Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 28 Januar, 2021 | read_nums (52)

  S. MIŠLjENOVIĆ

28. 01. 2021.

СВЕЋЕ ЗА СРБЕ ПОБИЈЕНЕ У ФАБРИЦИ СМРТИ:

На 25. годишњицу затварања логора у Тарчину одржана прва комеморација жртвама

Фото СРНА

ИСПРЕД некадашњег концентрационог логора "Силос" у Тарчину код Сарајева јуче је, на 25. годишњицу његовог распуштања, одржана прва комеморација српским жртвама те "фабрике смрти", али и помен за све српске жртве које су страдале у рату.
У "Силосу" је било затворено више од 600 Срба, а од којих је 24 умрло у самом логору, а око 400 након изласка од последица стравичних мучења. Најмлађи логораш је био 14-годишњи Лео Капетановић, а најстарији Васо Шаренац од 85 година... "Силос" је, према сведочењу логораша, имао све елементе логора Аушвиц и распуштен је 27. јануара када и злогласни нацистички логор.

ПОМЕН Комеморација испред злогласног логора, Фото СРНА

Уз представнике институција РС који су упалили 24 свеће и положили 24 жуте руже у знак страдања за исто толико убијених логораша унутар злогласног "Силоса" на комеморацији јуче није био Славко Јовичић Славуј, најгласнији логораш који се 20 година борио да се осуде џелати из тог логора. Због болести Јовичић је прикован за кревет, али каже да је поносан што се коначно одржала прва комеморација логорашима.

ПРОВОКАЦИЈА

НА 25. годишњицу распуштања логора "Силос", Апелационо веће Суда БиХ одржало је седницу по жалби одбране и тужилаштва на првостепену пресуду, којом је осам Бошњака осуђено на укупно 60 година затвора због злочина над српским затвореницима. Јовичић каже да је провокација да се баш на годишњицу распуштања логора одржава поменута седница.

Славуј је провео у том логору 1.334 дана. Из логора је пуштен два месеца након потписивања Дејтонског споразума, 19. јануара 1996.

- Премлаћивања су била свакодневна, а крваве батине смо посебно добијали на сваки православни празник и када Алија Изетбеговић дође у посету, па кад напусти логор. Алија је слетао хеликоптером на хелиодром који су логораши саградили - присећа се Славуј.

У САРАЈЕВУ 126 ЛОГОРА

ГРАДОНАЧЕЛНИК Источног Сарајева Љубиша Ћосић изјавио је да је на подручју Сарајева у рату било 126 места где су Срби затварани и мучени, од којих су многи, нажалост, и преминули. Он сматра да је време да почнемо још снажније да развијамо културу сећања на цивилне жртве, јер су људи који су живели на овом подручју прогањани и мучени само зато што су Срби.

ПОНОСАН Славко Јовичић Славуј, Фото Фејсбук

Каже да је разочаран јер су џелати који су убијали и премлаћивали затворенике добили минималне казне, а осморици муслимана изречена је укупна казна затвора од 60 година.

- Жао ми је што нису пресуђени и команданти муслиманских снага са сарајевске регије Вахид Каравелић и Неџад Ајнаџић који су одговорни за злочине у "Силосу" - каже Јовичић.

Он каже да, нажалост, није могло раније одржати комеморацију јер су муслимани претили да ће побити све Србе који дођу да пале свеће пред "Силос".

- Исто тако смо годинама нападани у Добровољачкој улици и у Тузли на обележавању страдања Срба. Био сам први на овим обележавањима и гађани смо камењем, лупани су нам аутомобили - присећа се Славуј.

Autor sjovicicslavuj | 28 Januar, 2021 | read_nums (33)
 
28. јануара 2006. године умро је пјесник
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ



Слика

Слика

Споменик Душку Трифуновићу 
у Сремским Карловцима, 
мјесту гдје је по властитој жељи и сахрањен

 
Autor sjovicicslavuj | 28 Januar, 2021 | read_nums (30)

 
28. јануара 1812. године рођен је
ИЛИЈА ГАРАШАНИН

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


28. јануара 1812. године, рођен је
српски државник Илија Гарашанин,
један од вођа уставобранитеља и
вишегодишњи министар унутрашњих послова
у уставобранитељским владама. 

Творац је српског спољнополитичког
и националног програма “Начертаније” (1844),
који је био темељ српске спољне политике
све до Првог свјетског рата. 

Сматра се првим великим српским политичарем 19. вијека.
Спомен биста Илији Гарашанину у Гроцкој
Autor sjovicicslavuj | 27 Januar, 2021 | read_nums (55)



 Нотни запис Светосавске химне 

из књиге Корнелија Станковића,

објављене у Бечу 1859. године.



Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.
Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава;
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву српску славу,
пред престолом Творца!

Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,
Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози,
Почуј глас свог рода,
српскога народа!

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.
Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

 


Autor sjovicicslavuj | 27 Januar, 2021 | read_nums (39)

 

 Свети Сава

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 27. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.

Најмлађи син Стефана Немање , великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.

Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору. Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон.


Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост. Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.

Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.

Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.

Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.

Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.

Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.

Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима. Једном замоли свог игумана да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским.

После неколико година и Савин отац, Стефан Немања, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору.

До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава као манастир првог реда - царску задужбину - у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног , подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро.

У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила позната под именом Типик светог Саве. У Светој Гори написао је Сава и житије свога оца, преподобног Симеона.

У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, не били над мртвим очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело, које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван у знак измирења, почне зидати цркву Жичу. За то време Сава је већ био постао архимандрит.

Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те се прилично задржа у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео.

За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.

После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј. независна. Било је то 1219. године.


При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.

Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу. У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано. Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски.

После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље. После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.

Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон , а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у Србију. После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах.

Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу, а које остати у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.

Свети Сава је умро 27. јануара 1.236. године 

Autor sjovicicslavuj | 26 Januar, 2021 | read_nums (59)

 

 ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

27. јануара 1996. године, на Светог Саву, прије 25. година распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - "Силос" и то након што су прошла два мјесеца послије парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.

Из логора "Силос" у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су и посљедња преживјела 44 логораша. 

Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле на православну светковину Богојављење 19. јануара те 1996. године.

Према мојим сазнањима 24. српска логораша убијена су стријељањем и свакодневним физичким тортурама, злостављањем, пребијањем и мучењем глађу. Још четири логораша из "Силоса" су умрла, након што су их муслимански злотвори пустили из логора да у тешким мукама умру код својих кућа.

На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања' који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба који је био заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.

У концентрационом логору смрти "Силос" били су затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.

Осим 11 војника који су били резервни војници заробљени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз муслимански концентрациони логор логор "Силос" прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

Логораши су сваки дан добијали до пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.

За прва 63 дана у конц-логору од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43 тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.

1993. године муслимани су из логора смрти "Силос" почели да одводе логораше на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману и за потребе обављања најтежих физичких радова за потребе злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из тзв. Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере, као и на Јеврејском гробљу у Сарајеву.

Концентрациони логор "Силос" је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ, не само зато што је најдуже трајао, већ и зато што су логораши у том логору мучени на 167 начина и што је то била лабораторија за испитивање људске издржљивости и убијање сваког смисла о постојању човјека. 

Логораши су мучени методама које су савременој цивилизацији и људском разуму непојмљиве и неразумљиве, а што су утврдили стручњаци на основу исказа свједока.

Сва документација о томе била је предата бившој главној тужитељици Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуно сатанизовати српски народ. Почињени злочини над Србима је нису интересовали. 


Логор је отворен 11. маја 1992. године, 
а затворен је 27. јануара, истог датума кад и злогласни 
фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц.

Ту најмање има било какве симболике и коинциденције.



У међувремену, од завршетка рата па до данас,
због стравичних мучења преко 400 логораша је
широм ове планете умрло,
од Аустралије, Америке, Европе, Србије
и наравно на подручју Републике Српске.

Сви су они са собом однијели своје истине,
јер никада нису добили прилику да пред било којом
правосудном институцијом свједоче о својим страдањима.

С обзиром да је још увијек у току другостепени поступак на Суду БиХ,  ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам даљи поступак све до коначне правоснажне пресуде.

Свим сапатницима који су на најтрагичнији начин још у току рата због стравичних злостављања и мучења, као и након рата изгубили своје животе од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу Богу да њихове племените душе почивају у Царству небеском.


Главном хашком тужиоцу Карли дел Понте предао сам 
бројну документацију о почињеним злочинима над Србима. 

Али она је звијер у људској кожи 
и њу нису интересовали злочини почињени над Србима.
Она је имала само задатак и циљ да оптужује Србе 
и да хашки казамат пуни Србима.
-----------------------------
ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА, 
КОЈА ПОСТРАДАСТЕ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ РУКУ
САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!

--------------------------

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

"Правда је спора, али достижна" - НЕТАЧНО!

Не постоји правда ...

Правда поготово не постоји кад су у питању 
жртве из српског народа! 
Постоји само истина, али она истовремено није и правда.

Право и правда су само фикције, 
јер правда као апсолутна категорија не постоји!

О каквој се наводној правди ради,
ако је неко насилно и злочиначки усмртио друго лице 
и чији угашени живот се не може вратити.

 Шта се наводном "правдом" добија? 
Ништа, сем истине. 

Све друго је бесмислено.


Након више од шест година суђења, 
Суд Босне и Херцеговине је 5. јула 2018. године, 
донио је првостепену пресуду.

СРАМНО МАЛЕ КАЗНЕ
Пресуда за ратне злочине у "Силосу"

Послије најдужег поступака у историји Суда Босне и Херцеговине – који је трајао преко шест година – изречена је пресуда осморици оптужених за злочине почињене у “Силосу”, касарни “Крупа” и Основној школи “9. мај” на подручју опћине Хаџићи.

Суд Босне и Херрцеговине донио је првостепену пресуду за осморицу Бошњака оптужених за злочине почињене на подручју Хаџића у злогласним казаматима смрти  - "СИЛОСУ", "Крупи" у Зовику и Основној школи "9. мај" у Пазарићу.

За злочин на подручју сарајевске општине Хаџића оптужени су Мустафа Ђелиловић, Фадил Човић, Мирсад Шабић, Незир Казић, Халид Човић, Бећир Хујић, Шериф Мешановић и Нермин Калембер.

Тужилаштво их је теретило за нечовјечно поступање, наношење физичке и душевне патње заточеницима у логорима “Силос”, касарни “Крупа” и Основној школи “9. мај”.

Према оптужници, Ђелиловић је био предсједник Скупштине општине Хаџићи те Кризног штаба и Ратног предсједништва општине, Фадил Човић начелник Станице јавне безбједности (СЈБ) Хаџићи и члан Кризног штаба, а Мирсад Шабић командир полиције у Пазарићу.

Незир Казић је, према наводима из оптужнице, био командант Девете брдске бригаде Армије БиХ, док су Бећир Хујић и Халид Човић били управници и замјеници управника логора “Силос”. Шериф Мешановић је, према оптужници, био један од замјеника управника у “Силосу” и управник логора у магацину у касарни “Крупа”, а Нермин Калембер стражар у “Силосу”.

Суђење оптуженима почело је 19. априла 2012. године.


Суд Босне и Херцеговине потврдио је дана 12. јануара 2012. године оптужницу која оптужене Мустафу Ђелиловића, Фадила Човића, Мирсада Шабића, Незира Казића, Бећира Хујића, Халида Човића, Шерифа Мешановића и Нермина Калембера терети за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништа и кривично дјело ратни злочин против ратних заробљеника у вези са чланом 173. став 1. и у вези са чланом 180. став 1. КЗ БиХ.

На изјашњењу о кривњи одржаном 21. фебруара 2012. године, оптужени Мустафа Ђелиловић, Фадил Човић, Мирсад Шабић, Бећир Хујић, Халид Човић, Шериф Мешановић и Нермин Калембер су се изјаснили да нису криви. 

 На рочишту за изјашњење о кривњи одржаном 27. фебруара 2012. године оптужени Незир Казић се изјаснио да није крив.

Главни претрес у овом предмету почео је 19. априла 2012. године. Поступак је окончан изрицањем првостепене пресуде.

Судило је вијеће у саставу: Предсједник вијећа Крехо Минка, те судије Глухајић Станиша /Напомена: он је замијенио судију Љубомира Китића који је у вријеме поступка умро/ и Маренић Жељка, данас су оптуженима изрекли првостепену пресуду:


ПРЕСУДА:

Укупно 60 година затвора за злочине у Хаџићима

Након шестогодишњег поступка, Суд Босне и Херцеговине осудио је осморицу оптужених на укупно 60 година затвора за злочине почињене у “Силосу”, касарни “Крупа” и Основној школи “9. мај” на подручју општине Хаџићи.

Суд БиХ осудио је Мустафу Ђелиловића, Фадила Човића, Мирсада Шабића, Незира Казића, Халида Човића, Бећира Хујића, Шерифа Мешановића и Нермина Калембера за нечовјечно поступање, наношење физичке и душевне патње заточеницима у логорима на подручју Општине Хаџићи.

На по десет година затвора осуђени су некадашњи предсједник Кризног штаба Општине Хаџићи Мустафа Ђелиловић и бивши командант Девете брдске бригаде Армије БиХ Незир Казић.

Вијеће је на по осам година затвора осудило некадашњег начелника Станице јавне безбједности у Хаџићима Фадила Човића, као и управника логора “Силос” Бећира Хујића, док су командир полиције у Пазарићу Мирсад Шабић и замјеник управника у “Силосу” Халид Човић осуђени на по шест година.

Бивши управник логора у касарни “Крупа” Шериф Мешановић осуђен је на седам, а некадашњи стражар у логору "Силос" Нермин Калембер на пет година затвора.

Сва осморица су осуђени за злочине над цивилима српске и хрватске, а ослобођени кривице за злочине над ратним заробљеницима, с обзиром да је Вијеће утврдило да су сви заточеници српске националности били цивили.

Вијеће није утврдило да је затварање лица националности било безбједносно оправдано, а није утврђено ни да су цивили представљали опасност”, рекла је на крају саопштавања пресуде, предсједавајућа Судског вијећа Минка Крехо.

На ову пресуду постоји могућност жалбе.



ОСУЂЕНИ СУ:

- Мустафа Ђелиловић - 10 година затвора,
- Незир Казић - 10 година затвора 
- Фадил Човић - осам година затвора,
- Бећир Хујић - осам година затвора,
- Мирсад Шабић - шест година затвора,
- Халид Човић - шест година затвора,
- Шериф Мешановић - седам година затвора,
- Нермин Калембер - пет година затвора.




О самом току суђења,  
о свједоцима Србима
и другим детаљима биће говора 
у неким наредним текстовима. 


Првостепену пресуду која није коначна не желим да коментаришем.

Овом приликом желим да истакнем забрињавајуће чињенице, а оне су:

- Зашто се неки бивши српски логораши и позвани свједоци нису хтјели да одазову на суђење (?),

- Зашто су неки свједоци били сасвим непоуздани у својим исказима на суду (!),

- Зашто су неки српски логораши свједочили у корист муслиманских злочинаца, односно зашто су били свједоци одбране оптужених (!).

- Зашто сам баш ја седам дана свједочио у Суду БиХ, иако сам једва одлазио на суђења због великих здравствених проблема, док се ниједан други свједок није задржао више од два три сата на "свједочењу" (!).

Остају само питања - ЗАШТО?
НАПОМЕНА: 

Са свједочења у Суду БиХ за ратне злочине 
почињене у логору "Силос". /10. 10. 2012. год./
Слика преузета са Федералне телевизије.
Autor sjovicicslavuj | 25 Januar, 2021 | read_nums (96)

 
 25. јануара 1997. године
преминуо је професор доктор 

НИКОЛА КОЉЕВИЋ


Тог кобног 16. јануара 1997. године, 
сједио сам са друштвом у Палама. 

Радници који су радили 
на обезбјеђењу зграде Предсједништва 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ у Палама путем радио везе 
обавијестили су ме шта се десило.


У то вријеме био сам инспектор Државне безбједности 
задужен за безбједност највиших функционера 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.

На лице мјеста стигао сам за 15-так минута. 
Све остало је познато ...


Могу слободно да кажем да сам био пријатељ са добродушним човјеком и високим интелектуалцем, професором др
НИКОЛОМ КОЉЕВИЋЕМ.

То пријатељство је настало много година прије 
него што је професор ушао у политику и прије ратних дешавања.

Био си ЧОВЈЕК.
Хвала ти професоре.


Професор др НИКОЛА КОЉЕВИЋ је био први потпредсједник 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ од њеног оснивања.

Биста Николи Кољевићу откивева је у новембру 2019. године 
у парку испред зграде Народног позоришта Републике Српске
у његовом родном граду у Бања Луци.

Кољевић је био визионар и значајна личност у стварању Српске, 
био је и један од најзначајних свјетских шекспиролога, 
српских компаративиста, театролог, те признати интелектуалац.

++++++++



Autor sjovicicslavuj | 25 Januar, 2021 | read_nums (44)

25. јануара 1899. године умро је

ВАСА ПЕЛАГИЋ



Васа Пелагић, рођен је 1833. године у Доњим Жабарима, Босна и Херцеговина.

Данас у Републици Српској општина носи његово име – Пелагичево.

Био је представник  утопијског социјализма код Срба у другој половини 19. вијека, просвјетни радник и народни љекар.

Због свог слободног става био је трн у оку режиму у Србији. Јавно је рашчињен, затваран у лудницу и послије осуђиван на затвор.

Преминуо је у пожаревачком казненом затвору Забела 25. јануара 1899. године.

Тајно је сахрањен ноћу на затворском гробљу.
Касније је поново сахрањен на Старом гробљу у Пожаревцу.



----------------------
Споменик Васи Пелагићу у Карађорђевом парку, Београд

Autor sjovicicslavuj | 24 Januar, 2021 | read_nums (58)

 
24. јануара. 1847. године
рођен је славни српски војвода

РАДОМИР ПУТНИК

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји

Радомир Путник  био је српски војвода (маршал). Током своје богате војничке каријере био је два пута начелник Главног герералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом свјетском рату. 

У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. Послије Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе (маршала) српске војске.
У Првом свјетском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том мјесту наслиједио генерал Петар Бојовић. 

Путник је командовао српском војском за вријеме све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе Степановића нанио је Аустроугарима велики пораз. 

Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, гдје се лијечио до септембра исте године. 
Са Крфа је отишао у Ницу да настави лијечење, гдје је и преминуо. 
Његови посмртни остаци су пренијети 6. децембра 1926. године у Краљевину СХС скоро десет година након смрти. 
Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу уз све државне и војне почасти. 

Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог свјетског рата и српске ратне историје, као и у 100 најзнаменитијих Срба у нашем постојању.
војвода Радомир Путник
Војвода Радомир Путник о Русији

Из историје знамо, господо, да смо ми када год је Русији било добро и када год се она није налазила у невољним приликама, могли рачунати свагда на њену помоћ.

Када год је она била у невољним приликама, као што је био тај јапански рат, за нас је било врло незгодно, па се можда постављало и питање нашег опстанка.

Докле год смо ми могли да рачунамо на снагу Русије, на њену слободу акције, ми нисмо имали да зебемо од непријатеља.

Чим се она заплела у један незгодан рат, сасвим је оправдано било што смо зебли о нашем опстанку и што смо се почели нагло утврђивати на турској граници, одакле је било понајвеће зебње и сумње.

Биста славног војводе РАДОМИРА ПУТНИКА у Београду

Капела Радомира Путника на Новом гробљу у Београду


Споменик славном војводи РАДОМИРУ ПУТНИКУ у Крагујевцу

Autor sjovicicslavuj | 23 Januar, 2021 | read_nums (61)

 
ПРОШЛО ЈЕ 105. година
ОД ВЕЛИКОГ СРПСКОГ СТРАДАЊА!



23. јануара 1916. – Послије окупације Србије
у Првом свјетском рату и повлачења преко Албаније, 
у Крфском каналу је почело сахрањивање
српских војника у „Плаву гробницу“.


Послије великих напора, којима су били изложени у албанским гудурама током пјешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, српски војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Како није било довољно мјеста на Крфу и острвцу Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да их сахрањују у мору. 

Према званичним али непотпуним подацима, до 23. марта 1916. у Крфском каналу сахрањено је 4.847 српских војника и официра.

++++++++++++++

Милутин Бојић је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог свјетског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку пјесама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну.

Из ове збирке је и пјесма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам пјесник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.

Иако је живио само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опјева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековјечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опјева побједе и ослобођење у које је чврсто вјеровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног пјесничког успона.

СЛАВА И МИЛОСТ МИЛУТИНУ БОЈИЋУ

Само могу претпоставити да је врло мали број људи, односно СРБА, икада и чуо за овог српског јунака, који је свој живот завршио на самом почетку, дакле у 25. години ...

Славуј

 

Милутин Бојић - ПЛАВА ГРОБНИЦА


Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!
 
Autor sjovicicslavuj | 22 Januar, 2021 | read_nums (66)
 
22. јануара 1941. године
рођен је један од најбољих пјевача народне музике
 и шоумена, једном ријечју – умјетника

ДРАГАН ЖИВКОВИЋ ТОЗОВАЦ



Autor sjovicicslavuj | 22 Januar, 2021 | read_nums (42)

22. јануара 1896. године рођен је 

један од највећих српских сликара свих времена

САВА ШУМАНОВИЋ 

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Шидска црква II - 1940. година

Сушара код Шида 1933. године

Пијана лађа - Слика из 1927. године

Доручак на трави - 1927. година


Други свјетски рат је дошао 
и у мали Шид, који 1941. године
улази у састав  Независне усташке 
државе Хрватске.

Ћирилица тада постаје забрањено писмо.
Сава Шумановић престаје да потписујe 
своје слике.

У једној злочиначкој усташкој акцији 
на Велику Госпојину,  28. августа 1942. године,
 ухапшен је и са великом групом Шиђана 
стријељан у Сремској Митровици 
и сахрањен у заједничкој гробници.

Тако је трагично завршио живот
један од највећих српских сликара 
свих времена.

Autor sjovicicslavuj | 21 Januar, 2021 | read_nums (56)

21. јануара 1862. године
умро је славни српски књижевник и пјесник
ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Живио је врло кратко, само 31. годину



Војислав Илић на Калимегдану, Београд

Autor sjovicicslavuj | 20 Januar, 2021 | read_nums (56)
 
20. јануара 1921. годинеу Београду је умро  
славни српски војсковођа и ВОЈВОДА

ЖИВОЈИН МИШИЋ


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји
 
 

--------------------------


Био је ожењен са Лујзом Крикнер 
(вјенчани 25. XI 1884. 
у београдској Вазнесенској цркви). 


Трагична судбина синова 
славног војводе Мишића

Синови: 

Радован, банкарски чиновник, заробљен као резервни официр у прољеће 1941. и интерниран у Њемачку одакле се није ни вратио; 

Александар, официр, припадник Равногорског покрета, стријељали га Нијемци у Ваљеву у децембру 1941; 

Војислав, инжењер агрономије  учесник партизанског устанка 1941, робијао на Голом отоку. 
------------------------

Кћери: 

Елеонорарођена 1885. у Ужицу, умрла 1952. у Ваљеву; била је најприје удата за Богдана Анђелковића, официра, а послије његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара;

Олга (1886-1977), удата за сликара Милана Миловановића;

и Анђелија (1889-1969).

---------------------------

Уз велике грађанске и војне почасти славни војвода Живојин Мишић је сахрањен 
на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3.XII 1922. године.

--------------------------

Али с обзиром ко и какав је био славни и легендарни војвода 


ЖИВОЈИН МИШИЋ

највећа срамота тадашње државе је подсећање 
да је умро у великој беди и неимаштини.
Морао је да прода свој војнички шињел 
да би имао шта да једе.


Славни и легендарни војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ
и његови трагично страдали синови!





Живојин Мишић, 
након унапређења у чин генерала 1912. године.

ИЗВЕШТАЈ
Војводе Живојина Мишића 

Њ.К.В. Александру о Хрватима
(након обиласка Загреба, Карловца, 
Вараждина, Сушака и других места)

"Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице... Сви они мисле једно, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала... Ништа се неће моћи учинити. Tо нису људи на чију се реч можеш ослонити.

Ја сам начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нек ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити и дати им њихову државу."

(На питање Регента како одредити нове границе, Мишић предлаже да то буду обичаји, историја, традиција, најзад и опредељење народа. На примедбу Александра да би то Хрвате гурнуло у наручје Италијанима, Мишић одговара).

"Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... То су људи сви одреда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати."

Споменик славном војводи

ЖИВОЈИНУ МИШИЋУ у Мионици


Живојин Мишић 

- једна величанствена и тужна људска прича.

Својој деци и својој жени Лујзи,
 славни српски војвода,
ратник из шест ратова, 
на самрти могао је да каже само: 

“Опростите што одлазим,
а не остављам вам ништа.
Ама баш ништа сем једно часно име”.
Autor sjovicicslavuj | 20 Januar, 2021 | read_nums (31)

СРБИМА 
који као и ја славе крсну славу 
Светог Јована Крститеља,
уз божији благослов,
желим сваку срећу и упућујем честитке.

Нека вам Господ Бог и Свети Јован 
дарују мир, здравље, сваку утјеху, 
духовни напредак и свако благостање.

АМИН

НАПОМЕНА:
Ове године због пандемије Ковида-19 
на специфичан начин се слави крсна слава, 
али традиција се поштује и одржава.

Крсни хлеб на столу бели
на пола се с' кумом дели
славска свећа и кандило
одувек је тако било.

Реф.
Славио је отац мој
радово се слави тој
цео живот свој.
Сада славу славим ја
да остане, да се зна
да се сачува.

Под икону кум наш седа
обићаје да надгледа
јабуке се деци дају
кад "Оченаш" прочитају.

Реф.

Кад је слава тога дана
све мирише од тамјана
и ти, сине, славу слави
у весељу и љубави.

Реф.
Autor sjovicicslavuj | 20 Januar, 2021 | read_nums (32)

Овај, у народу познати светитељ као Претеча Христов, родио се у дому благочестивих и побожних људи, првосвештеника Захарије и његове жене Јелисавете. Стари су били њих двоје када од Бога измолише дете, а то дете касније одигра одлучујућу улогу на дан Богојављења. Црква због тога и узима баш овај датум да га празнује као Сабор Часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Јована зато што је доликовало да се празником укаже поштовање ономе ко послужи Светој Тајни Крштења, ставивши руку своју на главу Господњу. Овај празник се назива Сабором због тога што се тог дана људи сабирају у Цркву ради певања и узношења славе Богу у част светог Јована Крститеља.
Сећање на овог светитеља празнује се неколико пута у години, али највише свечара има баш на овај датум.

Личност Светог Јована Претече и Крститеља, јеванђелисте, заузима посебно место у тој хијерархији, јер њему је био дат дар од Бога да крштава људе и ослободи их њихових грехова, те он крсти и Господа нашег Исуса Христа. То Крштење се обави на реци Јордану. Био је такве моралне чистоте, да се слободно могао назвати Ангелом Божјим, пре него човеком, и једини је од пророка који је руком могао показати онога кога је пророковао. Прогањан је од стране цара Ирода, бачен у тамницу и погубљен одсецањем главе. Пострадао је овај мученик за веру хришћанску и за Господа нашег Исуса Христа.

Његове свете мошти хтеде свети апостол Лука да пренесе из Севастије у Храм у Антиохију, али не доби пристанак, но само могаше руку Претечину понети са собом, и то ону руку којом Проказа Спаситеља нашег. Многа чудеса су везана баш за њу, јер учини та рука много тога па чак и данас. Можда треба напоменути између осталог да сваке године на овај датум архиепископи износе ту руку пред народ, па ако се појави отворена предсказује родну и обилату годину, а ако се појави затворена биће то гладна година. Зато и ми празнујемо Сабор Светог Јована Претече и Крститеља, молећи га да се моли Богу за нас да се и ми саберемо у Цркви небеској, да нам подари излечење од свих телесних и душевних болести и патњи.

Рука је касније пренета у Цариград, али под најездом Турака губи јој се сваки траг.
Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом.Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине.

Када свети јеванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети јеванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију.
И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.

Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком.

Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну.
Autor sjovicicslavuj | 19 Januar, 2021 | read_nums (49)

 Никад и никоме на свијету не поновило се овакво страдање и мучења, која свијет и савремена цивилизациј никад неће моћи да схвате и да разумију!


БОГ СЕ ЈАВИ!

ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ!

19. јануар / БОГОЈАВЉЕЊЕ/

ЈЕДАН ЈЕ ОД НАЈВАЖНИЈИХ ДАНА

У МОМ ЖИВОТУ. 

На БОГОЈАВЉЕЊЕ је тачно 25. година
од како сам након 1.334 дана или 44 мјесеца
злостављања и стравичних мучења
по муслиманским конц-логорима дочекао 

  СЛОБОДУ  
........................

У логор сам затворен 26. маја 1992. године.


СЛОБОДУ

сам дочекао 19. јануара 1996. године!

                                          
1997. године написао сам књигу: 


"СИЛОС"

 најзлогласнији муслимански логор 

у бившој Босни и Херцеговини

у грађанском рату

од 1992 - 1996. године.



Најзлогласнији муслимански 
концентрациони логор смрти "СИЛОС" у Тарчину,  
основан је 11. маја 1992. године, 
а затворен на Светог Саву 
27. јануара 1996. године. 

Коинциденција да или не - на исти дан, 
27. јануара у Другом свјетском рату 1945. године, 
Руси су ослободили фашистички 
концентрациони логор Аушвиц. 

Годишњица совјетског 
ослобођења Аушвица обиљежава се као 
"Међународни дан сјећања на жртве холокауста".


То је био простор намијењен само за Србе.

Простор је био језив и то је била лабораторија 
за испитивање људске издржљивости
и за свакодневна злостављања каква свијет 
и цивилизација до тада нису познавали. 

Људи су мучени и третирани горе 
од било каквих животиња. 
--------------
У мом животу најважнија ријеч је   СЛОБОДА!

 Сви они који, хвала Богу, нису имали несрећу 

да западну у руке злотвора 


никада неће разумјети шта значи 
 СЛОБОДА!

Само ми је Драги Бог помогао да изађем 
на Богојављење и да стигнем на своју породичну 

крсну славу Светог ЈОВАНА


ХВАЛА ТИ

ГОСПОДЕ БОЖЕ!

А М И Н 


ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 

27. јануара на Светог Саву прије 25 година распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - Силос и то након што су прошла два мјесеца послије парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.

Из логора Силос у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су и посљедња преживјела 44 логораша. 

Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле на православну светковину Богојављење 19. јануара те 1996. године.


Логор је отворен 11. маја 1992. године, 
а затворен је истог датума кад и злогласни 
фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц.

Ту најмање има било какве симболике и коинциденције.

Према мојимм сазнањима 24. српска логораша убијена су стријељањем и свакодневним физичким тортурама, злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.

На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања' који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба који је био заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.

У Силосу су били затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.

Осим 11 војника који су били резервни војници ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз логор Силос прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

Логораши су сваки дан добијали до пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.

За прва 63 дана у конц-логору од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43 тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.

1993. године муслимани су из логора Силос почели да одводе логораше на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману и за потребе обављања најтежих физичких радова за потребе злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из тзв. Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере, као и на Јеврејском гробљу у Сарајеву.

Концентрациони логор Силос је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ, не само зато што је најдуже трајао, већ и зато што су логораши у том логору мучени на 167 начина и што је то била лабораторија за испитивање људске издржљивости и убијање сваког смисла о постојању човјека. Логораши су мучени методама које су савременој цивилизацији и људском разуму непојмљиве и неразумљиве, а што су утврдили стручњаци на основу исказа свједока.

Сва документација о томе била је предата бившој главној тужитељици Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуно сатанизовати српски народ. Почињени злочини над Србима је нису интересовали. 


У међувремену, од завршетка рата па до данас,
због стравичних мучења преко 400 логораша
широм ове планете је умрло,
од Аустралије, Америке, Европе, Србије
и наравно на подручју Републике Српске.

Сви су они са собом однијели своје истине,
јер никада нису добили прилику да пред било којом
правосудном институцијом свједоче о својим страдањима.

С обзиром да је суђење у другостепеном поступку у току, ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам ток суђења.

Свим сапатницима који су на најтрагичнији начин још у току рата због стравичних злостављања и мучења, као и након рата изгубили своје животе од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу Богу да њихове племените душе почивају у Царству небеском.

Главном хашком тужиоцу Карли дел Понте предао сам 
бројну документацију о почињеним злочинима над Србима. 

Али она је звијер у људској кожи 

и њу нису интересовали злочини почињени над Србима.

Она је имала само задатак и циљ да оптужује Србе 

и да хашки казамат пуни Србима.

---------------------------------------------------------------------------
ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА, 
КОЈА ПОСТРАДАСТЕ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ РУКУ
САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!
Autor sjovicicslavuj | 19 Januar, 2021 | read_nums (39)
 
НИКАД ВИШЕ ДА СЕ НЕ ПОНОВИ 
ОВАКВА ЉУДСКА И СРПСКА СРАМОТА!

Пљачкаши и злочинци Јосипа Броза 
су звјерски ликвидирали времешног -
славног српског војсковођу и војводу.

Петар Бојовић

начелник Генералштаба и војвода српске војске,
рођен у Мишићеву, 4. јула 1853. године, 
а умро је 19. јануара 1945. године у Београду. 


Петар Бојовић, је живио у пензији до 1941. године. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора војске Краљевине Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а послије капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата. 


ТУЖНА И НЕСРЕЋНА СУДБИНА 
ВОЈВОДЕ ПЕТРА БОЈОВИЋА

Након завршетка рата у Београда ухапсила га је ОЗНА. 

Крајем Другог свјетског рата у Србију је дошла злочиначка идеологија и "гвозденом чизмом" покушала да обрише комплетну историју српског народа. Хероји нису били хероји, побједе нису биле побједе, а и поштовање се изгубило негдје успут.

Посљедња фотографија остарјелог војводе 
Петра Бојовића у његовој кући 
на Врачару 1944. године.

Злочинци 'Брозови 'ослободиоци' упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био 'краљев војвода' довољна је да 'ослободиоци' примијене силу. 

Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, послије најгрубљих ријечи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице.

Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тијело је на Ново гробље пребачено таљигама. /Таљиге - лака запрежна кола на два точка која обично вуче само један коњ/. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вијест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.


Тако је отишао и посљедњи српски војвода ...
Биста Војводе Петра Бојовића у Београду


Autor sjovicicslavuj | 19 Januar, 2021 | read_nums (34)
 
Славни српски књижевник, комедиограф,
дипломата и академик 
БРАНИСЛАВ НУШИЋ
умро је 19. јануара 1938. године.


Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји




Споменик Браниславу Нушићу 
на Тргу републике у Београду


Autor sjovicicslavuj | 19 Januar, 2021 | read_nums (28)

 

Када Господ Исус Христос бјеше навршио 30 година од Свог тјелесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Св. Кирило Јерусалимски вели: "Почетак свијета вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свијету она тајна, која се у Старом Завјету наговјештвала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, т.ј. Тајна Божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје свједочанство о Сину, Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдио је над водом.

А када Јован Крститељ засвједочи и рече о Христу: Ово је јагње Божије које узима на се гријехе свијета (JOB. I, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свијету и пут нашега спасења. На име: Господ узе на се гријехе рода човијечјег и под њима умре (погружење) и оживи (излазак из воде); и ми морамо умријети као стари гријеховни човјек и оживјети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, на грчком) назива се још и Просвећењем. Јер нас догађај на Јордану просвећује показујући нам Бога као Тројицу једносуштну и нераздјељиву. To је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Свјетлости, заслугом Сина, и силом Духа Светога.

Код Срба се Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке. У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. Овај обичај је везан за вјеровање у љековитост и чудотворност богојављанске воде - водице. Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, прије сунца окупа у ријеци.

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 ... 317 318 319  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva