Поповић је предавао компаративну књижевност и теорију књижевности на Универзитету. Био је човек широке културе и велике ерудиције, зналац класичних и модерних језика. Уживао је велики углед у нашој средини и снажно утицао на све области интелектуалног живота.
У књижевности је видео „велику библију човечанства“, а у проучавању књижевних и уметничких дела налазио је најбољи пут да се човек духовно уздигне, оплемени своја осећања, однегује свој укус. У критици се залагао за микроаналитички метод „теорија ред– по– ред„, који је образложио у истоименом чланку.
У анализи књижевног дела треба улазити у најситније појединости, ићи од реда до реда како нам ништа не би промакло. Блиставу примену те методе дао је у чланку Алегорично сатирична прича у којој је изанализирао приповетке Радоја Домановића.
Тражио је да се уметност увек проучава као уметност, књижевност као књижевност, с естетичког, не с историјског становишта. Своје књижевне погледе најпотпуније је остварио у састављању Антологије новије српске лирике (1911). И ту је настојао да примени строго естетичко мерило: песме је бирао искључиво на основу њихове уметничке вредности. При томе је показао да је човек од укуса, осетљив за уметничке лепоте који су други створили. Својим избором и начином распореда песама створио је складну уметничку целину која носи печат његове индивидуалности и која се и дан данас прештампава.
Од културних подухвата чији је иницијатор био најважнији је часопис Српски књижевни гласник (1901–1914). Био је то модеран часопис, уређиван по француским узорима. Од првог до последњег броја он се залагао за нова уметничка схватања и за нов однос према књижевности.
30.12.1847. године,
насликала је српског "Хомера"
Ватерполисти Црвене звезде освојили су Куп Србије пошто су у феноменалном финалу послије бољег извођења петераца побиједили Раднички из Крагујевца са 13:12 (8:8).
29. децембра 1921. године рођен је
политички и национални теоретичар, академик ...
Био је први председник СРЈ од 1992. до 1993. године.
Двојица славних српских књижевника
Његова светост патријарх ПАВЛЕ
По селима и на манастирским саборима пјевао је Србима, а пролазећи кроз градове пјевао је и на дворовима турских првака.
Двије публике тражиле су различите пјесме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце.
Његове пјесме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагнографски репертоар слијепих пјевача.
Филипа Вишњића
28. децембра 2005. године
у мени изазива посебан осјећај.
У прошлом грађанском рату у БиХ
био сам 1.334 дана
Не грусти и не печаль бровей, –
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.
Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи, Петар и Анастасија Јовановић. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума.
Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, где он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице – Тврдош, где је тада било седиште Требињске Епархије.
Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и трпљењу.
То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини. Када су Турци убили тадашњег митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише Светог Василија за митрополита.

Манастир Острог најзначајнији је центар
Склонивши се испред најезде Турака, он се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву. Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове смрти.
Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест. Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и завети дају се ту и дан данас.
Поштовање овог угодника Божијег у нашем народу огледа се у подизању у његову част многобројних храмова. Многа се чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва набројати…
Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и побожношћу. Велики је број оних који су били отписани од свих, а који су се поново вратили у живот, нормални и здрави.
Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље.

Свако живо биће родила је мајка


Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, нарочито дјечјим одељењима гдје се дјеци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.
ђ

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
О овом логору у Добоју страна историографија не зна ништа, а и српска историографија зна врло мало.
То је велики гријех, прије свих, српских историчара.
Аустроугарска је водила истребитељски, геноцидни рат против Срба на обје обале Дрине
Злочини које је починила у Подрињу, о којима није довољно писано, и злочини које је починила у логору у Добоју, скоро су у длаку исти као оно што су урадили Србима у Мачви, Јадру и Рађевини 1914. године и скоро у длаку исти као оно што је урадила НДХ према Србима.
Данас је готово непозната логорашка историја српског народа у Првом свјетском рату.
Људи не знају да је у логору Маутхаузен /у Аустрији/ умрло 5.000 Срба у Првом свјетском рату. Маутхаузен и Терезин, у коме је био Гаврило Принцип, и који је био логор и у Првом и у Другом свјетском рату нису били једини логори. Хиљаде и хиљаде људи оставило је кости у Јиндринховицама у Чешкој, а логор у Араду /у Румунији/ био је посебно погубан за Србе из БиХ.
Аустроугарска власт починила је најстрашније злочине у настојању да истријеби српски народ.
О логору у Добоју данас се мало зна и готово да не постоје знамења која подсјећају на тај логор, а да готово ништа није написано у српској историографији, већ о томе пишу аустријски историчари.
Тако је аустријски историчар Антон Холцер пронашао фотографије објешених људи и џелате у униформама који се смију. Требало му је времена да утврди да су то Срби из Подриња и да су то вјешала, која су подизана од Требиња до Бијељине.
Само је неколико фотографија из Добоја које показују тамничаре у униформама са фесовима на главама, а утамничени су Срби. У Добоју су умирали и Срби из Црне Горе - Старе Херцеговине који су, такође, тамо довођени.
У аустроугарским логорима били српски ратни заробљеници, али да су они, као што је био логор у Добоју, били резервисани за цивиле, за Србе који су живјели у БиХ, данашњој Републици Српској, који су били сумњиви из најразличитијих разлога.
СПОМЕНИК ЗА СТРАДАЛЕ СРБЕ У ДОБОЈСКОМ ЛОГОРУ 1915-1917.
Недовољно се зна да је у Аустроугарској било заведено ванредно стање и војни суд је судио цивилима, тако да највећи дио кривице и одговорности за тај геноцид сноси војска Аустроугарске, која се обрушила на своје грађане, јер ти људи су формално били грађани Аустроугарске од анексије БиХ 1908. године.
Србе је у 1914. године погодио прави, најстрашнији погром, какав је у Првом свјетском рату погодио још само Русине са територије данашње Украјине.
У Добоју ће, због пандемије Ковида19, скромно бити обиљежено 105 година од доласка првог транспорта Срба у аустроугарски концентрациони логор у Добоју, у којем је од његовог оснивања 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. године било интернирано 45.791 Срба.
Овај логор, у којем је страдало око 12.000 Срба, представља прво масовно стратиште људи у дотадашњој историји цивилизоване Европе.
Кроз логор је за годину и по дана прошло више од 45.000 људи, од којих око 17.000 жена и дјеце.
ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Одлуку о примјени овог календара СПЦ није касније донијела и у употреби је и даље Јулијански календар.
Александријска православна црква
које и даље користе јулијански календар:
Направио је најтачнији календар до сада. Дужина тропске године износи 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди, док је Миланковић постигао тачност од 365 дана, 5 часова, 48 минута и 48 секунди. Само две секунде дуже траје година по најтачнијем календару.
* Миланковић никада није прихватио Ајнштајнову теорију релативности, али је то тада био случај и са многим другим научницима тог времена.
* Добио је кратер са својим именом на даљој страни Месеца величине 34 км, затим кратер на Марсу пречника 118 км и астероид под називом 1605 Миланковић.
* НАСА га је уврстила у десет највећих научника који су се бавили проучавањем Земље.
* За разлику од Николе Тесле или Михајла Пупина, светску славу није стекао у највећим светским центрима, већ се својим научним теоријама бавио у собици у Капетан Мишином здању, на Београдском универзитету, користећи само папир, оловку, шибер и логаритамске таблице.
*Миланковић је главни „кривац” који је доказао да на Марсу не може постојати цивилизован живот, јер је својим прорачунима показао да су тамо температуре превише ниске да би живот у таквом облику постојао.
* Европско геофизичко друштво је 1993. године установило медаљу Милутин Миланковић. Био је један од најбољих познавалаца историје астрономије и науке уопште, а то доказује у неколико својих дела.
* Миланковић је најцитиранији је српски научник свих времена.

Ратни сукоби на површину извлаче најгора људска осећања. Људи који у њима сачувају доброту, храброст и пожртвованост требало би да буду овенчани славом, али није увек тако. Изузев МИЛУНКЕ САВИЋ, за коју се може рећи да је опште позната, бројне хероине Првог светског рата срамотно смо занемарили, гурнули на маргине историје и заборавили.
Листа која следи покушај је да се исправи неправда, уз опомену да постоји још много жена које нису могле да се нађу на њој. Све заједно, задужиле су нас толико да не заслужују текст објављен на интернету, већ независне монографије.
Наталија Бјелајац (1893-1974)
Наредница Наталија Бјелајац одликована је Националним орденом Француске - Легија части.
Млада АНТОНИЈА ЈАВОРНИК напустила је родни Марибор после завршене осмогодишње школе и придружила се српској војсци у Крагујевцу. Променила је име у НАТАЛИЈА БЈЕЛАЈАЦ, што је било неопходно да би заштитила родитеље које је оставила у Аустроугарској царевини. Учествовала је у оба Балканска рата и одликована је Медаљом за храброст „Милош Обилић“.
Први светски рат дочекала је у околини Шапца, на Кајмакчалану је заробила 30 бугарских војника, била је сведок умирања на Крфу и Виду и пробоја Солунског фронта, а рањавана је чак дванаест пута. Умрла је 1974. године, на шездесетогодишњицу Церске битке.
Мирка Грујић (1869-1940)
МИРКА ГРУЈИЋ говорила је пет страних језика, сликала и свирала клавир.
Кћерка политичара Јеврема Грујића заветовала се да ће помагати другима. У време рата повлачила се са српском војском преко Албаније, са којом је остала до ослобођења. Била је председница хуманитарно-образовног удружења Коло српских сестара чак двадесет година, што јој је омогућило да помаже сиромашнима и болеснима.
Одликована је Медаљом за храброст „Милош Обилић“ и на позив краљице Марије постала је прва почасна дама двора.
Софија Јовановић (1895-1979)
СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ се продружила војсци под именом Софроније.
Штета је што отац Софије Јовановић није поживео довољно дуго да се увери у храброст своје кћерке, јер је умео да се жали што нема сина јунака. Софија се прикључила српској војсци у време Балканских ратова и била је прва жена којој је то пошло за руком.
Није је мимоишао ни Први светски рат, када је била толико неустрашива да су је Французи прозвали српском Јованком Орлеанком. Учествовала је у биткама на Дрини и Колубари, преживела повлачење преко Албаније и пробој Солунског фронта.
Њени подвизи заборављени су када се после рата повукла из јавности, иако је одликована за јунаштво чак тринаест пута.
ЉУБИЦА ЧАКАРЕВИЋ (1894-1980)
ЉУБИЦА ЧАКАРЕВИЋ са војницима на солунском фронту
Ова учитељица из Ужица пркосила је окупационим снагама тако што је одбила да настави да се бави просветним радом. Уместо тога, придружила се оцу и тројици браће у рову на солунском фронту. Пешачила је скоро месец дана да би стигла на одредиште 1918. године и донела српској војној команди важне податке из отаџбине.
Регент Александар Карађорђевић одликовао ју је медаљом за храброст „Милош Обилић“. Приликом једне посете брату умрла је 1980. године у Сарајеву, где је и сахрањена. Њени посмртни остаци пренешени су у Ужице пре неколико месеци.
ЕВЕЛИН ХАВЕРФИЛД (1867-1920)
ЕВЕЛИН ХАВЕРФИЛД је са ФЛОРОМ СЕНДС основала фонд за помоћ српским војницима и заробљеницима.
У току Првог светског рата британска бароница ЕВЕЛИН ХАВЕРФИЛД радила је као медицинска сестра у болници у Лазаревцу, коју је током повлачења, уз помоћ колегинице ЕДИТ ХОЛОВЕЈ, успела да евакуише за само осам сати. Убрзо се придружила ЕСЛИ ИНГЛИС, још једној славној лекарки из организације болница шкотских жена, која је помагала рањеницима у Србији.
Када се рат завршио, Евелин се доселила у Бајину Башту, где је основала дом за ратну сирочад и оболеле од туберкулозе. Све што је имала заменила је за храну, медицинску опрему и одећу, коју је дала станарима дома. Одликована је орденом Светог Саве и орденом Белог орла са мачевима, а сахрањена у порти цркве Светог Илије у Бајиној Башти.
ФЛОРА СЕНДС (1876-1956)
ФЛОРА СЕНДС је научила да јаше, пуца из ватреног оружја и вози аутомобил још док је била девојка.
Када је као добровољна болничарка допутовала у Србију у време Првог светског рата, одважан британски дух ФЛОРЕ СЕНДС удаљио ју је од кревета Црвеног крста и послао на бојно поље, где је напредовала до официрског чина. Била је толико омиљена да су је војници звали „наш брат“. Флора је једина жена из Британије која је постала војник у Првом светском рату.
Учествовала је у првим борбеним редовима и одликована седам пута (носилац је престижне Карађорђеве звезде). По завршетку рата написала је аутобиографију и представила је широм света, а на предавањима је увек носила српску униформу.
ЕЛИЗАБЕТА РОС (1878-1915)
ЕЛИЗАБЕТА РОС преминула је на рођендан, 14. фебруара 1915.
Била је једна од првих жена која је завршила студије медицине на универзитету у Глазгову. У Србију је дошла као добровољац, под покровитељством руске владе. Била је лекар у Првој војној болници у Крагујевцу, граду који је 1915. године био жестоко погођен епидемијом тифуса.
Упркос ужасним условима и уверењу да ће и сама тешко избећи инфекцију, наставила је да се бави докторским позивом. Убрзо је оболела од тифуса у тридесет седмој години живота и, после непуне три недеље, постала једна од многих британки које су током рата преминуле у Србији. Сахрањена је у Крагујевцу, поред волонтерки МЕЈБЛ ДЕРМЕР И ЛОРНЕ ФЕРИС.
ЉУБИЦА ЛУКОВИЋ (1858-1915)
ЉУБИЦА ЛУКОВИЋ – једна улица на Звездари носи њено име.
Само два дана пре него што је од тифуса преминула ЕЛИЗАБЕТА РОС, од исте болести преминула је и ЉУБИЦА ЛУКОВИЋ. Била је председница Кола српских сестара, учитељица, преводилац и болничарка. под њеном управом, Коло српских сестара одушевило је војнике дуж пруге Београд-Ниш у време Балканских ратова, када је невероватном брзином, у току ноћи, сакупило храну, пиће и санитетски материјал, који је рањенике дочекао ујутру.
У време Првог светског рата Љубица је спалила архиву удружења да ниједна чланица не би страдала. Тифусом се заразила у Ваљеву, када је донела помоћ и помагала оболелима. Постхумно је одликована медаљом за милосрђе „Флоренс Најтингејл“.
МЕЈБЛ ГРУЈИЋ (1872-1956)
МЕЈБЛ ГРУЈИЋ одржала је предавање о Србији пред неколико хиљада студената на Принстону.
Американка МЕЈБЛ ГОРДОН ДАНЛОП променила је презиме када се удала за српског дипломату Славка Грујића. Од тада почиње њен добротворни рад и невероватна посвећеност нашој земљи. Мејбл Грујић је држала предавања о Србији широм САД, обезбедила новац за подизање дома ученица средњих школа у Крунској улици, објављивала чланке у највећим америчким листовима, прикупила велике прилоге за Црвени крст, Београдско женско друштво, Коло српских сестара и друга удружења.
По избијању Првог светског рата у Србију је дошла трећом класом да би уштедела што више новца од прикупљених донација. радила је као болничарка у Крагујевцу и с једнаким жаром наставила да ради за интересе Србије када се рат завршио.
ДРАГИЊА БАБИЋ (1886-1915)
ДРАГИЊА БАБИЋ је постала лекар са двадесет пет година.
постала је доктор 1905. године у берлину, у време када у нашој земљи није било много жена лекара. каријеру је започела у ваљеву, где је током балканских ратова била управник резервне болнице. са српском војском повукла се у пирот 1914. године и радила као управник окружне болнице, али се после колубарске битке вратила у родни град, у којем је на стотине људи дневно умирало од тифуса.
попут наше чувене сликарке и болничарке надежде петровић, помажући другима драгиња се и сама заразила тифусом. имала је двадесет осам година када је преминула.
ЉУДСКА СВИЈЕСТ И САВЈЕСТ
од превелике срамоте умрли.
- Била је позната цијелом свијету, али не и довољно поштована, нарочито међу својима. Веома интелигентна. Имала је пуно пријатеља. Много је волила животиње. Јединствена особа која је успјела да преживи тако страшну хаварију као што је пад авиона. Једна од ријетких која се уписала у Гинисову књигу.
Ипак, одбили су да јој додијеле националну пензију. Живјела је тешко од скромне пензије, али никада се није жалила - потресена после сазнања о смрти пријатељице и комшинице говори Силвија Мирковић, професор у пензији Стоматолошког факултета Београдског универзитета, а преносе "Вечерње новости".
Пише: Славко Јовичић Славуј
А свједоци смо да на сваку сједницу Народне Скупштине Србије не долази у просјеку по стотину посланика који ипак уредно и на вријеме примају високе плате и никоме ни за шта не одговарају. Такође смо свјесни и чињенице да у Србији постоји на десетине хиљада лопова који прије пљачкања Србије нису имали читаве гаће и који су се преко ноћи обогатили на крви и патњама ојађеног народа и данас располажу са огромном имовином. Неки такве од миља зову тајкунима, а заправо се ради о највећим ЛОПОВИМА.
Опште позната је чињеница да у Србији постоје тзв. новокомпоновани бизнисмени који имају авионе, бродове и разна друга овоземаљска чудеса, али зато нико није имао пара да плати да се легендарној српској хероини барем направи зубна протеза и да без стида, може да оде у позориште које је много вољела и да се бар негдје појави у јавности. А о средствима за неки иоле пристојан живот илузија је и говорити.
Разноразни медији су препуни текстова о разним лопужама и старлетама, па тако портали преносе да је извјесна старлета Станија на разна пластифицирања свог тијела потрошила око 90 хиљада евра. Толико је потрошила пара на разна "дотјеривања" себе саме, па сад више и не личи на иоле нормалну особу.
Али зато пара није било за виличну протезу и за какав такав пристојан живот за легендарну Весну Вуловић коју је свијет поштовао, али нажалост једино је била заборављена од Срба и надлежних канцеларијских пацова по разним установама и институцијама.
Никога не прозивам, ни Центре за социјални рад, ни хуманитарне организације нити било кога, али за све је криво накарадно друштво.
Свака друга ријеч била би сувишна, јер свијест о разним судбинама људи можда код некога и постоји, али савјест код многих не станује у њиховим главама, срцу и у осјећањима, а поготово не постоји у бризи за обичног човјека, мада Весна ни по чему није била обична. Била је јунак. Била је човјек која није јадиковала над својом овоземаљском судбином. Преживљавала је тежак живот напуштена од свих.
Јер, не постоји брига за обичног малог човјека. Постоје само сиротиња, постоје и поштени људи, али велики број је и лопова који живе раскошним животима у благостању. Весна није имала такву судбину, јер судбину не бирају људи. Судбина бира нас.
Трагичан је примјер краја овоземаљског живота Весне Вуловић. У каквим нехуманим условима и од свих заборављена је живјела и зар је у оволикој биједи морала да умре српска хероина. Свјестан сам да ове чињенице никога неће отријезнити, нити ће било чија савјест прорадити и неће нас упозорити да будемо ЉУДИ.
Почивај у миру и у Царству небеском драга Весна, јер тамо ће ти ваљда бити бар мало боље. Молим се Богу да бар тамо кад већ ниси међу људима, нађеш достојанствен смирај душе.
ЗАБОРАВЉЕНИ АНЂЕО НАШЕ ВОЈСКЕ