Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 18 Januar, 2021 | read_nums (44)

Празником Воздвижења (уздизања, узношења) Часног Крста прославља се успомена на два веома важна догађаја у историји Хришћанства. Први догађај догодио се када је, по Предању, царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла Часни Крст приликом своје посете Јерусалиму, а други је везан за победу цара Ираклија над Персијанцима 628. године, када је враћен Часни Крст кога су Персијанци отели 614. године. Такође, тог дана су на богослужењима епископи подизали Часни Крст и њиме благосиљали читав свет.

Крст је од давнина био познат народима антике и био је средство за убијање преступника. Смрт на крсту је била најсрамнија смрт и била је резервисана за оне који нису били римски грађани. Међутим, од Христове смрти на Крсту, Крст постаје симбол победе Живота над Смрћу, знак Спасења.

Празником Воздвижења (уздизања, узношења) Часног Крста прославља се успомена на два веома важна догађаја у историји Хришћанства. Први догађај догодио се када је, по Предању, царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла Часни Крст приликом своје посете Јерусалиму, а други је везан за победу цара Ираклија над Персијанцима 628. године, када је враћен Часни Крст кога су Персијанци отели 614. године. Такође, тог дана су на богослужењима епископи подизали Часни Крст и њиме благосиљали читав свет.

Крст је од давнина био познат народима антике и био је средство за убијање преступника. Смрт на крсту је била најсрамнија смрт и била је резервисана за оне који нису били римски грађани. Међутим, од Христове смрти на Крсту, Крст постаје симбол победе Живота над Смрћу, знак Спасења.
Према сведочанству писаца антике, свет је пред Христов долазак био на ивици духовне и моралне пропасти, и било му је потребно спасење у сваком погледу. Било је потребно нешто сасвим ново, „ново под сунцем“, што ће човеку дати нову снагу и наду. То ново је био Христос. Он је у себи сјединио Бога и човека и преко страдања на Крсту кроз Васкрсење је победио „последњег непријатеља“ смрт, дарујући човеку снагу и наду да може да пробије ограничења своје природе и постојања. Све ово је постало могуће захваљујући Крсту.

Порука Крста је веома једноставна, као и сам изглед Крста, једна вертикала и једна хоризонтала. Крст показује шта је човеку у животу најпретежније и најпотребније. Потребан му је однос са Богом који спаја небо са земљом, што представља вертикала Крста, и однос са ближњима, што представља хоризонтала Крста. Овај однос се заснива на вери и поверењу, вери у Бога и поверењу у ближњега. Од тада човек човеку престаје бити вук и постаје ближњи где љубав постаје главно мерило свега.

Христос је рекао да ће Крст бити суд свету и главно питање на том Суду свакоме од нас ће бити да ли смо имали љубави према Богу и ближњем, и по томе ће нам се мерити.

Ко се роди носи свој крст (страдање) и често човек хули на Бога због терета који носи. Међутим, Бог је сваком човеку, сходно његовим моћима, дао крст који може да понесе, и тај крст му је на спасење а не на погибао. Због тога нема места очајању и безнађу „јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега“.

Autor sjovicicslavuj | 17 Januar, 2021 | read_nums (49)
 
17. јануара 1834. године, 
док други народи нису ни знали шта су новине, 
у Србији, у Крагујевцу штампане су прве 
НОВИНЕ СЕРБСКЕ

Изашао је први информативни лист 
штампан у земљи

НАПОМЕНА:

Те новине су тада биле вриједне 
и нису биле ни налик неким данашњим 
смеће таблоидима и неким контејнер новинама.

НОВИНЕ СРБСКЕ

Новине Србске“ су прве новине које су излазиле у Кнежевини Србији. 

Први пут су се појавиле 17. јануара 1834. године, под уредништвом једног од најобразованијих Срба у то време, 
Димитрија Давидовића, у Крагујевцу, а касније у Београду. 

У том периоду Србија је тек почела да се изграђује као модерна држава.

Новине Србске су у почетку излазиле као недељник. У периоду 1843. до 1849. излазиле су два пута недељно. До краја 1872. три пута недељно, да би од 1873. постале дневник, осим у Првом светском рату када нису редовно излазиле.

Први назив је био „Новине Србске“, затим „Србске Новине“, да би од 1870. године промениле назив у „Српске Новине“.

Миран период после Другог србског устанка условио је бржи развој привреде. што је довело до формирања прве буржоазије. Протеривањем турске и конституисањем србске власти настао је још један друштвени слој чиновници. Од трговаца, чиновника и занатлија се формирало градско становништво које се постепено истицало политичким, економским и нарочито културним интересима.

Новине Србске“ су покренуте да прошире утицај културе и просвете, али су по свом садржају пре свега биле политички лист. Новине Србске никако нису заостајале за најбољим страним листовима тог времена.

Њихов уредник, Димитрије Давидовић имао је велико новинарско искуство и то у Бечу, европском центру.

То му је омогућило све своје новинарске и уредничке квалитете. Штампане су у државној штампарији која је располагала добром техником, и мајсторима који су доведени из иностранства.

Давидовић није замишљао новине само као просто средство информисања, већ и као средство изношења сопственог мишљења. То га је брзо довело у сукоб са Милошем Обреновићем који је увео цензуру новинама. Кнез је ставио до знања Давидовићу да се новине не смеју бавити политиком. Његова дужност  била је да преноси вести које одреди Кнежева канцеларија. Димитријевић се није придржавао ових наредби па је удаљен из новинарства.

Осим у Крагујевцу и Београду, новине су штампане и у Нишу (1914–1915), а затим на Крфу (1916–1918).

Као званитни гласник државе Србије, Новине Србске су пратиле, следиле и тумачиле политику србске владе све до завршетка Првог светског рата и стварање Краљевине СХС, када су се утопиле у Службене новине. Последњи број новина је изашао 3/12 фебруара 1919. године.

Новине Србске су дигитализоване од стране Народне Банке Србије.

Давидовићев текст о српском језику из Новина сербских.

Колико нам је ако Србљима, мило, да о српском књижеству говорити можемо, о књижеству, које се на народном нашем језику наоди, тј. на језик, којим сваки Србљин, и учен и прост са Србљином говори … 

Но нек родољубиви српски списатељи њега ревносно негују народног свог језика држаћи се, нек се с једноплеменицима својима више у језику слажу; … а неки исти народни језик (кога неки простонародним из самог призренија, и велехваленија, што стари црковни језик знају, именовати обичествују) од иностране речи чисте и онако га пригрљавају, као што је он у народу обичан, пак ћемо видети, да ће народносрпски језик за кратко време тамо доћи, куд су прочи са великом натјегом за више вјекова дошли.

Autor sjovicicslavuj | 16 Januar, 2021 | read_nums (63)
 
 16. јануара 1940. године рођена је
Лепа Лукић
(рођено име Лепава Мушовић)
 српска пјевачица изворних народних
и новокомпонованих пјесама.




Autor sjovicicslavuj | 16 Januar, 2021 | read_nums (31)

16. јануара 1927. године, 
у Београду је умро
ЈОВАН ЦВИЈИЋ
Био је географ,професор и ректор Универзитета у Београду,
академик.

Оснивач антропогеографије и геоморфологије
у Србији и Српског географског друштва.

Био председник Српске краљевске академије,
почасни доктор париске Сорбоне
и Карловог универзитета у Прагу.
 

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Првих осам редовних професора 
Београдског универзитета, 1905. године:

Сједе слијева: Јован Жујовић, Сима Лозанић, 
Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас;

 Стоје слијева: Андра Стевановић, 
Драгољуб Павловић, Милић Радовановић 
и Љубомир Јовановић.  

Споменик Јовану Цвијићу
у студентском парку у Београду ----------------------------
Autor sjovicicslavuj | 16 Januar, 2021 | read_nums (31)

 
16. јануара 1831. године рођен је
ЈОВАН РИСТИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

---------------
Споменик и Трг Јована Ристића у Крагујевцу
Autor sjovicicslavuj | 15 Januar, 2021 | read_nums (33)

 

 ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј



Волим полиглоте, али ме "убише" Срби са - "Happy Birthday" и слично. Претјерана употреба страних ријечи у медијима и свакодневној комуникацији више личи на помодарство, него на знање и образовање.

Ово се највише примијети код младих који су најотворенији за промјене и најподложнији некритичком усвајању утицаја из окружења и туђинових достигнућа /прихватања туђег језика/.

Стефан Немања је на самртној постељи изговорио ријечи које је записао његов најмлађи син Растко – Свети Сава:

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.

Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио.“

Ово завјештање звучи као најцрња слутња када је ријеч о судбини језика. Могу ли стране ријечи, као моћно оружје, „убити“ неки језик , касније и цијели народ.
Хоће ли се мали језици, у које спада и наш, наредних деценија, под утицајем глобализације и енглеског језика, мијењати до непрепознатљивости?

Са нестајањем језика и ћирилице хоћемо ли уопште опстати као народ.

СЈЕТИХ СЕ! 
 

Био сам у сватовима код једног познаника и кад је у светом храму на вјенчању свештеник упитао младу да ли она својом вољом узима изабраника за супруга?

Млада је одговорила са: "Океј"!


А знам јој мајку која је пала у несвијест од среће и узбуђења кад је уживо видјела Бору Дрљачу!

"Океј" млада, хајд' здраво, удала си се!
Autor sjovicicslavuj | 14 Januar, 2021 | read_nums (39)

14. јануара 1890. године рођен је
славни српски сликар
ПЕТАР ДОБРОВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


-----------------------
Портрет сликареве жене из 1925. године,
Легат Музеја савремене умјетности у Београду
------------------
Мотив из Гроцке, 1941. године
------------------------------------
Коњи на цркви Светог Марка у Венецији, 
1938. година
-------------------------
Autor sjovicicslavuj | 14 Januar, 2021 | read_nums (24)

 

14. јануара 2021. године

У поноћ је почела Нова јулијанска година 
за Српску, Руску и Грузијску 
православну цркву, 
Јерусалимску патријаршију 
и Руску заграничну цркву 
које обиљежавају два велика хришћанска празника 
- Обрезање Исуса Христа и Светог Василија Великог. 


*************************

Autor sjovicicslavuj | 14 Januar, 2021 | read_nums (24)

 


Свети Василије Велики - ВАСИЉЕВДАН

Данас је МАЛИ БОЖИЋ

Данас је Православна, српска Нова година

--------------------------------------------
Рођен у време цара Константина.

Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена.

Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом.

Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим.

У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену.

Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу.

По природи веома болешљив, поживео је свега педесет година. Свој земни живот скончао је 14. јануара 379 године, преселивши се у Царство Христово.
Autor sjovicicslavuj | 13 Januar, 2021 | read_nums (34)
 13. јануара 2017. године
умро је естрадни умјетник
МИОДРАГ МИКИ ЈЕВРЕМОВИЋ



Autor sjovicicslavuj | 13 Januar, 2021 | read_nums (23)

 

13. јануара 1806. године у Вршцу je рођен

Јован СТЕРИЈА ПОПОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји



На смрт једног зликовца

Шта? Тако брзо? Ни три пуна лета
Његове славе не потраја зрак
И као печурка, у калу зачета,
Прсну о густи тврда гроба мрак.

Крваве руке (биче некада људ'ма)
Многи по свету што сејаше страх,
Скрштене леже на леденим груд'ма,
Сутра да пређу у трулеж и прах.

Каква страхота! Судба судом строга,
Што казни позно, ал праштат не зна,
Ни да с' причести не даје му рока,
Нит да се каје за сва своја зла;

Већ са крвничком, тешком душом клетве
Одлази на пут, страхом обузет,
Гди многе душе, свирепства му жертве
С осветним лицем трче му на срет.

Сузе и њине поднешене муке
Змијама равно трзају му груд,
И с писком љутом, суве дижућ руке,
Прате га к трону свевишњем на суд.

Тврди, неумолим, гордник негда холи,
Сад исти пузи као последњи црв,
Клечећи дркће, и за милост моли,
Ком сладост бјеше проливати крв.

Гди му је сила? Она крута глава,
Што злобно бедни попираше свет?
Помркну сјајност, оде празна слава,
И пређе страшан, сад је паучни сплет.

Прашино светска, зашто паклу даде
Вечно блаженство за сујете сан?
Смрт твоја свету ублажава јаде,
Смрт твоја општег весеља је дан.

Всује ти сузе ласкатељи точе.
Числећи лажно твоје врлине,
Всује и гробне са натписа плоче
Траж оманут слабост светине:

Зликовца дела из спомена људи
Не може стрти лицемера труд,
И чак из гроба повест грешне буди
Строги да приме по заслуги суд.
-------------------
Споменик Јовану Стерији Поповићу у Вршцу
Autor sjovicicslavuj | 12 Januar, 2021 | read_nums (37)

 

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

 

Њемачки сликар, Евалд Арндт Чеплин, један је од оснивача “Сарајевског сликарског клуба”. Од Земаљске владе био је задужен да кроз ликовне прилоге у часопису “Нада” прикаже све различитости Босне и Херцеговине и њен културни развој.

У “Сликама и успоменама” Е.А. Чеплина налазимо податке о обиласку околине Пала из 1895. године. Кроз занимљиву причу о сусрету са ловцима (ловачке приче су и тада биле неизбјежне) води нас од Равне планине до Врела Миљацке одакле се диви Градини проклете Јерине. Да ли је био успјешан ловац као што је сликар и како је гледао на прагматичност паљанских сељака крајем 19. вијека, сазнајте у његовом тексту писаном архаичним стилом тог времена.

“Слике и успомене” 1895.

"Радо освјежујем своје успомене у природи, радо полазим у она мила мјештанца у околини убавог сеоцета Пале. Два три дана која онде проборавим, годе ми; онамо сам сасвим сам, нема ондје прометне везе, намјерице измакнем културној удобности и посматрам и роним у природу, која ме обухвата.

Ако величанствено шуми слап на Пливи, величанствено је и поворје Јахорине. Сједећи под Равном планином, пред својим чадором, кад се спушта прво вечерње сумрачје, а магла, вукући се из долине, застире равницу и једино силни потези Романије планине затварају обзор испремијешаним силуткама, уз све то још и онај мртви мир наоколо, што притисну брда и брежуљке, ко у царству духова, онда ми будне ко да осјећам виле у близини које шапућу: Науживај се тих љепота.

С оваквим чуствима долазим у природу, гледам је и у мислима-цртам на папиру.

Шетам се шумама и долинама, сједам којекуд, мотрим марљиве сељаке, како купе траву по ћаирима Равне планине и-цртам по папиру. Дођу људи ловци. Познају ме, поздрављају и дају ми с важним увјерењем пушку, дивно израђену пушку, у руке. А ја стојим на дочеку и у мислима-цртам по папиру.

Тако неком згодом, умјесто да стојим на дочеку, сједох у прикрајак, наоружан на ловачки, штоно веле-до зуба. Крај мене сједи шумски чувар, савија цигаретку и мудрује:

Право да ти кажем господине, бијаше теби убити оног срндаћа. Не ваља чекати док се њему прохтједне. Тако ти и мени би са оним међедом. Сједим ти ја онамо гдје се проредила шума, гледај ти, тамо горе. Све мислим, купио бих оно земље кад би ага хтио да попусти, ама неће. А није то баш Бог зна каква земља, него примакле се године,  а мени иде мјесечно од владе 25 банки за то што чувам царску шуму, па тако мислим дало би се некако…кад оно нешто шушну, пуца грана. Какав ти је то белај, помислим, кад оно међед. Право на мене. Ништа ја-већ дочекам и сложим. Тако ти добијем 8 банки награде и још чибук од шумара.

Знам ја то и причао си ми-говорим ја њему-него у мене је такво срце да ја радије гледам дивљач по шумама, а и зашто да је бијем?

Ја, ја-премишља онај-ко жао ти је…И оде.

Остадох сам. Са лијеве стране пукла чистина, подаље леже силни оборени пањеви што труну по старим шумама, а по њима ухватила се плијесан. Негдје кљује жуна, неко шуштање допире из шуме, човјека подилази дрхтавица и рука скоро бесвијесно ставља патрону у цијев.

Издалека чује се штектање керова. Придигнем пушку, кад опет се све утиша. Мени је најзад био свеједно хоће ли окле шта избити: вук , медвјед или срндаћ и сви ти створови ловачких сањарија-стајао сам посве задовољан у светој тишини природе и…можда баш зато, што ми би свеједно, зачу се, како нешто хода шикаром и ну: велика рогата глава избије из шумице, па остаде тако ко исклесана слушајући.

Лијепо је бијеше погледати, баш ко да је неко приковао као трофеј у грање, на осам корачаја испред мене-ловца! У руци ми пушка, у глави сликарија и-сликар савлада ловца! Упрох очи у ту изнендадну појаву шумског живота: Како се то само смјело и крјепко испопријечила поносита звјерка, ни длачица да јој дрхтне на кожи-одиста призор, да га намах таквог пренесеш на папир, као подлогу за ширу композицију. Гледајући прену ме нагао шуштај, паде ваљда какав жир из капице и тресну, а срндаћ се, док би оком тренуо, трзну, узбаци главом и заграбивши двапут, ишчезну.

Мало постојало, кад пукоше два метка и зачује се ловачки звиждук, којим се ловци позивају на окуп. Велики лијепи срндаћ лежао је мртав, опружен на земљи. Крепке тетиве попустиле и не бијаху више онако пркосно напете. Још двије хајке и пођосмо. Што стрму, што брду стигосмо на западне повијарке Равне планине, гдје извире Паљанска Миљацка.

Посједавши по камењу, обрасло маховином, стадосмо залагати свак из своје торбе и залијевасмо то бистром водом са извора. Ту је Миљацка малена, стежу је одасвуд камење и окуке. Овакав горски поток баш је ко роб у веригама. Истом 50 метара, откако изби из земље и већ је сапињу у тијесно корито.

Имаде тамо и млин и прва черхана (пила за дрво), па друга, па трећа и све јој тако ваља радити људима у корист.

Преко воде, диже се на неком врхунцу стара градина проклете Јерине, а веле јој такође Стари град.

Видиш ли ону градину?-питам сељака кији је гледао како ја те старе рушевине прецртавам на папир.

А што не бих видио-ушчуди се.

Па што мислиш, гледајући овако стару градину?

Што мислим?-погледа ме сељак-А што бих мислио? Него већ сам се ја попео горе и баш је оно добар камен и нема га таква близу моје куће, а ваљало би градити за..

Тако вам је то! Имаде у свијету занесењака и практичара, правих и кривих судова. Какав ли је ово суд о важности Градине проклете Јерине у Равној планини? “


Autor sjovicicslavuj | 11 Januar, 2021 | read_nums (37)
 
11. јануара 2001. године умро је српски пјесник 
БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ

++++++++++++
Autor sjovicicslavuj | 10 Januar, 2021 | read_nums (51)

 Љета Господњег, 10. јануара 2021
ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


У овом тексту нећу писати о свјетској теми број 1, разумљиво - пандемији корона вируса која убија народе широм свијета. Готово све свјетске телевизије као и новине почињу вијести са овом опаком пошасти. 
Нема те људске психе на коју фрустрирајуће не утичу свакодневне вијести о Ковиду19.

Ни наша судбина није ништа боља, али мора се даље, јер живот никога неће чекати. Прође и најрадоснији хришћански празник Рођење Господа Исуса Христа. Славило се. Не може се рећи да није. Чак су славили и они којима уопште и није било до славља. Ионако, свакодневно, на једвите јаде многи састављају крај с крајем. И без обзира на све, многи су увијек на неком почетку. А почети било шта је врло тешко. Јер, како било гдје кренути кад је полазак на пут велика неизвијесност. Та неизвијесност се огледа у свакодневној борби за голим преживљавањем.

Дакле славило се, мада су и славља већ одавно изашла ван обичајних правила, ван вјерске традиције и црквених правила. Празнична славља код нас су скоро попримила “такмичарски” карактер у надметању једних наспрам других.

 Видљиво је то на сваком кораку у потпуно раслојеном друштву, раслојеном на оне пребогате и на огроман број оних који се цијелу годину боре како да се “оправдају” пред Богом и да на какав такав начин обиљеже бар три најзначајнија вјерска празника у години, а то су породична крсна слава, затим Рођење и напокон Васкрсење нашег Спаситеља Исуса Христа.

Јуче смо, такође, прославили крсну славу Светог архиђакона Стефана и 9. јануар Дан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. За све грађане који воле Републику Српску – то је највећи празник. Био је то 29 рођендан Републике Српске. А рођендани се увијек славе и они се никад не заборављају. Датуми рођења су трајно уписани  у матичне књиге рођених, али су и трајно меморисани у памћења многих људи. Пошто је ово “колективни” рођендан Републике Српске, онда је он и рођендан свих становника и како рекох - рођендан свих оних којима је у срцу РЕПУБЛИКА СРПСКА.

У том нераскидивом слављу и обиљежавању најрадоснијег празника Рођења Исуса Христа, па Сабора Пресвете Богордице, те Светог архиђакона Стефана, односно рођендана и крсне славе РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ - добро је да се све више људи окреће духовности и нашим традиционалним вриједностима.
Суморна је чак и помисао на стално таворење и ишчекивање вјечитих обећања да ће живот бити љепши ако се нешто конкретно материјално има. Не треба подсјећати да је духовност била скоро па “убијена” у доба тоталитарног комунистичког режима. Генерације из тог времена не сносе никакву одговорност, јер је комунистичка чизма сваког појединца стискала за врат и газила је сваку слободу јавног изражавања. И сам сам био један од тих многобројних из тог времена који носим трауме тоталитаризма, јер су ме, почевши од основне школе стално погрешно учили. 

Од основне школе па надаље - учитељи су ме учили да више волим злочинца Јосипа Броза, чак скоро више него своје родитеље!

Култ наметнуте личности злочинца Броза свакоме је усађиван и примао се као цвијетни пелцер. Али тада у тим годинама нисам знао о каквом се ради злу. Но ипак, у свему томе имао сам и среће, јер сам имао дивне и побожне родитеље. А и покојни ђед је био око 40 година предсједник Црквеног одбора парохијске надлежне цркве у коју сам као дијете ишао на вјеронауку. Памтим то, али памтим и многа друга зла из неких претходних времена, мада сам тада мислио да су то времена благостања. Признајем да сам био у великој заблуди.

Дакле, духовност је била потпуно потцијењена и маргинализована. Увијек, а поготово у овим свечарским данима треба се подсјећати да нас је кроз цијелу историју вјера спашавала да опстанемо као народ. Још увијек постојимо и опстаћемо у овој земљи која је могла бити много боља и срећнија да је било више памети, поштовања, међунационалне толернције, међусобног уважавања и мудрости.

Све је то давно негдје записано. Али долазили су људи, тачније речено нељуди који су рушили све оно што је било добро, а покушавали су силом и својим лудим главама да уређују свијет онако како је то само њима одговарало. Невјера у Господа Бога учинила је многа зла и на нама је да кроз вјеровање поново се призовемо памети, моралном и честитом животу. Ако ово не будемо напокон схватили, онда сигуран сам - нема нам помоћи. Ако се будемо и даље разједињавали неће бити још много историјских прилика да саборујемо и сабиремо се у чињењу свакодневних малих добрих дјела.

Питање да ли вјерујемо или не вјерујемо у Бога, коначно је постало наша лична и приватна ствар коју никоме не треба силом наметати. Мислим да се та стална халабука око тога напокон завршила, јер никад се неће сазнати да ли су више у Бога вјеровали они који су тврдили да не вјерују или они који су говорили да вјерују.

Много зла нанијела су нам бесмислена размишљања и стална заклињања неких људи и то баш у оно у шта ни они сами нису вјеровали.

И оно најважније - нема потребе да се кунем нити да сумњам у опстанак и трајање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!

Једноставно, у то вјерујем и убијеђен сам да ће и садашња, али и будуће генерације знати да сачувају и да развијају РЕПУБЛИКУ СРПСКУ.

То нимало неће бити лако. Али, добро знамо да нам кроз цијелу историју нашег постојања никада није било лако.

Међутим, и у таквим околностима као народ смо опстајали и остајали и опстаћемо и остаћемо и даље да трајемо и да живимо.
Autor sjovicicslavuj | 10 Januar, 2021 | read_nums (29)
 
 10. јануара 1909. године рођен је свјетски познати
и признати српски научник и академик

ПАВЛЕ САВИЋ


Спомен биста Павла Савића 
испред ОШ "Павле Савић" У Београду
 
Autor sjovicicslavuj | 10 Januar, 2021 | read_nums (31)
 
 10. јануара 1891. године умро је
ЛАЗА ЛАЗАРЕВИЋ
Живио је само 40 година.

Једна од највише изговараних реченица 
или синтагми или поука 
у српском народу је дјело 
Лазе Лазаревића: 
"СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ"!

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји



Гроб Лазе Лазаревића на Новом гробљу у Београду
Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2021 | read_nums (48)

 

9. јануар 1992. - 2021. година

Прошло је 29. година од званичног проглашења 
Републике под тадашњим именом 
- Република Српска Босна и Херцеговина.

Од тада па до данас кратко је вријеме да би се могле сложити све коцкице у мозаик стварања и трајања Републике Српске. Но, да покушам на бази чињеница и као свједок са лица мјеста да кажем неколико кључних ствари које су претходиле стварању Републике Српске.

Први вишестраначки избори у БиХ одржани су 18. новембра 1990. године. На власт су дошле три националне странке – СДА, ХДЗ и СДС.

У Парламенту БиХ су постојала два дома (вијећа) – Вијеће народа и грађана, које је бројало 130 посланика и Вијеће општина са 110 делегата. Дакле скупштина БиХ је бројала 240 посланика и делегата.

Од конституисања парламента па до његовог распада одржано је 10 заједничких сјеница. Због сепаратистичких тенденција и незаустављивог разбијања тадашње СФР Југославије тај талас је преко Словеније и Хрватске стигао и у БиХ.

Сви системи власти у БиХ су се распадали и распршивали као мјехур од сапунице. Постојала су два дијаметрално супротна концепта за рјешавање будућег статуса БиХ: један муслиманско-хрватски и на другој страни српски. Муслиманско-хрватски концепт је био да се БиХ издвоји из састава тадашње СФР Југославије и да прогласи своју самосталност, док је интерес Срба у БиХ био да Босна и Херцеговина остане у саставу Југославије.

А шта је претходило стварању данашње Републике Српске. Желим да подсјетим на плебисцит српског народа који је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.

На тај историјски плебисцит Срба /референдум/ скоро сви су заборавили. Међутим, плебисцит је био одговор на већ дефинисани датум одржавања муслиманско-хрватског референдума о издвајању БиХ из уставног и територијалног устројства тадашње СФР Југославије.

Срби су за плебисцит дефинисали питање:

"Да ли желе да остану у заједничкој југословенској држави која укључује Србију, Црну Гору, аутономну српску област Книнску Крајину и области Славоније, Барање и западног Срема, те све оне који желе да остану у таквој држави".
Изјашњавање Срба је показало да је огромна већина изашла на плебисцит и изјаснила се за останак у тадашњој Југославији. То је уједно била и политичка подлога и одлука за стварање Републике под именом - Република Српска Босна и Херцеговина.

Република Српска Босна и Херцеговина је званично проглашена на Свечаној сједници 9. јануара 1992. године, што је и званичан датум настанка РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.

На нелегалном муслиманско-хрватском референдуму одржаном 29. фебруара /преступна година/ и 1. марта 1992. године, Муслимани и Хрвати без учешћа Срба су донијели нелегалну одлуку о издвајању БиХ из састава тадашње Југославије.

Удружени и свезаних застава Муслимани и Хрвати су на противуставан начин извршили акт сецесије и уз помоћ једног дијела тзв. међународне заједнице су издвојили БиХ из тадашње СФР Југославије.

Српски представници у заједничким институцијама БиХ су покушавали на све легитимне начине да задрже БиХ у саставу тадашње Југославије, али нису успјевали. Касније ће се испоставити да то и није било могуће.
Знајући све то, након 14. октобра 1991. године и дефинитивног распада Парламента БиХ и подјеле на два блока: муслиманско-хрватски и на српски - српски представници су тражили могућа рјешења за опстанак српског народа на просторима БиХ.


Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина је основана 24. октобра 1991. године као Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини.

На првој сједници одржаној у Плавој сали у згради Скупштине БиХ у Сарајеву, расписан је плебисцит и усвојена „Декларација о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији“. Референдум на коме су се Срби изјаснили о останку у Југославији је одржан 9. и 10. новембра.

Извјештај са Прве оснивачке скупштине:

 У складу са општеприхваћеним и прокламованим људским правима и успостављеним међународно-правним принципима, као и начелима и правилима уставног поретка, Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине 9. јануара 1992. у Сарајеву. Свечана сједница је одржана у Хотелу "Холидеј ин".

Недуго касније, као конституанта Уставом који је донесен 28. фебруара 1992, правну моћ и правну сигурност, легалитет и легитимитет обезбиједила је Република Српска Босна и Херцеговина. Тада је на основу резултата „Новембарског референдума“ Република Српска проглашена за федералну јединицу у саставу Савезне Републике Југославије.

 

НАПОМЕНА: 
О тим догађајима, као и о разлозима за избијање грађанског рата у БиХ много шире сам написао у својој књизи – „Силос" и у многобројним текстовима за разне новине и портале. Један од тих текстова је и на линку: 

Писао сам о историјату настанка Републике Српске и о избијању грађанског рата у Босни и Херцеговини. Писао сам само о оним стварима и догађајима којима сам лично присуствовао. Никад нисам писао и описивао неке догађаје како то данас раде вајни и такозвани експерти опште праксе и аналитичари који са временске и просторне дистанце просипају "памет" и казују своја виђења и доживљаје стварности у којој никада нису учествовали, нити су на тим мјестима били присутни.

РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
СЕ НИЈЕ МОГАО ИЗБЈЕЋИ!

Дакле, 9. јануара 1992. године одржана је Свечана сједница српских посланика (72 из СДС-а, два из СПО-а /Странка Вука Драшковића/ и четири посланика из Реформских снага /Странка Анте Марковића/. Као гости на тој сједници били су и предсједници општина из реда српског народа, те предсједници општинских одбора СДС-а и друге званице.

Свечана сједница је одржана у великој сали у Хотелу "Холидеј ин". У то вријеме као инспектор Државне безбједности био сам задужен за безбједност српских посланика и министара у Парламенту и Влади Босне и Херцеговине. 

Сједница је заказана за 11,00 часова. 


У екипи задуженој за безбједност присутних и безбједно одржавање сједнице били су српски представници у тадашњој Државној безбједности БиХ - Драган Деведлака, Неђо Влашки, Горан Радовић и моја маленкост.

Остали Срби запослени на високим позицијама у тадашњем Министарству унутрашњих послова и Државној безбједности БиХ нису смјели или нису хтјели да нам помогну. 

Нису хтјели да их којим случајем не би видјели муслимански инспектори и обавјештајци који су такође покривали објекат хотела и визуелно камерама са удаљености и сакривени снимали долазак званичника на сједницу.

Многе чињенице и детаљи са те, сада већ историјске сједнице су остали записани. Овим освртом бар у фрагментима желим да подсјетим све оне који уопште не знају како је настала данашња Република Српска. Дакле, тог 9. јануара на Светог архиђакона Стефана у Сарајеву је рођена и створена - Република Српска Босна и Херцеговина. То је био званичан назив тада створене Републике. Касније ће она добити садашње име - РЕПУБЛИКА СРПСКА.

Да кажем и то да су у Радном предсједништву свечане сједнице сједили: тадашњи чланови Предсједништва БиХ:

Др Биљана Плавшић и др Никола Кољевић, те предсједник Извршног одбора СДС-а и министар у Влади БиХ Велибор Остојић, затим предсједник Клуба СДС-ових посланика у парламенту БиХ др Војислав Максимовић, те предсједник Вијећа општина БиХ Петко Чанчар, као и предсједник Скупштине БиХ Момчило Крајишник који је и предсједавао Свечаном сједницом. 

У Радном предсједништву био је и предсједник СДС-а др Радован Караџић.

 

Тако је почело и тако се одржало 
свечано проглашење и стварање 
Републике Српске.

   ЖИВЈЕЛА ТРАЈНО
 РЕПУБЛИКО СРПСКА!
НАПОМЕНА: 
О проблемима и безбједносним аспектима 
који су пратили организацију, 
одржавање и безбједан повратак учесника 
са Свечане сјединице 
- овом приликом нећу говорити!
Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2021 | read_nums (21)

 Стеван Стојановић Мокрањац 

Био је српски композитор 
и музички педагог, класик српске музике,
њена најистакнутија личност 
на прелазу из XIX у XX вијек.

Рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


Биста Стевана Мокрањца на Калемегдану

Autor sjovicicslavuj | 9 Januar, 2021 | read_nums (20)

9. јануара 1589. године рођен је

ИВАН ЏИВО ГУНДУЛИЋ

Хрвати Гундулића својатају да је њихов, 
а Српска Академија каже да је био Србин!

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


 Споменик Ивану Гундулићу у Дубровнику
 
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 317 318 319  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva