Поповић је предавао компаративну књижевност и теорију књижевности на Универзитету. Био је човек широке културе и велике ерудиције, зналац класичних и модерних језика. Уживао је велики углед у нашој средини и снажно утицао на све области интелектуалног живота. 

У књижевности је видео „велику библију човечанства“, а у проучавању књижевних и уметничких дела налазио је најбољи пут да се човек духовно уздигне, оплемени своја осећања, однегује свој укус. У критици се залагао за микроаналитички метод „теорија ред– по– ред„, који је образложио у истоименом чланку.

У анализи књижевног дела треба улазити у најситније појединости, ићи од реда до реда како нам ништа не би промакло. Блиставу примену те методе дао је у чланку Алегорично сатирична прича у којој је изанализирао приповетке Радоја Домановића.

 Тражио је да се уметност увек проучава као уметност, књижевност као књижевност, с естетичког, не с историјског становишта. Своје књижевне погледе најпотпуније је остварио у састављању Антологије новије српске лирике (1911). И ту је настојао да примени строго естетичко мерило: песме је бирао искључиво на основу њихове уметничке вредности. При томе је показао да је човек од укуса, осетљив за уметничке лепоте који су други створили. Својим избором и начином распореда песама створио је складну уметничку целину која носи печат његове индивидуалности и која се и дан данас прештампава.

Од културних подухвата чији је иницијатор био најважнији је часопис Српски књижевни гласник (1901–1914). Био је то модеран часопис, уређиван по француским узорима. Од првог до последњег броја он се залагао за нова уметничка схватања и за нов однос према књижевности.

Ватерполисти Црвене звезде освојили су Куп Србије пошто су у феноменалном финалу послије бољег извођења петераца побиједили Раднички из Крагујевца са 13:12 (8:8).

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: 

Мишовић, Танкосић, Касум 1, Марковић 1, Суботић, Милојевић, Вићковић 1, Басара 2, Вукићевић 2, Шулц 1, Стојановић, Тртовић, Алексић, Смиљевић.

Петерци: Вукићевић, Басара, Суботић, Шулц и Танкосић 

за Црвену звезду.

Свако живо биће родила је мајка

Срећан празник мајкама!

У другу недјељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана дјеца поране и унапријед припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Дјетинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана.

Дјеца јој честитају празник, а мајка онда дијели дјеци поклоне и на тај начин се "дријеши". На исти начин се вежу и све удате жене које се "дријеше" поклонима дјеци: колачима или неким другим слаткишима.

Споменик посвећен мајкама - Тиумен у Русији

Празник Материца се у новије вријеме свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом у коме учествују дјеца са прикладним рецитацијама и пјевањем, а онда дјеца везују присутне старије жене.

Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, нарочито дјечјим одељењима гдје се дјеци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.  

ђ

 ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Аустроугарска је водила истребитељски, геноцидни рат против Срба на обје обале Дрине

Злочини које је починила у Подрињу, о којима није довољно писано, и злочини које је починила у логору у Добоју, скоро су у длаку исти као оно што су урадили Србима у Мачви, Јадру и Рађевини 1914. године и скоро у длаку исти као оно што је урадила НДХ према Србима.

Данас је готово непозната логорашка историја српског народа у Првом свјетском рату.

Људи не знају да је у логору Маутхаузен /у Аустрији/ умрло 5.000 Срба у Првом свјетском рату. Маутхаузен и Терезин, у коме је био Гаврило Принцип, и који је био логор и у Првом и у Другом свјетском рату нису били једини логори. Хиљаде и хиљаде људи оставило је кости у Јиндринховицама у Чешкој, а логор у Араду /у Румунији/ био је посебно погубан за Србе из БиХ.

Аустроугарска власт починила је најстрашније злочине у настојању да истријеби српски народ.

О логору у Добоју данас се мало зна и готово да не постоје знамења која подсјећају на тај логор, а да готово ништа није написано у српској историографији, већ о томе пишу аустријски историчари.

Тако је аустријски историчар Антон Холцер пронашао фотографије објешених људи и џелате у униформама који се смију. Требало му је времена да утврди да су то Срби из Подриња и да су то вјешала, која су подизана од Требиња до Бијељине.

Само је неколико фотографија из Добоја које показују тамничаре у униформама са фесовима на главама, а утамничени су Срби. У Добоју су умирали и Срби из Црне Горе - Старе Херцеговине који су, такође, тамо довођени.

У аустроугарским логорима били српски ратни заробљеници, али да су они, као што је био логор у Добоју, били резервисани за цивиле, за Србе који су живјели у БиХ, данашњој Републици Српској, који су били сумњиви из најразличитијих разлога.

СПОМЕНИК ЗА СТРАДАЛЕ СРБЕ У ДОБОЈСКОМ ЛОГОРУ 1915-1917.

Недовољно се зна да је у Аустроугарској било заведено ванредно стање и војни суд је судио цивилима, тако да највећи дио кривице и одговорности за тај геноцид сноси војска Аустроугарске, која се обрушила на своје грађане, јер ти људи су формално били грађани Аустроугарске од анексије БиХ 1908. године.

Србе је у 1914. године погодио прави, најстрашнији погром, какав је у Првом свјетском рату погодио још само Русине са територије данашње Украјине.

У Добоју ће, због пандемије Ковида19, скромно бити обиљежено 105 година од доласка првог транспорта Срба у аустроугарски концентрациони логор у Добоју, у којем је од његовог оснивања 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. године било интернирано 45.791 Срба.

Овај логор, у којем је страдало око 12.000 Срба, представља прво масовно стратиште људи у дотадашњој историји цивилизоване Европе.

Кроз логор је за годину и по дана прошло више од 45.000 људи, од којих око 17.000 жена и дјеце.

Ратни сукоби на површину извлаче најгора људска осећања. Људи који у њима сачувају доброту, храброст и пожртвованост требало би да буду овенчани славом, али није увек тако. Изузев МИЛУНКЕ САВИЋ, за коју се може рећи да је опште позната, бројне хероине Првог светског рата срамотно смо занемарили, гурнули на маргине историје и заборавили.

Листа која следи покушај је да се исправи неправда, уз опомену да постоји још много жена које нису могле да се нађу на њој. Све заједно, задужиле су нас толико да не заслужују текст објављен на интернету, већ независне монографије.

Наталија Бјелајац (1893-1974)

Наредница Наталија Бјелајац одликована је Националним орденом Француске - Легија части.

Млада АНТОНИЈА ЈАВОРНИК напустила је родни Марибор после завршене осмогодишње школе и придружила се српској војсци у Крагујевцу. Променила је име у НАТАЛИЈА БЈЕЛАЈАЦ, што је било неопходно да би заштитила родитеље које је оставила у Аустроугарској царевини. Учествовала је у оба Балканска рата и одликована је Медаљом за храброст „Милош Обилић“.

Први светски рат дочекала је у околини Шапца, на Кајмакчалану је заробила 30 бугарских војника, била је сведок умирања на Крфу и Виду и пробоја Солунског фронта, а рањавана је чак дванаест пута. Умрла је 1974. године, на шездесетогодишњицу Церске битке.

Мирка Грујић (1869-1940)

МИРКА ГРУЈИЋ говорила је пет страних језика, сликала и свирала клавир.

Кћерка политичара Јеврема Грујића заветовала се да ће помагати другима. У време рата повлачила се са српском војском преко Албаније, са којом је остала до ослобођења. Била је председница хуманитарно-образовног удружења Коло српских сестара чак двадесет година, што јој је омогућило да помаже сиромашнима и болеснима.

Одликована је Медаљом за храброст „Милош Обилић“ и на позив краљице Марије постала је прва почасна дама двора.

Софија Јовановић (1895-1979)

СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ се продружила војсци под именом Софроније.

Штета је што отац Софије Јовановић није поживео довољно дуго да се увери у храброст своје кћерке, јер је умео да се жали што нема сина јунака. Софија се прикључила српској војсци у време Балканских ратова и била је прва жена којој је то пошло за руком.

Није је мимоишао ни Први светски рат, када је била толико неустрашива да су је Французи прозвали српском Јованком Орлеанком. Учествовала је у биткама на Дрини и Колубари, преживела повлачење преко Албаније и пробој Солунског фронта.

Њени подвизи заборављени су када се после рата повукла из јавности, иако је одликована за јунаштво чак тринаест пута.

ЉУБИЦА ЧАКАРЕВИЋ (1894-1980)

ЉУБИЦА ЧАКАРЕВИЋ са војницима на солунском фронту

Ова учитељица из Ужица пркосила је окупационим снагама тако што је одбила да настави да се бави просветним радом. Уместо тога, придружила се оцу и тројици браће у рову на солунском фронту. Пешачила је скоро месец дана да би стигла на одредиште 1918. године и донела српској војној команди важне податке из отаџбине.

Регент Александар Карађорђевић одликовао ју је медаљом за храброст „Милош Обилић“. Приликом једне посете брату умрла је 1980. године у Сарајеву, где је и сахрањена. Њени посмртни остаци пренешени су у Ужице пре неколико месеци.

ЕВЕЛИН ХАВЕРФИЛД (1867-1920)

ЕВЕЛИН ХАВЕРФИЛД је са ФЛОРОМ СЕНДС основала фонд за помоћ српским војницима и заробљеницима.

У току Првог светског рата британска бароница ЕВЕЛИН ХАВЕРФИЛД радила је као медицинска сестра у болници у Лазаревцу, коју је током повлачења, уз помоћ колегинице ЕДИТ ХОЛОВЕЈ, успела да евакуише за само осам сати. Убрзо се придружила ЕСЛИ ИНГЛИС, још једној славној лекарки из организације болница шкотских жена, која је помагала рањеницима у Србији.

Када се рат завршио, Евелин се доселила у Бајину Башту, где је основала дом за ратну сирочад и оболеле од туберкулозе. Све што је имала заменила је за храну, медицинску опрему и одећу, коју је дала станарима дома. Одликована је орденом Светог Саве и орденом Белог орла са мачевима, а сахрањена у порти цркве Светог Илије у Бајиној Башти.

ФЛОРА СЕНДС (1876-1956)

ФЛОРА СЕНДС је научила да јаше, пуца из ватреног оружја и вози аутомобил још док је била девојка.

Када је као добровољна болничарка допутовала у Србију у време Првог светског рата, одважан британски дух ФЛОРЕ СЕНДС удаљио ју је од кревета Црвеног крста и послао на бојно поље, где је напредовала до официрског чина. Била је толико омиљена да су је војници звали „наш брат“. Флора је једина жена из Британије која је постала војник у Првом светском рату.

Учествовала је у првим борбеним редовима и одликована седам пута (носилац је престижне Карађорђеве звезде). По завршетку рата написала је аутобиографију и представила је широм света, а на предавањима је увек носила српску униформу.

ЕЛИЗАБЕТА РОС (1878-1915)

ЕЛИЗАБЕТА РОС преминула је на рођендан, 14. фебруара 1915.

Била је једна од првих жена која је завршила студије медицине на универзитету у Глазгову. У Србију је дошла као добровољац, под покровитељством руске владе. Била је лекар у Првој војној болници у Крагујевцу, граду који је 1915. године био жестоко погођен епидемијом тифуса.

Упркос ужасним условима и уверењу да ће и сама тешко избећи инфекцију, наставила је да се бави докторским позивом. Убрзо је оболела од тифуса у тридесет седмој години живота и, после непуне три недеље, постала једна од многих британки које су током рата преминуле у Србији. Сахрањена је у Крагујевцу, поред волонтерки МЕЈБЛ ДЕРМЕР И ЛОРНЕ ФЕРИС.

ЉУБИЦА ЛУКОВИЋ (1858-1915)

ЉУБИЦА ЛУКОВИЋ – једна улица на Звездари носи њено име.

Само два дана пре него што је од тифуса преминула ЕЛИЗАБЕТА РОС, од исте болести преминула је и ЉУБИЦА ЛУКОВИЋ. Била је председница Кола српских сестара, учитељица, преводилац и болничарка. под њеном управом, Коло српских сестара одушевило је војнике дуж пруге Београд-Ниш у време Балканских ратова, када је невероватном брзином, у току ноћи, сакупило храну, пиће и санитетски материјал, који је рањенике дочекао ујутру.

У време Првог светског рата Љубица је спалила архиву удружења да ниједна чланица не би страдала. Тифусом се заразила у Ваљеву, када је донела помоћ и помагала оболелима. Постхумно је одликована медаљом за милосрђе „Флоренс Најтингејл“.

МЕЈБЛ ГРУЈИЋ (1872-1956)

МЕЈБЛ ГРУЈИЋ одржала је предавање о Србији пред неколико хиљада студената на Принстону.

Американка МЕЈБЛ ГОРДОН ДАНЛОП променила је презиме када се удала за српског дипломату Славка Грујића. Од тада почиње њен добротворни рад и невероватна посвећеност нашој земљи. Мејбл Грујић је држала предавања о Србији широм САД, обезбедила новац за подизање дома ученица средњих школа у Крунској улици, објављивала чланке у највећим америчким листовима, прикупила велике прилоге за Црвени крст, Београдско женско друштво, Коло српских сестара и друга удружења.

По избијању Првог светског рата у Србију је дошла трећом класом да би уштедела што више новца од прикупљених донација. радила је као болничарка у Крагујевцу и с једнаким жаром наставила да ради за интересе Србије када се рат завршио.

ДРАГИЊА БАБИЋ (1886-1915)

ДРАГИЊА БАБИЋ је постала лекар са двадесет пет година.

постала је доктор 1905. године у берлину, у време када у нашој земљи није било много жена лекара. каријеру је започела у ваљеву, где је током балканских ратова била управник резервне болнице. са српском војском повукла се у пирот 1914. године и радила као управник окружне болнице, али се после колубарске битке вратила у родни град, у којем је на стотине људи дневно умирало од тифуса.

попут наше чувене сликарке и болничарке надежде петровић, помажући другима драгиња се и сама заразила тифусом. имала је двадесет осам година када је преминула.

ЉУДСКА СВИЈЕСТ И САВЈЕСТ

Весна Вуловић снимљена пет година прије смрти

Рођена је 3. јануара 1950. године у Београду.

Умрла је 23. децембра 2016. године у Београду.

Вијест о смрти легендарне Весне Вуловић није само потресла Дорћол и комшије већ и шире. Она је била прва информација и у многим свјетским медијима, а нарочито у Чешкој гдје Весну сматрају херојем.

- Била је позната цијелом свијету, али не и довољно поштована, нарочито међу својима. Веома интелигентна. Имала је пуно пријатеља. Много је волила животиње. Јединствена особа која је успјела да преживи тако страшну хаварију као што је пад авиона. Једна од ријетких која се уписала у Гинисову књигу. 

Ипак, одбили су да јој додијеле националну пензију. Живјела је тешко од скромне пензије, али никада се није жалила - потресена после сазнања о смрти пријатељице и комшинице говори Силвија Мирковић, професор у пензији Стоматолошког факултета Београдског универзитета, а преносе "Вечерње новости".

Послије кобног лета имала је фрактуру лобање, обје сломљене ноге, три сломљена пршљена и као посљедицу привремену парализу од струка надоле. Успјела је да прохода неколико мјесеци послије операције.

- Све је било јако болно. Али, веровала сам да ћу устати. Само сам чекала када ће доктор доћи и рећи: "Е, хајде ти сада да идеш, Вуловићева.", тако је прије четири године новинарима "Новости" говорила Весна Вуловић.

Од онда све до сада, Весна Вуловић се борила да у животу стане на ноге. Пензионисана 1991. године примала је пензију од 30.000 динара. Када би измирила све своје режије, Весна се није жалила. Али, живот тако намјести да је он, ипак, највећи режисер.

КОМШИЈЕ СУ БРИНУЛЕ 

Комшије су посумњале да се Весни нешто догодило јер су испред улазних врата неколико дана стајали расути леци, а додатно су страх од најгорег подгријејали позиви и куцање на врата на која није одговарала.

- Недавно је имала проблем са прокишњавањем од комшија изнад ње. Дјевојке које станују у том стану изнад су, у међувремену, звале мајстора који је отклонио квар, па су покушале да с њом контактирају како би видјеле да ли вода још цури - прича Силвија Мирковић. - Међутим, она се није јављала. Обратиле су се мени, а потом смо позвали и њеног брата. Он је обавестио полицију.

Пише: Славко Јовичић Славуј

Послије свега и након ових сазнања шта може човјек да каже и да напише? Шта је заправо живот? То је само оно вријеме које прође од рођења, па до смрти. А Весна је умрла сама, далеко од пажње свих. Није имала пара да направи виличну протезу, па се стога у посљедњих пар година није ни појављивала у јавности, пишу тако неки, истина ријетки портали.

А свједоци смо да на сваку сједницу Народне Скупштине Србије не долази у просјеку по стотину посланика који ипак уредно и на вријеме примају високе плате и никоме ни за шта не одговарају. Такође смо свјесни и чињенице да у Србији постоји на десетине хиљада лопова који прије пљачкања Србије нису имали читаве гаће и који су се преко ноћи обогатили на крви и патњама ојађеног народа и данас располажу са огромном имовином. Неки такве од миља зову тајкунима, а заправо се ради о највећим ЛОПОВИМА.

Опште позната је чињеница да у Србији постоје тзв. новокомпоновани бизнисмени који имају авионе, бродове и разна друга овоземаљска чудеса, али зато нико није имао пара да плати да се легендарној српској хероини барем направи зубна протеза и да без стида, може да оде у позориште које је много вољела и да се бар негдје појави у јавности. А о средствима за неки иоле пристојан живот илузија је и говорити.

Разноразни медији су препуни текстова о разним лопужама и старлетама, па тако портали преносе да је извјесна старлета Станија на разна пластифицирања свог тијела потрошила око 90 хиљада евра. Толико је потрошила пара на разна "дотјеривања" себе саме, па сад више и не личи на иоле нормалну особу.

Али зато пара није било за виличну протезу и за какав такав пристојан живот за легендарну Весну Вуловић коју је свијет поштовао, али нажалост једино је била заборављена од Срба и надлежних канцеларијских пацова по разним установама и институцијама.

Никога не прозивам, ни Центре за социјални рад, ни хуманитарне организације нити било кога, али за све је криво накарадно друштво. 

КРИВИ СУ ЉУДИ!

Нажалост, никада ништа нисмо научили из генијалне, 

а тако једноставне мисли Његове светости нашег патријарха Павла: 

"БУДИМО ЉУДИ"!

А јесмо ли људи?

НИСМО! 

Свака друга ријеч била би сувишна, јер свијест о разним судбинама људи можда код некога и постоји, али савјест код многих не станује у њиховим главама, срцу и у осјећањима, а поготово не постоји у бризи за обичног човјека, мада Весна ни по чему није била обична. Била је јунак. Била је човјек која није јадиковала над својом овоземаљском судбином. Преживљавала је тежак живот напуштена од свих. 

Јер, не постоји брига за обичног малог човјека. Постоје само сиротиња, постоје и поштени људи, али велики број је и лопова који живе раскошним животима у благостању. Весна није имала такву судбину, јер судбину не бирају људи. Судбина бира нас.

Трагичан је примјер краја овоземаљског живота Весне Вуловић. У каквим нехуманим условима и од свих заборављена је живјела и зар је у оволикој биједи морала да умре српска хероина. Свјестан сам да ове чињенице никога неће отријезнити, нити ће било чија савјест прорадити и неће нас упозорити да будемо ЉУДИ.

Почивај у миру и у Царству небеском драга Весна, јер тамо ће ти ваљда бити бар мало боље. Молим се Богу да бар тамо кад већ ниси међу људима, нађеш достојанствен смирај душе.

АМИН

 ЗАБОРАВЉЕНИ АНЂЕО НАШЕ ВОЈСКЕ