Еј Колумбо - што ти је то требало, забога!

Ставке за унапријеђење туризма у општинским буџетима обично нису велике. Да ли и колико треба улагати у развој туризма? Сличне дилеме биле су и у ранијим периодима. То видимо из чланка у београдском Времену из 1937. године.

Оно што је похвално јесте да су и тада Пале са околином, важиле за једно од најљепших мјеста па су многобројни гости долазили чак и из Загреба и Београда.

Није се тада ни слутило да ће туризам постати једна од најважнијих привредних грана за Пале.

Сто динара за унапређење туризма предвидјела је ваздушна бања Пале код Сарајева.

Кад пролећно сунце отопи снијег на висовима Јахорине, а по планинским обронцима почне избијати мирисна трава почиње нова сезона за Јахорину, за Пале и цијелу околину.

Пале су излетиште Сарајлија, најљепши крај у цијелој сарајевској околини. Од ранога прољећа, па до касне јесени излетнички возови су пуни туриста, виле богатих Сарајлија оживе, а два паљанска хотела напуне се гостима. Из године у годину број гостију из Београда и Загреба све је већи, јер Пале уживају глас реномиране ваздушне бање првога реда. Са својом надморском висином од 900 метара, ограђене пропланцима Јахорине и Романије, Пале имају све услове да се временом развију и постану боравиште свих оних који дођу да у мирисним планинским тишинама наћу одмор или оздрављење.

У ошптинским буџетима свих ваздушних бања и љетовалишта постоји позиција „За унапређење туризма“. У буџету општине Пале на ту позицију предвиђено је 100 динара.

— Није требало ни толико, објашњавају у општини. Ми смо сељачка општина и не можемо трошити на беспослице. —

Тешко је доказати да би од прилива странаца имао највећу корист баш сељак. Препуштено себи пропада ово мјесто. Пропада привредно. Губи од значаја који би требало да има. Јер природне љепоте и свјежи шумски зрак нису довољни да привуку странце и туристе. А ту нису само Пале. Ту је Јахорина, ту врело Миљацке, јединствен крај по својој љепоти. Ту је и Стамболчић, чувено излетиште сарајевских бегова. Ту је и опјевана Романија. Све је као створено за разоноду и за оздрављење.

 Зураб Датунашвили

Бјелоруса Кирила Маскевича са фантастчних 9:1

Репрезентативац Србије у рвању Зураб Датунашвили нови је свјетски првак у рвању грчко-римско стилом у категорији до 87 килограма.

У финалном мечу, Датунашвили је савладао Белоруса Маскевича са импресивних 9:1. 

Иако је имао заостатак на почетку, Датунашвили је са два фантастична потеза освојио девет поена и борба је била завршена и пре краја.

9. октобра 1934. године у Марсеју /Француска/

убијен је краљ

АЛЕКСАНДАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ

 

Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји

Приликом посјете Француској, у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против нацистичке Њемачке, краљ Александар I убијен је у Марсељу, 9. октобра 1934. године од стране хрватских усташа и бугарске организације ВМРО, које су биле под заштитом Италије, Немачке и Мађарске. 

Заједно са њим тада је убијен и француски министар спољних послова Луј Барту. 

Атентатор је био припадник ВМРО-а Владо Черноземски. Краљева смрт дубоко је потресла читаву Југославију, а његово тело испраћено је од стотина хиљада људи читавим путем до Опленца, гдје је сахрањен.

Црква Светог Ђорђа на Опленцу је спомен-црква 

и маузолеј династије Карађорђевић, 

коју је као своју задужбину подигао 

краљ Петар I Карађорђевић.

Споменик краљу Александру I Карађорђевићу у Нишу

Споменик краљу Александру и Лују Барту у Марсеју

 Марица Спасић, учитељица, носилац Албанске споменице. Недељко Чабриновић јој је предао пиштољ на чување. За време Великог рата је у Француској школовала српске избеглице и помагала нашем народу.

- Моје успомене из младалачког живота, оне најпотресније и најузбудљивије, које су цело моје биће испуњавале и поносом и радошћу, болом и патњом, почињу у Сарајеву. Као да и сада чујем оне реске пуцње на обали Миљацке, који ће узнемирити свет и променити ток историје... 

 Овако је у књизи "Жене Солунци говоре" Антоније Ђурић започео причу о Марици Спасић, која је умрла 8. фебруара 1991. године у Београду.

