише поезију

кад би му то као умјетнику 

и писцу ишло од руке, одговарао би:

"Ма није то за мене. Данас сви Срби пишу песме"!

 




 
Autor sjovicicslavuj | 8 April, 2020 | read_nums (27)
 

Арханђелу Гаврилу узносимо хвалу у песмама, приређујући му празнични сабор по два пута годишње. Његов први сабор празнујемо сутрадан по Благовестима Пресветој Богородици, 8 априла.
Овај Арханђел Божји научио је Мојсија писању књига, исприча му све о постанку света, стварању првог човека Адама, о потопу и раздељењу народа, објасни му положај планета небеских, научи га аритметици, геометрији и свакој другој мудрости.

Он пророку Данилу протумачи виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, обавести га о времену ослобођења људи Божијих из вавилонског ропства и о времену првог доласка Христа у свет, оваплоћеног од Пречисте Деве Марије.

Он се јави праведној и светој Ани и рече јој да ће затруднети и родити преблагословену кћер која ће се звати Марија.
Он се јавио и светом свештенику Захарији, стојећи са десне стране кадионог олтара и благовестио му да ће његова жена Јелисавета родити светог Јована Претечу Господњег.

Овај првак Божији, послат од Бога у Назарет да јави Пречистој Деви Марији, обрученој за праведног Јосифа о њеном зачећу Сина Божјег осењењен и дејством Светог Духа у њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост свете Деве Марије. А кад се Господ наш роди у Витлејему, овај Анђео Господњи јави се пастирима који су чували ноћну стражу код стада свог и рече им: "Јављам вам велику радост, данас нам се родио Спаситељ!"


Сматра се да је овај анђео јавио са неба Христу пред његово добровољно страдање, крепећи га док се подвизавао у усрдној молитви. Овај анђео Господњи јавио се Мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово Васкрсење из Гроба. Он, који је био Благовесник зачећа и рођења Господњег, показује се благовесником и Васкрсења Његова.

Сећајући се ових јављања његових у Старом и Новом Завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за хришћански род, света Црква му приређује Саборно празновање, да би људи прибегавали кж заштити и помоћи овог заступника и добротвора рода људског и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашег.

Autor sjovicicslavuj | 7 April, 2020 | read_nums (57)
 
Јустин Поповић, рођен у Врању
на Благовијести 7. априла 1894.

Преминуо у манастиру Ћелије, истог дана
на Благовијести 7. априла 1979. год.

Новоканонизовани српски светитељ. 
Био је архимандрит манастира Ћелије, 
доктор теологије, 
професор Београдског универзитета 
и духовник.




Напомена: 

Први пут сам био у дилеми шта да поставим испод објаве о Светом Јустину.

Ако обиљежавам рођење неког знаменитог Србина онда постављам пригодну илустрацију.

Ако означавам дан смрти за неког познатог Србина и ако је био вјерник, онда постављам свијећу са пламеном.

У овом случају нисам знао шта да поставим, јер је Његова светост и рођен и умро истог датума.

Autor sjovicicslavuj | 7 April, 2020 | read_nums (27)
 
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан, 7. априла умро је

ЈОВАН ДУЧИЋ


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Пјесник и дипломата Јован Дучић преминуо је, након краће и тешке болести (шпанска грозница), 7. априла 1943. године у 1 час и 30 минута у Герију, држава Индијана. Био је у 75-ој години живота и имао је статус активног посланика Краљевине Југославије.

Сахрана је обављена 10. априла на гробљу Калвариус, у источном дијелу Герија. Тијело је балсамовано и "пренијето у православну цркву Светог Саве - у фраку, са лентом светог Саве, бијелим каранфилом на реверу, окружено многобројним одликовањима, са свиленом српском тробојком преко ногу, а на њу је био стављен дипломатски мач, двороги шешир са бијелим нојевим перјем, краљев вијенац од природног цвијећа..."

Дучић је ексхумиран 18. октобра 2000. године и преко Русије његови земни остаци пренијети су у Југославију. Наредног дана је ковчег изложен у Саборној цркви у Београду гдје је патријарх српски господин Павле држао заупокојену литургију.

У Црној Гори сандук је боравио два дана (обишавши Подгорицу, Никшић, манастир Острог). Црногорски свештеници служили су свету архијерејску литургију и опијело. Мошти је од Београда до Требиња пратио патријарх српски господин Павле.

Пјесник је по други пут сахрањен, након 57 година почивања у туђини, у недељу, 22. октобра 2000. године у родном Требињу. Обред полагања посмртних остатака обавио је, према жељи самог покојника, 95-тогодишњи прота Раде Вукомановић.
Сахрани су присуствовале бројне званице, угледни Срби из јавног, културног и политичког миљеа Републике Српске и тадашње Југославије.

Посљедња пјесникова жеља, изражена у његовом трећем тестаменту који датира из 1941. године, "да се моје тело пренесе и сахрани у красној православној цркви у Требињу у стилу оне у  косовској Грачаници", била је испуњена.
---------------
Споменик Јовану Дучићу у родном Требињу

--------------------
--------------------------
Autor sjovicicslavuj | 7 April, 2020 | read_nums (27)

  БЛАГОВИЈЕСТИ


Живећи у Јерусалимском храму 12 година, Пречиста Дева Марија све своје време је проводила у читању Божанских књига из којих се поучавала Закону Господњем. Често је читала речи пророка Исаије:

"Девојка ће затруднети и родити сина (Иса. 7,14), и тада је пламтела неисказаном љубављу према тој одабраној девојци, која ће родити Месију, Спаситеља света, не слутећи да је то баш она, од Бога изабрана још пре свог зачећа. Када наврши 14 година, првосвештеници и свештеници јој саопштише да је дошло време да оде из храма и да ступи у брак, како је тадашњи Закон налагао.

Она се испочетка успротивила њиховој одлуци, јер од њеног рођења, родитељи је посветише Богу и она сама дала је завет да ће до краја живота остати девојка и да не може живети и бити жена смртном човеку. То запрепасти и уплаши свештенике, те одлучише да је збрину у дом њеног сродника Јосифа, где ће моћи да настави свој дотадашњи живот, безгрешно, чувајући своје девство


Дође време да се роди Спаситељ света, Месија и то се догоди тако што једног дана, док је Пречиста Дева Марија седела у својим одајама читајући пророчанство Исаијино, дође арханђел Гаврил и саопшти јој радосну вест. Поклони се он Богоматери са речима: "Радуј се Благодатна, Господ је с тобом. Радуј се, јер си благословена ти међу женама и благословен је плод утробе твоје"!

Слушајући речи анђела Господњег, Пречиста се покори вољи Господа свог и одговори: "Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој" (Лук. 1,38).

И одмах, након тих речи у утроби њеној светој, дејством Духа Светога, изврши се зачеће без икакве телесне насладе, али не и без Духовне и заче се Син Божији и Слово постаде Тело и усели се у нас очовечењем.

Пошто анђео обави благовест и побожно и са страхопоштовањем одаде дужно поштовање оваплоћеном Сину Божијем у утроби Деве Марије, он оде и узнесе се ка Господу, славећи тајну Божијег очовечења са свим небесним силама у неисказаној радости.

Овим је архангел Гаврил отворио прву страницу Новог Завета да он представља радост за све људе.

Благовести се сматрају великим и између осталог веома радосним празником. Тог дана узносе се молитве и хвале Пречистој Деви Марији, која и нас својом молитвом чува и усрећује баш као што је и сама била обрадована.


Док Благовести не прођу људи се још увек боје зиме. Време око Благовести, нарочито кад почне да пада снег или суснежица, зове се бабини козлићи, бабинијарци, бабини позајменици или бабини укоди. Народ слави Благовести као велики празник, па се може чути уверење да је толико велики празник да на тај дан ни птице у шуми не савијају гнездо.

Светкују га највише жене због порода. Нероткиње одлазе у цркве и манастире, где су иконе посвећене Благовестима и моле се светој Богородици.

Опште раширено веровање је да се на овај дан треба умити у потоку или реци. Тимочком крајином овог дана по брежуљцима и пропланцима пале се ватре, а младићи и девојке играју око ње. На Благовести се сади паприка да би била блага. Од тог дана почиње сетва јарих жита и тада се износи семе на сунце. Воћари сматрају Благовести најсрећнијим и најбољим даном за калемљење воћа, а виноградари обрезују лозу.

Autor sjovicicslavuj | 6 April, 2020 | read_nums (46)
Димитрије Давидовић 
Рођен је 23. октобра 1789. године у Земуну, Хабзбуршка монархија.
Умро је 6. априла 1838. године у Смедереву, Кнежевина Србија, део Османског царства).
 Био је српски новинар, публициста, политичар и дипломата.
Портрет Димитрија Давидовића из 1834 године,
 насликао је Урош Кнежевић.
Слика се налази у Народном музеју у Београду.
Рођен у Земуну, Давидовић се школовао у родном граду, Сремским Карловцима, Пешти и Кежмарку. У Беч је отишао да би студирао медицину, али убрзо је напустио студије да би заједно са Димитријем Фрушићем покренуо Новине сербске 1813. године. Лист је излазио до 1821. године и имао је велики значај у раном развоју српског новинарства. Такође, сарађујући са истакнутим српским књижевницима с почетка 19. века, Давидовић је имао истакнуту улогу у културном животу Срба у Бечу и уопште у Хабзбуршкој монархији. У Бечу је покренуо и књижевни лист Забавник
Притиснут финансијским проблемима и умешан у трвења око унијаћења далматинских Срба, Давидовић је 1821. године прешао у Србију. Ту је ступио у службу кнеза Милоша Обреновића где је убрзо постао кнежев секретар и са тим звањем је обављао различите функције. Најзначајнији период његове делатности био је између 1830. и 1835. године када је као дипломата у Цариграду радио на решењу питања српске аутономије. 
Године 1834. постао је попечитељ а након покретања Новина србских 1834. године и њихов уредник. Такође је обновио и периодичну књижевну публикацију Забавник. Након Милетине буне, током које је остао лојалан кнезу Милошу, 
Давидовић је израдио Сретењски устав који је настао под утицајем различитих чинилаца, и који је био веома либералан у ондашњој европској политици. 
Насловна страна Сретењског устава
Кнез Милош је под притиском Русије, Османског царства и Аустрије морао да суспендује и укине устав. Давидовић је убрзо био смењен са свих државних положаја. Последње године живота углавном је провео у Смедереву где је и умро 1838. године.
Давидовић је био један од пионира српског новинарства а његов рад имао је знатан утицај на српску културу почетком 19. века. Убраја се у идејне зачетнике уставобранитељског покрета, односно у умерене опозиционаре владавини кнеза Милоша. Сматра се и да је имао утицаја на промену усмерења спољне политике кнеза Милоша ка западноевропским силама. Прожет идејама Француске револуције које су Наполеонови ратови ширили Европом и мотивисан искреним патриотизмом Димитрије Давидовић је читаво своје деловања посветио политичком и културном напретку младе српске државе.
Биста Димитрија давидовића на Земунском кеју.

Копија бисте постављена је и у Смедереву 
гдје почива Димитрије Давидовић.
Autor sjovicicslavuj | 6 April, 2020 | read_nums (29)
 
6. април 1941. године

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


Нацистичка Њемачка у Другом свјетском рату 
без објаве рата напала Југославију. 

Београд, који је три дана раније 
проглашен отвореним градом, 
у 6.30 часова напала су 
234 бомбардера и 120 ловаца.


Већина житеља југословенске пријестонице 
је затечена на спавању, јер је била недјеља. 
Не зна тачно колико је тада људи погинуло, 
а процјене су да је било 2.000 до 4.000 жртава, 
а можда и више.


Уништено је више стотина зграда, међу којима 
и здање Народне библиотеке Србије - 
установе основане 1832. - са око 300.000 књига, 
укључујући средњовјековне списе 
непроцјењиве културне вриједности.



Храбри пилоти Шестог Ловачког Пука 
6.4.1941. са тридесет седам авиона 
оборили су четрдесет шест њемачких летилица.


Храбри српски ЈУНАЦИ Шестог ловачког пука 
који су погинули 6. априла 1941. године, 
супростављајући се њемачким фашистичким 
агресорима и авио-нападачима на Београд.

СРПСКИ ЈУНАЦИ

 - ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА 
У ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ!


У одбрани нашег неба живот је положило 11 пилота. 

То су: Милош Жунић, Живица Митровић, 
Михо Клавора, Јован Капешић, Душан Борчић, 
Добрица Новаковић, Бранислав Тодоровић, 
Милутин Петров, Карло Штребенек, 
Владимир Горуп и Миливоје Бошковић.


----------------------
Фашистички злочинац Александар Лер:

Знао је фашистички злочинац Александар Лер 
на шта треба ударити и шта треба уништити! 

Јер, ако једном народу уништиш културу 
и прошлост - он неће имати никакву будућност! 
Тај народ ће нестати! 

Ми смо опстали, хвала Богу!
 
Autor sjovicicslavuj | 6 April, 2020 | read_nums (28)
 
ПРИРЕДИО: Славко Јовичић Славуј

ЈЕДАН ОД БРОЈНИХ ПРИМЈЕРА ФАЛСИФИКАТА
- ПО ОНОЈ ПОЗНАТОЈ ФОРМУЛИ:
"ИСТОРИЈУ ПИШУ ПОБЈЕДНИЦИ"!

Тако је и Брозова камарила фалсификатом препарирала стварне догађаје и прилагодила их својим славодобитним потребама "историјског славља"
за своје опстајање и остајање на власти!

Четнички потпуковник Жарко Тодоровић, под командом генерала Драже Михаиловића, био је прави јунак по коме је снимљен култни филм „Валтер брани Сарајево“.
Потпуковник Жарко Тодоровић Валтер, 
послије Матхаузена 

Аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић разбио је многе митове из историје коју су генерације у СФРЈ училе о комунистичком Валтеру, да је бранио Сарајево.

Међутим, истина је сасвим другачија. Прави јунак из Сарајева Валтер је био четник потпуковник Жарко Тодоровић, под командом Драгољуба Драже Михаиловића.

Велико занимање о офанзиви четника на осовинске формације у области Сарајева и у самом Сарајеву – аутоматски је поставило нови задатак и питање: Ко је Валтер.

Наиме, сви знају за филм ”Валтер брани Сарајево”, али ријетко коме је познато на основу којих догађаја је тај филм снимљен.

У Другом свјетском рату заиста су постојала два Валтера:
– Владимир Перић Валтер, комуниста, и
– Потпуковник Жарко Тодоровић Валтер, четник.

Први Валтер је послије проглашен народним херојем, а други се и данас налази на списку народних непријатеља и ратних злочинаца, који је 2000. године објавио Субнор.

Међутим, према њемачким документима, комунистички Валтер – не постоји. Њега Нијемци уопште не помињу, јер и није био ни од каквог значаја за ратне операције.

Такође према њемачким документима, други Валтер не само што је постојао, него се највећа акција Гестапоа на Балкану током рата звала управо Операција ”Валтер”. И један од највећих досијеа Гестапоа је Досије ”Валтер”, који се данас чува у Архиву Града Београда, Фонд БДС (Гестапо), а који наравно званична историја заобилази у широком луку.

Жарко Тодоровић је био рођени Београђанин, завршио је 51. класу Војне академије. Већ током 1941. оснива јаку мрежу београдских четничких илегалаца и постаје ноћна мора за Нијемце. У другој фази рата у Београду је било преко 5.000 четничких илегалаца, наоружаних барем пиштољима. Имали су више радио станица, камионе, базе, итд.

Операција ”Валтер” изведена је почетком 1943. У Београду је 17. марта ухапшен потпуковник Тодоровић са групом илегалаца, а у Загребу још осам његових илегалаца, махом Хрвата, професора универзитета.

О паду потпуковника Тодоровића Дражи је јавио генерал Трифуновић, 2. априла: ”За Валтера потврђено да је ухваћен… Београд потпуно укочен за рад. Курири не могу ни везу да ухвате са нашим људима. Притисак велики. На терену исто. Продужавам рад с ким се и колико се може.”
Дража је 6. маја извијестио мајора Радослава Ђурића да су Валтера одали ”капетан Јова Миладиновић и мајор Радаковић у вези са гестаповцима”.

Од Ђурића је потом Дража тражио да провјери ко је капетан Јован Миладиновић, јер је један капетан Јован Миладиновић био командант 1. косовског корпуса. Овај период обиљежила је игра око правог и лажног Валтера, кога је Гестапо покушао да убаци међу београдске илегалце. Дража 6. маја радио станици ”Валтер” у Београду шаље сљедећу депешу: ”Одредио сам Валтеровог заменика мајора Тозу Милојевића. Ступите што пре у вези са њиме. Сви други који се јављају као наследници Валтерови лажни су.”

Дража је, како произилази, знао да потпуковник Тодоровић у Гестапоу није одао своју радио станицу. У ствари, није одао ништа, тако да Нијемци нису ни сазнали да је он био Валтер, што се види из његовог досијеа (сматрали су да је само један од шефова илегалаца.
Потпуковник Жарко Тодоровић Валтер

О правом и лажном Валтеру Дража је 18. маја писао Ђурићу: ”Нови Валтер, иначе Тоза, тужи се да му неки Ћирковић и Миладиновић у месту где живи ухапшени Валтер, чине сметње да прими дужност. Ћирковића и Миладиновића оптужује као гестаповце. Тоза узео име Прин-Прин.”
Истог дана Дража јавља мајору Милојевићу и генералу Трифуновићу да је преко курира послао нове шифре за Валтера, са дуплим шифровањем.

Потпуковник Тодоровић је успио да побјегне агентима Гестапоа, у Загребу, гдје су га водили да открије тамошње везе. Остао је у Загребу, као командант четничких илегалаца у Хрватској, али је поново ухапшен 9. септембра 1943. и одведен у Матхаузен. Подвргнут је највећим мукама, али пошто је преживио шест мјесеци – што никоме до тада није успјело – Нијемци су га из најтежег пребацили у најлакши дио логора.
Потпуковник Тодоровић је успио да побјегне агентима Гестапоа, у Загребу, гдје су га водили да открије тамошње везе. Остао је у Загребу, као командант четничких илегалаца у Хрватској, али је поново ухапшен 9. септембра 1943. и одведен у Матхаузен. Подвргнут је највећим мукама, али пошто је преживио шест мјесеци – што никоме до тада није успјело – Нијемци су га из најтежег пребацили у најлакши дио логора.

Послије рата је био пуковник француске армије, па високи чиновник француске владе. Комунисти су тражили његово изручење, да му суде као народном непријатељу, издајнику, ратном злочинцу, итд, што је одбијено као неозбиљно.

Преминуо је у Паризу, у дубокој старости, послије 2000. године. Као и друге четничке официре који су преживјели рат, па и све оне који су преживјели Матхаузен, комунисти су и потпуковника Тодоровића под лажним оптужбама прогласили за ратног злочинца.
Жарко Тодоровић 
као питомац 51. класе Војне академије 
у Београду
Међутим, дијелове његове биографије Брозова камарила је искористила за препарирање историје и за снимање филма ”Валтер брани Сарајево”.

Д О Д А Т А К
Славни академик Матија Бећковић је све објаснио
Autor sjovicicslavuj | 6 April, 2020 | read_nums (23)

БРАНИСЛАВ ПЕТРОНИЈЕВИЋ

рођен је 6. априла 1875. године


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Био је унук протојереја Петронија Јеремића, по коме је презиме Петронијевић добио његов отац, богослов, који није био свештеник. Бранислав Петронијевић је завршио Ваљевску гимназију у Ваљеву. У својој 19. години живота одлази уБеч на студије медицине, не толико због тог студија колико због могућности да се посвети студијама филозофије.

Докторски рад успешно је одбранио 1898. године. Исте године постављен је за учитеља језика у Трећој београдској гимназији, где истовремено предаје и филозофску пропедевтику. Крајем те године постављен је за доцента Велике школе, а већ наредне, 1899. године, постаје ванредни професор.

Године 1903. постављен је за редовног професора Велике школе, а када је ова прерасла у Универзитет опет постаје ванредни професор, да би 1919. године био изабран за редовног професора. Године 1921. Петронијевић постаје редован члан Српске краљевске академије.

Проглашен је за најважнију личност ваљевског краја икада. Унео је 52 новине у научни свет. Биста Бранислава Петронијевића налази се у убском градском парку.

Бранислав Петронијевић је био научник европског и светског реномеа и сматрао је да само метафизика може да допре до суштине света и да га разјасни као целину. Науке су, због ограничености човековог ума и краткоће века, вештачки подељене на дисциплине и усмерене на појединачно и конкретно. Оне не могу да допру до загонетке о првим принципима бића, до последње основе свих ствари и до крајњег, највишег разлога због кога све постоји. Петронијевићеви «Принципи метафизике» су покушај да се научне дисциплине, људско знање и искуство надограде новим, грандиозним системом који ће допрети до највиших појмова свеопштег постојања.

У «Аутобиографској скици» пише да је и он, у млађим данима, био срећник и жртва сентименталних осећања и да се догађало да путује из Београда чак у Ницу на љубавни састанак. Сматрао је да праву љубав треба разликовати од симпатије и да је она данас ретка, као и постојање генија, у односу један према милион. Права љубав се по Петронијевићу састоји од «пасије и сентимента». То је јака сексуална жеља и способност да се поетско расположење према одабраној особи уздигне на ниво поезије. Имао сам многобројне симпатије, пише он, а само три љубави: Американку за време студија у Бечу, Енглескињу за време рата и полусрпкињу из Београда.

Уочи Другог светског рата почео је да пише трећу књигу «Принципа метафизике» - пет целина подељених у четири књиге. Започео је специјалне студије из механике и физике и припремао за штампу, на француском језику, резиме својих филозофских и научних радова. Шестог априла 1941. године, током немачког бомбардовања, до темеља је изгорео хотел у коме је живео, заједно са његовим рукописима и библиотеком. Октобра 1944. године, током англоамеричког бомбардовања, потпуно је уништен и његов радни кабинет на Универзитету са преосталим књигама и рукописима. Умро је 4. марта 1954. године, у 79. години живота, у београдском хотелу «Балкан» у коме је становао.

У историји српске културе Бранислав Петронијевић је остао најзначајнији и најплоднији филозоф епохе модернизма, проглашен је за најважнију личност у историји ваљевског краја а његова биста је постављена у градском парку у Убу. Као метафизичар и палеонтолог достигао је европски реноме и унео 52 новине у научни свет.
Својим делом је доказивао да је метафизика не само могућа већ и неопходна да би се сагледала универзална структура света, апсолутно почетни принципи бића и његова генеза, каква апсолутна стварност јесте и каква једино може бити... Истакао је начело негације као разлог «који присиљава апсолутну супстанцију да поставља на вечно стваралачки начин мноштвено – разноврсни свет». Уздигао је углед филозофије, а његова тежња ка синтези свих наука и знања омогућила је продоре ка ширим и дубљим људским спознајама.
Спомен биста у Убу
 
Autor sjovicicslavuj | 5 April, 2020 | read_nums (34)


ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

СВЈЕДОК СА ЛИЦА МЈЕСТА

Ратни вихор се ширио Босном и Херцеговином. Само се чекала црта од шибице и ко ће да запали пламен.

Ратни вихор се ширио Босном и Херцеговином. Само се чекала црта од шибице и ко ће да запали пламен.

Пошто више од мјесец дана ништа није учињено да се пронађе старог свака на Башжаршији Николе Гародовића у терористичком чину почињеном 1. марта и да се ухвати убица /највише муслиманско и политичко и полицијско руководствао је истог тренутка змало ко је извршилац убиства Николе Гардовића/, Срби су подигли барикаде у Сарајеву. 

Сутрадан, 5. априла 1992. године Странка демократске акције (СДА) организовала контрадемонстрације и припремила демонстранте који су имали задатак да прођу кроз барикаде, све са циљем избијања већих нереда и хаоса, па и оружаних сукоба. Створене су све претпоставке и припремљен је терен да се у цијели хаос укључе и злогласне "Зелене беретке", које су само на папиру словиле као параполицијске формације.
Међутим, то су биле муслиманске војне и полицијеске снаге спремне за отпочињање рата ширих размјера.

И тог 5. априла 1992. године припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци са солитера предузећа "Унис-а"  из снајпера пуцали су на масу окупљену на масовним протестима испред тадашње Скупштине и зграде заједничких институција БиХ. Циљ је био да се изазивања свеопштег хаоса за све оптуже Срби.

Одмах послије пуцњаве муслимани су лансирали информацију да је пуцано из хотела “Холидеј ин”, гдје су мислили да се у том тренутку налазио др Радован Караџић. Намјера је била да се он ухвати и линчује. Али тај план није успио.

Караџић у то вријеме није није био у хотелу.
Хотел "Холидеј ин" и десно небодери УНИСА 
/"Момо и Узеир"/

У хотелу се затекло неколико људи из Караџићевог обезбјеђења који су ухапшени, злостављани и за мало ликвидирани. Муслимански стампедо и велика руља демонстраната рушила је све пред собом. Почела је пљачка бутика и продавница са најлуксузнијом робом и златара, као и хотелског инвентара. Опљачкана је и гаража хотела и покрадено је више од двадесетак најлуксузнијих аутомобила.

Стручњаци су касније утврдили да старија жена која је била учесница митинга и која је у организованој пуцњави рањена - никако није могла да буде погођена из Хотела “Холидеј ин”, већ се то једино могло извести из "Унисових" солитера које су Сарајлије "од миља" звале “Момо и Узеир”. 

С обзиром да ми+услимани нису хтјели да воде било какву истрагу везану за  убиство Николе Гардовића, дошло је до прве значајне подјеле у МУП-у БиХ, која је кулминирала потпуном подјелом, односно напуштањем српских кадрова из тадашњег Министраства унутрашњих послова и Државне безбједности БиХ.
Зграде Народне скупштине 
и заједничких институција БиХ

Све је дакле указивало на то да се радило о добро осмишљеном  муслиманском сценарију у режији СДА /Странка демократске акције/. Цијела та ситуација је имала трагичан епилог - наставак крвавог грађанског рата у БиХ
Autor sjovicicslavuj | 5 April, 2020 | read_nums (30)
 
Из славне српске прошлости ...

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

5. априла 1958. године умрла  је

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ


Уврштена у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

 

 
 
 
 
Споменик Исидори Секулић
испред Педагошког факултетау Сомбору 
Autor sjovicicslavuj | 4 April, 2020 | read_nums (41)

На данашњи дан, 4. априла 1825.. године

 рођен је славни српски филолог, 

и први секретар Југословенске академије

наука и умјетности.
ЂУРО ДАНИЧИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
 Срба у нашој историји

Рођен је 4. априла 1825. године у Новом Саду. Филозофију је изучавао у Пожуну, а у Пешти и Бечу правне науке. Међутим, сусрет са Вуком Караџићем, одредио је младом правнику другачији научни и животни пут. Посветио се филологији и већ 1847. године, објавио „Рат за српски језик и правопис“. Уместо породичним Поповић, рад је потписао презименом Даничић.

Заговорник Вукове реформе српског језика, силином научне мисли доказао је исправност Караџићевих ставова и тиме много допринео прихватању ставова књижевног реформатора. 1850. године, као двадесетпетогодишњак, објављује први део капиталног дела „Мала српска граматика“.

У Београд Даничић долази први пут 1852. године, али убрзо, на молбу кнеза Милоша, враћа се у Беч, да би неколико година српском језику подучавао кнегињу Јулију коју је отац послао у аустријску престоницу на школовање. Четири године касније Даничић се вратио у Београд и од тада руководио Народном библиотеком Србије. Његова поставка рада библиотеке била је једноставна: „набавити сваку српску књигу, затим сваку књигу о српском народу и од сваког раздела књижевности најврсније књиге, на било ком језику набавити“.

Написао је и објавио „Српску синтаксу“, дело какво до тада није имао ниједан словенски језик и покренуо објављивање старих дела, желећи да богату српску књижевну баштину учини приступачнијом. То су пре свих „Житије светог Саве“ од Теодосија, „Житије светог Симеона и светог Саве“ Доментијана, „Животи краљева и архиепископа српских“ Данила, „Никољско јеванђеље“... Крајем те деценије објављује други део „Мале српске граматике“. На опште изненађење јавности, Даничић је на кратко био и секретар Министарства унутрашњих дела.

Изузетни филолог био је и плодан преводилац: „Стари завет“, на српском језику, његово је дело. У Београду је припремио три књиге „Речника из књижевних старина српских“ и објавио их 1863. и 1864. године.

Убрзо је постао секретар Друштва српске словесности, претече Академије наука. Од 1873. године, поново је на месту шефа катедре за филологију Велике школе у Београду. Три године касније привео је крају рад на „Основама и коренима српског језика“ и објавио трећи, завршни део „Мале српске граматике“.

Као педесетогодишњак, Ђуро Даничић, не баш најбољег здравља, почео је да ствара речник народног језика. Када је потом због важног посла отпутовао у Загреб, нико није слутио да ће то бити пут без повратка Ђуре Даничића. 

Из Загреба је стигао ковчег великог српског филолога. Мноштво Београђана испратило га је до вечног дома, на гробљу код цркве Светог Марка на Ташмајдану.

Ђуро Даничићбиста на Калимегдану

Autor sjovicicslavuj | 4 April, 2020 | read_nums (27)
 
За сјећање и памћење ...

На данашњи дан, 4. априла 1941. године,
рођен је славни српски глумац
ПЕТАР КРАЉ



Споменик славном глумцу 
на Општини Врачар у Београду

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 290 291 292  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva