Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 20 Septembar, 2021 | read_nums (22)

 

Из славне српске прошлости ...

АТАНАСИЈЕ СТОЈКОВИЋ ...

 

Рођен је 20. септембра 1773. године у Руми.

Био је српски писац и научник, руски академик,

професор и ректор универзитета у Харкову.


Био је писац прве књиге из физике на српском језику.

Био је писац првог романа у новијој српској историји,

као и преводилац Новог завета на славеносербски.

 

Autor sjovicicslavuj | 19 Septembar, 2021 | read_nums (30)

 Репрезентативка Србије у кик-боксу

Саида Буквић
освојила је златну медаљу 
у лоу-кику до 52 килограма 
на Свjетском купу у Будимпешти!
Саида Буквић
 
Ово је четврта побједа заредом 
на турниру у Будимпешти.

Саида је  званична европска и свјетска шампионка 
у лоу-кику до 52 килограма. 

 
Autor sjovicicslavuj | 19 Septembar, 2021 | read_nums (29)

Након што је, као регент, био у званичној посјети Сарајеву 1921. године, Александар Карађорђевић се у град на Миљацки враћа за Васкрс 1925. године. Као краљ, у друштву краљице Марије и дворске свите.

Најбоље успомене о краљевој посјети оставио нам је Станислав Краков, “српски Хемингвеј“, који је, између осталог, радио за београдско Време.

Лоше вријеме дочекало Карађорђевиће

За једну ноћ се дуж Босне променио пејзаж. Место пролетњих свежих, зелених ливада и расцветалих шлива, од јуче појавила су се бела поља и планине у снегу. Са Игмана се спустила магла на Врело Босне и све се замотало у хладну зимску атмосферу. Неочекивани, ма и кратак повратак зиме унео је промену у програм боравка Њ. В. Краља у Босни. Нећг се више ићи на прашумама прекривене планине, да се на висини од хиљаду и неколико стотина метара чека у зору љубавна песма мужјака тетреба који пролеће плаћају животом. Одустало се и од лова на курјаке. Путеви су раскаљани, свуда је влажно и хладно. Тако исто отпао је излет у ловачки двор Хан Пијесак који Њ.В.Краљица још није видела. Место пролетњих излета, вратили су се на Илиџи дани седења у соби уз наложене пећи.

Обично мртва у ово доба године, још увек влажна од снега, Илиџа услед Краљевог боравка добија нарочиту живост, не зато што се у хотелима Србија и Босна број гостију повећава, већ што цео дан путем од Сарајева стижу аутомобили и кола. Сви представници власти, цивилних и војних, сва председништва културних и просветних удружењаи многи угледни сарајевски грађани долазе да се уписују у књигу Њ В. Краља и Краљице која стоји на плетеноме столу малога хола пунога зеленила и босанских ћилимова. Свакога сата се по једна страна испуни потписима, и то све ћирилицом. Краљ не прима никога у аудијенциЈу, јер је његов боравак у Илиџи ради одмора. Пошто је рђаво време покварило излете то су Краљевски дани на Илиџи прилично једнолики. Какви су били јуче, такви су данас, а вероватно биће и сутра.

Вила Херцеговина-краљевска резиденција у Сарајеву

Око 8 и по часова Краљ устаје и са Краљицом доручкује у својим одајама Виле Херцеговина, која се под Аустро-Угарском некада звала Вила Угарска и коју је Земаљска Влада поклонила Краљу. Доста је скромног стила и врло погодна је за одмор кад нема пријема ни великих ручкова ни свечаности и кад се у двору живи оним спокојним, тихим животом какав је на летњиковцу. Цео намештај Краљеве виле у Илиџи је у босанском стилу, са босанским ћилимовима из земаљске тканице у Сарајеву, а слике босанских пејзажа од Босанских сликара, босански ибрици и чибуци; у купатилу је топла сумпорна вода са извора на Илиџи. На првоме спрату виле Херцеговине су апартмани Њ. В. Краљице и Краља: њихове спаваће собе са тоалетним собама, Краљичин будоар и Краљев кабинет за рад, један салон и соба за пушење. Ту су још једна соба Краљичине даме гђе Хаџић и првог ађутанта Њ. В. Краља г. генерала Хаџића. У приземљу су собе за Министре Двора и целу војну кућу Краљеву. Ту је и трпезарија. Сем тога ту станује и професор Универзитета г. Ж. Ђорђевић са госпођом, који прати Краља на путу још од Тополе.

Пре подне прво се реферише Краљу како је мали у Београду. Свакога дана стижу депеше о Престолонаследнику који је остао у беооградској краљевској палати. После тога Краљ прима Министра и Маршала Двора, првог ађутанта и дежурнога офшира који му реферишу. Подносе му затим извештај из Председништва Владе, Министарстава и Главног Генералштаба. Преподне Краљ се прошета са Краљицом по парку на Илиџи, а у подне је интиман ручак у трпезарији, малој, предзиђеној свега за 24 особе, у којој су једини украс цртежи пером од А. Шајина: Голгота и много зеленила. На ручку сем Краља и Краљице је само свита.

Краљ још изјутра прочита све сарајевске новине, а после ручка београдске и стране. Краљица у својим одајама разгледа своју пошту и чита наше, енглеске и француске новине које нарочити курир доноси из Београда сваког дана. Око 5-6 часова увече Краљ и Краљица се извезу гдегод аутомобилом. Ако на вечери немају госте, онда је после вечере у салону серкл; иначе Краљнца игра бриџа или махџонга са гослођом Хаџић и Официрима из свите. Краљ се повлачи у свој кабинет за рад, где прима пошту и ради све до после пола ноћи.

Велики петак-Пале, Саборна црква 

у Сарајеву и Блажуј

Краљ се држи стриктно свих народних и верских обичаја, и зато је јуче, данас и сутра на двору пост. За данас је Краљ одлучио са Краљицом да целива плаштаницу у цркви у Блажују, близу Илиџе, код врела Босниног, а после тога иде се у јeдну од сарајевских цркава. За сутра увече изабрана jе опет црква у Блажују-највећа сељачка црква у Босни-сазидана пре 28 година после силних препрека и борбе која је требала да се издржи са властима, јер Аустро Угарској није било право да се по Босни дижу православне цркве које сведоче о присуству Срба избачених из списка народности у Босни. Зидању те цркве највише је допринео Ђорђе Николајевић, Архиепископ и Митрополит Дабро Босански, који је у тој истој цркви сахрањен. У овој цркви биће сутра у 11 часова увече јутрење са обношењем плаштанице, а после тога у поноћи свечана литургија, после које ће се Краљ и Краљица причестити. Овој ноћној служби присуствоваће сем целога Двора још и команданти Армије и Дивизије, као и велики жупан г. Милан Николић. На литургији ће певати певачко друштво Слога из Сарајева. После нoћне службе биће у Двору закуска.

Велики Петак поподне краљевски пар је посветио обилажењу цркве и целивању плаштанице. Већ око 4 часа по подне Краљ и Краљица, у пратњи првог ађутанта и дворске даме, пуковника Драгутиновића, мајора М. Масаловића и ордонанс официра капетана Војислава Спузића, извезли су се до цркве у Палама, где су уз одушевљено клицање сељака и сељанки ушли у цркву и целивали плаштаницу.

У то време се већ у Сарајеву сазнало да ће краљевски пар доћи у Саборну цркву, те се огроман број света искупио на углу улице Краља Петра и Штросмајера чекајући долазак суверена. И поред тога што је непрестано падала киша, гомила света је стално расла. Око 6 часова појавио се Краљев аутомобил и улице су се почеле проламати од узвика: “Живели!”. Краљ у генералској униформи, а Краљица у бунди од зибелина и са малим браун шеширом на глави, упутили су се у цркву, праћени непрекидним клицањем света, који је с необичним одушевљењем поздрављао сваки пролаз краљевског пара кроз Сарајево. За Саборну цркву краљевски пар је прошао кроз шпалир присутног света. По целивању плаштанице краљевски пар је изишао из цркве. И при улазу, свет је у цркви поздрављао Краља и Краљицу кличући: “Живели!”.

Из Сарајева су се суверени упутили да целивају плаштаницу у цркви у Блажују код врела Босне. И ако је успут почео да пада јак град, а краљевски пар се возио у отвореном аутомобилу, ипак Краљ није хтео да одустане од одласка у блажујску цркву.

Велика субота у Земаљском музеју

На Велику Суботу, пре подне, краљевски пар је посетио велики сарајевски музеј. Скоро 2 часа Краљ и Краљица су остали у музеју и обишли све збирке: преисторијску, римску, нумизматичку, римске керамике, оружје, затим зоолошку и минералошку збирку.

Из музеја Краљ и Краљица одвезли су се до земаљске ткачнице ћилимова, где се израђују све врсте ћилимова почевши од босанских, са најобичнијим мотивима, па до савршене имитације најфинијих свилених персијских. Одатле су отишли у ткаоницу беза (босанско платно) где је Краљица купила једну хаљиницу за престолонаследника.

По подне Краљ и Краљица начинили су шетњу пешице по околини Илиџе, а затим се извезли аутомобилом до завода за приплод коња, једног од највећег у земљи, где су остали дуже време.

Вечерња служба у цркви у Блажују

Увече у 11 и 45 часова краљевски пар, са целом свитом, довезао се је пред блажујску цркву, лепу нову грађевину у виду крста, пред којом је била сакупљена маса света из околине у свечаном оделу. Сељаци су кличући поздрављали суверене. Чим су Краљ и Краљица стигли почело је јутрење са обношењем плаштанице око цркве. Деца са рипидама, митрополит и свештеници, плаштаница, Краљ и Краљица са запаљеним воштаницама у руци и читава поворка сељака и сељанки у свечаној народној ношњи обишли су три пута око цркве при светлости запаљене буктиње. Имало је нечега средњевековног и мистичног у овој сеоској цркви.

Пошто је извршено јутрење и обнашање плаштанице око цркве, пуцњи из прангија и звоњење звона објављивали су Христово Васкрсење. Из олтара је изашао митрополит дабро-босански г. Петар Зимоњић и са часне трпезе поздравио је Краља и Краљицу и све присутне речима: “Христос Воскресе”! Одмах потом настала је литургија при којој су чинодејствовали сем митрополита још и ректор српске православне Богословије г.др. Т. Поповић, протојереј Милан Лалић и ђакон Старчевић, а један део од 15 чланова сарајевског певачког друштва “Слоге” одговарао је на литургији.

После свршене литургије краљевски пар са свитом вратио се на Илиџу и ту је у дворцу била приређена закуска. На закуску су били позвани г. Зимоњић и свештеници, који су те ноћи служили у цркви, заступник команданта армије генерал Матић и командант босанске дивизије генерал Вукотић, велики жупан г.Милан Николић и један сељак из околине. Сем тога и чланови певачког друштва “Слоге” који су певали у цркви били су позвани у краљевску вилу. Њима је приређена закуска у засебној трпезарији и Краљ их је обишао. Том приликом су певачи отпевали Краљу смешу босанских песама. У 3 часа по поноћи гости су отишли с Илиџе. Краљ је дао прилог од 5000 динара блажујској цркви и 3000 динара певачком друштву “Слоги”.

Први дан Васкрса

На први дан Ускрса цело пре подне маса угледних сарајевских грађана и гостију као и сви представници власти дошли су да се запишу у Краљеву и Краљичину књигу, и тако им честитали празник. Градски комесар г. Хаџиомероеић с градским саветницима др. Ивицом Павичићем, Авакумом Перишићем, Абрахамом Мајералтарцем, отишли су у двор и предали маршалу двора молбу да Краљ и Краљица дозволе да се досадашња Мустајбегова улице прозове улицом Краљице Мариије, а да се досадашња Ферхадија улица назове улицом Престолонаследника Петра. Краљ и Краљица су дали на ово пристанак и позвали ово изасланство града Сарајева на вечеру. Првога дана Ускрса на ручку у двору присуствовао је сем свите још и пуковник Стевановић, командант жандармерије у Босни и Петрич полицијски чиновник.

Пре подне Краљ и Краљица су остали шетајући се по парку на Илиџи. После подне Краљ се извезао у пратњи првог ађутанта генерала Хаџића и прошао главним сарајевским улииама свуда бурно поздрављен од света који је због самог празника био изашао. Краљица је остала на Илиџи.

Други дан Васкрса-излет у Херцеговину

Данас око подне Краљ је у пратњи првога ађутанта, министра двора г. Јанковића и госпође Јанковић, ађутанта пуковника Драгутиновића и професора Универзитета г. Ђорђевића начинио већи излет аутомобилом у Херцеговину. Око 2 и по часа краљ је стигао аутомобилом у Мостар. Свет који је сазнао за долазак Краљев, скупљао се по улицама и бурно га поздрављао. Краљ је обишао војну болницу у Мостару, а потом отишао на извор Буне, где је са свитом ручао. Одавде се аутомобилом Краљ одвезао у Невесње и после се преко Калиновика вратио натраг на Илиџу.

Autor sjovicicslavuj | 18 Septembar, 2021 | read_nums (30)

 

 Сташа Гејо 

трећа на свијету у болдеру


Велики успјех Нишлијка Сташа Гејо
остварила је освојивши бронзану медаљу 
у дисциплини болдер на Свјетском првенству 
у Москви.

Autor sjovicicslavuj | 18 Septembar, 2021 | read_nums (0)

Земаљски музеј у Сарајеву чува спомен на двије посјете Александра Карађорђевића Сарајеву. Прво је као регент 21. септембра 1920. посјетио Сарајево и Илиџу, а затим и 18. априла 1925. године, али сада као краљ, у друштву краљице Марије.

У свој бурној историји ова установа је само неколико пута одступила од свог научно-истраживачког жанра и у своме Гласнику објављивала некрологе преминулим владарима. Након Марсејског атентата, Гласник Земаљског музеја БиХ у свом издању за 1934. годину, свеска 1, посвећује некролог краљу Александру.

Након описа проласка краљевог ковчега кроз “хрватске и српске крајеве наше државе” и реакција уцвиљеног народа, у задњем дијелу некролога аутор се дотакао краљевих заслуга за музеје и музејску струку у Југославији, а на самом крају се спомињу двије посјете са почетка текста. О тим посјетама је ревносно извјештавала београдска штампа, а свакако је занимљиво погледати из данашње визуре однос тадашњег Сарајева према краљевској породици и српској војсци.

Пут Регента Александра кроз Босну представља једну непрекидну сарадњу, силну манифестацију народне захвалности и љубави. На целом путу ка Сарајеву, почевши од Маглаја, па преко Завидовића, Жепчa и Зенице одушевљено становништво чинило је шпалир манифестујућу љубав и оданост своме ослободиоцу. У свима тим станицама Престолонаследника су поздрављала изасланства а девојке међу којима је било и муслиманки предавале су му ките цвећа. Нарочито је био сјајан дочек у Зеници, гдје се било скупило преко 3000 сељака из околних села. Ту је Регента поздравио Осман Мутавџић а хрватско певачко друштво „Звечај“ отпевало је све три химне пише Политика у свом издању за 20.09.1920. године.

У Сарајеву се међутим целога дана грозничаво припремало за дочек великога госта. Цела је варош добила свечан облик. Свуда се видело зеленило и цвеће, а народне заставе лепршале су се по домовима свију улица. Још одмах после подне почеле су се сакупљати силне масе света пред провизорном железничком станицом. Једно за другим стизала су друштва и корпорације које су заузимале место све до Маријиног Двора. Био је велики број изасланика сељака из целе Босне и Херцеговине, у живописном народном оделу. Сви су они похитали да дочекају свога ослободиоца и присуствују овом историјском часу када Регент ступа у Сарајево- срце Босне и Херцеговине. То није било обично одушевљење већ исповест вековима сањане среће и израз жарког одушевљења после свих страдања…

Војна музика свирала је народну химну. Он се прво руковао са председником босанске владе г. др. М. Сршкићем, који га је поздравио добродошлицом, па се потом поздравио са свима присутним великодостојницима. Затим је Регент ушао у луксузно окићен и украшен павиљон, у којем су били сакупљени највиђенији грађани Сарајева.

Том приликом председник општине г. Аристид Петровић држао је овај говор: „Допустите ми да као председник општине главнога града ослобођене Босне и Херцеговине поздравим Ваше Краљевско Височанство и поднесем по нашем обичају хлеб и со и да Вам у име благородног Сарајева узвикнем: Добро нам дошао, витешки сине великог нашег краља ослободиоца! Добро нам дошао јуначки војвода непобедне српске армије“.

 Госпођа Разија Капетановић предала је Регенту хлеб и со на послужавнику.

Овај говор Петровића је објављен у београдској Политици док Време наводи сљедеће дијелове његовог говора: ” У историји града Сарајева два дана биће уписана златним словима: 06. новембар 1918. кад нам стиже херојска српска војска и данашњи дан где нам Бог даде да видимо у пуном краљевском сјају Ваше Краљевско Височанство, јуначког сина нашег Краља ослободитеља. Чекали смо пет вијекова на овај велики дан, чекали и Бога молили. Ево Бог се смиловао те га дочекасмо”.

У наставку се регент моли да пренесе оцу да му је “Сарајево непоколебљиво верно и одано и благодарно и да ће га вечно славити као свог ослободитеља”.

Сљедећи дан посјете је почео са обиласком богомоља, православне цркве, католичке цркве, те Гази-Хусрефбегове џамије и јервејског храма. Након тога је услиједио пријем делегација, а занимљиво је споменути да му је том приликом група сарајевских грађана уручила албум Сарајева са 36 слика, сарајевских мотива. Слике су биле умјетнички радови деветорице најбољих босанских сликара. Сваки од њих израдио је по четири акварела. Између осталих примио је депутацију од 1000 сељака из Босне и Херцеговине. Њихов представник Риста Поповић држао је врло леп говор.

Након свечаног ручка регент је био тај који је одржао надахнути говор:

Босна и Херцеговина биле су увек драге земље срцу нашег народа. Од када се за нас зна, ми браћу из ових крајева нисмо делили од осталих наших племена. Како би могло бити другачије? Први писмен споменик народним словом који се до сада сачуван нашао, дело је сродника Немање и Кулина- бана. Зар би се другачије могло одбранити почивање Светог Саве у Милешеву? Је ли Краљ Твртко желео да продужи политику и славу Немање када се приликом првог крунисања за краља, опет у Милешеву позвао на сродство с њиме? Нису ли Босна и Херцеговина у исто време везивала два наша племена, Србе и Хрвате, који су се у овим крајевима приближили један другоме, нарочито за време туђинске азијатске владавине, а већ и пред овом кад се Твртко 1390. године прогласио хрватским краљем”.

У наставку, престолонасљедник се осврнуо на географски положај Босне и Херцеговине и спољне утицаје великих сила тог времена.

Али сви ти спољни, туђи тако јаки утицаји нису били у стању одвојити наше претке од главног стабла нашега народа. Стога их видимо да се два пута на Косову са осталом браћом боре за народну независност, а већ свима нам је у успомени устанак од 1875. године. То је био први подстрек за народно ослобођење и уједињење и да ми њему, у великој мери имамо да захвалимо што се у ослобођеном Сарајеву можемо састати око ове трпезе.”

Пренио је и поздрав краља Петра који се “борио по кршевима нашим и за вашу слободу, онако исто како су се борили за њу и ваши великани: Лука Вукаловић, Дон Иван Мусић, Хусеин- капетан и Али Паша Ризван- Беговић” , али и упозорење да се чувају међусобног раздора.

Ако идемо у разне храмове да се богу молимо, нас је све родила и на грудима одгојила иста мати” закључио је Карађорђевић.

Престолонаследников говор био је поздрављен бурним аплаузом, а музика краљеве гарде одсвирала је народну химну.

На Регентов поздрав предсједник Покрајинске владе БиХ Милан Сршкић је отпоздравио:

Цели народ Босне и Херцеговине са срцем пуним среће и радости поздравља витешког потомка великог Карађорђа. Поздравља Белог Орла, којега његова Херцег Босна вековима чека, пресрећан, да је доживео овај највећи дан, дан остварења својих засетних и столетних мисли, дан своје највеће славе и безграничне радости, када га у средини слободне, поносне Босне у Херцеговине одликова својом виском Краљевском посјетом будући носилац Прејасне Круне наше миле, младе Крајевине свих Срба, Хрвата и Словенаца.”

Овај народ који, како пуче прва пушка Великога Вожда, Вожда за ослобођење мале и славне Шумадије испод туђинског јарма, не престаде својим бројним устанцима, својим срчаним и мученичким подвизима сарађивати са осталом браћом на великом делу ослобођења и уједињења цијелог нашег троименог народа, не може и неће никада заборавити, да су очи и мисли тих јуначких Шумадинаца вазда биле преко Дрине, да је срце ових великих јунака, срце Србије вазда куцало за слободом и сједињењем подрамљене и поробљене Босне и Херцеговине. Овај народ, који се са поносом сјећа и опјева јунаштва свога Петра Мркоњића, свестан је, да је славна и народна династија Карађорђевића персонификација те велике и јуначке душе Шумадинаца и симбол оне идеје, за коју наша витешка српска војска проли потоке своје племените крви. Ту своју оданост и приврженост према династији Крађорђевића и према идеји, које је она била и јесте вазда носилац, наш народ није затајивао ни пред душманима ни у најгорим данима свога робовања” говорио је Сршкић.

Посљедњег дана у Сарајеву регент је присуствовао ревији трупа на сарајевском вјежбалишту. Након тога примио је делегацију из Мостара која је предала Регенту скупоцјену сабљу, коју су Мостарци нарочито за овај моменат спремили. Делегацију су предводили Смаил-ага Ћемаловић и Атанасије Шола, а првобитно је било замишљено да сабљу уручи лично Алекса Шантић, али је због болести био спријечен. Обољелом пјеснику регент је послао слику са посветом: “Алекси Шантићу, песнику прошлих патњи и будућих нада.”

Пре него што ће поћи из Сарајева, престолонасљедник је упутио народу ове ријечи:

Са каквим сам осећајима дошао у Сарајево, рекао сам синоћ у здравици. Знао сам да сам говорио од срца свих оних, који истински воле ову земљу. Ја сам истакао своју жељу да сви братски раме уз раме приону на заједничком народном делу. Одлазим из Сарајева очаран дочеком. У љубави, коју нам је народ још при доласку у Босну тако обилно пружио ја налазим пуно јемства за вашу будућност а посебице за будућност Босне и Херцеговине”, опраштао се Александар Карађорђевић од Сарајева у које ће се вратити као краљ, на Васкрс 1925. године.

Autor sjovicicslavuj | 17 Septembar, 2021 | read_nums (28)
 17. септембра 2003. године умрла је једна од 
 најистакнутијих умјетника Србије у 20. вијеку
ЉУБИЦА МАРИЋ

Пребогата је биографија ове 
сјајне умјетнице и жене

Од 1911. године живела је у Београду, отац јој је погинуо у Другом балканском рату 1913. године.

Виолину је почела да учи од своје једанаесте године, а убрзо потом је почела да се бави композицијом.

Музичку школу је завршила 1929. године у Београду, дипломирала је два одсека, виолину и композицију, и постала прва особа која је дипломирала композицију у Србији.

Студије музике је наставила у Прагу.1929. године, на Мајсторској школи Прашког конзерваторијума, где је учила композицију, виолину, као и дириговање.

На Прашком конзерваторијуму, на Мајсторској школи за композицију у Прагу дипломирала је 1932. године. Завршила је и студије дириговања и тако постала једна од првих жена диригената у Европи и прва жена која је дириговала Симфонијским оркестром Чешког радија.

За време студија у Прагу она и њена мајка Катарина су живеле у изнајмљеним собама и становима, а издржавале се захваљујући мајчином раду по кућама имућних прашких породица. Убрзо после тога напустила је Праг и уписала студије клавира на Државном конзерваторијуму у Берлину.

 Берлину.

Спомен плоча на кући у којој је становала велика умјетница

Љубица Марић се 1933. вратила у Београд, где се бавила дириговањем. Затим се 1935. преселила у Загреб, где је била и хапшена.

Следеће, 1936. године, преселила се поново у Праг на специјалистичке студије на Одељењу за микротоналну музику Државног конзерваторијума. Ту се бавила дириговањем. После тога се поново вратила у Загреб, да би се у јесен 1938. дефинитивно преселила у Београд.

У периоду од 1938. до 1945. године била је професор Музичке школе Станковић, затим од 1945. до 1967. године доцент и професор Музичке академије у Београду, где је предавала теоријске предмете. Од 1947. до 1953. била је секретар Удружења композитора Србије.

Бавила се дириговањем 1945. и 1946. на јавним студио концертима радија у Београду.

Autor sjovicicslavuj | 16 Septembar, 2021 | read_nums (38)
Autor sjovicicslavuj | 16 Septembar, 2021 | read_nums (29)
 
16. септембра 1823. године рођен је
МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ
Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји


Млади кнез Михаило
Мало је познато да је чувену пјесму написао 
кнез Михаило

Што се боре мисли моје

Што се боре мисли моје,
Искуство ми ћутат’ вели,
Беж’те сада ви обоје,
Нек’ ми срце говори.

Први поглед ока твога,
Сјајном сунцу подобан,
Пленио је срце моје,
Учинио робом га.

Да те љубим, ах, једина,
Целом свету казаћу,
Само од тебе, ах, премила,
Ову тајну сакрићу.

Што се тиче умјетничког рада кнеза Михала, осим пјесме “Што се боре мисли моје”, сачуване су још и пјесме:
“Светски путник” и “Молитва кнеза србског Михаила на брегу морском”.

Споменик кнезу Михаилу откривен је 1882. 
на Светог Николу, дан кнежеве славе.
Општеприхваћеног владара Михаила Обреновића 
убила су браћа Радовановић у Кошутњаку 1868. године. 
Autor sjovicicslavuj | 15 Septembar, 2021 | read_nums (83)
 СРЕЋАН ПРАЗНИК!

СРБИЈА и РЕПУБЛИКА СРПСКА

обиљежавају заједнички празник -

Дан српског јединства, слободе и националне заставе

У свим општинама у
Србији и Републици Српској
тргови и централне улице
биће окићене Народним
и Државним заставама
Републике Србије и Републике Српске.
 

Док се Земља око сунца креће,
Дрина никад СРБЕ раставити неће!

Autor sjovicicslavuj | 15 Septembar, 2021 | read_nums (32)

 
ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
ВЈЕЧНА СЛАВА СРПСКИМ ЈУНАЦИМА!
СРБИ СУ СПАСИЛИ ЕВРОПУ



Српски непријатељи су их запамтили

Историја им је одредила заслужена мјеста
овјенчана вјечном славом.
Само ми Срби их заборављамо! 

На данашњи дан 15. септембра 1918. године почео је пробој Солунског фронта, у Првом свјетком рату. Једна по једна окупаторска сила је падала пред славном Српском војском!

Прва и Друга српска армија биле су носиоци пробоја, што се испоставило као одлучујуће за слом Централних сила. Мјесец и по дана потом капитулирала је Аустро-Угарска, а убрзо и Њемачка. Српске снаге пресјекле су бугарску војску и присилиле Бугарску да положи оружје 30. септембра. 

Срби су приликом ослобађања отаџбине наступали тако брзо да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање, пошто француске трупе нису успијевале да држе корак са српском пјешадијом.
Строј припадника Прве српске ескадриле
на летелишту Вертекоп код Солуна

Солунски фронт настао је као покушај савезника да помогну Србију у јесен 1915. године против заједничког напада Њемачке, Аустро-Угарске и Бугарске. Помоћ је дошла прекасно и у недовољном броју да спријечи пад Србије. Фронт је утврђен годину дана касније, након опоравка српске војске и обнове српске државе на територији Грчке.

Операције на Солунском фронту почеле су најесен 1917. године. Британска војска поново је напала Турску, а Французи и Срби кренули су на сјевер.
Пробој Солунског фронта отпочео је 15. септембра 1918. године, на команду француског маршала Франша Д'Епереа. Српска војска учинила је невјероватан подвиг, продирући чак 700 километара у правцу своје земље за само петнаест дана.

Кључни сукоб одиграо се у бици код Доброг Поља, у којој је фронт пробијен. На заповест краља Александра, српско напредовање настављено је несмањеном жестином. Бугарска се убрзо предала, а њемачка војска покушала да се организује новим појачањима.
У борбама код Ниша четрдесет седам њемачких батаљона није успјело да заустави двадесет седам српских. Војвода Петар Бојовић савладао је Једанаесту њемачку армију, исту ону која је 1915. године освојила Београд, и 12. октобра ушао у Ниш. Након побједа код Параћина и Крушевца, Срби су већ 19. октобра стигли у Београд.

Пробој Солунског фронта био је одлучијући 
за слом централних сила у Првом свјетском рату

15. септембра, године 1918. у 5:30 минута дивизије првог ешалона Друге армије, под командом војводе Степе Степановића, почеле су пробој фронта. Српска војска је пребачена на Солунски фронт прољећа 1916. године. Крајем септембра, послије борби и много жртава, заузели су Кајмакчалан и ушли на територију своје државе.

Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, док су са друге линије, добро укопани у ровове били аустроугарске њемачке и бугарске дивизије.

Између 26. и 30. септембра 1916. врх Кајмакчалан је више пута био заузиман док га српска војска није заузела 30. септембра. Српске снаге су укупно имале 4.643 погинулих, рањених и несталих војника, од којих је Дринска дивизија имала 3.320 односно 3.804 избачених из строја или три четвртине укупног броја војника. Међу погинулима био је и командант добровољачког одреда Војвода Вук.

Упркос том првом успјеху српске војске након катастрофе 1915, Солунски фронт је остао споредно ратиште, па је од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска коју је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца. Српска војска била је подијељена у двије армије – Прву, којом је командовао Петар Бојовић и Другу, на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић.

Борбе су почеле 14. септембра цјелодневном артиљеријском паљбом и свих савезничких топова по бугарским, њемачким и аустроугарским положајима, да би у зору 15. септембра (у 5.30 часова) послије снажне артиљеријске припреме, кренуле у напад дивизије првог ешалона Друге армије, под командом војводе Степе Степановића на фронту: Сушица – Соко.

Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете.

Већ првог дана пробијено је 11 км фронта, други дан је ширина проширена на 40 км и тиме отпочиње слом централних сила на Солунском фронту чија линија се распала.

Прва армија је силовито напредовала и већ 1. новембра је стигла до Београда и ослободила га. Пробојом Солунског фронта начињен је први продор у окупирану територију коју су држале централне силе, чиме је започео војни расплет рата не само на Балкану, већ и на осталим фронтовима.
++++++++++++
Вјечна слава свим српским јунацима који су 
изгинули у ратовима за слободу српског народа!

Шта су о величанственом подвигу српске војске 
тада рекли највиши европски функционери:

Франше д’Епере, француски маршал:

То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...”

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  

Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице: 

Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе...”

Пол де Шанел, председник француског парламента: 

После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустријски генерал: 

Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: 

Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота.

Autor sjovicicslavuj | 14 Septembar, 2021 | read_nums (37)

Данас се у храмовима моли Господу да благослови "венац године" - да сачува православље у миру, да ток године протекне добро, да градове Бог сачува неповређене, да христољубивог владара земље заштити и дарује му победу над противницима.

Такође се моли за победу над кривоверством, за плодове земаљске, здрав ваздух, кишу са небеса, за избављење од свих невоља...
Током историје хришћанства није било јединствености о томе од када треба рачунати почетак године. Некада је то био март месец, потом Васкрс.
Свети Амвросије Медиолански каже да годину треба почети септембра месеца у славу светога цара Константина, рођеног у Нишу.
У Византији је још дуго било двоумљења. Први и шести Васељенски сабори сматрају да је добро да се почетак године стави у септембру, налазећи за то библијско оправдање. Јер, око празника јеврејске Нове године (Рош Хашана), која је била пре неколико дана, Исус Христос, ушавши у синагогу, огласио је годину милости Господње.

До времена цара Душана, код нас је било докумената у којима година почиње марта месеца.

 Црква сматра да је Христос рођен 5508. године по стварању света. У означавању једне године значај имају и друге ознаке, њих помињу само врло ретки и прецизни црквени календари.

Све се заправо понавља у циклусу од 532 године. Почетак године је заправо почетак једног индикта, њих има 15. Значајан је и "круг сунца", њих има 28. "Циклус месеца" се понавља на 19 година.
Од данашњег дана у нашем народу почиње сетва, у неким крајевима се носи семе у цркву да се освети.
Autor sjovicicslavuj | 14 Septembar, 2021 | read_nums (34)

  Значај који су ктитори, Свети Сава и Стефан Првовенчани наменили манастиру Жичи као центру самосталне српске цrркве, крунидбеном месту будућих краљева и саборном храму српског народа, данас истичемо кроз прославу националног јубилеја 800 година постојања и непрекинуте духовне мисије овог светог места.

 14. септембра 1219. године, проглашена је аутокефалност Српске православне цркве код ромејског (византијског) цара Теодора I Ласкариса и никејског патријарха Манојла Харитопула.

Аутокефалност је издејствовао Сава Немањић, који је изабран за првог српског архиепископа са седиштем у манастиру Жича.
Цар Стефан Душан Немањић је 1346. године уздигао српску цркву у ранг патријаршије. Успостављање српске патријаршије значило је остваривање духовног јединства српског народа са осталим народима који су живели у Душановом царству.
Оно је, међутим, значило и сукоб са обновљеном Византијом и цариградским патријархом. После пада српске државе под турску власт, патријаршија је престала да постоји.

Обновљена је 1557. године, на заузимање Мехмеда Соколовића, који је за патријарха поставио свог брата Макарија.
Autor sjovicicslavuj | 14 Septembar, 2021 | read_nums (27)

У земљи Кападокији, у селу Сисану, живели су благочестиви супружници, Сусотион и Мавоје слободно време проводио је у молитви.

 Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично. Слава светог подвижника разнесе се свуда и почеше долазити многи, чак издалека, доносећи срта, родитељи Светог Симеона, који је био васпитан у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе одлазио би он на неко усамљено место и своје болеснике ради исцељења, истеравања демона...

И нико ко је дошао к њему, није се вратио празан, него је свако добио оно што је и тражио: неко исцељење, неко утеху, неко корисну поуку. Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети Симеон Столпник, када би исцелио некога, увек је говорио: "Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе".

Временом, све то блаженом Симеону постаде тешко, те он нађе начина да се избави од тога и сазида себи стуб на коме поче живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок 6 лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб (од 12 лаката, 22 лакта, 36...), којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише. 


Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота, те тако би и после његовог упокојења. Када чесне мошти Светога Симеона беху положене на припремљену носиљку, патријарх желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, пружи руку, а она му се осуши.

Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава. Примивши светитељево тело, мештани Антиохије га однесоше у велику цркву и догоди се много чудеса и исцељења на гробу његовом. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање његово, да он никада неће напустити своје место, и тако и би, јер ту, на том месту многи се излечише и многа чуда се догодише. 


Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда, која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, дотаћи се прага црквеног, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде.

Autor sjovicicslavuj | 13 Septembar, 2021 | read_nums (40)
13. септембра Српска православна црква 
обиљежава дан
Светих новомученика јасеновачких


Први пут 2010. године, цјелокупна Српска православна црква обиљежила је Сабор јасеновачких новомученика, који се, према одлуци из 1960. године Светог архијерејског Сабора СПЦ, обиљежава 13. септембра.

Највише црквено тијело приклонило се већ постојећој традицији која је живјела у Епархији аустралијско-новозеландској, а то је да се 13. септембра или у данима око овог датума, обиљежавају новомученици јасеновачки.

Јасеновац је постао симболичка ријеч за страдање у Другом свјетском рату.

Када се каже новомученици јасеновачки, ту су и јадовински и глински и корићки и пребиловачки новомученици.

Спомен јасеновачких новомученика се у црквеним календарима појавио осамдесетих година 20. вијека и то за вријеме трајања несрећне црквене подјеле у дијаспори. 

У календарима које је штампала тадашња Слободна митрополија из Нове Грачанице код Чикага објављиван је и празник Јасеновачких мученика. Касније, након зацјељења те велике црквене ране заслугом патријарха Павла, митрополита Иринеја и других архијереја.

Празник Светих јасеновачких новомученика
 обавезујући је за читаву Српску цркву. 


 


Многи су се питали, а претпотстављам да нису знали 
и зато сам се потрудио да пронађем ПОЈАШЊЕЊЕ 
– Зашто Дан новомученика јасеновачких није црвено слово 
у Малом црквеном календару Српске православне цркве.

Имена у малом џепном календару нису ни издалека сва која се помињу на тај дан. То је мали, џепни календар, а у црквеним књигама из којих се врше богослужења има много више имена. Осим тога, разлика је у томе што се у појединим локалним црквама службе локалних светитеља прослављају и славе веħим богослужењима и празновањем од 1 до 3 дана. 

(Обиљажавају се црвеним словом – нерадни дан, црним „масним“, или пак обичним словима. Срби светитељи се у нашем календару обиљежавају косим словима).

Постоји много локалних светитеља у Русији, Грчкој, Малој Азији, Риму, Палестини итд. који се тамо прослављају као заштитници, а овдје за њих нико није чуо. 

А Господ познаје свакога и нама је немогуħе да све њих достојно прославимо, јер је сам Бог тај који их је прославио. 

Тако је био случај и са Србима када су прешли у Аустроугарску. Добијали су књиге из Русије и у њима је било много локалних (руских и других) светитеља, који су тамо обиљежавани црвеним словом, као нерадни дани и локални празници.

Тако је око 1700 године у календар Српске цркве на територији Аустрогарске, доспјело преко 150 празника – нерадних дана, што практично значи да је скоро пола године било „нерадно“. 

То је ријешено тако што су ти дани обиљежени умјесто црвеним – црним „масним“ словима, као радни, како се и данас може видјети у нашем малом џепном календару. А сва имена су и даље тамо где су одувек и била, и нико није „избрисан“, нити је икоме пало на памет да се неко уопште може „избрисати“ из календара.

Autor sjovicicslavuj | 13 Septembar, 2021 | read_nums (27)
 13. септембра 1933. године рођен је пјесник
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ


Споменик Душку Трифуновићу 
у Сремским Карловцима, мјесту 
гдје је по властитој жељи и сахрањен


Autor sjovicicslavuj | 12 Septembar, 2021 | read_nums (32)
 СРБИЈА - Литванија
20:14

Српски баскеташи у саставу:

 Мирослав Пашајлић, 

Михаило Васић,  

Александар Ратков 

и Дејан Мајсторовић

одбранили су титулу првака Европе 

у баскету 3x3

Autor sjovicicslavuj | 12 Septembar, 2021 | read_nums (37)
 
12. септембра 1852. године рођен је 
српски књижевник
Симо Матавуљ

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји



Српски пјеснички круг

Сједе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, 
Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. 

Други ред: Слободан Јовановић 
и Милорад Митровић. 

Трећи ред: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола,
Радоје Домановић, Светолик Јакшић, 
Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.
Писац Симо Матавуљ је изричито захтевао да буде сахрањен веома скромно – без помпе, без ларме, без музике, без венаца, без силних попова, без говора, без споменика, без парастоса, дискретно и отмено.

Међутим, десило се да је Матавуљ преминуо на улици испред Народног позоришта, па се његова смрт брзо прочула. На Матавуљеву сахрану је дошла цела Академија наука и уметности и много грађана. Занимљиво је да се догодило и да његова жеља да буде сахрањен у обичној хумци није испоштована до краја. Иако је његово тело у почетку лежало у најобичнијој гробници, на инсистирање његове жене премештено је у раскошну гробницу од белог мермера, с рељефом Богородице и речима „Пресвета Богородице, спаси нас“.
Autor sjovicicslavuj | 12 Septembar, 2021 | read_nums (34)

Још од малих ногу, овај младић је био окренут Богу. Правдољубив, жалостив и истински побожан, презирао је сујету света. Од своје ране младости заволео је Христа и трудио се да му у свему угоди. Његово основно занимање је било свеноћно бдење и тајна молитва Богу.

Отац му би кнез Јарослав, а 1236 године и сам би наименован у кнеза Новогорског. У бици на реци Неви, која се одиграла 2 јула (15 јула по старом календару) 1240 године, победио је Шведе и добио надимак Невски. Уздао се овај угодник Божји, не толико у војску своју, већ у Бога. Пред полазак у сваку битку он се обраћао својим војницима речима: "Бог је не у сили него у правди". Године 1250, постао је кнез Владимирски и много се трудио да подигне и васкрсне Русију.

Сматран је за великог заштитника и чувара православља, и неустрашивог исповедника Христове вере. Одбио је да се поклони татарским идолима, те га због тога татарски кан Батија веома поштоваше и уважаваше. Пред сам крај свог овоземаљског живота, он се замонаши и у монаштву доби име Алексиј и причестивши се Светим Тајнама мирно се упокоји 1 новембра (14 новембра по старом календару) 1263 године.

- Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив.

Његове свете мошти су 1381 године први пут откривене, а 1547 године у време цара Јована Четвртог у његову част и славу, састављена је посебна служба и одређен је овај датум да се празнује као спомен на њега. По наређењу цара Петра Великог, 1724 године његове часне мошти пренете су у Петровград, у Александро-невску лавру, где и дан данас почивају. 
Историјат храма Светог Александра Невског у Београду датира још из времена избијања рата између Србије и Турске.
Изражавајући жељу да помогну својој јужнословенској браћи, руске власти доносе одлуку да у Србију пошаљу генерал-лајтнанта, члана Государственог совјета и Војног совјета Михаила Григоровича Черњајева, са задатком да преузме руководство над српском војском и руским добровољачким јединицама. Међу руским добровољцима, словенофилима, налазио се и Николај Николајевич Рајевски, Толстојев узор за јунака Вронског у роману „Ана Карењина“, који је погинуо у борби са Турцима код Алексинца 1876. године.

Руски добровољци са собом доносе у Србију  и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била стационарена испред зграде Београдског универзитета. Освештао је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године.

С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима.

По завршетку рата 1876-77. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље. 
Autor sjovicicslavuj | 11 Septembar, 2021 | read_nums (60)

 

 11. септембра 1914. године рођен је

Његова светост патријарх српски

 

ПАВЛЕ

"БУДИМО ЉУДИ"


ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ
и моја маленкост у Патријаршији у Беграду
Претпостављам да неке ствари 
из живота Његове светости 
нисте до сад знали ...

НИЈЕ КОРИСТИО ТЕЛЕВИЗОР, 
НИТИ ЧИТАО НОВИНЕ, 
А СВЕ ЈЕ ЗНАО САМ ДА ПОПРАВИ

Не само по мислима његовим, већ и по самом животу какав је живио можемо научити примјер правог хришћанског живота.

Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке“.

Кад бисмо само ову од многих порука патријарха Павла упамтили, учинили бисмо живот много бољим и себи и другима. Али, и учење је процес. Ако многе једноставне, а мудре ријечи нисмо докучили за његова живота, није касно да их се подсјетимо, да их памтимо и преносимо.

На данашњи дан 11. септембра 1914. године у селу Кућанци у Славонији, под световним именом Гојко Стојчевић, рођен је патријарх српски господин Павле, 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године.

Рано је остао без родитеља. Када му је било свега три године умро му је отац и остао је са мајком и братом Душаном. Послије тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, и при рођењу трећа је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријом очевом сестром.

Тетка их је одгајила заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка — патријарха Павла. Схвативши да је дијете "врло слабачко", тетка га је поштедјела сеоских послова и омогућила му да се школује.

Гојко је као мали био веома болешљив и слабашног здравља. Одмалена је био посвећен књизи и учењу. Показивао је велики дар за пјевање тако да је у сјећању становника Кућанаца и данас остао надимак који су му дјеца тада дала, звали су га Пјевалица. Основну школу завршио је у родном селу, а гимназију је похађао у Тузли. 

Гојков друг из клупе био је писац Меша Селимовић

Ипак, постоји један детаљ који ријетко ко зна, 
а то је да су патријарх и велики српски књижевник 
дијелили гимназијску клупу у Тузли!
Гојко Стојчевић и Мехмед Селимовић из школских дана у Тузли

Иако је у тузланској гимназији из вјеронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов избор за наставак школовања била је шесторазредна Богословија у Сарајеву.
У школи је био запажен као добар појац, био је други тенор. Волио је да пјева и у селу, па су га звали "пјевалица". 
У Сарајеву је био члан друштва "Трезвена омладина" које се борило против опијања и пушења.

У Београд је дошао 1936. године, гдје је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други свјетски рат.
Индекс Гојка Стојчевића

Други свјетски рат провео је у овчарско-кабларском манастиру Свете Тројице и манастиру Вујан. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. 1954. постаје јеромонах, протосинђел је постао исте 1954, а архимандрит 1957. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.
Ријетко ко би могао да препозна свеца који је ходао земљом
и са којим су многи имали прилике да живе,
да се срећу, да разговарају ...
На слици је Његова светост патријарх ПАВЛЕ, тада владика.

Као епископ рашко-призренски свједочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извјештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији.

По својој епархији је углавном ишао пјешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Гдје није могао пјешке ишао је аутобусом.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, додијелио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. 
За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха Германа.

Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за певницом. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник. 

По Београду је ишао градским превозом или пјешке. Живио је аскетским животом, сам је шио и крпио одијело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.

Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су "прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега".

Знао  је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочаре, ролетне. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.

Када је тек постављен на трон патријарха и када се преселио са Косова у зграду Патријаршије у Београду, још дуго су га затицали како рано ујутро пере степениште. Иако су му говорили да "има ко то ради у Патријаршији", он је узвраћао да је навикао и да му није тешко.

Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.

Када је са епископима возом путовао за Аустрију на један од екуменских сусрета, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао: "А мени није имало шта да се смрзне."

Узречица му је била: "Бог те видео…"

Патријарх српски господин Павле упокојио се у својој 95. години, у Београду на Војномедицинској академији послије дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. Рано тог јутра причестио га је јеромонах Методије, а патријарх је касније умро у сну.

Према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен је у манастиру Раковица.
Autor sjovicicslavuj | 11 Septembar, 2021 | read_nums (33)

 Српска православна црква обиљежава

Усјековање главе Светог Јована Крститеља.

У питању је сјећање на мученичко погубљење Светог Јована,
а на сам дан 11. септембра Црква се сјећа освећења храма
над његовим моштима у Севастији,
који су подигли цар Константин и царица Јелена.

Светом Јовану Крститељу посвећено је 6 празника у току године. На данашњи дан ( 11. септембра), Српска православна црква обнавља успомену на мученичку смрт Христовог Претече. Претеча је онај који хита испред некога да би објавио вест о његовом доласку и то је једно од имена овог свеца. Сасвим оправдано, јер је цео живот Св. Јована, од зачећа до телесне смрти, представљао непрекидно сведочење да је Исус заиста Бог и Син Божји.

Црквени празник који је уједно и једнодневни пост; празник када се Црква сећа великог проповедника покајања и Царства Божијег - Св. Јована Крститеља, и његовог мученичког страдања.

Начин обележавања празника

А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт светог Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.

Овај празник слави се од давнина, а сведочанства постоје од V века, у беседама Петра Хризолога (†458), презвитера Хрисипа. Дан се проводи у строгом уздржању и посту. Не једе се и не пије ништа што је црвено, јер то подсећа на проливену крв Јованову.

Црквене песме за овај празник написали су Андрија Критски (II канон), Св. Јован Дамаскин (стихире на Господи возвах, слава на литији, I канон) и цариградски Патријарх Герман (стихире на литији).

Усековање Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу.

Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља.

Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора.

Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију.

Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их. 

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 ... 341 342 343  Sledeći»
    My picture!

Kategorije

Arhiva