Била је угледна учитељица и носилац Албанске споменице. Супруга и мајка три сина. Била је другарица, истомишљеница и сарадница оних који су се вреле 1914. године уздигли против окупатора. У јеку припрема за атентат на аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда, Марици је поверен важан задатак.

- Њен друг Недељко Чабриновић, члан "Младе Босне", предао јој је пиштољ на чување, што је био знак колико јој је веровао. 

Марица је рођена у Горажду, у дому оца Михаила Печенице са Гласинца и мајке Савке из Дробњака. Родитељи су је као добру ученицу послали на школовање у Сарајевску препарандију.

"У оним драматичним часовима управо сам била завршила трећи разред учитељске. У мојој дружини је тињао притајени вулкан. Чекало се на ерупцију која ће збиља уследити на Видовдан, 1914. године, а само месец дана касније Беч и Пешта послали су казнену експедицију да уништи српски народ. Тај вулкан се звао "Млада Босна". Имена људи из дружине, с којима сам била и у школи и на тајним састанцима, сасвим обична: Гаврило, Вељко, Владимир, Трифко, Недељко, Данило, Мишко. Имена која ће и свет упамтити. Драгица Баковић и ја, Марица Печеница, удата Спасић, неко време смо чувале револвер затвореника Цвјетка Поповића", забележено је у књизи "Жене Солунци говоре".

СИН ОДЛИКОВАН ЛЕГИЈОМ ЧАСТИ

Марица и Јован су добили три сина, од којих су двојица рано умрла. Трећи потомак, Крунослав, докторирао је на Сорбони и одликован је француским Орденом легије части. Док је он припремао докторат, Марица је у Паризу преводила сведочења Француза о борбама и страдањима српског народа у прошлости.

Баш на Видовдан, пошто су подељена школска сведочанства, Маричин разред је кренуо на екскурзију у Сплит.

"Наш весели воз подуже је стајао на Илиџи. То чекање унесе нервозу: зашто стојимо? Нико не слути оно што ја знам: данас ће прорадити вулкан, свет ће бити запањен, имена мојих другова ући ће у историју, написаће се најпотресније странице. Весели, раздрагани воз пун младости уђе у Коњиц. Песма не престаје, све се ори, али од вагона до вагона трчи шеф железничке станице и виче да престанемо са песмом. Забога, виче, престаните, шта вам је, зар не знате шта се десило у Сарајеву..."

Црни барјак који се вијорио на станици, потврдио јој је да је Фердинанд убијен. Неколико дана по њеном повратку са екскурзије, почео је Први светски рат. Маричин отац је остао у Пљевљима, а она је са мајком и две сестре прешла у Србију. Иако још није завршила учитељску школу, постављена је за привремену учитељицу у Средској код Призрена. У јесен 1915. године Марица и њена колегиница Јелена Савић су одлучиле да крену са српском војском.

"На овим стазама беде, глади, смрти, на којима сам се нашла, била сам и сама жртва арнаутског насиља... Што смо даље одмицали, призори су бивали све грознији: леш до леша. А људи и коњи. Људи голи, коњи оглодани до костију", исповедила се Марица.

Из тог пакла је после неколико дана стигла до града Болијеу на југу Француске. Она је желела на фронт, јер ју је било срамота да седи у команди, али су јој објаснили да је потребнија као учитељица, пошто су најбољи и најшколованији људи Србије већ изгинули на бојиштима. Зато је добила задатак да у избеглиштву образује српску децу, а ту је и довршила своје школовање и успешно савладала француски језик. Са госпођом Мери Фуасак је, у њеној кући, организовала посела, на која су долазиле отмене даме које су штрикале џемпере, шалове, чарапе и рукавице за српске војнике. Марица је потом слала пакете на Солунски фронт.

Када је земља ослобођена, добила је писмо од сестре, која ју је обавестила да јој је мајка умрла. Тада је молила да је разреше дужности у Француској и вратила се у Призрен.

"Сазнала сам да су Арнаути у Призрену извршили покољ српског живља, чим се српска војска повукла из града. И мој отац је био њихова жртва", рекла је Марица.

У Француској је упознала будућег супруга, Јована Спасића, који је, као и његов брат Саво, био носилац Албанске споменице.

Потицали су из села Чадова код Сјенице и имали сестру Стану. Она је са великим поносом причала о својој породици.

Марица и Јован су живели и радили у Неготину, не хвалећи се својим подвизима. Јово је био директор неготинске Учитељске школе, а она учитељица. 

