Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 10 Septembar, 2021 | read_nums (55)

 

1927. године Манастир Острог

најосјетљивија тачка Црне Горе

Манастир Горњи Острог гдје почивају мошти Светога Василија Блаженог, је понос и гордост црногорског мистицизма. Јер овдје је и мистицизам гордост. Они се горде својом побожношћу, мјесто да су смирени њоме-горде се као џефердаром Мандушића Вука. За побожност потребна им је била огромна стрма стијена, која се уздиже са врха једног гребена, као равни зид, и уз коју се приљубио бијели манастир свечев. Има нешто поносито у овом манастиру. То није гнијездо орлово за одмор, то је гнијездо за полет, за царствено обузимање простора-оком, друмова-засједом. Тај манастир спријечио је покрете Турака, наносио им поразе и катастрофе.

Светиње на врхунцима. У њима је неко ослобођење од свега свјетског, неко небесно разведравање. Овде се, још више, осјећа земља, са свим њеним наборима и кланцима, просјецима куд корачају војске, долинама куд проламају себи пута плахи и стијешњени потоци. Овај је манастир један осјетљиви и грчевити чвор овога наборанога, усплахиренога горског предјела; он је најмоћнији живац у животу ових планина и шума, извора и понора.

Ту, драмски, спремљена је Богу засједа, ту моле бога, ту ходочасте, ту се годишње из свих крајева Црне Горе, Херцеговине, Босне и Далмације, скупе десетине хиљада хаџија, да цјеливају мошти свечеве. У шуми, доле, чекају по неколико дана да дођу на ред. Не разазнају се у гори, од дрвета, само долазе до манастира њихови смијешани крици и отегнут жагор. Манастир је некако поврх тих невидљивих звукова, који се ломе кроз грање да допру до њега мутни и покорни…

Манастир Острог је најосјетљивија тачка Црне Горе, славан са својих бојева и чудеса…Са баснословним инстиктом подигли су га Срби у Црној Гори у драмски најосјетљивијем нерву свог брдског завичаја. Ко је био у Острогу, схватио је одједном Црну Гору.

А кад се покуша то сазнање ставити у ријечи, онда се свака ријеч задихано откида, силовито отрже: она би да се испне у галопу ка орловскоме гнијезду које се скаменило изнад вртлога људског-као бијела поносита челенка, која кити цијелу мрку и плаху Црну Гору, што се стрмогљавује на све стране безданим урвинама и суморним шиљцима. Тако, закићена калпака, као старински косовски витез-Црна Гора излази пред Бога и пред људе, пркоси, горди се, ратује кроз историју и игра са судбином.

Autor sjovicicslavuj | 9 Septembar, 2021 | read_nums (52)
 
 9. септембра 1828. године рођен је
славни руски књижевник   
 ТОЛСТОЈ 
Почетак "Ане Карењине", мисли славног Толстоја:
"Све срећне породице налик су једна другој, 
свака несрећна породица несрећна је на свој начин".


Толстој кроз различита животна доба

Autor sjovicicslavuj | 8 Septembar, 2021 | read_nums (78)
 8.септембра 2017. године умро је
прослављени српски глумац
ЉУБИША САМАРЏИЋ СМОКИ



 
Autor sjovicicslavuj | 8 Septembar, 2021 | read_nums (31)

 

Муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади, и живљаху у браку свега 13 месеци до мучеништва.

Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају. Близу града у једној пећини беху скривени 23 хришћанина. Неко их достави власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. По том их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе, измученено трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене? Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем.

Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!" Када за то чу цар, упита Адријана: „да ниси с ума сишао?" На што Адријан рече: „нисам с ума сишао него сам к уму пришао." Чувши за ово Наталија веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја.

После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са 23 чесна мужа издахну у претешким мукама.

Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јавијој се св. Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу.

Autor sjovicicslavuj | 7 Septembar, 2021 | read_nums (41)

    7. септембра 1812. године догодила се битка на Бородину – највећа битка рата 1812. године, између руске војске под командом генерала Михајла Кутузова и француске војске Наполеона Бонапарте.
    Мјесто битке: село Бородино, 125 километара западно од Москве. Руски губици, према различитим подацима, кретали су се од 38 до 58 хиљада људи.

Мало ко зна да се у чувеној Бородинској бици у руској армији борило и десет српских генерала, као и мноштво српских војника нижег ранга. У саставу царске армије Александра Првог под командом фелдмаршала Кутузова борили су се и српски генерали:
 Георгиј Емануил, Јован Шевић, Јован Адамовић, Никола Вујић, Иљја Дука, Петар Ивелић, Никола Ивановић те Прерадовић. 

Скоро сви они су били представници друге или треће генерације српских исељеника у Русију у 18. вијеку за вријеме владавине Петра Великог и Елизабете.
Бородинска битка најзначајнија је битка Наполеонових ратова и једна од најкрвавијих битака свих времена. Битка се одиграла у рејону села Бородино, 115 км западно од Москве. Линија фронта била је дугачка свега десетак километара. Руском војском командовао је Генерал Михаил Иларионович Кутузов а француском Наполеон Бонапарте. Кутузов је под командом имао 110.000 војника, 10.000 резервиста, 7.000 козака и 640 топова. Наполеон је командовао са 130.000 војника и 587 топова.
Дан уочи битке кроз редове руске војске кретала се литија са иконом Смоленске Богородице. Литија се кретала са војницима који су носили пушке окренуте ка земљи.
----------
Кад слике говоре све и ништа. Унутрашњост затвореног Музеја Бородинске битке ... Невјероватан призор, рељефно, тонски и војно дочаравање битке у аутентичном музејском простору...

Бородинска битка је најзначајнији ратни окршај који је руска војска водила против Наполеонове агресије (1812) - Бородинска битка ...

 Овај музеј је јединствен по свему. У затвореном простору је дочаран скоро аутентичан сукоб војски.
Призор и све виђено није могуће описати.
-------------
Имао сам велику част и срећу да 2009. године 
посјетим Музеј Бородинске битке.
Autor sjovicicslavuj | 6 Septembar, 2021 | read_nums (46)

6. септембра 1953. године рођена је једна 
од најуспјешнијих и најпознатијих 
српских књижевница


Љиљана Хабјановић 

Ђуровић




Љиљана Хабјановић -Ђуровић:

"Љубав никада није једнострана. 
Љубав је оно што везује две снажне, 
слободне личности. 

Само таква љубав даје слободу. 
Све остало је зависност. 
А свака зависност је болест".




Autor sjovicicslavuj | 5 Septembar, 2021 | read_nums (42)
Поред чувене народне пјесме односно севдалинке “Откако је Бањалука постала“ која је опјевала Бањалуку из времена турске окупације, кроз уздахе за младом бањалучком удовицом Џафер-бега Капетановића, још једна пјесма говори о жени из бањалучког краја. И то не било каквој жени, него харамбаши.
То је пјесма о хајдучици Мари за коју се сматра да има ослонца у истинитом догађају јер, према истраживању др Сафета-бег Башагића, у турским писаним изворима има података о хајдуковању једне жене у околини Бањалуке. Хајдучица Мара је опјевана и у пјесмама Вука Стефановића Караџића и Ивана Фрање Јукића.
Хајдучица Мара – посљедњи хајдук из околине 
Бања Луке,  родом из челиначког краја

Према ауторима књиге “Бањалука – знамените жене у историји града“, а према истраживању Симе Карановића, свештеника који се посветио изучавању културне заоставштине Крајине, у околини Бањалуке првих година аустријске окупације, хајдуковао је Вуксан хајдук и са њим једна жена. Такође, постоје неки записи да су Мару и хајдука Симу Вуксана опколили жандарми аустроугарске војске која је хтјела да се обрачуна и заустави хајдучију у свом царству. Симо се тада предао да би заштитио Мару која је била трудна, њега су потом убили, а Мара је због хајдучије одробовала пет година. 

Иако тематски сасвим различите, обје пјесме говоре о женама, али о два различита женска менталитета, прва о заљубљивој и заводљивој удовици, друга као њен антипод – о борбеном, ратничком типу жене. Једна се пјева заносно, севдалијски, а друга са осјећањем пркоса пред турским завојевачем. Почетак пјесме говори да је Мара била харамбаша девет година, а десете године је ухватише:

Одметну се одметница Мара
Преко Бајне луке у хајдуке
Девет годин’ арамбаша била
Кад десета година наступила 
Подигла се чета Бајнолучка
Да уфати одметницу Мару…

У пјесми о хајдучици Мари, истиче се хероизам српске жене кроз израз отпора и немирења са ропским животом. То је посебно наглашено у стиховима гдје се говори о њеним мукама, након што је Турци ухватише и разапеше на ченгеле (“на ченгел ‘итише“), када она пркосно и достојанствено одговара бањалучким булама: 

Ако ј’ Мара по гори ходила,
Није Мара копиле родила
Како сте ви буле Бајнолучке,
Те ишаше у Врбас у воду.

Овим стиховима је, изнад свега, изражено непристајање на ропски положај жене тога доба и немирење са судбином многих жена оног времена када су биле пашине сексуалне ропкиње. Иако бачена на муке и у том тренутку физички немоћна да се одупре таквом положају, овдје проговара духовна надмоћност Марина над турским женама-робињама. То опет показује и доказује да жена ратник никако не може да буде и жена робиња. Ропској судбини се није повиновала ни бањалучка љепотица Фајка из пјесме “Фајка се одмеће у хајдуке“. Када су је ухватили, свезали у гвожђа и мучили, она није одала своју дружину која ће је касније и ослободити “на срамоту паше бањалучког“. Слично Мари, и Фајка пркосно проговара:

Прије бих се у воду бацила,
Ол на ватри жива изгорјела,
Нег у кулу паши затворила
Са његових тридест јенђибула!

Музичка интерпретација (севдалинка) под називом “Одметну се Мара у хајдуке“ је, заправо, комбинација двају пјесама, ове о Мари и оне о Фајки. Наиме, у музичкој интерпретацији је додата епизода о уцјени за издају дружине које нема у првој верзији из Вукове збирке.

Српску народну пјесму “Одметница Мара“ први пут је забиљежио Вук Караџић и објавио у књизи “Народне српске пјесме. Књига прва у којој су различне женске пјесме“, објављена у Липисци, 1824. године.

Постоји више каснијих верзија ове пјесме, па се поред имена Мара помињу и Ајка (Фајка) и Фата. Ајка на два мјеста: Али Риза Даутовић: Дилберке (српске народне умотворине), Босанска вила, год. XII , бр. 11, 15. јуни 1897. и Stojan Rubić: Narodne pjesme: Duvno u Bosni (drugo kolo). Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena (Zagreb), knjiga XXIV, 1919. Фата се, пак, помиње тек у каснијим издањима народних пјесама, из 1940. и 1944. године: Ahmet Aličić: Narodne pjesme, Novi behar, god. XIII, 13-18, 1940. и Hamid Dizdar: Sevdalinke: Izbor iz bosansko-hercegovačke narodne lirike, Sarajevo, 1944.

Послушајте и верзију пјесме “Одметну се одметница Мара у хајдуке“ из 1905. године у извођењу Јоце Максимовића уз пратњу тамбурашке дружине.

Autor sjovicicslavuj | 4 Septembar, 2021 | read_nums (26)
 
4. септембра 2018. године умро је академик
ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ


 
Слика
----------
Autor sjovicicslavuj | 4 Septembar, 2021 | read_nums (32)
 
 4. септембра 1899. године умро је
ЈОВАН РИСТИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
 
Срба у нашој историји



Споменик и Трг Јована Ристића у Крагујевцу
Autor sjovicicslavuj | 4 Septembar, 2021 | read_nums (27)


 

Свети мученик Агатоник

Св. Агатоник беше грађанин Никомидијски и хришћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој. 

По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане. При том гоњењу ухвати св. Зотика у неком месту Карпину, распе на крст његове ученике, а Зотика доведе у Никомидију, где ухвати и веза још и св. Агатоника, Принкипса, Теопрепија (Богољепа), Акиндина, Северијана, Зенона и друге многе. 

Све везане чврсто поведе их у Византију, но уз пут помреше од рана и изнемоглости св. Зотик, Теопрепије и Акиндин. Близу Халкидона убише св. Северијана, а Агатоник са осталима би преведен у Тракију, у место Силимврију, где после мучења пред самим царем бише мачем посечени и пређоше у живот вечни и у радост Господа свога.

Autor sjovicicslavuj | 3 Septembar, 2021 | read_nums (64)

ПРИЈАТЕЉ(И) ...



ПРИЈАТЕЉЕ 

сами бирамо 

и они бирају нас!

Подршка, пажња, вријеме, 
повјерење, њежност и разумијевање.
Да, али често нам баш то недостаје 
у нашем окружењу.

Друштво које себи одаберемо,
пружа нам још нешто, што нисмо свјесно одабрали,
а што је једнако важно као и оно за шта смо 
потпуно свјесни да нам је потребно.

Друштво потврђује слику коју имамо о себи. О томе како смо великодушни, забавни, паметни и потребни. Заправо, друштво нам омогућава да аутентично играмо улоге које су нам потребне да бисмо нахранили свој его и сачували добро мишљење о себи, као и да бисмо испољили и препознали своје доминантне квалитете.
***********
 Шта су о пријатељству рекли:

Ништа на свету нема прекрасније од пријатељства. 

Оно служи као утеха садашњега живота. Шта може бити веће 
и драгоценије од тога када имаш коме открити своје срце,
поделити оно што је тајно,
поверити му оно што је од других сакривено?

Шта може бити утешније него ли када имаш
искрено преданог ти човека који дели с тобом радост
када си у добру, у несрећи пак узима саучешће, 

у страдању пружа ти савете и утехе?

Св. Амвросије Милански
+++++++++++

Верни пријатељ је еликсир живота.

Пријатељ се тиме и разликује од ласкавца што ласкавац 
ради насладе и уживања беседи, док пријатељ говори
и оно што може огорчити (тј. ако пријатељу 
истину каже у очи).

Св. Василије Велики
+++++++++

Са пријатељем, свако сиромаштво је подношљиво,
а без њега и здравље и богатство неподношљиво.

Имати пријатеља јесте имати другога себе; 
то је слога и склад којем ништа није једнако.

Света Антуса, мајка светог Јована Златоустог
++++++++++++
    
Пријатељ је човек добар, здраве душе, мисли исправно,
воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави,
искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник,
отворен је, истинољубив и правдољубив.

 Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља
и до крајности осетљив
осећа душевно расположење пријатељево
и страда душевним страдањем свога пријатеља.

Пријатељ постаје разум,
осећање и око пријатеља.
Пријатељ је оличење врлине.

Нико ко мрзи није пријатељ.

Свети Нектарије Егински
++++++++++

Веран пријатељ је благо са душом, 
затворени врт и запечаћени студенац
што се у прави час отвара и из којег се захвата,
а пријатељима називам добре и лепе
и оне са којима смо сједињени по врлинама.

Свети Григорије Богослов
+++++++++++
Autor sjovicicslavuj | 3 Septembar, 2021 | read_nums (30)
 
 3. септембра 1869. године рођен је

свјетски познати археолог Србин 


МИЛОЈЕ ВАСИЋ


Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји





У Великом Градишту, родном мјесту 
познатог професора, 20. априла 2007. године
постављена је његова спомен биста
испред Средње школе Велико Градиште.

Autor sjovicicslavuj | 2 Septembar, 2021 | read_nums (33)

 

Књижевник и драмски писац из Сарајева, Боривоје Јевтић, оставио нам је занимљиво свједочење о почецима позоришне умјетности у Сарајеву. Текст је објављен у Српском књижевном гласнику 1921. године и само је једно у низу од свједочанстава о улози сарајевских Срба у стварању највреднијих институција у граду на Миљацки.

(Српски књижевни гласник, уредник др Драгољуб М. Јовановић, 1921. Београд)

Ниједној грани уметности у Босни није било посвећено, у скорој прошлости, мање пажње колико позоришној. За четрдесет година свог владања Босном, Аустро-Угарска Монархија је народ у овој својој провинцији стално држала далеко од правих културних настојања, а нарочито од позоришта. Позориште се овом режиму није никако свиђало. Он је увек имао с њим рђавих искустава, још у Италији, и знао је добро да ниједна реч није тако звучна и ниједно осећање од толико непосредног утиска колико речи и осећања бачени с позоришних дасака. А аустро-маџарска окупација није, у Босни, ишла за тим да и онако према њој колебљиво осећање народа узрујава реминисценцијама, мање или више славним, из његове прошлости, него да једну вечито незадовољену масу пацификује ропством као њој идеалним леком.

Разуме се, режиму за ову сврху позориште није било употребљиво, и он је тражио другa безлобнија и за њега лично кориснија средства да народу ипак да тала. Одатле, овде, и данас толико кинематографа, кабарета, и других сличних установа, у свима окружним средиштима, нарочито у Сарајеву. Истом пред сам рат, кад је народну интелигенцију била озбиљно забринула окупаторска деморализаторна пропаганда, власт се, на енергично тражење босанског Сабора, решава да удари темељ сталном позоришту у Сарајеву и оснива научно-уметничку секцију у влади.

Рат, разуме се, прекида почетне припреме око оснивања позоришта, и можда на срећу. Јер, колико се данас види, према архивалним податцима, то позориште би било све пре но систематска национално-уметничка школа. Међутим, не може се категорички тврдити да у Босни, за четрдесет година под окупацијом, није било никаквих позоришних настојања, и ако она нису створила праве позоришне традиције. Kао већи део културних задатака, као оснивање „Просвете“ и „Напретка,“ тако је и задатак на неговању позоришне уметности био остављен приватној инициативи која је, према несумњиво тешким приликама, била знатна.

Народно позориште у Сарајеву

Још осамдесетих година прошлог столећа јавило се у Сарајеву и Мостару симпатичних љубитеља уметности, међу којима је било и одушевљених позоришних пријатеља. Они су се, чак, јављали и у мањим варошицама, оним мртвим, иначе, босанским касабама у којима, по једној старинској песми, не сија сунце. Њихов број је растао у колико је била јача позоришна пропаганда, посредно или непосредно, из Београда и Новог Сада, а доцније и из Загреба.

Постоји и данас један интересантан план за градњу сталног позоришта у Сарајеву, израђен још концем 1889. године. Сарајевски трговац Димитрије Јефтановић био је дао своје лепо и пространо земљиште на једној од најживљих сарајевских улица (данас у улици Kраља Петра) да се на њему подигне велика позоришна зграда. Цео трошак око грађења био је узео на себе. Споменути план је, по Јефтановићевој жељи, израдио један сарајевски архитект, и он би несумњиво био остварен да нагла смрт није прекинула живот овог занимљивог позоришног пријатеља.

Но највише су интереса за позориште створиле разне путујуће глумачке трупе, регрутоване већим делом између глумаца у Србији. Разуме се, њихов рад је био без једног нарочитог плана, њихов репертоар сужен на неколико популарних комада из српске историје или савременог живота, и често без икаквих уметничких осенака. Живот за насушни хлеб, „чергаштво“, уз то трајна борба са сумњичавим властима искључивали су уметност. Дешавало се и то да је добар: утисак једне трупе, с нешто претенсија, за тренутак парализовала несолидност какве летеће групице која је живела од дана до дана и која није много марила за моралну конзервативност босанске чаршије. Ипак су неке између ових трупа успеле да у маси пробуде и одрже интерес за позоришну уметност, а неке су оставиле и извесне симпатичне традиције као трупа Ћирићева, Протићева и Гинићева, у којима се покаткад јављало и снажнијих глумачких талената. Најзад, гостовања првака београдског и новосадског Позоришта нису била ретка: овамо су дозазила ГГ. Станојевић и Тодоровић, овде је, неколико месеци пред своју смрт, Димитрије Ружић последњи пут играо Максима Црнојевића.

Једно је несумњиво што су ове трупе учиниле у Босни: оне су популарисале позоришну уметност, створиле прву: позоришну публику и, уједно, трајно освежавале и снажиле националну свест. У исто време, оне су разбудиле интерес за позоришни дилетантизам и дале потицаја за остварење неколико таквих дилетанских позоришта која су, за извесне тренутке, била не само једини културни центри у босанској провинцији, него и извесна жилава национална расадишта.

Нека између тих дилетанских позоришних друштава, која су љубоморно чувала свој српски карактер, ушла су и у традицију, као позоришна секција српског певачког друштва „Гусле“ у Мостару (са сјајном историјском гардеробом која је изгорела, несрећним случајем). У овом дилетантском друштву јавили су се, као суделовачи, Г. Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, између осталих, можда у исто време кад су чинили прве књижевне покушаје. Они су, уједно, били међу првим нашим позоришним критичарима у Босни. Њихова искуства у позоришном животу огледају се донекле у њиховим драмским делима, која показују позоришне рутине и једну занимљивију умешност у компликованим стварима позоришне технике.

Најозбиљнији покушај стварања једног сталног српског позоришта пада у 1911. години, у Сарајеву. Певачко друштво „Слога“ имало је, у сопственој дворани, малу позорницу на којој се чешће приказивала публици једна дилетантска трупа, састављена од чланова „Слоге“. Слобода кретања ових људи на позорници, њихова жива љубав према позоришној вештини, уз то и већа култура свратили су на себе пажњу српских јавних радника у Сарајеву, нарочито уредника Народа, публицисте Ристе Радуловића и његовог главног сарадника, књижевника Вељка Милићевића. Дошло се на мисао да се представе више систематски организују, и да се у њих унесе неки план и распоред. Инициативом Г. Владимира Ћоровића претвори се ова дилетантска трупа, која је играла с времена на време, у сталну. Нарочит позоришни одбор, коме је стајао на челу Г.Ћоровић, организовао је представе сваких петнаест дана, и доцније, кад су оне имале и моралног и материалног успеха, и чешће. Сценографске послове позоришта водио је сликар Г. Тодор Швракић, а главну режију био је узео Г. Александар Милојевић, члан Српског Kраљевског Позоришта у Београду, нарочито послан, за ову сврху, у Сарајево. Он је успео, да би појачао квалитет трупе, да окупи око себе и неколико уметнијих глумаца по професији, и побринуо се да из гардеробе београдског Позоришта добије нешто српских историјских костима и историјског оружја. Овај гардеробни фонд, који је за рата остао сачуван, послужио је при садашњем оснивању Народног Позоришта у Сарајеву као први, провизорни темељ. Репертоар је био готово искључиво састављен из лаких француских комедија, не много пробираних, али је имао довољно и наших позоришних дела, старијег и млађег датума, историјских и из обичног грађанског живота, у првом реду неколико фрагмената Г. Нушића, затим Kочићева Јазавца пред Судом, добро окрљаштрена од цензуре, али одушевљено примљена.

Године 1913, проширено је ово дилетантско позориште у Српско Народно Позориште, и пренело је своје представе из „Слоге“ у „Друштвени Дом“, на једну већу, и ако савршено непрактичну, позорницу, онамо где данас делује Народно Позориште. Али Потјореков удар на српске институције, у мају исте године, пресекао је живот и овој младој установи. Она се више није дигла. Најозбиљнији покушај, после рата, да се у Сарајеву оствари стално позориште учинио је Г. Емил Надворник, данас главни редитељ Народног Позоришта у Новом Саду. Почетком 1919 године, он је саставио добру трупу и успео дати неколико добрих представа (Kноблаухова Фауна, Шенхерову Ђавољу Жену), а приказивање наших позоришних дела спроводио с извесним планом и постепеношћу, толико потребном за васпитање укуса публике. Но је и његов покушај пропао, уза све симпатије критике, јер Сарајево, ненавикло на озбиљан позоришни рад, не показује нимало добре воље да позориште помогне материално. Доцније је Г. Надворник приредио неколико успелих „коморних игара“ с трупом комбинованом из дилетаната и глумаца. Давани су, у целини, Ибсенова Хеда Габлер и Бојићева Kраљева јесен; у одломцима последња сцена између Дездемоне и Отела у Шекспировом Отелу, сусрет Јудите и Холоферна у Хебеловој Јудити и разговор између канцелара и царице у Војновићевој драми Imperatrix.

У лето 1919. почиње интензивнији рад службених кругова (Министарства Просвете и покрајинске владе). Учињене су прве припреме око оснивања и дати у посао планови за преправку „Друштвеног Дома“, чија су се позорница и дворана показали као врло незгодни за озбиљно позоришно деловање. Већ за неколико месеци купљен је „Друштвени Дом“, и тиме је моментално, за годину-две, решено питање позоришне зграде која ће се преправком учинити у прво време употребљивом за скромнији позоришни рад. Разуме се, питање нове позоришне зграде већ сад остаје отворено, у толико пре што је за њега везана активнија позоришна делатност.

У лето 1920. именована је прва позоришна управа, с управником Г. Стеваном Бракусом, професором. У исто време, организована је и трупа, састављена, већим делом, из глумаца који су се затекли у Сарајеву и неких чланова позоришта скопљанског и београдског. Нормалан рад у позоришту отпочео је 6. октобра. Kако је управа ишчекивала скори почетак преправљања „Друштвеног Дома“, одлучила је да пошаље трупу у унутрашњост (а позориште је категорисано као обласно, и стављен му је у задатак и широк рад у провинцији с дужим гостовањима).

Тако је Народно Позориште отпочело, најпре, своје двомесечно гостовање у Тузли (прва представа 29 новембра), продужило га за два месеца у Брчком, а сад довршава једномесечно гостовање у Дубровнику. Сезона ће се завршити на Илиџи код Сарајева. Почетком септембра, кад је вероватно да ће се преправка зграде привести крају, отвориће се прва редовна сезона Народног Позоришта у Сарајеву. Нагласио сам, у почетку овог информативног чланка, да је у Сарајеву, услед окупаторског васпитног система, изопаченост укуса превазишла све могуће представе. Публика је и данас, овде, својим највећим делом, све пре но национална, а њени захтеви у уметности не иду много даље од захтева за лаку забаву и ступидно уживање.

Срце Босне је труло. Сарајево има шездесет хиљада становника, па ипак ће Позориште, без снажне државне помоћи или ограничено на незнатну државну субвенцију, једва животарити и на тај начин пренебрегнути ону националну и уметничку мисију ради које је створено. Оно ће бити осуђено да трпи безобзирну конкуренцију кинематографа с бљештавим детективским филмовима, које оваква публика пожудно гута. Горка је истина, можда и ради немарности интелигенције, да у Сарајеву није до сад било ниједног циркуса који није сјајно успео, и ниједног позоришта, ма с каквим квалитетом трупе и репертоара, које није материално пропало.

Разуме се, ако се вешто организује пропаганда за позоришну уметност; ако бар једно од многих друштава за народно просвећивање, која овде имамо, предузме на себе задатак да разјасни публици високо васпитно значење позоришне уметности и уведе је у тумачење карактеристичнијих драмских епоха и изразитијих, наших и страних, позоришних писаца и њихових дела; ако, најзад, сам рад у Позоришту буде ишао правилном постепеношћу и добије обележје уметничке солидности, нема сумње да ће се времном победити све моментане сенсације чији је први и последњи утисак једино једно нервно надражење. Разуме се, то неће и не може бити одмах.

Сви фактори који воде бригу око Позоришта, у првом реду држава, морају рачунати с чињеницом да специално у Сарајеву, данас још нема позоришне публике и да је треба тек стварати. Десет хиљада муслимана су, с малим изузетцима, неосетљиви за интелектуалне радости, и није питање, бар овде, ради чега. Јевреји и странци, који сачињавају другу трећину Сарајева, материално најобезбеђенији, имају своје бечке и пештанске, у сваком случају специфично обојене, укусе. Што се тиче Срба и Хрвата, они би могли сачињавати поуздану основу позоришне публике, али они су, у главном, најсиромашнији део града, који мучно живи по његовој периферији. Да постану чести посетиоци позоришта, они га морају добити јевтино. Управо на овако рђавом терену, у овом хуку разнородних елемената и подивљалости укуса, једна добра позоришна управа мора инаугурисати систем пропаганде за националну уметност, мора од позоришта створити центар за националну културу. Држава не сме жалити жртава да би позориште не само одржала, него му дала и могућности да се развија.

Autor sjovicicslavuj | 1 Septembar, 2021 | read_nums (45)
 
Драга дјецо, посебно прваци 
- срећан вам полазак у школу!

Школско звоно сутра ће огласити почетак, 
најнеобичније нове школске године
због корона вируса. 
 
Разреди су у већини школа подијељени на пола, 
смјене временски раздвојене.


Бранко Ћопић је много писао за дјецу, а кад изговорите његово име, свако дијете које је прочитало макар једну лектиру, помислиће на Николицу с приколицом и друге орлове који рано лете. Јер, све и ако сте друге лектире избјегавали, „Орлове” сте сигурно прочитали.

Можда нисте знали, али, Бранко је био и учитељ. 
Школу је завршио у Бања Луци, а радни вијек провео у Београду.

Данас се сјећамо како је он доживио полазак у школу, кроз пјесмицу, духовиту као и сва његова дјела.

Времена су се промијенила, 
али су првачићи увијек полазили 
у први разред ...

 
Autor sjovicicslavuj | 1 Septembar, 2021 | read_nums (35)
ИЛАРИОН РУВАРАЦ
Рођен је као Јован 1. септембра 1832. године
у Сремској Митровици.

Био српски историчар, свештеник,
архимандрит фрушкогорског манастира Гргетег,
ректор манастиру Гргетег и академик.

Сматра се за једног од зачетника
критичког правца у српској историографији.


Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


Манастир Грегетег /на Фрушкој Гори/

Умро је у манастиру Грегетег 
/на Фрушкој Гори/,
8. августа 1905. године.

Гроб Илариона Руварца у манастиру Гргетег
Autor sjovicicslavuj | 31 Avgust, 2021 | read_nums (42)

Трагична судбина српског народа, 
његове историјске и културне баштине, 
укључујући ту и споменике у Босни и Херцеговини

Како која долази власт, она се према својој идеологији прво обрачунава са историјском и културном баштином једног народа и затире све трагове његовог вјековног постојања на тим подручјима. Прво страдају књиге, библиотеке, храмови и споменици ...


 Нова власт тај народ сматра за своје непријатеље...
Изгубљени у ратним и међуратним годинама, лебде разбацани фрагменти историје наших предака о којој не знамо довољно, попут дијелова једне велике слагалице у којој увијек недостаје неки дио.
Недостаје данашњем Сарајеву доста тога, а не само српска имена улица већ и споменици знаменитим Србима. Кроз причу о споменицима краљу Петру I, сазнајемо да је траг о споменику симболично остао у имену првог сарајевског трга који није добио име по ослобођењу у Другом свјетском рату већ по Петру I Ослободиоцу.
У тексту који је пред вама су чланци и фотографије из штампе везане за тај период.
Споменици краљу Петру I подизани су широм БиХ

Након смрти краља Петра I Карађорђевића 1921. године, широм Kраљевине почеле су ницати његове бисте, спомен-плоче и споменици.

У Босни и Херцеговини међу првима су акцију започели Височаци 1921. године, а спомен-обиљежја постављена су у Мркоњић граду (1924), Фочи (1925), Травнику, Бугојну, Прозору (1925), Босанској Градишци (1926), Ливну, Доњем Вакуфу (1927), сви су били дјела кипара Ивана Екерта.

Споменик Краљу Петру I Карађорђевићу у Фочи


Менументални споменик Краљу 
Петру I Карађорђевићу у Сарајеву

Монументални споменик краљу Петру у Бијељини (1937) израдио је вајар Рудолф Валдец, док је кипарка из Сарајева Ива Деспић извајала неколико спомен-биста краљева Петра I и Александра I у Мостару, Бања Луци, Сарајеву, Високом, Грачаници поред Добоја.

Његов колега Стаменко Ђурђевић урадио је споменик за Добрљин (1924), а Сретен Стојановић за Невесиње (1928), и Босанску Kрупу (1929). 

Споменици су такође ницали и у селима – крајишкој Ћорковачи, херцеговачкој Дубици, те Сјеверском у рогатичком срезу. 

Тузлаци су, као и Височаци и Зеничани, сматрали примјеренијим да се споменик подигне у виду дома у коме ће се васпитати и издржавати ђаци. Јајце је такође подигло дом у част краља, док је Вишеград дуго кубурио са финансијама око довршења дома.

Сарајевски сребрени вијенац на краљевом гроб

Сарајлије су годинама након краљеве смрти организовали посјете делегација и ђачке екскурзије Опленцу, а на годишњице су полагани вијенци и паљене свијеће. Тако је остало забиљежено у Југословенској пошти из 1929. да је делегација Сарајева положила на Опленцу сребрени вијенац на гроб блаженопочившег краља Петра Великог Ослободиоца. 

Тадашњи предсједник општине Сарајево Ибрахим Хаџиомеровић, подначелник Петар Јуришић, Тома Поповић и др Прењ, предсједник управног суда у Сарајеву положили су вијенац израђен од чистог сребра који је израдио Јово Трифковић, директор Обласне радионице за умјетне занате у Сарајеву. Вијенац је био постављен на кадифу уоквирену у златан оквир на коме је било исписано: Сарајево.

Иницијатива Јове Пешута и идеја о првом сарајевском тргу 

Недуго након смрти краља Петра I Ослободиоца, покренута je иницијатива за подизање његовог споменика у Сарајеву. Иницијативу је на градској сједници покренуо чувени сарајевски трговац Јово Пешут. 

У Вијећници је 19. септембра 1921. године одржан састанак представника свих градских удружења у вези постигнућа договора за видни знак благодарности благопокојном Kраљу Петру I, гдје је 28 друштава било за подизање споменика. 


Оно што је занимљиво треба напоменути да су била и три издвојена мишљења међу којима издвајамо оно Милана Ћурчића испред Српског пјевачког друштва Слога, који је био за подизање зграде за концерте коју Сарајево нема.


Кључну улогу у одређивању локације будућег споменика, имала је црквена општина сарајевска која је бесплатно уступила земљиште преко пута Саборне цркве. То је био потез који је, у годинама које су долазиле, довео до прављења централног градског трга, којег Сарајево до тада није имало.

Споменик у Велешићима /дио Сарајева/

Вечерња пошта у свом издању од 12. новембра 1923. писала је о томе како је споменик краљу Петру откривен у „великој патриотској манифестацији у присуству  преко10.000 људи“.

Двије деценије чекања

У коначно изабраној верзији споменика “на споменику је претстављен Kраљ Петар као краљ, са краљевским знацима: плаштом и круном и са скиптром подигнутом у руци према неослобођеним крајевима, куда симболички упућује ослободилачку војску”. У оваквом приказу владар ријечју и пером води борбу за слободу и уставност земље.

Овакав приказ био је компромис. Да подизање споменика није ишло глатко доказ су двије деценије чекања. Јавне расправе, састанци, формирање радних одбора, усаглашавања, именовања стручних жирија, расписивање конкурса и сакупљање новца за материјалне трошкове. У читав процес била је укључена и јавност – општинске власти, стручњаци, друштва, појединци су износили идеје, полемике су објављиване у штампи, током година доношени су планови и одлуке, прихватани, мијењани или напуштани, у складу са измјењеним политичким простором, снагом политичких арбитара или реакција на државне интервенције.

Радном одбору, формираном у октобру 1921. придружују се 1930. године градоначелник Асимбег Мутевелић и његови замјеници Душан Јефтановић и Иван Павичић.

Новац је скупљан са више страна, али највећи удио у финансијском покрићу имала је градска скупштина.

Идеја о уређењу трга Ослободитеља са спомеником ишла је у својој реализацији посве лаганом узлазном линијом, да би градоначелник Етхем Бичакчић маја 1937. одобрио додатна средства за завршење акције.

Пола године касније, Одбор је објавио конкурс за скицу споменика. Оцјењивачки суд су сачињавали: Иван Мештровић, његов замјеник Анто Алауповић, предсједник Напретка, Вељко Петровић, начелник умјетничког одјељња Министарства просвјете, његов замјеник Авдо Хасанбеговић, предсједник Гајрета, инж. Милош Скакић, предсједник Удружења инжињера и архитеката, његов замјеник инж. архитекта Душан Смиљанић, инж. Ђ. Божић, шеф Грађевинског одјељења Градске општине, његов замјеник инж. арх. Мато Бајлон, др Нико Андријашевић, бивши предсједник Удружења пријатеља умјетности, његов замјеник др Војислав Бесаровић, предсједник Просвјете, Етхем Бичакчић, начелник Градске општине, његов замјеник др Милош ЉесковацТанасије Иконић, предсједник Српско-православне црквене општине; његов замјеник Стево Прњатовић, потпредсједник СПЦО, Фехим Спахо, наиб муслиманске вјерске заједнице, његов замјеник Етхем Мулабдић, предсједник Узданице, Шћепан Грђић, предсједник Одбора за подизање споменика, његов замјеник др Јаков Kајон, предсједник Беневоленције.

Након прегледа пристиглих 30 радова, изабрано је седам који су дошли у обзир за три прве награде и два откупа. Прва награда, са 40.000 динара, припала је Франу Kршинићу, кипару из Загреба, “који је своје високе умјетничке способности и савјесност доказао многим досадашњим својим радовима, као и израдом модела за овај споменик“.

Уговор са Kршинићем потписан је 28. септембра 1938. и њим је дат рок од двије године за постављање споменика, а у ту сврху је предвиђено два милиона динара. Јуна 1939. стигли су за израду постамента огромни блокови габро-гранита из Јабланице („од истог камена од кога је изграђен споменик незнаног јунака на Авали“, али не црне, него сиве боје) и инсталиране су бараке са машинама за резање камена и израђивање рељефа за споменик, које је радио вајар Иван Лозица. На једној страни постамента налазили су се рељефи са мотивима Балкански рат, Голгота и Kапија слободе Kајамчалан, а са друге стране споменика рељефи „из предослободилачког живота“ и то Устанак („Петар Мркоњић међу усташама у планини Ћорковачи“), Заклетва на устав (послије избора за краља) и Kрунисање („са силуетом цркве у Жичи“).

Нацртом споменика је предвиђено да ће „од врха постоља до врха круне износити пет и по метара, за читав метар више него Јелачићев трг у Загребу и кнез Михаилов у Београду. Томе још треба додати подигнуту руку са скиптром, што ће износити још један метар“.

Према споменику је удешено и постоље. Читава висина постоља и споменика до врха круне износиће тринаест метара. Ако се узме у обзир да су зграде које окружују трг од седамнаест од двадесет метара висина, и да ће споменик бити на средини трга, онда је јасно да ће се Kраљ Петар на споменику видјети, са сваког мјеста трга и сусједних улица, на хоризонту, изнад тих зграда, јер је висина споменика знатно већа од половице висине свих тих зграда. Једино, кад се споменик погледа према звонику цркве видјеће се изнад њега горњи дио звоника.

Сам споменик је, како штампа наводи, у мозаику историјских грађевина и споменика Сарајева требао бити „најљепше зрнце, управо алем камен“.

Сви дијелови за споменик, коњаничку фигуру краља Петра I Великог Ослободиоца били су 21. октобра 1940. допремљени у Сарајево и то одмах на простор будућег трга, поред тих дана постављеног постоља, на које је дизалицом у наредне двије седмице монтиран споменик, под надзором Kршинића.

Свечано откривање је планирано за 6. септембар 1941. године, симболично изабран датум, дан пунољетства будућег краља Петра II, унука блаженопочившег Петра Ослободиоца, када ће преузети краљевску власт у своје руке.

Због политичке ситуације и рата који је бјеснио Европом, свечано откривање је одгађано неколико пута. У том моменту још увијек несређен, трг је рашчишћен заслугом градоначелника Мухамеда Златара. Тек средином фебруара 1941. и споменик је добио простор да дише, али не задуго.

Њемачки орао умјесто српског краља

Са новоформираном Независном Државом Хрватском и усташким режимом, у коме је прошлост претходне државне заједнице била систематски брисана, поступци новоформиране власти и њено званично насиље и над памћењем били су темељити у уклањању свих њених трагова. Династички споменици су били само дио те позамашне и брзе акције и на простору Босне и Херцеговине. Маја 1941. Градска општина се обратила Франи Kршинићу, “који је у своје вријеме израдио и поставио споменик краља Петра И, на тргу пред Градском тржницом, с обзиром на умјетничку вриједност израђених рељефа, да се прими демонтирања споменика, који ће се похранити у Земаљском музеју у Сарајеву. На позив Градске опћине, академски кипар г. Фране Kршинић пристао је да подузме радове на демонтирању споменика и поставио увјете по којима ће тај посао извршити. Kако су увјети прихватљиви, демонтирање споменика краља Петра И, који није дочекао ни дуго припремано откриће, извршит ће се у скоро вријеме“.

На мјесту споменика краљу Петру Kарађорђевићу био је постављен дрвени њемачки споменик са препознатљивим знаком V (victory) и њемачким орлом на врху.

Овај споменик је запаљен и срушен 1945. године, тако да је и тај симбол преурањене самоувјерености уклоњен са новим идеолошким поретком и диригованим сјећањем.

Autor sjovicicslavuj | 30 Avgust, 2021 | read_nums (31)
 
30. августа 1969. године
рођен је славни српски глумац 
НЕБОЈША ГЛОГОВАЦ 




Мурал са једне куће у Ужицу
Autor sjovicicslavuj | 30 Avgust, 2021 | read_nums (33)

 

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј


Годишњица злочиначког 


НАТО бомбардовања

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Бомбардовани положаји Војске Републике Српске 
на подручју Српског Сарајева, Пале

30. августа 1995. године почело је злочиначко НАТО бомбардовање Републике Српске које је трајало до 14. септембра и у коме је убијено више од стотину цивила.

На положаје Војске Републике Српске злочиначка НАТО авијација бацила је укупно 1.026 бомби, од чега 708 вођених.

Укупна тежина баченог експлозива била је око 10.000 тона.

НАТО злочинци су у акцији под називом "Намјерна сила"користили радиоактивну муницију са осиромашеним уранијумом, уз објашњење да она треба Србе у БиХ да доведе за преговарачки сто.

За бомбардовање мјеста која су била под контролом Војске Републике Српске, НАТО злочинци су користили осиромашени уранијум, чије посљедице се свакодневно осјећају, а осјећа ће се и у наредних седам осам вијекова. Нажалост, Република Српска је водећа по броју малигних обољења у Европи.

Исту трагичну судбину доживјела је и Србија коју су НАТО злочинци, такође бомбардовали осиромашеним уранијумом, који оставља тешке посљедице по здравље људи и животну средину, па је тако смртност у Србији и у Републици Српској изазвана малигним обољењима четири пута већа у односу на европски просјек.

Бомбардовање Републике Српске  је окончано 14. септембра 1995. године када је постигнут договор да Војска Републике Српске повуче тешко оружје из такозване Зоне безбједности што је и учињено закључно са 17. септембром.

Повод за злочиначку агресију НАТО пакта била је експлозија на сарајевској пијаци Маркале, која се догодила 28. августа 1995. године, а за коју су оптужени Срби. У извјештају независне комисије из тог периода наведено је да не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја. 

Али то за америчке и НАТО злочинце није значило ништа, јер су се они отворено сврстали на страну Бошњака. То је још један од доказа да су право и правда само фикције и да они не важе за оне најјаче на свијету. За њих су важни само сила, моћ и пушка!


Злочиначка булумента страних силеџија, прије свих НАТО банда и Амери себе  су заштитили, јер они су сами одлучили да за било коју своју злочиначку активност не сносе никакву одговарност. За њих не постоје међународни судови. А како би и постојали, кад су их сами основали, кад их финансирају и кад на такве селективне судове једини имају одлучујући утицај. Све по оној - код нас познатој пословици: "Кадија те тужи - кадија ти суди"!


Чланице злочиначког  НАТО пакта 
које су извршиле агресију на
 Републику Српску

Autor sjovicicslavuj | 30 Avgust, 2021 | read_nums (35)
 
30. августа 1942. године усташе су стријељале
једног од најзначајнијих српских сликара 20. вијека

САВУ ШУМАНОВИЋА 


Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји



Јабуке и грожђе /1927. год/


У Сремскоj Митровици jе, у ноћи између 29. и 30. августа 1942. године, на простору уз старо православно гробље, мученички страдало од усташке руке 150 недужних мушкараца, жена и дjеце из Шида, међу коjима и Сава Шумановић, jедан од наjистакнутиjих српских сликара 20. виjека.
е

Хрватске усташке власти су на том подручjу током Другог свjетског рата систематски убиле на хиљаде недужних цивила, наjвише управо током августа и септембра 1942. године.

Сава Шумановић ухапшен jе 28. августа /на Велику Госпојину/ рано уjутро, замолио jе да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио маjку у руку и отишао заувиjек, не знаjући за шта га терете.

Таоци су прво брутално претучени, а потом превезени у Сремску Митровицу, гдjе им jе покретни приjеки усташки суд изрекао смртне казне и током ноћи су стриjељани.

Уз упаљене бакље краj спремних рака, прошавши усташки шпалир, пуцано им jе у потиљак или су директно лиjегали у раку, након чега је у њих пуцано.

Потом су поливани кречом и затрпавани земљом. Један броj мученика jе угушен, jер су рањени и живи затрпавани, да би се послије тога испод земље чули потмули jауци.

Прослављени сликар jе те 1942, као и 1941. године сликао мањим интензитетом него иначе, забринут злослутним временима.

У моменту хапшења jе на штафелаjу остала управо завршена слика „Берачице“, данас изложена у Мемориjалноj галериjи у Шиду.


Шидска црква II - 1940. године

Сушара код Шида 1933. године

Пијана лађа - Слика из 1927. године

Доручак на трави - 1927. године

Autor sjovicicslavuj | 29 Avgust, 2021 | read_nums (36)
29. августа 2015. године умро је један 
од највећих историчара савременог доба
МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ

ДОБРО САМ ЗНАО АКАДЕМИКА МИЛОРАДА ЕКМЕЧИЋА.

Памтим велики допринос академика Екмечића у предратном ангажовању у Политичком савјету СДС-а кад је српском народу било претешко у  Босни и Херцеговини.

Академик Милорад Екмечић био је један од највећих српских историчара који је за собом оставио бројна дјела на којима ће се темељити знање будућих генерација.

У грађанском ратном вихору који је захватио Босну и Херцеговину, академик Милорад Екмечић и његова породица били су малтретирани, терорисани, хапшени.

Озлоглашене вође "Зелених беретки", држале су га затвореног 47 дана, три пута су га хапсили и мучили, и брутално претукли, оптужујући га да је "главни четник" који "коље дјецу", и главни идеолог "шешељеваца".
На професорово непристајање на сарадњу, злогласни сарајевски мафијаш Исмет Бајрамовић Ћело крвнички га је претукао.

Послије професорске каријере и живљења у Сарајеву, спасавајући свој и живот своје породице избјегао је у Београд, гдје је провео посљедње године научног и професорског рада.
«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 341 342 343  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva