52. године од разорног земљотреса у Бања Луци
Родила се у граду Епивату (Пиват - на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа.
Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).
Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих.
Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват.
Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу.
Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.
Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату.
Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.
Широм српских земаља налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.
Удостојила си се гледања лица Божја, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спашење душа наших.
Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрост и радост, Христова девице, наша помоћнице.
Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.
Добре у добру сложи, и свако им добро умножи.
Да се кроз тебе прослави Бог у Тројци, навек века.
26. октобра 1952. године рођен је
Срба у нашој историји
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Од потписивања Дејтонског споразума (1995.) па и прије тога - у многим земљама свијета због велике миграције становништва из БиХ основана су многа удружења, невладине организације, па чак и многобројни покрети у виду разних звучних назива као рецимо конгреса и слично, која врло претенциозно сама себе називају "БиХ дијаспора" што, наравно, није и не може бити тачно.
Да одмах врло јасно и прецизно кажем да не постоји ниједна мултиетничка организација која у свој састав укључује представнике све три конститутивна народа према етничкој припадности и националној структури становништва у БиХ која би могла бити пресликана у дијаспори.
Чињеница је, како рекох, да у многим земљама свијета постоје разноразна удружења која окупљају, углавном, припаднике одређене националне заједнице и она никако у свом називу не могу имати било какав префикс "беха", односно одредницу БиХ.
Наиме, ради се скоро, па и увијек о једнонационалним организацијама које су основане из различитих разлога и интереса. Такве организације не одражавају заједничке интересе све три конститутивна народа која потичу из БиХ, а сад су у дијаспори. Напротив, такве организације још више раде на продубљивању националних подјела и потпуних националних поларизација у свим сферама живота и у дијаспори, али због начина и циљева својих дјеловања и као такве праве сличне проблеме и овдје у БиХ.
Интереси Срба из БиХ који се налазе у дијаспори никада се не могу ускладити с интересима Бошњака или Хрвата.
Слиједом такве констатације, а она је тачна, постоје и све друге варијанте евидентне подијељености на три националне заједнице у дијаспори. Никада се интереси Бошњака у дијаспори не подударају са интересима Срба или Хрвата и обрнуто.
О чему се, заправо, овдје ради?
Да одмах врло јасно и прецизно кажем да не постоји ниједна мултиетничка организација која у свој састав укључује представнике све три конститутивна народа према етничкој припадности и националној структури становништва у БиХ која би могла бити пресликана у дијаспори.
Чињеница је, како рекох, да у многим земљама свијета постоје разноразна удружења која окупљају, углавном, припаднике одређене националне заједнице и она никако у свом називу не могу имати било какав префикс "беха", односно одредницу БиХ.
Наиме, ради се о етнички чисто једнонационалним организацијама које су основане из различитих разлога и интереса. Такве организације не одражавају заједничке интересе све три конститутивна народа која потичу из БиХ, а сад су у дијаспори. Напротив, такве организације још више раде на продубљивању националних подјела и потпуних националних поларизација у свим сферама живота у дијаспори, али због начина и циљева својих дјеловања праве сличне проблеме и овдје у БиХ.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Има једна сјајна анегдота коју као и неки учесници свечане сједнице Скупштине српског народа тог, сада већ историјског дана - 24.10.1991. године, никад нећу заборавити све док будем жив.
Наиме, иако сам водио тим безбједности и био задужен да све протекне у најбољем реду, запала ме и захвална улога у којој се нисам прославио.
Пред сам почетак сједнице неко је са касетофона требао да пусти химну "Боже правде".
У кабинету смо имали најновију линију и неко из организације доставио ми је касету на којој је била химна и мене је запала улога да поред тога што сам бринуо о безбједности и то урадим.
Али, пошто је била нова линија са даљинским управљачем никако ми није успијевало да пустим химну "Боже правде".
Шта год сам притискивао на даљинском увијек ми је ишао "Марш на Дрину", композиција са друге стране касете. Једноставно, није ишло, па није.
Звао сам многе да и они покушају, али нико као ни ја није знао како да пусти химну.
И као што се многе ствари случајно дешавају, ето десило се тако да један електричар Србин који се ту сасвим случајно затекао има исту линију и само је он знао како се са даљинским "рукује". Показао ми је како се то ради и након што сам три пута поновио радње да се не обрукам, ипак сам се некако снашао. Ни крив ни дужан и стицајем непредвиђених околности тако сам се нашао и у Радном предсједништву сједнице и први пустио химну.
Нико није могао да ми замјери што је почетак сједнице "из техничких разлога" каснио више од 15. минута, па ни тадашњи предсједник СДС др Радован Караџић који ме стално пожуривао.
И након свих перипетија заорила се ХИМНА "БОЖЕ ПРАВДЕ" и тако је почело стварање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!
О атмосфери у Сарајеву, о страху за српски народ, о свим другим аспектима нећу да говорим, јер видим да о неким догађајима из тог времена говоре они који су били далеко од свих тих збивања, али и од мјеста дешавања.
Прва оснивачка Скупштина Републике Српске Босне и Херцеговине је одржана 24. октобра 1991. године као Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини.
На првој сједници одржаној у Плавој сали у згради Скупштине БиХ у Сарајеву донесена је Одлука о расписивању Плебисцита и усвојена је „Декларација о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији“. Референдум /Плебисцит/ на којем су се Срби изјаснили о останку у Југославији је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.
У складу са поштивањем људских права, успостављеним међународно-правним принципима, као и начелима и правилима уставног поретка, Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине.
9. јануара 1992. у Сарајеву одржана је свечана сједница у Хотелу "Холидеј ин" када је и званично проглашена Република Српска Босна и Херцеговина.
Могао бих много тога да напишем /већ сам у неким другим приликама писао - како је дошло до распада БиХ и почетку рата/.
Овај пут само ћу додати да је на тој сједници било присутно 76 српских посланика /сви посланици из заједничке Скупштине БиХ све док је 14. октобра 1991. године није разбила муслиманско-хрватска парламентарна коалиција/.
Присутни су били и то: 70 посланика из СДС-а; 4 из Странке реформских снага /Странка Анте Марковића, тадашњег предсједника СИВ-а Југославије/ и 2 посланика из СПО /Странка Вука Драшковића/. Тој сједници су присуствовали и бројни други Срби /Срби пресједници општина у тадашњој БиХ, као и други истакнути српски представници из јавног, културног и политичког живота тадашње БиХ. Сви они су били само у својству гостију и нису имали право одлучивања.
чивања.
Иако је прошло 30. година од тог дана, сјећам се скоро свих детаља,
па чак и имена свих посланика.
Многи од њих, нажалост, нису више међу живима.
Покој њиховим душама.
22. октобра 2.000 године, прије 21. годину,
Срба у нашој историји
Пјесник и дипломата Јован Дучић преминуо је, након краће и тешке болести (шпанска грозница), 7. априла 1943. године у 1 час и 30 минута у Герију, држава Индијана. Био је у 75-ој години живота и имао је статус активног посланика Краљевине Југославије.
Сахрана је обављена 10. априла на гробљу Калвариус, у источном дијелу Герија. Тијело је балсамовано и "пренијето у православну цркву Светог Саве - у фраку, са лентом светог Саве, бијелим каранфилом на реверу, окружено многобројним одликовањима, са свиленом српском тробојком преко ногу, а на њу је био стављен дипломатски мач, двороги шешир са бијелим нојевим перјем, краљев вијенац од природног цвијећа..."
Дучић је ексхумиран 18. октобра 2000. године и преко Русије његови земни остаци пренијети су у Југославију. Наредног дана је ковчег изложен у Саборној цркви у Београду гдје је патријарх српски господин Павле држао заупокојену литургију.
У Црној Гори сандук је боравио два дана (обишавши Подгорицу, Никшић, манастир Острог). Црногорски свештеници служили су свету архијерејску литургију и опијело. Мошти је од Београда до Требиња пратио патријарх српски господин Павле.
Пјесник је по други пут сахрањен, након 57 година почивања у туђини, у недељу, 22. октобра 2000. године у родном Требињу. Обред полагања посмртних остатака обавио је, према жељи самог покојника, 95-тогодишњи прота Раде Вукомановић.
Сахрани су присуствовале бројне званице, угледни Срби из јавног, културног и политичког миљеа Републике Српске и тадашње Југославије.
Посљедња пјесникова жеља, изражена у његовом трећем тестаменту који датира из 1941. године, "да се моје тело пренесе и сахрани у красној православној цркви у Требињу у стилу оне у косовској Грачаници", била је испуњена.
БОРИСАВ СТАНКОВИЋ
ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
С великим пијететом поему
стријељаним Крагујевчанима
написао:
Славко Јовичић Славуј
АМИН
20. октобра 2003. године
у великој биједи и неимаштини
умро је непоновљиви
Миодраг Петровић
Чкаља
који је годинама уносио радост у наше домове
и који нас је засмијавао до суза.
Неко је давне 1987. записао: “Ми можемо да немамо много ствари – јер имамо Чкаљу. Они који немају Чкаљу, морају да имају све остало“.
Миодрага Петровића Чкаљу смо изгубили. Пустили смо га да умре у великој биједи.
Посљедњи великан међу звијездама југословенског глумишта, а надасве посљедњи национални јунак – човјек из народа који је својим земљацима подарио толико смијеха да ће увијек остати у њиховим сећањима као Паја Јаре, Гвозден, Мита, Благоје, Срећко напаст, Јованча Мицић…
Умро је 20. октобра 2003. године у великој биједи, више гладан неко сит.
Жалио се како га мучи самоћа. Напуштен од колега, гледајући како му пријатељи један по један умиру, Чкаљин чувени осмјех почео је да блиједи. Он је добио награду за животно дјело „Цар Константин“, у говору је рекао оно што смо одавно заборавили. Дуго је живио као да је сахрањен.
– Да сам у Америци, и да сам примио овако велику награду захвалио бих се, прво, својој жени, па деци, па ташти, затим продуценту и редитељу. Али, пошто сам, срећом, у својој драгој земљи Србији, захваљујем се, прво, свом шефу самопослуге што ми, понекад, одвоји пензионерску коску, па комшиници у бараци која ми остави млеко испод тезге, па мом поштару који ми увек, на време са закашњењем, донесе пензију. Да није било њих, не бих био овде“, открио је тада глумац.
Писац цинцарког порекла, студирао је право у Грацу и Београду. Као дипломата је радио у конзулатима Србије у Солуну, Битољу, Скопљу и Приштини. Био је драматург и управник позоришта у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву.
Због сатиричне песме "Два раба" осуђен је на две године затвора. Учествовао је као добровољац у Српско-бугарском рату 1885. године.
У Првом светском рату прешао је са српском војском преко Албаније.
Даровит портретиста и писац веома развијеног смисла за позоришну сцену и њене законе, запажао је негативне појаве и са много духа сликао свет који га је окруживао. Његова дела редовно су била на репертоару српских позоришта између два рата, а и данас се играју на нашим позоришним сценама.
Најпознатије Нушићеве комедије су: "Сумњиво лице", "Госпођа министарка", "Народни посланик", "Ожалошћена породица", "Покојник", "Пут око света", "Др", "Мистер долар".
Познате Нушићеве приповетке и романи су: "Аутобиографија", "Приповетке једног каплара", "Општинско дете", као и трагедије "Кнез Иво од Семберије" и "Хаџи- Лоја".
Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев.
И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме.
По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт — све је једно ономе ко иште царства небескога."
Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу.
Пострада св. Вакхо у граду Варвалису.
Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. године.
НАЈВЕЋА ТРАГЕДИЈА
У ИСТОРИЈИ ПОСТОЈАЊА
КОШТАЋЕ НАС ЦИЈЕЛИ ДВАДЕСЕТИ ВИЈЕК
НАЈВЕЋЕГ СРПСКОГ СТРАДАЊА
која ће се касније цијели вијек
На име: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.
И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20).
После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га.
У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене.
Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа.
Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома.
Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна.
18. октобра 1955. године,
Јован Жујовић
Првих осам редовних професора
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Фрањо Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свјесним Хрватом, и зато што се неизмјерно дивио његовим политичким талентима. О свему је томе Фрањо Туђман отворено проговорио у интервјуу листу Полет, под насловом “Хрватска повијест је моја историја”. Ставови које је тада изрекао Туђман, данас дјелују шокантно. Туђман је у том интервјуу дао најцеловитији став у односу према Јосипу Брозу и уништењу Југославије.
"Тито је несумњиво велика историјска личност хрватскога и југословенског тла. То што се нашао на челу КПЈ у преломном периоду попут Другог свјетског рата, није случајно.
Нашао се на челу КПЈ као хрватски комуниста и као такав схватао је да комунистички покрет у Југославији може успјети само рјешавајући хрватско национално питање, што опет представља традицију хрватског марксистичког покрета из двадесетих година. Такву је идеју могао преносити само припадник марксистичког покрета из хрватских редова, и припадник несрпског народа.
Срби су насјели на злочиначки план Јосипа Броза.То што је дошао из редова потлаченог народа у бившој Југославији – велика је ствар. Али тај је хрватски народ имао очувану свијест о својом идентитету. Тежња хрватског народа да има и више права него у Хабсбуршкој монархији, и хрватском комунистичком покрету, наметнула је идеју о ономе што треба остварити.
Таква тежња помогла је и националним покретима несрпских народа у старој Југославији, па тако и Другом свјетском рату, када је припомогла идеји о обликовању федералне Југославије … ”, говорио је Фрањо Туђман.
“Тито је”, наставио је Туђман, “дакле осјећао проблем народа Југославије. Несумњиво је био комуниста, и лењинистима, и стаљиниста. Али … битна разлика између њега и Стаљина јесте у два момента: Тито никада није постао предводником великосрпске политике, а Стаљнин је постао, иако није био Рус него Грузијац – припадник малога неруског народа, проводником великоруске политике.
У својм почецима, Стаљин је заступао марксистичка гледишта, али нашавши се на челу СКП постао је проводником великоруске политике. С друге стране Тито није постао проводником великосрпске политике, остао је хрватски комунист и чврсто је заступао интерес хрватског народа.
Он је осјећао национални проблем у Југославији, проблем идентитета српског, хрватског, словеначког … народа.
Друга велика разлика између Тита, као и између осталих комунистичких првака у социјалистичким земљама, јесте у томе што је он био политичар великог формата, па и државник великог формата – није случајно он изиграо и Стаљина и Черчила и на крају крајева и Србе.
Дакле, Јосип Броз је преко Комунистичке партије Југославије (КПЈ) употријебио револуционарни терор у смислу осигурања своје побједе за вријеме рата и непосредно послије рата.”, каже Туђман.
Но, историја каже да је један од примјера како се Броз одржавао на власти и оснивање Голог отока, углавном за Србе и Црногорце за које је сматрао да су му највећи противници у очувању власти.
Тито је био до детаља упућен у тортуре на Голом отоку, па ипак, Туђману то није пресудно, јер у Титу види углавном великог политичара: “Имао је”, наставља даље, “храбрости, одважности и државничке далековидости да се супротстави Стаљину у доба кад је пред Стаљином клечала цијела Источна Европа и кад су и Исток и Запад очекивали, и били би захвални, да ће више слушати Стаљина.
Крлежа није могао ни смислити Иву Андрића зато што се декларисао као Србин и што је добио Нобелову награду за књижевност, а није добио он - Мирослав Крлежа.
Крлежу, штавише, сматра људима који су му спасили живот. Титов утицај, заштита од Удбе, по Туђману је била пресудна … “Иако су и други интервенисали за мене”, рећи ће Туђман у истом интервјуу, “вјероватно је Крлежин утицај на Тита био пресудан, и вјероватно ми је то што нисам био осуђен за шпијунажу, спасило живот.
И самим тим, то је дјеловало и на чињеницу да су и ови други кажњени мање, иако је према Удбиним агентима тада доведена она бугојанска група од 20 усташких терориста, да би се извршила пресија и да се озбиљније казнимо …
ТУЂМАН о Јосипу Брозу ...
Туђман о Титу говори још у сљедећим формулацијама: “он је у комунистички покрет унио нешто ново”; “Титоизам је значио рјешавање националног питања у оквиру социјалистичке револуције, задржавање државности и социјалистичке земље”.
Надаље, “Тито је био велики политичар и у оквиру комунистичког покрета, један од оних који је марксистичку доктрину знао употријебити на стваралачки начин у југословенским приликама”.
“У оквирима свог времена Тито је био велик политичар … одговор на изазове свог времена, а данас, послије његове смрти, многи показују да нису чак ни на његовом нивоу” .
За овакав текст није потребан никакав закључак!
zajdi, pomraci se,
i ti, jasna le mesecino,
begaj, udavi se.
Crni goro, crni sestro,
dvajca da crnime,
ti za tvojte lisja, le goro,
jas za mojta mladost.
Tvojte lisja, goro sestro,
pa ce se povratat.
Mojta mladost, goro le sestro,
nema da se vrati...
disappear into the dark,
and you, clear moonlight too,
go away, drown yourself.
Sorrow forest, my sorrowful sister,
let us sorrow together,
you for your leaves, forest,
me for my youth.
Your leaves, forest - my sister,
are going to return.
My youth, forest - my sister,
is not coming back.
Ај зајди зајди море јасно сонце,
мене је брига ово празна жетва.
Над глава ми стоје до три спахије
и они ми кажу да брзо женујте.
Првите наши каже да брину Жените,
а други ми каже мало да жемо,
а трећи ми каже класу збирати.
А мене моје плаче моје малко дете.
Ја не могу д 'идам да га превирам,
да не превирам, да не најежим.
друге половине XX вијека.
Вишеструки кандидат за Нобелову награду.
Добитник је највећих југословенских
- Сахрањен је у Београду.
Милорад Павић
у ташмајданском парку у Београду