Били су изузетно скромни људи, које историја не би смела да заборави.

Овај говор забележио је водник 10. кадровског пука Ђорђе Рош, 
када је, како је такође записао “загрмео Гавриловићев 
глас пун заноса”.
-------------------------

Драгутин П. Гавриловић рођен је 25. маја 1882. у Чачку. По завршеном шестом разреду гимназије примљен је у Нижу школу Војне академије.

Његова 32. класа посебно се истакла у ратовима за ослобођење и уједињење, чијој слави ће и он много допринети.

Указом каља Александра Обреновића, од 15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца.

У Балканским ратовима као капетан командовао је четом у 10. пешадијском пуку Шумадијске дивизије и позива.

У Први светски рат ступио је као мајор и био командант батаљона у 10. кадровском и 12. пешадијском пуку. Два пута је рањен, први пут 1914. на Конатици, а други пут на Дунавском пристаништу октобра 1915. када је његов батаљон био последња резерва у одбрани Београда.

Јуриш који је после легендарног говора повео није успео, највише због снажне бочне артиљеријске ватре са монитора.

Мајор Гавриловић тешко је рањен у врат и возом пребачен у чачанску болницу где је оперисан. После три недеље на лични захтев је отпушен да би се вратио на фронт – овог пута у чину потпуковника. Због овог рањавања касније је оглашен за ратног инвалида са 40 посто телесне неспособности. За заслуге новембра 1915. године током освајања бугарског положаја на Новом брду код Приштине одликован је Орденом Белог орла са мачевима.

Приликом повлачења преко Албаније истакао се одбраном Везировог моста када је цео дан водио борбу са Шиптарима на Шимшировом брду све док се и последњи војник Моравске дивизије ИИ позива и Комбинованог одреда Одбране Београда није пребацио на леву обалу Великог Дрима, а потом је и своје борце успешно извукао из борбе. По повлачењу преко Албаније Десети кадровски пук је упућен на опоравак у Тунис и ту му се завршава ратни пут.

Потпуковник Драгутин Гавриловић распоређен је за команданта Првог батаљона Десетог комбинованог пука. За учешће у борбама 1916. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима.

Током пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. лично је у првом борбеном реду предводио своје борце Јуришне чете и Другог батаљона Дванаестог пука “Цар Лазар” и вештим маневром у једном налету заузео је бугарске положаје на Западном Ветернику, а одмах потом је са леђа ударио на Бугаре на Источном Ветернику због чега је убрзо и овај положај пао. Потпуковник Гавриловић одликован је за храбро држање Орденом Белог орла са мачевима. 

Непосредно по завршетку Великог рата најпре је био командант Велике Кикинде, потом Вршца, а онда командант српских трупа у Новом Саду. Током 1919. године са својим батаљоном био је распоређиван по Банату и Македонији.

Наредне године је унапређен у чин пуковника и следећих десет година био је командант 47. пешадијског пука.

Када је 1930. премештен за шефа Административног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице, град Крушевац га је 7. маја у знак захвалности прогласио за свог првог почасног грађанина. У Београду је, уз остале дужности, био предавач на Војној академији где му је објављен уџбеник „Војна администрација“.

И поред свих ратних заслуга и највиших службених оцена које је редовно добијао током целокупне војне службе ипак остаје горак укус неправде јер из административних разлога никад није унапређен у чин бригадног генерала; није добро решио неки “домаћи задатак” потребан за тај чин!

Приватно, Драгутин Гавриловић био је ожењен Даринком и имали су петоро деце: сина Драгоша и ћерке Милицу, Љубицу, Даницу и Емилију. Његов лични опис из службеног картона гласио је: стас висок, лице округло, коса проседа, очи смеђе, нос правилан, бркови проседи подшишани, уста правилна, браду брије, особених знакова нема.

----------------------------------------

Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду.

Гроб Драгутина Гавриловића на Новом гробљу у Београду

Оно што су за Грке Термопили, за Београђане би требало да буде угао улица Цара Уроша и Мике Аласа. Међутим, Драгутину Гавриловићу и херојским браниоцима Београда, 2011. године, неки нови нараштаји дрзнули су се да украду и спомен плочу са зида на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа, где је Гавриловић одржао свој легендарни говор.

Две године касније, 2013. Градски одбор Српске напредне странке, на иницијативу глумца Тихомира Арсића, уредио је зид од написаних графита и поставио другу спомен-плочу српским јунацима.