Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 24 Mart, 2020 | read_nums (30)

ПРИПРЕМИО: Славко Јовичић Славуј
 
 
 
- ПРВИ ДИО СВЈЕТСКИХ ЗЛОЧИНАЦА
 
КОЈИ СУ ТРАЖИЛИ БОМБАРДОВАЊЕ
 
СРПСКОГ НАРОДА И ЈУГОСЛАВИЈЕ
 

  Ми Срби, 
познати смо по томе што олако опраштамо, 
а још брже заборављамо. 

И то је наша највећа трагедија

и зато толико и страдамо. 

Довољан је само један мали осврт 
на све оно што су други годинама говорили 
о нама како би смо схватили 
/нећемо никада/ наше заблуде 
и све оно што смо давно заборавили.

         И опростили, нажалост!          

„Srbe treba spokojno bombardovati, 
jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a, 
marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu 
to se naše zaboravnosti tiče.


Ово су биле насловне стране злочиначког листа
Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. 

Sarli-Edbo-1-258x337-536x700
Злочиначка насловница француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“. Француски злочинци су се исмијавали за убијене у злочиначкој НАТО агресији на СРЈ 1999. године.

Ево само двије насловне стране тог злочиначког чаописа из 1999. године у коме се на најгоре начине вријеђају Срби.

Да ли је о српском страдању забрањено говорити. Али су злочиначки карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  Србе представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„. 

Такве карикатуре су, између осталог,  оправдавале злочиначку војну НАТО агресију на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан и злочиначки.

 
Од свих овдје поменутих, 
а било их је још надесетине хиљда, 
тешко је тврдити ко је од кога од њих 
био већи злочинац.
 
Генерални секретар злочиначке НАТО Алијансе, 

ратни злочинац Хавијер Солана:

"Морамо уништити Србију и Србе"



Најпознатија "петорка"

злочиначког НАТО пакта 

која је извршила агресију на Србију


Ратни злочинци:

Бил Клинтон,

Медлин Олбрајт, 

Весли Кларк,

Тони Блер и

Хавијер Солана


"Trebalo bi da bombardujete Srbe", rekao je Papa Jovan Pavle Drugi. Ove njegove reči bile su upućene predsedniku Klintonu tokom javnog pojavljivanja u Denveru.

„Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista”, bila je izjava Žaka Širaka, tadašnjeg predsednika Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka Šefova vlada država članica EU. Iste one u koju danas tako vrtoglavo jurimo!

„Molim se da se vatra nebeska obruši na Srbe”, rekao je Otac Pjer, poznati francuski sveštenik – humanitarac, po povratku iz Sarajeva i posete Markalama 2, na svojoj konferenciji za štampu.

„Što se Srba tiče… To je danas jedan bolestan narod” – General Žak Kotbivši komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini, Vojni mesečnik Difens nacional, jun 1997. u Parizu.

„Srbi nisu naročito pametni… „Srpska deca se više neće smejati”, bila je to zlokobna pretnja Lorensa Inglbergera bivšeg državnog sekretara SAD-a.

„Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat… Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd”, izjava Pola Džeksona, urednika lista „Kalgari san” za Fani star,13.oktobara 1992.

„Mi bismo trebali da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše” – David Gompert, stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bušove administracije, Časopis „Forin afers”, jul-avgust 1994.godine.

„Srbe treba baciti na kolena”, bila je izjava Klausa Kinkela, nemačkog ministra inostranih poslova, data 27. maja 1992.godine.

„Srbi su zločinački dupeglavci”, reče Ričard Holbruk 6.novembra 1995.godine u „Njujorker”-u, kao tadašnji Klintonov emisar u Jugoslaviji. Isti onaj Ričard Holbruk koji danas vedri i oblači nad Srbima.

„Zaustavite Srbe. Odmah. Zauvek” – Margaret Tačer, bivša premijerka Velike Britanije, u „The New York Times” 4. maj 1994.

”Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu„ –Bosiljka Mišetić, potpredsednica hrvatske vlade, na press-konferenciji 1995.

"Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena„ – Srđa Popović, advokat i potpisnik zahteva svetskih intelektualaca za bombardovanje Beograda, u izjavi za zagrebački ”Globus„ oktobra 1994.

”Suštinski uzrok sukoba je ideologija etničkog čišćenja koju je obnovio gospodin Ćosić, predsednik Srbije, koji je već 1990. objavio Memorandum", bila je izjava na francuskoj televiziji Žaka Delora, bivšeg predsednika EU, u maju 1994.

”Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica„ – Johan Fric, direktor bečkog dnevnika Di Prese i direktor Međunarodnog Instituta za Štampu. Gle čuda! Upravo ovaj Johan Fric imao je, u to vreme, veliku moć nad štampom…i velikog udela u satanizovanju Srba!

”Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija", reče Josif Brodski,ruski jevrejski pesnik-disident i Nobelovac, u dnevniku Internešenel Herald Tribun, 5. avgusta 1993.

”Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno sređnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju„ – Ser Piter Justinovglumac i ambasador UNESCO-a, ”The European„ 10. jun 1993.

"Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije„ – prof. dr Rolf-Diter Kluge, direktor slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu Univerziteta u Tibingenu, 1997.

”Srbi su nemilosrdni ljudi, spremni zaklati nožem, što mogu zahvaliti svom slovenskom poreklu", izjava je Fransoa Kremio-a
, pripadnika francuskih snaga SFOR-a,u maju 1995.

”Na nesreću, nisam pobio sve Srbe„ – Tomislav Merčep u govoru na kongresu Hrvatske pučanske stranke, Feral Tribune,1995.godine.

”Neka se Srbi podave u sopstvenom smrad", izjava (verovatno njemu najdraža) Helmuta Kola, nemačkog kancelara, početkom 1998.godine.


„Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki” – Džejms Bejkerdržavni sekretar SAD-a na američkoj TV, jun 1992.

"Ovo je borba između dobra i zla, a NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada” –Vilijam Koen, američki državni sekretar za odbranu, proleće 1999.
Autor sjovicicslavuj | 24 Mart, 2020 | read_nums (24)
 
ПРИПРЕМИО: Славко Јовичић Славуј
 
 
 
- ДРУГИ ДИО ЗЛОЧИНАЧКЕ ЕКИПЕ
 
КОЈА ЈЕ ТРАЖИЛА БОМБАРДОВАЊЕ
 
СРПСКОГ НАРОДА И ЈУГОСЛАВИЈЕ!

 
Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva” – Toni Bler, britanski premijer tokom NATO agresije na Srbiju 1999.godine.

"Srbi sprovode teror i siluju albansku decu” – Bil Klinton, američki predsednik, govor na proslavi 50-godišnjice NATO pakta u Vašingtonu, 23-25.april 1999.
”Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje – osmoro. To je jasan napredak„  Bernar Kušner, šef civilne misije UN na Kosovu i Metohiji u izjavi za TV ”France 2„ krajem marta 2000. Isti onaj koji se izdaje za velikog ”mirotvorca„.

Nobelovac Ginter Gras, napominjući 26.marta ,dva dana posle početka bombardovanja Jugoslavije da nije pacifista, na otvaranju Sajma knjiga u Lajpcigu rekao je : “Krajnje je bilo vreme da se Jugoslavija napadne, nadam se da nije prekasno“! 

Svi ovi srpski neprijetelji 
su zaboravljeni, nažalost
Izbor iz knjige Zorana Petrovića ”Izbrisati srpski virus“„.

Međutim, kako naš narod voli da kaže da „mnogo više boli kada te tvoj ujede za srce“, tako i ja ne mogu,a da se ne setim i našeg „velikog“ (?!) dr Zorana Đinđića. Upravo onog koga danas mnogi veličaju i preuveličavaju. Posebno zanimljiv izvor je, ni manje, ni više nego Njujork Tajms. I još zanimljivije je upravo to što je ovu izjavu, pored „dragog“ nam Zorana, potpisao i aktuelni predsednik Crne Gore – Milo Đukanović. Nije li to onaj isti koji je nedavno priznao nezavisnost Kosova.

Potrebno je citirati i komentar novinara da bi se shvatilo kako su Milo i Zoki“,u naizgled uvijenoj formi, otvoreno podržali bombardovanje Srbije. A sve u ime svojih političkih ciljeva.

„New York Times”, May 1999.
Joint statement of Milo Đukanović and Zoran Djindjic:  "If the war finishes with signature on peace agreement with the same leadership with Slobodan Milosevic on top, tragedy and violence will continue.

Stability of Yugoslavia is of the main importance because of its geographic position in Balkan and its role in determing stability or instability of its neighbors, Bosnia and Herzegovina, Macedonia and Albania. Up to now, however, international strategy for Yugoslavia has been conducting the crises, while the roots of the crises were being neglected….“

Komentar nemačkog novinara Klausa Hartmanna u vezi ove zajedničke izjave Mila Đukanovića i Zorana Đinđića iz maja 1999 godine bio je :
„Djindjic liebte die Bombe auch, aber diplomatisch“
U prevodu – „Đinđić je takođe voleo bombe, ali na “diplomatski način”.
U prilog tome ide i čuveni njegov intervju za nemački list “Špigl”, gde je za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije rekao sledeće:
“Jugoslavija se mora bombardovati … samo nastavite da bombardujete popustiće oni”’ (Der Spiegel 20/1999).


Ми Срби, 
познати смо по томе што олако опраштамо, 
а још брже заборављамо.

И то је наша највећа трагедија.

Ово је само један мали осврт 
на све оно што су други годинама говорили 
о нама како би смо схватили /нећемо никада/ 
наше заблуде и све оно што смо 
давно заборавили. 
И опростили, нажалост!



„Srbe treba spokojno bombardovati, 
jer će sve brzo zaboraviti”
– govorio je zločinac Džejms Šej, portparol NATO-a, 

marta 1999. ne sluteći koliko je bio u pravu 
što se naše zaboravnosti tiče.

Злочинац Џејмс Шеј



Autor sjovicicslavuj | 22 Mart, 2020 | read_nums (96)
 
Стравични злочини хрватских усташа 
и муслиманске Ханџар дивизије.

 
УВОД:

Ако не говоримо о стравичном страдању нашег народа за чије страдање и овакве догађаје и незапамћене злочине над нашим народом, онда ће нам и будућност бити саткана из препарираних тзв. истина и историја нашег народа биће саткана од лажи оних који су нам ломили и уништавали корјене нашег постојања.

Убијеђен сам да је некад раније врло мали број Срба било када и чуо за овај и овакве стравичне злочине над нашим народом. Млађе генерације о оваквим злочинима не знају ништа, у то сам сигуран, јер наше школство је препуно лажне историје.

Познато је, такође, да су тзв. историју писали побједници и да су је славодобитно прилагођавали својим успјесима који су углавном били лажни.

ВЈЕЧНА СЛАВА СВИМ СРБИМА КОЈИ СУ НА НЕЗАПАМЋЕНЕ НАЧИНЕ УМОРЕНИ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ УСТАШКИХ – хрватских и муслиманских руку!

С посебним пијететом и скрушеношћу одајем помен страдалим својим сународницима. Вјечна има слава.

Славко Јовичић Славуј
 
 Дио спомен-музеја. 
Скулптуре жртава у води Дрине ... 
Споменичко рјешење дјело је архитекте 
Новице Мотике из Зворника
Прије 78. година, у кањону Дрине код Вишеграда, у селима Мишевићи и Стари Брод, Црна легија Јуре Францетића и Ханџжар дивизија су убиле око 6.000 српског живља, избјеглог пред усташама које су пустошиле источну Босну. 

О овом стравичном злочину се ћутало деценијама. За злочине нико није одговарао, а тек је 2008. године обиљежено мјесто великог страдања у Старом Броду.
Други свјетски рат обиљежили су стравични злочини, за коjе се сматрало да су углавном објелодањени и истражени. Но, било jе злочина коjи су се из различитих разлога, укључуjући и „очување братства и jединства”, минимизирани и напросто скривани од шире jавности.

Драстичан случаj „заборава и скривања” су масовни злочини над 6.000 недужних српских цивила, прије свега жена и дјеце, коjе су  починиле усташе, у чиjим редовима jе био знатан броj муслимана, с прољећа 1942. године у кањону ријеке Дрине, у селима Милошевићи и Стари Брод, подручjу коjе административно припада општини Рогатица, а много jе ближе Вишеграду.

Шта се то, у ствари, овдје десило почетком 1942. године?

Усташе покрећу офанзиву у намјери да освоjе границу на Дрини. Средином марта 1942. године из Сараjева, под командом злогласног усташког кољача Јуре Францетића, креће десетак хиљада до зуба наоружаних усташа коjи пред собом тјераjу непрегледне збјегове Срба од Олова, Сараjева, Кладња, Хан Пиjеска, са Романиjе и Соколца, из Рогатице и Борика.

Уплашени народ се кретао ка Вишеграду, надаjући се да ће ту прећи Дрину и склонити се у Србиjу.

На вишеградскоj ћуприjи италиjанска стража jе преко ријеке пуштала само оне коjи су имали злато, стоку или неку другу вриједност. Остали су морали низводно до Милошевића и Старог Брода, гдје су скелом или чамцима покушавали избјећи патроле злогласне црне легиjе.

И тако из дана у дан, од краjа марта до почетка маjа, непрегледне колоне Срба улазиле су у дрински кањон из кога се велика већина никад ниjе вратила.

У вечерњим часовима скела и чамци обустављали су превоз људи преко Дрине, а преостале би изненада опкољавале усташе. Долазили су стрмим путељцима са Боричке висоравни, гдје су формирали сатниjе у селима Бранковићи и Сjеверско, у коjима су били наjброjниjи муслимани из источне Босне. Услиједили би незапамћени злочини, убиства, клања, мучења, силовања и бацања у Дрину. Многи су сами скакали у ријеку, неријетко и у групама.

Хроничари су записали да jе jедног од тих тужних дана 1942. године, не желећи да допадну у руке усташа, са стијена у Дрину заjеднички скочило чак 320 дјевоjака(!), а наjвећи и наjмасовниjи покољ над Србима усташе су у Старом Броду починиле на православни празник Младенце, 22. марта 1942. године.

У том дринском гротлу, окруженом водом и стрмим каменитим литицама, звјерски jе убиjено и бачено у Дрину преко 6.000 невиних Срба.

У Старом Броду, одмах краj Дрине, недавно је подигнуто спомен-обиљежjе са крстом, поред кога су постављене и мермерне плоче са именима свих страдалих Срба.
Још незавршени спомен музеј 
у Броду на обали Дрине

Злочин је заборавити злочин, поручује скромно спомен обиљежје и сведоче преживјели, који су као дјеца на овој обали, само чудом избјегли смрт.

Циљ њемачко-италијанске и усташке офанзиве је био, да се, како је наведено, “територија НДХ, проширена до Дрине, очисти од православаца“. Усташе су биле толико ревносне у својим злочинима, да су на крају, у Старом Броду и Нијемци занијемили.

Деценијама се о овом стравичном злочину није смјело говорити, а они који су се усудили да траже казну за злочинце, били су одмах ућуткани, кажњени, затварани.

Тек је од 2008. године Стари Брод означен као мјесто великог српског страдања.

Памтити – да се не понови, али не злопамтити, говоре људи са Дрине, увјерени да је ова ријека  однијела небројено српских жртава.
 
+++++
 
 
Autor sjovicicslavuj | 22 Mart, 2020 | read_nums (29)
 
На данашњи дан, 22. марта 1950. године 
рођен је један од највећих умјетника
и музичара на простору бивше Југославије

ГОРАН БРЕГОВИЋ
 

ГОРАН БРЕГОВИЋ - ГУЧА
************
Autor sjovicicslavuj | 22 Mart, 2020 | read_nums (26)
 
МЛАДЕНЦИ

Римски војници у Севастији, тврдо вероваху у Господа. Кад за време Ликинија поче прогон, буду изведени пред суд, али не хтедоше да се одрекну вере. Каменовани, али камење се враћао од њих и падало на њихове мучитеље. Везани и бачени у ледено језеро, али се, осим једног, не поколебаше.

Ноћу, док су се мрзли, нека Светлости паде с неба и загреје воду и тела мученика, а са светлошћу се спустише венци на њихове главе. Кад то виде један стражар, и он се на исповеди у име Исусово, и уђе у језеро да би се удостојио цетрдесетог венца.

Сутрадан, пребисе им голени и њихова тела бацише у воду, да их хришћани не би сахранили.

Трећег дана јавише месном епископу Петру и позваше га да сабере по води мошти њихове. У мрачној ноћи епископ и клир видеше како се кости мученика у језеру сјаје и тако покупе све мошти и часно сахране 320. године.

На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са неким прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада.

Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом малом царству, својој кући, венци мученички, јер у браку треба подносити жртве и венци бесмртне славе у Царству Христовом.

Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада.
Autor sjovicicslavuj | 21 Mart, 2020 | read_nums (33)
Са љепотом жене
и љепотом природе,
ништа се не може поредити!
-----------------------------
Ни мање слова, ни мање ријечи, 
а све је речено...

Не знам да је неко до сад написао краћу, 

али и бољу пјесму, 
као што је ево ја написах 
за Свјетски дан поезије!


---------------
ЧУВАЈМО ШУМЕ!

Autor sjovicicslavuj | 20 Mart, 2020 | read_nums (47)
МИХАЈЛО ПЕТРОВИЋ
Био је обдарени летач и сјајна личност. Рођен у вријеме када је Србија ишла у корак са Европом, уздигао се до славе, сврстао међу првих хиљаду пилота ФАИ (Међународне  ваздухопловне федерације), за отаџбину дао је све. 

Михаило Петровић рођен је 14. јуна 1884. године у селу Влакча, срцу Шумадије и Србије.  У скромном, топлом породичном гнијезду, на падинама Рудника близу Тополе и Крагујевца, растао је српски Икар. 

Завршава основну школу, жедан знања одлази у свијет. Прво у Војно-занатску школу у Крагујевцу, затим у Београд, а потом у Русију, ријешен да заврши техничку или војну школу. Оштра руска зима осујетила му је планове. Због болести морао је назад у родни крај. Вративши се у Србију, 1903. уписује и завршава Артиљеријско-подофицирску школу, као први у класи 1905. године. Наредник Петровић одлично је обављао војну службу у Нишу, Крагујевцу и Београду.


Био је стручан, одговоран, правичан и свестрана личност, образовао се, усавршавао, читао, сликао, писао пјесме. Припремио је и положио испит за официра. Интересовао се за разне области, посебно за авијацију. У то вријеме, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу своје аероплане и вјештину летења: Симон, Маслеников, Русијан, Чермак... Посматрајући их, млади Михајло је био одушевљен, схватио је да то његов животни сан и циљ, јер тражи храброст, знање, дисциплину, упорност, самоувјереност изузетне људске квалитете.  


Почетком 1912. године на конкурсу за пилоте, Михаило Петровић је изабран међу првих шест питомаца. Одлази у Француску маја 1912. године у пилотску школу Фарман, у градићу Етамп код Париза. Инструктори су одмах запазили његову изузетну обдареност за летење. Чувени француски пилот Броден пратећи прве Петровићеве летове, рекао је да ће "бити ас, јер је миран и презире смрт". Послије двадесетак дана обуке Михајло Петровић је извршио самосталан лет, први међу српским пилотима. То је побудило изузетну пажњу, па је дописник листа "Фигаро" из Париза, који је присуствовао том лету, написао репортажу о "неустрашивом и дивљења достојном лету српског сержанта." Крајем јуна Петровић је испунио услове, тако да је 22. и 23. јула положио испит за дозволу пилота. 


Он је био први српски пилот са дипломом (ФАИ број 979), а то звање је добио мјесец дана прије осталих српских питомаца.
По повратку у земљу, почео је Први балкански рат, наредник Петровић је са осталим пилотима укључен у ратне припреме. Први је у Србији, 10. децембра 1912. године летио на једном од набављених авиона. Јануара 1913. године летио је на аеродрому Трупалско поље код Ниша. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону “Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михајло је био упоран да га укроти. Стога је француски пилот Жил Ведрин у њему видио будућег “великог и славног авијатичара”. Са Приморским аеропланским одредом наредник Михаило Петровић је отишао на аеродром Барбалуши код Скадра, гдје су вршени први ратни летови авиона.

Погинуо је извршавајући борбени задатак 20. марта 1913. године. Јак удар вјетра преврнуо је авион, а он је беспомоћан испао из летелице и пао близу летилишта. Висиномјер је показивао 1.234 м. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. 

Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свијету. Сахрањен је код цркве у селу Барбалуши 21. марта 1913. године. Послије Балканских ратова, априла 1914. године, његови земни остаци пренијети су на Цетиње. Залагањем Михаиловог брата, артиљеријског потпуковника, Живана Петровића, 1. октобра 1931. године пренијет је у Београд и сахрањен у породичну гробницу, уз војне почасти. 

На Михајловој родној кући, у Влакчи, Ваздухопловни савез Србије поставио је 1953. године спомен-плочу, али није остварена идеја да се кућа претвори у спомен-музеј.
Залагањем Влакчана основано је Завичајно удружење Михаило Петровић, а 14. јуни је постао сеоска светковина. У Музеју ваздухопловства на београдском аеродрому “Никола Тесла”, налази се богата меморијална збирка Михајла Петровића – 76 предмета: качкет, купљен у Француској, ручни часовник, штоперица, џемпер у којем је летио, оригиналне фотографије, визит и пост-карте са његовим ликом, писма, пјесме које је писао, копије пилотских диплома, свједочанства, књиге, часописи и други предмети. 

Сјећање на Михајла Петровића вјечно живи, постао је легенда и инспирација новим генерацијама ваздухопловаца у Србији. Он је симбол времена у коме је Србија, мала и сиромашна, у много чему заостала земља, у ваздухопловству ишла у корак са “великим свијетом”. На годишњицу Михаилове погибије, и за авијатичарске празнике, окупљају се ваздухопловаци око Михајлове хумке на Новом гробљу у Београду.

И свако присјећање на њега намеће питање које, и када не буде изговорено, остаје да лебди у ваздуху: Да ли смо се довољно одужили одважном првенцу нашег неба, првом сломљеном крилу нашег војног ваздухопловства? 

Прије пар година у Београду је основан “Ваздухопловни фонд пилот Михаило Петровић” са циљем да се његов и допринос свих српских ваздухопловаца, нашем ваздухопловству обиљежи трајно и како доликује, и да му се у оквиру обиљежавања 100 година српске авијације подигне споменик.
Autor sjovicicslavuj | 20 Mart, 2020 | read_nums (24)
Споменко Гостић

Рођен 15. августа 1978. године.
 Умро 20. марта 1993. године.

Био је војник и најмлађи одликовани 
борац Војске Републике Српске 
у Одбрамбено-отаџбинском рату. 
Одликован је Медаљом заслуга за народ.


Рођен је 15. августа 1978. у Добоју. Основну школу похађао је у Маглају, али је због избијања ратног сукоба у Босни и Херцеговини није завршио. Врло млад је остао без оца.

Године 1992, почетком рата, живио је са мајком Миленом у селу Јовићи надомак Маглаја. Село је било окружено насељима са већинским муслиманским становништвом, па се убрзо нашло на првој линији фронта. На почетку рата, тачније у мјесецу априлу умрла му је мајка, па је остао да живи са баком која је септембра 1992. године погинула у гранатирању села од стране тзв. Армије Републике Босне и Херцеговине.


Убрзо се пријављује у Војску Републике Српске гдје је у почетку био курир, да би потом био пребачен на развожење хране борцима на првим линијама фронта. Обављајући повјерене му задатке, једном приликом је са коњском запрегом упао у минско поље, при чему су коњи страдали, а он је био лакше поврјеђен. Након тог рањавања, још је једном био лакше рањен.

У офанзиви муслиманских снага на планину Озрен народ се повукао из Јовића, а Гостић је са неколико војника остао да брани село. У марту 1993, у гранатирању положаја српске војске, пет војника је погинуло, а Гостић је тешко рањен. Умро је 20. марта 1993. у Јовићима на Озрену, а сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу.
+++++++++++
Послије рата
Након завршетка рата Јовићи су припали Федерацији Босне и Херцеговине, а село Бочиња, надомак Јовића убрзо је постало духовно и политичко упориште радикалних исламиста, злогласних вехабија.

 Покретана је иницијатива за измјештање посмртних остатака Споменка Гостића на територију Републике Српске. Међутим, то још увијек није остварено. 

У неким градовима Републике Српске покренуте су иницијативе за именовање улица по Споменку Гостићу. 

На годишњицу његове погибије 20. марта 2014. године, у порти Храма Рођења Пресвете Богородице у Добоју, откривен је споменик овом младом српском јунаку.

 19. марта 2017. године у вишеградском насељу Гарча, једна од улица је понијела име овог младог српског јунака. Откривена је и спомен плоча у знак и сјећање на ЈУНАКА Споменка Гостића.


Мурал Споменку Гостићу у Козарској Дубици
++++++++++++
Autor sjovicicslavuj | 20 Mart, 2020 | read_nums (25)
 
Прољеће на сјеверној Земљиној хемисфери почело је у 4.49 часова, а у исто вријеме за становнике јужне полулопте стиже јесен, саопштено је из Астрономског друштва "Руђер Бошковић".

Сунчано - Фото: РТРС

На дан прољећне равнодневице обданица и ноћ нису једнаке дужине јер Земља посједује атмосферу која привидно уздиже Сунце изнад хоризонта.

Друштво "Руђер Бошковић" подсјећа и да се у ноћи суботу на недјељу, односно 28. на 29. марта прелази на љетње рачунање времена, па казаљку треба помјерити један час унапријед.
 
Autor sjovicicslavuj | 19 Mart, 2020 | read_nums (45)
 
На данашњи дан, 19. марта 2003. године,  
умро је славни српски шансоњер 
- непоновљиви
ДРАГАН СТОЈНИЋ


++++++++++++
------------------------------------------------------------------------ 
Bila je tako lijepa
****************
Ref.
Bila je tako lijepa
uvijek se sjecam nje
bila je tako lijepa
kao tog jutra dan

Divna je ona bila
kada sam ostao sam
vise se nismo sreli 
jer nju je odnio dan 

Sve je kao tajna
ostalo na keju tom
oci, njene ruke
placni pogled njen

Mozda je tako bolje
zaborav brise sve
al' ipak, ipak cesto
cesto se sjetim nje
  
Danima kisa lije
uz prozor stojim sam
proslo je mnogo dana
obuze tad me san

Sjetih se onog jutra
nasega rastanka
sjetih se tihe rijeke
kojom je otisla

Ref.
Autor sjovicicslavuj | 18 Mart, 2020 | read_nums (52)
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

На данашњи дан, 18. марта 1956. године
 умро је
Његова светост владика

Николај Велимировић

 
Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

Свети владика Николај(Велимировић)
са мајком испред храма у Лелићу

 
Слика

"Бирајте, Срби,
живот или смрт;
част или срамоту;
светлост или таму;
правду или неправду;
Бога или ђавола бирајте!

Бирајте или Христа
или Барабу.

Од тог избора зависила вам је сва ваша прошлост.
Од тога зависиће и сва ваша будућност."

Манастир Лелић покрај Ваљева

Никола Велимировић током студентских дана

-----------
Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Имао сам срећу. Некад давно прије рата у БиХ много тога сам успио да пронађем о Светом владики ВЕЛИМИРОВИЋУ и много тога да прочитам. По нешто сам и научио, али нажалост  - никад довољно. Тек тада сам схватио да сам о многим стварима само по нешто знао или онако површно сам знао. 

Заправо, знао сам врло мало или скоро ништа. Но, на вријеме сам се опаметио и схватио све претходне комунистичке заблуде које су ми упумпавали комунистички идеолози и идиоти.

Није било разлога да се покајем због погрешног пута којим сам претходно ишао, јер тај пут нисам ни бирао. На њега ме поставио злочиначки Брозов систем који је убио више Срба него Нијемци и усташе заједно. 

Било је то вријеме живота на кредит, како неки кажу благостања. И није било тешко тако живјети са испраним и препарираним мозговима.

Ни дан данас нисмо се освијестили и питање је да ли ћемо се икада опаметити.

Да ли ћемо напокон знати КО СМО и ШТА СМО и ОДАКЛЕ смо КРЕНУЛИ. 

Само је неизвјесност извјесна, 
јер нико предвидјети не може гдје ћемо стићи.

У тешким временима ауторитети постају ослонац. У њима проналазимо снагу и вјеру у боље сутра. Њихове ријечи дају мотив за борбу, њихове поруке постају путокази, а личним примјером постају узори. Но, како се постаје и ауторитетом? 

Чини се, тако што људи препознају нечију храброст, одлучност и истину у његовим ријечима. Људи препознају оне који непобитним чињеницама и истинским примјерима снажно бране интересе свога народа. Препознају снагу разума.
Владика Николај Велимировић је рођен 1880. године у ваљевском селу Лелићу. Из родне куће и села млади Николај је понео, и кроз живот носио, отвореност и једноставност српске православне вере, дубину народне мудрости и лепоту народа. Умро је у Америци 1956. године. Много година после његове смрти, посмртни остаци Николаја Велимировића су пренети народног језика. Студирао је и путовао по Европи и Америци, по Светој Гори, Грчкој и хришћанском Истоку. По завршетку Првог светског рата постављен је за епископа у Жичкој, а потом и у Охридско-битољској епархији. Као епископ, али и као заробљеник у немачким тамницама и изгнаник у далекој Америци, Николај Велимировић је остао човек у Лелић, где је сахрањен у малој цркви која је његова задужбина.

Величина владике Николаја Велимировића лежи у истинском познавању српског народа и посебној љубави према својој земљи и роду. Изузетно је волео свој народ, не слепо, без увиђања његових мана, већ као истински народољубац свестан његове величине, али и слабости.
Размишљајући о улози српске државе и величини поднетих жртава српског народа, Николај Велимировић се на Видовдан 1916. године у Лондону обратио званичницима и народима Европе. Његове пророчке речи и данас гласно одзвањају:
Господо и пријатељи!

Дошао сам из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па, ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу Кентерберијском који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла пред његовим Височанством, краљем Џорџем Петим, и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.

Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио да је он саграђен од најскупоценијег материјала донешеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овогa храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се Ћеле кула. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа, народа који пет векова стоји као стамена брана Азијатском мору на јужној капији Европе. А, кадa би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас могао подићи руку и показати: ,,Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

“ Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Шилера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју. Када је Европа вршила смело кориговање и богова и људи из прошлости и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно, ми смо као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним бранећи улаз у то чистилиште. 

И другом речју. Док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. 
На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар са својом храбром војском стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот за одбрану Хришћанске културе.
У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.

Где су? Изгинули бранећи Европу.
Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.
 
Говор владике Николаја Велимировића
на Видовдан 1916. године у Лондону
ПОНОС - Ово је побједнички марш српске војске кроз Лондон! 

Спектакуларном лондонском парадом, какву свијет до тад није видио, земље побједнице Првог свјетског рата прославиле су свој тријумф. Међу 15.000 војничких трупа које су 19. јула 1919. прошетале Лондоном, налазили су се и српски војници.

Делегација земље најзаслужније за пробијање Солунског фронта, марширала је тог дана предвођена пуковником Браниславом. Р. 
Милосављевићем, уз највеће хероје рата.
 На "Великој паради", одржаној у лондонском Хајд парку тог дана су храбри српски војници шетали, као што су се и борили, раме уз раме с највећима.

СРБИНЕ, ПАМТИШ ЛИ ОВО
- ЗАБОРАВ ЈЕ ГОРИ ОД СВАКЕ НЕСРЕЋЕ!

++++++++
+++++++++

Autor sjovicicslavuj | 18 Mart, 2020 | read_nums (29)
 
На данашњи дан, 18. марта (1780. или 1783.) рођен је
МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Састанак у Такову
Насликао Паја Јовановић 1898. године
Autor sjovicicslavuj | 16 Mart, 2020 | read_nums (34)

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

На данашњи дан, 16. марта 2002. године 
умро је славни српски глумац

ДАНИЛО БАТА СТОЈКОВИЋ



 
 
Autor sjovicicslavuj | 16 Mart, 2020 | read_nums (30)
 
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
 
16. марта 1944. године  умрла је
 
АНА МАРИ ФРАНК



 Јеврејска дјевојчица коју је њен дневник о скривању током Другог свјетског рата учинио симболом жртава холокауста, вјероватно је умрла раније него што се мислило, показује истраживање Музеја Ане Франк.
Закључак истраживања објављен на годишњицу званичног датума смрти Ане Франк и њене сестре Маргот који су одредиле холандске власти послије рата.

Истраживачи Ерика Принс и Гертјан Брек тврде, међутим, да су Ана и Маргот вјероватно умрле од тифуса мјесец дана раније, у фебруару 1945. године. Тај закључак је донијет на основу сјећања свједока и докумената. Истраживањем је још једном указано на тешке услове у којима су Јевреји живели у логору Берген-Белзен, где ја Ана Франк умрла када је имала 15 година.
Autor sjovicicslavuj | 14 Mart, 2020 | read_nums (46)
 
На данашњи дан 14.3. 1932. године рођен је 
велики српски пјесник, сценариста
и стваралац у култури  

МИКА АНТИЋ


Имао сам срећу да неколико пута
будем у друштву славног Мике. 

Могу само да кажем - 
да сам захвалан за велику част  
која ми је ни кривом ни дужном, 
а понајмање заслужном 
- била указана!




 

Autor sjovicicslavuj | 13 Mart, 2020 | read_nums (47)
 
ЗА СЈЕЋАЊЕ И ПАМЋЕЊЕ

На данашњи дан, 13. марта 1975. године 
умро је славни српски књижевник и нобеловац 

ИВО АНДРИЋ


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
 
 

ИВО АНДРИЋ - Шта је Босна?
 

 

ИВО АНДРИЋ 
био је велики навијач 
ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ
------------------
Autor sjovicicslavuj | 12 Mart, 2020 | read_nums (38)

На данашњи дан 12. марта 1995. год.
УМРО је славни српски глумац,
који нас је деценијама забављао и одушевљавао

МИЈА АЛЕКСИЋ



Autor sjovicicslavuj | 12 Mart, 2020 | read_nums (30)

 Срећан рођендан Милораду Додику, српском члану Предсједништва Босне и Херцеговине и предсједнику Савеза независних социјалдемократа. Милорад Додик је рођен 12. марта 1959. године у Лакташима.

Фотографија корисника Славко Јовичић Славуј
Слика
Слика
    My picture!

Kategorije

Arhiva